Атлантис Ултра: Светозар Радишић – Владари Планете, неокортикални рат, судбина света, Срба, Срби освестите се, ко су Срби?


Ово је једно веома битно гостовање професора Радишића у Атлантису Ултра, у овим кључним моментима за Србе, ради свог освешћења, самоосвешћења и спознаје ко су они у ствари, будући да је у СФРЈ дубља историја Срба била табу тема. Кроз југословенско „историјско“ образовање србски нараштаји готово да нису ништа знали дубље од првог и другог српског устанка, и то само фрагментарно, кад су почели и када су се завршили, јер сваку понаособ историју „југословенских“ народа, и постојећих и измишљених, требало је потиснути у дубину, требало ју је уравнотежити и ускладити само са заједничким појавама од другог светског рата па надаље (борба против фашизма – ту почиње историја југословенских народа, ту се и завршава), јер Срби више нису Срби, већ југословени, таман посла да Срби сазнају да су јако стар и одавно писмен и културан народа у односу на друге народе, јер можда све то увреди неке друге народе, па и да на тај начин све то доживе као „великосрбску хегемонију“. Само је било потребно знати да су Срби дошли на Балкан у 7 веку.

А одакле су дошли на Балкан?

Ма небитно је, Срби су то, можда и са Марса, ко зна…

У СФРЈ историјска научна истина сваког понаособ народа била је небитна у образовном систему, потребно је било само имати „заједнички југословенски-историјски дух“, није било пожељно чепркати по дубљој историји сваког понаособ народа, јер многи „ђаволи“ би изашли на површину, што би пореметили тако светло „братство и јединство“ југословенских народа. Далеко веће и државотворно планске злочине хрвата према Србима (Геноцид над Србима! Јасеновац – 700.000 покланих Срба!) требало је у неком болесном „реципроцитету“ вештачки изједначити са далеко мањеим четничким злочинима према Хрватима, као да је то било „једно те исто“.

Али није!

Неке историјске чињенице је, барем се мени тако чини, професор Радишић по први пут јавно саопштио. Идемо прво са текстом водитељице Атлантиса Ултра, Биљане Ђоровић.

Атлантис Ултра: Светозар Радишић: Владари Планете, неокортикални рат, судбина света, Срба, Срби освестите се, ко су Срби?

Линк ка видео прилогу на: http://www.youtube.com/
Видео прилог можете скинути пратећи ово упутство.

*************

Аутор: Биљана Ђоровић

Гост 53. емсије Атлантис Ултра је пуковник, проф. др Светозар Ђ. Радишић. Недавно је на сајту „Вести.нет“ објављен текст професора Радишића: „Зашто је у Србији сакривено да је Слободан Милошевић постхумно ослобођен оптужбе“, који представља изванредну анализу пројекта уништавања Срба и Србије, коју Велики брат убрзано преко својих пиона и послушника у Србији настоји да гурне у амбис. Због чега смо трн у оку Великог брата? Какве су перспективе избављења? Неке су од тема које покрећемо у првој емисији циклуса разговора са професором Радишићем експертом за стратегије и доктрине, сведимензиону одбрану, „психолошки рат“, „нови светски поредак“, неоружане облике агресије и борбену готовост, аутором студија Неокортикални рат; ,Неокортикални рат 2, Сатана се више не крије – Неокортикални рат против будућности , Скривено мисаоно оружје, Рат свих против свих, Магија у неокортикалном рату, Док мисли стварају космос, Нестанак великог брата 2012 , …Или нас неће бити , Гушење истине , Космички додир.

*************

Да би вам приближио шта вас очекује док слушате Атлантис, поделићу емисију по тематским деловима са цитатима професора Радишића.

О древности Србског народа

Говорећи о древности србског народа, Радишић је говорио о резултатима истраживања научника Анатолија кљосова, зачетника и творца ДНК Генеологије». Анатолиј Кљосов је гостовао на једном научном скупу» у Сава Центру који је одржан у септембру ове године, који је наравно медијски потпуно маргинализован од државних медија и „истиричара“ САНУ.

Многи људи мисле да су срби хришћани и да смо ми постали, односно да смо се ми увукли на неки начин и прихватили хришћанство. Не. Хришћанство је проистекло из српске религије.

Многи људи мисле да су срби хришћани и да смо ми постали, односно да смо се ми увукли на неки начин и прихватили хришћанство. Не. Хришћанство је проистекло из српске религије.

Професор Светозар Радишић (18:40):

Постоје информације о томе и ко смо и шта смо. Ево сад рецимо, био нам је гост Анатолиј Кљосов, у септембру месецу. Човек је дошао из Бостона, руско порекло и на основу ДНК Генеологије доказао је да су Срби на овим просторима били најмање 30.000 година. Пазите, запрепашћујућа је цифра. Па онда каже, најмање 3000 година у континуитету последњих, јер у међувремену је било много промена и кретања и ратова, и свега. У сваком случају најмање 3000 година су Срби били овде у Подунављу. А наши историчари то не тврде…“

Не само да то не тврде, већ су на религијско-верском нивоу заговорници фалсификоване историје срба и Словена од стране германско-нордијске историјске школе, које се и немачка академија наука одрекла», али не и србска САНУ!

Овде професор говори о чињеници да је хришћанство настало из србске религије, није тачно да су Срби примили хришћанство. Дакле, са историјске и духовне истинитосне тачке, хришћанство је настало из србске религије.

Професор Светозар Радишић (23:43):

„… Проблем је заиста у схватању себе у смислу да схватиш шта си ти ако припадаш српском роду. Ко си ти? Дакле, српски род је тај који заговара оно што заговара хришћанство. Српски род је онај народ или тај род који заговара Православље. Срби заговарају Светосавље. Нигде на Планети нема Светосавља, осим код Срба. Нигде нема Славе, осим код Срба. Ни једна религија није била толико блиска Богу као ова религија српског народа и толико искрено примљена, као што је његова. Многи људи мисле да су срби хришћани и да смо ми постали, односно да смо се ми увукли на неки начин и прихватили хришћанство.

Не. Хришћанство је проистекло из српске религије.

То је проблем историјски и истраживача историчара. Кад историчари на западу схвате да је хришћанство наслоњено и проистекло из српске религије, а не обрнуто, онда ће разумети зашто ми имамо тај приступ према стварности, зашто нама може да се догодити то, да ми некога нећемо да нападнемо, а он нас хоће…“

Биљана Ђоровић:

„Како то мислите, дакле да је хришћанство производ српске религије“?

Професор Светозар Радишић:

„Па зато што много сам књига прочитао, па нешто знам и из истрорије“.

О Олги Луковић Пјановић и њеном немерљиво значајном доприносу расветљавања најдубљу србске историје, као и о томе како је и на кој начин фалсификована.

Професор Светозар Радишић (21:33):

„… Донела је јако много податаха, више од 9000 извора је користила да би направила мозаик о историји српског народа на основу туђих података, не на основу српских података. У тој процедури је доказала, да су у брисању српске историје, учествовали и нордијци, нордијска школа, и германска школа и ватиканска курија, и садашњи Ватикан, и она Угарска…“

О свом слабом познавање сопствене историје, о Шиптарима…

Професор Светозар Радишић:

„… Па ми немамо у својој историји ни побројане своје краљеве?! Ми не знамо ни ко је владао у нашем роду, а при том подаци о томе постоје. То нису измишљени, него стварни подаци кад је и кој је период покривен којим краљем. Занимљиво је рецимо, да је један од наших краљева примио те несрећне Арбанасе, који сад хоће да имају државу на овим просторима. Ми смо њима учиунили услугу тако што је један од наших краљева учинио гостопримство и дозволио им да населе садашњу Албанију. Дозволио је да се населе на просторима који су они напали на броду. Дакле, могао је да их врати назад према Италији и да никад ту не буду. Мого је да их потопи, могао је да их поубија. А он је њима допустио тај простор….“

О западу и његовој свесној методлогији лажи

Овде Светозар Радишић говори о тенденцији да запад у својим књигама учи своја покољења како да лажу?! Да, добро сте прочитали, није грешка у писању, запад учи своја покољења како да лажу.

Професор Светозар Радишић:

„… Српски народ има неки свој специфичан однос према стварности. Ми негде, кроз историју, смо стално говорили о правди, праведности, о истинитости. Нас уче родитељи да водимо рачуна и шта причамо, да не кажем да смо дошли до тога да нас уче и шта да мислимо, али у сваком случају родитељи наши нас уче да будемо коректни према другима, да не начинимо неко зло, да не лажемо итд…

Тај однос запад нема.

Рецимо, ја се сећам једног текста из тамо 1653. године када су учили латини да лажу. Они уче своје, они у својим књигама пишу шта треба и како треба лагати?! Таквих књига овде нема…“

О Хрватима

Ово се односи на аутохтон и оригиналан хрватски народ, не и на „хрвате“ који су покатоличени Срби.

Професор Светозар Радишић:

„… Хрвати су дошли на овај простор, на српски простор. И зна се тачно ког века су као Аварски народ овде насељени. Имали су исте проблеме са србима око примања хришћанства… Они имају велики проблем. Њихов је проблем према истини. Замислите како је кад знате да вам се стално говори: „украо си ми језик…“

Само да се надовежем на ово…

А при томе док вам Срби стално говоре оно што јесте, да сте им украли језик, ви сте као Хрвати свесни да сте Србима украли језик, свесни сте тога, јер историјске научне чињенице су непобитне чињенице. И уместо да се суочите са ИСТИНОМ, ви се и даље котрљате низбрдо, мислећи да се пењете узбрдо, али од истине не можете побећи, чак и ако је лажирате, она ће вас треснутуи кад се најмање надате, јер постоји само ИСТИНА. И сама лаж се позива на њу, тврдећи да је истина, но лаж је лаж.

Професор Светозар Радишић:

„… Ми сваки дан говоримо Хрватима: „Ви сте украли наш језик“. У некој процедури, историјској, ми смо практично пристали да Хрватима дамо свој језик. Врло је занимљиво видети њихова документа пре 1832 године. Како су изгледали њихови натписи, односно све оно што су они написали. Они то не би разумели. Једноставно у илирском покрету они су добили преко Ђуре Даничића СРПСКИ ЈЕЗИК ( на поклон)…“

О тој фамозној „катастрофалној“ 2012-ој години

Ово је по мени веома битно да народ зна, да би што боље схватио механизам лажи запада, будући да сам и ја сличног мишљења, а то је да се и наука инструментализује у ту сврху. Наиме, професор Радишић изражава једну своју логичну сумњу, о једном веома битном фактору повезаним са 2102-ом, односно тим фамозним 21.12.2012. а то је да и научници из НАСЕ плаше човечанств и тако се свесно инструментализују за рачун владара Планете у креирању новог светског поретка…

Професор Светозар Радишић (58:28):

„… Задње, што је исто мени занимљиво, ја ћу сад учествовати у једној емисији 20-ог децембра, говорићемо о 2012. години, и биће и научника из НАСЕ, значи у контакт емисији 20-ог децембра 22:15, није реклама, него хоћу просто да се то зна, зато што је НАСА умешана и у то. На Првој телевизији говорићемо о феномену 2012. односно о 21. децембру, 21 сат и 21 минут, и биће и научника из НАСЕ. А зашто њих спомињем. Па зато што је и НАСА умешана у ово што се нама догађа. Јер НАСА плаши целу Планету са неким својим извештајима да ће бити крај можда и Планете, замена полова, магнетне олује од 21.12.2012. па до марта 2013.“

Остаје нам да сачекамо март следеће године, да видимо да ли ће пасти и последња карика манипулативног запада, наука?

Ја сам убеђен да хоће.

Додуше, тачно је да многи на западу замењују полове, али мислим да Земља то ипак неће учинити, будући да ју је Космос већ одавно орјентиса 🙂

Светозар Радишић: Сатанисти врбују децу


Аутор: Светозар Радишић

Инсерт из књиге „Неокортикални рат“ 4, Пан-Пласт, Београд, 2011, стр. 137–145.

Када је Џон Тод, бивши припадник највишег круга наднационалне организације познате под називом „Илуминати” (која је у врху масонске пирамиде), једном приликом рекао: „Да бисмо знали колико демона имамо у кући, треба да пребројимо своје плоче”, ретко ко је помислио да ће сатанисти успети да, због традиционалног васпитавања деце у породицама, продру у школе и вртиће. Колико и музика може бити опасна када зли људи искористе техничко-технолошке могућности, може се закључити из изјаве Џимија Хендрикса, изречене без икаквих предрасуда: „Кроз музику можемо убацити у подсвест све што желимо”.

Опасност која прети због злоупотребе културе очигледна је и све наглашенија – отворено се, каткад и с поносом, говори о сатанизму у сликарству, музици, на Интернету…[1] Наиме, познато је да је једна од најважнијих фирми за продукцију плоча са сатанистичким садржајем – „Mural Record”. Амблем њихових плоча је сатански храм. Тај „тајни знак” је њихова магија. Познато је да музика додирује најтананије струне душе и да је њен значај због утицаја на људску психу непроцењив. С друге стране, научно је доказано да музика појачава или смањује отровно деловање појединих лекова, као што је, на пример, „амфетамин”.

Није чудно што тзв. деструктивци користе и музику за остварење својих „виталних циљева”, будући да је утицај музике на човека програмираним кодовима практично дозвољен откад у америчкој војној доктрини постоји поглавље о неокортикалном рату. Постоји посебна фонетска метода за уграђивање изобличених порука. Но, значајно је како мозак реагује на музику која крије деструктивне поруке. На пример, скривена порука „угорд имзу” преко леве половине мозга, за коју је непрепознатљива, доспева до десне – креативне и интуитивне сфере, која поруку декодира и препознаје као „узми дрогу”. Наравно, то је само једна од сатанистичких порука које су све чешће управо на Интернету.[2]

За основне заговорнике сатанизма у музици проглашени су чланови групе Rolling Stons (са песмом Symphaty for the devil…). Међутим, нису они једини светски познати бенд који „обожава и опевава” ђаволе у својим песмама. Уз њих су чланови група Beatles, Eagles, Pink Floyd и једна од најпознатијих певачица света – Madonna. Осим деструктивне музике, наведени бендови својим слушаоцима, кроз техничко или фонетско шифровање снимака, предају изобличене, нечујне, скривене поруке, које допиру до подсвести. Поруке су „уграђене” враћањем снимка уназад. Реч је о манипулацији која групама доноси популарност, појачава њихов успех и чини их „финијим” у односу на heavymetal бендове. Неки од примера су песме „Every Little” групе Police (поручују да „зли имају моћ“); Rolling Stones у песми „Tops” кажу „Ја те волим – рекао је ђаво”; група Kiss у песми „God of Thunder” поручује слушаоцима „Сам ђаво је твој Бог“; Madonna у песми „When you say my name” пева „Hajl Satan”; Cindy Lauper стиховима песме „She Bop” поручује: „Тако си беспомоћан против злих, против свирања уназад”; Led Zeppelin преслушавањем песме „Stairway to heaven” уназад – открива: „Ја желим да живим Сатану – ја те љубим господе Сатано” чланови групе Eagles су написали једну од најслушанијих и за слух најлепших песама „Hotel California” (у њој је скривена сатанистичка порука, алузија на цркву Сатане смештене у хотелу у улици Калифорнија).

За извеснију будућност људског рода најопасније је што тзв. деструктивне снаге, које нису организоване само у тоталитарне и деструктивне секте, своју уништавајућу енергију усмеравају на децу. Агресивност је све чешћи садржај игара за децу.[3] И цртани филмови имају сатанистичке поруке, а јунаци тих филмова често имају облик монструма и што је опасније – веома сугестивно делују на децу.[4] Мисије у компјутерским играма направљене су са ратним сценаријима, а поједине подсећају на хорор филмове. На Интернету постоји посебан сатанистички сегмент посвећен вампиризму, а многе игре из тог виртуелног „тродимензионог” колор-сета спадају у најпопуларније игре за децу.

Уводна порука сајта под шифром http:/www.compusmart.ab.ca/jgbush/vamprinia.htm на енглеском гласи: Sell your Soul to Satan’s Sister Satana, at Satana’s little Piece of HELL!, а значи: Продај своју душу Сатаниној сестри Сатани на њеном делићу пакла. Најпопуларније компјутерске сатанистичке игре познавала су почетком ратова на просторима претходне Југославије и српска деца: Duke it out in D.C., Duke the Apokalypse, Duke Nukem 3D, Doom 1 и 2, Quake 1 и 2, Qizone for Quake, Hexen II, Wolfenstein 3D, Descent 1 и 2, Dark Forces, Killing time, Blood, Rise of the Triad, Heretic, Corridor итд. Наведени сатанистички сегмент Интернета завршава се поруком: And remember… Vampyres are all around You, што значи: Запамтите… Вампири су свуда око вас.

У неким од видео-игара Срби су „лоши момци” које треба победити. Све игре су интерактивне, што значи да играч посматра очима главног јунака, који се навикава на сатанистички амбијент. На кључним местима за наставак игре услов је да се крст окрене наопако и замрачи и/или закрвави просторија.[5]

Колики је културолошки захват сила зла и свих који им иду наруку, може се закључити и по начину на који деца у првом разреду ОШ „Свети Сава” у Београду уче (или су учила) експериментално енглески језик. Основна литература су књиге Јулије Ешворд и Џона Кларка I – SPY.[6] Главни цртани ликови су: Франкенштајн, вештица, вампир, Дракула и вукодлак.[7] Инструмент за кодирање речи – вероватно да би био у складу са ликовима – подсећа на инструмент који спиритуалисти користе за разговор са душама мртвих. Наравно, психолози би требало да истраже како и колико играчке у облику монструма, цртани филмови са ђаволима у облику љупког Хуга и филмови о Харију Потеру утичу на дечија схватања и какви су исходи сатанизованог васпитавања. Поред тога што деци ликови страшила изгледају веома љупко, мора да такви ликови још нешто чине њиховој надсвести, свести и подсвести. Деци, наравно, није ни понуђено да бирају да ли желе да уче енглески језик из књига са ликовима зека, пачића, срна, медведа, вукова или неких других ликова из стварног света. Религиозни људи би рекли: зашто им нису понуђени ликови анђела, уместо ђавола.

Београдска омладина је у прилици да прочита и кратку причу Хајнца Штадлера Школско позориште у издању „Беографита”:

„Деца играју неки комад. Главне личности су један гостионичар, један војник који тражи преноћиште, гостионичарева ћерка и ђаво. Гледамо исти комад по осми пут. Гостионичар, ћерка и војник глуме са променљивим успехом. Ђаво је увек сјајан”.[8]

Причи очигледно није потребан коментар, али је исто тако очигледно да је пораст криминалитета и броја злочина које чине деца, а касније омладина, у вези с наведеним продором сатанистичких порука и предмета у свет маште. Доказано је да се на тај начин напада национално, ментално, односно духовно биће свих који припадају квалитативним цивилизацијама.

Да игре за децу које се пласирају преко средстава за масовну комуникацију нису нимало наивне може се закључити ако се анализира „Битка за Загреб”, која је по облику слична игри „Ризико”. Та игра објављена је у Америци, где су дечије игре и симулације на рачунарима још 1977. године имале веома квалитетне сценарије за рат на тлу Савезне Федеративне Републике Југославије. У игри је скоро верно предвиђено разбијање Југославије и Југословенске народне армије. Уосталом, њујоршка фирма за публиковање симулација (Simulations Publications Inc., New York) већ двадесетак година избацује на тржиште игре за децу на бази сценарија за будуће ратове (Modern Battles). Слично је са видео и компјутерским играма. Уобичајено је да се ти сценарији заснивају на стварним војним проценама, објављеним у веома угледном часопису „Strategy & Tactics Magazine”. Прорачуни су преузети из научних истраживања; критеријуми су стварни, мапе верно приказују простор; јединице су постојеће. Ратне игре за децу реално одражавају територију држава са конфликтним ситуацијама.

Кроз игре се деца упознају са крокијем историје нација у вероватном жаришту, политичком ситуацијом, битним карактеристикама нација, географским положајем, рељефом, војним потенцијалом, односом снага, а на неки начин и односом државе у којој је креирана игра према „странама у сукобу”. Намењене су узрасту од 10 до 14 година. Квалитет видео-игара и веродостојност амбијената у симулираним мисијама толико су добри да деца могу да се припремају за будуће војнике и пилоте као да су на симулаторима у војним центрима за обуку, што су потврдили и најпознатији војни експерти.

Доуг Ричардсон је у чланку „Ратне игре у свету кибернетике” описао једну (не)обичну реакцију генерала. Наиме, након што су му приказали видео-игру „Kriegsspiel”, начелник немачког генералштаба, Фон Мафлинг, иначе веома цењени стратег, узвикнуо је: „То није игра, то је обука за рат!” Занимљиво је при томе да је најпознатију ратну игру „Gulf Strike”, према чијем се сценарију ратовало у Кувајту, креирао чувени дизајнер „ратни(чки)х” игара за децу Марк Херман, по наруџби Пентагона. Познато је да је Команда коалиционих снага у Заливском рату користила за обуку и одлучивање најмање четири програма заснована на видео-играма за децу: комерцијалне игре „Gulf Strike” и „Tacwar” (Tactical Warfare), игру JTLS (Joint Theatre Level Simulation) и игру „Janus”, креирану у Националној лабораторији Лос Аламос у Новом Мексику, која је популарна у многим државама, укључујући Канаду, Француску, Немачку, Велику Британију и Сједињене Америчке Државе.

Игра „Битке за Загреб” (The Battles for Zagreb) објављена је у едицији Modern Battles II (Four Contemporary Conflicts, SPI, 1979 ). Два детаља из те игре за децу указују на политику Сједињених Америчких Држава, њихов однос према рату и њихове циљеве. Прво, у вези са упознавањем Југославије, деци су, још 1978. године, понудили следеће елементе за игру: Југославија је политичко буре барута. Узроци рата могу бити спољашњи или унутрашњи. Загреб је магнет за Нато, али и за совјетске снаге. Вероватан је грађански рат између Срба и Хрвата („две југословенске етничке групе”). Затим, у сценарију за грађански рат пише: „Рат је узрокован растућом плимом хрватског национализма после Титове смрти; Хрвати најављују да ће формирати независну републику и грозничаво раде на њеном признавању у УН и свуда по свету; ‘Титова влада’, у којој доминирају Срби, оштро реагује”. У „Бици за Загреб” учествују снаге Натоа, совјетске снаге и јединице „крње” југословенске армије у распадању („због поделе јединица на лојалне савезној влади и лојалне републичким владама које теже независности и дезертерства припадника хрватске националности”).

У креирању те игре за децу у Њујорку 1977. и 1978. године „погођене” су три кључне ствари: 1) да ће рат изазвати хрватски национализам; 2) да ће се створити „независна држава Хрватска”, и 3) да ће се распасти Југословенска народна армија. За дечију игру то је више него озбиљно. Мора се признати да су аутори из „Strategy & Tactics Magazine” или изванредни прогнозери или само добро обавештени о циљевима, односно политици своје владе.

Једна од игара, о којој је објављен текст у „Дуги” из октобра 1998. године, предвиђа нови балкански рат почетком 21. века. Према уводном сценарију за компјутерску видео-игру под називом „IF-22 Reporter” у продукцији америчке фирме „Interactive Magic”, снаге УН напустиле су Сарајево 15. јуна 2002. након што Американци нису успели да се супротставе владама Француске и Немачке, „које су се енергично противиле продужавању мировне мисије…” У игри је све крајње реалистично: авиони, пејсажи, аеродроми и процедура летења, која у потпуности одговара важећим професионалним стандардима. Али, овога пута аутори игре понудили су играчима и један специјални изазов – бомбардовање Срба! Војници су били нестрпљиви. Бомбардовали су Србе три године раније – баш као што су претили те 1998. године. Сценарио је био правовремено разрађен.

Занимљиво је да је власник компаније за израду видео-игара бивши амерички војни пилот Џ. В. Селили, познатији под надимком „Дивљи Бил”, који је својевремено радио као саветник за развој стратешких планова у Пентагону. Да он још има посебну улогу у неокортикалном рату потврђује податак да је амерички ловачки авион Ф-19, чије је податке Пентагон дуго чувао у строгој тајности, први пут приказан у његовој видео-игри, лансираној 1983. године.

Квалитет америчких игара за децу је изузетан. Многи критеријуми могу се применити у савременој ратној вештини и проверавати на вежбама. Према сценаријима за дечије игре на рачунарима могу се извести и веома квалитетне командно-штабне ратне вежбе. То што су игре тако озбиљне на неки начин оптужује Вашингтон да припрема омладину за рат и децу да постану опседнута ратом. Може се слободно рећи да су деца која прихвате такву врсту игара одлично припремљена за схватање ратних игара, ратних вежби и борбену обуку.

Старија омладина (узраста од 15 до 25 година) има на располагању игре на рачунарима, с изузетно квалитетним симулацијама борбених дејстава. Постоје симулације поморских битака, битака оклопних јединица и интерродовских операција. Играчи се специјализују за операторе, нишанџије, возаче и командно особље. Често се од њих захтевају важне војне одлуке.

Занимљиво је да се одлуке играча и њихови поступци одговарајуће стимулишу. Грешке се не праштају. Психичка напетост током игре каткад је близу оне у стварној ситуацији. Порази се тешко подносе, а победама се искрено радује. Рачунари уз такве врсте симулација постају опсесија. Већина игара садржи више десетина војних мисија. Графика је готово филмска. Објекти на терену приказани су тако да дају виртуелну слику стварног просторног и временског растојања.

Из игара за децу могу се извући корисна искуства и за борбену обуку. У јединицама, на пример, велики проблем представља обучавање војника у распознавању авиона и хеликоптера, а он је изванредно решен у симулацијама. Наиме, „играч” не може да приступи игри уколико не распозна бар један од неколико десетина авиона. Како је распознавање кључ за улазак у игру, веома брзо се упамте профили авиона и других средстава, јер је играчима („пилотима”), односно операторима на различитим ватреним системима, веома стало до одређене игре. „Пилотирајући играчи” стичу осећај за реално време и учесталост опасности које их могу снаћи у току обављања задатка. Будући да су симулације базиране на истинитим подацима, играч може научити: величине борбених комплета, врсте и типове ракета ваздух-ваздух и ваздух-земља, врсте авио-бомби, начин полетања и слетања на носаче авиона и аеродроме савезника, врсте и број објеката за напад, време трајања лета (тактички радијус и долет), типове летелица које се могу појавити као непријатељева средства итд. Применом модема могу се, у одабраном друштву, симулирати садејство и подршка на истом борбеном задатку уз коришћење радио-везе.

То је, у суштини, елитна предвојничка обука, обука будућих пилота и оператора. На тај начин се, после доласка у војне школе, обука знатно скраћује. Мисије су толико комплексне, са укомпонованим војно-политичким варијантама и непредвидивим околностима, да изискују велико стрпљење, умешност и знање, како би биле успешно савладане. Њихова необавезност и занимљивост идеална су основа за стварање будућих бораца који ће своју „демократију и слободу” бранити широм света, далеко од својих домова.

Поред тога америчка децу уче да мрзе. Наиме, у америчком недељнику „Tomorrow’s Morning” број 273 (октобар 1998), који је „новина за клинце од осам до 14 година”, пише: „на десетине хиљада Албанаца је избачено из својих кућа на Косову од стране српских снага. Многи ће умрети по хладним шумама уколико Срби не оду”.[9] Дакле, зловоља према Србима уграђена је и у генерације које тек треба да сазру.

Неокортикални ефекти игара за децу често су веома видљиви. На пример, светска јавност је упозната да су се средином децембра 1997. године 732 малишана у Јапану сручила на под испред ТВ екрана, модрих усана и гушећи се, приликом емитовања 38. епизоде цртаног филма „Покемон”. Малишани нису издржали ментални шок изазван брзим и јаким блесковима светлости (узастопне муње из очију малог чудовишта по имену Пикачу). Мозак је на серију контрадикторних знакова (измена јако осветљених и скоро сасвим мрачних слика) реаговао природно: деца су добила вртоглавицу и/или епилептични напад. У Италији су два деветогодишња дечака, после дуготрајног виртуелног такмичења, пала на под, такође, са симптомима епилептичног напада (конвулзије, надражај на повраћање, згрчени мишићи итд.). Један се утркивао са славним Супер Мариом Бросом од Нинтенда, а други са јунацима приче о надахнутом Херкулу, једном од последњих ликова Волта Дизнија, на „Сонијевој” конзоли „плејстејшн”. Обе наведене игре имале су заједничко својство – на неколико секунди појављивала се јака треперава светлост, што је било довољно да се изазове напад епилепсије.

Очигледно је да су сатанисти и следбеници „сила зла” успели да се приближе деци. Наравно, нису ништа боље прошли ни одрасли. Њихов неокортикални проблем веома је сличан, будући да је проверено да филм „Професорка клавира” баца гледаоце у несвест.

Многима више није чудно што у Америци свако има, поред пиштоља, своју пушку и што се у српске дечије вртиће и школе уводе америчке методе васпитања, па се деца понашају као су у Самерхилу, а не у Београду. Креатори „новог светског поретка” негују тзв. слободе личности, заборављајући да те слободе, истовремено, „покривају” језуитско-вавилонску мафију, сатанизам, криминал и тероризам – против којих се Запад, наводно, бори свим силама.
________________________________________

[1] На сајту Сатанине цркве (Church of Satan) могуће је видети тачан опис тзв. обрнутог егзорцизма („reverse egzorcism”) тј. истеривања Божијег духа из човека запоседнутог њиме (дакле крштеног).
[2] Занимљиво је да су савремене методе утицаја на свест људи већ (зло)употребљене у америчкој јавности и то против најупућенијих у те методе. Чувени часопис „Економик” објавио је да је Џорџ Буш против Ал Гора користио у предизборној кампањи „невидљиве поруке”. Наиме, иза убедљивих, успорених порука на ТВ, које су говориле о предностима и програму Ал Гора, на екрану је била исписана порука за подсвест – „лажов”.
[3] Студија Стенфордског универзитета потврдила је да смањење изложености агресивном материјалу доводи до смањења агресивности. У последњих 50-так година увозом америчке (не)културе, медијске презентације често су тровале душу и свест људи и на тај начин изазване су бројне несреће, сукоби, бруталности. Медији својом понудом увелико одређују менталне програме и шеме које владају човеком, чак и диктаторски, уколико се дубоко укорене у свест и подсвест гледалаца.
[4] Када је васпитачица Нада Миљанић из Новог Београда упитала децу зашто покушавају да помере поклопац шахта, у чему су скоро успели, одговорили су јој: „Ми смо хтели да као нинџе корњаче уђемо у канализацију („Политика” бр. 30901, од 1. новембра 1999, стр. 12).
[5] Креатори видео игара за децу не морају имати зле намере, могуће је да не припадају организацијама са деструктивним циљевима, можда заиста мисле да су ратне игре за децу добре за развијање креативних способности и моћи предвиђања у деце, али би требало препустити психолозима крајњу оцену о томе како дечији мозак реагује на победе, поразе, опстанак и губљење времена поред компјутера. Будући да су те „игре“ замениле игру на свежем ваздуху.
[6] Julie Ashworth and John Clark, I – SPY (Course Book – 1 i Activity Book – 1), Oxford University Press, 1996.
[7] Не пласирају се само у Београду програми нове реформисане школе за „отворено друштво”. Напротив, др Хака Тахировић, педијатар из Бијелог Поља, пожалио се на експерименталне школе у Црној Гори у којима се током наставног процеса деца поистовећују са Дракулом, вукодлацима, вампирима, духовима и вештицама. Нови школски концепт преузет у САД назван је „корак по корак”, а противници концепта „прозивају га” као „школовање за ‘ново доба’”.
[8] „Беографити”, бр. 1, Београд, лето ’97.
[9] Потпуно исте речи изговарали су у то време Ричард Холбрук, Медлин Олбрајт и Бил Клинтон.
Од пријатеља са Интернета добио сам ову поруку /Monday, July 30, 2012 7:42 PM/ са питањима:
Седим на троседу и посматрам и слушам децу која су испред мене, а она, не примећујући да сам присутан иза њих, гледају у монитор мог рачунара и играјући видео игрицу “Grand Theft Auto: San Andreas” изговарају страшне речи:

„GTA ЈЕ ЗЛА ИГРА“, „МИ СМО КРИМИНАЛЦИ И УБИЈАМО ЉУДЕ“, „КАКО ЈЕ ЛЕПО БИТИ УБИЦА, АЛИ САМО У ИГРИЦИ“, „ПУЦАЈ ГА У ГЛАВУ!“, „ХАЈДЕ ДА БИЈЕМО ПЕНДРЕКОМ!“, „ХАЈДЕ ДА УБИЈАМО!“, „ПУЦАЈ ГА У ПИШУ!“, „ХОЋУ ЈА ДА УБИЈЕМ ЈЕДНУ БАБИЦУ!“ …

Та деца су се баш уживела у ту игру. Она као да су присутна само тамо. Информације које им улазе у мозгове су страшне. Свет је отворен, можеш радити шта год пожелиш. Можеш радити оне ствари које у стварном животу не би смео. Ипак, њих, изгледа, највише задовољава убиство. Шта мислите о томе? Да ли у овом случају мозак разликује стварност од нестварног? Да ли ће нас генерације које одрастају на оваквим видео играма спасити пропасти?
Будући да је одговор једнако важан као питање одговарам му јавно, не би ли одговорио на наведене дилеме још понекоме:

Светозар Радишић: Нестаје магични свет хирамоваца и хермесоваца


Аутор: Проф. др Светозар Радишић
www.svetozarradisic.com

Замислите хапшење слободног зидара због крађе било чега и његово робијање у складу с почињеном грешком, или кардинала с истом судбином. Лакше их је замислити разрогачених очију са кесом на глави. Много тога није јасно у овом свету на ивици безнађа, али је сасвим извесно да су га ритуално стварали Хирамовци(1) и Хермесовци(2). Друго што никако није спорно је да једни и други знају више од обичног плебса, сведеног на заглупљену руљу. Доступна знања о функционисању свемира усмерили су несавладаном похлепом ка стицању моћи и владавини планетом. Истовремено ускраћују слободу, испирају мозак, застрашују људе и припремају их за прихватање предстојећег зла. Стога, није чудно што потискују слободоумље, користе психотронику и медије за утицај на људски мозак, прете пореским обвезницима војском и полицијом, уводе папски екумеизам.

Уосталом, није тешко разумети шта је хтео да каже Олдос Хаксли, познати заговорник основног програма који је настао у клиници Тејвисток, један од гуруа покрета „New Age”, на предавању које је спонзорисао Стејт департментов „Глас Америке“. У Калифорнијској медицинској школи у Сан Франциску, обратио се већ давне 1961. године, групи лекара, психијатара и владиних административаца речима: „У следећој генерацији или ту отприлике, фармаколошки ће се уређивати да људи воле своје робовање и производити, тако рећи, диктатуре без суза. Произаћи ће нека врста безболног концентрационог логора за читава друштва, тако да ће људима у ствари бити одузета њихова слобода, али ће радо уживати у томе, јер ће бити одвраћени од било какве жеље за побуном – пропагандом, ‘испирањем мозга’, или идиотизацијом појачаном фармаколошким средствима. И то ће изгледа бити крајња револуција”. Не треба сумњати да је знао за дела Хирама и Хермеса.

 _________________________

1. Хирам Абиф представља главног архитекту Соломоновог храма, у ритуалу трећег степана масонерије. Један је од главних симбола тзв. слободног зидарства. Видети: Кристофер Најт и Роберт Ломас, Хирамов кључ, стр. 8.
2. Хермес Трисмегистус, оснивач свих тајних наука. Видети: Živorad Mihajlović-Slavinski, Ključevi psihičke magije, стр. 13.

Човек и Космос

Како је могуће довести цео људски род у стање обесправљене, опљачкане, неслободне, заглупљене руље? Једноставно. У рату против Бога и човека примењујеу се, односно злоупотребљавају скривена, тајна научна знања о вези човека са „умном енергијом”. Реч је, пре свега, о неокортикалном рату у којем се утиче на људски мозак, преко феномена који настају у неокортексу – кори великог мозга.

Користи се истина да је космос у основи „умна енергија“. Да га чине енергијска поља која се циклично, спирално и у одређеном ритму крећу и кретањем стварају и одржавају живот. Проблем је што могући утицај електромагнетних поља показује да су људи нека врста предвидљивих енергисјких механизама, којима је могуће управљати пробраним енергијама.

О енергијама и њиховим ритмовима су знали и стари народи попут Срба и Маја. На основу њихових знања настали су календари, који су уносили ред у свакодневни живот и ритам ритуалних радњи. Српски календар је био у службеној употреби све до 19. века(3). Сунце је код Срба имало одлике човека: рађало се, имало детињство, младост, зрелост и умирало је. Ново младо Сунце (Божић) рађа се 22. децембра, а 1. јануара постаје дете (мали Божић). Пунолетство достиже око Ђурђевдана и живи до 22. децембра – када умире. Резултати најновијих истраживања падавина показују да киша заиста суштински мења хемијски састав у недељи око Преображења. Анализе показују да се у капима кише од Ђурђевдана до Преображења налазе тешки хемијски елементи који долазе са наше звезде као млаз елементарних честица – Сунчев ветар. После Преображења тих елемената нагло се смањује и киша од благо киселе, с pH вредношћу од 5 до 6, постаје неутрална. „Остаје тајна“, каже мр Милан Стеванчевић(4), „како су наши преци знали за те процесе на нашој звезди када се они могу регистровати само најновијим иснтрументима помоћу сателита“.

_________________________
3. Према српском календару, Цар Душан Силни је прокламовао свој Законик на празник Вазнесења 21. маја 6857. године.
4. Експерт за телекомуникације и истраживач у Београдској школи метеорологије.

Наведени циклуси, или спирале, суштина су ритма људског организма. Српски календар, као и тренутно у свету најпознатији Цолкин (Tzolkin), ритуални календар Маја, почива на астрономским подацима из којих су извођени редослед дана и циклуси који су се понављали и који су били међусобно испреплетани. Сваком појединачном дану приписиван је одређени судбински карактер.

На пример, Маје су сматрале Сунце везом до „срца“ универзума. Били су убеђени у то да космос има одређене „намере“ и да се из средишта универзума управља свим токовима видљивог света. Мудрац Оглала Сијукса, по имену Црни Лос, изразио је везу човека са космосом следећим речима: „Ми знамо да смо повезани у једно са свим стварима неба и земље, са јутарњом звездом и јутром које са њом стиже, Месецом у ноћи и звездама на небу. Једино незналица види мноштво тамо где заправо постоји само једно”.

Уз помоћ рачунара, последњих година су откривени периодични обрасци. Оно што ове обрасце чини посебним јесте да су идентични с периодима у мајанском календару. У међувремену су у природним наукама спознате повезаности соларних активности и људског понашања. Два канадска писца, Морис Котерел (Maurice Kotterell) и Адријан Гилберт (Adrian Gilbert), написали су на ту тему бестселер. У њему су доказали недвосмислену везу између успона и падова светских царстава и соларних циклуса. У једној студији је доказана несагледива повезаност између натпросечних годишњих геомагнетних активности (ГМА) и вероватноће да ће у истој години избити ратови.

Због космичког ритма и утицаја Сунца, како је говорио и Никола Тесла, догађају се у истим, или скоро истим, временским размацима кризе, ратови, успони и падови народа и држава. Реч је о космичкој спирали ритмичког понављања и различитим фреквенцијама у различитим сферама (физичка, енергетска, астрална, ментална, психичка) и на различитим нивоима. Руски научник Александар Чижевски, аутор теорије о зависности масовног понашања људи од космичких утицаја, сугерисао је да државна власт мора сваког момента да зна актуелно стање Сунца и стадијуме његових активности.

Поља су медијум који повезује читав космос. И људи емитују поља и примају их. Кроз поља су трајно повезани са космосом, примају енергију и информације. Када се то зна, лако је разумети зашто соларне активности и осцилације поља која настају услед њих, могу да изазову снажне реакције у људима. Истраживачи из америчке свемирске агенције NASA указују на корелацију између одступања код електромагнетних поља и срчаног инфаркта, изненадне смрти деце, као и читавог низа других функционалних сметњи. Професори Херберт Л. Кениг, Х. Фрелих, Александер Пресман и бројни други научници полазе од тога да су ЕМ-поља одиграла одлучујућу улогу у еволуцији.
Немачки биофизичар Дитер Брерс је у својој књизи (Р)еволуција 2012 написао: „Имам доказе да поремећаји електромагнетних поља и Земљиног магнетног поља непосредно утичу на активности мозга(5).

Неокортикални рат је неспоран

Злоупотребе мозга, осим под усмереним и контролисаним утицајем енергијских поља, на пример приликом примене радиофреквентног и микроталасног оружја(6), могуће су и у сектама, за време вођених и контролисаних медитација, на пример приликом трансценденталне медитације. Научно је доказано да мозак може под одређеним условима да произведе и избаци материје које ће се поново пронаћи у синтетичком стању на списку забрањених супстанци. Оно што се сматра „нормалним стварима“ само услед дуготрајних духовних вежби, као што је медитација, дешава се исто тако под дејством електромагнетних поља, дакле, подстиче споља: давањем одговарајућих „дрога“ у облику вештачки изазваних поља.
Веома је важна истина, да у непрестаном неокортикалном рату стабилни ћелијски системи који су намерно десинхронизовани, могу да се одговарајућим електромагнетним пољима поново доведу у своје стабилно почетно стање. Могућност енергијског подешавања организма је најбољи доказ о постојању те врсте рата, јер су ретки људи који још верују у честитост „владара из сенке“. То значи да су ти владари склони да све што знају (зло)употребе.

Две, три деценије уназад људи су мало знали о тзв. макрокосмосу и микрокосмосу. Макрокосмос сваки дан запљускује новим информацијама, у складу са развојем нових технологија и повећаним техничким могућностима. Природне науке су, чак и у експериментима на људима, такође принеле огромно бреме нових информација о људској души. Сада је јасно да молекули комуницирају између себе. Та особина је свима прихватљива код живих система, али у најмању руку је неочекивано да је и неживи системи показују. После свега што су учинили Мајци Земљи, људи стрепе и од помисли да је Земља жива. Ипак, доказано је да материја поседује особину да се сама организује, од нижих до све виших структура. Још од доба руског научника Владимира Вернадског, Земља се посматра као веома сложен, отворен систем који самим собом управља, са много других подсистема на које се може утицати. Модерна квантна физика је осим тога утврдила да клице свести постоје и у најмањој елементарној честици. Гитон сматра исто: „У свакој честици, сваком атому, сваком молекулу, свакој независној ћелији живи и делује, свима непозната, свеприсутност.“

_________________________
5. Diter Brers, (R)evolucija 2012, стр. 117.
6. Амерички официри и функционери су признали глобалну примену ХААРП-а и примену наведеног електромагнетног оружја у рату у Кувајту и Ираку. Постоје индиције да је то оружје примењено и на српским просторима.

Назире се излаз

Религија и наука, као полови (свештеници и научници се одричу Хирама и Хермеса),(7) почели су да се прожимају у теми о постојању Бога. „Ако универзум има ‘историју’ која се може реконструисати, која би могла да досеже до Великог праска, онда нам је блиска мисао да у дубини универзума постоји узрок хармоније узрока; другим речима: надређена интелигенција.“ На тај начин би, по Гитону, била искључена претпоставка да се универзум са својим облицима живота развио пуким случајем.

Многима који не верују да се примењује неокортикални рат главни ослонац је у вери да је немогуће електромагнетним инструментима, оруђима и оружјем мењати енергију у људима. Међутим, 2001. године је ДПА (Deutsche Presse Agentur) објавила напис под насловом „Научници радио-таласима укључују и искључују наследни материјал“. У том тексту је даље писало: „Научнику Џозефу Џејкобсону са Технолошког института из Масачусетса (МИТ) пошло је за руком да радио-таласима искључи и поново укључи поједине молекуле ДНК.“(8)

Опасности које прете човеку због сагласја са електромагнерном енергијом најавили су Етјен Гије, Кристина Арди, Александер Трофимов, Влаиљ Казначејев, Дејан Раковић, Николај Љубимов, Џон Хегелин… На пример, у књизи Алхемија живота доказано је постојање телепатије у молекулу ДНК. У међувремену се дошло до модела по којем је ДНК предочен као комуникацијски медијум: он емитује и прима информације и меморише их у једну банку података, која се налази ван димензија нашег простор-времена. Дитер Брерс, члан научног института International Council for Scientefic Development, који повезује више од стотину добитника Нобелове награде, пише: „Све наше духовне информације, као што су наша искуства, мисли итд, улазе у подручје обраде и меморисања са нашим материјалним планом (геном/ДНК). Ти процеси се одвијају ван димензија нашег простор-времена. У размени информација са банком података ДНК, Земљино магнетно поље функционише као медијум. Земљино магнетно поље које недостаје или осцилује утиче на комуникацију између ДНК и банке података. Ако ово разумемо, лакше ћемо докучити зашто поремећаји Земљиног магнетног поља тако драстично утичу на биолошке системе… Доказано је да језгро ћелије – ДНК – има додатно и једну врсту сталне везе/изнајмљене линије са духовним световима димензија којима управља. Она је одавде у посебној позицији да прима информације са извора постојања. Стога је ДНК релативно независан од земаљских и космичких поља.“ „Он је“, како Брерс мисли и пише, „нешто као веза са ‘оним скроз горе’.“(9)

Ослањање на ставове Дитера Брерса у овом напису је намерно, будући да темељито поништавају малициозности објављене у последњих 18 година против аутора књиге Неокортикални рат. Немачки научник је само потврдио податке о утицају на људски мозак које су раније објавили Ј. В. и Ј.Е. Ферјзер, Хозе Делгадо, Алан Фреј, Кевин Ворвик, Рос Адеј, Џозеф Шарп, Дејвид Пит, Вилфрид Ото Шуман, Ајзак Чуанг, Адам Манделбаум, Вјачеслав Михајлович Звоников, Џон А. Ворден, Александар Трифони и др. Сви они су недостижни за демократске српске научнике, који су медијским нападом на наводну псеудонауку покушали да одврате пажњу људи са неокортикалног рата, који је свевремен.

Како је човек суштином религиозна душа, изузетно је важно што организацијом духовно-материјалних система управља гравитационо, односно електромагнетно поље. Сада научници тврде да без електромагнетног поља не би било плана, ни концепта – а према томе ни конструкције тродимензионе стварности. Поменута поља су, такорећи, медијум између трансдимензија, хиперпростора и простор-времена на планети Земљи. При томе, треба да се зна да је хиперпростор исто што и Бог, будући да се као синоними за Бога и разним наукама и метафизици користе: „умна енергија“ (космичка свест), „вечни ум“ Светог Максима, „поље нулте тачке“, Борхесов „универзални ум“, „празнина“, „бездан“, „колективно несвесно“, „акаша“, Махаришијево „јединствено поље интелигенције природе“, „спиритуална панорама“, Зеландов „простор животних варијанти“…

Све човекове ћелије располажу врстом мозга. То знају и они следбеници Хирама и Хермеса који се нису одрекли Сатане. Сврстали су се у језуите и вавилонце у настојању да створе неоробовласнички поредак. За контролу људи, осим микрочипова користе и системе попут ХААРП-а (са централом на Аљасци) и СИГИНТА у Мериленду, уз помоћ супер компјутара и сателита. Злоупотребљавају планету, људе, религију, магију, медије, школске системе, па чак и јоносферу, која поред своје заштитне функције, има и још једну важну особину: она има највећи значај у развоју свег живота на земљи.

Упркос свему нељудском, пред људским родом је ера нанотехнологије и самоосвешћивања. Ускоро ће се „космички пешчани сат“ окренути и почеће нови космички циклус. То су закључци научника, попут Тесле, Шумана, Бома и Брерса.

Њихови ставови су логични. Емпиријска наслеђа се показују као неупотревљива и биће одбачена. Ново време доноси преображај друштва у којем ће доминирати истина, интелигенција, увиђање и милост, након што се у себи ућуткају разум и его. Баш као што оптимистички каже Дитер Брерс: „Посматрано у макрокосмичким димензијама, људски род ће доживети револуционарну еволуцију.“

________________________

7. Истина да се одричу Хирама и Хермеса значи да нису свесни, да они који владају њима поседују тајна знања и да су изнад религија и званичних учења током више миленијума.
8. Diter Brers, (R)evolucija 2012, стр. 152.
9. Diter Brers, (R)evolucija 2012, стр. 156 и 157.

Треба сачекати најважнији скуп у историји људског рода, који ће се одржати крајем септембра, или почетком октобра 2012. године, у Астани. На IV конгресу светских политичких лидера и лидера традиционалних религија састаће се први пут најмоћнији магичари света (херметисти) и у средишњем делу пирамиде, седећи око велике фигуре Сунца, одлучити о планетраном путу у будућност. Уколико скупу буде присуствовао и папа биће јасније зашто зналци тврде да највећи фонд раритета из области окултизма и магије поседује Ватиканска библиотека.

Светозар Радишић: Контрола универзалног ума


Аутор: Светозар Радишић

КЉУЧНА ФУНКЦИЈА НЕОКОРТИКАЛНОГ РАТА, КОНТРОЛА УМА, ТРЕБА ДА ПОМОГНЕ ПОЛИТИЧКИМ ОЛИГАРХИЈАМА ДА ЛАКШЕ ВЛАДАЈУ СВЕТ(ИН)ОМ. ТО ЈЕ РАЗЛОГ ШТО СУ ОУН, КАО ИНСТРУМЕНТ ГЛОБАЛИЗАЦИЈЕ, ПРОГЛАСИЛЕ ПОСЛЕДЊУ ДЕЦЕНИЈУ 20. ВЕКА ДЕЦЕНИЈОМ ИСТРАЖИВАЊА МОЗГА.

Да контрола ума није специјалитет нове светске елите може се закључити на основу говора Винстона Черчила, који је обраћајући се англофилима из САД, 6. септембра 1943. године, рекао: „Наше две земље су те које контролишу судбину света; које контролишу науку и технологију; које контролишу културу. То су оружја далеко моћнија од војне силе. Контролисати оно што човек мисли нуди много веће добити од одузимања земље или провинција других народа или њиховог исцрпљивања експлоатацијом. Будуће мперије ће бити империје ума”.

На англо-америчкој основи изграђена је мрежа истомишљеника у Сједињеним Државам, у различитим универзитетским местима, институтима и службама. Ратници који нападају мозак и душу успоставили су мостобран у Холивуду. Део филмова усмерен је на промену свести људи. На пример, у филму режисера Џона Мура „Иза непријатељевих линија”, први пут приказаном на носачу авиона „Карл Винсон”, храбри маринци убијају „снажне, зле и глупе Србе”, који им прете и обарају авионе.

Једна од најмрачнијих студија израђена је за потребе Трилатерале у „Tavistock Institute” и „Stanford Research”. Односи се на програмирање промена нација, измене начина живота и свесно одбацивање истине. И, што је најгоре, наводи др Џон Колеман, у својој студији: “Најдивљачкији снови тима научника из тих института постају стварност”.

Земља и човек на њој изложени су деловању многих сила и утицаја. Између осталог, они се налазе на електричном потенцијалу од две милијарде волти, који се мења снажно и непрестано. Природно је што су Земља и човек осетљиви на електричне емисије и вибрацие и што одговарају на њих. Према објављеним подацима, за које аутори тврде да су „процурели” из тајних досијеа ЦИА, у експериментима ин виво било је утицаја и на људски мозак. У вези са тим објављена је имформација да Команда за специјалне операције САД и Одбрамбена агенција за напредна истраживања DARPA проучавају „ојачвајућа средства”. Под кожу својих војника на задњој страни врата уграђују тзв. телесне мониторе. Њиховим активирањем у току борбе, помоћу специјалног „окидача”, у нервни систем убризгавају хемикалије за “равнотежу телесне активности и укидање страха”.

Већ постоје уређаји за аутоматско плаћање на касама у трговини (АТМ). Они распознају дужицу у оку, глас и покрет усана власниа. Међутим, подмуклији иницијатори „супер контроле људи”, већ неколико година, тобоже ради појачне безбедности, инсистирају да се та шифра угради у тела људи. Немачка компанија „Инфинеон технолоџиз”, објавила је снимак неуро-чипа, који је са 16.384 осетљива сензора реаговао на електричне импулсе ћелије, појачавао их и упућивао у рачунар. Уградња минијатурних киборга у људско тело свакако би повећала ефикасност и брзину транснационалних економских система, али би слобода кретања људи неповратно нестала.

Черчил Велш, председница Удружења грађана за заштиту од злоупотребе људских права, употребом електромагнетног и неуролошког оружја, већ годинама покушава да докаже да ЦИА експериментише са људима. Унесрећени људи, који су се њој обратили, тврде да ЦИА, променом дужине, интензитета и снаге сигнала са уређајима, попут СИГИНТ-а стационираног у Мериленду, утиче на њихову психу и држи их под контролом. Најпознатије жртве „контроле ума” јесу Кети О’Брајен, написала је књигу Трансформација Америке и Брајс Тејлор ауторка књиге Сјај звезда. Обе су биле жртве пројекта „Монарх”. У књигама и другим текстовима у вези са контролом ума аутори наводе њих две као пример за претварање лепих жена у „робиње секса” – програмирањем свести. Емануел Тсегаје, пореклом Етиопљанин, бивши благајник банке у месту Бетседи, жалио се, после напуштања САД, да је у Мериленду био жртва „гигахерцне контроле ума”. Познато је да су у ЦИА редовно хипнозом, у стању сомнамбулизма, програмирали своје курире (разносаче тајних докумената), да би их онемогућили да открију тајне садржаје, уколико буду ухваћени.

Када се све наведено зна, забрињавају подаци које је у својим радовима навео руски научник Анатолиј Мартинов. Он тврди да више од 80 одсто становника Москве и Санкт-Петербурга има синдром брзог умарања, душевне стешњености и осећања фаталног баксузлука у личном раду. Тврди, при том, да је већина неокортикалних (неокортексних) међусобних утицаја остварена у опсезима од 0,5 до 30 херца. С друге стране, Алекс Константин и Џон Квин објавили су да се у тајним лабораторијама делуј на психу људи електромагнетним таласима на фреквенцији од 435 мегахерца. То је према њиховим истраживањима, равно фреквенцији људског мозга. За масовна убиства, која се дешавају углавном у југоисточним деловима САД, они оптужују лабораторију Робинс АФБ, у близини Атланте.

Својеврсна потврда „контроле ума” је и изјава Џенет Морис, из вашингтонског Одбора за глобалну стратегију, основаног од стране бившег заменика директора ЦИА Реја Клајна. Она је изразила забринутост због евентуалне примене акустичне психо-корекције. Упозорила је да „пешадија ризикује да се изложи специфичном звуку, који производи нови психо-уређај, јер у том случају не помаже постојећа заштитна опрема, нити чепови за уши”.

%d bloggers like this: