Вучићу – Мораш да одбијеш ултиматум поводом Косова…!


Све је ово СНС најављивао и раније».

Извор»

Вучићу – Мораш да одбијеш ултиматум поводом Косова…!

Линк ка видео прилогу на YouTube
Видео прилог можете скинути преко овог сајта.

Поштовани грађани Републике Србије, ово је дневно обраћање нацији Председништва Доста је било из хола Народне скупштине. Јуче смо чули да ће Влади Републике Србије у четвртак, то је сутра, бити уручен ултиматум, правно обавезујући споразум са приштинском квази државом. Ово је немачка политика на Балкану. Влада Републике Србије, држава Србија, морала би да одбије тај ултиматум. Ако то не буде урадила Влада и ако случајно зарад останка на власти буде прихватила тај ултиматум или неку његову верзију, тај ултиматум ће оборити народ на улици и тада ће са тим народом бити и гласачи власти и полиција и војска.

Тако да апелујемо на власт да уради оно што је у државном и националном интересу, да одбије овакав ултиматум. Србија никада у својој историји није прихватала ултиматуме. Како смо дошли у ову позицију, ово је сад нешто о чему власт треба добро да размисли. Власт је систематски радила на уништењу свих институција система, пре свега на уништењу кредибилитета Народне скупштине. Од Скупштине је направила Фарму, од демократије је направила ругло, потпуно искључила опозицију из јавног дискурса, из јавног разговора о будућности Србије, о тешким питањима која стоје пред нама и на тај начин себе оголила и остала сама, без икакве подршке икога. Кад неко то тако уради, онда се стави на ветрометину великих сила које онда преко власти у ствари поништавају државне и националне интересе Републике Србије. Ово би морало бити наук, не само за ову странку која је на власти, него и за све друге странке које су се, кад су биле на власти, понашале врло слично.

Демократија, вишепартијски систем, плурализам, владавина права служе за одбрану државних и националних интереса. Не странка на власти, не један човек, него цело друштво, које се споразумело око тога који су нам национални интереси, шта су нам циљеви и онда цело друштво, цео народ је уједињен око тога. А по неким другим питањима се онда разликујемо, имамо нормалан, културан дијалог у коме одлучујемо о тим разликама. Након што је практично уништила демократију – то је радила и претходна власт, да будемо исправни око тога, и она пре тога, ево тридесет година већ , уништавали су опозицију, уништавали демократију и вишестраначје у Србији – спровели су фалсификоване изборе. Очигледно је да је власт пре ових избора добила подршку Европске уније и Берлина, који су им рекли да ће без обзира на резултат ових избора и без обзира на бојкот, да ће им признати изборе.

Међутим, власт онда мора да испуни оно што Берлин од њих очекује и то на нам управо долази на наплату сада. Главни фокус немачке политике у Србији данас је да пронађе начин да отцепи Косово и Метохију од Републике Србије. То неће моћи! Након фалсификовања избора, када смо их ухватили у фалсификату, доказали да су фалсификовали записнике и да на основу фалсификованих записника желе да дођу до трочетвртинске већине у Скупштини, власт је морала да иде да цвили код Макрона и Меркелове да јој признају те и такве фалсификоване изборе. Берлин је очигледно спреман да то уради, оно што тражи од Републике Србије је да прихвати ултиматум, правно обавезујући споразум са приштинском квази државом и практично прихватање те државе у Уједињене нације. Као што рекох, овај ултиматум мора бити одбијен. Једна од важнијих ствари око овога коју треба да научимо је и питање бојкота избора.

Оно што нам је очигледно је да опозиција, која је пасивно бојкотовала ове изборе, која није хтела да контролише изборе, која је седела са стране, изгледа као да су део договора, изгледа као да су оћутали све ово не би ли Берлин постигао овај циљ, односно довео Србију у позицију у којој се налази данас. Сви медији су ћутали о томе, елита ћути о томе, ми говоримо о томе ево из хола Народне скупштине. И говоримо већ дуже времена. Порука за гласаче СНС-а и гласаче СПС-а, за гласаче власти: ми знамо да сте ви патриоте, ми знамо да ви мислите да ова власт најбоље штити националне и државне интересе, ми знамо да не знате да ова власт спроводи политику Берлина на Балкану, да спроводе немачку политику и да нас претварају у немачку колонију јефтине радне снаге. Ми знамо да ви не желите то, али још увек верујете власти. Ево сад долазимо на наплату свега тога, треба добро да обратите пажњу.

Ви мислите да власт некако игра између великих сила и проналази линију која је најбоља по интересе Србије, а у ствари власт води немачку политику, барем је водила до сада. Свет се променио, запад више не постоји. Оно што смо звали западом је био глобалистички запад. Ако се вратите само мало назад у историју, у време другог светског рата, видећете да ни тада запада није било, био је подељен међу собом. Данас геополитичка подела света изгледа овако: имамо на једној страни суверенисте, а ту вам је и Трампова Америка и Русија и Велика Британија, и с друге стране глобалисте, а ту су вам Немачка, Европска унија и Кина. Србија се налази на погрешној страни ове геополитичке поделе, налазимо се на страни глобалиста. Историјски, Србији је место међу суверенистима.

Тако да, поштовани гласачи СНС-а, извршите притисак на власт да схвате да морају да одбију овај ултиматум и да морамо Србију да вратимо где јој је место – међу суверенисте. Према томе, очекујемо од вас, пошто сте патриоте и знамо да јесте, да добро обратите пажњу на ово и учините притисак на вашу странку да не подлегне ултиматуму. Порука за све који су бојкотовали изборе: Када имате килав пасиван бојкот, доводите целу државу у опасност. Србија је ушла у велику опасност сада, власт је себе довела на ветрометину где, практично је, плен немачке политике која гура да потпише правно-обавезујући споразум са приштинском квази државом. То не смемо да дозволимо. Када буду хтели да конституишу ову фалсификовану Скупштину са фалсификованим посланицима, ми ћемо бити на улици, бићемо испред Народне скупштине, блокираћемо овај Дом да не дозволимо фалсификат.

Позивамо и све вас да нам се придружите. Не због Доста је било, јер ово није о нама, ово није ни о мени, ни о било коме од нас, ово је о свима нама, ово је одбрана наше народне суверености, одбрана наше демократије, одбрана владавине права. За то морамо да се изборимо и да научимо да овакве експерименте више никада у будућности не радимо. Промена власти у Србији мора да се дешава на изборима оловком. А када власт не жели да прихвати изборну вољу грађана, онда морамо улицом да је натерамо да то и учини. Власт ће морати да пада оловком на изборима. Још једном да поновим, власт у Србији би морала да одбаци ултиматум Европске уније и Брисела у вези са правно-обавезујућим споразумом са приштинском квази државом, Вашингтон и Москва имају потпуно другачије планове, Вашингтон говори о економском повезивању Косова и Метохије са остатком Србије. в

Москва има друге планове. Због чега би власт журила у наручје Немачке и Кине? Ваља нам одбранити Србију, Европска унија је шарена лажа, глобалистички банкарски пројекат који је осуђен на пропаст. Политика пропасти Србије се зове „ЕУ нема алтернативу“. Ту политику морамо да напустимо и да се вратимо на једину политику која има смисла у Србији, једину политику која је у интересу грађана и целог народа Србије, а то је: Само Србија нема алтернативу.

Уколико имате нека питања, изволите.

– Скупштина Града најавила за сутра у Сава центру седницу, па су неке претпоставке да би и конституисање Народне скупштине могло да се одржи управо у Сава центру. Како Ви гледате на то и хоћете ли се окупити онда на два места уколико то буде неопходно и колико људи ћете Ви окупити, а колико очекујете да ће и неке друге политичке партије позвати људе да дођу и сами грађани? Да ли мислите да имате довољан број људи да тако нешто изведете?

– Да вам кажем, колико год људи да изађе то је порука власти. Једним протестом не можете оборити власт, то се никада нигде није десило. Ако се сетимо `96. године када је власт фалсификовала такође изборе, требало је три месеца мирних протеста да би на крају ти избори пали. Додуше, тада су били локални избори. Тако да не могу да одговорим на питање колико људи ће доћи, ми ћемо позвати све људе, позивамо и друге опозиционе лидере и све лидере у Србији да се појаве на том скупу. Ради се о фалсификованој Скупштини, то не смемо да дозволимо. То немам никакве везе са тим да ли је неко прешао цензус или није прешао цензус, не смемо да препустимо народну сувереност. Пратимо помно шта се дешава, очигледно власт крије када ће бити конститутивна седница што је само по себи очигледно потпуно ненормално, а и примерено је да беже из Народне скупштине када хоће да конституишу Скупштину да то раде у Сава центру. Без икакве дилеме, ми ћемо организовати протест и пред Сава центром и биће и протест испред Народне скупштине. Ваља нам пробудити људе да схвате да нам је демократија угрожена, да ово не смемо тек-тако да пустимо.

– Процена највећег дела опозиције да је сада прерано за борбу, да треба сачекати јесен када ће се поклопити криза и највероватније потписивање, њихова процена, плус економска криза, плус, можда, и мало смиривање короне. Ваш коментар.

– Да вам кажем, ја сам ту реченицу „није сада време“ слушао током целе приче око бојкота, значи, у децембру прошле године сам сео са лидерима опозиције, били су и Ђилас и Јеремић и Обрадовић и Лутовац и Трифуновић и рекао сам им да морамо да контролишемо изборе. Ако ћемо да радимо бојкот, морамо онда да осигурамо да не покраде изборе. Јер ако буде фалсификовао записнике, добиће излазност како му се свиђа и увешће целу сателит опозицију у Скупштину. Рекли су да није време, нек се он сам игра. Ево погледајте шта је резултат тога. Затим, када је било противуставно уведено ванредно стање, онда су викали да није време сада да причамо о томе, него ћемо после. Према томе, то „није време“ је обично сигнал да се пусти да ово све скупа прође. Оно што је посебно забрињавајуће је да је све то што је одрађено под паролом „није време“ уствари у интересу Немачке на Балкану и то нас је довело до ултиматума.

Људи не разумеју колико је то озбиљна ситуација. Власт се налази пред озбиљним проблемом зато што зна да су њихови гласачи патриоте, они мисле да ни под којим условима неће издати националне интересе ако потпишу неки такав документ, изгубиће власт и то од својих бирача. Тако да се налази у тешкој позицији. Морамо сви да схватимо да је ово наша држава, ово није нека тамо држава и нека тамо влада, па да ми можемо одавде из фотеље да седимо и кажемо „хајде да сачекамо да видимо како ће бити“. Једном када се неке ствари десе, то се тешко враћа назад. Знам да је неугодно људима, лето је, вруће је, па хајде да сачекамо боље услове. То „хајде да сачекамо боље услове“ ми више звучи „хајде да сачекамо да нам Берлин да дозволу, па да и ми нешто покренемо“.

Хвала.

Гнев Србије: Ратну одштету за II светски рат од Немачке Србија може да добије, она не застарева, држава Србија само треба да је затражи!


Ово што ћу данас писати, тиче се скоро половине држављана целе Србије, тако да све ово изискује велику пажњу, а ради се о исплати ратне одштете за II светски рат од стране данашње Немачке државе, за оштећене учеснике другог светског рата од стране нацистичке Немачке у тадашњој краљевини Југославији, а будући да је Србија правни наследник СФРЈ, Србија има право да затражи данас ратну одштету од Немачке државе за своје оштећене држављане, јер то право не застарева! Све је то око права на ратну одштету утврђено на Париској мировној конференцији 1946. године. Но, будући да је мало ко данас жив од оштећених, право на надокнаду ратне отштете имају њихови наследници, потомци по родној линији, зато кажем да се ово тиче око половине  држављана целе Србије, јер оштећени су имали породице, родбину, најужије фамилије.

Примера ради, један од тих потомака наследника сам и ја, будући да ми је деда као ратни заробљеник радио 4 године на немачком имању. Мој деда је имао само једну ћерку, моју мајку, она је умрла пре 3 године, така да ја као њен син, имам права да добијем ратну одштету за дедино робовање. Причам ово као пример, да многи знају о чему се ради, да би се што пре организовали у неко удружење које ће вршити притисам на Владу Србије, да од Немачке затражи ратну одштету!

Ратну одштету за II светски рат од Немачке Србија може да добије, она не застарева, држава Србија само треба да је затражи. Али, држава Србија то не тражи!? Зашто?

Ратну одштету за II светски рат од Немачке Србија може да добије, она не застарева, држава Србија само треба да је затражи. Али, држава Србија то не тражи!? Зашто?

Све ово не бих писао да није озбиљно (сит сам разних превара, као и многи држављани Србије), јер ову тему обрађивао је озбиљан човек, добро ју је проучио пре него што је ушао у њу, то је економиста Драган Радовић који је о овоме причао приликом недавног гостовања на интернет радију „“ код Милана Миленковића, у емисији: „Гнев Србије“ …

Гнев Србије 12.08.2016. – економиста Драган Радовић. Главна тема: ратна одштета

Линк ка видео прилогу на YouTube
Видео прилог можете скинути преко овог сајта.

Драган почиње да прича од 01:42:53 …

Одмах да кажем неке кључне детаље, па ћу се после осврнути на дезинформативне и лажне причице које су смишљено пласиране, да Србија тобоже више нема права да затражи ратну одштету од Ненмчке, јер су наводно својевремено Тито и Брант за време трајања СФРЈ, то пребили неким договорима, и да је то готова ствар, да је све око ратне отштете за Србију затворено и више немогуће остварити.

Одређени број стручних људи бави се овом проблематиком, у намери да се помогне држављанима Србије око надокнаде ратне одштета за своје оштећене и пострадале, но најупорнији од свих је адвокат Славиша Мрдаковић, експерт за ову тему. Он има преписку са немачким званичницима око ове проблематике, та преписка је из фебруара 1999. године, а ту оригиналну преписку видео је и Драган Радовић, и схвативши да је све озбиљно, зато је ову тему и јавно покренуо на интернет радију 2М.

Из те Мрдаковићеве преписке, кључни детаљи су следећи …

Немачки званичници су му рекли, да је Немачка као држава спремна да уђе у процес надокнаде ратне одштете за оштећене, вољни су да је исплате (знају да кад-тад и то долази на дневни ред), али кажу да Немачка држава не ради са самосталним адвокатима, и разним удружењима из Србије која су им се обраћала, већ са државом Србијом, тако да цео процес треба званично да покрене и затражи од Немачке, држава Србија.

Али, из неког чудног разлога држава Србија то још не чини (то су наши пријатељи)?!

После неких ревидирања око броја оштећених који се тичу државе Србије, дошло се до цифре, а то тврде нека удружења жртава другог светског рата из Србије, од око 1.000.000 оштећених за које Србија има право да затражи ратну одштету. Зато сам на почетку и рекао, да се ово тиче око пола Србије, будући да је мало ко жив од оштећених, а тих око 1.000.000 оштећених имали су многобројну родбину, данашње наследнике: прва родна линија, друга, трећа, неки наследник је жив

Друго, за све злочине које је НДХ учинила, Србија не мора ратну одштету да затражи од Хрватске, већ од Немачке, јер она је носиоц штете и за своје савезнике који су на просторима Краљевине Југославије чинили злочине и недела, а то су: хрвати, италијани, мађари и бугари, с тим што је Тито издејствовао да се бугарима опрости ратна одштета, причао је Драган и о томе. Пуно ту има битних детаља, и зато више пута послушајте Драганово излагање. Чак каже, будући да су хрвати на време прешли на страну победника, неку ратну одштету од Немачке је добила и Хрватска.

Е, сад, врло битма ствар, најбитнија. Немци су на тим фамозним „Брионским договорима: Тито – Брант“ прихватили да исплаћују ратну одштету по следећем моделу, за сваког оштећеног, и у целини:

Једна трећина у готовом новцу, једна трећина у роби широке потрошње, и једна трећина у акцијама у фабрикама, које би биле изграђиване у сарадњи са немачким компанијама, па би немци куповали од нас производе, јер би по логици ствари, код нас били јефтиније произведени.

Такав је био договор, али да видимо шта је на тим тајним преговорима заиста реализовано, и шта уопште јавност зна о томе, односно, које су после тога пуштене дезинформације, с циљем да оштећени и њихови данашњи наследници никад не потегну питање ратне одштете, као и држава Србија, „јер, то је завршена ствар, нема више шанси за то, итд …“. Врло смишљено је стварана магла око тога, разне дезионформације и лажи.

Брионски договор и уговор између Тита и Бранта

Реализован је уговор о кредиту од 1 милијарде ДМ, са роком враћања од 10 година. Још нешто, има више потврда, да је овај кредит враћен немцима до последње марке, односно до последњег евра. Дакле, све је преавара, то није никаква ратна одштета, јер њу треба да добију директно оштећени, или њихови наследници!

Реализован је уговор о кредиту од 1 милијарде ДМ, са роком враћања од 10 година. Још нешто, има више потврда, да је овај кредит враћен немцима до последње марке, односно до последњег евра. Дакле, све је преавара, то није никаква ратна одштета, јер њу треба да добију директно оштећени, или њихови наследници!

Брионски договор: Тито – Брант

Као што сам већ рекао немци су на тим преговорима прихватили да исплаћују ратну одштету по моделу који је назван „Брионска формула“, која гласи, понављам: „Једна трећина у готовом новцу, једна трећина у роби широке потрошње (као и у разним машинама), и једна трећина у акцијама у фабрикама, које би биле изграђиване у сарадњи са немачким компанијама“.

Дакле, немци су прихватили да исплате ратну одштету по поменутом моделу, но тада није одређена висина одштете.

Међутим, реализован је уговор о кредиту од 1 милијарде ДМ за СФРЈ, са роком враћања од 10 година. Још нешто, и то је врло важна да би се сагледала пуна истина, Драган прича да има више потврда да је овај кредит враћен немцима до последње марке, односно до последњег евра. Дакле, све је преавара, то није никаква ратна одштета, јер њу су требали да добију директно оштећени, или њихови данашњи наследници!

Укратко, то је срж дешавања бриноског договора.

 

Пошто су годинама кружиле смишљене гласине, односно класичне дезинформације и лажи, да је Тито испеглао са Вили Брантом дуговања за ратну одштету (старији се сећају, то је она фора и обмана са нуклеарном електраном Кршко, и сличне причице, попут оне са одузетим кућама фолксдојчерима, на име ратне одштете), и да нам немци више ништа не дугују на име ратне одштете. И пошто су мислили да је то тачно, а сад знамо да није, неки оштећени грађани су тужили државу Србију, као правног наследника СФРЈ, јер су желели да им се исплати ратна одштета.

Држава Србија је тим грађанима судски одговорила да је то само био уговор о кредитном аранжману од 1 милијарде ДМ. за СФРЈ, са роком враћања од 10 година, а Драган помиње да постоји и потврда за то, доказ од 13. новембра 2000. године, што уједно значи да је то и судски доказ да је то био кредитни аранжман, а не било каква отплата ратне одштете! Јер, ако ти неко да ратну одштету, то не може бити кредит који ти треба да вратиш у року од 10 година, то су будалаштине …!

Јасно је да је то чиста, брутална превара!

Тада је још потврђено овој групи гарђана, да у Србији не може да се суди Немачкој, јер има неки имунитет, онда се то удружење грађана, чини ми се: „Заједница удружења жртава другог светског рата Србије“ обратило немачкој држави, где им је немачка држава директо потврдила, да они не раде са разним удруженима, већ да захтев за ратну одштету искључиво треба да поднесе држава Србија, будући да је она наследила део права од СФРЈ!

Чувши ово, „Заједница жртава другог светског рата“ обратила се предсенику Србије Томиславу Николићу 31.01.2015. по предмету ратне одштете. Из његовог кабинета добили су одговор од Оливера Антића 30.11.2015. да то није у надлежности председника државе, већ у надлежности Владе Републике Србије, тако да је ово удружење још прошле године имало разговор са Александром Вучићем, али ни до дан данас нису добили одговор од њега, а по својој прилици неће никад, јер како сад да Александар Вучиж узмемирава „наше пријатеље“ тамо некаквим ратним репарацијама.

Али сада смо на испиту ми, половина држављана Србије којих се тиче ратна одштета за своје пострадале и оштећене, да направимо удружење и извршимо притисам на Александра Вучића и његову владу, да код „наших пријатеље“ покрене питање ратне одштете за око милион оштећених.

Наша снага је у заједништву…!

А сада да кажемо нешто о висину одштете …

На мировној конференцију у Паризу 1946. године, званично је утвђена следећа висина појединачне штете нацистичких агресора на тлу Краљевине Југославије, изражено у вредности америчког долаар из 1938. године:

  1. Немачка – висина штете је 35,858 милијарди долара,
  2. Италија – висина штете је 9,8 милијарди долара,
  3. Мађарска – висина штете је 542 милиона долара,
  4. Бугарска – висина штете је 650 милиона долара.

Без обзира што је Тито издејствовао да се бугарима опрости плаћање ратне одштете, оштећени држављани Србије (њихови наследници) имају право да затраже штету и за бугарска злодела.

Од укупне штета начињене на тлу Краљевине Југославија за време другог светског рата, садашњој Србији, као правној наследници СФРЈ, припада 75%.

Када се та висине штете, која је направљена Краљевини Југославији, поново прерачунавала 1998. године, дошло се до цифре да су ове 4 земље направиле штету од 446,9 милијарди долара!

Но, пошто су овде већина људи до максимума изкомплексирани у осећају ниже вредности, ако би им неко понудио гибаницу и да глођу коску, они ће се задовољити глођањем коске, јер „мали смо ми“, дај да барем имамо коску да глођемо, што је сигурно, сигурно је. Односно, хоћу рећи, да ће се многима ова цифра од 446 милијарди долара учинити превелика и нераелна, па ће бити срећни и са коском (дај нам барем да „глођемо“ милијарду две, да се мало покренемо), но треба знати да је ова цифра од 446 милијарди долара за Немачку ништа, јер то је само 15% немачког једногодишњег БДП-а!

Категорије оштећених лица, за које наследници имају право да добију ратну одштету:

  1. Цивилне жртве, укључујући и она физичка лица која су стрељана,
  2. Лица онеспособљена за рад,
  3. Војни заробљеници,
  4. Лица интернирана и депортована на принудни рад,
  5. Жртве виво експеримената.

Можда сам неку категорију пропустио, но зато се, као и за сва друга додатан објашњења, обратите Драгану Радовићу, преко његовог фејсбук профила. Исто тако, више пута преслушајте Драганово излагање.

Заборавих рећи, да немци приликом реализације наплате ратне одштете инсистирају, да ни 1 евро не буде украден од стране неког државног службеника, или неког политичара, а знамо да су наши државни шибицари, кад намиришу велику лову, махери да изврдају све законе, и омрсе се, биће то велики мамац за њих. Тако да би се по том питању требало оформити посебно тело и процедура за контролу целог процеса, о томе су нешто више дискутовали Драган и Милан Миленковић, водитељ.

Теба рећи и ово, 2 дана пре него што је гостовао на радију 2М, Драган је приметио да се на РТС-у појавила вест да су нека удружења поднела званичан допис Влади Србије по предмету ратне одштете, то су била следећа удружења: „Заједница удружења жртава другог светског рата Србије„, „СУБНОР Србије“ и „Синдикат пензионера Србије„.

Такође, документ који објашњава дуговања Немачке држави Србији на име ратне одштете, по Драгановим речима, послат је пре неколико дана и свим председницима посланичких група у Народној Скупштини Србије, тако да су о свему овом обавештене и наше врле „патриоте“ из Двери и ДСС-а, па хајде да видимо шта ће они, као и цео парламент, учинити на име намирења ратне одштете за оштећене, да ли ће покренути праву и озбиљну акцију на име намирења ратне одштете, а не само бла … бла …

Ја мислим да је куцнуо час, да се око милион наследника оштећених, и њихове породице – дакле пола Србије (по мени око 3 милиона људи), укључе у ову акцију, да се изврши страховит притисам на Владу Србије и пре свега Александра Вучића, на све парламентарне партије, да се држава Србија једноставно примора да званично затражи од Немачке наплату ратне одштете, да се на првом месту обештете како-тако наши пострадали рођаци, њихова жртва и страдање, а то је уједно и шанса, да многе породице изађу из сиромаштва.

Моја препорука је да се организујемо и направимо једну јединствену организацију на нивоу државе, која би обједињавала разна локална удружења са иницијативом око наплате ратне одштете, да тако обједињени и јединствени, наследници оштећених са својим породицама, нас 3 милиона, упутимо званичан захтев Влади Србије да затражи наплату ратне одштете од Немачке!

Јер, ако нас 3 милиона, нисмо у стању да се организујемо и реализујемо ову акцију, потпуно легалну и закониту, да извршимо страховит притисак на све политичаре, на Владу Србије, да држава Србија упути званичан захтев Немачкој за наплату ратне одштете, ако и даље у себи понављамо константо:

„ма, мали смо ми …“, “ много је то … „

, онда нисмо ни за глођање коске…!

Тодор Вулић: Ханибал анте портас, или – Трећи светски рат је пред вратима


Као што најавих», Тодор Вулић је на основу проучавања цикличног понављања великих историјских догађаја по тачном временском интервалу, још јануара 2009. написао текст на основу изучавања тих временских циклуса, где предвиђа да ће запад напасти Русију баш на Криму 2013./2014., што се и догодило, али пре тог текста којег ћу објавити, прво треба прочитати 2 текста који описују историјске догађаје који у одређеном повезаном контексту претходе том догађају, први је овде», други овде» и сад следи највљен текст из јануара 2009.

**********************

Аутор: Тодое Вулић, јануар 2009.

Ханибал анте портас, или – Трећи светски рат је пред вратима

Историчари данас верују да је историјски процес низ случајних и непредвидивих дешавања. Упорно и убеђено тврде да се историја не понавља. Проверимо зато заједнички ову њихову тврдњу, почевши од блиске нам 2006. године. Те 2006. године, са гашењем заједничке државе Србије и Црне Горе, умро је и њен творац, Црногорац рођен у Србији, Слободан Милошевић. У години Милошевићевог рођења, у страшној и по Србе кобној 1941. Србија и Црна Гора су вољом фашистичких сила такође раздвојене.

  • У тој 1941. години, у ратном вртлогу догодио се распад Краљевине Југославије.
  • За време Милошевићевог председниковања доживели смо ратни распад СФР Југославије.
  • У 1941. години немачка авијација је брутално бомбардовала Београд и Србију.
  • За време Милошевићевог председниковања доживели смо брутално бомбардовање Београда и Србије од стране НАТО пакта.
  • У 1941. години вољом Немачке основана је злочиначка Независна Држава Хрватска.
  • За време Милошевићевог председниковања доживели смо вољом Немачке (и не само ње) оснивање независне Републике Хрватске.
  • У 1941. години, стотине хиљада српских избеглица из Хрвтске, Босне и Косова, потражоло је спас од погрома у Србији.
  • За време Милошевићевог председниковања доживели смо сливање стотина хиљада српских избеглица из Хрватске, Босне и са Косова, који су опет од погрома тражили спас у Србији.
  • У 1941. години, вољом фашистичких сила Косово је одвојено од Србије.
  • За време Милошевићевог председниковања доживели смо да НАТО силе одвоје Косово од Србије.
  • У 1941. години срушена је прва српска комунистичка „Ужичка република“.
  • За време Милошевићевог председниковања доживели смо и пад комунизма у Србији.
  • У 1941. години Срби су у рату против непријатеља са стране, започели и свој сопствени крвави грађански рат, поделивши се на два идеолошки непомирљива табора.
  • За време Милошевићевог председниковања, у рату са спољњим непријатељем поново смо се поделили на два идеолошки непомирљива табора.
  • У 1941. години, британске и америчке обавештајне службе су организовале војни пуч и свргавање кнеза Павла Карађорђевића. Овим пучем је све то напред набројано и почело.
  • Своје председниковање Милошевић је завршио у „пучу“, који су добрим делом поново организовале америчке и британске службе.

У тој 1941. години… ето „случајно“ нам се родио Слободан. Оно што су Србима 1941. урадиле фашистичке силе и Тројни пакт, то су нам у време Милошевићеве владавине поново учиниле САД, Европска Унија и НАТО пакт. Дакле, историја се стварно не понавља.

У својој чувеној студији Сукоб цивилизација, Семјуел Хантингтон констатије да од 1789. године (или од Француске буржоаске револуције) престају ратови краљева и почињу ратови народа, од краја Првог светског рата престају ратови народа и почињу ратови идеологија (либерално-демократске, фашистичке, комунистичке), а од распада Совјетског Савеза престају ратови идеологија и почињу ратови цивилизација (западне протестантско-католичке, муслиманске, кинеске-конфучијанске, јапанске, православне …). Међутим, Хантигтон не спомиње да у свакој наредној фази, сукобљене стране представљају архетипске наследнике сукобљених страна из претходнг периода. Тако савремена западна цивилизација не баштини само америчку, француску и британску либерално-демократску идеологију већ и немачки нацизам и италијански и шпански фашизам. Односи између држава унутар западне цивилизације данас су доминантно либерално-демократски, али односи те цивилизације према државама припадницама других цивилизација су доминантно нацистички. Стога Запад и НАТО пакт као архетипски наследници и нацистичке идеологије и Тројног пакта, у грађанском (и међуцивилизацијском) рату на просторима бивше СФР Југославије, непогрешиво подржавају исте оне народе које је 1941. у њиховој тежњи за осамостаљењем подржавао фашистички Тројни пакт. И поред петооктобарског („коперниковског“) обрта на политичкој сцени Србије 2000. године, политика Запада према нама остаје објективно иста. Хрвати и Албанци остају савезници и улазе у НАТО (али не и Македонија), а интереси Србије никако да дођу на дневни ред. Однос Запада према Србији са новим руководством је такав, јер он представља архетипскио наслеђе односа нацистичке Немачке према Недићевој Србији.

Ако је историја објективно нужан (или закономеран) процес, као што тврдим, шта нас онда као народ и државу чека у блиској будућности? Већ је речено да Запад и НАТО од 1990/91. у најновијем периоду ратова цивилизација, делом представљају наследнике Хитлерове Немачке и Тројниг пакта из претходног периода идеолошких ратова. Хитлерова Немачка је опет архетипски наследник Наполеонове Француске из периода ратова народа. Да поновимо, по Хантигтону, ратови народа почињу 1789. а ратови идеологија 1918. или око 130 година касније. И гле, Наполеон Бонапарта је крунисан за цара 1804. године, а 130 година касније или 1934. Адолф Хитлер постаје вођа (фирер) Немачке. Наполеон пре напада на Русију лако пацификује Немачке државе на челу са Пруском, и претвара их у своје сателите. Хитлер пре напада на Русију лако пацификује Француску, претварајући је у свог сателита (Вишијевску Француску). Иако је на бојном пољу остала Енглеска, Наполеон 1812. напада Русију. Иако је поново на бојном пољу остала Велика Британија, Хитлер око 130 година после Бонапарте 1941. такође напада Русију (или прецизније Совјетски Савез). У првој фази рата Наполеон стиже до Москве, али у другој фази рата Руси улазе у Париз. У првој фази рата и Хитлер стиже до Москве, али се рат завршава уласком Руса (Совјета) у Берлин. Руси су ушли у Париз 1814. а у Берлин 1945. око 130 година након Париза. Бонапартина царска владавина дефинитивно је окончана 1815. а Хитлерова 1945. или 130 година касније. (Не заборавимо да данас Француска и Немачка чине језгро Европске Уније). Победник над Наполеоном, руски цар Александар Први, владао је до 1825. Око 130 година након 1825. завршила се владавина победника над Хитлером (Стаљин умире 1953). Историја се заиста не понавља, зар не.

Водећа земља западне цивилизације, Сједињене Америчке Државе, настале су у ратном сукобу у којем на овај или онај начин учествују све западноевропске силе. Ипак, своју независност САД у највећој мери дугује Француској. Реплике Америчке револуције су Први и Други светски рат. Да би се избегло заморно поновљање саобразних збивања два пута, упоредимо дешавања из Америчког рата за незавост само са дешавањима из Другог светског рата.

Америчка револуција почиње 1775. а Други светски рат 164 године касније, 1939. САД проглашавају независност 1776. а Француска губи независност 164 године након тога, 1940. Французи улази у рат за америчку независност 1777/78. на страни Американаца, а Американци после 164 године, 1941. улазе у Други светски рат на страни Француза. Француски експедициони корпус искрцава се на територију САД 1780. а 164 године касније, 1944. американци се искрцавају на територију Француске („Лафајете ето нас“). Ратни сукоби у Америчком рату практично престају 1781. а 164. године након тога, 1945. завршава се и Други светски рат. У Америчком рату, Американцима је командовао Џорџ Вашингтон, а командант америчких (и савезничких) трупа у Европи у Другом светском рату био је Двајт Ајзенхауер. Џорџ Вашингтон постаје председник САД 1789. године а после 164 године, 1953. за председника је изабран Двајт Ајзенхауер. Вашингтонова владавина окончава се 1797. а 164 године касније 1961. и Ајзенхауерова владавина. Вашингтон умире 1799. а 164 године након њега 1963…убијен је Џон Кенеди. Ипак историчари и даље тврде…. ма није важно шта тврде.

Француски цар Наполеон Бонапарта је у периоду ратова народа, свргнут још једном, 1870. године. Овога пута је то био Наполеон Трећи, који је те године поражен у рату против Севернонемачког савеза на челу са Пруском. Победнички пруски краљ Вилхелм Први Хоенцолерн, да би до краја понизио Французе, крунисан је у дворцу француских краљева – Версају 1871. за цара тада основаног Немачког царства. Ратном победом, победник преузима и архетипско наслеђе пораженог, па тако и Немци постају баштиници пораза и Наполеона Првог и Наполеона Трећег. Прво им се 1918. вратио ратни удес Наполеона Трећег. Као што је Пруска на челу Севернонемачог савеза 1870. поразила и срушила Француско царство, тако је 1918. Француска на челу Антанте поразила и срушила Немачко царство. У 1871. Вилхелм Први је у Версају крунисан за цара, а у истом том Версају пресуђено је 1919. и Немачком царству и њеном цару Вилхелму Другом Хоенцолерну, који под притиском револуционарних збивања у Немачкој абдицира и напушта земљу. У 1871. поражена Француска предаје победнику Алзас и Лорену, а 1918. Немачка враћа одузете покрајине Француској. У 1871. Француско царство постаје република, као што после пораза 1918. и Немачко царство постаје република… А како се Немцима вратио Наполеон Први 1934. већ је речено. Срећни су народи који губе ратове – тешко победницима.

Који је то рат НАТО (или Северноатлантски) пакт, као архетипски наследник Севернонемачког савеза Вилхелма Првог, добио око 130 година после 1870. Онај који је водио 1999. – против Србије. Али какве побогу везе има Србија са Француским поразом код Седана и целом том ратном причом из 1870. и 1871? На рационалном нивоу, заиста баш никакве, као што и идеја историје, коју у овом чланку покушавам да представим, такође нема везе са рациом (или српски речено, разумом). Међутим, по ирационалној идеји историје (између осталог) симболи имају снагу и вредност реалних збивања. На том нивоу и Срби учествују у борбама код Седана, симболично представљени својим будућим краљем Петром Првим Карађорђревићем. У том рату Петар Први се тукао уз Французе, а против Немаца као и његова војска у пробоју Солунског фронта 1918. У 1870. Петар Први је ратовао у туђој земљи као изгнаник из сопствене земље, као штоје 1918. и његова војска ратовала у туђој земљи изгнана из сопствене земље. У рату 1870. Петар је у Француско-немачком рату рањен и заробљен, а у Првом светском рату Петрова Србија је такође „рањена“ и окупирана. Петар бежи из заробљеништва препешачивши гладан и исцрпљен целу Лоарску област, као што је и Српска војска заједно са њим гладна и исцрпљена препешачила Албанију. На крају, препливавши Марну Петар наставља борбу против Немаца, као што је и Српска војска препловивши море (у француским лађама) наставила на Солунском фронту борбу против Немаца и њихових савезника. Може ли ратна прича једног човека постати матрица по појој ће да се одвијати ратна прича целог народа? Наравно да може, ако тај човек постане владар тог народа. Могу ли збивања из године рођења једног владара, обележити његову владавину? На примеру године рођења Слободана Милошевића и то је показано. Зар мислите да се Барак Обама случајно родио у години у којој је Џон Кенеди постао председник САД? Наравно да није, али то ће те тек видети.

Саобразност збивања из 1870/71. и 1999. може се и посредно показати. Седам година по крунисању Вилхелма Првог, или 1878. Србија и Црна Гора на Берлинском конгресу постају самосталне независне и међународно признате државе. Седам година по НАТО бомбардовању 1999. или 2006. Србија и Црна Гора поново постају самосталне, независнеи међународно признате државе. Тако смо опет дошли до почетне 2006. године.

Период идеолошких ратова трајао је по Хантингтону од 1918. до 1991. када се распада Совјетски Савез, оквирно 73 године. Од почетка периода ратова народа 1789. до Наполеоновог напада на Русију 1812. протекло је 23. године, а од почетка периода ратова идеологија 1918. до Хитлеровог напада на Совјетски Савез 1941. протекло је такође 23 године. Следећи напад Запада на Русију врло вероватно ће почети 23 године од краја периода идеолошких ратова: 1990/91 + 23 = 1941 + 73 = 2013/14.

Предстојећи рат са Западом за Русе ће представљати реплику и Руског грађанског рата, који је вођен од 1918. до 1922. године уз учешће западноевропских интервенционистичких снага и експедиционих корпуса САД и Јапана. На европском делу ратишта под бољшевике последњи пада Крим. И као што се тада све завршило на Криму, тако ће сада све почети на Криму. Поражене снаге белих Руса на челу са генералом Врангелом евакуишу се прво у Истамбул, а затим највећим делом у Србију. Генерал Врангел умире у Бриселу, али је по сопственој жељи сахрањен у Београду, 1929. И гле, баш у Бриселу донета је одлука о бомбардовању Београда и Србије. НАТО бомбе (или ракете) бачене на Београд и РТС погађају и руску цркву Свете Тројице у којој су сахрањени земни остаци генерала Врангела. Бог увек на симболичан начин упозори људе на зло које се спрема, али шта вреди слепима махати а глувима причати.

На почетку периода ратова цивилизација, 1990/91. Србима се десио Слободан Милошевић. За време његове владавине свој крст (сакован 1914. и прекован 1941.) Срби су изнели на Голготу и (чини ми се) тиме донекле искупили своје безумље. Нама се 1941. већ поновила, збивање по збивање, па верујем да Србија у Трећем светском рату неће учествовати. Али те 1941. у Други светски рат улазе Совјетски Савез и Сједињене Државе.

И да не заборавим, ако се питате у коју ће то престоницу ући Руси пред крај Трећег светског рата, одговор је – наравно, у Цариград, или ако вам се више свиђа , у Константинопољ. Толико од мене о уласку Србије у Европску Унију. Не верујете? А зашто би сте и веровали кад су историчари непобитно доказали да се историја не понавља.

Француска револуција, Прва република и Наполеон Бонапарта – Немачка револуција, Вајмарска република и Адолф Хитлер


Као што најавих», Тодор Вулић је на основу проучавања цикличног понављања великих историјских догађаја по тачном временском интервалу, још јануара 2009. написао текст на основу изучавања тих временских циклуса, где предвиђа да ће запад напасти Русију баш на Криму 2013./2014., што се и догодило, али пре тог текста којег ћу објавити, прво треба прочитати 2 текста који описују историјске догађаје који у одређеном повезаном контексту претходе том догађају, ово је тај први текст.

*********************

Аутор: Тодор Вулић

Светлана Велмар Јанковић: Све ово (је) већ одавно отиснуто у историји у којој су
садржани модели сваке будућности, па и наше, само их ваља распознати.
Човечанство, свакако, за такво распознавање и не хаје као што никада и није, и
зато сада не може да види да Хитлера чека пораз, смрвиће га велика Русија,
самлеће га, као што је и Наполеона… 1)

Саобразност Владарских каријера и владавина Наполеона Бонапарте и Адолфа Хитлера је давно примећена и опште је позната. У својој књизи Скривени закони судбине 2), наводи је Спасоје Влајић, а била је и предмет уметничких обрада, као у наведеном цитату из романа Светлане Велмар-Јанковић.

  • Наполеона Бонапарту је изнедрила Француска револуција и Прва република.
  • Адолфа Хитлера је изнедрила Немачка револуција и Вајмарска република.
  • Крунисањем за цара, Наполеон је укинуо француску Прву републику.
  • Поставши фирер, Хитлер је укинуо Вајмарску републику.
  • Пре напада на Русију, Наполеон је пацификовао Пруску, претварајући је у свог сателита.
  • Пре напада на Совјетски Савез, Хитлер је пацификовао Француску, претварајући је (вишијевску Француску) у свог сателита.
  • У рату против Наполеона једино је остала Велика Британија, коју је од пораза спасао Ламанш и моћна морнарица.
  • У рату против Хитлера само је остала Велика Британија, коју је поново од пораза спасао Ламанш и моћна морнарица.
  • У првој фази рата против Русије, Наполеонове трупе су стигле до Москве, где их је затекла „руска“ зима.
  • У првој фази рата против Совјетског Савеза и Хитлерове трупе су стигле до Москве, где их, такође, затиче „руска“ зима.
  • У другој фази рата против Наполеона, руске трупе су ушле у Париз.
  • У другој фази рата против Хитлера, совјетске трупе су ушле у Берлин.
  • Уласком руских трупа у Париз окончана је Наполеонова владавина.
  • Уласком руских трупа у Берлин окончана је и Хитлерова владавина.

__________________________________________
1) Светлана Велмар-Јанковић: Лагум. БИГЗ, 1991, стр. 44.
2) Спасоје Влајић: Скривени закони судбине. ИПА „Мирослав“, 2006, стр. 37.

Преломна збивања у историји француске Прве републике
и немачке Вајмарске републике

(Ритам од 130 година)

1789 – Почетак Француске буржоаске револуције.
1918/19 – Почетак Немачке револуције и Вајмарске републике.>
Међувреме: 130 година.

1793 – Тулонска побуна. Прво истицање Наполеона Бонапарте у јавности.
1923 – Пивнички пуч. Прво истицање Адолфа Хитлера у јавности.
Међувреме: 130 година.

1794 – Убиство Максимилијана Роберспјера, првог лидера
Комитета јавне безбедности Француске републике.
1925 – Смрт Фидриха Еберта, првог председника Вајмарске републике.
Међувреме: 130 (+1) година.

Osnova-1
1795 – Директоријум преузима власт у Француској републици.
1925 – Паул фон Хиндербург изабран за председника Вајмарске републике.
Међувреме: 130 година.

1799 – Нагли успон Наполеона Бонапарте, који на челу Конзулата
постаје доминантна личност Француске републике.
1929/30 – Нагли успон Адолфа Хитлера, чија Нацистичка партија
на парламентарним изборима остварује велики успех.
Међувреме: 130 (+1) година.

1804 – Крај француске Прве републике.
1934 – Крај немачке Вајмарске републике.
Међувреме: 130 година.

Наполеон Бонапарта – Адолф Хитлер

Адолф Хитлер је постао вођа немачког Трећег рајха 130 година после крунисања Наполеона Бонапарте за цара Француског царства.

Osnova-1

1804 – Наполеон Бонапарта крунисан за цара Француског царства.
1934 – Адолф Хитлер постаје фирер (вођа) немачког Трећег рајха.
Међувреме: 130 година.

1812 – Напад Француског царства Наполеона Бонапарте на Русију.
1941 – Напад Трећег рајха Адолфа Хитлера на Совјетски Савез.
Међувреме: 130 (-1) година.

1812 – Бородинска битка (на домак Москве).
Команду над руским трупама преузео Кутузов.
1941 – Битка за Москву.
Команду над совјетским трупама преузео Жуков.
Међувреме: 130 (-1) година.

1813 – Одлучујући пораз Наполеонових трупа код Лајпцига.
1943 – Одлучујући пораз Хитлерових трупа код Стаљинграда.
Међувреме: 130 година.

1814 – Руске трупе ушле у Париз.
1945 – Совјетске трупе ушле у Берлин.
Међувреме: 130 (+1) година.

1814/15 – Крај Француског царства и владавине Наполеона Бонапарте.
1945 – Крај немачког Трећег рајха и владавине Адолфа Хитлера.
Међувреме: 130 година.

Александар I – Јосиф Стаљин

По истом ритму, победник над Хитлеровом Немачком, Јосиф Стаљин, поновио је владарску матрицу императора Александра I, победника над Наполеоновим Француским царством. Стаљин је започео владавину СССР-ом око 130 година после почетка Александрове престолонаследничко-императорске владавине Руском империјом, окончао је око 130 година после краја Александрове владавине и умро је око 130 година после императора Александра I.

Osnova-1

1796 – Смрт императорке Катарине II Велике.
1924 – Смрт совјетског властодршца Владимира Уљанова Лењина.
Међувреме: 130 (-2) године.

1796 – Почетак владавине императора Павла I
с престолонаследником Александром Павловичем (Александром I).
1924 – Почетак владавине Јосифа Стаљина у сенци Леибе Бронштајна Троцког.
Међувреме: 130 (-2) године.

1801 – Крај савладарства императора Павла I и Александра I.
(Павле I убијен. Александар био умешан у убиство оца).
1929 – Крај савладарстваСтаљина и Троцког.
(По Стаљиновој одлуци Троцки протеран из СССР-а.)
Међувреме: 130 (-2) године.

1825 – Крај владавине императора Александра I.
1953 – Крај владавине совјетског властодржца Јосифа Стаљина.
Међувреме: 130 (-2) године.

1825 – Смрт победника над Наполеоном, руског императора Александра I.
1953 – Смрт победник над Хитлером, совјетског властодржца Јосифа Стаљина.
Међувреме: 130 (-2) године.

Историја се, дакле, ипак понавља.

Луцидно запажање Светлане Велмар-Јанковић о нехају човечанства према феномену понављања саобразних историјских збивања забрињава. Одбијање људи од науке (историчара, филозофа, политиколога) да упоредо анализирају понављања чак и овако грандиозних историјских догађаја чију саобразност уочавају и „лаици“, за аутора ове књиге је необјашњиво и злослутно. Злослутно је, јер је историјски усуд већ припремио наредну реплику исте драме.

Питања и одговори: Љубодраг Симоновић – Последња револуција


Гост најновије емисије „Питања и одговори“ коју на ТВ Палма Плус води и уређује Оливера Милетовић био је Љубодраг Дуци Симоновић. Тематски емисија је била посвећена Дуцијевој најновијој књизи: „Последња револуција„.

Питања и одговори: Љубодраг Симоновић – Последња револуција

Линк ка видео прилогу на YouTube
Видео прилог можете скинути преко овог сајта.

Љубодраг Симоновић: Последња револуција

Poslednja-Revolucija

У емисији је било речи о грађанској класи, малограђанштини, о младима, о медијима, НВО организацијама, о Европској Унији, фашизму, Америци и о свеопштој човековој перспективи у смислу куда иде овај свет и живот у њему под једносмерним шинама капитализма. А суштина је у томе да капитализам људима угрожава елементарну људску егзистенцију као такву, сам живот на Планети земљи и стога се последња револуција састоји у томе да се човек и човечанство у борби против свеуништавајућег капитализма, изборе за свој живот, животе својих породица и очувања нераскидивог животног простора у коме човек живи, природе као такве. Човек треба да се избори за нови хумани свет где ће људско биће остати и бити људско биће, хумано, друштвено, морално и саосећајно.

Више се нема куд, или ће човек на свакој тачки Планете уништити капитализам као поредак, или ће капитализам уништити и њега и себе.

Дуцијеву књигу можете наручивати директно од Дуција преко следећих његових контаката:

Телефон: 011/289 36 69
E-mail: comrade@orion.rs

Светозар Радишић: Кабализовани Хаг – Српска судбина и образ


Аутор: Светозар Радишић

ОДЛУКА МЕЂУНАРОДНОГ СУДА У ХАГУ И СУЂЕЊА СРБИМА У ХАШКОМ ТРУБУНАЛУ И БЕОГРАДУ ТРЕБАЛО БИ ДА БУДУ СРПСКА ДЕЖУРНА ТЕМА, РАДИ ПОМИРЕЊА И ИЗВЕСНИЈЕ БУДУЋНОСТИ.

ДА БИ СЕ БИЛО ИЗНАД ГРЕХА У ВЕЗИ С БУДУЋОМ СУДБИНОМ, ПОТРЕБНО ЈЕ ДА СЕ РАШЧИСТИ С ГЛОБАЛИСТИЧКОМ ФАМОМ И ПОГЛЕДА ИСТИНИ У ОЧИ.

„… После 5. октобра 2000, све се догодило у вези с изборима и тзв. вавилонском револуцијом постало је јавна тајна. Десетине милиона долара и марака уложено је за снабдевање компјутерима, телефонима и канцеларијском опремом. На дан избора, уз психолошку подршку Шесте флоте смештене крај Дубровника, опозиција је била тако спремна и организована да је могла да контролише изборе боље од Слободана Милошевића. У листу New York Times објављена је изјава тадашњег градоначелника Чачка: „Основали смо тим младих професионалаца, паравојних јединица Југословенске армије и младих полицајаца, а њихове активности ускладили смо са најелитнијим јединицама Министарства унутрашњих послова у Београду...”

Како је могуће, пита се новинарка Радио Б 92, у емисији „Кажипрст”, да Европска унија и „демократе” прихвате СПС у своје окриље, када је СПС на челу са Слободаном Милошевићем изазвао ратове и починио толика недела на Балкану. С друге стране, сваки нормалан гледалац њиховог ТВ преноса пита се: како је могуће да се толико бестидно Сорошевци праве наивни. Како је могуће, и до када ће бити могуће, да власт у Србији не штити свој народ од лажи, подлости, уцена, превара, подвала и клевета? Међутим, када се размисли, јасно је зашто садашње вође српског рода прихватају да Србима суди проказана „светска елита” (чланови „Илумината” смештени у Европској комисији и похлепни мега финансијери), а потом њихови пристрасни на специјалним курсевима образовани чиновници Жозе Мануел Барозо, Марти Ахтисари, Оли Рен, Хавијер Солана, Кетрин Ештон… У кабалистичкој планетарној представи власти малих земаља висе о концима, развученим од Београда, Загреба, Љубљане, Скопља, Подгорице, Новог Сада и Приштине, преко Брисела, Стразбура и Москве, до Лондона, Вашингтона и Њујорка. Балканској, авганистанској, ирачкој, либијској, и свим другим свеже режираним народним трагедијама, комедијама и трагикомедијама, вероватно се искрено смеју само сатанисти у Реду „Лобања и кости”. Политичке марионете, као и сви остали ангажовани сваковрсни патуљци, изгледају срећно, делују озбиљно, убедљиво и поносно, а чини се као да појма немају о својим срамним улогама.

Српске вође нису имале смелости да од судских институција НСП-а траже изузеће „слуга великог брата”, иако су имале на то право уз изузетно много аргумената. Јасно је зашто прихватају да буду партнери људима који су окрвавили руке и што чине то ван свих позитивних међунардоних прописа, поништавајући трагове српске части и достојанства: не желе да личе на претходног глобалисту, Слободана Милошевића, кога су (о)клеветали живог и мртвог. Без беспризорних клевета остала би бесмислена „петооктобарска вавилонска прича”. Када би се супротставили срамном понашању окупатора, они то добро знају, поновила би се историја – били би исти као Слободан Милошевић. Тада би им се измакао ослонац опстанка – не само власти.

Јасно је зашто ниједан новинар, правник, психолог, философ, нити политичар, ради своје душе, не тумачи искрено и истинито шта значи пресуда Међународног суда правде у Хагу. Ћутањем и заобилажењем истине потискују, а ни сами не знају где, свој грех због насилних изручења људи који су за то за шта их оптужују невинији од својих прогонитеља и судаца. Зато су за политичког аналитичара Слободана Антонића новинари и тзв. политичари били и остали навијачи и друштвено-политички радници, без трунке самопоштовања и професионалности. Сада најекспониранији системски новинари у свим средствима јавног информисања су пионири Орвеловског света.

Из истих разлога нико од јавних личности није озбиљније реаговао када је Рамуш Харадинај у приштинском недељнику „Зери” објаснио како је са браћом изазвао ратни пожар у Метохији. Његове речи су: „Тражили смо ратпропагирали смо рат”. Нико од новинара и политичара није прокоментарисао сведочење команданта ОВК Шукрија Бује, иако је он најављен као заштићени сведок К7, а пред Хашким трибуналом је сведочио под пуним именом и презименом и без мера заштите. У свом излагању је отворено говорио о положајима и наоружању својих паравојника. Одговарајући на питања тужиоца, рекао да је код Рачка било 47 припадника ОВК на дан „масакра”, 15. јануара 1999, иако су то сви претходни сведоци порицали. Из његовог признања нико до сада није извукао поуку. Ништа није предузето ни када је Курт Велдон, члан Представничког дома америчког конгреса изјавио: „Бивши председник САД, Бил Клинтон, говорио је лажи и извртао чињенице о масовним убиствима на Балкану, оправдавајући НАТО инвазију на СРЈ у пролеће 1999”. Лагао је и када је тврдио да САД нису прекршиле ембарго за испоруку наоружања зараћеним странама у рату на просторима тзв. претходне Југославије. Уосталом, нико није реаговао на сва признања у вези са разбијењем СФРЈ. Шокантно, нелогично и дрско је било чувено признање Стипе Месића да је као председник СФРЈ разбио државу коју је предводио, па ни оно није претворено у аргумент против администрације Хрватске и њених нескривених ментора. Не треба ни наводити сва признања генерала који су писали књиге након одласка из српско-српског балканског рата (1991–1995).

Ево подсетника за заборавне: 19. маја 1991. године, Хрватска је организовала референдум о независности, без учешћа српског народа. 28. маја исте године у Загребу на стадиону ФК „Динамо“, постројене су паравојне јединице Збора народне гарде., иако је тада Југословенска народна армија била једина регуларна и легитимна оружана сила у СФР Југославији. Уместо да реагује у корист европске безбедности Ван ден Брук стаје на страну „побуњеника-сецесиониста“ и у име Европске заједнице истог дана упућује протестно писмо Председништву СФРЈ: „Ваше упорно одбијање да именујете господина Стјепана Месића за председника СФРЈ уверева нас да и не покушавате да у земљу уведете демократију и тако уђете у Европу“. Већ тада је рађено по садашњем кабалистичком, односно вавилонском, нелогичном концепту тзв. уласка у Европу земаља које су све време у Европи.

Не постоје људи који нису схватили да су челници Европске заједнице знали да ће се формирати Збор народне гарде и поставити на место председника Оредседништва СФРЈ особа из републике која је одлучила да напусти СФР Југославију. Тај историјски моменат је означио крај СФРЈ и изазвао рат на просторима Титове социјалистичке Југославије. Уосталом, тада се почело остваривање концепта објављеног 18. августа 1948. године, према којем је планирано разбијање СССР, ЧССР и СФР Југославије. Документ под називом Директива 20/1 Савета за спољне послове САД био је и јесте доступан хашким правницима.

Испоставило се да је захтев ЕЗ за избор контраверзног Стјепана Месића за председника колективног шефа државе био ултимативан и подржан од стране администрације Сједињених Држава. При томе не треба заборавити да је господин Јосип Броз кумовао „убијању“ СФРЈ, будући да је прихватио или сугерисао да Председништво СФРЈ броји осам (парни број) чланова. То није дозвољиво по теорији организације, нити у било којем ефикасном систему одлучивања. Или мора да буде непаран број одлучилаца, да један од гласова има већу тежину, или мора да постоји арбитар, односно договорени, унапред прихваћени законом заштићени ауторитет. Занимљиво је да су проширеној седници Председништва СФРЈ 1. јула 1991. године, приликом „избора“ и именовања новог председника СФРЈ (Стјепан Месић) и потпредседника (Бранко Костић), присуствовали чланови „трочлане делегације Европске заједнице“ (министри иностраних послова, Ликсембурга – Жак Пос, Холандије – Ханс ван ден Брук и Италије – Ђани де Микелис). Занимљиво је да су они одиграли значајну политичку улогу током рата и све време радили на разграђивању СФРЈ, као „вештачке творевине“, како је волео да каже амерички државни секретар Кристофор Ворен. Независни правници би испитали да ли су они у заједничком подухвату са политичарима ЕЗ допринели рату. За аналитичаре, стратегисте и доктринологе то није спорно и све што се догодило било је провидно. Посебно понашање новог председника СФР Југославије.

Савезни секретар за народну одбрану, генерал-армије Вељко Кадијевић, који је у својим радовима и наступима легализовао хрватске паравојне формације, упозорио је светску јавност да се Стјепан Месић не понаша пристојно у улози председника Председништва СФР Југославије. Тако је реаговао 12. септембра 1991. године, после објављене незаведене наредбе председника Председништва СФР Југославије. Иако није била легитимна и легална, упућена је у јавност провокативно, из Кабинета председника Републике Хрватске, Фрање Туђмана. Као и све претходне, реакција ССНО била је закаснела, будући да је Стјепан Месић од 23. августа 1991. године престао да долази у Београд на седнице Председништва. Тај правно празни период, условљен одлукама у Стразбуру и Бриселу, завршен је изјавом Стјепана Месића у Хрватском сабору, 5. децембра 1991. године: „Мислим да сам обавио задатак – Југославије више нема!“ Упркос свему наведеном, Срби су оптужени за разбијање СФР Југославије. Ипак, очевидно је да је тзв. међународна заједница (вавилонци скривени иза имена „Запад“ и „Европска заједница“), све време подржавала српске противнике створене према концепцији вавилонаца из 1948. године, а на крају је (ради уверљивости своје решености да „омекша непослушне Србе“) бомбардовала и ракетирала само српски народ.

Осим наведеног, правници у Хагу, и свуда у оквиру „новог поретка“, заборавили су још четири детаља, када су прихватили све информационе фалсификате везане за Дубровник, Маркале, Сребреницу, Рачак… Прво, заборавили су изјаву Алије Изетбеговића објављену 26. јануара 1992. године: „Жртвоваћемо мир за суверену Босну!“ Касније је доказано, да на сугестију администрације САД није потписао мирвни план лорда Питера Карингтона, нити тзв. Венсов план. Друго, лорд Питер Карингтон је 26. септембра 1992. изјавио: „Хрвати су упалили фитиљ, пошто у свом уставу нису регулисали статус Срба“. Треће, правници су очевидно запоставили чињеницу да је у чудесној ноћи 14/15. децембра 1991. године одређено све што се потом на Балкану догодило. Тада су министри иностраних послова ЕЗ почевши од Ханса Дитриха Геншера до Ђанија Демикелиса, донели одлуку о признавању Хрватске, упркос противљењу тадашњег генералног секретара Уједињених нација, Переза де Куељара. Проф. др Јохан Галтунг је о тој ноћи рекао: „Југославији је остављен само један излаз, а тај излаз је било насиље. Немачка је желела да добије своја ‘ловишта’ и да уз Хрвате и муслимане – као у Другом светском рату – победи Србе. Енглеска је искористила прилику да свој пристанак у вези с признавањем нових држава трампи за изостављање социјалних поглавља из Махстрихтског споразума. ‘Сиромашне земље’ као што су Ирска, Португал, Шпанија и Грчка, задовољиле су се обећањима да ће добити економску помоћ. Мислим да је италијански министар купљен: касније се показало да је од дванаест министара – лобирано седам.“ Четврто, кабалисти су користећи Ричарда Холбрука, једног од својих средишњих пиона, средином 1998. направили судбоносни потез – уприличили су му састанак с лидерима тзв. Ослободилачке војске Косова. Затим су подучили косовско-метохијске Албанце шта да раде, дали им подршку, обећали им независност, а поменути сусрет оверили су и оправоснажили фотографијама. Холбрук је у улози слуге „великог брата“ тада отворено подржао идеју „Велике Албаније” изјавом: „Мислим да Срби треба да оду одавде”. Његов антисрпски и проалбански став ушао је у америчке часописе за децу. Упркос томе, све је заташкано у свету, Европи, на Балкану, али и у Србији и Црној Гори, али у чију корист? Проблем је што из најновије сатанизованости и песудоеволуције, ако се тако буду и даље понашали, Срби никад неће пронаћи излаз. Њихова деца ће вечно на себи носити „жиг Звери”.

Када неко жели да суди душама, треба да бар покуша да разуме зашто се у бившим републикама СФРЈ дижу споменици онима који су разбијали Титову Југославију. Зар то општеобразовани правници не знају?

ЛЕХЛЕНД УМИВА СРПСКИ ОБРАЗ

Српски угледници ћуте, али није ћутао Џон Лехленд. Он је објавио да је Слободан Милошевић постхумно ослобођен оптужбе, будући да је Међународни суд правде донео пресуду да Србија није одговорна за масакр у Сребреници 1995. Закључено је да Србија не може да се сматра одговорном за ратне злочине који су приписани босанским Србима.

Према Лехленду тврдње против Милошевића у вези с Босном и Хрватском срочене су 2001. године, односно две године након што је против њега Међународни трибунал за ратне злочине почињене на тлу бивше Југославије подигао оптужницу. (Познато је да је прва оптужница подигнута за време НАТО напада на Југославију, у пролеће 1999). Тврдње НАТО-а да је Србија спроводила геноцид показале су се као ратна пропаганда, па је тужилац Хашког трибунала одлучио да појача предмет покушавајући да Милошевића оптужи и за ратне злочине настале у Босни и Херцеговини. Прошле су две године и три стотине сведока, али тужиоци нису успели да изнесу уверљиве доказе против главног оптуженог. „Централни случај“ је био потпуно уништен.

Као излаз и решење из правног глобалистичког проблема, Србији је замерено што није покушала да спречи догађаје у Сребреници и што београдске власти нису утицале на Војску Републике Српске. При томе, запоставили су чињеницу да је реч о две државе и да није дозвољено мешање у унутрашње ствари друге државе, јер се тада ствара непотребна и незаконита одговорност. Невиност Србије, у односу на основну оптужбу, одразила се на пресуду Суда да Србија Федерацији Босне и Херцеговине не треба да плати ратну одштету. Као разлог за ослобађајућу одлуку послужио је логички доказ да интендантско снабдевање оружаних снага није исто што и њихово контролисање. Дакле, СР Југославија није интервенисала својом војском у Босни и Херцеговини, односно администрација Србије није имала контролу над догађајима западно од Дрине. По свему судећи, кривица за почињена убиства лежи на оним земљама које су тамо имале своје снаге, пре свега на холандском батаљону у Сребреници. Србија је ослобођена одговорности, али је кривица за све покоље у БиХ пребачена на Војску Републике Српске, некадашњег председника РС др Радована Караџића, генерала Ратка Младића и славонског магационера Горана Хаџића. Парадоксално је, а то је Џон Лехленд нагласио, да су се, за време рата у Босни, високе личности са Запада братимиле с лидерима босанских Срба, а они су касније изменом нечије политике, оптужени за геноцид. У братимљењу су, како је навео, учествовали амерички генерал Весли Кларк и британски Џон Рид.

Намеће се питање како је неко успео да повеже Србију са Ратком Младићем и Гораном Хаџићем, када они нису држављани Србије и како је могуће да је српска власт прихватила да решава проблем хватања туђих држављана као свој проблем. Одговор може да буде, искључиво, парадоксалан. Апсурд до апсурда повезује политичке ликове попут марионете Бориса Тадића и слуга финансијских магната попут Николе Саркозија, Силвија Берлусконија, Обарака Обаме… Будући да они генетски не припадају државама које воде, не маре за њих и грађане у њима. Чудне биографије наведених лица подсећају на биографију Јосипа Броза, а и догађаји у којима учествују слични су војно-политичком рашомону, којим је био окружен Тито. Зато је и пресуда Међународног суда у Хагу сваколика, само не и „логична“. Она је, у ствари, оголила деценију и по старе лажи које су оправдавале доктрину војног и судског интервенционизма. Стога се намеће још једно значајно питање, зашто то што је написао Лехленд, у напису под насловом „Лажи душебрижника”, нису запазили и на исти начин доживели и српски политичари, правници, психолози, философи, полицијски и војни официри и новинари. Вероватно зато што су они наводни стручњаци.

Сада, када је 26. маја 2011. године волшебно, натприродно опуштено, ухапшен и генерал Ратко Младић, а пет дана касније упућен у Хашки казамат уз осмехе српских владара, постоје сви услови да се још једном јавно мњење подсети на суђења у међународном правном систему.

То што Међународни суд у Хагу није оборио пресуде Хашког трибунала, потврђује снажан и пресудан утицај институција „великог брата“ (ЦИА, НАТО, ОЕБС, НСА, НАСА, ДИА) на правосудне институције широм планете. Управо те институције обједињено, непрестано чине злочине против мира. Да је суђење у реномираној правној институцији какав је Међународни суд у Хагу било непристрасно, злочин у Сребреници би се бар логички и аналитички преиспитао. После свега, свима је јасно да су аргументи пробрани, да су кабалистички и вавилонски изазивачи ратова избегли законе и сведочења и да су медији и организације „великог брата” учинили све што су могли – у потискивању и поништавању истине.

Али, шта је са душама сведока и саучесника, зар више нико истински не верује у Бога? Да је у Хагу суђено, како се то у народу каже – по правди Бога – синтагма „геноцид у Сребреници” се не би више помињала. Не би било ни невероватне оптужнице Хрватске, која је остала на снази и после пресуде да Србија није утицала на борбе у Сребреници. А какав геноцид је могла Србија да почини у Хрватској, када су Срби убијани у операцијама „Бљесак“ и „Олуја“ и прогнани са својих огњишта у највећем етничком чишћењу од 1690. године? Хрвати и босанско-херцеговачки муслимани би сазнали истину. Лако је кабалистима када ни српске „демократске“ власти не знају српски језик. Јер, да знају утицали би преко својих партнера у Бриселу, Стразбуру, Вашингтону и Москви да пренос из Хашког трибунала буде на српском, а не у некој иритирајућој мутацији тог језика. Очевидно је да још нису сазнали како је Ђура Даничић предао српски језик Хрватима и не схватају шта значи кад неко преузме језик: да потом нестају особености народа, тековине културе и традиција. Како се не упитају зашто се српски језик преобликовао у црногорски, хрватски, бошњачки и како албански језик изгледа са становишта филолога.

Ради чистоте душа и извесније будућности свих који живе на Балкану, догађаји у Сребреници, српским Крајинама и на Косову и Метохији морају да се потпуно истраже, уз помоћ истини посвећених научника Истока и Запада. У противном, опет ће се неко после педесет година, када више не буде сведока, извинити Србима да је начињена још једна историјска грешка.

Џон Лехленд сматра, да Међународни судови за ратне злочине, створени под окриљем великих сила, због своје исполитизованости, наносе штету судским процесима. Потврдио је то ставом: „Тек када гнусна снага која потиче из хипокризије интервенционизма буде по(т)копана, свет ће имати шансу да се врати законитостима и миру”.

НАПАД НА ЈУГОСЛАВИЈУ (СРБИЈУ)

Свеједно је да ли је Међународни суд пресудио злочинцима, српским генералима, Милошевићу, Србији, истини, будућности Срба, правди или с(а)вести, јасно је да су обамрле душе сведока времена и да су изостале реакције. Уколико су оптужени починили било које недело, не би смело да се догоди да се то не забележи тачно оним речима како ти случајеви заслужују. Иначе судови губе сврху.

Прочитај текст до краја»

Светозар Радишић: Освојили Балкан у тринаест етапа


ТРИНАЕСТ ПЛАНОВА ЗА О(П)СТАНАК САД У ЕВРОПИ ПОТПИСИВАЊЕ ЛИСАБОНСКОГ СПОРАЗУМА (КУТИЉЕРОВ ПЛАН) АЛИЈА ИЗЕТБЕГОВИЋ ИЗБЕГАО НА НАГОВОР БЕЛЕ КУЋЕ.
АМЕРИЧКИ ПРЕДСЕДНИК САБОТИРАО ВЕНС-ОВЕНОВ ПЛАН.
ХОРСТ ГРАБЕРТ ЈЕ ОТКРИО ЈАВНОСТИ ДА ЈЕ ПРЕКО ЊЕГА КЛАУС КИНКЕЛ УТИЦАО ДА МУСЛИМАНСКА САРАЈЕВСКА СКУПШТИНА НЕ УСВОЈИ ОВЕН-СТОЛТЕНБЕРГОВ ПЛАН.

Преузми текст:
Освојили Балкан у тринаест етапа

Пише: Светозар Радишић


И највећи поборници америчког начина живота сада признају да су били у заблуди када су донедавно тврдили да је „нови светски поредак“ само антиамеричка флоскула, да је Немачка основни кривац за разбијање СФРЈ и да НАТО нема разлога да запоседне Балкан. Иако, с геополитичког становишта, није спорно да је Европа немачка, још мање је спорно да су Сједињене Америчке Државе изазивајући рат на просторима претходне Југославије оствариле циљ да остану у Европи и након њеног интегрисања, а да се после свега присуство НАТО алијансе сматра још неопходнијим и природним.

Као што се очекивало, рушење Берлинског зида, највећа немачка победа после Другог светског рата, изазвало је подозрење вашингтонске администрације. С друге стране, нестанак Варшавског уговора требало је да узрокује нестанак другог пола – НАТО пакта. Али, тада би САД прешле у још једну изолацију. Искористивши моћ супер силе и перфидно оптужујући Немачку за превремено признавање бивших република САД су успеле да се наметну као кључни фактор стабилности на Балкану, прошире НАТО и укорене се у најзначајнијој стратешкој тачки Европе. Не треба заборавити да је Бил Клинтон, априла 1993. године, у поруци Редакцији „НАТО ревије“, после самита у Ванкуверу, забележио: „Снови су од немогућег постали стварност: крај хладног рата и подељености Европе, уједињење Немачке и револуционарне промене у бившем СССР. Поздрављамо промене чак и онда када оне укључују неизвесност и опасност“. Затим, да су Лоренс Инглбергер почетком маја и Ворен Кристофер, средином јуна 1993. године оптужили Немачку за разбијање СФРЈ тврдећи да је Немачка „изгарала од жеље да види њен распад и форсирала прерано признање Словеније и Хрватске“. Нису, при том, презали ни од провидних лажи попут честих изјава Била Клинтона и његовог државног секретара да „Американци у Босни немају виталног интереса“ и тврдњи Била Клинтона да се САД неће мешати у рат у Босни и нити слати војнике на Балкан. Тринаест планова, од којих је већи део настао у Вашингтону, најбољи су деманти за тврдње америчке администрације.

Од Лисабона до Бијељине

Предводећи групу стручњака Европске заједнице, лорд Карингтон је Југословенима поднео на потпис нацрт општег споразума (Карингтонов план), на конференцији одржаној 18. октобра 1991. године. Представници Републике Србије одбили су да потпишу Документ, јер је у њему предложено успостављање суверених и независних република са међународним идентитетом, за оне који то желе.

Четрдесетак дана касније (31. децембар 1991), Сајрус Венс је био у својој петој југословенској мисији. Обавестио је јавност да је план који је понудио зараћеним странама (Венсов план), оцењен „апсолутно прихватљивим“. Председништво СФРЈ прихватило је поменути план 3. фебруара 1992. Поштујући одредбе тог плана ЈНА се повукла са Превлаке 20. октобра исте године. У више наврата Савет безбедности УН је наређивао Хрватској да се врати на „линију Венсовог плана“, након њене агресије на Републику Српску Крајину, крајем јануара 1993. Занимљиво је да је председник Републике Србије Слободан Милошевић 24. јануара 1995. године оценио да је Венсов план најбољи међународни мировни документ.

Трећи по реду план према којем је прекрајана карта Балкана био је план Жозе Кутиљера, тадашњег генералног секретара УН. Наиме, средином фебруара 1992, само што је прихваћен Венсов план, почела је са радом Конференција о Босни и Херцеговини под патронатом Европске заједнице. На једној од седница, 21. фебруара у Лисабону, понуђен је тзв. Кутиљеров план, с којим су се сагласили сви учесници скупа. Неколико дана касније Алија Изетбеговић је оповргао сагласност дату у Лисабону и изнео познату тврдњу да је Босну немогуће делити. Ворен Цимерман је касније признао да је Лисабонски споразум Алија Изетбеговић „демонтирао“ на поруку и захтев америчке администрације. Сукоб интереса великих сила вероватно је основни разлог што се на дневном реду самита у Копенхагену 21. јуна 1993. године још једном појавио Кутиљеров план уз доминантан став да се његовим потписивањем могао избећи рат.

Један од кључних планова био је Венс-Овенов план први пут поменут 11. јануара 1993. године. Од његовог обелодањивања било је очигледно да га не подржавају Сједињене Америчке Државе. Јер, Бил Клинтон је већ 5. фебруара 1993. захтевао да креатори плана изврше промене тако што ће План учинити прихватљивим за босанске муслимане. Скупштина Републике Српске одбила је 2. априла 1993. потписивање дела Венсов-Овеновог плана који се односио на границе. При том је најавила спремност за преговоре са босанским Хрватима и муслиманима око 20-так процената нерашчишћених граница и територија. Иако су председници Југославије, Србије и Црне Горе сугерисали да се Венс-Овенов план потпише у целини, Скупштина Републике Српске одлучила је 25. априла 1993. да не прихвати део плана о мапама, без обзира што су српском народу претили војном интервенцијом и бомбардовањем. Тако је зачета како су многи назвали „судбоносна историјска драма са заплетом чији се крај није могао наслутити све до последњег тренутка“. У фарси притиска на Скупштину у Бијељини учествовали су, у хотелу Хајат у Београду, уз лорда Дејвида Овена, шведски генерал Ларс Ерих Валгрен, командант Унпрофор-а, Jон Вилсон, бригадир за везу у „плавим шлемовима“ и Фред Екхарт, портпарол конференције о Југославији. Петнаестог маја 1993. године Срби из Босне изашли су на референдум. Гласало преко 92 одсто уписаних у спискове (1.180.000), од којих се преко 96 одсто изјаснило против Венс-Овеновог плана. У сваком случају три чињенице нису ишле у прилог потписивања Венс-Овеновог плана: 1) план је антисрпски у свим елементима, нарочито с аспекта расподеле територије што је потврдио и лорд Овен речима: „Срби се боре за територију на којој живе столећима… Иако су пре рата имали 60 одсто територије БИХ, мировни план даје Србима 43 одсто тог простора“; 2) план и притисак да се он потпише били су такве врсте да се очигледно рачунало на менталитет и достојанство Срба у Босни и Херцеговини, што значи да су сви који знају тај народ могли да предпоставе да ће одбојно реаговати, и 3) од почетка се није нудила никаква алтернатива плану, што значи да је Запад намерно ишао на варијанту која је проверено неправедна за Србе. Друге две стране у сукобу нису биле ни приближно у истој ситуацији. Хрватима је планом дато све што су тражили, а муслимани су добили и територије изван градова, које им никада нису припадале.

Све већи амерички утицај

У међувремену је у Вашингтону само месец дана након појаве „Венс-Овеновог“ плана, 10. фебруара 1993. године, објављен „План Клинтонове администрације за решавање сукоба на тлу бивше Југославије“. Тај план је утицао да се испоштују америчке примедбе на „Венс-Овенов“ план и створио основу за сва војно-политичка дешавања у Хрватској и Босни. План је обухватио: 1) активније укључивање САД у преговоре које су водили Венс и Овен; 2) претње Србима да ће САД повећати притисак и подићи економску и политичку цену агресије и евентуалног ангажовања на Косову; 3) сарадњу са Русијом и савезницима у вези са међународном мисијом у Босни; 4) појачано међународно присуство у Македонији; 5) стварање међународног суда за ратне злочинце; 6) спремност САД да, заједно са Уједињеним нацијама и НАТО, учествују у спровођењу плана, укључујући и могућност коришћења америчких снага у војној акцији, и сл. Тај план је реализован потпуно и послужио као основа за америчко освајање Балкана.

„План петорице“, настао у главном граду Сједињених Америчких Држава 22. маја 1993. године, био је шести по реду. Шефови дипломатија Велике Британије (Даглас Херд), Француске (Ален Жипе), САД (Ворен Кристофер), Русије (Андреј Козирев) и Шпаније (Хавиер Солана) усвојили су програм о непосредним мерама за обустављање непријатељстава у Босни и Херцеговини. Прва мера била је: постављање међународних посматрача на границу Босне и Србије у сагласности са владом у Београду. Друга, запоседање „заштићених зона“ трупама Унпрофор-а. Трећа, одржавање економских санкција против СР Југославије, док не испуни услове из резолуција Савета безбедности УН. Четврта, формирање суда за ратне злочине. Пета, претња санкцијама Хрватској уколико настави са интервенцијом у Босни. На тај комбиновани план, састављен на брзину „да би велика петорица купила време“, реаговали су и копредседници конференције о СФРЈ. Торвалд Столтенберг је изјавио да „Венс-Овенов“ план није мртав и да је конкретнији од плана петорице, а Дејвид Овен је рекао да се ради о новој ситуацији о којој ће се консултовати са европским лидерима, пошто је добио мандат од Европске заједнице. Занимљиво је да је „план петорице“ разочарао и Албанце. У тачки једанаест наведеног плана децидно се ставља до знања да се никакве декларације о наводној суверености тог дела Србије неће признати.

После расправа у Женеви у вези са реализацијом почетног америчког плана, који је коригован у Бриселу и Вашингтону, и у вези с новим планом за Босну, након одвојених сусрета са представницима зараћених страна уследио је седми, „Овен-Столтенбергов“, план (20. август 1993), који је обухватио глобални мировни споразум и принципе будућег конституисања уније република, уз поделу Босне на три републике. Нацрт мировног плана лорда Дејвида Овена и Торвалда Столтенберга предат је на разматрање трима зараћеним странама. Србима је према плану требало да припадне 52 одсто, Хрватима више од 17 одсто, а босанским муслиманима око 30 одсто територије. За Мостар предвиђена двогодишња управа Европске заједнице. Амерички државни секретар обећао је да ће САД помоћи спровођење најновијег мировног плана и послератну обнову Босне и нагласио је да Вашингтон подржава политичко решење рата у Босни предлажући да се у бившу Босну и Херцеговину упути око 40.000 „плавих шлемова“. Срби су гласали и прихватили мировни план, али само у односу 55 према 45 одсто у њихову корист, што значи да су захтевали само три процента више од понуђеног, а 5 одсто мање него што им је припадало пре рата. Већ 1. септембра 1993, када је договор био на дохват руке, „Овен-Столтенбергов“ план је доживео крах, због немогућих захтева муслимана. Упркос уступцима српске и хрватске стране и изјави Алије Изетбеговића да је „спреман“ на наставак преговора. Слутње да су американци поново сугерисали мулиманима да не прихвате план, јер им ова ситуација дозвољава наду да ће учествовати у протекторату над Босном, што им је крајњи циљ, обистиниле су се. Умешаност америчке администрације наговештена је у чланку који је објавио „Вашингтон пост“ 8. септембра 1993. у којем пише да Овенов и Столтенбергов план не задовољава Клинтонове критеријуме, закључујући да санкције против Србије морају остати. Од тада су муслимани почели да зановетају. Муслиманска скупштина прихватила је план под условом да им босански Срби врате „силом заузете територије“. Затим је одбила план уколико се муслиманима не омогући приступ мору. На то су босански Хрвати запретили одустајањем од свих понуђених територијалних уступака, уколико Муслимани и Срби не потпишу женевски план, а Скупштина Републике Српске је одлучила да повуче све уступке Муслиманима и Хрватима, због њиховог одбијања женевског плана. План није хтела да потпише ни београдска власт без плана укидања санкција, иако је Торвалд Столтенберг обећао да ће санкције бити укидане са спровођењем мировног плана. Занимљиво је да су територијални уступци од 3 одсто територије, у наведеном (вероватно намерно) контраверзном плану, тражени од Београда, а не од Срба у Босни. План је завршио неславно, иако је било логично да међународни фактори изврше утицај да „муслимани“ прихвате мировни план, јер су претње бомбардовањем Срба само подстрекавале муслимане на продужавање рата. То је вероватни разлог што је Дејвид Овен критиковао америчког председника Клинтона да је „саботирао мировни план Венс-Овен“ и „насамарио Муслимане“.

Преломни моменат – план контакт групе

Стварање Муслиманско-хрватске федерације на основу Вашингтонског споразума 2. марта 1994. извршено је према посебном плану. У Вашингтону су тврдили да би прихватање свих одредби тзв. америчког плана (стварање лабаве федерације Хрвата и Муслимана и касније лабаве конфедерације те федерације са Хрватском) могло да доведе до укидања санкција које су уведене против СР Југославије. И управо због тога „Вашингтон пост“ је председника Републике Србије прогласио за кључну личност за заустављање рата на Балкану. Према процени кругова женевске конференције о бившој СФРЈ највећи противници тог америчког плана били су мировни посредник Европске уније, лорд Овен, и Велика Британија.

Неколико месеци касније, 5. јула 1994, уследио је изузетно важан Женевски план Контакт-групе (касније назван краће: План Контакт-групе). Према том плану настала је подела територија у односу 51 одсто за Муслиманско-хрватску Федерацију према 49 одсто за Републику Српску, а БиХ је требало да остане у међународно признатим границама. Изгласавање тог плана је за аналитичаре преломни моманат у вези са солуцијом за Босну и завршетком рата на просторима претходне Југославије. Наведеног дана на састанку представника пет великих сила и босанских лидера министри су упозорили на тешке последице у случају неприхватања плана. Ворен Кристофер је запретио Србима постепеном серијом мера и укидањем ембарга на оружје Муслиманима. У званичним крговима Стејт департмента су тврдили да је америчка администрација „строго сугерисала“ влади у Сарајеву да без обзира на мањкавости у плану препусти Србима да не прихвате предлог. Клаус Кинкел је тим поводом рекао да су се САД, Русија и Европска унија први пут сагласиле око конкретног мировног плана. Наравно Алија Изетбеговић је одмах изјавио да план треба прихватити. Руководство Срба у Босни заузело је став да се план разматра на Скупштини Републике Српске. Претње Србима којима је понуђен до тада најгори план су учестале са свих страна. Да Срби у Босни потпишу План захтевали су: Јон Мејyор, Вук Драшковић, Ворен Кристофер, лорд Овен, чланови Европске уније, Мајкл Роуз, Виталиј Чуркин, Мира Марковић, Андреј Козирев, Зоран Лилић, Торвалд Столтенберг, Медлин Олбрајт и Карл Билт. Када је Момчило Крајишник рекао да ће руководство Срба из Босне највероватније расписати референдум, Андреј Козирев је био искључив: „Нема нових преговора са Караџићем“. После објављивања поруке Владе Републике Србије, руководству Републике Српске да прихвате план одмах и да се не скривају иза референдума и става да је неприхватање мира највећа издаја српских националних интереса, уследило је кажњавање Срба у Босни. Јуриј Воронцов није оставио дилему: „Хоћемо позитиван и никакав други одговор“. Затим је Москва замрзла контакте са Србима у Босни. Једино је Војислав Коштуница рекао да је План Контакт групе лош, а да лоша решења воде у рат. Био је прецизан: „Тај план не вреди пишљива боба“. Пошто Срби нису попустили уследиле су нова убеђивања. Андреј Козирев је уверавао Србе да ће Република Српска добити међународно признате границе ако прихвати мировни план и да ће муслиманско- -хрватска федерација и Република Српска имати једнака права. Затим су представници Контакт – групе саопштили да се Срби, Муслимани и Хрвати могу договарати о размени територија, с тим да као основа за решење кризе остаје Мировни план и територијална расподела у односу 51:49 одсто.

План „З-4“ као посебан инструмент-план

План „З-4“ од 30. јануара 1995. године, био је, у ствари, план мини Контакт-групе за решења односа између Републике Хрватске и Републике Српске Крајине. Након упознавања са Планом Република Српска Крајина условила је потписивање плана останком Унпрофора на треиторији РСК и после 31. марта 1995, а Хрватска није прихватила план „З-4“, због страха од федерације. Иако је Мате Гранић најавио спремност Хрватске да преговара о плану „З-4“ испоставило се да је већ договорено решење за сламање отпора Срба. План „З-4″ као да је заборављен, а настављени су притисци преко Русије да Срби у Босни потпишу план Контакт-групе. Појачан је и притисак на Београд. Немачки канцелар Хелмут Кол је инсистирао да Србија прихвати план Контат – групе за Босну, остане по страни евентуалног новог рата у Хрватској и да херметички затвори границе према Босни и Хрватској (Крајини)“. Ханс Ван ден Брук је са састанка Европског парламента у Бриселу захтевао од председника Милошевића да призна све републике настале распадом СФРЈ.

Једанаести по реду био је Француски план обелодањен 17. јула 1995. године. Александар Зотов је сматрао да је француски предлог директно војно уплитање и учешће на страни одабраној за савезника. Малколм Рифкинд, који је тек примио дужност британског министра иностраних послова потврдио је да ће се снаге за брзе интервенције користити у Босни према минималном францускм плану за: 1) за осигуравање пута преко Игмана од напада босанских Срба, односно за снабдевање Сарајева, и 2) за ојачавање војног присуства снага Уједињених нација у Горажду. План је нешто коригован и одлучено је да се трупе за брзе интервенције користе искључиво за заштиту Сарајева.

Дванаести, Јељционов план, обнародован 10. августа 1995, остао је недовољно јасан јер је тешко установити да ли је реч о тзв. „руском плану за југо-кризу“ који први пут споменут 15. маја 1995. Могуће је да је укомпонован у наступања руских дипломата. План је сачињен с идејом за обуставу рата и стабилизацију мира и циљем да се Југославија ослободи бремена санкција, претпостављао је реализацију неколико услова: 1) Контакт група је требало да примора Хрватску да обустави сва непријатељства; 2) да се предузму мере да се спречи хуманитарна катастрофа – обезбедити слободан надзор међународним посматрачима; 3) да се осигура безбедност Унпрофора; 4) обуставе сва непријатељста, и 5) усвоји план Контакт – групе. Тај план је само неколико дана касније стопио са Дејтонским планом који се помињао од 12. августа 1995., а иако је држан у тајности његов садржај до 8. септембра када је разматран у Женеви у јеку највећег НАТО бомбардовања српских положаја, у више наврата је био подржаван из Москве, Лондона, Брисела, од америчког конгреса и челника из Уједињених нација.
Очигледно је да су према тринаестом, Дејтонском плану бомбардовани положаји Срба у Босни, да су снаге НАТО замениле Унпрофор, да се Муслимани опремају и обучавају према том плану. Затим, да је Хрватима убрзана интеграција у Европу и Партнерство за мир и веза са НАТО, а Србима – поновно дипломатско укључивање у међународну заједницу.

Колика је улога планова у рату у Хрватској и Босни најбоље показује изјава Фрање Туђмана поводом годишњице прогона Срба из Крајине: „Присиљавали су нас да пристанемо на план З-4, на српску републику од Задра и Книна до 28 км од Загреба, са српском војском, српском валутом и српским председником – да не би било самосталне Хрватске, или да будемо уз злосретну Југославију из које смо се једва избавили“. О поменутом присиљавању нема података, а догађаји његове речи нису потврдили. Напротив.

Било је је међу западним дипломатама реалних који су попут Лорда Карингтона тврдили да су Запад и Уједињене нације све радили погрешно, јер су њихови планви користили само муслиманима. Но, било је много више дипломата који су попут Андреја Козирева и Ворена Кристофера претили Муслиманима у случају одбијања плана ублажавањем санкција Србима, а српској страни укидањем ембарга на оружје муслиманима и оних који су сматрали, попут Дејвида Овена, да ће светски притисак присилити босанске Србе да прихвате понуђене планове.

Решавали своје проблеме

Показало се да су велике силе опет решавале своје проблеме. Тако је амерички министар одбране, Вилијем Пери, 17. јула 1994. рекао да се НАТО и САД суочавају са дубљим војним ангажовањем у Босни, без обзира да ли ће зараћене стране прихватити међународни мировни план. То наравно значи да НАТО долази у Босну у свим случајевима.
Ј

една од првих нових улога коју су НАТО-у наменили трилатерални креатори светских мапа била је обуздавања криза, односно „успостављања стабилности и демократије“ изван дотадашњег подручја. Клаус Кинкел је тај задатак назвао – чување мира.

Нешто прецизнију дефиницију нове улоге НАТО-а дао је Манфред Вернер у Бриселу 10. септембра 1993. године, када ју је дословно описао као „инструмент за увођење новог светског поретка“, залажући се за партнерство с Уједињеним нацијама. Многе, који су сматрали да су НАТО и Уједињене нације давнашњи механизми САД, изненадила је очигледно вешто (наивно) одглумљена недовољна веза тих институција. Наиме, секретар за одбрану САД Лес Аспин обећао је (не зна се коме) да америчке војне снаге неће напустити Европу, али је истовремено упозорио да европски савезници у НАТО-у морају бити спремни да за узврат помогну Вашингтон у његовом војном ангажовању широм света. На тај начин су створили илузију да су те две институције ван њиховог утицаја. „Управо од НАТО-а очекује се да буде главни гарант европске безбедности“.
Занимљиво је да ретко ко схвата да су, на пример, све новонастале земље у процесу стварања „новог светског поретка“ економски, информационо и културолошки окупиране од стране земаља носилаца новог поретка. Још су ређи људи који помишљају да земље Истока имају једнако право да се њихов дух и култура наметну Западу. Јер, не постоји логика која ће оправдати примену свих тринаест планова, осим ако се не сматра да је планета Земља већ у америчком власништву. Јер, креатори мундијалног поретка немају намеру да освоје само територије, већ језик и народни дух, а кад то успеју земља је заувек освојена.

Објављено у новинарском напису под насловом:
Освојили Балкан у тринаест етапа, „Ревија 92“ бр. 195, 4. април 1997, стр. 8,9.

%d bloggers like this: