Председничко дисциплиновање поданика


Аутор: Ратко Крсмановић, професор

Многи аналитичари и политичари су покушали да објасне феномен хулиганства и насиља у српском друштву. Мало је оних анализа и јавних реаговања из којих није препознатљива отворена пристрасност.

prevara
Под паролом „Готов је“ крила се права истина коју сваки изманипулисан, разочаран и понижен грађанин Србије види: Готови сте!!

Док власт, која је на таласу незадовољства грађана освајала своје позиције уз примену свих врста оружја и насиља данас најоштрије осуђује овакве појаве, прети и спроводи своје претње, са друге стране се тражи разумевање за таква понашања уз препознатљиве облике изражавања симпатија за навијачке групе и НВО чије је учешће у нередима препознато.  Имају право они који говоре да је млади човек обезвређен, понижен и обманут. Обезвређење, не само младог човека већ човека уопште, представља тако снажно и интезивно заслепљивање лицемерством власти, израженом у паролама о бољем животу и „европској будућности“иза  чега, на другој страни остаје сурова реалност свакодневног урушавања и демистификовање велике преваре која је уследила након насилног преузимања власти, ватреним, медијским, хладним и свим могућим оружјем и оруђем.

delije
Некада су им петооктобарци додељивали медаље за храброст и допринос демократији, а данас су то за Тадићев режим „хулигани“. Врхунско лицемерје и цинизам.

Слику таквог стања и односа није тешко специфицирати и описати.  Оно што поменутим  анализама постојећег стања и објашњења чиниоца револта младих људи углавном недостаје,  јесте игнорисање околности да су тако потребнеи важне реформе друштва преусмерене у правцу старих и историјски преживелих односа, доводећи Србију као и друге земље тзв. транзиције у колонијални и вазални статус. По среди је један антиисторијски и антицивилизацијски процес који своје наказно лице више није у стању да прикрива медијском шминком и лажима.

Виртуални свет, сурова реалност и бунтовничко срце

Не може имати карактер трајања виртуални свет сачињен од малобројног слоја богаташа, њихових чланова породице, страначких првака, манекена, подобних глумаца, промотера, парадера, криминалаца и спортиста који живе срећним и безбрижним животом. Порука је да срећа и богатство и не зависе од  знања, рада, образовања, хуманизма, пожртвованости и солидарности већ од способности да се изрази лојалност властима, снисходљивост пред свим наметнутим, најчешће нама туђим вредностима  и ултиматумима. Неодрживе су бајковите слике живота у доколицама, на „фармама“, банкетима, свечаностима у земљи од седам милиона људи где посао тражи скоро два милиона (званично око 950.000).

realnost
Све чешћа слика „реформи“ и обећаног привредног „препорода“. То су те лажи „слободног тржишта“ за рачун профита корпоративног капитализма

Слике тих људи, њихове патње, бриге, ноћне море и живот нису предмет пажње оних који обликују слику Србије.

surova reralnost
Призор из реалности. Када ће многим оваквим породицама бити боље? Кад уђу у причу из бајке звану ЕУ?!

Слика те Србије смета и ремети причу о срећи и светлом путу „ без алтернативе“.
Они који виде и ову Србију, не умеју предуго да носе згрчени јаук испод језика, већ сваки повод а све чешће га налазе и користе да искажу револт и незадовољство.

  • Зар је тешко препознати скрнавитељски однос према земљи?

  • Зар је могуће реформама, тачније имитацијом реформи, правдати социјално дистанцирање и осиромашење људи, арчење имовине и ресурса земље, енормно инострано задуживање..?

  • Зар мислимо да су свету стваралаштва и младих људи потребни посебни тумачи дела и намера властодржаца?

Разумљиви су напори власти да спречи пожар и потресе  услед незадовољства и револта грађана, али, свака брутална репресија према бунтовничком срцу младих људи има за последицу још већи осећај беспомоћности и безперспективности а дипломирани психолог би морао имати у виду релацију:  очекивање –  фрустрације – конфликти и компензације . За дивно чудо, када смо код психологије као науке, да се игнорише и важност „формираног обрасца реаговања“. Начини на који то раде челници власти, представља својеврсну увреду разума. Подручје части и разума оних који су обезбедили право грађанства, настраностима попут хомосексуализма,  насиљу, криминалу, препуштању судбине земље центрима изван ње, са сигурношћу се може рећи да не прелази ни границе писаћег стола.

pederi
Срећан ти пети октобар

Протест на такво стање није хулиганство, већ ствар избора, ствар личности, способности разумевања па и образовања. Са ове временске дистанце се данас лако може говорити о манипулацијама делом грађана и инструментализацијом незадовољства услед низа притисака на Србију пре десет и двадесет година, када није пристајала на понижења и окупацију.

Србија се одупирала колонијализму двадесет две године. Не без последица! Глобални тутор или „империја зла“ (https://dzonson.wordpress.com/2008/08/24/globalizam-i-antiglobalizam/)  није бирала средства да колонизују Србију. Указивања на изворе и смисао њихових притисака је неретко подвођен под „умишљену“ категорију „теорија завере“(омиљени термини барјактара октобарског пуча). Србији су наметнуте санкције од дела међународне заједнице, са којима се уз велике напоре носила не тргујући нити са својом територијом, нити са добрима и без икаквих иностраних задуживања. Није скршен антиколонијални отпор. Очувани су независност, интегритет, идентитет и слобода Србије и СР Југославије. Отпор нису угрозили ни унутрашњи ослонци глобалног тутора,  инспирисани и плаћени  споља у лику једног дела странака, углавном десне орјентације по мери Запада, профитерске или без икакве орјентације.  Када би такви досијеи данас без фалсификовања били предочени овдашњој јавности, било би то много жешће разочарење од оног које је уследило демистификовањем сарадње власти и „земунског клана“, о коме говори сам „надзорник радова“ на „обарању Милошевића“ (http://www.nspm.rs/hronika/vilijam-montgomeri-milosevica-smo-srusili-sa-100-miliona-dolara.html).

montgomeri
Вилијам Монтгомери: Слободана Милошевића смо срушили са 100 милиона долара. Кликни ». Било је и више, нисте ви шкртарили, него ајд сад, да ти не кваримо књигу.

Међутим и „вријеме је мајсторско решето“.

Тај отпор није скршен ни током активирања  плана са терористичко-сепаратистичким покретом на Космету, којим је требало не само дестабилизовати  Србију, већ је лишити сопственог родног места, места на које је српски народ с’ правом осетљив и рањив. Одлучност Србије да спроведе уставну обавезу  и одупре се тероризму био је разлог да се исфабрикују лажи и конструкције о вршењу тобожњег геноцида, што је био повод за одмазду у виду бомбардовања од стране НАТО-а. Рат се могао избећи, али само капитулацијом, нашта тадашња Србија није пристала и нашта ће увек, она слободољубива Србија бити поносна.  Ни тада Србија није побеђена. Очувана је свака њена стопа територије.

Терет свих ових битки за суверенитет, независност и слободу, у значајној мери је носила младост Србије, са неким, не баш часним изузецима – онима који су, док се та битка за Србију  водила похађали разне напредне курсеве и боравили у НАТО -камповима ради дресуре за извођење пуча у Београду у лику „Отпора“ , уцењених и купљених појединаца и неких НВО, о чему данс отворено говори поменути  Монтгомери у својој књизи.

Жеља да Космет постане албански или натовски није реализована а на Косово су дошле снаге Уједињених нација на годину дана. Свој гнев и дуго припреману одмазду за непокорност, глобални тутор је реализовао 5. Октобра, након првог круга гласања на председничким изборима, када је направљен најмоћнији савез самог врха криминала, дела тајних служби, ДОС-а, тајкуна и дела НВО. Овај савез, ојачан и разним навијачким групама, тада херојима а данас „хилиганима“, склепан по мери и укусу оних који су у претходних десетак година испробали сва средства како би колонизовали Србију,  одолева до данас, али сам карактер и последице њиховог деловања сагласно интересима спољних тутора а наспрам интереса и потреба грађана Србије у значајној мери је демистификован. Демистификована је велика превара и манипулација.  Када се грађани, а нарочито младост једне земље суочи са таквим стањем, револт је неизбежан и оправдан.

Актуелно дисциплиновање стварних и потенцијалних учесника протеста има за циљ да предупреди понашање и латентну претећу експлозију незадовољства грађана изазваног демистификовањем улоге и карактера власти, пљачке,  дробљења државе и свакодневног понижења. Да згњечи патриотска осећања , солидарност и бригу за друге, храброст, пожртвованост…  Да Србију претвори у уснуло племе без наде и снаге да може постати слободна, развијена и срећна земља богатих људи са својим етничким, културним, националним и верским идентитетом. Десетак година узалудног ишчекивања да се обезбеди бољи и сигурнији живот, представља крупан разлог за сумњу и исправност постојећег „транзиционог“ пута. У чему је тај живот бољи, сигурнији и праведнији у односу на онај пре транзиције, не рачунајући терет иностраног дуга и стално испоручивање нових и нових, често и увредљивих захтева према Србији од стране разних окупационих гувернера?

Навијачке групе и власт

Владари су кроз историју зналачки примењивали познате римске максиме, попут оне  „хлеба и игара“, чиме су учвршћивали своју власт и популарност. А када смо код Рима, публике и навијања, указао бих на својеврстан континуитет пароле „Готов је(Habet, hoc habet!) . Није у питању никаква оригиналност наших „отпораша“, већ више од две хиљаде година коришћен узвик оркестриране публике у арени којим се означава врхунац самог спектакла.  Од тог момента судбина губитника је зависла само од покровитеља борбе, од положаја његовог палца. Окренут палац на доле, значио је смрт за борца а нагоре опроштај живота. Онога дана када је цео Београд претворен у страшно борилиште под истом паролом, нисмо могли видети палац покровитеља, али данас, десет година касније, видимо и покровитеље и њихове пресуде.

Хомогенизоване навијачке екипе, са респектабилним бројем чланова, разним реквизитима и хијерархијски уређеном организацијом и са специфичним разумевањем храбрости (што више буке, дима, обрачуна са „муријом“,  жестоки одговори на лоше суђење и бруталност чувара реда у спортским аренама и на улицама, постали су подвизи а не ствар нереда и хулиганства), нису одолеле разним поткупљивањима мимо самог спорта. Они се разликују по свом делу града, „фазону који фурају“, по старости, по месту на стадиону свог клуба, својим заставама, начину навијања… Поред тога, навијачке групе имају своју навијачку инфраструктуру у виду секција, како по Србији, тако и изван Србије. Значајан део политичких странака Србије, ослоњених на јасле својих покровитеља, поједине навијачке групе сматрају својим експозитурама, чиме се померају границе спортског навијања.  Својевремено је сукоб навијача који су себе називали „војском Драшковића Вука“, са полицијом представљан храброшћу, борбом против комунистичке диктатуре и жељом за променама.  На тим основама су после петоктобарског пуча дељена разна признаља за „демократију“ навијачким групама, не слутећи да ће ти „подвижници демократије“ убрзо постати „државни непријатељи“. Блиске везе или јединство навијачких група и „извођача радова“ на „рушењу Милошевића“ не представља никакву мистерију, али се сада догодио својеврстан обрт.

Навијачке групе, младе усијане и страствене главе са неспорно развијеним осећајем за пожртвованост и солидарност са припадницима групе  (реаговање на пресуду Урошу Мишићу, унука истакнутог српског војводе),  сада нису спремне да се клањају пред влашћу у чијем позиционирању су својевремено саме учествовале, већ суочене са посве другачијим амбијентом у односу на обећања, прете челницима власти, режимским новинарима, судијама, полицајцима и управама својих клубова. Некада пожељна бука и заглушујуће скандирање навијача на стадионима и улицама, сада улива страх властодршцима по њихов „европски пут“, „европску перспективу“  међународни углед земље, мир и безбедност грађана. Наравно, не помиње се оправдани страх од помрачине коју су сами произвели, па сада тај страх желе да одагнају галамом и доступним инструментаријумом државне принуде, јер ето није угрожена њихова лична власт већ сама држава, боље рећи оно што је од ње остало након десетогодишњег арчења и наплате револуционарних заслуга.

Власт експресно демонстрира и примењује расположиве капацитете репресије уз несмањену жестину медијског обрачуна са „хулиганима“.  „Прво се третирају шефови организованог криминала, после се у правну процедуру стављају насилничке навијачке групе и политичке организације. А сви ће доћи на ред… јер једино држава сме да се користи силом“, поручио је председник Републике Србије Борис Тадић својим грађанима. Међутим, треба приметити да на ред  још нису дошли батинаши Драгољуба Милановића, пљачкаши и потпаљивачи  Скупштине, нападачи полицијских станица  и поред тога што су познате персоналне улоге. Може ли судија, поступајући по закону, судској пракси и слободном судијском уверењу осудити „хулигана“ који је из револта гурнуо  контејнер низ улицу, по наредби промотера насилног освајања власти, насиља у Београду од пре десет година?! Може и мора ако не жели да ризикује свој статус и своју егзистенцију. Наивно је и нереално очекивати да успостављају и поштују законитост у друштву они који си насиљем дошли на власт, они који живе и богате се кршећи законе, али одмах посежу за пуном применом закона када им се неко испречи на путу споконог остваривања функције владања. Ту је и могућност експресне измене постојећих законских решења, само да се обезбеди трајање на власти.

Да би се убрзао и олакшао најављени редослед процесуирања изгредника, „откривена“ је веза организованог криминала и „хулигана“, али се не говори о претходној, очигледно пољуљаној вези истих тих „хулигана“, некадашњих барјактара демократије и телесне гарде садашњих властодржаца. Зар није онда логична и веза организованог криминала и саме власти? Хоће ли и та веза бити обухваћена санкцијама? Јасно је да власт истрајава на безусловном подчињавању и да ћемо на то бити приморани, а таква порука је упућена од највећег ауторитета власти – председника државе лично. Охолост, цинизам и хвалисање нису препоручиве у озбиљној полтици нити су одлике великих умова.

Дијалектика „слуге и господара“

Све у свему, манипулација са навијачким групама се показала као „батина са два краја“. Активирање другог краја проистиче из револта на двоструки морал, јер један је морал прокламован а сасвим други се збива у стварности уз сазнање да живимо земљи са границама од паучине која ропоће у испуњавању понижавајућих ултиматума, беди, преварама и свеукупном транзиционом глибу. У таквој стварности нису остварљиви њихови идеали и очекивања.  Тешко је контролисати насиље које настаје из револта због сиромаштва, превара, очаја и напуштености. Власт, њихови ментори и саветници превиђају чија су деца ти и такви „хулигани“ и „фашисти“. Превиђају да су то деца оног милиона родитеља који су остали без посла, без права на рад а тиме и на егзистенцију, да су то унуци оних стваралаца добара, градитеља, професора и лекара, чије пензије не покривају ни трошкове наметнутих пореских и комуналних рачуна, то су студенти на факултетима које купују криминалци и заштићени сведоци, деца која се не мире са решењима у којима преваре и лажи постају  морални императиви и да су то деца која препознају „мачкову пређу“ и „шарене лаже“. Таква, сурова реалност подстиче агресивност и насиље.

Власт губи из вида да су нове генерације увек имале сопствене пројекције, своје вредности и идеале без чега би људска срећа и слобода била обесмишљена и саката.

Превише се занемарује аспект узора свету младих људи а верује се у делотворност празних речи иза којих нема дела. Данас се на стадионима оре неке нове песме од којих подилази језа властодршце, попут оне која се чује на Маракани: „Слобино време, враћа се Слобино време!“

Навијачке групе су озбиљна претња и тајкунима, не толико због њиховог савеза са влашћу, јер тајкуни имају извежбан рефлекс благовременог „престројавања“, већ због сметње њиховим намерама да запоседу власништво над спортским клубовима и ресурсима.

Следи измештање пажње јавности са горућих проблема

Након ових дешавања а у условима најављених редоследа корака у обрачуну са хулиганима и носиоцима насиља, будно око контролора над овдашњим вршењем власти прво ће „обрадити“ понуђену слику стања и понудити формулу решења сагласно својим циљевима ширења америчког колонијалног канцера  (https://dzonson.wordpress.com/2009/05/18/bela-kuca-crta-nove-karte-na-balkanu/).  Отуда је, на основу уобичајеног шематизма глобалног тутора, реално очекивати извесне промене и померања унутар саме владе и владајућих странака као и кондиционе припреме резервних тимова. Тиме се измешта пажња јавности са мучног социјалног стања и ствара привид тобожњих промена. Поред поменутих измена у влади и странкама, не треба искључити ни неке локалне изборе са истим циљем (позориште за масе) и стварањем услова за увођење неких играча са „резервне клупе“, како би се пољуљала снага неподношљиво ојачале опозиције и неки делови увезали у структуру власти, чиме се купује тишина појединих опозиционих галамџија жељних власти по сваку цену.  Стварни циљ је континуитет колонијалног статуса Србије.

Модерни свет и стварност не допуштају ни једном народу да срља, да се клања пред  ауторитем власти и да тавори у колонијалном статусу, већ да допусти и  створи простор за креацију највећих појединачних и колективних вредности, око којих ће се окупити целокупна заједница и сачинити развојне планове своје земље у којој ће живети деца данашње деце.

Стиче се утисак да наша судбина и не зависи од нас. Да је наша судбина у рукама других.

marioneta
Тадић на четири (туђе) ноге

То може опстајати све док се делује неорганизовано и неповезано. Злу које прети, отпор може да пружи онај коме је зло намењено.

Чеда Јовановић, посланик, псује грађанe који су против геј параде!


На сам дан геј параде Чеда се придружио педерима и лезбејкама у шетњи. Геј параду режим је наменио за грађане, зар не. И када су грађани који се не слажу са геј парадом почели да негодују на свој начин, али нису псовали, Чеда је почео да их псује, Чеда посланик у Скупштин!

Овај прилог су снимили милиционери из оближњег интервентног џипа и истога дана су га избацили на Ју Тубе. Извињавам се унапред за псовке које ћу навести, али то је Чедин вокабулар, што добро одсликава ко је Чеда Јовановић, посланик:

Чеда јовановић псује грађане  који су били против геј параде!
(псовке иду после 22-дуге секунде)

Ово доле је појачани аудио запис где се Чедине псовке јасније чују, појачајте тон до максимума на доњем аудио плејеру, као на овом приказу.
Чеда Јовановић псује грађане: „Ми ћемо да те јебемо после“ … „И тебе ћу да јебем“

Је*е Чеда грађане Србије од када је дошо на власт, ко зна кога је  све је*ао, па је зато окружен са по 10-15 телохранитеља.

Али шта друго очекивати од политичара лезилебовића који ништа у животу нису радили, ништа у животу нису створили, ни трафику нису водили, а дошли су да после пада Милошевића донесу бољитак, бољи живот, реформе, да се обрачунају са криминалом. Сада се јасно ко на длану види слика да је 5-ог октобра од стране комплетног ДОС-а злоупотребљен бес и незадовољство народа Милошевићевим режимом. На таласима тог беса на првој линији стављени су хулигани и тадашње навијачке групе којима су после пада бившег режима дељене и медаље за „допринос демократији“. То је учинила тадашња и садашња телевизја Б92. А сада те исте навијаче Б92 и режим називају хулиганима, ултра десничарима. И не само њих, већ и оправдано незадовољну омладину којој уместо нуђења посла и бриге за њих, препуштају их безнађу беспослице, а млади не могу да чекају.
Чеда и комплетан ДОС преварили су грађане као и сви уличари шибицари, на брзину… сад га има, али кад одвојиш паре из џепа, онда га нема. Ти дајеш више, још више, још више… и дочека те геј парада и упропашћена држава, економија, финансије, породице, родитељи, деца…

Опљачкали су државу, уништили су индустријску производњу, људе су довели до велике  беде, хаоса и депресије.

И зато следи…

Манипулација незадовољством грађана и омладине

Знали су Чеда, Тадић и остали из режима врло добро да је бес и незадовољство народа, грађана и омладине овим мафијашким режимом велико. Све што су дотакли упропастили су, опљачкали, српски народ су невиђено осрамотили и понизили. Земља је у банкроту, зна Тадићев режим да ће бити још горе, и зато је смишљен план да се огромно незадовољство и бес грађана, омладине, средње генерације, пензионера… преусмери са њих, на „жртвену јагњад“… педере и лезбејке, јер су знали да ће геј парада бити само со на љуту рану, на огромни бес и незадовољство грађана овим режимом и хаосу којег непрекидно продубљује.

Ствар је врло проста…

Властодржачки мафијашки режим свестан је да је створио неповратни хаос и социјалне тензије и да је због тога набој огромног незадовољства радника, беспослених људи и пре свега младих,  на помолу да експлодира.

Рецимо, а можемо имати и више примера протеста незадовољних групација, рецимо да су синдикати Србије заказали 10.10.2010-те протестно окупљање радника у Београду због свог незадовољства. Тада, да су се десили и већи нереди него на геј паради, тоталитарни медији попут Б92, као и Тадићев режим, не би могли те незадовољнике да назову хулиганима, ултрадесничарима, јер све би било кристално јасно, чисто и без мрље, протест су заказали незадовољни радници, и режим би био изгубљен, не би могли да манипулишу јавношћу да протести имају „политичку позадину“, „иза свега стоје ултра десничари, фашисти, ови, они…“ итд…

Био би то његов крај, то би био дуго очекивани 6 октобар за све грађане Србије, да комплетан ДОС оде у музеј.

Али, ако желиш да вешто изрежираш и преусмериш незадовољство огропмних маса режимом на нешто друго, онда треба смислити замку, „замку протест“, а то су били педери и лезбејке. Геј парада је томе послужила, а хомосексуалци су у психолошком смислу режиму послужили као „топовско месо“, знали су да ће поред хулигана доћи нека друга групација незадовољних. Међутим, за разлику од чистог протеста радника где режим не може да се послужи оптужбама попут „протести имају политичку позадину“ да би скренуо пажњу са себе, у случју геј параде имају матерјала за то, знали су да ће бити нереда по граду, али сада је то наводно „политички мотивисано“, „то су ултра десничари“ што тврди и Чеда.

Све је ово са хулиганима управо изрежирано инструкцијама од старих добрих спин мајстора (извртање чињеница, догађаја, преусмеравање пажње) са запада, јер су њихови незграпни „малолетници“ потпуно крахирали, довели су Србију пред колапсом, прети им да их незодовољство народа збрише! То је наравно лоше за владаре планете, јер ако их народ скине са власти, доводи се у питање њихов план за тотално разбијање Србије. Зате је изрежирана геј парада, да би се незадовољств свих протестаната приказало као хулиганство, са „политичком позадином“, мада је проценат хулигана био веома мали. Зато је и у координацији са хулиганима и италијанима изрежиран и други инцидент на утакмици Италија – Србија, да би се Срби приказали као хулигани, ултрадесничари. Сад сви причају само о томе, а не о оправданом незадовоњству и бесу младих егзистенцијалним безнађем, О УЗРОКУ И ГЕНЕРАТОРУ  ТОГА, А ТО ЈЕ ТАДИЋЕВ ДОКТАТОРСКИ РЕЖИМ.

Како је могуће да хулигани унесу на стадион разне бакље, димне бомбе, шипке и шта већ, поред ригорозног обезбеђења које налаже УЕФА на међународним утакмицама?!

И наравно, режимски медији сад ће довести све то у везу, та два инцидентна догађаја, наћи ће они и „финансијере“, и „политичку позадину“ „организатора“… све да би се решили неких националних организација, да би заплашили народ да се више не буни. Али то неће проћи, јер страх од режима код грађана, родитеља и омладине више нема, тај страх је надјачан страхом од огзистенцијалног безнађа и никакве будућности, наде за боље сутра. То даје нову енергију људима у коју ће полако улазити све више и више, јер немају више шта да изгубе, сам живот у Србији је већи затвор него затвор, тако да све репресивне мере и законе ако их режим уведе биће контрапродуктивне. Тадићев режим ће створити још већи хаос и биће најодговорнии за то. На таласима тог хаоса ће и пасти.

Да је овај режим потпуно избезумљен и беспомоћан, говори и изјава Шутановца да су малолетници и остали омладинци који су протествовали фашисти! Неки „језиви“ им прете да ће их стрпати у затвор 8 година, десет година. То је ужасно, потпуно ван сваке памети, исти су као некадашњи јужноафрички режими!

Шта су понудили тим младим људима свих ових година својих „реформи“?

Ништа…! Безнађе, немају посла, нико у држави не води бригу о њима, млади нигде не могу да артикулишу свој глас у медијима. А много им је обећавано! И преварени су… а време им пролази, живот неће да их чека. И шта им друго преостаје него да свој бес и незадовољство изразе на улици, кад нема институције која ће да разговара са њимна, да усваја и прихвата њихове идеје.

Шта ће се десити са тим младићима, са тим највећим жртвама „транзиције“, односно мафијашког капитализма у србији, кад оду у затвор са 16-17 година, и изађу са 27?

И даље неће имати посао, али мораће од нечега да живе, зар не?

Тада ће они бити добро обучени криминалаци, јер ће у затвору за 10 година добро испећи занат од правих криминалаца, а у србији ће тако бити још више криминала, ето шта ће бити…!

Овај антисрпски режим пустио је из затвора муслимана Илију Јуришића налогодавца за почињени ратни злочин када је приликом већ договореног повлачења ЈНА убијено 50 српских војника у тузланаској колони. Какав је то био монструозни план говоре преживели војници:

„Нису још били добро организовали и припремили напад, па су нас вратили“ уверени су преживели војници овог масакра

Апелациони суд у Београду поништио је пресуду којом је Илија Јуришић био осуђен на 12 година, наложио је ново суђење. Мајко Божја, има ли ишта горе него имати овако бескрупулозну антисрпску власт гору од сваког НАТО пакта и спољњег непријатеља! Имају ли Срби неких права? По овој издајничкој власти не, у њиховом систему владања и животиње имају више права од Срба. И све се ово одиграва за време хапшења поводом геј параде. Зато, нека се из притвора одмах пусте сви млади људи који немају криминални досије, такође и Обрадовић из Образа који никог није убио. А ако су нешто згрешили нека се бране са слободе.

Шта год учионио овај режим у даљим наступима, за њега је геј парада дефинитивно катастрофалан потез и никакве репресивне мере неће спречити његов потпуни крах…!

%d bloggers like this: