Госпићки систем логора, први ликвидациони центар над Србима у НДХ!


Преносим овај текст о злочинима хрвата над Србима у НДХ онако како је написан, са пратећим аудио снимком са трибине на правном факултету у Београду где је ово све причано, али сам сачекао да на Ју Тубе изађе и видео снимак, кога сам у свом коментару додао после текста.

Извор: Јадовно 1941.

*************

БАСТАШИЋ: АНТИСРПСКА ХИСТЕРИЈА ДОПРИНОСИ НЕГАЦИЈИ ЗЛОЧИНА НДХ

БЕОГРАД, /СРНА/ – Предсједник Удружења грађана „Јадовно 1941.“ из Бањалуке Душан Басташић, изјавио је у Београду да антисрпска хистерија која влада савременом Хрватском доприноси томе да се злочини почињени над Србима у Независној Држави Хрватској /НДХ/ негирају и игноришу.

Слика са трибине...

Слика са трибине…

Послушајете аудио запис предавња емитован на радију СНАГА НАРОДА

Госпићки систем логора, први ликвидациони центар НДХ 24.12.2013.

Линк ка видео прилогу на YouTube
Видео прилог можете скинути преко овог сајта.

„Оно што Месић није рекао и оно што ви, вјероватно, не знате је да је НДХ била држава у пуном капацитету. И та држава је стала иза злочина. Оно што овај систем логора чини посебно монструозним је да је унутар њега постојао логор Метајна, намијењен искључиво за убијање жена и дјеце – први таквог типа у ратној Европи“
, рекао је Басташић.

Он је додао да, и поред изостанка јасне институционалне подршке, uдружење чини све да невине жртве Јадовна и осталих стратишта на овом подручју не остану заборављене!

„Водимо календар геноцида и практично слиједимо сваки траг. Уколико имамо само једну реченицу свједока, ми истражујемо. Успоставили смо фото-архив, аудио-архив и већ располажемо значајним библиотечким фондом“

, навео је Басташић.
Током расправе која је услиједила након предавања, студенти Правног факултета и бројни Београђани старијих генерација, Басташићу су поставили низ питања и додатно се информисали о Госпићком логорима, за који су, углавном, по први пут и чули.

Извор: http://snaganaroda.rs/

*************

Моје Јадовно, Правни факултет, Београд, 24.12.2013.

Линк ка видео прилогу на YouTube
Видео прилог можете скинути преко овог сајта.

Погледајте овај бестидни цинизам Месића да „убиства над Србима нису починили Хрвати, него Усташе„?!
Па, добро, а које су националности биле маса усташа кољача, као а и главне усташе који су водили НДХ: Павелић, Лубурић?
Турци, замбијици или хрвати?

Када сам имао више времена, детаљније сам обрадио тему геноцида хрвата над србима у НДХ у доњем дужем чланку:

Истина о Јасеновцу се скрива деценијама! Југословенство, највећа трагична заблуда Срба!!
http://wp.me/p3KWp-5Ha

Где се каже и ово…

Др Србољуб Живојиновић:

„…. На једном састанку у Њујорку саопштио сам да смо дошли до имена 371 католичког свештеника који су клали, убијали, мучили, силовали жртве и чинили свакојака друга зверства. Тада ми је чувени амерички научник Мајкл Бернбаум, који је био и у комисији за истраживање геноцида у Руанди, рекао да се у Србији и бившој Југославији ништа не ради, пошто они имају имена 1.400 католичких свештеника, несумњивих починилаца злочина. У овом тренутку МКИЈ је утврдила да је 1.371 католички свештеник чинио грозне, просто невероватне злочине у НДХ. Ако се зна да их је било око 2.000, то значи да су од три католичка свештеника, двојица били кољачи. А готово сви су били припадници фрањевачког реда….“

Ето, Месићу, хрватски свештеници нису припадали усташким војним формацијама, дакле то су били хрвати „духовњаци“ који су ткође клали Србе, а по тим америчким документима на основу којих све то обелодањује Др Живановић, 1371 хрватских свештеника је чинило те грозне злочине над Србима!

Ми Срби, ја сам у то дубоко убеђен, никада нећемо имати нормалну и суверену државу док се не одужимо невиним жртвама нашег народа у Јадовну (и читавом систему логора Јасеновац у НДХ), тако што ћемо тужити Хрватску као државу за злочин геноцида над Србима у Јасеновцу и НДХ, јер је садашња Хтватска изгарђена на темељу политике геноцида над Србима!!

Наравно, то треба урадити када дођу праве патриоте на власт, у противном, ако се то не деси, над невиним србским жртвама учинићемо својом ћутњом нови геноцид, ауто-геноцид…!
Не треба се либити да се ово уради, без обзира што ће неко да помисли како овај неправедни свет ову тужбу неће ни разматрити, да ће тужба само скупљати прашину по фиокама међународног суда, јер је Србима додељена улога „злочинаца“. Све се то мења, то је већ у току, констелација снага у свету ће се променити једног дана, па будући да злочини геноцида не застаревају, та тужба против хрватске биће судски изпроцесуирана, наше је да се тужбом одужимо прецима, односно самима према себи, према делу голоруког народа који је мучки страдао у геноциду над њим.

Истина о Јасеновцу – др Србољуб Живановић

Линк ка видео прилогу на YouTube
Видео прилог можете скинути преко овог сајта.

Др Србољуб Живановић:

„… Заборављено је и страдање Срба у Србији за време аустроугарске окупације у току првог светског рата. Окупациони аустроугарски командант Београда, био је један хрват, официр, посебно свиреп према србима. У топовским шупама у Београду се налазио концентрациони логор за србске дечаке, покупљене из србских породица. У том логору је био заточен као дечак, и мој покојни отац.
Међународни експерти које је предводио швајцарски лекар доктор Арчибалд Рајс, прикупили су огромну ужасну документацију о злочинима у Србији. На пример хрвати су као официри и војници аустроугарске војске, вешали жене, децу, одрасле, убијали, пљачкали, палили куће и немилосрдно искорењивали сав србски живаљ!!…“

————-

Др Србољуб Живановић:

„Римокатолички надбискупи и бискупи, и свештенство у целој Аустроугарској, позивали су народ да устане против Срба, да их пљачка, убија и мучи, не штедећи жене и ситну децу, старце и болесне! На такав начин је започет геноцид против Срба у првом светском рату! У свим местима где су живели поред Срба, Хрвати или Муслимани, које су у Аустроугарској називали „Бошњацима“, настао је погром Срба! Злочини су се одвијали истовремено у свим местима. За пример може да послужи догађај у Челебићу код Фоче, где су побијени све Срби мушкарци од 14 година па навише! У Дубровнику је само у току једног дана убијено 75 виђенијих Срба. Из Сплита је истовремено побијено и депортовано сво србско становништво! Аустроугарска војска, у којој је велики број војника припадао хрватима католицима, наредила је заробљеним србима у Лечници на пример, да ископају огромну раку, а када су завршили посао, сви су били стрељани и покопани у тој раки!

Швајцарски лекар и стручњак за судску медицину др Арчибалд Рајс, је у тој раки идентификовао поред србских војника и 115 цивила, међу којима је било деце од 8 година, и стараца преко 80 година! У једној школи у прњавору спаљено је 80 живих особа, међу којима је Др Рајс идентификовао и малу децу! Вешање Срба је вршено практично у свим местима где су се налазили хрвати и муслимани! У Жупчу су обешене 82 особе оба пола, у Требињу 103 особе, у Тузли преко 300 особа! Итд…

Немогуће је побројати све оне који су повешани или убијени на неки други начин, У Земуну, у Сребреници, у Бијељини, Зворнику, У Сарајеву, Вишеграду, у Билећи, у Славонију, у Срему итд… У Мачви је свака породица изгубила бар једног члана. Др Арчибалд Рајс, наводи имена убица који су углавном били Хрвати…“

Ево једног таквог хрвата, или шта ли је већ био, тада истакнутог домобрана 42 хрватске домобранске дивизије, а касније и „велииикооог сина“ свих наших народа, само не и србског, Јосипа Брпза Тита:

Кликни на слику да је видиш увећано

Tito u hrvatskoj domobranskoj diviziji
Извор за слику: http://wp.me/p3J6Jo-ad

Ево једне сличне слике где се види аустроуграски војик и хрватски домобран Јосуп Броз, али са нешто другачијом позицијом.

Др Србољуб Живановић:

Жалосно је што морамо рећи, да се овим страдањима Срба од стране хрвата и муслимана у току првог светског рата мало зна, говори. Новонастала Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца је састављена од великог броја дојучерашњих кољача Срба, односно римокатолика Хрвата, Словенаца и Муслимана, односно аустроугарских Бошњака и Шуцкора, који су се у оквиру аустроугарске војске борили против Срба;- водиле политику помирења жртава и кољача. О страдањима Срба се није говорило ни писало, о томе деца нису учила у школама. Наметала се деци идеја да су хрвати пријатељи Срба, и да су Срби, Хрвати и Словенци један исти народ. Тако је настала Југославија као краљевина једног троплеменог народа. Зато је требало заборавити да су извршиоци геноцида и злочина над Србима, били хрвати, мађари, бугари, албанци и муслимани, који су вођени и подстрекавани да чине злочине од стране римокатоличке такозване цркве, и њеног свештенства.
Да тадашња држава није покушавала да прикрије истину о зверствима римокатолика хрвата и мусликмана у току првог светског рата, можда би се избегао или бар умањио ефекат геноцида којег су починили опет хрвати и муслимани, руковођени католичким клером у току другог светског рата. О тој улози римокатоличког клера писао је и хрватски научник Виктор Новак у свом огромном, свеобухватном, изузетно документованом делу: „Магнум кримен„. Зато што се ћутало, и што је истина потиснута, све се поновило у току другог светског рата, само у далеко већем, и много горем обиму…“

Магнум Кримен.
Пола Века Клерикализма у Хрватској – Виктор Новак

Овде застајем са цитатима онога што је говорио др Србољуб Живановић, јер имам све што треба да би скренуо Србима пажњу на србе интелектуалце из њихових редова који су искључиво идеалисти и космополите, југословени, без икаквог националног поистовећивања са својим народом, упркос свих ових страдања Срба од своје „браће“ под плаштом заблуде југосалвије и југословенства, јер у свом уму само осећају да су „велике космополите..“ … „велики носиоци веееликихх идеја“ који се боре за човечанство, па кад Срби помену неке своје националне интересе, онда они то дискредитују, омаловажавају, јер то је наводно „уско гледање и примитивизам“, као само мислиш на себе, а не и на друге, на цео свет за кога су задужени од Бога да брину само они, србске космополите, који су дакако само формални Срби, не и идентитетно. Па кад се сходно томе ти други народи (свет, човечанство), изборе за своју слободу кроз неки отпор светским моћницима, тада су то за србске идеалисте и космополите, подразумевано и „њихови успеси“, то величају и уздижу, а када срби, којима барем формално припадају као нација, то исто помисле да спроведу у делу, дакле да се боре за свој национални интерес, е то је онда тај примитивни „национализам!“ што је јако болно за обичног човека који осећа у себи национални идентитет, јер схвата да у редовима својих србских космополита, он тада не припада у њиховим главама том њиховом „човечанству“, већ је он само обичан примитивни „националиста“, а кад се на националној основи нека друга нација избори за слободу, рецимо венецуеланци, е онда су они у главама србских космополита то „човечанство“.

Хрвати, Словенци, њихови интелектуалци су раскрстили са тиме, са минијатурним космополитизмом у виду југословенства од самог почетка стварања краљевине Југославије, јер су увек били национално опредељени, да живе у својим националним државама, а не у заједничкој Југославије, зато су ту идеју југословенства и искористили, да се као поражене нације из првог светског рата ре-консолидију, док не дође час, историјски час, да оформе своје националне државе. Деведесетих година прошлог века тај час је и дошао, и наравно они су га искористили, али код нас Срба још има наших србских космополита који и поред ових историјских трагедија, где су Срби највише страдали од своје „браће“, и даље маштају о неким новим човечанствима у виду нових „Југославија“ са истом словенском „браћом“ од којих су срби највише и страдали, не од својих декларисаних и видљивих непријатеља.

Помињем ово, јер је у први мах важно да се схвати, да су такве космополите из србских редова у потпуности анационални према осећају националности за нацију из које потичу, па је сходно тома, читаво остало човечанство, сем срба, „њихова ЈЕДИНА нација (човечанствио)“ којој целим својим бићем припадају, будући да смо за њих ми срби само „националисти (!?)“, а не део тог њиховог фамозног „човечанства“. То припада осталим националистима који се поносе што припадају одређеној нацији, баш као и Срби, али су за наше србско космополите само Срби ти проклети“националисти(!)“, а припадности другости, дригих нација, за њих је човечанство, лишено националног примитивизма. Ово је битно објашњавати србима да би се ослободили вешто наметнутог комплекса што су Срби, да схвате „у ком грму лежи зец“, да више не иду путем нестајања, путем духа самопорицања, јер да је Југопславија којим случајем трајала још 10-15 година дуже него што јесте, сигуран сам да би се сви Срби изјашњавали као југословене, у духу те „нације“ која у стварности не постоји, већ само у идеолошкој сфери.

Све ово је такође битно рећи из најбитнијег разлога за Србе, из разлога опстанка, јер такве србске космополите могу поновоу да доведу у заблуду одређен део србске популације, да спрече једино могуће решење за србе у овом њиховом најтежем историјском моменту, као и за цео свет коме прети потпуно уништење од капитлистичког монструма, а то је да се изборе за своју државу на националном нивоу, да се повежу са русима, са свим словенским народима који то желе, не би ли се тако одупрели нацистима и фашистима новог светског поретка и њиховог четвртог Рајха! Наравно, у тој држави Србији изграђеној на националној основи, јер за њу су вековима гинули срби, а не грађани који могу бити и кинези, данци… обичан свакодневни живот би се одвијао на нивоу грађанских права, на нивоу грађанске државе, где би сви грађани, као срби, тако и све националне мањине, имали подједнака и равноправна грађанска права у свим сферама друштвеног и свакодневног мирнодопског живота: да се запосле, да раде, да имају права на здравствену заштиту, на неговање своје културе, самобитности, религије итд… итд…

Срби космополите кажу да се Југославија никада не би распала 1991. да су се за то питали обични радници и сељаци из целе Југославији, а с друге старне, ти исти радници и сељаци су и ратовли један против другог у распаду СФРЈ 1991.-1995., али прожети једним моћнијим идентитетом од радничког (без фетиша да су они идентитетно искључиво само радници, сељаци и грађани, какао их космополите виде и доживљавају у свом менталном-тоталитаризму) НАЦИОНАЛНО-НАРОДНИМ ИДЕНТИТЕТОМ (то је њихово национално сложено структуисано Биће), који је временски изграђиван вековима и вековима у континуитету, а често плаћен и крвљу. То су емпиријска незаобилазна искуства, а не небеске сфере космопилитизма и идеологије ношене само фанатизованим емоцијамама, од које космополите виде само шуму, али не и дрво испред себе.

Сада бих ја питао нешто наше србске космополите.

Да ли сте се икада запитали, да се србски сељак и радник, чији су сународници бивани клани и убијани од стране наше „браће“ хрвата, словенаца и босанских муслимана за време рата 1912 – 1918.. само зато што су Срби (подразумевано они су и радници, сељаци, грађани, у зависности где су живели и обитавали, али нису клани по тој основи, већ национално-верској!!) питао, да ли жели да живи у заједничкој држави Краљевини Југославији са својим џелатима и кољачима???

И шта би србски радник и сељак одлучио када би се питао да ли жели да живи у будућој заједничкој држави са својим кољачима и џелатима, а?

Има ли он права да се пита само приликом распада пропале творевине, а не и када улази у њу, а ни то га нико није питао…?

Е, судбино судбино, јадна ли си са космополитама који нису ни на небу ни на земљи, али чињеница је, ако неко није истовремено и националиста, ако се не бори за права свог народа, своје нације, он никада не може бити и космополита, јер његова нација такође припада човечанству, како год космопилите схватали национално-народни идентитет!

Ваљда и ту влада њихова фамозна равноравност, за све нација света, у том њиховом човечанству, па и за „друге“, а не и њихове, за те „проклете Србе“!

Ево да погледамо неке битне детаље из биографија „нашег великог сина“, „сина свих југословенских народа и народности…“, само не и србског народа…!

Ове податке сам добио од Пере Симића који је проучавао Титову биографију. Једно време сам се путем мејла дописивао с господином Симићем, а поклонио ми је своју књигу: „Тито – Феномен 20. века“ кад сам једном прилоком пре годину дана боравио у Београду. У најновијем издању те књиге, има неких нових открића о Титу, за које су неки раније знали, они упућенији, али нису таласали непотребно. А треба рећи и то да је Перо Симић после 90-их година прошлог века доста пута био у Москви да прегледа њихове коминтерновске архиве које су се после ембарга отвориле за преглед.

Неки детаљи о Јосипу Брозу – Титу
Пише: Перо Симић, новинар и публициста

1) Извод из другог поглавља четвртог српског издања књиге „Тито феномен 20. века“, која је на свим језицима народа бивше Југославије објављена у тиражу од 60.000 примерака (што је чини најтиражнијом историографском књигом у свим републикама некадашње Југославије у последњих педесетак година, а преведена је и на пољски, бугарски и немачки језик)

Руковање с надвојводом Јосифом Фердинандом Хабзбуршким

Крајем 1912. регрутован је за техничку службу Бечког арсенала, централну армијску групацију Аустроугарске монархије. Приљежним извршавањем војничких обавеза, већ на почетку је скренуо пажњу својих старешина, који му омогућавају да заврши подофицирску школу и да постане најмлађи извиђачки водник у свом 25. домобранском пуку, а по једној његовој причи – и у целокупној аустроугарској војсци. Ускоро је постао првак свог 25. домобранског пука у мачевању, а на такмичењу најбољих мачевалаца аустроугарске војске освојио је друго место. Најбоље резултате остварио је у флорету и у боду, а награду, диплому и сребрну макету, а не медаљу, како је причао до краја живота, уручио му је надвојвода Јосиф Фердинанд Први Хабзбуршки. Био је опчињен:

„… Ја примам честитке од надвојводе! Обичан војник руковао се с чланом царске породице!“

Као награду је добио једномесечно одсуство, али чим се вратио у касарну, морао је на фронт. Аустрија је у лето 1914. године објавила рат Србији, желећи да на Балкану замени посустало Турско царство. Судећи према ратном дневнику његове јединице, али и према поверљивим биографским подацима који се о њему чувају у Москви, Броз је у том рату имао све запаженију улогу. Према ратном дневнику његове јединице, 42. домобранске вражје дивизије, у чијем је саставу био његов 25. домобрански пук, од августа 1914. године прокрстарио је сва главна попришта ратних окршаја у западној Србији – од Љубовије, Малог Зворника и Лознице до Крупња, Беле Цркве, Столица, Текериша, Ваљева, Мионице, Љига и Лајковца. Другим речима, учествовао је у борбама на Дрини, Гучеву и Мачковом камену, у знаменитим биткама на Церу и Колубари. А према ратним извештајима и српске и аустријске војске, његова дивизија је одиграла важну улогу у опсади Београда и у окршајима код Умке, Остружнице, Бановог брда, Сењака, Аде Циганлије и Бежанијске косе.

Већ у првом борбама на Дрини, страдала су десеторица Титових Кумровчана. Без обзира на то што Аустрија ни после три офанзиве није успела да оствари свој ратни циљ, млади аустроугарски наредник је стално напредовао. У „Казнену експедицију“ на Србију пошао је у чину каплара, а из ње је јануара 1915. године отишао у чину старијег водника. Постао је командант пуковске извиднице. Био је то највиши подофицирски чин у аустријској војсци, а ускоро је постављен и за ордонанса у штабу своје 42. вражје дивизије. Добио је униформу „са три ширита“ и постао штабсфелдвебел.

Бежање од заслуга

О својим ратним успесима у Србији никад није јавно говорио, а ту тему су избегавали и сви његови биографи. Преко Дедијера је лансирао причу како је са својим пуком стигао само „до српске границе“, а преко Винтерхалтера – да је „избјегао судбину да се као Хрват и социјалист бори против своје браће и другова, српских радника и сељака“.

Двадесетак година пре Дедијера и Винтерхалтера, Тито је у поверљивој аутобиографији писаној у Москви, у којој због ригорозне провере није смео да прећути ни један важан податак из своје прошлости, потврдио да је активно учествовао у аустроугарској „Казненој експедицији“ на Србију. Написао је да је „почетком августа 1914. отишао на српски фронт као водник“ и да је на том фронту, а не „на српској граници“, ратовао „до другог одступања аустријске војске у децембру 1914. године“.

То је једном југословенском историчару потврдио и организациони секретар ЦК КПЈ Александар Ранковић.

У јесен 1941. године, кад је у западној Србији тражио погодан терен за саветовање својих војних и партијских функционера, Тито је, на изненађење српских пратилаца, показао изузетно познавање свих стаза и богаза тог краја. Зачуђен његовим сналажењем, Ранковић га је питао да ли је некад био у овом делу Србије, а Тито му је одговорио:

„Па ја сам овдје ратовао као аустријски војник 1914.“

Титово учешће у рату против Србије потврдио је и један његов ратни друг, аустроугарски официр Жарко Ведрић, генералштабни пуковник 42. домобранске вражје дивизије, у чијем саставу се налазила Брозова десета чета 25. домобранског пука. Ведрић је једном сараднику Агитпропа ЦК КПЈ после Другог светског рата званично изјавио да је Титов 25. пук „остао на српском фронту све до јануара 1915. године“, дакле више од пет месеци.

Историјски је познато да је подручје на коме је 1914. године највише оперисала 42. домобранска вражја дивизија, најтеже страдало у овом рату. Према попису становништва 1910. године, Подриње је имало 242.420 становника, а десет година касније 186.627. Према аустријском попису из јула 1916, Шабачки округ имао је 76.706 људи мање него 1910. године. Број мушкараца смањен је за 57.968, а жена за 18.738.12
Тек после Титове смрти Дедијер је писао како је Тито у овом рату одликован једном „малом сребрном медаљом за храброст“, и то за заслуге на руском фронту, на коме се налазио од краја јануара до друге половине марта 1915. године. Писац ове књиге открио је у Москви један строго поверљив документ у коме се изричито каже да је Тито „за време Империјалистичког (Првог светског) рата добио два ордена за храброст“. Тај тајни документ, откуцан у три примерка, потписао је један од најповерљивијих људи Коминтерне, један од њених обавештајаца, шеф њеног Кадровског одељења за европске земље, Георги Дамјанов.

Податак да је Тито у том рату добио два ордена за храброст, а не само један, указује на то да су му дати за заслуге и на српском и на руском фронту. Закључак је утолико логичнији, ако се има у виду да се Тито у Србији борио дупло дуже него у Русији и да је у њој био унапређен у штабсфелдвебела, а сва аустријска унапређења у том рату била су саставни део указа о одликовању. Најзад, то посредно потврђује и његова једина досад позната фотографија из тог рата. На њој он, у присуству двојице аустроугарских ратних другова, пуца из рова, одевен у лагану подофицирску блузу и панталоне, са плитким ципелама, а пошто је на Руском фронту био за време зиме, од средине јануара до краја марта 1915. године, очигледно је да је слика настала у Србији. Највероватније на Бежанијској коси изнад Београда, првом ратном распореду његовог 25. домобранског пука. Тај фотос демантује и све његове приче да је у Србији водио некакву антиратну пропаганду због које је, наводно, био месецима затворен у Петроварадинској тврђави у Новом Саду, како је тврдио и у „Лајфу“ и у Дедијеровим прилозима за своју биографију. А истина је да је он био у тој тврђави заточен само један дан, „због грешке (аустријских) војних власти“.

Светозар Радишић: Кабализовани Хаг – Српска судбина и образ


Аутор: Светозар Радишић

ОДЛУКА МЕЂУНАРОДНОГ СУДА У ХАГУ И СУЂЕЊА СРБИМА У ХАШКОМ ТРУБУНАЛУ И БЕОГРАДУ ТРЕБАЛО БИ ДА БУДУ СРПСКА ДЕЖУРНА ТЕМА, РАДИ ПОМИРЕЊА И ИЗВЕСНИЈЕ БУДУЋНОСТИ.

ДА БИ СЕ БИЛО ИЗНАД ГРЕХА У ВЕЗИ С БУДУЋОМ СУДБИНОМ, ПОТРЕБНО ЈЕ ДА СЕ РАШЧИСТИ С ГЛОБАЛИСТИЧКОМ ФАМОМ И ПОГЛЕДА ИСТИНИ У ОЧИ.

„… После 5. октобра 2000, све се догодило у вези с изборима и тзв. вавилонском револуцијом постало је јавна тајна. Десетине милиона долара и марака уложено је за снабдевање компјутерима, телефонима и канцеларијском опремом. На дан избора, уз психолошку подршку Шесте флоте смештене крај Дубровника, опозиција је била тако спремна и организована да је могла да контролише изборе боље од Слободана Милошевића. У листу New York Times објављена је изјава тадашњег градоначелника Чачка: „Основали смо тим младих професионалаца, паравојних јединица Југословенске армије и младих полицајаца, а њихове активности ускладили смо са најелитнијим јединицама Министарства унутрашњих послова у Београду...”

Како је могуће, пита се новинарка Радио Б 92, у емисији „Кажипрст”, да Европска унија и „демократе” прихвате СПС у своје окриље, када је СПС на челу са Слободаном Милошевићем изазвао ратове и починио толика недела на Балкану. С друге стране, сваки нормалан гледалац њиховог ТВ преноса пита се: како је могуће да се толико бестидно Сорошевци праве наивни. Како је могуће, и до када ће бити могуће, да власт у Србији не штити свој народ од лажи, подлости, уцена, превара, подвала и клевета? Међутим, када се размисли, јасно је зашто садашње вође српског рода прихватају да Србима суди проказана „светска елита” (чланови „Илумината” смештени у Европској комисији и похлепни мега финансијери), а потом њихови пристрасни на специјалним курсевима образовани чиновници Жозе Мануел Барозо, Марти Ахтисари, Оли Рен, Хавијер Солана, Кетрин Ештон… У кабалистичкој планетарној представи власти малих земаља висе о концима, развученим од Београда, Загреба, Љубљане, Скопља, Подгорице, Новог Сада и Приштине, преко Брисела, Стразбура и Москве, до Лондона, Вашингтона и Њујорка. Балканској, авганистанској, ирачкој, либијској, и свим другим свеже режираним народним трагедијама, комедијама и трагикомедијама, вероватно се искрено смеју само сатанисти у Реду „Лобања и кости”. Политичке марионете, као и сви остали ангажовани сваковрсни патуљци, изгледају срећно, делују озбиљно, убедљиво и поносно, а чини се као да појма немају о својим срамним улогама.

Српске вође нису имале смелости да од судских институција НСП-а траже изузеће „слуга великог брата”, иако су имале на то право уз изузетно много аргумената. Јасно је зашто прихватају да буду партнери људима који су окрвавили руке и што чине то ван свих позитивних међунардоних прописа, поништавајући трагове српске части и достојанства: не желе да личе на претходног глобалисту, Слободана Милошевића, кога су (о)клеветали живог и мртвог. Без беспризорних клевета остала би бесмислена „петооктобарска вавилонска прича”. Када би се супротставили срамном понашању окупатора, они то добро знају, поновила би се историја – били би исти као Слободан Милошевић. Тада би им се измакао ослонац опстанка – не само власти.

Јасно је зашто ниједан новинар, правник, психолог, философ, нити политичар, ради своје душе, не тумачи искрено и истинито шта значи пресуда Међународног суда правде у Хагу. Ћутањем и заобилажењем истине потискују, а ни сами не знају где, свој грех због насилних изручења људи који су за то за шта их оптужују невинији од својих прогонитеља и судаца. Зато су за политичког аналитичара Слободана Антонића новинари и тзв. политичари били и остали навијачи и друштвено-политички радници, без трунке самопоштовања и професионалности. Сада најекспониранији системски новинари у свим средствима јавног информисања су пионири Орвеловског света.

Из истих разлога нико од јавних личности није озбиљније реаговао када је Рамуш Харадинај у приштинском недељнику „Зери” објаснио како је са браћом изазвао ратни пожар у Метохији. Његове речи су: „Тражили смо ратпропагирали смо рат”. Нико од новинара и политичара није прокоментарисао сведочење команданта ОВК Шукрија Бује, иако је он најављен као заштићени сведок К7, а пред Хашким трибуналом је сведочио под пуним именом и презименом и без мера заштите. У свом излагању је отворено говорио о положајима и наоружању својих паравојника. Одговарајући на питања тужиоца, рекао да је код Рачка било 47 припадника ОВК на дан „масакра”, 15. јануара 1999, иако су то сви претходни сведоци порицали. Из његовог признања нико до сада није извукао поуку. Ништа није предузето ни када је Курт Велдон, члан Представничког дома америчког конгреса изјавио: „Бивши председник САД, Бил Клинтон, говорио је лажи и извртао чињенице о масовним убиствима на Балкану, оправдавајући НАТО инвазију на СРЈ у пролеће 1999”. Лагао је и када је тврдио да САД нису прекршиле ембарго за испоруку наоружања зараћеним странама у рату на просторима тзв. претходне Југославије. Уосталом, нико није реаговао на сва признања у вези са разбијењем СФРЈ. Шокантно, нелогично и дрско је било чувено признање Стипе Месића да је као председник СФРЈ разбио државу коју је предводио, па ни оно није претворено у аргумент против администрације Хрватске и њених нескривених ментора. Не треба ни наводити сва признања генерала који су писали књиге након одласка из српско-српског балканског рата (1991–1995).

Ево подсетника за заборавне: 19. маја 1991. године, Хрватска је организовала референдум о независности, без учешћа српског народа. 28. маја исте године у Загребу на стадиону ФК „Динамо“, постројене су паравојне јединице Збора народне гарде., иако је тада Југословенска народна армија била једина регуларна и легитимна оружана сила у СФР Југославији. Уместо да реагује у корист европске безбедности Ван ден Брук стаје на страну „побуњеника-сецесиониста“ и у име Европске заједнице истог дана упућује протестно писмо Председништву СФРЈ: „Ваше упорно одбијање да именујете господина Стјепана Месића за председника СФРЈ уверева нас да и не покушавате да у земљу уведете демократију и тако уђете у Европу“. Већ тада је рађено по садашњем кабалистичком, односно вавилонском, нелогичном концепту тзв. уласка у Европу земаља које су све време у Европи.

Не постоје људи који нису схватили да су челници Европске заједнице знали да ће се формирати Збор народне гарде и поставити на место председника Оредседништва СФРЈ особа из републике која је одлучила да напусти СФР Југославију. Тај историјски моменат је означио крај СФРЈ и изазвао рат на просторима Титове социјалистичке Југославије. Уосталом, тада се почело остваривање концепта објављеног 18. августа 1948. године, према којем је планирано разбијање СССР, ЧССР и СФР Југославије. Документ под називом Директива 20/1 Савета за спољне послове САД био је и јесте доступан хашким правницима.

Испоставило се да је захтев ЕЗ за избор контраверзног Стјепана Месића за председника колективног шефа државе био ултимативан и подржан од стране администрације Сједињених Држава. При томе не треба заборавити да је господин Јосип Броз кумовао „убијању“ СФРЈ, будући да је прихватио или сугерисао да Председништво СФРЈ броји осам (парни број) чланова. То није дозвољиво по теорији организације, нити у било којем ефикасном систему одлучивања. Или мора да буде непаран број одлучилаца, да један од гласова има већу тежину, или мора да постоји арбитар, односно договорени, унапред прихваћени законом заштићени ауторитет. Занимљиво је да су проширеној седници Председништва СФРЈ 1. јула 1991. године, приликом „избора“ и именовања новог председника СФРЈ (Стјепан Месић) и потпредседника (Бранко Костић), присуствовали чланови „трочлане делегације Европске заједнице“ (министри иностраних послова, Ликсембурга – Жак Пос, Холандије – Ханс ван ден Брук и Италије – Ђани де Микелис). Занимљиво је да су они одиграли значајну политичку улогу током рата и све време радили на разграђивању СФРЈ, као „вештачке творевине“, како је волео да каже амерички државни секретар Кристофор Ворен. Независни правници би испитали да ли су они у заједничком подухвату са политичарима ЕЗ допринели рату. За аналитичаре, стратегисте и доктринологе то није спорно и све што се догодило било је провидно. Посебно понашање новог председника СФР Југославије.

Савезни секретар за народну одбрану, генерал-армије Вељко Кадијевић, који је у својим радовима и наступима легализовао хрватске паравојне формације, упозорио је светску јавност да се Стјепан Месић не понаша пристојно у улози председника Председништва СФР Југославије. Тако је реаговао 12. септембра 1991. године, после објављене незаведене наредбе председника Председништва СФР Југославије. Иако није била легитимна и легална, упућена је у јавност провокативно, из Кабинета председника Републике Хрватске, Фрање Туђмана. Као и све претходне, реакција ССНО била је закаснела, будући да је Стјепан Месић од 23. августа 1991. године престао да долази у Београд на седнице Председништва. Тај правно празни период, условљен одлукама у Стразбуру и Бриселу, завршен је изјавом Стјепана Месића у Хрватском сабору, 5. децембра 1991. године: „Мислим да сам обавио задатак – Југославије више нема!“ Упркос свему наведеном, Срби су оптужени за разбијање СФР Југославије. Ипак, очевидно је да је тзв. међународна заједница (вавилонци скривени иза имена „Запад“ и „Европска заједница“), све време подржавала српске противнике створене према концепцији вавилонаца из 1948. године, а на крају је (ради уверљивости своје решености да „омекша непослушне Србе“) бомбардовала и ракетирала само српски народ.

Осим наведеног, правници у Хагу, и свуда у оквиру „новог поретка“, заборавили су још четири детаља, када су прихватили све информационе фалсификате везане за Дубровник, Маркале, Сребреницу, Рачак… Прво, заборавили су изјаву Алије Изетбеговића објављену 26. јануара 1992. године: „Жртвоваћемо мир за суверену Босну!“ Касније је доказано, да на сугестију администрације САД није потписао мирвни план лорда Питера Карингтона, нити тзв. Венсов план. Друго, лорд Питер Карингтон је 26. септембра 1992. изјавио: „Хрвати су упалили фитиљ, пошто у свом уставу нису регулисали статус Срба“. Треће, правници су очевидно запоставили чињеницу да је у чудесној ноћи 14/15. децембра 1991. године одређено све што се потом на Балкану догодило. Тада су министри иностраних послова ЕЗ почевши од Ханса Дитриха Геншера до Ђанија Демикелиса, донели одлуку о признавању Хрватске, упркос противљењу тадашњег генералног секретара Уједињених нација, Переза де Куељара. Проф. др Јохан Галтунг је о тој ноћи рекао: „Југославији је остављен само један излаз, а тај излаз је било насиље. Немачка је желела да добије своја ‘ловишта’ и да уз Хрвате и муслимане – као у Другом светском рату – победи Србе. Енглеска је искористила прилику да свој пристанак у вези с признавањем нових држава трампи за изостављање социјалних поглавља из Махстрихтског споразума. ‘Сиромашне земље’ као што су Ирска, Португал, Шпанија и Грчка, задовољиле су се обећањима да ће добити економску помоћ. Мислим да је италијански министар купљен: касније се показало да је од дванаест министара – лобирано седам.“ Четврто, кабалисти су користећи Ричарда Холбрука, једног од својих средишњих пиона, средином 1998. направили судбоносни потез – уприличили су му састанак с лидерима тзв. Ослободилачке војске Косова. Затим су подучили косовско-метохијске Албанце шта да раде, дали им подршку, обећали им независност, а поменути сусрет оверили су и оправоснажили фотографијама. Холбрук је у улози слуге „великог брата“ тада отворено подржао идеју „Велике Албаније” изјавом: „Мислим да Срби треба да оду одавде”. Његов антисрпски и проалбански став ушао је у америчке часописе за децу. Упркос томе, све је заташкано у свету, Европи, на Балкану, али и у Србији и Црној Гори, али у чију корист? Проблем је што из најновије сатанизованости и песудоеволуције, ако се тако буду и даље понашали, Срби никад неће пронаћи излаз. Њихова деца ће вечно на себи носити „жиг Звери”.

Када неко жели да суди душама, треба да бар покуша да разуме зашто се у бившим републикама СФРЈ дижу споменици онима који су разбијали Титову Југославију. Зар то општеобразовани правници не знају?

ЛЕХЛЕНД УМИВА СРПСКИ ОБРАЗ

Српски угледници ћуте, али није ћутао Џон Лехленд. Он је објавио да је Слободан Милошевић постхумно ослобођен оптужбе, будући да је Међународни суд правде донео пресуду да Србија није одговорна за масакр у Сребреници 1995. Закључено је да Србија не може да се сматра одговорном за ратне злочине који су приписани босанским Србима.

Према Лехленду тврдње против Милошевића у вези с Босном и Хрватском срочене су 2001. године, односно две године након што је против њега Међународни трибунал за ратне злочине почињене на тлу бивше Југославије подигао оптужницу. (Познато је да је прва оптужница подигнута за време НАТО напада на Југославију, у пролеће 1999). Тврдње НАТО-а да је Србија спроводила геноцид показале су се као ратна пропаганда, па је тужилац Хашког трибунала одлучио да појача предмет покушавајући да Милошевића оптужи и за ратне злочине настале у Босни и Херцеговини. Прошле су две године и три стотине сведока, али тужиоци нису успели да изнесу уверљиве доказе против главног оптуженог. „Централни случај“ је био потпуно уништен.

Као излаз и решење из правног глобалистичког проблема, Србији је замерено што није покушала да спречи догађаје у Сребреници и што београдске власти нису утицале на Војску Републике Српске. При томе, запоставили су чињеницу да је реч о две државе и да није дозвољено мешање у унутрашње ствари друге државе, јер се тада ствара непотребна и незаконита одговорност. Невиност Србије, у односу на основну оптужбу, одразила се на пресуду Суда да Србија Федерацији Босне и Херцеговине не треба да плати ратну одштету. Као разлог за ослобађајућу одлуку послужио је логички доказ да интендантско снабдевање оружаних снага није исто што и њихово контролисање. Дакле, СР Југославија није интервенисала својом војском у Босни и Херцеговини, односно администрација Србије није имала контролу над догађајима западно од Дрине. По свему судећи, кривица за почињена убиства лежи на оним земљама које су тамо имале своје снаге, пре свега на холандском батаљону у Сребреници. Србија је ослобођена одговорности, али је кривица за све покоље у БиХ пребачена на Војску Републике Српске, некадашњег председника РС др Радована Караџића, генерала Ратка Младића и славонског магационера Горана Хаџића. Парадоксално је, а то је Џон Лехленд нагласио, да су се, за време рата у Босни, високе личности са Запада братимиле с лидерима босанских Срба, а они су касније изменом нечије политике, оптужени за геноцид. У братимљењу су, како је навео, учествовали амерички генерал Весли Кларк и британски Џон Рид.

Намеће се питање како је неко успео да повеже Србију са Ратком Младићем и Гораном Хаџићем, када они нису држављани Србије и како је могуће да је српска власт прихватила да решава проблем хватања туђих држављана као свој проблем. Одговор може да буде, искључиво, парадоксалан. Апсурд до апсурда повезује политичке ликове попут марионете Бориса Тадића и слуга финансијских магната попут Николе Саркозија, Силвија Берлусконија, Обарака Обаме… Будући да они генетски не припадају државама које воде, не маре за њих и грађане у њима. Чудне биографије наведених лица подсећају на биографију Јосипа Броза, а и догађаји у којима учествују слични су војно-политичком рашомону, којим је био окружен Тито. Зато је и пресуда Међународног суда у Хагу сваколика, само не и „логична“. Она је, у ствари, оголила деценију и по старе лажи које су оправдавале доктрину војног и судског интервенционизма. Стога се намеће још једно значајно питање, зашто то што је написао Лехленд, у напису под насловом „Лажи душебрижника”, нису запазили и на исти начин доживели и српски политичари, правници, психолози, философи, полицијски и војни официри и новинари. Вероватно зато што су они наводни стручњаци.

Сада, када је 26. маја 2011. године волшебно, натприродно опуштено, ухапшен и генерал Ратко Младић, а пет дана касније упућен у Хашки казамат уз осмехе српских владара, постоје сви услови да се још једном јавно мњење подсети на суђења у међународном правном систему.

То што Међународни суд у Хагу није оборио пресуде Хашког трибунала, потврђује снажан и пресудан утицај институција „великог брата“ (ЦИА, НАТО, ОЕБС, НСА, НАСА, ДИА) на правосудне институције широм планете. Управо те институције обједињено, непрестано чине злочине против мира. Да је суђење у реномираној правној институцији какав је Међународни суд у Хагу било непристрасно, злочин у Сребреници би се бар логички и аналитички преиспитао. После свега, свима је јасно да су аргументи пробрани, да су кабалистички и вавилонски изазивачи ратова избегли законе и сведочења и да су медији и организације „великог брата” учинили све што су могли – у потискивању и поништавању истине.

Али, шта је са душама сведока и саучесника, зар више нико истински не верује у Бога? Да је у Хагу суђено, како се то у народу каже – по правди Бога – синтагма „геноцид у Сребреници” се не би више помињала. Не би било ни невероватне оптужнице Хрватске, која је остала на снази и после пресуде да Србија није утицала на борбе у Сребреници. А какав геноцид је могла Србија да почини у Хрватској, када су Срби убијани у операцијама „Бљесак“ и „Олуја“ и прогнани са својих огњишта у највећем етничком чишћењу од 1690. године? Хрвати и босанско-херцеговачки муслимани би сазнали истину. Лако је кабалистима када ни српске „демократске“ власти не знају српски језик. Јер, да знају утицали би преко својих партнера у Бриселу, Стразбуру, Вашингтону и Москви да пренос из Хашког трибунала буде на српском, а не у некој иритирајућој мутацији тог језика. Очевидно је да још нису сазнали како је Ђура Даничић предао српски језик Хрватима и не схватају шта значи кад неко преузме језик: да потом нестају особености народа, тековине културе и традиција. Како се не упитају зашто се српски језик преобликовао у црногорски, хрватски, бошњачки и како албански језик изгледа са становишта филолога.

Ради чистоте душа и извесније будућности свих који живе на Балкану, догађаји у Сребреници, српским Крајинама и на Косову и Метохији морају да се потпуно истраже, уз помоћ истини посвећених научника Истока и Запада. У противном, опет ће се неко после педесет година, када више не буде сведока, извинити Србима да је начињена још једна историјска грешка.

Џон Лехленд сматра, да Међународни судови за ратне злочине, створени под окриљем великих сила, због своје исполитизованости, наносе штету судским процесима. Потврдио је то ставом: „Тек када гнусна снага која потиче из хипокризије интервенционизма буде по(т)копана, свет ће имати шансу да се врати законитостима и миру”.

НАПАД НА ЈУГОСЛАВИЈУ (СРБИЈУ)

Свеједно је да ли је Међународни суд пресудио злочинцима, српским генералима, Милошевићу, Србији, истини, будућности Срба, правди или с(а)вести, јасно је да су обамрле душе сведока времена и да су изостале реакције. Уколико су оптужени починили било које недело, не би смело да се догоди да се то не забележи тачно оним речима како ти случајеви заслужују. Иначе судови губе сврху.

Прочитај текст до краја»

Жарко Јанковић: ТРИ БОЈЕ: ЦРНО или О антисрпском филму који финансира “српска” власт


Ево једног лепог текста који верно и тачно одсликава нашу србску судбину, судбину унутар нашег националног Бића, али тренутну, јер има и већих режисера од наше однарођене и антисрбске владајуће србомрзачке „елите“! Тај режисер је „Време и талас неумитних промена“, он долази у одређеним циклусима, тако функционише живот…

**********

Извор: Српски Куклтурни Клуб

Жарко Јанковић: ТРИ БОЈЕ: ЦРНО или О антисрпском филму који финансира “српска” власт
14.09. 2012 Српски културни клуб,

Можете ли да замислит да у Израелу постоји филмски редитељ који изјави да га не интересује Холокауст и да он снима филмове само о израелским злочинима, а држава Израел и њихово министарство културе га још и финансирају? Помислите да ли је могуће да у Јерменији постоји филмски режисер који каже да је турски геноцид над Јерменима мит, да га не интересују злочини над његовим народом, већ јерменско ”суочавање са прошлошћу” и да Нагорно-Карабах припада Азербејџану и да је ”геноцидна творевина”? Наравно да је тако нешто незамисливо, али код нас у Србији не само да се може замислити, већ се таква филмска остварења шаљу на доделу ”Оскара”.

Главни акценат је био на критици Милошевићевог режима, антиратне поруке, млади који одлазе у иностранство и сл. Међутим, један филм је представљао вододелницу. После њега, више ништа неће бити исто.То је био филм Горана Паскаљевића ”Буре барута”. У том остварењу није критикован ни Милошевић, ни власт, није говорио ни о санкцијама, рату, криминалу, безнађу младих. Тај филм је српски народ колективно приказао као гомилу лудака, убица, умоболника, перверзњака, алкохоличара, наркомана, ниткова, лажова и то кроз креатурне и идиотизоване ликове.

Да од зла у ”нашој” кинематографији постоји и горе, показују овогодишњи кандидати за награду ”Оскар”. За сва три филма може се рећи једино да представљају врхунац расистичке антисрпске пропаганде са усташком ”нијансом” црне, која карактерише последњи и најцрњи талас у домаћој кинематографији. Сва три остварења, ”Устаничка улица”, ”Парада” и ”Кад сване дан”, сведоче да се код нас филмови одавно више не снимају забиоскопе и публику, већ као агитпроповска и србофобна остварења, јер на страним фестивалима, где се величају вредности мондијализма, пожељно је снимати филмове где се Срби представљају као крвожедне наказе, геноцидни злочинци, силоватељи, ”као зликовачки народ без икаквог закона”, што би рекао бивши француски председник Жак Ширак. Наравно, за таква остварења се добијају и богате синекуре, тако да је настало право такмичење ко ће се више иживљавати над нама, јер може да очекује новац и награде на филмским фестивалима, без обзира на ђубре и склепотину од филма који је снимио. Када погледате ”домаће” ауторе антисрпског ”црног таласа” попут Горана Паскаљевића, Горана Марковића, Срђана Драгојевића и др., поред њих Анђелина Џоли делује као невешти аматер и још увек шегрт антисрпског расизма. Уосталом, овај антисрпски ”црни талас” има, као и многе друге појаве, своју предисторију.

Током 90-тих година ”наши” титоистички уметници нашли су се у немалом страху. Државе и идеологије коју су они раније музли више није било. Уплашивши се за личну егзистенцију, завапили су против ”великосрпског национализма, клерофашизма, рата, жртава, изолације од света” и тсл. Себични, егоистични, сујетни, надмени и презриви према обичним људима и сопственом народу, није их било брига за патње и страдање ни свог ни других народа, нити су дубље улазили у узроке разбијања и грађанског рата у СФРЈ. Врло брзо су схватили за шта се добијају паре, нарочито од страних копродуцената. У почетку, филмови које су снимали о ”мрачним 90-тим” нису одисали отвореном мржњом према сопственом народу и обичном човеку. Антисрбизам је већ постојао, али је био стављан у други и трећи план. Још увек су снимани филмови где су ликови представљани вишеслојно и где је постојала нека радња и смисао филма, а не да су сви ликови једнодимензионални, банални, глупи, идиотизовани и злочиначки.

Главни акценат је био на критици Милошевићевог режима, антиратне поруке, млади који одлазе у иностранство и сл. Међутим, један филм је представљао вододелницу. После њега, више ништа неће бити исто. То је био филм Горана Паскаљевића ”Буре барута”. У том остварењу није критикован ни Милошевић, ни власт, није говорио ни о санкцијама, рату, криминалу, безнађу младих. Тај филм је српски народ колективно приказао као гомилу лудака, убица, умоболника, перверзњака, алкохоличара, наркомана, ниткова, лажова и то кроз креатурне и идиотизоване ликове. ”Буре барута” је најавио почетак антисрпског ”црног таласа” на филму. После петооктобарских промена, расистички антисрбизам постаје владајућа идеологија у рбији, а филмска остварења која се код нас снимају последњих 12 година, част ретким изузецима, постају патолошка појава. Испада да је под ”диктатором Милошевићем” снимљен рекордан број филмова који критикују његову власт, а када су стигле жуте демократе готово да није снимљен ни један филм о проблемима транзиције, реформи и да је критичан према жутим демократорима, нити филм који се бави проблемима који тиште наше друштво и скоро сваког обичног човека. Ауторских остварења готово да и нема, али зато има ”фестивалских” антисрпских пројеката који су учинили излишним да било који хрватски, муслимански или албански редитељ снима филмове са сличном тематиком, пошто ни највећи ни најгори пропагандисти међу њима тешко да могу да надмаше Паскаљевића, Марковића, Драгојевића, Арсенијевића, Стојановића, Србљановићку и сличне ”домаће” редитеље и драматурге. На крају смо дочекали и отворена дијаболична, патолошка и наказна остварења, попут ”Српског филма” и ”Клипа”. Треба ли онда да нас чуди што ће нас на избору за ”Оскара” представљати Паскаљевићев ”Кад сване дан”, који није ни приказан у домаћим биоскопима, али га је изабрала комисија чије је чланове постављао Паскаљевић лично.

БИљана Србљановић

Није спорно да уметници имају право да износе своје ставове кроз своја дела и да се критички односе према негативним појавама у друштву и да су критични и са дистанцом у односу на сваку власт. У српској књижевности, уметности, кинематографији, имамо доста таквих стваралаца који су били велики и признати, који су волели своју земљу и свој народ, а због својих дела често су доспевали у политичку немилост,неки и у затвор, јер се нису допадали тадашњој власти. Нека су дела била и цензурисана, попут ”црног таласа” српског филма за време комунистичке власти. Разлика између ових стваралаца и уметника и данашњих представника антисрпског таласа је у томе што уметник критикује негативне и лоше појаве као лоше стране неке власти зато што му тако налаже савест, из љубави према истини и зато што свом народу, а и свим другим људима, жели добро. Макар био и у неким заблудама, уметник следи одређену естетику и даје етички суд о битним питањима, што дела великих стваралаца чини вечитим и увек актуелним. Такође, они преузимају немали ризик током свог живота, јер замерајући се моћницима свог времена многи од њих су завршавали и сиромаштву, умирали у беди, завршавали у затворима, били прогоњени и сл. За разлику од великана међу уметницима који су тако стварали, ”домаћи” национал-мазохисти поступају крајње комформистички и опортуно, придружујући се глобалистичком тоталитаризму и радећи отворено за стране продуценте и већ унапред припремљена фестивалска остварења. Уместо да критикују режим који нас је упропастио и негативне појаве које разарају наше друштво, они пљују, вређају и иживљавају се над сопственим народом, приказујући Србе као ”ружне, прљаве,зле, геноцидне, силоватеље и манијаке” и за то добијају новац из државног буџета и богате синекуре из иностранства, нарочито са запада. Уметнички гледано, њихова остварења су обично ђубре у рангу прљаве антисрпске пропаганде, а естетика им је иста као и код Дишановог писоара, романа ”Секс и град”, Софи Кинселине ”Купохоличарке”, ”Суље величанственог”, или спотова Лујизе Чиконе, Џастина Бибера, лејди Гаге, Карлеуше и сл. патолошких наказа постмодерне. И заиста, гледано чисто естетски, има ли разлике између Биљане Кокаин Србљановић и Филипа Давида са једне и Марка Видојковића и Софи Кинселе са друге стране?

Када сам већ поменуо Филипа Давида, по чијем је сценарију Паскаљевић снимио филм ”Кад сване дан”, да се мало и њиме и његовим делом позабавимо. Сам Филип Давид тврди да је сценарио који је написао за Паскаљевићев филм заснован и на његовој животној причи, јер се и његова породицa скривала од нациста у једном сремском селу и крила их је српска породица. То су чињенице из Давидовог живота, а шта он пише у сценарију за филм? По његовом и Паскаљевићевом филму ”Кад сване дан” испада да логор на Сајмишту, за време рата на територији НДХ, нису држали Немци који су га 1944. године предали усташама, већ да су Недићеве снаге депортовале 7000 Јевреја у тај логор. Тако да испада да су, по Паскаљевић-Давидовом филму, Недићева влада и српски народ значајно одговорни за Холокауст. Шта рећи о овоме, него да се ради о потпуној небулози, лажи, фалсификатима и кривотворењу историје. Уосталом, о каквом се историјском фалсификату ради најбоље се види из писма које је Јаша Алмули упутио књижевном додатку ”Тајмса” из 18.1.1993. године у којем се он осврће на писмо извесног г. Хоареа који је тврдио исто оно што и Давид и Паскаљевић у њиховом филму. Иначе тај Хоаре вишеструко умањује јеврејске жртве на територији НДХ тврдећи да је на територији Павелићеве усташке кланице убијено не преко 33000 Јевреја већ 24000. Са друге стране вишеструко увећава јеврејске жртве на територији Недићеве Србије под немачком окупацијом наводећи да је ту убијено или депортовано 23000 Јевреја, а не 14000 колико су званични подаци. Јаша Алмули устаје против ових покушаја кривотворења историјских чињеница и у наставку демантује још једну Хоареву тврдњу да је Недићева влада донела антијеврејске законе и директно учествовала у Холокаусту. Јаша Алмули износи чињенице да никакво антијеврејско законодавство није донето, нити је отворен ниједан логор нити је извршено ниједно убиство од стране Недићевог апарата власти. Хапшења, депортације, убиства и подизање логора у окупираној Србији спроводиле су немачке трупе, пре свих Гестапо и СС. Једино је било лучајева да су припадници Специјалне полиције учествовали у хапшењима неких Јевреја привучени новчаним наградама које су давали Немци. У наставку писма г. Алмули додаје да су се Немци бавили Јеврејима у окупираној Србији, а дужност Недићевог режима је била да брине о унутрашњој администрацији. Ове се чињенице могу проверити у истраживању Савеза Јеврејских општина Југославије о Недићевом режиму. Наравно, Филипа Давида то не интересује. Он и Паскаљевић би од Срба који су били жртве геноцида и фашистичког терора да направе џелате и Хитлерове следбенике, па да нас онда њихови западни спонзори и финансијери ”суочавају са прошлошћу” и иживљавају се над нама до миле воље. Чисто да подсетим, тај исти Филип Давид је био један од ”чувених” писаца ”форумаша” који су потписали петицију против ”медијског линча и хајке на Андреја Николаидиса”, а све поводом Николаидисовог текста у којем он изражава жаљење што бомба није побила све присутне у дворани ”Борик” у Бања Луци на обележавању 20 година Републике Српске. Толико о ”хуманизму, антифашизму, борбом за људска права” дотичног Филипа Давида.

Овим је потврдио још једну заједничку црту са Мадлен Олбрајт. И њу и њега са њиховим породицама Срби су спасли одласка у концентрационе логоре немачких нациста. Олбрајтова нам се захвалила бомбама са осиромашеним уранијумом и спровдећи геноцид над српским народом, а Филип Давид подржава неоствареног бомбаша Николаидиса, који би да побије оне које Олбрајтова није стигла. Што каже народ, кога ти хлебом, тај тебе каменом (или у овом случају бомбом). Данас Филип Давид самог себе проглашава за комесара у књижевности који сматра да је једини позван да тумачи лик и дело Данила Киша, наравно са становишта ”друге Србије”, и да он може да забрани неким писцима, за које сматра да нису ”политички коректни”, да се баве делом Данила Киша. Уосталом, ако се Филип Давид толико интересује за ”суочавања са прошлошћу” зашто не пише на тему изрода и конвертита у јеврејском народу, који су се истакли у мржњи и истребљењу својих сународника. Данас није никаква тајна да је Хитлеру са мајчине стране баба била Јеврејка, па опет какав је он монструм био према њима. Хајдрих, други човек Вафен СС-а одмах после Химлера, по оцу је био Јевреј, па је опет заговарао ”коначно решење” за њих, а над њим се нису спроводили тзв. ”Нирнбершки закони”. Ако је то Филипу Давиду далеко, ево му ближих случајева, из ”региона”. Утемељивачи усташког покрета уз Анту Павелића били су јеврејског порекла и то Иван Франк, син Јосипа Јошуе Франка који је наследио Анту Старчевића на челу Хрватске странке права, и Аугустин Першец. Ту су у самом врху Павелићеве НДХ били Еуген Дида Кватерник, Иво Корски, такође јеврејски конвертити у римокатолицизам, а и Павелићева жена Мара је била пореклом из јеврејске породице која је у Загреб дошла из Беча. За многе који не знају, прва ”кристална ноћ” није била у Немачкој над Јеврејима, већ у хрватским градовима над Србима на самом почетку 20. века, чисто да нам ставе до знања шта нас чека. Тада је руља предвођена Јосипом Јошуом Франком и његовим ”правашима” разбијала, демолирала, пљачкала, линчовала Србе уништавајући њихове радње и имовину. Није то било дело само ”праваша” и њихових присталица. Акција је била толико масовно прихваћена од стране Хрвата да се могло говорити о правом погрому и уништавању свега српског. Масовност је изненадила и саме аустроугарске власти, које ни саме нису могле да очекују такав излив антисрпске мржње, иако су је подржавале. Нека мало Филип Давид и Горан Паскаљевић о томе стварају филмове, уместо што играју улоге капоа глобалног конц-логора у који нас утерују њихови пријатељи, спонзори и финансијери попут Бернара Анри-Левија, Бернарда Кушнера и осталих припадника Паскаљевићеве ”француске везе”, која је у служби англоамеричког тоталитарног атлантизма Империје.

Ми данас немамо српску кинематографију јер немамо суштинску српску културу ни српску државу. Када спроведемо неопходне промене и када будемо имали српску културу и српску државу имаћемо и српску и уметнички квалитетну кинематографију. За уметничко стваралаштво потребна је и унутрашња слобода и тежња добрим, лепим и истинитим. Разним Паскаљевићима, Давидима и њима сличним то никада неће бити јасно. За њих је уметност онај бич којим нас шибају као капои Глобалистана, а све у нади да ће са трпезе западних господара да им падне која мрвица више ако јаче ударају и газе сопствени народ.

**********

Неко ко је из света културе, а припада истинским србским родољубима који се боре за истину о свом народу, требао би да у име србског народа тужи Паскаљевића и Филипа Давида за изношење историјских неистина о страдању Јевреја у Србији и тиме блаћења и пљувања по србском народу, јер докази о томе постоје, неке историјске чињенице поменуте су у чланку, неке у овом, а неко ко говори о томе је и јевреј, Јаша Алмули, којег помиње аутор чланка. Нема везе што ће вероватно антисрбска власт ту тужбу бацити у корпи за отпатке, битно је да ми као народ покажњемо самопоштовање према самима себи, да једни другима покажемо да имамо воље, жеље и снаге да се боримо за заједничке свеопште националне интересе, ради нашег националног и духовног опстанка!

Историји не треба ни додавати нити одузимати


Извор: Политика

Поводом текста „Не удварам се публици”, недеља, 19. августа 2012.

Др Миле Бјелајац, научни саветник

У сазнавању прошлости једино је легитимна и пожељна научна ревизија (дограђивање). Но, она понајмање утиче на друштвену свест. Медији и слика предњаче. Интервјуи поводом претпремијере филма „Кад сване дан”, са режисером Паскаљевићем, глумцима Ејдусом и Надаревићем, те Филипом Давидом косценаристом, у садржају имају произвољности које замућују слику једне од најосетљивијих тема Другог светског рата – холокауста. Неколико тврдњи завређује коментар: да је уништено 30.000 Јевреја у Београду; да је само место логора Сајмиште било и стратише („где је страдало …”); да је „Недићева полиција (је) послала седам хиљада људи у Топовске шупе и да није било његове сарадње са колаборационистима (?) логор Сајмиште не би био пун.”

Према респектабилним историчарима за ову тему (Б. Божовић, В. Маносчек, М. Кољанин, М. Ристовић и други) у Београду је пред рат било између 11.000 и 12.000 домаћих Јевреја и нешто странаца, у Банату под немачком Окупационом управом Србија још око 4.000, у Моравској бановини 843 и на Косову 550.„Кладовски транспорт” од 1.200 Јевреја из Европе био је углавном у Шапцу. У Бачкој, до рата је живело око 14.000. Према мађарским историчарима ту суубијена 743 Јеврејина, а 1944. послато у Аушвиц 16.034 (заједно са пребезима из НДХ).

У августу 3.300 банатских Јевреја транспортовано је у Београд. Представништво јеврејске заједнице део размешта по становима, а део иде у Топовске шупе. Пројекат уништавања Јевреја у Србији био је немачки пројекат коме се поред Гестапоа, Министарства вањских послова прикључио и Вермахт. У намере, одлуке и егзекуцију нису дозвољавали мешање локалних снага. Логори ће бити под њиховом командом. Дошли су са готовим тракама за обележавање. Већ 16. априла плакатирали су пописивање под претњом смртне казне и обавили од 19. до 22. те од 28. до 30. априла регистрацију оних који су приступили (око 9.000). Регистрацију су извели сарадници Јеврејског реферата Гестапоа под командом ес-еспотпоручника Фрица Штракеа у згради Пожарне команде на Ташмајдану (накнадно на Калемегдану). Израђене су три картотеке. Када је у мају формирана српска Специјална полиција имала је седмо одељење „Јеврејско” са пет службеника, четврто политичко за антифашисте (46 службеника и агената) које ће до 1944 открити неколико стотина припадника укључујући Јевреје и треће за налажење одбеглих Јевреја. Оно је до краја успело да приведе неколико десетина. Тој полицији се накнадно до краја јула пријавило 286 одраслих, 127 младића, двадесеторо деце и 147 странаца. Од 688 Јевреја (385 из Београда) који су били под надзором Гестапоа на Бањици, 44 је тамо упутила Специјална полиција. Не постоје подаци колико је иста претходно упутила Гестапоу. Жандармерија је учествовала у прикупљању Рома.

Трагично страдали Јевреји, мушкарци били су обмањени позивом да се јаве на радну обавезу у Топовске шупе, где су и до тада долазили, али су се и враћали кућама. Рампа је пала 22. августа. Било је то недељу дана пре успоставе такозване српске владе генерала Недића. Овај логор постаје Данкелманов, а касније и Бадеров резервоар за стрељање талаца (5.000).

Око три стотине преживелих мушкараца и унутрашња „управа” пребачени су из Шупа у логор Сајмиште. Наредбом Ајнзац групе СИПО и СД (пуковник ес-есВ. Фукс), 8. децембра 1941. позвани су жене, деца и стари да се 12. децембра јаве у двориште Специјалне полиције за Јевреје (Гестапо) у Џорџа Вашингтона. Једном броју су достављени позиви (преко домаћих органа), остали су обавештени преко плаката и наредби у новинама. Резигнирани, како бележе Немци, приступили су без отпора поневши обележене кључеве својих станова, постељину и храну за један дан.

Само тло логора Сајмиште у првој фази до истребљења јеврејских заточеника није било место егзекуције изузев неколико примера казни ради застрашивања. Умирало се од болести и изнемоглости. Егзекуција је извршена у пролеће 1942. у специјалном камиону-душогупци на путу за Јајинце где су умрли тајно сахрањивани. Сва стрељања су обављана у Јајинцима. Из логора Сајмиште страдало је тако око 6.400 Јевреја. Поред Јајинаца стратишта су била Ледине на Бежанији и околина села Јабуке близу Панчева. Осим стотинак умрлих Рома, остатак од 500 жена и деце је пуштен.

Тек после маја 1942.на Сајмишту су вршена масовна убијања и мучења у „Рибарској бараци”. Антифашисти, ратни заробљеници и интернирци били су овде на пролазу. У јесен 1943. доведена је већа група Јевреја из Сплита (стрељани у Јајинцима).

Са простора Југославије од 145 носилаца јеврејске медаље „Праведника”, 75 носилаца овог почасног звања је из Србије. Било је кућа кроз које је прошло од 80 до 98 особа. Често су ухваћени имали лажне легитимације на српска имена издавана од домаћих власти. Да ли би то било довољно за једну српску верзију „Шиндлерове листе”?

Историчари су већ скретали пажњу (Ј. Бајфорд) да је деведесетих отпочео један тренд ревизије ове историје са политичком позадином. Посебан напор су уложили неки хрватски историчари да докажу да су српски колаборационисти били директно укључени у егзекуције Јевреја, да изједначе праксу НДХ са оном у Србији. Лекар Филип Коен постао је икона тог тренда својом књигом „Тајни рат Србије …”. За те заслуге одликовао га је председник Туђман.

Историји не треба ни додавати ни одузимати. На слободној савести уметника је да види драму човека у прошлом, па и народа у коме је поникао, али, дозволите нам иронију, да не буде по цену измишљене наредбе српске Врховне команде да се богаљи и болесни регрутују и истуре у прве редове или да се говор југословенског капетана на граници са Италијом из 1940. (архивски докуменат) умеће у уста српском мајору из 1914. и уз мала краћења, прилагођава неким данашњим политичким контекстима.

Научни саветник
Др Миле Бјелајац
објављено: 03.09.2012.

Коментари на чланак са сајтова где је објављен

Са фејсбука где је пренет чланак

Biljana Djorovic,

„Vrlo vazan tekst Bjelajca koji treba da pomogne prekidu ove teske podmetacine koja ide uz propagiranje Paskaljevicevog „filma“ o tome kako su Srbi ocistili Jevreje u drugom svetskom ratu. Molim vas preporucite ga, sirite i komentarisite. Takodje je bitno da se i drugi ukljuce u pricu kao podrska Bjelajc“

Из листа Политике где је објављен чланак:

olja bekic | 03/09/2012 09:52

„Kompetentan i meritoran clanak, da podseti sve nas izlozene nametnutim trendovima razgradjivanja srpskog nacionalnog bica, na istorijske cinjenice. Iako smatram da su oni koji su uvek spremni za ucesce u takvim trendovima, imuni na cinejnice, mozda ce, ipak, sa manjim zadovoljstvom ispiti casu vina u zdravici za dobro obavljen posao.
Istoriji, zaista, ne treba ni dodavati ni oduzimati. A sto se morala tice, moguce ga je rastezati…“

NJujork | 03/09/2012 14:01

„mnogo hvala gospodinu Bujosevicu (bravo, bravo, bravo) za objavljivanje ovog clanka. IZuzetno je vazno jer ovako mozemo ovde da kazemo Jevrejima u SAD sta je bilo u Beogradu jer oni to stalno pitaju; Moramo znati nasu istoriju jer bi bez osnovnog znanja svoje istorije bili pravi slepci i svako bi mogao po nama da mlati …Politika treba i nadam se hoce vise pustati tekstove gospodin Bjelajca.“

Nada Petrovic | 03/09/2012 18:32

„Ovo je primer kako se znanje stavlja u sluzbu istine. Tako bi trebalo otvoriti vrata svim kompetentnim strucnjacima da nas upoznaju sa istinom u spornim temama. a umetnicke slobode se ne smeju ogresiti o istinu u takvim bolnim situacijama. Ocigledno je da su se autori filma „Kad svane dan“ oslonili na srbofobiju u americkim medijima i ocekuju bolju prodju filma u SAD. Verujem da ce proci kao i Andjelina Dzoli – sale ce biti prazne.“

Нина Нинић | 03/09/2012 20:37

„Браво за чланак! Увек треба аргументовано наступати када се због којекавих приватних интереса настоји прекројити наша историја“.

*****************

Ред је да и ја прокоментаришем чланак. Тачно је, историји не треба ни додавати ни одузимати. Аутор је наравно овим насловом мислио на чињеничну и истиниту историју, но нажалост то у пракси није увек тако, нити је икада било, увек се у историји нешто од праве истине одузимало, а додавало се лажима која се звала званична „историја“, а што се тиче наше србске историје и истине о нама, можемо рећи да се од те истине драстично одузимало, а на старим лажима су паковане нове, тако да добисмо званичну „истину“ да су Срби народ гори него животиње, на нивоу звери.

Данас, ако сте нервозни и шутнете неку животињу да искалите свој бес, то је опасно, јер одмах ће се поред вас наћи свевидеће илуминатско око, око камере и НВО организације за брањење права животиња, тако да можете лоше проћи, у медијима ће се дићи велика прашина, платићете велику казну и бићете медијски ожигосани.

Али, ако „шутирате“ Србе, на груб или перфидан „уметнички“ начин, то је дозвољено, ту се могу играти игре без граница до миле воље, лаж и перфидна манипулација су правило, казни нема, само награде на „уметничким фестивалима“, оне су вам унапред загрантоване, новац пристеже, будући „филмски“ пројекти не доводе се у питање, за финансијски буџет не морате да бринете, јер сте се уклопили у пројектованој слици новог светског поретка како бити „добар србин“, што значи, да је добар Србин само онај који дезинформише, лаже и пљује по сопственом народу.

Одавно филм више није само уметност, већ и прљаво пропагандно средство у претварању истине у лаж, лажи у истину, још ако то уметнички урадите, утолико боље, јер ћете тако утицати на људску свести и подсвест која се тим „филмом“ и циља.

Што се тиче нас срба и наше трагедије с почетком деведесетих година прошлог века, а и много шире, у зацртану књигу „добрих срба“ уписали су су многи српси „режисери“, добијали су „заслужене“ награде и светска признања на престижним филмским фестивалима, каријера им више не долази у питање, битно је само да буду верни на тој линији „добрих срба“. Једни режисери настављају да фабрикују историју Срба, нови се уписују, ко је следећи?

Груби радови против Срба путем економских санкција, ратова, завршног бомбардовања и стављања у маказе дужничког ропства су одрађени, доста смо осиромашени, нарочито осиромашеним уранијумом. Остали су они завршни и финални перфидни „умутнички“ и „вајарски“ послови у борби и рату против Срба, њиховог идентитета и истине о њима. То је препуштено лично српским „уметницима“ , „режисерима“ и „глумцима“, они су се добро „ишколовали“ на разним „курсевима“, да не кажем ону ружну реч, јер ради се о „уметницима“, зар не?

Али нека, ради ти синко свој добро плаћени посао, требаш следити нове „уметничке трендове“, но једног дана режираће се неки други филмови у Србији, а главни режисер биће она права истинита историја о Србима, дуго сакривана и забрањена, њу ће само спроводити нова будућа истинољубива и родољубива Србска народна власт, а сви „добри срби“ биће правилно оцењени и вредновани када се буде приповердало и писало о лажима и истинама.

Жртве Јасеновца вапе!! Саопштење Међународне комисије за истину о Јасеновцу поводом посете патријарха Иринеја Загребу


Издани смо од државе и цркве истовремена, то је сваком србину јасно, држава нам се распада и нестаје искључиво њиховом заслугом!

Не чуди ме што хрвати нон-стоп после почињеног геноцида над Србима у Јасеновцу умањују број жртава геноцида и искривљују значај Јасеновца. Не чуди ме што политичари и врх србске сркве ћути о томе, не рагује, већ саучествује, не чуди ме више ништа о споменутима, само желим да кажем да је за то крива, искључиво, и једино, са веома малим појединачним изузетком, наша интелектуална србска елита!!!

Она, више од 100 година, почевши од берлинског конгреса (Берлински Конгрес од 13.06.1878 – 13.07.1878). ради, што чињењем што не чињењем, на издаји србских егзистенцијалних и национелних интереса, у корист разбијања свеопштег србског идентитетног бића!!

Они су били „расадник“ каснијих политичара, странчара, лидера-шибицара, који су издају србског бића, народа, државе, спроводили на делу, у пракси!
Они су криви што никада, па ни данас, није тужена Хтватска држава за геноцид против Срба и тиме су показали да су највећи злочинци унутар србског народа, јер злочин геноцида никад не застарева, никад!!!

Својим чињењем и нечињењем, ћутњом, учинили су најгори могући злочин, начинили су духовни геноцид над већ покланим србским жртвама!!

Обавезно после текста погледајте видео прилог где др Србољуб Живанчевић говори о усташким злочинима у НДХ, истина се не сне заборавити, а тужба против Хрватске кад тад поднети!

**********

Извор: http://www.srbel.net/

Поводом посете патријарха СПЦ г. Иринеја и чланова Синода СПЦ Хрватској огласила се хрватска штампа и медији као и Римокатоличка црква и Ватикан, те бискупска конференција Хрватске. Огласио се и председник Републике Хрватске Иво Јосиповић.

Међународна комисија за истину о Јасеновцу (у којој нема чланова са територије бивше Југославије) утврдила је да је Хрватска држава, заједно са Римокатоличком црквом извршила геноцид над православним Србима, Јеврејима и Ромима у периоду од 1941. до 1945. године. После страшног и ужасног мучења, убили су преко 700.000 Срба, 23.000 Јевреја и 80.000 Рома. Међу жртвама је било 110.000 мале деце. Жртве су убијане маљем, клане, бацане у ужарено гротло Пацилијеве пећи, куван је сапун од жртава, вађена су нерођена деца из утроба мајки, набијана су деца на бајонете, одсецане су дојке женама, силоване су девојчице, девојке и жене, Хрвати су продавали „српско месо – 1 динар килограм“ итд…. Злочине су чинили обични грађани Хрвати, домобрани, крижари, просветни радници, сељаци, службеници, интелектуалци и сви други.

Наглашава се да приликом сусрета српског патријарха и чланова Синода СПЦ са хрватским кардиналом Бозанићем и са председником Јосиповићем није било речи о Јасеновцу. Иако је изостала посета патријарха г. Иринеја и Синода СПЦ, заједно са кардиналом Бозанићем и хрватским бискупима, стратишту у Јасеновцу, из заједничких саопштења стиче се утисак да би Римокатоличка црква и држава Хрватска биле срећне уколико би се „преиспитале“ чињенице у вези са геноцидом против православних Срба, Јевреја и Рома у Јасеновачким логорима, тако да љага која лежи на Римокатоличкој цркви и хрватској држави буде ублажена, да се злочини умање и да се страдање Срба, Јевреја и Рома од стране римокатолика Хрвата потисне у заборав. Све ово треба да се учини у циљу екуменске сарадње и „помирења“ Срба и Хрвата.

Пошто су штампа и други медији посветили толику пажњу наведеним сусретима у Загребу, Међународна комисија за истину о Јасеновцу је приморана да изда следеће саопштење.

Међународна комисија за истину о Јасеновцу (у којој нема чланова са територије бивше Југославије) утврдила је да је Хрватска држава, заједно са Римокатоличком црквом извршила геноцид над православним Србима, Јеврејима и Ромима у периоду од 1941. до 1945. године. После страшног и ужасног мучења, убили су преко 700.000 Срба, 23.000 Јевреја и 80.000 Рома. Међу жртвама је било 110.000 мале деце. Жртве су убијане маљем, клане, бацане у ужарено гротло Пацилијеве пећи, куван је сапун од жртава, вађена су нерођена деца из утроба мајки, набијана су деца на бајонете, одсецане су дојке женама, силоване су девојчице, девојке и жене, Хрвати су продавали „српско месо – 1 динар килограм“ итд. Далеко би нас одвело набрајање свих начина мучења и убијања жртава. Према америчким изворима преко 1.400 римоклатоличких свештеника у Хрватској и Босни и Херцеговини вршило је лично мучење, убијање силовање, пљачкање и насилно покрштавање. Злочине су чинили обични грађани Хрвати, домобрани, крижари, просветни радници, сељаци, службеници, интелектуалци и сви други.

Међународна комисија за истину о Јасеновцу сматра да се никада не смеју заборавити страдања Срба, Јевреја и Рома у Јасеновачком систему хрватских логора за истребљење Срба, Јевреја и Рома. Нико нема право, а поготову не политичари, да даје опроштај Римокатоличкој цркви и Хрватима за учињене злочине и то у има невиних жртава. Римокатоличка црква и Хрвати би могли да признају злочине које су починиле претходне генерације и да изразе кајање наместо што у циљу екуменског дијалога са Православном Црквом покушавају да изврћу чињенице у циљу некакве екуменске сарадње.

Наместо признања кривице и покајања, Римокатоличка црква проглашава за „блажене“ злочинце као што су Алојзије Степинац, надбискуп геноцида, Ханц Иван Мерц, идеолог крижара и усташа, Доминик Мандић, организатор „пацовских канала“ за избављање злочинаца из Хрватске и пребацивање у САД и Латинску Америку итд. Ниједан папа никада није посетио Јасеновац и помолио се за покој душа жртава. Све папе су биле упознате са злочинима, али никада нису дигли свој глас против убијања Срба, Јевреја и Рома. Политика „помирења“ са православном црквом и екуменизам служе Римокатоличкој цркви да на било који начин изнуде признање њиховог папе за поглавара свих хришћана.

Пета Међународна конференција о Јасеновцу је донела Декларацију о геноциду који су починили Хрвати у II светском рату против Срба, Јевреја и Рома, која је достављена свим државама света. Ову декларацију би требало да имају у виду политичари Хрватске, Србије, Босне и Херцеговине, као и Европске Уније пре него што покушају да остваре сарадњу између разних држва Балкана, у првом реду Хрватске, Србије и Босне и Херцеговине.

Проф. др Србољуб Живановић,
Председник Међународне комисије за истину о Јасеновцу,
Лондон, Велика Британија

**********

Др Србољуб Живанчевић, академик: О Јасеновцу НДХ и усташама 1

други део, трећи део, четврти део.

Апел српској јавности: Српске жртве нису мање важне!


Преносим један E-mail који је почео да кружи интернетом, који сам добио од пријатеља. Ради се о апелу Српских Двери поводом Резолуције о Сребреници којег у потпуности подржавам, казаћу и ја коју реч о томе, оне најбитније ствари, јер припреман обиман материјал о томе кога би требало да објавим за највише недељу дана.

………..

Апел Српских Двери:

http://www.dverisrpske.com/tekst/1750941

Поштовани пријатељи,

На иницијативу Српског сабора Двери, а поводом актуелне иницијативе Председника Тадића у вези са усвајањем Резолуције о Сребреници у Скупштини Србије, покренут је апел српској јавности против резолуције о Сребреници у Скупштини Србије, који је у једном дану потписало преко 70 угледних јавних личности из Србије, Републике Српске и Расејања, као и преко 50 српских патриотских организација из целог света.

Позивамо Вас да ову информацију проследите и другима, а сви они који желе да се као појединци или организације прикључе овом апелу довољно је да свој пристанак на стављање на заједничку листу потписника доставе на интернет адресу Српског сабора Двери infodveri@verat.net

У пропратном објашњењу потребно је навести име и презиме појединца или организације, своју стручну квалификацију и место боравка (тј. седиште организације).

Текст апела као и списак потписника можете погледати на нашем сајту:

– Апел српској јавности поводом тзв. Резолуције о Сребреници: СРПСКЕ ЖРТВЕ НИСУ МАЊЕ

-Резолуција о Сребреници НЕЋЕ ПРОЋИ: Највећа акција српског невладиног сектора на свету до данас

– 70 угледних личности из читавог света против Резолуције о Сребреници

Редакцијa
……………
Ако Скупштина Србије донесе резолуцију о Сребреници биће то наше колективно самоубиство! Јер као нација која је кроз своју читаву слободарску историју крварила и била геноцидирана, ми ћемо се том резолуцијом само-декларисати kao геноцидан народ, на тим изфабрикованим лажима о непостојећем геноциду у Сребреници, а Републици Српској и нашим будућим покољењима забићемо нож у леђа без икакве перспективе да бранимо своје интересе! Сада се јасно види од доласка ДОС-а на власти, да су заједно, заједно са овом проданом „опозицијом“ гробари Српског народа, а ова резолуција о Сребреници је задњи „ексер“ којег треба да закуцају у „мртвачки сандук“ којег нам припремају! Не дозволимо то, неће нам опростити ни жртве које су за слободу лиле крв кроз целу нашу историју, ни будућа поколења!

Зашто то причам…?

Тзв. опозиција је ту да нас преведе „жедне преко воде“, јер ето, тобоже инсистира о тој другој резолуцији у којој ће се поменути Српске жртве. Наравно да ми тртеба да правимо резолуције о својим жтвама геноцида из рата у Босни, преко 3000 именом и презименом, али не само на конту грађанског рата у бившој СФРЈ, већ кроз целу нашу мученичку историју! Брига овај свет под терором Америке за Српске жртве, зато нико неће ни обратити пажњу на ту другу резолуцију, јер да им је до осуде злочина над Србима, из Хашког суда не би био пуштен доказани злочинац над Србима, шиптар Харадинај и кољач Срба Насер Орић!! Кликните на слику Српске жртве Костадинке Грчић испод натписа на енглеском да видите страни сајт где се помињу српске жртве:

The body of Bosnian Serb civilian Kostadinka Grcic, executed by Bosnian Muslim forces by stabbing her in the chest.

ztva

Ако је резолуција о Сребеници показивање саосећања са тућим жртвама на државном нивоу, где ти је Тадићу за ових 9 година ДОС тираније исто таква резолуција на државном нивоу за наше жртве!! Да појасним, мислим на Србе Тадићу. Да покажемо и себи и целом свету да саосећамо са својим жртвама ( аустроугарска зверства, па Јасеновац, па из хрватске олује, па око Сребренице !) нема ту алузије што се константно намеће годинама са свим  нашим mnogobrojnim жртвама геноцида:

„па то се подразумева, да ми саосећамо са својим жртвама кроз историју… шта ће нам резолуција“

,јер тако све те „демократе“ и „борци за људска права“ показују на државном и националном нивоу да су им жртве сопственог народа други…!!
Зашто ми не покрећемо тужбу против Хрватске за Јасеновац!
Злочини геноцида не застаревају! Није важно што то свет можда неће да изпроцесуира у овом неповољном тенутку за нас, кад нас тако одвратно сатанизују, битно је да ми покажемо самопоштовање према самима себи и према нашим жртвама, а не да их заборављајући, по други пут вршимо геноцид над њима…!

Колико је светкој „демократији“ до српских жртава најбоље се може видети у речима известиоца Европског Парламента за Србију, Јелка Кацина:

Кацин: Ма какве Српске жртве !

„Известилац Европског парламента за Србију Јелко Кацин поздравио је Тадићеву најаву да ће српска скупштина усвојити резолуцију о Сребреници, али је оценио да би усвајање друге резолуције о осуди свих злочина релативизовало осуду злочина у Сребреници.“

Тадићу..!

У тих 13 масовних гробница у Сребреници муслимани су до марта 2007-ме открили нешто мање одо 2500 лешева ( где су бре тих 8000 „жртви геноцида“!!), од којих је за око 1000 утврђено да су погинули у размени ватре са Српским снагама, а има и доста оних који су умрли пре уласка Српске војске у „заштићену зону“ Сребреница, чак и пре рата у Босни. Постоје извештаји о томе, студије, књиге, али овде је забрањено причати о томе!

Зашто Тадићу !

Зашто се не направи нека емисија где би се причало о томе, да се дозволи нашим истраживачима да раскринкају ту лаж, и на основу својих истраживања, и на бази иностране документације! Да докажу да је „монструозан злочин“ који помињеш измишљен, изфабрикован са намером да се Србима утера кривица да су злочинци и геноцидан народ.

Заиста је монструозно све ово што нам се припрема, овом напаћеном народу од ове наше однарођене власти под плаштом „моралног искорака“, док је истовремено Месић баш крупним корацима „морално“ искорачио амнестирајући злочинца над Србима и ратнохушачки запретио Србима у Републици Српској!
Све је ово завршни специјални рат да се Српски народ уништи, да сами себи ставимо омчу око врата уз помоћу ових сво-страначких гробара, јер док Месић саосећа са злочинцем над Србима и амнестира га, ми на измишеном геноциду сами себе закопавамо и бришемо из историје!?

Где су сад оне бабе нарикаче „говора мржње“ из НВО организација за људска права, где једино Срби немају никаква права, већ им у свом нападу беснила желе да утерају кривицу и комплекс злочиначког народа? Зар Месићев потез амнестије злочинца над Србима није говор мржње, бабе нарикаче!

Зашто сада не бесните на ТВ екранима…!
Не…! Ова резолуција не сме да се деси, никако…!

Зато… подржимо свом снагом апел Српских Двери тако што ћемо дати свој пристанак на заједничку листу потписника њиховог и нашег свенародног и свесрпског апела! Урадимо то на интернет адреси Српског сабора Двери infodveri@verat.net и покажимо овим страначким мафијашима да иако смо нажалост још под њиховом окупацијом, да смо јачи од њих!!

%d bloggers like this: