Срби? Шта би са: „Сви за једног, један за све!“


Мој духовни брат и пријатељ, песник Драган Симовић, ускочио је да ми помогне око донација својим текстом на „Србском Журналу“:

Драган Симовић: Не могу бити равнодушан према мукама, патњама и невољама ближњих…
http://tinyurl.com/y9qo23gr

, јер од када сам објавио текст: „Живот. Тешкоће. Има ли излаза…?ситуација ми се погоршала, будући да сам се разболео, и како време тече ствар је све озбиљнија, почео сам да добијам неке пулсације у глави, замарам се брзо након 20-ак минута лаганог ходања…, очи осећам као да су тешке кугле, и због тога слабо спавам, по 2-3 сата, а некад и не спавам целе ноћи, то ме све мало по мало исцрпљује, итд… итд…

Тачно знам да имам неке промене у мозгу, јер осећам те пулсације унутар мозга (делује ми као да је нека тиха упала, можда имам проблема са циркулацијом у мозгу, итд…) али неуролог није хтео да ми одобри скенирање, да би се видела ситуација са мозгом и дала права дијагноза, тако да сам препуштен самом себи, да се сналазим сам, како знам и умем, али пара понестаје….

Прати ме и малер због обољења, јер ступио сам у контакт са старешином манастира Црна Река код новог Пазара са намером да пређем у тај манастир да живим. У начелу он је пристао, али када сам му рекао да сам болестан, онда је пристао да дођем и да покушам да се прво излечим испод моштију Светог Петра Коришког, али имам проблем с парама, тако да је питање да ли ћу моћи и отићи до тог манастира који је од Бора удаљњен 274 км., јер са ово мало количине лове коју сада имам, издржаћу до краја септембра, јер треба платити дуговања за стан, а то ме највише „коље“.

Разочарали су ме неки људи које сам на блогу доста промовисао, и ту сам био међу првима који је почео још 2007. да их промовише, кад је било врло мало сајтова националног карактера-попут мог, а ради се о др Светозару Радишићу, Биљани Ђоровић (њен АТЛАНТИС сам први почео дa промовишем здушно, укупнп имам 53 разних чланака о њеним емисијама), затим о Бранку Драгашу, кога сам такође доста промовисао. Свима сам послао смс поруке на њихове мобилне телефоне, с молбом да ми помогну донацијом, али они ни да се јаве. Једино ме је обрадовао професор Велимир Абрамовић, који ми је брзо послао 10.000 динара као помоћ, и обрадовао ме.

Ко ИСТИНСКИ има душу и морал, он има! Увек то има…!

Вељо!
И званично:
Хвала ти!

Тек су крајем 2011. почели да ничу сајтови сличног мом, као што су „ФБР Репоертер“, „Србин Инфо“, итд…, с тим да они имају по 4-5 човека који раде око уређења сајта, а ја сам радио све сам. „Крвнички“ је то био посао, и сада плаћам високу цену, јер сам се разболео, али се не кајем, без обзора што сам разочаран…

Једанаест година постоји мој сајт, и током тог времена многи пратиоци мог блога су ме хвалили и јављали ми се на мејл да су одушевљени мојим сајтом, а сада ни да ме питају како сам у овим тешкоћама. Само је један мали број пратиоца мог блога ускочио да ме контактира, да ме пита како сам, да ме помогне донацијама, и из дијаспоре, и из Србије, и хвала им!

Био сам свестран, нисам писао само текстове који су се тицали србства и националног идентитета, већ и текстове који су се тицали науке, природе и екологије, живота у природи, о заштити здравља, итд… итд…

Да сам шиптар и да сам писаао 11 година за шиптарску ствар, сад би донацијама био осигуран барем за годину-две, док не оздравим и снађем се око егзистенције. Како ја то видим, срби су толико стара нација, пре бих рекао остарела нација, тако да су заборавили ко су, ко су њихови преци који си лили потоке крви зарад србства и опстанка будућих покољења и нације!! Због наших пожртвованих предака не би данас било ни данашњих срба, модерних технолошких зомбија (80%), осим мало броја срба који су освешћени (20%), али су неповезани, и нису на власти.

Пишем овако искрено шта ми је на души, јер ситуација са здрављем ће ми се погоршавати, па док могу да се јавно исповедим, да се исоведим.. Реших да оставим неки траг на интернету…

Ако неко жели да ме помогне донацијама, ево мог текућег рачуна у Интеса банци».

Прочитајте Драганов текст и ко жели да ме помогне донацијама нека ми се јави на мобилни (062/354 943), јер због здравствених проблема, сад правим по 6-7 дана паузе када не радим на компјутеру.

Живела Србија!!
Живело Србство…!!

Ако хоћете да испумпате народу сваку вољу за отпором и протестом, слушајте Милана Миленковића и радио 2М!


Почетком фебруара на интернету се појавио сајт: „Народна резолуција»“ на коме је објављена народна резолуција о заштити територијалног интегритета и уставног поретка Србије, јер сведоци смо учесталих најава, како председника Републике, тако и чланова владе, да ће се у склопу преговора са косовским албанцима потписати неки „Споразум о нормализацији односа“ или неки други документ сличног назива, чиме би се директно или индиректно на правни начин признала лажна „Република Косово“, што би био преседан у свету, јер би по први пут једна држава добровољно признала сецесију једног дела своје територије.

Због свега тога, у рату 1999-е доказани патриота пуковник Горан Јевтовић је са својим сарадницима саставио у име народа, народну резолуцију коју србски народ, и остали грађани Србије, треба масовно да потписују да би се заштитио уставни и правни поредак Србије по коме је Космет само део Републике Србије. Сви ти електронски потписи претвориће се у валидан правни документ, који ће се, кад дође час, поднети Уједињеним Нацијама ради очувања суверенитета Србије, јер и сама резолуција УН-а 1244 гарантује суверенитет Србији, односно да је Космет само део територије Србије. У свему томе ће нас наравно подржати осведочени савезниси Руси и Кинези…

Обрадовао сам се овој акцији, потписао сам резолуцију, али сам се шокирао када сам видео да је Милан Миленковић са радија 2М» од самог старта заузео невиђено борбени гард против народне резолуције, просто нисам могао то да верујем, јер је на мене оставио изузетно повољан утисак када се појавио на медијској сцени још од септембра 2013, прво на радију Снага Народа и касније на свом радију 2М.

Ја сам запазио да је прочео да са цинизмом прича против народне резолуције од 08.02.2018. у својој емисији „Гнев Србије„, али је 11. фебруара на свом сајту објавио и текст под називом: „Милан Миленковић: Народна резолуција или како испумпати Србе“ да би својим слушаоцима подробније објаснио зашто је он против народне резолуције, а из текста издвајам следеће:

„Није ми познато да је икада и један режим оборен резолуцијама, апелима и петицијама. Ако ово успе, биће први пут у људској историји. Онај ко народ варка да се на тај начин нешто може постићи или не зна, или ради по инструкцијама, трећег нема. Онај ко потписује може да се правда и недостатком мозга.“

Линк ка тексту:
http://tinyurl.com/y978pluj

Прво, ако прочитате резолуцију, видећете да се резолуцијом не тражи експлицитно обарање режима. Мислим, то су глупости, која би будала тражила резолуцијом од тог истог режима коме упућује резолуцију, да се режим повуче са власти. То су све Миланове примитивне подметачине, мислио сам да је интелигентнији, јер нигде се резолуцијом не захтева да режим да оставку, већ се користе ове речи: захтева се, обавезује, ставља се на знање, забрањује се, налаже се… то су речи којом се служи резолуција.

Колико ја знам, резолуцију су потписали и Миланови пријатељи, како је он тврдио у својим емисијама за њих, наш врхунски интелектуалац проф. др Милан Брдар, затим изузетно храбра жена и патриота др Јована Стојковић и други интелектуалци прави родољуби, али ето, по Милану, и они су „без мозга“. Ајде, ми обични људи из народа навикли смо да нас наши „генијални“ интелектуалци, разни Шпенглери, третирају као стоку и биолошки отпад, али Милан те „похвале“ даје и својим пријатељима, за које тврди да их цени, позивао их је у својим емисијама да гостују, а посебно се дичи тиме да му је Милан Брдар пријатељ, то је више пута говорио усвојим емисијама.

Професор Брдар је одмах потписао народну резолуцију, то је изјавио у овој» емисији на Радију Сербона, и сад се поставља питање, какав је морални склоп таквих људи који такве гадости причају о својим пријатељима? Е, сад, неко ће рећи да је он знао да су резолуцији потписали његови пријатељи, он не би написао да и они као потписници имају недостатак мозга (јер по таквим „генијима“ народ је подразумевано без мозга), али у томе је и виц, јер тако се на прву лопту сазнаје шта стварно човек мисли, какав му је моралнио склоп…

Кад се све ово сагледа око народне резолуције и Миленковићевом спрдњом са истом, као и са потписницима, јасно је нама из народа ко је овде не само без мозга, већ и без душе.

Миланов главни аргумент, осим наведеног у горњем цитату, да резолуција неће успети, је да гледајући законе и Устав Србије, резолуција се треба потписати у року од 7 дана да би била правно валидна, што је нетачно, а да је то тако можете чути и од самог састављача народне резолуције, пуковника Горана Јевтовића који је демантовао Миланове небулозе, јер је народна резолуција у скалду са законом о народним иницијативама, а не са законом о референдуму.

У многим емисијама на алтернативним медијима пуковник Јевтовић је причао о томе, послушајте ову доњу, а линк сам тако поставио да се одмах чује укључење пуковника Јевтовића у емисији:

Буквално, 08.02.2018.

Линк ка видео прилогу на YouTube
Видео прилог можете скинути преко овог сајта.

где каже следеће…

Пуковник Горан Јевтовић (40:18):

„Значи ван памети је уопште коментарисати и бркати референдум и народну иницијативу, и политичке странке. Пазите, Устав их је раздвојио. Народна иницијатива је воља народа која може да траје вековима ако треба. Када могу да почну да течу рокови? Оног момента када се испотпишемо, када саберемо, када подвучемо, када електронске записе преточимо у папирну форму, и папирну форму у електронске записе. Када направимо званичан извештај Савету безбедности Уједињених Нација, колко год да се неки смеју, то ће доћи до тамо, и то тај савет мора да прими. Е, од тог момента може да се прича о некаквим роковима. Од тог момента када ми то уручимо скупштини, скупштина има рок да на основу 100 хиљада потписа, стави тај предлог народне иницијативе, значи ту народну резолуцију нашу у дневни ред. И рок тече не нама, него Народној Скупштини….“

Ево и у овој» емисију „Буквално“ коју води Јасмина Буква, можете чути од пуковника Јевтовића да су нетачне Миланове тврдње да се народна резолуција мора по закону поднети у року од 7 дана (јер то су чисте глупости), као и све остало око народне резолуције, а овде» можете чута шта неки од Миланових пријатеља који имају „недосатак мозга“, јер су потписали резолуцију, говоре о народној резолуцији. То је са Трибине о народној резолуцију у организацији интернет радија Сербона» коју сам на крају текста поставио у целости. Гости трибине су проф. др Милан Брдар, др Јована Стојковић и пуковник Горан Јевтовић.

Пратио сам Миланове емисије и што је време одмицало он се баш острвио на народну резолуцију, спрдајући се са њом невиђеним цинизмом, а то значи и са свима нама који смо је већ потписали. Он уопште ну схвата поенту (или можда и схвата, па зато ради све то што ради), јер нико од нас потписника није толико глуп да не схвата да резолуција можда неће имати много потписа, као и да је ова квислиншка власт неће узети о обзир.

Међутим, цела бит те резолуције је да се активистичка енергија народа покрене са мртве тачке, макар преко интернета кад се већ то не чини у пракси. И наравно да би сви ми желели да је потпишу 2-3 милиона људи, али без обзира колико буде потписа, нека рецимо буде и 100-150 хиљада, ствар ће успети, јер се ионако психолошким ратом депримиран и утуцаван у мозак, србски народ ипак енергетски активирао.

То је цела поента, Милане дефетисто…!

Не, то никако није испумпавање енергије Срба, већ напротив, ако резолуција не успе… то је упумпавање енергетског активизма за неке будуће активистичке акције!
ОВО ЈЕ ПСИХОЛОШКИ ИЗУЗЕТНО ВАЖНО!!
Јер… чак и ако ако се не успе ништа постићи народном резолуцијом, битније је то да се покрене са мртве тачке умртвљена активистичка енергија србског народа и осталих грађана, за неке будуће акције!
То је најважније!

Међутим, то се може постићи само ако има јединства, ако има јединства између оно мало патриотских и врхунских наших интелектуалаца, и нараода! Да се сви ујединомо око ове народне резолуција, па макар то био и промашај, и то није никако пораз како Милан Миленковић представља!! И тиме тако додатно утуцава ионако већ доста утуцан, деморалисан и умртвљен србски народ. Ако се са резолуцијом и не успе нешто постићи, то би значио само један обичан промашај, али би се учинило то да се активистичка енергија код срба полако ствара и гради, за неке будуће активизме! Ово је у свему најбитније! Милан Миленковић све то добро зна, али нас и поред тога разбија и убија вољу за акцијом!

То је поента Миланове спрдње са народном резолуцијом и потенцијално будућим потписницима!

Покретање активизма код народа може да се испуни искључиво у условима без свађа и трвења, само ако се успостави јединство патриотских интелектуалаца и народа! У противном, ако неко из те интелектуалне групације штрчи попут Милана, и прича против народне резолуције, то је онда знак да нас Србе као народ прати проклетство интелектуалаца! У том случају, можда смо и изгубљени за сва времена као народ, кажем можда, јер ако мозак није у јединству и синхронизацији са телом, са целим организмом, организам се временом разбољава и умире….

Дакле, по мени, овом спрдњом са народном резолуцијом и њеним потписницима, Милан Миленковић шири дефетизам и тако убија и разара било какав активизам срба у смислу њиховог бољитка, у смислу било каквог покушаја неке акција за бољитак Србије, па макар то било и преко интернета, да се утроши минут за потписивање резолуције…!

Зашто ја пишем срБски, а не срПски
Слушајући Миланове емисије, знам да се спрда са онима који пишу придевну реч „српски“ као „србски„. Мени то не смета, може да пева песмо о томе ако хоће и да се спрда колико хоће. Јесте, то није у складу са једначењем сугласника по звгучности. Е, сад, имао оних образованих људи који врло добро знају да то није у складу са једначењем сугласника по звучности, али они исто тако знају да од тог правила постоје и одређена одступања, то описују и школски уџбеници. О свему томе можете читати овде», то је скраћена верзија мог једног дужег текста о свему томе, а целу идеју подржава и промовише један наставник србског језика, то је Михајло Јелић.

Идемо даље…

Хајде сад да погледамо то спрдање и дефетистичко Миланово деловање, да што мање људи потпише народну резолуцију. Одабрао сам његову емисију „Гнев Србије“ од 13.02.2018. Прво прича како Вучић размишља веома дуго да референдумом народ направи саучесником своје политике, па каже»:

Милан Миленковић (18:18):

„Он (Вучић) већ тада размишља о томе како ће једног дана референдумом народ направити саучесником своје политике. И гле сад одједанпут, почињу да се појављују разне петиције, резолуције, апели итд… који су одличан, са становишта Вучића јели, одличан тест јавног мњења како би прошо неки референдум у вези Косова. Дакле, ствар је у овоме, све ове петиције, резолуције, апели… пролазе катастрофално! Апел који су потписивали академици данас има негде око 13 хиљада потписа. Народна резолуција, негде око 3200 – 3000 потписа.

Катастрофа!
Катастрофа!

Сад се поставља ово питање: „Какав је мотив људи који то раде, да то раде?“ Да иду из пораза у пораз. Ето, то је сад питање? Који је мотив да се иде из пораза у пораз? Да ли је сад мотив, ево сад ја хоћу да испаднем у очима нечијим патриота, да себе позиционирам као патриоту, и онда скупљам петицију: „Не дамо Косово“. И сад потпишу колко потпишу људи, ја доживим крах, потпише 500 људи. Мени је врло удобно, потпише 2-3 хиљаде људи, није важно. Свих осталих 7 милиона прогласе за лудаке, фолиранте, неваљалце без икаквог проблема. Не кажем ја себи: „Ти си Милане будала што ти је ово потписало 2-3 хиљаде људи, него кажем будале су 7 милиона … … Значи, сви други су будале, а ја све то радим да би се ја позиционирао као патриота, и не знам ја шта. И зато, сећате се да сам причао да ће све то пропасти, и апели, резолуције, нема шансе да успеју! Јер циљ није успех!

Циљ је позиционирање, патриотско позиционирање!
То је главни циљ свих тих ствари!

Ту се производе патриоти, и оно: „Боже помози“, крсна слава и 3 прста, и све те ствари. Фолклороидно једно позиционирање, без икаквог изгледа да успем! Сад, пошто овде до успеха није ни стало, ми само тражимо људе који ће боље, чешће, и већ не знам ни ја како, да нас воде кроз националне поразе! Један за другим. Трпићемо шамар за шамаром итд… итд…“

Погледајмо још један Миланов коментар, па ћу мало све то изанализирати из ова 2 коментара, а ради се о емисији од 23.02.2018. где Милан каже следеће»:

Милан Миленковић (40:17 – 42:51):

„Пазите, ово је глупо уопште и демантовати, ко ме познаје зна како сам плаћеник, како живим. Међутим, за вас који можда сумњате, не да нисам страни плаћеник, можда сад… разумите ово како хоћете, не постоји начин да ме неко подмити за било шта! Не постоји сума, не постоји ништа! Можда би ме на неки други начин неко могао да натера да нешто радим, али новцем не! Према томе, страни плаћеник нисам, нити сам домаћи плаћеник, нити било шта слично!

Међутим, овде би могло да се постави обрнуто питање. Са којим мотивима, инспиратори, творци разних апела и резолуција, раде те ствари?

Да ли схватате да Вучић сутра може да изађе и да каже: „ха, хаа, хаааа“… 13000 је против моје политике на Косову, 4000 овде против моје политике на Косову, хаа, хааа, хааа. Шта мислите, какви су њихови мотиви? Да воде народ, из пораза у пораз, јел тако? И сад ја треба да верујем да сви они, све те главоње немају појма, нису имали појма, направили су малу разлику. Ови са народном резолуцијом су рекли отприлике треба им 3 милиона потписа, сад имају 4000. Та мала разлика их дели, стварно ви мислите да су они веровали, да ће икада имати 3 милиона. Или да су ови који потписују апеле и инспиришу те апеле, стварно мисле да тиме може да се нешто направи?

Упитајте се који су њихови мотиви?

Моји мотиви, можда нису не знам, можда сам ја овакав, или онакав, али моје заблуде, и моја нетачна размишљања су моји, и нису плаћени, и нису наручени ниоткога. Ако грешим, грешим од своје памети, не од туђе, не од делегиране памети. Како је могуће да сам ја знао, да од тога нема ништа? А све ове главе, нису знале. Ајд сад то је питањее добро. Сви они академици, професори, доктори, генији, нико од њих није имао појма да од тога нема ништа, а је ево плаћеник један најобичнији сам знао. А да не говорим да бар половина вас, је исто тако знала, да од овога нема ништа. Како то сад, ајде, јел сте сви плаћеници?…“

Милане, „геније, над генијима…“па могуће је све бре! Јер тебе је сам Бог послао да нам беседиш и проповедаш. Не дешава се то што ти говориш да ће се десити због логике ситуације и логике у догађајима, у догађајности. Не! Ради се о томе да је твој „генијални“ ум, одавно покорио стварност и Васељену, и ако ти кажеш да ће се нешто десити, то ће се десити зато што ти то кажеш, а не зато што је то у логици догађаја…!

Какав бре Шпенглер, Ниче, какви бакрачи, ти си превазишао све досадашње умове човечанства!
Кад ти кажеш да ће се нешто десити, цео Космос аутоматски реагује на то, и твоје мисли и речи безпоговорно спроводи у дело!

Пазите, ајде у реду, Миленковић тврди да је народна резолуција нерегуларна и да од ње нема ништа, јер она се мора потписати у року од 7 дана и да је то немогућа мисија, итд… итд… Међутим, сам Горан Јевтовић креатор текста народне резолуције уби се говорећи у разним емисијама да за потписивање нема никаквих рокова, па ни тог од 7 дана, а све то подржава и Устав Србије како је говорио пуковник, тако да све то одговара адекватним законима, а све то подржавају и потписници резолуције, иначе је не би потписивали.

Милан Миленковић све то зна, али и поред тога он то не поштује, јер ајде… он неће да потпише народну резолуцију, он мисли да за потписивање треба само 7 дана. У реду. Међутим, организатори резолуцији и потписници не мисле тако, рока за потписивања нема, и ма шта мислио Милан, да би био неутралан он то мора да поштује, јер у противном, ако зна да ми тврдимо да рок за потписивање није 7 дана, да је све у току док се ПОТПИСИВАЊЕ не заврши када се заврши… он спрдњом са резолуцијом и потписницима непобитно утиче дефетистички на оне који размишљају шта да раде, да ли да потпишу или не! На нападе да је дефетиста, Милан одговара да он само описује већ постојећи дефетизам, а не да га шири. Међутим, то су такве глупости, јасно је да је за Миленковића законска процедура само параван иза кога се народ утуцава у подсвест, убија му се свака воља за отпором, и све је то део психолошког рата против Срба!

То се народе мој провлачи између редова и улази у подсвест, а не законска процедура…!
А да не причам да он тврди да је већ доживљен пораз, а и сам зна да потписивање још траје, и он не сме да својим деловањем утиче на масу дефетистички и да је деморалише тврдећи да идемо из пораза у пораз, то не сме да ради док потписивање народне резолуције још траје, и трајаће док траје…!

Тако да из горњих његових цитата јасно се види да је Милан Миленковић дефетиста!
Милан Миленковић деморалише народ да било шта покуша за свој бољитак!

Јер, да му је стало до неутралности, да би испоштовао ове који хоће да потпишу народну резолуцију, дакле те евентуалне будуће потписнике који верују у успех народне резолуције, он мора да има неутралан став, ма како он мислио да смо сви ми дебили који потписујемо, нешто слично као у изборној ћутњи, иначе, ако утиче против потписивања народне резолуције, он тако деморалише људе да је не потписују!

Ширећи дефетизам маскирајући све:“то је мој став„, „ја тако мислим„… народу се у подсвест усађују кључне деморалишуће речи:
пораз„, „катастрофа„, „ствар није успела„, „Па ствар је пропала, готово је!

Милан Миленковић је довољно интелигентан да схвати да је ово тачно, без обзира што он то никада неће да призна, и морам да признам да радећи на сламању воље код срба за било каквим отпором, он вешто али ипак недвољно вешто, прикрива своје дефетистичко деловање говорећи:

„То је миој став!“
„Ја тако мислим!“

Он наизгледа само говори оно што мисли, али он врло добро зна ,да све што прича против народне резолуције да је то ширење дефетизма, нејединства и деморалисање народа, јер он зна да има утицаја на народ, на један одређен број људи којима је стало до његовог мишљења.

Погледајмо још један очигледан доказ да је Милан дефетиста, то је из емисије од 21.02.2018.

Читајући поруке слушалаца, Милан каже (51:19):

„Било би занимљиво позвати Брдара и продискутовати на ту тему ако ти је стало до озбиљне расправе, нама слушаоцима јесте“. Пази, Никола (слушалац) говори у своје име. Друго, ја немам шта о томе да расправљам, то није предмет расправе. Ти не разумеш. Промашио си потпуно поенту, ово није предмет расправе, нема шта да се расправља о томе. Ствар није успела! О чему сад да расправљам! Јел о томе да ли је то морално, јел то треба да расправљам?!
Ти си пропустио суштинску ствар. Ствар је пропала! О чему сад да расправљамо?! Ко је био у праву? Или шта треба радити? Па ствар је пропала, готово је! Шта сад треба да причамо?! Објасни ми сад. Да ли царство небеско, о чему треба да причанмо? Мислим… то је тако…“

Брдар би те бре обрисао за 5 минута, зато га не позиваш. Ја би те бре обрисао да ме позовеш у емисију да расправљамо око овога, јер се ко на длану види твој плански рад на ширењеу дефетизма и деморалисања народа. Наравно, он је већ направио представу око свега, и онако самозаљубљено и надмоћно констатује како ће сад тврдити многи да је издајник, да је дефетиста и неваљалац. Он се свиме тимер храни, он просто ужива да га нападају.  Ево и у данашњој емисија (26.02.2018.) прича против народне резолуцију, ухватила га баш параноја, опседнут је народном резолуцијом и како је из разних углова блатити. Ја мислим и да сања како народна резолуција доживљава крах, и како после краха наш „геније“ сав усхићен  пиша по нама, јер пророчанство му се остварило:

„Јер сам реко Срби, јер сам вам реко да ће све да пропадне!

Милане, можеш ти причати колико хоћеш да те не плаћа Вучић да радиш за њега, да одвраћаш народ од потписивања народне резолуције, али он и нема потребе да те плаћа, јер, што је још жалосније, ти све то радиш бесплатно Млане!

Бесплатно…!!

Шпенглеру мој, ти спрдањем са народном резолуцијом и потписницима који су „без мозга“ шириш дефетизма, и тако идеш на руку Вучићевом режиму, хтео то да признаш или не, тако да Вучић не мора да те плаћа, ти све радиш бесплатно! Вучић не мора да анггажује своје ботове по интернету да ометају потписивање народне резолуције, јер ти све то „патриотски“ одлично одрађујеш!

Наравно, под паролом:

„То је мој став! Ја тако мислим…!“

Као ти онако невино само „износиш своје ставове“. Мислим, па нисмо бре сви дебили и будале, а видим… неки од твојих слушалаца ко папагаји понављају да ти не шириш дефетизам у случају народне резолуције, већ га тобоже само описујеш. Дакле, твој мамац је изгледа успео код неких људи, и мислим да си до сада спречио једно 2-3 хиљаде потписа, јер колико видим, твоје емисије на интернету прате од 5 до 7 хиљада људи по емисији.

Ето, ствар је већ пропала по њему, и чему било какав активизам, отпор, па макар то био и електронски потпис, не даје нам ни промил шансе за успех, јер по нашем „генију“ ми смо већ поражени! Све је већ пропало! То је заправо и циљ оваквих „патриота“ у том психолошком рату против Срба, треба стално убијати вољу Србима за активизмом и отпором, то је најбитније у свему овоме, а тобоже „бригом“ за број потписа само се то све маскира, и треба користити сваку прилику за то, за сламање воље народу за активизмом и отпором: петиције, апеле и цинично се изругивати свему, јер тако се убија људима жеља и воља за отпором, још у самом зачетку.

Тако да остаје нам само да одемо на гробље и уђемо у мртвачки сандук, јер ми смо унапред поражени, било шта да покушамо.

Не верујем да ово ради из сујете, мада је прави сујетан нарцис, невиђени! Не, Милан има пуно индиција да је Милан Миленковић пројекат, како он то прича за Деретића и остале.

Људи почните озбиљно о овоме да размишљате, јер све се уклапа…

Све нас који смо га слушали и ценили дебело је намамио и „упецао“ својим, мора се призмати, изанредним начином размишљања и капирања стварносто, политике итд… Међутим, сад се види да је то само био вешт и перфидан „мамац за рибу“… „кувао“ нас је кувао…, и кад је дошао прави час, променио је плочу!

Тако раде само супер перфидни манипулатори!

Ви што и даље слушате 2М размишљајте мало о овоме, мућните мало главом, и што пре се ишчупате из Милановог „загрљљаја“, то је боље за вас, за ваш ум, осим ако немате снаге да се одупрете његовој каризми, која је само мамац за пецање сомова. Људи га иначе напуштају, нема више оног чувеног правника Банета да коментарише, а радио 2м је напустила и Оливера Манојловић Штрбац која је водила емисију; „Интрвју недеље“.

За неки дан објавићу народну резолуцију на свом сајту, а дотле ево вам линка ка сајту о народној резолувији, и потписујте је народе…!

Мислите на своју децу…!
Мислите на своје унуке…!

Сајт Народна резолуција:
https://narodnarezolucija.rs/index.php

Трибина о народној резолуцији – 23.02. 2018. (7526. сечко дан двадесет први)

Линк ка видео прилогу на YouTube
Видео прилог можете скинути преко овог сајта.

ivan-grozni

Прочитај и потпиши Народну Резолуцију! Дај свој глас (одлуку!) да си против да државни органи Србије, у наше име, званично и правно признају такозваној. „Републици Косово“ независност, да је држава, јер Косово и Метохија је Србија…!

И на крају да кажем ово, Миланова прича око народне резолуције и апела би, по мом виђењу ствари, имала смисла само у некој стабилној друштвеној ситуацији, када смо све проблеме решили, како државне што се тиче суверенитета тако и остале битне, и тек тада би то имало смисла и било би доста поучно, јер се не би, ионако утуцан и до изнемоглости подељен и деморалисан србски народ, накнадно и додатно делио, цепао, деморалисао! Милан Миленковић је свестан овога, но и поред тога он нам просипа своје шпенглеровске „мудрости“ у најнеповољнијем тренутку по јединство народа! Када је на прагу да нам државни органи под паролом: „Спразума о нормализацији односа“ са шиптарима, трајно ампутирају Космет из састава Србије!

И моја баба је свесна да је овакав приступ наших интелектуалаца катастрофалан и погубан за опстанак народа у етно-псохолошком смислу и у својој унутрашњој битности, у свом сопству. Све ово значи да је дотични Милан или инфатилно сујетан, па предностт даје својим „мудролијама“, или перфидно сарађује са квислиншким режимом, није битнио да ли га плаћају за сарадњу или не, јер дела говоре!

Нема трећег!

Овакве интелектуалце треба увек осуђивати, без обзира на њихову интелигенцију, образованост и смисао за геополитичку реалност, јер оваквим деловањем попут Милана Миленковића, потпуно се убија у идентитетни појам комплетан србски народ, и од Србије се прави гробље, где постоје некакви људи и некакав народ, батргају се док не падну, и стално ћуте као да су на гробљу, као да су живи мртваци, тако да са њима можеш да радиш шта хоћеш у држави у којој живе, у Србији! Можеш да пљачкаш државу, отимаш територију, народ неће да реагује, само ће чекати смрт, јер у таквим ситуацијама, живи завиде мртвима…

Овакви ителектуалци попут Милана Миленковића нису достојни србског народа, док треба дубоко поштовати и ценити интелектуалце попут: Милана Брдара, Момчила Селића, Мила Ломпара, Александра Павића, Зорана Буљугића, Томислава Црногорца из радија Сербона, Јасмину Букву, Биљану Ђоровић, Драгана Петровића, пуковника Горана Јевтовића, Бојана Драшковића, др Јовану Стојковић и остале да не набрајам, јер они никада ни по којој цени не би радили ово што ради Милан Миленковић, у најтежем тренутку за Србију, да просипају „мудрост“, јер они ипак националну заједницу стављају на првом месту у односу на лично…

Само с таквим интелектуалцима и националном елитом, србски народ се може надати бољим временима…!

 

Игор Антишић: Може све само Србин не


По идентитетном и менталном склопу, србима, да би опстали као народ, потребни су млади нараштаји попут србина Игора Антишића из организације „Млада српска снага„, јер преци су изумрли и поклани од „браће“ (узалуд), старија и средња генерација срба је потпуно откорењена од националног идентитета, јер су у СФРЈ васпитавани у анационалном идентитету, што значи бити све, само не нешто конкретно и органско – Србин! Дакле, бити неорганска идејно-идеолошка теоретска универзалија: грађанин, југословен, космополита, комуниста итд … дакле ниси одговоран никоме, јер идеје и појмови: грађанин, југословен, комуниста, космополита, не могу да ти дају повратни одговор, па да видиш на чему си, да ли исправно радиш или не …

Наравно, свака част малој групацији срба интелектуалаца и обичних срба у народу из те старије и средње генерације, који и поред све комунистичке лоботомије нису изгубили национални дух и идентитет, већ су и дан данас остали срби, али су медијски потпуно анонимни или маргинализовани, јер у данашње време зомбија и зомбизма, догодило се само оно што се каже у медијима, на телевизији (строго контролисано), а шта се заиста догодило у нормалном органском животу … ма ко *ебе живот (он захтева одговорне слободне индивидуе које размишљају својом главом), кад можеш да функционишеш конформистички као „слободан“ роб разноразних виртуелних светова, понуда је огромна: телевизија, филм, игрице, интернет, спортски преноси … ма и превише је тога.

Због свега овога, значај Игора Антишића је велики, само да се тако нешто још више оплоди међу Србима, размножи, и омасови …

**********************

Извор»
Аутор: Игор Антишић

image18

2018. биће тачно један век како губимо наш идентитет и све оно што нас је чинило Србима. Почевши од вере, писма, слављења заједничких хероја и жртава, па тако и културних и научних радника и много других ствари. Како се то догодило и то само за један једини век, што признаћете, у историји и није пуно?

Последња четвртина, а посебно сам крај 19 века код српских интелектуалаца, готово без изузетака преовладава идеја о уједињењу са Хрватима и Словенцима у једну државу. Док су Хрвати до пред само уједињење палили српске куће по Загребу, забрањивали ћирилицу и изјављивали како би побили све Србе али их има пуно, дотле је наша интелигенција са све краљем на челу хрлила у једну природно неодрживу творевину. Саму ту идеју су Срби платити крвљу у Великом рату, док су баш ти исти са којима смо се ујединили били на противничкој страни али све то се брзо заборавило јер требало је по сваку цену ослободити “браћу”. Овде нам се намеће питање од кога их ослободити када су за те исте гинули? Читав идеал тадашњег српског врха можда се најбоље огледа кроз Нишку декларацију и ове реченице “Постало уједно борбом за ослобођење и уједињење све наше неслободне браће Срба, Хрвата и Словенаца. Сјајни успех који има да крунише ово војевање, искупиће обилато крваве жртве које данашњи српски нараштај подноси”.

image19

Након уједињења српски елемент је постајао све слабији и заправо је служио за поткусуривање и вечити аргумент оних који су ту земљу видели само као корак ка “својим” земљама, Хрватска и Словенија, да је то хегемонија српске буржоазије и угњетавање осталих. Било би добро да је тако било али није. Занимљиво је исто тако споменути да у политичком животу ни једна српска странка није имала у називу српска, а још горе да се свака на овај или онај начин залагала за Југославију, подређујући стално Србију и користећи је као добру преговарачку понуду хрватским и словеначким странкама, које су већ тада тражиле своје оквире и границе унутар Краљевине СХС, па касније Краљевине Југославије.

Оно што је најтужније је то да су се тада полако Срби почели преводити у Југословене и то директном заслугом српске интелигенције или елите, како је коме лакше, а већ тада се почело полако одбацивати ћирилично писмо и мало је фалило да се склопи унија са Ватиканом. Каква је имагинарна и неостварива замисао била та земља најбоље се види догађајем пред сам Други светски рат када су заједничку војску одмах напустили Хрвати и Словенци и пребацили се код истих оних од којих смо их ми “ослобађали” у Великом рату.

Након завршетка Другог светског рата слика и прилика Срба се пресликала, али овај пут у много горем облику, што је и нормално, јер онај ко не учи из своје историје сваку следећу грешку скупље плаћа. Доласком КПЈ и Тита на власт, оно што је започето у Краљевини, наставило се и у СФРЈ само много озбиљније. Од српског корпуса створене су нове нације, па смо тако добили нације географског и религијског типа, односно Македонце и Црногорце географским начелом и Муслимане религијским (од којих данас постадоше Бошњаци или Босанци, чекамо да се договоре како ће се звати). Што се самих граница Србије тиче и ту се напорно радило, па је Барања захваљујући Миловану Ђиласу, предата Хрватској, а Србија је била једина од тадашњих Република која је имала и своје две покрајине, Војводину и Косово и Метохију. Срби су и даље били стубови југословенства, заправо многи су прешли (као да је то нека карташка игра) у Југословене, а да би напредовали у послу многи су престали да славе славу и да иду у цркву. Католици ових проблема нису имали, али православци (Срби) су били на великим искушењима. Латиница је постала доминантна и како је време одмицало све више и више је ћирилица, не само одбацивана, него и заборављана међу Србима, а ово посебно важи за Србе ван Србије. Тако то иде када хоћемо свима сем самима себи да угодимо. СФРЈ се попут своје претходнице распала у крви, а Срби су протерани са готово свих простора бивше државе и своје уточиште нашли у Србији. Поново нисмо научили из грешака и када смо лако могли прећи преко геноцида усташа и надалеко по злу познатих Јасеновца и Старе Градишке, етничко чишћење Срба, а посебно етничко чишћење из Хрватске (где су Срби били конститутиван народ) и није тако тешко пало. Кунеш се у друге, а за своје немаш поштовање и шта друго можеш да очекујеш?

image20Распадом СФРЈ улазимо у државу СР Југославију или боље речено Србију и Црне Гору, а од 5. октобра 2000. године почињемо да се здушно боримо за оне који су нас само годину дана пре тога крвнички бомбардовали и нахранили осиромашеним уранијумом. Занимљиво је да опет нисмо били Срби, него смо постали грађани. Овај период, а пошто смо живи сведоци истог, бићу слободан да кажем да је најгори период у историји нашег народа. Најгори је због само једне ствари, а то је што се у прошлости и многим мукама српског народа могао изгубити “само” живот, а данас се губи идентитет Србина појединца, а самим тим и читавог народа и земље Србије. Ми смо сведоци наплате по убрзаном принципу свега оно што је почело да се ради од 1918. године, а бићу слободан да кажем и раније. Из свега овога нисмо извукли никакве поуке, него и даље срљамо у пропаст и за брата сматрамо оног ко је нашег брата до јуче клао, протеривао или злочиначки бомбардовао. Међутим, ипак требало би да се запитамо и поставимо испред себе пар питања. Некада је одговоре и правце размишљања, а у циљу освешћења, најбоље исказати питањима.

  1. У Југославији смо били Југословени, а у Србији смо грађани, па ако је тако, јел Србина створио Југословен, а Србију грађанин или је то све дело Срба? Или нас је једноставно срамота да кажемо да смо Срби?
  2. Ако не учимо из наше прошлости и немамо за своју земљу и свој народ поштовање, шта онда можемо очекивати у најскоријој будућности? Нову Мачву, Јасеновац или погроме из Крајине и са Косова и Метохије?
  3. Резиме у најкраћим могућим цртама нам је показао да нас је наша елита стално гурала у пропаст, а при томе њима ништа није фалило, ни тада као ни сада, па да ли опет треба да слушамо ту теоријску елиту без трунке народног (заправо они се гаде сопственог народа) или треба да покушамо да створимо нове снаге, које ће пре свега бити народни људи или боље речено народни трибуни?
  4. Видели смо да за време Југославије, што монархистичке, што титоистичке, нисмо имали ни једну српску странку, него југословенске странке састављене од Срба које су се бориле за Југославију, а данас видимо да нема странака које се боре за Србију, Србе и остале народе који живе са нама и поштују нас подједнако као и ми њих, него се борба заснива на евроунијатским или руским причама, па нам се намеће питање да ли је то добар метод борбе и докле ћемо да кукамо и живимо у заблуди да ће нам неко са стране помоћи?
  5. Да ли могуће да након свих ових горких искустава и то само за непун један век нисмо баш ништа научили и да и даље лутамо и верујемо онима који су нас толико пута преварили?

Момчило Јокић храбри и часни србски комуниста и антититоиста из СФРЈ којим срби треба да се поносе!


Док сам писао свој први текст» о мом разлазу» са анационалним комунистом Љубодрагом Симоновићем Дуцијем коме сам 8 година одржавао блог», напоменуо сам да нисам априори против комуниста, већ да сам против анационалних србских комуниста који су имали јасан анимозитет према србском националном идентетету, и националном идентитету уопште, па су самим тиме у СФРЈ ставили србе у неравноправан положај у односу на још 2 битна народа поред Срба, који су сачињавали СФРЈ, а то су хрвати и словенци, чији су комунисти имали јасан и чврст национални идентитет с којим су се поносили, и самим тим своја чврста национална становишта, која нису желели да жртвују зарад југословенства и човечанства, за разлику од огромне већине србских комуниста у СФРЈ, којима је на првом месту било југословенство и човечанство зарад жртвовања србских националних интереса, због тзв. „мира у кући“, „братства и јединства“ што данас знамо да је била брутална лаж! Све је то било код њих на нивоу претпоставке и наивног веровањаа ако заволиш џелате, да ће они „схватити ко су Срби“ и заволети их, почети да их цене. Међутим, као што то бива ко иоле познаје психологију личности, таквим наивним веровањима се само рефлексно постиже супротни контра ефекат, џелат постаје још већи џелат. То веровање и нада је тако детињаст поглед на свет који је последица идејног комунистичког фанатичног идеализма који их је потпуно емоционално и емотивно обузео и заслепео, да они напросто од шуме нису видели дрво испред себе које сачињва то човечанство у њиховим „шумовитим“ главама, које је непрекидно стојило испред њих, у пуном цвату! Јер, забога… „они воле цело човечанство“, нису они „примитивни и затуцани себични националисти“. Такви какви су били, до сржи анационални, у србским главама стварали су осећај кривице што су срби-срби који носе у себи тај „примитивни национални идентитет“, ту „нижу друштвену свест“ итд…

Неки од водећих србских комуниста тог раздобља, Марко Никезић и Латинка Перовић, имали су поштапалицу да су „Сви национализми у СФРЈ опасни, али да је најопаснији србски национализам“ давајући тако алиби хрватским и словеначким национализмима да разбијају СФРЈ без икакве одговорности за то, јер ето, кад срби комунисти кажу да је србски национализам најопаснији, а кобајаги и други јесу, али не и „најопаснији“, онда имате сталног и дежурног кривца за распад СФРЈ, то су Срби као народ, који су још на IV Дрезденском Конгресу КПЈ 1928.» године од стране комуниста проглашени за хегемонистички народ који терорише остале народе на Балкану, па је с тога требало и разбити Југославију на више мањих држава, и на штету срба, што је и одлучено на Дрезденском конгресу.

Међутим, у тој вирусној поплави анационалних србских комуниста који су одани били искључиво југословенству и човечанству, зарад жртвовања „примитивних и себичних србских националних интереса“, било је у срба и ретких комунистичких бисера попут Момчила Јокића, који су и поред тога што су желели да комунизам завлада човечанством, ни по коју цену нису, зарад човечанства и пре свега југословенства, били спремни да жртвују националне интересе народа коме припадају, јер су и свој народ третирали као равниправног дела тог човечанства, достојног и вредног својих националних интереса, попут свих осталих народа који чине човечанство, без да се осећају кривицу што својим деловањем штите националне интересе свога народа (баш као што су за своје нације имали третман хрватски и словеначки комунисти), јер се Момчило Јокић држао девизе свога оца комунисте који је говорио:

„Да онај ко не воли свој народ, не може волети ни остали свет. Да интернационализам не забрањује да човек буде свесни патриота и бранилац свога народа.“

Дакле овде видимо оштру разлику између србских анационалних интернациналних комуниста, разних космополита и „грађана света“, који националне интересе „свог“ народа сматрају примитивним и себичним, за разлику од комуниста интернационалаца попут Момчила Јокића, који с поносом заступају интернационализам који брани конкретне националне интересе свог србског народа, који је равноправни део човечанства, а самим тим и специфично човечанство у малом, само по себи. Такви комунисти интернационалисти не робују апстрактним и мисаоним замислима човечанства, као ватрени и страствени анационални србски кумунисти који су због свог идејног анационалног фанатизма, заслепљени и неспособни да схвате сложеност човековог идентитета, и човека као индивидуе, и његовог колективног идентитета, колективне свести и колективне националне идентификације.

Иако комуниста по вокацији, због свог израженог националног срБског» идентитета, Момчило Јокић се није либио да га брани када је било најтеже, када је могла глава да се изгуби због тога, за време диктаторског и антисрбског Титовог режима у СФРЈ!

Да није тако било, зар би он био толико глуп, да се не либи да са својим друговима комунистима истомишљеницима, храбро оснује илегалну комунистичку партију Југославије када је Тито био у пуној владалачкој моћи!

Лако је бити „против“ Тита 35 година после његове смрти, после пропасти СФРЈ, кад Тита одавно нема међу живима, прави борци комунисти се препознају кад делују када је најтеже, када могу изгубити главу, живот…!

Такав је био и комуниста Момчило Јокић са својим комунистима истомишљеницима и саборцима, што ће се јасно видети у 3 доња прилога, 2 интервјуа са Момчилом Јокићем и једног видео прилога. Момчило Јокић и његови комунисти саборци јасно су видели скретања званичне КПЈ на челу са Титом, са свеобухватног пута зацртаног идејом социјализма и комунизма. Били су незадовољни политиком Савеза Комуниста Југославије, јер се социјализам није спроводио у жељеном свеобухватном правцу, а посебно су били незадовољни „тихом“ издајом Космета Титовог антисрбског режима, па су одлучили да оснују илегалну КПЈ као опозициону партију наспрам званичне КПЈ на челу са фараоном Титом, као и да изнесу јавно на видело све нечасне и прљаве радње које су се одигравала на Космету, које су биле противне србским националним интересима!

О томе укратко говори овај први чланак о рехабилитацији Момчила Јокића, будући да су он и његови саборци одмах те 1974. године били ухапшени после одржаног илегалног конгреса у Бару, и оснивања опозиционе КПЈ, јер наравно УДБ-а је још раније убацила кртицу у њихову организацију, све је било праћено, затим су осуђени на робију. Момчило Јокић је добио 11 година строгог затвора.

Момчило Јокић из 2005. године

Момчило Јокић из 2005. године

################

Извор»

Рехабилитован Момчило Јокић, оснивач илегалне КПЈ

АРАНЂЕЛОВАЦ – Да је правда спора, али достижна говори и случај рехабилитације Момчила-Мома Јокића (73), једног од оснивача прве опозиционе илегалне Комунистичке партије Југославије и копредеседник чувеног Барског конгреса од 6. априла 1974. године.

Јокић је рехабилитован одлуком Вишег суда у Крагујевцу после 36 година од када је осуђен на 11 година строгог затвора због кривичног дела удруживања против народа и државе.

Титов обрачуна са неистомишљеницима

Судско веће је, наведено је у образложењу, у поступку рехабилитације познатог књижевника и публицисте недвосмислено утврдило да је суђење Јокићу и његовим истомишљеницима био политички процес и обрачун Јосипа Броза Тита са свима који су били незадовољни политиком Савеза комуниста и стањем у земљи, самоуправним социјализмом и „тихом“ издајом Косова и Метохије.

Јокић каже да је одлука закаснела, али да је он, ипак, добио моралну сатисфакцију.

„Нема веће части од скидања жига човеку који је осуђен као ‘непријатељ народа'“, рекао је Јокић Танјугу.

„Ако човек верује у своје идеале онда рехабилитацију доживљава као победу правде над лажима“, казао је Јокић, и данас уверен да народ који, како каже, нема своје мученике и хероје, нема право на своју будућност.

„Српски народ је увек имао своје хероје који нису тражили ни власт, ни ордење, ни признања, али су својим болом и хероизмом ушли у историју као живе иконе свог народа“, казао је Јокић, наводећи да је и његово књижевно и уметничко стваралаштво посвећено филозофији слободе и одбрани истине и части целог једног покољења.

Тајно похапшени

Јокић, рођени Пећанац, био је један од 35 оснивача прве опозиционе антититовске партије у бившој Југославији и један од челних људи оснивачког Конгреса обнове КПЈ у Бару, главни и одговорни уредник илегалног листа „Комунистичка искра“.

Месец дана по одржавању конгреса, његови оснивачи и учесници су „проваљени“ и тајно похапшени по наредби Савезног тужиоца СФРЈ и у најстрожој конспирацији размештени у више затвора широм земље.

Јокић је, пресудом Великог кривичног већа у Титограду 18. септембра 1974. године, осуђен је на 11 година строгог затвора, од којих је, у Казнено-поправном дому „Веље Брдо“ у Спужу, издржао осам.

Тајни досије Јосип Броз

Указом Председника Председништва СФРЈ Сергеја Крајгера пуштен је условно на слободу 22 месеца после Титове смрти. Његовим истомишљеницима, од којих је, осим њега, данас жив само још један, суђено је и у Окружном суду у Пећи.

„Ни после изласка из затвора нисам био слободан, јер су ме непрекидно пратили. Био сам емигрант у својој земљи“, објашњава Јокић свој вишедеценијски дисидентски положај, али је то време неприхваћања, игнорисања и одбацивања у широј јавности искористио да напише значајна књижевна дела.

Његово политичко-историјско дело „Тајни досије Јосип Броз»“ доживело је три издања, а у припреми је и четврто, допуњено, док је у такозваној лепој књижевности објавио 12 књига, пет драма, аутор је антологије „Поезија Словена од 9. века до данас“ и других књижевних дела.

„Тренутно сам окупиран рукописом за књигу ‘Политика и злочин’, која ће бити посвећена свим мојим саборцима и страдалницима Брозовог комунистичког режима“, објашњава Јокић своје планове, искрено задовољан што је истина нашла правду, а закон укинуо срамоту.

######################

А сада прочитајте још потпунији чланак око Барског конгреса и покушаја формирања илегалне опозиционе партије КПЈ од стране сбрског комунисте Момчила Јокића и његових другова сабораца, јер су били незадовољни Титовим режимом који је био на штету Срба. То је мало познати интервју са Момчилом Јокићем обављен 2004. године, којег је направио Добрица Гајић.

Момчило Јокић:

„Барски конгрес“ је инициран после мог доласка са Космета, у „Побједу“, у Титоград. Направио сам тих година и кућу на обали мора, у Бару. До тада сам објавио око 40 научних радова, спремао докторат о Достојевском. Онда су почели да долазе моји пријатељи из Приштине, Пећи и Косовске Митровице. Рецимо, археолог Јован Глишић, историчар Бранко Бошковић, професор књижевности Радомир Ивановић, редитељ Јован Булајић, сликар Никола Гвозденовић Гвоздо и др. Сви су ми доносили податке, писали по 10-15 страна шта се догађа на Космету, да је Косово за нас практично изгубљено.“

Већ тада, у време одржавања тог тајног конгреса и оснивања илегалне КПЈ априла 1974. год., Јокић је имао доста компромитујућих података о Титу који би оспорили његов легитимитет, дакле циљ србског комунисте Јокића и његових сабораца је било да се супротставе Титу и рушење уставног поретка тадашње СФРЈ, јер су се лоше решавала национална питања, будући да се припремало „тихо“ издвајање Космета на штету срба као народа. Данас је то 95% готова ствар, остали су само још „ситни завршни радови“ док се срби забављају гледањем ТВ фарме, спортских преноса, док буље у своја Ајфоне, таблете и лап топове…

Ја док до пре неколико месеци нисам нашао преко интернета све ово око србског комунисте Јокића, барског конгреса и покушаја да се формира опозицона КПЈ 1974. која би се супротставила Титу, јер је са врхом савеза комуниста Југославије водио политику на штету Срба, нисам ништа знао тада, па ни до распада СФРЈ 1991. године, да је неко у тој „идиличној земљи “ знао шта се све спрема србима и Србији, и да су постојали храбри србски комунисти који су се усудли да се супротставе свемоћном Титу када је било најтеже, а живео сам у СФРЈ, тој „идиличној земљи“ за коју срби и данас кукају, а знају и сами да је све било суштински и по дубини на штету Срба, јер, забога: „могли су да спавају на клупи“, а да их нико не дира. Многи срби који данас кукају за тиме, још спавају на тој клупи и још се нису пробудили са ње, да отворе очи и погледају горку реалност, да су само паразити који су купљени стандардом живота, који је ионако био на лажним економским основама» (прочитај у том чланку студију економиста Миодрага Зеца и Огњена Радоњића: „Економски модел социјалистичке Југославије – Сага о аутодеструкцији), на конту задуживања и кредита. Међутим, 90-их година прошлог века, дошао је конобар да све то наплати, на штету срба наравно, који су платили главни цех, а многи срби никако да се И ДАН ДАНАС пробуде са те клупе где и даље „мирно спавају“, иако је клупа одавну измакнута, не виде да клупе више нема, као ни СФРЈ, остао је само сан, без клупе и државе. Многи срби су своју историју и суверенитет продали зарад доброг стандарда живљења у СФРЈ. Зато данас немају ништа: ни државу, ни одрживи економски стандард на реалним основама, ни суверенитет. Остао им је само сан о „клупи на којој су мирно спавали“, и нико их није дирао док су спавали, зато спавају и данас, а прети им нестанак и пропаст.

######################

Извор»

Момчило Јокић, Титов биограф: Тито није Броз!

„Погледи“, бр. 262, јуни 2004. Разговарао: Добрица Гајић

Момчило Јокић (1937) један је од најпознатијих политичких дисидената Брозовог режима. Завршио је светску књижевност, филозофију и право. Студент београдског и загребачког универзитета. Као учесник „Барског конгреса“ (5-6.04.1974.), ухапшен је и осуђен на 11 година строгог затвора. Под најтежим условима провео је 8 година у КПД „Веље брдо“ код Спужа. Још 70-тих дошао је до првих сазнања о лажном идентитету Јосипа Броза Тита. Сазнања о томе изнео је у књизи „Тајни досије Јосип Броз“ (19922004).

ПОГЛЕДИ: Ко је Јосип Броз?

ЈОКИЋ: Јосип Броз је вишеструки агент. Радио је за британску обавештајну службу од 1934, увео га је у њу Владимир Велебит, каснији генерал и дипломата. Прозвао сам га због тога јавно у мојој књизи и у „Политици“. Британија му је признала чин генерала. И данас тамо живи, са 88 година. Друго, није спорно да је Стево Крајачић Стив увео Броза да ради за НКВД. Преко оца своје супруге Зденке Хас, чувеног адвоката из Марибора, Броз је радио за АБВЕР, а пре тога био је обавештајни поднаредник Аустроугарског царства у Печују. Он је, у ствари, Јосип Амброз, који ће у војној школи у Печују преузети идентитет Јосипа Броза, Хрвата рођеног у Бечу, који је умро 1913.

ПОГЛЕДИ: У Печују је са (Ам)Брозом био и Крлежа?

ЈОКИЋ: Крлежа и Хитлер. Крлежа је тада непозната личност, будући велики хрватски писац, личност енциклопедијског образовања, велики ерудита, можда најбољи есејиста свих времена са Балкана, али лош драмски писац, иако су га тако славили, и још гори песник. Он постаје велики пријатељ Јосипа (Ам)Броза. То је кључни тренутак за њихово нераскидиво будуће пријатељство.

ПОГЛЕДИ: Значи, Крлежа је сигурно знао ко је Тито?

ЈОКИЋ: Апсолутно. То је кључни тренутак, то је мост поверења и мост уцене који их је држао. Јосип (Ам)Броз рођен је у ванбрачном браку пољске грофице и мађарског Јеврејина, управника имања у близини Сегеда. Да би се спасла част пољске грофице која је имала велику латифундију, новорођено дете прихвата једна породица, а издржава га управник имања, јер је то његов син. Као мали, имао је кућну учитељицу, учитеља музике. Отуда Броз, алиас Тито, свира Моцарта. У војно-обавештајној школи у Печују, отац први пут даје презиме свом сину. Пошто је као дечак одлично знао јахање, мачевање, Јосип (Ам)Броз је у школи интелект првога реда. У Печују је и Адолф Хитлер, син цариника са железнице, Баварац, мршав, са ликом савременог хипика. Он се разболео од јефтике, у ствари замрачења плућа, односно туберкулозе. Пошто је елиминисан из школе, Хитлер се нашао на улици. Иначе, Крлежа има католичко име Фридрих – Мирослав Фридрих Крлежа. И у војном протоколу стоји то име. Никада га Крлежа, кога као есејисту јако ценим, није споменуо у својој биографији. Само је једном рекао: „Био сам заточеник Печуја“. Какав заточеник, кад је био повлаштени школарац?!

ПОГЛЕДИ: Испада, по Вама, да ни прави Јосип Броз није рођен у Хрватској?

ЈОКИЋ: Прави Јосип Броз рођен је у Бечу. Ни Броз, ни Амброз нису рођени у Кумровцу. Зашто је измишљен Кумровец? Из чисто лингвистичког разлога. После смрти правог Јосипа Броза, по договору са пуковником Штанцером, Јосип Амброз преузима његов персонални картон.

ПОГЛЕДИ: Зашто је за време Првог светског рата Јосип (Ам)Броз упућен на источни фронт?

ЈОКИЋ: Зато што је у Петроварадину, као човек који је увек био гладан жена, силовао неколико Српкиња. Ухапсили су га. На тлу Аустро-Угарске, војна лица која би силовала поданика државе, ма које народности био, кажњавана су смрћу. Да не би био ликвидиран, с обзиром на његову блиставу биографију и чињеницу да је Аустрија увек чувала своје обавештајце, шаљу га по казни на руски фронт. Ту долази до његовог рањавања у судару са Черкезима, а затим следи његова одисеја за Омск. Кад би човек математички гледао, 30 % података је у том тренутку тачно из његове биографије.

ПОГЛЕДИ: Утврдили сте да је у Русији пришао Колчаковим трупама?

ЈОКИЋ: Када се распао аустријски фронт, онда су позвани добровољци из словенских земаља са Балкана, да се врате кући. Јосип (Ам)Броз, алиас Тито, није се вратио. Постао је поручник код Колчака. Све до јесени 1920. он је код Колчака, до оних снажних удара кад су колчаковци разбијени. Тек се тада преко Финске и Пољске враћа на тло Аустрије. Не Загреба, како неки историчари тврде.

ПОГЛЕДИ: Ко је на „Бомбашком процесу“ стајао иза Тита?

ЈОКИЋ: Масони. Отац Владимира Бакарића је био судија. Од тог тренутка, Броз ће имати заштиту – признаће што нико није смео да учини – да је припадник забрањене КПЈ. Он то јавно признаје. О томе се звони на велика звона, и могу вам рећи да је о томе више писала београдска штампа, јер су масони били јачи у Београду, него у Загребу.

ПОГЛЕДИ: Да ли је Броз за време Шпанског грађанског рата био у Шпанији?

ЈОКИЋ: Три пута је био. Ја сам, иначе, у једном интервјуу доказивао да је тада упознао Долорес Ибарури, и да је као заносни млади човек, увек дотеран и избријан, у условима грађанског рата, када људи нису имали довољно хране и воде, освојио срце те младе жене, која је имала слободно држање, и постао њен љубавник. Међутим, он никада није признао да је тамо био. Кад се Горкић није вратио и кад су га целог августа 1937. чекали, онда је Тито осетио прилику, позвао Копинича и почео да захтева да се обавезно именује заменик Горкићу. Он је знао да се Горкић неће брзо вратити, јер је знао шта је све написано у оптужници. Али, лаж је да је Горкић одмах ликвидиран. Није ликвидиран ни Петко Милетић, јер је он до 1971. живео у Москви. Милетић је ’39. отишао у Москву да се брани од клевета Броза, Моше Пијаде, Ђиласа и осталих, а Горкић је ликвидиран почетком 1939. Две године је била пат-ситуација, али је Коминтерна захваљујући Копиничу и Бугарину Караиванову преломила. Иван Караиванов је имао мистериозно велики утицај код Георги Димитрова, али без обзира на тај утицај, Димитров никада није дао ниједну наредбу, ни писмену ни усмену, да Броз формира нови ЦК после распуштања партије. Међутим, наши историчари су тврдили да је Броз изабран 25.08.1937. за ген.секретара. Броз никада није изабран, јер је партија била распуштена. Када сам отишао у архив ЦК КП Француске, захваљујући Жану Паскалу, 27 км од Париза, уз благонаклоно допуштење супруге Мориса Тореза, која је била задужена за одржавање архива и кадрове, добио сам картон на коме је о Јосипу Брозу писало, да сумње које су изречене за време грађанског рата у Шпанији стоје, и да је издат налог за његову ликвидацију. Пошто налог није извршен 1938, Стаљин ће послати Мустафу Голубића 1940. у Београд.

ДОКТОРАТИ ШИПТАРСКИХ ПСЕУДО ИНТЕЛЕКТУАЛАЦА

– „Барски конгрес“ је био израз незадовољства начином и методиком како ЦК СКЈ, на челу са Јосипом Брозом, Кардељем и Доланцом решава национална питања, а посебно ситуацију на Косову и Метохији и раст аутономаштва у Војводини. Албанизација КиМ почела је врло рано. Негде ’61. је требало да се дигне устанак у Пећи, ’68. су биле снажне демонстрације, када су се заклињали пред сликом Јосипа (Ам)Броза Тита. Извештаји који су са Космета отишли у Београд код Доланца, Кардеља, Бакарића и Броза, говорили су да Албанци не демонстрирају, него манифестују у почаст Титу, а против српских кадрова. На челу тих демонстрација налазили су се интелектуалци које је наша несретна Србија отхранила, будући гробари Југославије који су се школовали и добијали докторате у Загребу и Љубљани, а њихови докторати били су на нивоу осредњег професора средње школе. Дервиш Рожаја је докторирао биологију код једног нашег академика у Београду. Докторирао је на жаби, рефлекс жабе. Тај Дервиш Рожаја ће бити први ректор Приштинског самосталног универзитета. Онда имате Марк Краснићија, географа који добија докторат у Љубљани, на чистим фалсификатима просторне географије и историје. Он је тада добио орден што је наводно докторирао. И Краснићи ће бити један од декана у Приштини. Онда имате Муљакуа, који докторира на језику шарске Бајгоре, доказујући да језик Шиптара са Шар планине представља корен језика Горанаца, који су били српско-македонско племе које је примило ислам. Али Хадри, који је докторирао на савременој историји, направио је уџбеник „Историја Албаније“, штампан нашим новцем. Пошто сам у то време био члан председништва Културно-просветне заједнице КиМ, наговорим једног доста честитог Шиптара, Али Мују, да стави печат иза мог потписа, како бисмо организовали тзв. Салон уметности у Приштини. То је била најпопуларнија трибина, иза новосадске, у Југославији. Наша је чак била ризичнија, али можда племенитија, јер је имала тенденцију да штити интересе читавог једног народа и истовремено државе, док она у Војводини то није радила. Она је имала више егзибициони карактер. Сећате се песникиње Катарин Ладик, која се свлачила и рецитовала стихове. Код нас тога није било, код нас је све било јако осмишљено. Пошто се она одржавала средом у минут до осам, ставили смо тзв. младу шиптарску науку, њене докторате и публикације на дневни ред – присећа се Јокић свог рада у Приштини, крајем 60-их и почетком 70-их .

ПЕЋАНЧЕВ СЕКРЕТАР ДРАГИША ВАСИЋ

– Мој отац је пре рата био публициста, познавао је Драгишу Васића, Григорија Божовића, Томаса Мана, Дражу Михаиловића, Милана Недића. Друговао је са Васићем и Ђорђем Наумовићем, који је био један од секретара Четничког покрета. Годишња скупштина Четничког покрета одржана је 1936. у Пожаревцу. То је било патриотско удружење и у њему су могли бити чланови само учесници Балканских ратова и Првог светског рата, дакле, ослободиоци Србије и њихови потомци. Седници је преседавао Ђорђе Наумовић, власник листа „Грађанин“ који је излазио у Пожаревцу. За председника је изабран војвода Коста Пећанац, а за секретара Драгиша Васић. О томе нико не пише. Тог податка чак нема ни у биографији литерате и адвоката Драгише Васића. Имао сам лист „Грађанин“ из те године, који је на првој страни донео фотографију војводе Пећанца и секретара Васића.

ПОГЛЕДИ: Како је дошло до организовања Барског конгреса?

ЈОКИЋ: „Барски конгрес“ је инициран после мог доласка са Космета, у „Побједу“, у Титоград. Направио сам тих година и кућу на обали мора, у Бару. До тада сам објавио око 40 научних радова, спремао докторат о Достојевском. Онда су почели да долазе моји пријатељи из Приштине, Пећи и Косовске Митровице. Рецимо, археолог Јован Глишић, историчар Бранко Бошковић, професор књижевности Радомир Ивановић, редитељ Јован Булајић, сликар Никола Гвозденовић Гвоздо и др. Сви су ми доносили податке, писали по 10-15 страна шта се догађа на Космету, да је Косово за нас практично изгубљено. Спремао се нови устав 1974. и ја напишем један отрован текст против Кардељевих амандмана, што је била јерес, само таква. Објавим текст у „Побједи“ и чекам одговор. Текст пренесе „Борба“. Ћути се, али звоне телефони. ЦК Хрватске и ЦК Словеније су звали Титоград да питају, шта хоће тај Момчило Јокић, ко је њега овластио, говори ли он то као слободни стрелац или неко стоји иза њега. Нас 17-оро је 197273. сакупило толико материјала, да смо донели одлуку да напишемо „Белу књигу“ о нечасним стварима које се догађају на КиМ и пошаљемо је руководствима свих република. Спремали смо и часопис који је требало да изађе илегално. Ја сам био главни уредник и оснивач тог листа, који је требало да се зове „Комунистичка искра“. Ту сам планирао да ставим податке о томе ко је Јосип Броз. Књига о КиМ је требало да се појави 19.05.1974. Негде у јануару 1974, у мојој кући у Бару, одлучили смо да се организује један мали конгрес, да се на њему изуче сва ова питања и оспори легитимитет Јосипу Брозу на основу оних података које имамо, јер је самозвани маршал. Он се потписивао као маршал» пре АВНОЈ-а. АВНОЈ је само фарса, оно кад кажу да су га Словенци предложили за маршала.

ПОГЛЕДИ: Ко се тада налазио на власти у Црној Гори?

ЈОКИЋ: На челу Црне Горе је тада једна војно-полицијска олигархија. Ту је Вељко Милатовић, убица четничког војводе Крста Поповића, једног од најпопуларнијих Црногораца у току Другог светског рата, који је убијен као „националиста“. У тренутку кад мене треба да хапсе, он је председник Црне Горе, секретар ЦК је Веселин Ђурановић, а председник владе Видоје Жарковић. Већих послушника и аплаудера Јосипу Брозу од њих није било. Ми доносимо програм и састајемо се 05.04.1974. Састанак је почео у 20 часова, а завршен је у 4 и 30 ујутро. У почетку је било присутно нас 13, а 36 је требало да дође. Неки су стигли са закашњењем, јер је дошло до застоја на путу изнад Петровца. Ми смо све то завршили. Штампан је материјал и проглас, омаловажили смо припрему Деветог партијског конгреса СКЈ и успоставили везу са нашим истомишљеницима који су живели вани, као и са онима у земљи.

ПОГЛЕДИ: Кад сте ухапшени?

ЈОКИЋ: Први удар хапшења уследио је одмах после провале. Главни шпијун био је Раденко Бјелановић, млади професор руског језика у Пећи, који данас живи у Рачи Крагујевачкој. За издају је добио да бира кола и стан. Он нас је пријавио, јер је возио материјал за Бар, где је тајно одржан Пети конгрес обнове КПЈ, чији је циљ био супротстављање Јосипу Брозу и рушење уставног поретка земље. У почетку они нису могли да верују да се неко дрзнуо да, у тренутку када је Броз толико моћан, одржи у земљи тако нешто, јер да смо конгрес одржали ван земље, онда би они рекли да је то нека група емиграната. Ухапшен сам 8.05.1974. Хапшени смо по налогу савезног тужиоца, ма где се нашли у земљи. Ухапсили су ме у тренутку када сам са Јованом Булајићем спремао драму поводом подизања Мештровићевог маузолеја на Ловћену.

Иначе, први сам урадио драматизацију „Луче микрокозме“ за позориште и за телевизију и она је требало да се игра на Ивановим коритима. Телевизија Црне Горе и телевизија Београд требало је да заједнички то ураде, а Црногорско народно позориште, на чијем челу је био Мирчета Пешић, и Ужичко позориште, где је режирао Јован Булајић, требало је да ураде централну позоришну представу. Спремао сам се да одлетим за Београд и они ме на препад хапсе. Рекли су ми да свратим нешто до МУП-а, јер желе да погледам текст који је посвећен Албанији и који је требало да се штампа у полицијском листу. Пошто сам био познат као човек који изузетно зна проблематику Албаније, тачно су ме ухватили на мамац, јер сам 1969. једини од свих југословенских историчара написао и објавио све о Скендербегу. Тада сам користио папине, албанске, италијанске, руске, немачке, румунске и друге изворе. Они су ме ту ухватили, јер ја тада нисам ништа сумњао. Долазим, понуде ме кафом. Одједном се појави петоро људи, и кажу: „По налогу савезног тужиоца, лишавамо вас слободе“.

ПОГЛЕДИ: Како је текао судски процес?

ЈОКИЋ: 14 месеци сам био под истрагом; 6 месеци затворен у специјалном затвору „Јусовача“. То је затвор код железничке станице у Титограду, турски затвор који је подигао подгорички бег Јусуф Мучић. Био сам у ћелији у којој је на превару својевремено затворен Марко Миљанов. То су камени зидови у земљи, велики број стеница, гуштера, пацова свих врста, које никад у животу нисам видео, који су имали крзно тако богато, раскошно, да сам морао, да бих опстао, да их храним – да ми не би откинули уши или прсте. Пресуда ми је изречена 21.09.1975. пред великим кривичним већем у Титограду. Осуђен сам на 11 година строгог затвора, и то „у име народа“. Суде вам као непријатељу народа и државе, иако нико не пита народ да ли се слаже или не слаже с тим. Пред пресуду другостепеног, Врховног суда Црне Горе, довели су неких петоро људи који су случајно прочитали наш материјал у Црној Гори. Дивни, поштени људи, никад их у животу нисам видео. Људи у Црној Гори су радознали, и кад је у питању нешто историјско, они то узму, прочитају, не знају да ће да изгину због тога. То су били дивни људи. Покојни Драго Ђорђевић, који је завршио електронику у Паризу, Лука Васовић, борац о коме је писао Михаило Лалић у оном Комском одреду, онда Миладин Јанковић, голооточанин, борац од 1941, затим Бранко Јокић, млади професор са Цетиња. Нама су казне фактички већ биле изречене, јер је Јосип Броз, само15 дана пре мог суђења, одржао говор радницима жељезаре Јесенице, споменуо „Барски конгрес“ и рекао да нас треба егземпларно казнити.

Одмах после тога, Стане Доланц је на Вису и у Сплиту говорио против нас, а да црногорско руководство не би заостало, Веселин Ђурановић и Вељко Милатовић су одржали говоре у Бијелом Пољу и у Пљевљима. Да ме не би заборавио, Фадиљ Хоџа одржи одмах говор у Дечанима, а подржи га мој нешто старији колега са факултета Михаило Мишо Звица, и нападне ме: „Шта жели тај филозоф, кога он то хоће да омаловажи“, итд.

ПОГЛЕДИ: Колико сте година провели у затвору?

ЈОКИЋ: Осам. Били су пустили буву да ћу бити стрељан и моја мајка је мислила да ће се то и десити. Међутим, када је дошла код мене у посету, ја сам јој у шали рекао да тај метак није направљен у Југославији, да су они велике кукавице, да то не могу да ураде, да нас Јокића под пушком има много и да ће платити добро моју главу. Они су то сигурно снимили. Међутим, оно што је најважније, 7.07. 1975. воде ме у Спуж на издржавање казне, где је требало да издржим тих 11 година. То је био „Дан устанка“ Србије. Тако су ми олакшали да памтим датуме. У Спужу ме држе под невероватним третманом, тако да 1978. моја мајка пише Бакарићу, председнику Уставне комисије СФРЈ: „Молим вас, убијте мога сина и стрељајте, јер мој син нема других намера и других жеља, него среће ове земље и свога народа“. Јер, држали су ме у самици 10,5 х 5,5 стопа. Бетон, отворена кибла, 4,5м висине. Нема светлости, светлост долази из ходника. Постојале су 3 зоне са обручима металних врата. Храну вам достављају кроз метална врата, шпијунка је 14 x 21, као пашчету. Имате шетњу од 30 минута. Убаце вам кофу воде на минус 6, у 5 вас буде. У току ноћи, као лежај имате једну даску, широка је 50 цм, дугачка 180. Добијате два ћебета, и ако се не увијете и претворите у живу цигарету, ви сте готови.

ПОГЛЕДИ: Кад сте ослобођени?

ЈОКИЋ: 01.03.1982. године, 17 месеци после Брозове смрти, јер је речено, док је Броз жив, нема тога ко ће да потпише то решење. Моје ослобођење дугујем Сергеју Крајгеру. Он је то потписао и „Службени лист СФРЈ“ донео је обавештење да је одлуком председника Председништва СФРЈ помилован политички осуђеник Момчило Јокић, филозоф из Црне Горе. Крајгер је био човек интелектуалац. Мислим да је утицај на тај потпис имао академик Видмар. Моји још нису знали да ћу да изађем, а ни ја нисам веровао, јер сам се био помирио с тим да морам да издржим свих 11 година. Дошао сам кући у пратњи мојих пријатеља Загањора. Загањори су Албанци који су дошли да се боре против Турака за време краља Николе. Они су дали бесу мојој мајци да ће ме довести живог кући. Толико су ме волели ти људи. Неки од њих су још живи, а Мустафи Загањору је погинуо син бранећи Требиње у последњем рату. Јединац, кореограф у КУД „Будо Томовић“ у Подгорици. И дан-данас он не зна где су му кости.

ПОГЛЕДИ: Да ли сте се пазили да Вас не ликвидирају по изласку из затвора?

ЈОКИЋ: Кад сам се враћао кући, они су све наместили да изазову судар на Петровачкој страни, и ту су чекали. Али, кад су видели да иде један, па други „мерцедес“, нису знали у којем сам. И одмах су то јавили кад смо сишли на позицију изнад Будве. Мој пријатељ је то слушао, и каже: „Момо, изјаловио им се план да ће колима да те ударе“. Заиста, велика кола су стајала са стране, као, рецимо, на Ибарској магистрали. Дакле, после 8 година долазим у Бар, у кућу на самој обали мора, и ту ме је моја старица мајка дочекала, јер је она на суђењу рекла: „Живећу 101 годину, да бих те дочекала, сине. И твог су оца везали у ланце, издржаћеш ти то, јер ти имаш име“. Тако се и испунило. После мог изласка на слободу, живела је још 8 година, тачно колико сам ја провео на робији. А мени је један човек у затвору то и прорекао. Донео ми је кафу, погледао и рекао: „Е, мој Момчило, колико си овде?“ Био је то неки Рамиз, рођак певачице Есме Реџепове, Циганин који је лутао по Италији, бавио се хипнозом и пљачком. Рекох му „осам година“. „Изаћићеш и толико ће ти живети мајка са тобом, на слободи. Бог ће да је одржи тих 8 година, колико си ти изгубио у затвору“. И то се испунило. Од тог тренутка, постао сам сујеверан и верујем да неки људи знају више него што обичан човек може да зна. Они прави, ретки људи.

ПОГЛЕДИ: Десетак година по изласку из затвора објавили сте књигу „Тајни досије Јосип Броз“. Од кога сте први пут чули за његов двојни идентитет?

ЈОКИЋ: Одлука да се бавим биографијом Јосипа Броза уследила је на основу неких сазнања која сам стекао као млад истраживач, професионални новинар и писац. Међутим, сусрет са првоборцем Ћурчићем са Златибора, који није имао десну руку, био је пресудан. Он је био тешки ратни инвалид, учесник рата од 1941, кога су партизани оставили са једним метком у пиштољу, да изврши самоубиство на Каменој гори после пораза партизанских јединица на Јабуци. Ћурчић ме је посетио, ја сам тада био у Бару. Рекао ми је да му је рођак, који је био курир у Коминтерни, испричао да је питање Броза врло сложено и да ми не знамо кога смо слушали и коме смо аплаудирали: „Ако си спреман да трагаш, могу да ти дам две адресе. Пођи, па после тога одлучи да ли идеш даље или одустајеш.“ Дао ми је те адресе. Једна је била у вези са Варшавом, друга са Бечом.

У Варшави је био један наш човек, ожењен Пољакињом, универзитетски професор историје. Он ме је лепо примио. Онда сам пошао за Рим. Ту сам нашао једног нашег Црногорца, сликара, који ме је одвео у језуитски самостан, да би ми направио везу до Ватиканске библиотеке. Ја тада нисам могао да дођем до Шпаније, иако сам искористио боравак југословенске новинарске делегације, која је 1968. посетила Италију, Швајцарску и Париз. Тада сам већ поседовао одређене податке. Ја сам једини од свих историчара ове земље који је писао о „Барселонском конгресу 1937.г.“, када је Јосип Броз као вишеструки агент искључен из партије и за генералног секретара изабран Петко Милетић, који је издржавао казну у Сремској Митровици. Дошао сам до списка од њих 15 и почео да трагам. Сви су преживели Шпански грађански рат и сви су убијени на тлу Југославије.

ПОГЛЕДИ: С ким сте све били у вези да бисте разоткрили Брозову биографију?

ЈОКИЋ: Имао сам добре везе са нашом емиграцијом, нарочито оном прокомунистички оријентисаном, која је омаловажавала Броза. Онда сам одлучио да посетим Грац, Сегед, Печуј, Беч и Праг. То ми је била прва тура, где је по оној лажној биографији било његово кретање. Последњи архив који сам посетио био је у Омску.

######################

Момчило Јокић писац књиге о Титу – РТВ Мплус 2005.

Линк ка видео прилогу на YouTube
Видео прилог можете скинути преко овог сајта.

Док сам гледао овај интервју са Јокићем, мука ми је била од овог водитеља, стално је сецкао Јокића, уместо да поставља кратка и јасна питања и да пусти Јокића да све каже до краја, без прекидања. Али водитељ је имао потребу да нам докаже да „и он много зна“. Па чекај бре, јел си ти гост или водитељ?

Ево прво неколико Јокићевих цитата…

Биографија Момчила Јокића 00:03:00:

„… Књижевник, естетичар, есејиста, рођен је у Пећи, Добри До, Метохија 1937. године. Основно образовање стекао је у родном граду, завршио гимназију у Пећи и Никшићу, а матурирао у Пећи, студирао светску књижевност на филозофском факултету у Београду и Загребу, са филозофијом и естетиком, а правне науке у Београду …“

О свом оцу комунисти који није био анационалан комуниста са анимозитетом према националном идентитету, што је реткост код србских комуниста, већ комуниста са јаким националним идентитетом, а ипак је и интернационалиста.

Момчило Јокић 00:19::18:

„Радомир Милетин Јокић, Херцег је Раде, је мој покојни отац, предратни публициста, комунист идеалист. Велики заговорник јединства и вере у сопствени народ. Човек који је желео да обједини оно што је најлепше у србском народу. Оно што чини и онај црногорски ген, не овај код данашњих политиканата, него он је сматрао да су црногорци увек били најбољи, најупорнији, најхрабрији срби, јер им је улога Спарте била одређена историјски и судбински. И вероватно, да је данас жив, кад би све ово ишчитао и видео како се пише, шта се ради, да би извршио самоубисво.“

Момчило Јокић 00:39:38:

„На основу списа која имамо, отац је аутор романа „Да будеш сретан“ и „Ја тебе тражим“, као и филозофско политичких есеја књиге „Сигнали“. На основу тих списа утврдио сам, на моје велико задовољство, следеће. Отац је сматрао: „Да онај ко не воли свој народ, не може волети ни остали свет„. Да интернационализам не забрањује да човек буде свесни патриота и бранилац свога народа.“

О Коминтерни и типу комуниста који су постојали…

Момчило Јокић 00:40:35:

„У такозваној Коминтерни, постојало је снажно крило, а да је назовемо у III Интернационали, постојало је снажно јудиш крило које је заговарало, да не кажем, светску револуцију по сваку цену. Практички, словенски народи би били топовско месо да се оствари теоретска премиса, јудиш…

О Титовој биографији, о свом самопрегорном истраживачком раду на откривању праве Титове биографије и идентитета, о радничком комунистичком покрету на Балкану, о архивама француске комунистичке партије које је истраживао. О Титовом полицијском, комунистичком и антикомунистичком досијеу. О Титовим ликвидацијама комуниста у грађанском рату у Шпанији и много тога битног…

Момчило Јокић 01:18:54:

„… И онда сам почео истраживања, и ја вам могу рећи да сам можда једини данас у овој земљи, што не иде у прилог савременим историјским истраживањима, жртвовао 35 година истраживању биографије Јосипа Амброза алијаса Тита. Консултовао сам више од 30 светских архива, имао већу или мању проходност у неким кључним архивама, о којима нико није ни сањао да оне поседују податке о нашем доживотном, самозваном маршалу, самозваном генералном секретару КПЈ. Доживотном председнику СФРЈ…“

Момлчило Јокић 01:20:03:

„Ја мислим да сам у мојој књизи. „Тајни досије Јосип Броз“, посебно у овом другом великом допуњеном издању… Нико од наших савремених историчара, што мене страшно изненађује, чак ме разочарава. Чак данас неки пишу поводом смрти Јосипа Броза „да још није дошло време да се оцени његова историјска улога“…, наши историчари не читају ништа. Не могу да прећутим, али не смем да будем ни толико скроман. У мојој књизи је 95% истине о Јосипу Брозу! Да су је само прочитали они би рекли да је извршен научни верификат његове велике загонетке! Друго, објаснио сам кључне, темељне ствари које се тичу радничког комунистичког покрета на Балкану. Отворио сам увидом у архив комунистичке партије Француске, која је од 1932. до 1939. године имала координациони надзор над свим грађанским партијама Балкана, увид у његов полицијски, комунистички и антикомунистички досије.

Први сам проговорио где је он рођен, какво му је порекло, да је ванбрачни син пољске грофице и управника имања, мађара јеврејског порекла, код Сегеда. Да је истински Јосип Броз хрват рођен у Бечу. Да алијас Тито никада није рођен у Кумровцу. Да није хрват. Да је завршио војну обавештајну школу у Печују. Да га је отац признао за сина 1913. године. Да је у тој школи био Мирослав Крлежа, Адолф Хитлер и Јосип Броз бечлија, и Јосип Амброз Тито (човек који је 1913.год. преузео идентитет правог Јосипа Броза – бечлије). Први сам открио ту велику заблуду, открио сам његово учешће у првом светском рату. Открио сам његове односе са Дражом. Открио сам односе које је имао Владимир Велебит и Антун Аугустинчић вајар, који су били обавештајни официри интелиџенс сервиса, који су Броза после изласка из Огулина 14. марта (прецизно 14. март 1934. год.) врбовали да ради за енглеску обавештајну службу, као што га је и Стив Крајачић врбовао да ради за НКВД. Бивши аустроугарски официр, обавештајац, постаје тако трећепласирани обавештајац који ради и за трећу службу. Да би коначно, узимајући за супругу Херту Хас из угледне мариборске адвокатсаке породице, добио кључни улаз да би постао Валтер, не код Коминтерне, него Вајс Валтер код Абвера за немачку обавештајну службу.

Значи, 4 велике службе штитиће Јосипа алијаса Броза Тита. И установио сам и утврдио, да је комунистичка партија Југославије била расформирана 1937. године. Да је имала 3 лажна Централна Комитета, један у Паризу, други у Прагу, трећи у Бечу. Да се Јосип Броз никада није срео са Стаљином пре рата. Да је Коминтерна написала 1942. године депешу у Загребу, Сребрњаку Ваздуху, ко је Броз. Друго, установио сам убиства у Шпанији за време републиканског грађанског рата. Да је Броз боравио 3 пута у Шпанији, да је постао љубавник Долорес Ибарури. Да је је захваљујући Прежихову Воранцу, Бевцу и осталима, у Паризу ликвидирао елитно језгро комунистичке партије Југосалвије! Да је он издао генерала НКВД-а Мустафу Голубића! Затим сам установио о барцелонском Конгресу који је означио Броза као вишеструког агента! То је онај конгрс комуниста интербригадиста, чији ће сви учесници бити побијени у току другог светског рата! А то је елитни ешалон комуниста добровољаца у Шпанији! Установио сам да га је устоличио Копинич на VIII загребачкој конференцији, оглашавајући се као да је он овлашћен од Коминтерне да га именује. Установио сам да га генерални секретар Коминтерне Димитров никада није именовао! Имао сам комплетан увид у документацију Димитрова! Установио сам да је себе прогласио за маршала» 40 дана пре АВНОЈА-а!…“

Заиста је фасцинантан Момчило Јокић, ко Небо од земље разликује се од прегршт анационалних комуниста у срба, попут Љубодрага Симоновића Дуција и многих сличних, али опет је комуниста који се поноси србством, нема комплекс што је србин и што те „проклете националне интересе срба“ види као ралан и специфичан израз реалног човечанства, човечанства у малом, ЖИВОГ човечанства, а не мисаоно-апстрактног и догматичког у коме нема равноправности идентитета, а у свему осталом има, већ си само „добар дечко“ ако си „грађанин“, „пролетер“, „радничка класа“, али ако си поред тога и националиста, е онда си затуцан и „једеш живу децу“…

Мислим да је овај грандиозни човек Момчило Јокић неправедно медијски запостављен, мислим на интернет а не на медије са националном фреквенцијом где нема никакве шансе да се појави, а толико се жртвовао несебично да би србској нацији презентовао истину о Титу и свему повезаном, о разним догађајима, партијама и другим комунистима. Зато апелујем да га неко из Снаге народа» или Оливера Милетовић са ТВ Палме плус, позове и направи серијал, да нам као сведок времена из прве руке каже све шта има, док је још жив. Сада Момчило Јокић има 78 година, и улази у 79-у.

-Момчило Јокић из 2013. године

Момчило Јокић из 2013. године. Живи у Аранђеловцу

Дајте људи учините нешто, немојмо да бацамо и губимо своје бисере, а да гомиламо безвредно камење.

Драган Симовић: Мораш да се бориш!


Аутор: Драган Симовић, песник и књижевник

dragan simovic portret-3

МОРАШ ДА СЕ БОРИШ!
(Праискона песма ведсрбског песника-ратника)

Твоја је Света Дужност
да се бориш за Породицу,
за Племе, за Род.

Мораш да се бориш,
а поражен бити се не смеш!
Мораш да бориш,
а предати се не смеш!
Мораш да се бориш,
а погинути не смеш!

Тебе су Богови изабрали,
да се без предаха бориш –
за Племе,
за Породицу,
за Род.

Да се бориш за Светлост,
за Истину,
за Правду,
за Живот у Вечности!

Ти ни трена једног не смеш
посумњати у Порекло своје,
у Богове своје,
у Божанство своје.

Ти си Један и Једини,
не само у свету овоме,
већ у свим знаним
и незнаним
световима иним.

Један и Једини,
и Непоновљив.

Мораш да се бориш,
и мораш да истрајеш!
Мораш да се бориш,
и мораш да надјачаш!
Мораш да се бориш,
и мораш да победиш!

Твоја је Света Дужност
да се бориш за Породицу,
за Племе, за Род.

Мораш да се бориш,
јер си Сварогом Свебохом
изабран –
да се вечно
бориш!

Драган Симовић: МОРАШ ДА СЕ БОРИШ!

Линк ка видео прилогу на YouTube
Видео прилог можете скинути преко овог сајта.

Драган Симовић: О надрастању мржње


Аутор: Драган Симовић, песник и књижевник

Srbski posvecenik-2

О НАДРАСТАЊУ МРЖЊЕ

Освешћен човек не мрзи ни највећег непријатеља својега.

Јер зна, да мржња увек рађа мржњу.

Упасти у вртлог мржње, то је као када небеско тело упадне у црну рупу – из црне рупе нема повратка!

Штавише, мржња је највећи непријатељ човеков на Путу Духа и Светлости; то осећање и стање нашега нижег бића, потире све оно узвишено, племенито и божанско у нама.

Први и суштаствени задатак човеков јесте узрастање, надрастање, надилажење и превазилажење свих оних стања, мисли, наума, намера и осећања што га вуку надоле, у таму, у бесловесност.

Све оно што се односи на човека, на суштог човека, то се односи и на народ, на сушти народ!

Срби као Народ, и као Биће Словесно и Сушто, морају да се узнесу на виши ступањ духовног развоја, да би могли да надрасту, надиђу и превазиђу мржњу својих вековних непријатеља.

Напросто, Срби не смеју да се каче за мржњу која је према њима усмерена.

Морају да буду изван и понад сваке мржње, уколико желе да се пребаце на вишу раван Космичке Свести, одакле ће моћи да сазерцавају Језгро Духовног Суштаства.

Опасно би и погубно било (по саме Србе опасно и погубно!), у овоме часу, када би Срби на мржњу одговорили мржњом!

У овоме часу, за Србе је најважније (а, можда, и најбитније!), да се посвете својим изворним и праизворним, самосвојним и самобитним, стваралачким замислима и визијама.

Да осмисле и васпоставе своје Духовно Језгро; да осмисле и васпоставе властити Пут Посвећења.

Да на пољу властите самониклости и самобитности, развијају властиту поетику живота и живљења; властити духовни и философски поглед на свет; властите уметничке, научне и образовне правце и школе.

Да се више не угледају ни Исток ни на Запад, већ да открију, препознају и освесте властити Пут Светлости за прилазеће и надолазеће Ново доба; будући да ће Ново доба, како је давно речено и најављено, и бити у Знаку Божанског Духа Стварања.

Бавити се собом, и само собом!

Својом Душом, својим Бићем, својим Присуством и својим Духом.

Када будемо дошли до тог стања Духа и Свести, тада ће и сви наши вековни непријатељи сами од себе нестати; штавише, тада нам сви наши непријатељи из минулих векова, никада више неће ни бити непријатељима!

Срби – Срећна вам СрБска Нова година…!!


Свим Србима хришћанским Православцима честитам Нову 2013. Годину!
Свим Србима Православцима честитам Нову 7521. Годину!

Да би свима нама било боље у овој години и надаља, ради нашег свеопштег Све-Србског Препорода, морамо сменити са власти наше највеће историјске непријатеље, домаће издајице и квислинге! Такоће, у свим институцијама културе и образовања, требамо довести Србске Духовне-Националисте и Патриоте, а да сменимо многобројне тзв. „србе“ који су на овај или онај начин антисрбски настројени у суптилно нас, ради разних туђизама и служећи нашим душманима, расрбљују и одвајају од нашег Србског бића и Рода…!

У то име, нека нам свима нама, на појединачном, породичном и националном плану, почевши од 2013.-7521. Године, крене на боље, до тоталног и благородног препорода и обнове…!

Послушајте један диван инструментал-колаж живе музичке легенде Бора:

Владана Вучковића – Паје

Марс, Ила-Ила, Београд

А, сада, погледајте један диван филм…

Stara baśń (2003) – Стара прича: Кад је Сунце било Бог (србски превод)

Линк ка видео прилогу на: https://www.youtube.com/

Упутство: Да би видели србски титл, кликните на основној линији Ју Тјуб плејера на „cc“ и када вам се отвори мали прозорчић са натписима ви кликните на: „Српски – Stara prica“ и то је то. Ако скинете филм на компјутеру, превод се неће видети, већ само на Ју Тјуб сајту како сам објаснио. Тако је то урађено. Упутство можете видети и сликовито, преко овог» приказа.

Срећно вам гледање филма…

%d bloggers like this: