Игор Антишић: Може све само Србин не


По идентитетном и менталном склопу, србима, да би опстали као народ, потребни су млади нараштаји попут србина Игора Антишића из организације „Млада српска снага„, јер преци су изумрли и поклани од „браће“ (узалуд), старија и средња генерација срба је потпуно откорењена од националног идентитета, јер су у СФРЈ васпитавани у анационалном идентитету, што значи бити све, само не нешто конкретно и органско – Србин! Дакле, бити неорганска идејно-идеолошка теоретска универзалија: грађанин, југословен, космополита, комуниста итд … дакле ниси одговоран никоме, јер идеје и појмови: грађанин, југословен, комуниста, космополита, не могу да ти дају повратни одговор, па да видиш на чему си, да ли исправно радиш или не …

Наравно, свака част малој групацији срба интелектуалаца и обичних срба у народу из те старије и средње генерације, који и поред све комунистичке лоботомије нису изгубили национални дух и идентитет, већ су и дан данас остали срби, али су медијски потпуно анонимни или маргинализовани, јер у данашње време зомбија и зомбизма, догодило се само оно што се каже у медијима, на телевизији (строго контролисано), а шта се заиста догодило у нормалном органском животу … ма ко *ебе живот (он захтева одговорне слободне индивидуе које размишљају својом главом), кад можеш да функционишеш конформистички као „слободан“ роб разноразних виртуелних светова, понуда је огромна: телевизија, филм, игрице, интернет, спортски преноси … ма и превише је тога.

Због свега овога, значај Игора Антишића је велики, само да се тако нешто још више оплоди међу Србима, размножи, и омасови …

**********************

Извор»
Аутор: Игор Антишић

image18

2018. биће тачно један век како губимо наш идентитет и све оно што нас је чинило Србима. Почевши од вере, писма, слављења заједничких хероја и жртава, па тако и културних и научних радника и много других ствари. Како се то догодило и то само за један једини век, што признаћете, у историји и није пуно?

Последња четвртина, а посебно сам крај 19 века код српских интелектуалаца, готово без изузетака преовладава идеја о уједињењу са Хрватима и Словенцима у једну државу. Док су Хрвати до пред само уједињење палили српске куће по Загребу, забрањивали ћирилицу и изјављивали како би побили све Србе али их има пуно, дотле је наша интелигенција са све краљем на челу хрлила у једну природно неодрживу творевину. Саму ту идеју су Срби платити крвљу у Великом рату, док су баш ти исти са којима смо се ујединили били на противничкој страни али све то се брзо заборавило јер требало је по сваку цену ослободити “браћу”. Овде нам се намеће питање од кога их ослободити када су за те исте гинули? Читав идеал тадашњег српског врха можда се најбоље огледа кроз Нишку декларацију и ове реченице “Постало уједно борбом за ослобођење и уједињење све наше неслободне браће Срба, Хрвата и Словенаца. Сјајни успех који има да крунише ово војевање, искупиће обилато крваве жртве које данашњи српски нараштај подноси”.

image19

Након уједињења српски елемент је постајао све слабији и заправо је служио за поткусуривање и вечити аргумент оних који су ту земљу видели само као корак ка “својим” земљама, Хрватска и Словенија, да је то хегемонија српске буржоазије и угњетавање осталих. Било би добро да је тако било али није. Занимљиво је исто тако споменути да у политичком животу ни једна српска странка није имала у називу српска, а још горе да се свака на овај или онај начин залагала за Југославију, подређујући стално Србију и користећи је као добру преговарачку понуду хрватским и словеначким странкама, које су већ тада тражиле своје оквире и границе унутар Краљевине СХС, па касније Краљевине Југославије.

Оно што је најтужније је то да су се тада полако Срби почели преводити у Југословене и то директном заслугом српске интелигенције или елите, како је коме лакше, а већ тада се почело полако одбацивати ћирилично писмо и мало је фалило да се склопи унија са Ватиканом. Каква је имагинарна и неостварива замисао била та земља најбоље се види догађајем пред сам Други светски рат када су заједничку војску одмах напустили Хрвати и Словенци и пребацили се код истих оних од којих смо их ми “ослобађали” у Великом рату.

Након завршетка Другог светског рата слика и прилика Срба се пресликала, али овај пут у много горем облику, што је и нормално, јер онај ко не учи из своје историје сваку следећу грешку скупље плаћа. Доласком КПЈ и Тита на власт, оно што је започето у Краљевини, наставило се и у СФРЈ само много озбиљније. Од српског корпуса створене су нове нације, па смо тако добили нације географског и религијског типа, односно Македонце и Црногорце географским начелом и Муслимане религијским (од којих данас постадоше Бошњаци или Босанци, чекамо да се договоре како ће се звати). Што се самих граница Србије тиче и ту се напорно радило, па је Барања захваљујући Миловану Ђиласу, предата Хрватској, а Србија је била једина од тадашњих Република која је имала и своје две покрајине, Војводину и Косово и Метохију. Срби су и даље били стубови југословенства, заправо многи су прешли (као да је то нека карташка игра) у Југословене, а да би напредовали у послу многи су престали да славе славу и да иду у цркву. Католици ових проблема нису имали, али православци (Срби) су били на великим искушењима. Латиница је постала доминантна и како је време одмицало све више и више је ћирилица, не само одбацивана, него и заборављана међу Србима, а ово посебно важи за Србе ван Србије. Тако то иде када хоћемо свима сем самима себи да угодимо. СФРЈ се попут своје претходнице распала у крви, а Срби су протерани са готово свих простора бивше државе и своје уточиште нашли у Србији. Поново нисмо научили из грешака и када смо лако могли прећи преко геноцида усташа и надалеко по злу познатих Јасеновца и Старе Градишке, етничко чишћење Срба, а посебно етничко чишћење из Хрватске (где су Срби били конститутиван народ) и није тако тешко пало. Кунеш се у друге, а за своје немаш поштовање и шта друго можеш да очекујеш?

image20Распадом СФРЈ улазимо у државу СР Југославију или боље речено Србију и Црне Гору, а од 5. октобра 2000. године почињемо да се здушно боримо за оне који су нас само годину дана пре тога крвнички бомбардовали и нахранили осиромашеним уранијумом. Занимљиво је да опет нисмо били Срби, него смо постали грађани. Овај период, а пошто смо живи сведоци истог, бићу слободан да кажем да је најгори период у историји нашег народа. Најгори је због само једне ствари, а то је што се у прошлости и многим мукама српског народа могао изгубити “само” живот, а данас се губи идентитет Србина појединца, а самим тим и читавог народа и земље Србије. Ми смо сведоци наплате по убрзаном принципу свега оно што је почело да се ради од 1918. године, а бићу слободан да кажем и раније. Из свега овога нисмо извукли никакве поуке, него и даље срљамо у пропаст и за брата сматрамо оног ко је нашег брата до јуче клао, протеривао или злочиначки бомбардовао. Међутим, ипак требало би да се запитамо и поставимо испред себе пар питања. Некада је одговоре и правце размишљања, а у циљу освешћења, најбоље исказати питањима.

  1. У Југославији смо били Југословени, а у Србији смо грађани, па ако је тако, јел Србина створио Југословен, а Србију грађанин или је то све дело Срба? Или нас је једноставно срамота да кажемо да смо Срби?
  2. Ако не учимо из наше прошлости и немамо за своју земљу и свој народ поштовање, шта онда можемо очекивати у најскоријој будућности? Нову Мачву, Јасеновац или погроме из Крајине и са Косова и Метохије?
  3. Резиме у најкраћим могућим цртама нам је показао да нас је наша елита стално гурала у пропаст, а при томе њима ништа није фалило, ни тада као ни сада, па да ли опет треба да слушамо ту теоријску елиту без трунке народног (заправо они се гаде сопственог народа) или треба да покушамо да створимо нове снаге, које ће пре свега бити народни људи или боље речено народни трибуни?
  4. Видели смо да за време Југославије, што монархистичке, што титоистичке, нисмо имали ни једну српску странку, него југословенске странке састављене од Срба које су се бориле за Југославију, а данас видимо да нема странака које се боре за Србију, Србе и остале народе који живе са нама и поштују нас подједнако као и ми њих, него се борба заснива на евроунијатским или руским причама, па нам се намеће питање да ли је то добар метод борбе и докле ћемо да кукамо и живимо у заблуди да ће нам неко са стране помоћи?
  5. Да ли могуће да након свих ових горких искустава и то само за непун један век нисмо баш ништа научили и да и даље лутамо и верујемо онима који су нас толико пута преварили?

Момчило Јокић храбри и часни србски комуниста и антититоиста из СФРЈ којим срби треба да се поносе!


Док сам писао свој први текст» о мом разлазу» са анационалним комунистом Љубодрагом Симоновићем Дуцијем коме сам 8 година одржавао блог», напоменуо сам да нисам априори против комуниста, већ да сам против анационалних србских комуниста који су имали јасан анимозитет према србском националном идентетету, и националном идентитету уопште, па су самим тиме у СФРЈ ставили србе у неравноправан положај у односу на још 2 битна народа поред Срба, који су сачињавали СФРЈ, а то су хрвати и словенци, чији су комунисти имали јасан и чврст национални идентитет с којим су се поносили, и самим тим своја чврста национална становишта, која нису желели да жртвују зарад југословенства и човечанства, за разлику од огромне већине србских комуниста у СФРЈ, којима је на првом месту било југословенство и човечанство зарад жртвовања србских националних интереса, због тзв. „мира у кући“, „братства и јединства“ што данас знамо да је била брутална лаж! Све је то било код њих на нивоу претпоставке и наивног веровањаа ако заволиш џелате, да ће они „схватити ко су Срби“ и заволети их, почети да их цене. Међутим, као што то бива ко иоле познаје психологију личности, таквим наивним веровањима се само рефлексно постиже супротни контра ефекат, џелат постаје још већи џелат. То веровање и нада је тако детињаст поглед на свет који је последица идејног комунистичког фанатичног идеализма који их је потпуно емоционално и емотивно обузео и заслепео, да они напросто од шуме нису видели дрво испред себе које сачињва то човечанство у њиховим „шумовитим“ главама, које је непрекидно стојило испред њих, у пуном цвату! Јер, забога… „они воле цело човечанство“, нису они „примитивни и затуцани себични националисти“. Такви какви су били, до сржи анационални, у србским главама стварали су осећај кривице што су срби-срби који носе у себи тај „примитивни национални идентитет“, ту „нижу друштвену свест“ итд…

Неки од водећих србских комуниста тог раздобља, Марко Никезић и Латинка Перовић, имали су поштапалицу да су „Сви национализми у СФРЈ опасни, али да је најопаснији србски национализам“ давајући тако алиби хрватским и словеначким национализмима да разбијају СФРЈ без икакве одговорности за то, јер ето, кад срби комунисти кажу да је србски национализам најопаснији, а кобајаги и други јесу, али не и „најопаснији“, онда имате сталног и дежурног кривца за распад СФРЈ, то су Срби као народ, који су још на IV Дрезденском Конгресу КПЈ 1928.» године од стране комуниста проглашени за хегемонистички народ који терорише остале народе на Балкану, па је с тога требало и разбити Југославију на више мањих држава, и на штету срба, што је и одлучено на Дрезденском конгресу.

Међутим, у тој вирусној поплави анационалних србских комуниста који су одани били искључиво југословенству и човечанству, зарад жртвовања „примитивних и себичних србских националних интереса“, било је у срба и ретких комунистичких бисера попут Момчила Јокића, који су и поред тога што су желели да комунизам завлада човечанством, ни по коју цену нису, зарад човечанства и пре свега југословенства, били спремни да жртвују националне интересе народа коме припадају, јер су и свој народ третирали као равниправног дела тог човечанства, достојног и вредног својих националних интереса, попут свих осталих народа који чине човечанство, без да се осећају кривицу што својим деловањем штите националне интересе свога народа (баш као што су за своје нације имали третман хрватски и словеначки комунисти), јер се Момчило Јокић држао девизе свога оца комунисте који је говорио:

„Да онај ко не воли свој народ, не може волети ни остали свет. Да интернационализам не забрањује да човек буде свесни патриота и бранилац свога народа.“

Дакле овде видимо оштру разлику између србских анационалних интернациналних комуниста, разних космополита и „грађана света“, који националне интересе „свог“ народа сматрају примитивним и себичним, за разлику од комуниста интернационалаца попут Момчила Јокића, који с поносом заступају интернационализам који брани конкретне националне интересе свог србског народа, који је равноправни део човечанства, а самим тим и специфично човечанство у малом, само по себи. Такви комунисти интернационалисти не робују апстрактним и мисаоним замислима човечанства, као ватрени и страствени анационални србски кумунисти који су због свог идејног анационалног фанатизма, заслепљени и неспособни да схвате сложеност човековог идентитета, и човека као индивидуе, и његовог колективног идентитета, колективне свести и колективне националне идентификације.

Иако комуниста по вокацији, због свог израженог националног срБског» идентитета, Момчило Јокић се није либио да га брани када је било најтеже, када је могла глава да се изгуби због тога, за време диктаторског и антисрбског Титовог режима у СФРЈ!

Да није тако било, зар би он био толико глуп, да се не либи да са својим друговима комунистима истомишљеницима, храбро оснује илегалну комунистичку партију Југославије када је Тито био у пуној владалачкој моћи!

Лако је бити „против“ Тита 35 година после његове смрти, после пропасти СФРЈ, кад Тита одавно нема међу живима, прави борци комунисти се препознају кад делују када је најтеже, када могу изгубити главу, живот…!

Такав је био и комуниста Момчило Јокић са својим комунистима истомишљеницима и саборцима, што ће се јасно видети у 3 доња прилога, 2 интервјуа са Момчилом Јокићем и једног видео прилога. Момчило Јокић и његови комунисти саборци јасно су видели скретања званичне КПЈ на челу са Титом, са свеобухватног пута зацртаног идејом социјализма и комунизма. Били су незадовољни политиком Савеза Комуниста Југославије, јер се социјализам није спроводио у жељеном свеобухватном правцу, а посебно су били незадовољни „тихом“ издајом Космета Титовог антисрбског режима, па су одлучили да оснују илегалну КПЈ као опозициону партију наспрам званичне КПЈ на челу са фараоном Титом, као и да изнесу јавно на видело све нечасне и прљаве радње које су се одигравала на Космету, које су биле противне србским националним интересима!

О томе укратко говори овај први чланак о рехабилитацији Момчила Јокића, будући да су он и његови саборци одмах те 1974. године били ухапшени после одржаног илегалног конгреса у Бару, и оснивања опозиционе КПЈ, јер наравно УДБ-а је још раније убацила кртицу у њихову организацију, све је било праћено, затим су осуђени на робију. Момчило Јокић је добио 11 година строгог затвора.

Момчило Јокић из 2005. године

Момчило Јокић из 2005. године

################

Извор»

Рехабилитован Момчило Јокић, оснивач илегалне КПЈ

АРАНЂЕЛОВАЦ – Да је правда спора, али достижна говори и случај рехабилитације Момчила-Мома Јокића (73), једног од оснивача прве опозиционе илегалне Комунистичке партије Југославије и копредеседник чувеног Барског конгреса од 6. априла 1974. године.

Јокић је рехабилитован одлуком Вишег суда у Крагујевцу после 36 година од када је осуђен на 11 година строгог затвора због кривичног дела удруживања против народа и државе.

Титов обрачуна са неистомишљеницима

Судско веће је, наведено је у образложењу, у поступку рехабилитације познатог књижевника и публицисте недвосмислено утврдило да је суђење Јокићу и његовим истомишљеницима био политички процес и обрачун Јосипа Броза Тита са свима који су били незадовољни политиком Савеза комуниста и стањем у земљи, самоуправним социјализмом и „тихом“ издајом Косова и Метохије.

Јокић каже да је одлука закаснела, али да је он, ипак, добио моралну сатисфакцију.

„Нема веће части од скидања жига човеку који је осуђен као ‘непријатељ народа'“, рекао је Јокић Танјугу.

„Ако човек верује у своје идеале онда рехабилитацију доживљава као победу правде над лажима“, казао је Јокић, и данас уверен да народ који, како каже, нема своје мученике и хероје, нема право на своју будућност.

„Српски народ је увек имао своје хероје који нису тражили ни власт, ни ордење, ни признања, али су својим болом и хероизмом ушли у историју као живе иконе свог народа“, казао је Јокић, наводећи да је и његово књижевно и уметничко стваралаштво посвећено филозофији слободе и одбрани истине и части целог једног покољења.

Тајно похапшени

Јокић, рођени Пећанац, био је један од 35 оснивача прве опозиционе антититовске партије у бившој Југославији и један од челних људи оснивачког Конгреса обнове КПЈ у Бару, главни и одговорни уредник илегалног листа „Комунистичка искра“.

Месец дана по одржавању конгреса, његови оснивачи и учесници су „проваљени“ и тајно похапшени по наредби Савезног тужиоца СФРЈ и у најстрожој конспирацији размештени у више затвора широм земље.

Јокић је, пресудом Великог кривичног већа у Титограду 18. септембра 1974. године, осуђен је на 11 година строгог затвора, од којих је, у Казнено-поправном дому „Веље Брдо“ у Спужу, издржао осам.

Тајни досије Јосип Броз

Указом Председника Председништва СФРЈ Сергеја Крајгера пуштен је условно на слободу 22 месеца после Титове смрти. Његовим истомишљеницима, од којих је, осим њега, данас жив само још један, суђено је и у Окружном суду у Пећи.

„Ни после изласка из затвора нисам био слободан, јер су ме непрекидно пратили. Био сам емигрант у својој земљи“, објашњава Јокић свој вишедеценијски дисидентски положај, али је то време неприхваћања, игнорисања и одбацивања у широј јавности искористио да напише значајна књижевна дела.

Његово политичко-историјско дело „Тајни досије Јосип Броз»“ доживело је три издања, а у припреми је и четврто, допуњено, док је у такозваној лепој књижевности објавио 12 књига, пет драма, аутор је антологије „Поезија Словена од 9. века до данас“ и других књижевних дела.

„Тренутно сам окупиран рукописом за књигу ‘Политика и злочин’, која ће бити посвећена свим мојим саборцима и страдалницима Брозовог комунистичког режима“, објашњава Јокић своје планове, искрено задовољан што је истина нашла правду, а закон укинуо срамоту.

######################

А сада прочитајте још потпунији чланак око Барског конгреса и покушаја формирања илегалне опозиционе партије КПЈ од стране сбрског комунисте Момчила Јокића и његових другова сабораца, јер су били незадовољни Титовим режимом који је био на штету Срба. То је мало познати интервју са Момчилом Јокићем обављен 2004. године, којег је направио Добрица Гајић.

Момчило Јокић:

„Барски конгрес“ је инициран после мог доласка са Космета, у „Побједу“, у Титоград. Направио сам тих година и кућу на обали мора, у Бару. До тада сам објавио око 40 научних радова, спремао докторат о Достојевском. Онда су почели да долазе моји пријатељи из Приштине, Пећи и Косовске Митровице. Рецимо, археолог Јован Глишић, историчар Бранко Бошковић, професор књижевности Радомир Ивановић, редитељ Јован Булајић, сликар Никола Гвозденовић Гвоздо и др. Сви су ми доносили податке, писали по 10-15 страна шта се догађа на Космету, да је Косово за нас практично изгубљено.“

Већ тада, у време одржавања тог тајног конгреса и оснивања илегалне КПЈ априла 1974. год., Јокић је имао доста компромитујућих података о Титу који би оспорили његов легитимитет, дакле циљ србског комунисте Јокића и његових сабораца је било да се супротставе Титу и рушење уставног поретка тадашње СФРЈ, јер су се лоше решавала национална питања, будући да се припремало „тихо“ издвајање Космета на штету срба као народа. Данас је то 95% готова ствар, остали су само још „ситни завршни радови“ док се срби забављају гледањем ТВ фарме, спортских преноса, док буље у своја Ајфоне, таблете и лап топове…

Ја док до пре неколико месеци нисам нашао преко интернета све ово око србског комунисте Јокића, барског конгреса и покушаја да се формира опозицона КПЈ 1974. која би се супротставила Титу, јер је са врхом савеза комуниста Југославије водио политику на штету Срба, нисам ништа знао тада, па ни до распада СФРЈ 1991. године, да је неко у тој „идиличној земљи “ знао шта се све спрема србима и Србији, и да су постојали храбри србски комунисти који су се усудли да се супротставе свемоћном Титу када је било најтеже, а живео сам у СФРЈ, тој „идиличној земљи“ за коју срби и данас кукају, а знају и сами да је све било суштински и по дубини на штету Срба, јер, забога: „могли су да спавају на клупи“, а да их нико не дира. Многи срби који данас кукају за тиме, још спавају на тој клупи и још се нису пробудили са ње, да отворе очи и погледају горку реалност, да су само паразити који су купљени стандардом живота, који је ионако био на лажним економским основама» (прочитај у том чланку студију економиста Миодрага Зеца и Огњена Радоњића: „Економски модел социјалистичке Југославије – Сага о аутодеструкцији), на конту задуживања и кредита. Међутим, 90-их година прошлог века, дошао је конобар да све то наплати, на штету срба наравно, који су платили главни цех, а многи срби никако да се И ДАН ДАНАС пробуде са те клупе где и даље „мирно спавају“, иако је клупа одавну измакнута, не виде да клупе више нема, као ни СФРЈ, остао је само сан, без клупе и државе. Многи срби су своју историју и суверенитет продали зарад доброг стандарда живљења у СФРЈ. Зато данас немају ништа: ни државу, ни одрживи економски стандард на реалним основама, ни суверенитет. Остао им је само сан о „клупи на којој су мирно спавали“, и нико их није дирао док су спавали, зато спавају и данас, а прети им нестанак и пропаст.

######################

Извор»

Момчило Јокић, Титов биограф: Тито није Броз!

„Погледи“, бр. 262, јуни 2004. Разговарао: Добрица Гајић

Момчило Јокић (1937) један је од најпознатијих политичких дисидената Брозовог режима. Завршио је светску књижевност, филозофију и право. Студент београдског и загребачког универзитета. Као учесник „Барског конгреса“ (5-6.04.1974.), ухапшен је и осуђен на 11 година строгог затвора. Под најтежим условима провео је 8 година у КПД „Веље брдо“ код Спужа. Још 70-тих дошао је до првих сазнања о лажном идентитету Јосипа Броза Тита. Сазнања о томе изнео је у књизи „Тајни досије Јосип Броз“ (19922004).

ПОГЛЕДИ: Ко је Јосип Броз?

ЈОКИЋ: Јосип Броз је вишеструки агент. Радио је за британску обавештајну службу од 1934, увео га је у њу Владимир Велебит, каснији генерал и дипломата. Прозвао сам га због тога јавно у мојој књизи и у „Политици“. Британија му је признала чин генерала. И данас тамо живи, са 88 година. Друго, није спорно да је Стево Крајачић Стив увео Броза да ради за НКВД. Преко оца своје супруге Зденке Хас, чувеног адвоката из Марибора, Броз је радио за АБВЕР, а пре тога био је обавештајни поднаредник Аустроугарског царства у Печују. Он је, у ствари, Јосип Амброз, који ће у војној школи у Печују преузети идентитет Јосипа Броза, Хрвата рођеног у Бечу, који је умро 1913.

ПОГЛЕДИ: У Печују је са (Ам)Брозом био и Крлежа?

ЈОКИЋ: Крлежа и Хитлер. Крлежа је тада непозната личност, будући велики хрватски писац, личност енциклопедијског образовања, велики ерудита, можда најбољи есејиста свих времена са Балкана, али лош драмски писац, иако су га тако славили, и још гори песник. Он постаје велики пријатељ Јосипа (Ам)Броза. То је кључни тренутак за њихово нераскидиво будуће пријатељство.

ПОГЛЕДИ: Значи, Крлежа је сигурно знао ко је Тито?

ЈОКИЋ: Апсолутно. То је кључни тренутак, то је мост поверења и мост уцене који их је држао. Јосип (Ам)Броз рођен је у ванбрачном браку пољске грофице и мађарског Јеврејина, управника имања у близини Сегеда. Да би се спасла част пољске грофице која је имала велику латифундију, новорођено дете прихвата једна породица, а издржава га управник имања, јер је то његов син. Као мали, имао је кућну учитељицу, учитеља музике. Отуда Броз, алиас Тито, свира Моцарта. У војно-обавештајној школи у Печују, отац први пут даје презиме свом сину. Пошто је као дечак одлично знао јахање, мачевање, Јосип (Ам)Броз је у школи интелект првога реда. У Печују је и Адолф Хитлер, син цариника са железнице, Баварац, мршав, са ликом савременог хипика. Он се разболео од јефтике, у ствари замрачења плућа, односно туберкулозе. Пошто је елиминисан из школе, Хитлер се нашао на улици. Иначе, Крлежа има католичко име Фридрих – Мирослав Фридрих Крлежа. И у војном протоколу стоји то име. Никада га Крлежа, кога као есејисту јако ценим, није споменуо у својој биографији. Само је једном рекао: „Био сам заточеник Печуја“. Какав заточеник, кад је био повлаштени школарац?!

ПОГЛЕДИ: Испада, по Вама, да ни прави Јосип Броз није рођен у Хрватској?

ЈОКИЋ: Прави Јосип Броз рођен је у Бечу. Ни Броз, ни Амброз нису рођени у Кумровцу. Зашто је измишљен Кумровец? Из чисто лингвистичког разлога. После смрти правог Јосипа Броза, по договору са пуковником Штанцером, Јосип Амброз преузима његов персонални картон.

ПОГЛЕДИ: Зашто је за време Првог светског рата Јосип (Ам)Броз упућен на источни фронт?

ЈОКИЋ: Зато што је у Петроварадину, као човек који је увек био гладан жена, силовао неколико Српкиња. Ухапсили су га. На тлу Аустро-Угарске, војна лица која би силовала поданика државе, ма које народности био, кажњавана су смрћу. Да не би био ликвидиран, с обзиром на његову блиставу биографију и чињеницу да је Аустрија увек чувала своје обавештајце, шаљу га по казни на руски фронт. Ту долази до његовог рањавања у судару са Черкезима, а затим следи његова одисеја за Омск. Кад би човек математички гледао, 30 % података је у том тренутку тачно из његове биографије.

ПОГЛЕДИ: Утврдили сте да је у Русији пришао Колчаковим трупама?

ЈОКИЋ: Када се распао аустријски фронт, онда су позвани добровољци из словенских земаља са Балкана, да се врате кући. Јосип (Ам)Броз, алиас Тито, није се вратио. Постао је поручник код Колчака. Све до јесени 1920. он је код Колчака, до оних снажних удара кад су колчаковци разбијени. Тек се тада преко Финске и Пољске враћа на тло Аустрије. Не Загреба, како неки историчари тврде.

ПОГЛЕДИ: Ко је на „Бомбашком процесу“ стајао иза Тита?

ЈОКИЋ: Масони. Отац Владимира Бакарића је био судија. Од тог тренутка, Броз ће имати заштиту – признаће што нико није смео да учини – да је припадник забрањене КПЈ. Он то јавно признаје. О томе се звони на велика звона, и могу вам рећи да је о томе више писала београдска штампа, јер су масони били јачи у Београду, него у Загребу.

ПОГЛЕДИ: Да ли је Броз за време Шпанског грађанског рата био у Шпанији?

ЈОКИЋ: Три пута је био. Ја сам, иначе, у једном интервјуу доказивао да је тада упознао Долорес Ибарури, и да је као заносни млади човек, увек дотеран и избријан, у условима грађанског рата, када људи нису имали довољно хране и воде, освојио срце те младе жене, која је имала слободно држање, и постао њен љубавник. Међутим, он никада није признао да је тамо био. Кад се Горкић није вратио и кад су га целог августа 1937. чекали, онда је Тито осетио прилику, позвао Копинича и почео да захтева да се обавезно именује заменик Горкићу. Он је знао да се Горкић неће брзо вратити, јер је знао шта је све написано у оптужници. Али, лаж је да је Горкић одмах ликвидиран. Није ликвидиран ни Петко Милетић, јер је он до 1971. живео у Москви. Милетић је ’39. отишао у Москву да се брани од клевета Броза, Моше Пијаде, Ђиласа и осталих, а Горкић је ликвидиран почетком 1939. Две године је била пат-ситуација, али је Коминтерна захваљујући Копиничу и Бугарину Караиванову преломила. Иван Караиванов је имао мистериозно велики утицај код Георги Димитрова, али без обзира на тај утицај, Димитров никада није дао ниједну наредбу, ни писмену ни усмену, да Броз формира нови ЦК после распуштања партије. Међутим, наши историчари су тврдили да је Броз изабран 25.08.1937. за ген.секретара. Броз никада није изабран, јер је партија била распуштена. Када сам отишао у архив ЦК КП Француске, захваљујући Жану Паскалу, 27 км од Париза, уз благонаклоно допуштење супруге Мориса Тореза, која је била задужена за одржавање архива и кадрове, добио сам картон на коме је о Јосипу Брозу писало, да сумње које су изречене за време грађанског рата у Шпанији стоје, и да је издат налог за његову ликвидацију. Пошто налог није извршен 1938, Стаљин ће послати Мустафу Голубића 1940. у Београд.

ДОКТОРАТИ ШИПТАРСКИХ ПСЕУДО ИНТЕЛЕКТУАЛАЦА

– „Барски конгрес“ је био израз незадовољства начином и методиком како ЦК СКЈ, на челу са Јосипом Брозом, Кардељем и Доланцом решава национална питања, а посебно ситуацију на Косову и Метохији и раст аутономаштва у Војводини. Албанизација КиМ почела је врло рано. Негде ’61. је требало да се дигне устанак у Пећи, ’68. су биле снажне демонстрације, када су се заклињали пред сликом Јосипа (Ам)Броза Тита. Извештаји који су са Космета отишли у Београд код Доланца, Кардеља, Бакарића и Броза, говорили су да Албанци не демонстрирају, него манифестују у почаст Титу, а против српских кадрова. На челу тих демонстрација налазили су се интелектуалци које је наша несретна Србија отхранила, будући гробари Југославије који су се школовали и добијали докторате у Загребу и Љубљани, а њихови докторати били су на нивоу осредњег професора средње школе. Дервиш Рожаја је докторирао биологију код једног нашег академика у Београду. Докторирао је на жаби, рефлекс жабе. Тај Дервиш Рожаја ће бити први ректор Приштинског самосталног универзитета. Онда имате Марк Краснићија, географа који добија докторат у Љубљани, на чистим фалсификатима просторне географије и историје. Он је тада добио орден што је наводно докторирао. И Краснићи ће бити један од декана у Приштини. Онда имате Муљакуа, који докторира на језику шарске Бајгоре, доказујући да језик Шиптара са Шар планине представља корен језика Горанаца, који су били српско-македонско племе које је примило ислам. Али Хадри, који је докторирао на савременој историји, направио је уџбеник „Историја Албаније“, штампан нашим новцем. Пошто сам у то време био члан председништва Културно-просветне заједнице КиМ, наговорим једног доста честитог Шиптара, Али Мују, да стави печат иза мог потписа, како бисмо организовали тзв. Салон уметности у Приштини. То је била најпопуларнија трибина, иза новосадске, у Југославији. Наша је чак била ризичнија, али можда племенитија, јер је имала тенденцију да штити интересе читавог једног народа и истовремено државе, док она у Војводини то није радила. Она је имала више егзибициони карактер. Сећате се песникиње Катарин Ладик, која се свлачила и рецитовала стихове. Код нас тога није било, код нас је све било јако осмишљено. Пошто се она одржавала средом у минут до осам, ставили смо тзв. младу шиптарску науку, њене докторате и публикације на дневни ред – присећа се Јокић свог рада у Приштини, крајем 60-их и почетком 70-их .

ПЕЋАНЧЕВ СЕКРЕТАР ДРАГИША ВАСИЋ

– Мој отац је пре рата био публициста, познавао је Драгишу Васића, Григорија Божовића, Томаса Мана, Дражу Михаиловића, Милана Недића. Друговао је са Васићем и Ђорђем Наумовићем, који је био један од секретара Четничког покрета. Годишња скупштина Четничког покрета одржана је 1936. у Пожаревцу. То је било патриотско удружење и у њему су могли бити чланови само учесници Балканских ратова и Првог светског рата, дакле, ослободиоци Србије и њихови потомци. Седници је преседавао Ђорђе Наумовић, власник листа „Грађанин“ који је излазио у Пожаревцу. За председника је изабран војвода Коста Пећанац, а за секретара Драгиша Васић. О томе нико не пише. Тог податка чак нема ни у биографији литерате и адвоката Драгише Васића. Имао сам лист „Грађанин“ из те године, који је на првој страни донео фотографију војводе Пећанца и секретара Васића.

ПОГЛЕДИ: Како је дошло до организовања Барског конгреса?

ЈОКИЋ: „Барски конгрес“ је инициран после мог доласка са Космета, у „Побједу“, у Титоград. Направио сам тих година и кућу на обали мора, у Бару. До тада сам објавио око 40 научних радова, спремао докторат о Достојевском. Онда су почели да долазе моји пријатељи из Приштине, Пећи и Косовске Митровице. Рецимо, археолог Јован Глишић, историчар Бранко Бошковић, професор књижевности Радомир Ивановић, редитељ Јован Булајић, сликар Никола Гвозденовић Гвоздо и др. Сви су ми доносили податке, писали по 10-15 страна шта се догађа на Космету, да је Косово за нас практично изгубљено. Спремао се нови устав 1974. и ја напишем један отрован текст против Кардељевих амандмана, што је била јерес, само таква. Објавим текст у „Побједи“ и чекам одговор. Текст пренесе „Борба“. Ћути се, али звоне телефони. ЦК Хрватске и ЦК Словеније су звали Титоград да питају, шта хоће тај Момчило Јокић, ко је њега овластио, говори ли он то као слободни стрелац или неко стоји иза њега. Нас 17-оро је 197273. сакупило толико материјала, да смо донели одлуку да напишемо „Белу књигу“ о нечасним стварима које се догађају на КиМ и пошаљемо је руководствима свих република. Спремали смо и часопис који је требало да изађе илегално. Ја сам био главни уредник и оснивач тог листа, који је требало да се зове „Комунистичка искра“. Ту сам планирао да ставим податке о томе ко је Јосип Броз. Књига о КиМ је требало да се појави 19.05.1974. Негде у јануару 1974, у мојој кући у Бару, одлучили смо да се организује један мали конгрес, да се на њему изуче сва ова питања и оспори легитимитет Јосипу Брозу на основу оних података које имамо, јер је самозвани маршал. Он се потписивао као маршал» пре АВНОЈ-а. АВНОЈ је само фарса, оно кад кажу да су га Словенци предложили за маршала.

ПОГЛЕДИ: Ко се тада налазио на власти у Црној Гори?

ЈОКИЋ: На челу Црне Горе је тада једна војно-полицијска олигархија. Ту је Вељко Милатовић, убица четничког војводе Крста Поповића, једног од најпопуларнијих Црногораца у току Другог светског рата, који је убијен као „националиста“. У тренутку кад мене треба да хапсе, он је председник Црне Горе, секретар ЦК је Веселин Ђурановић, а председник владе Видоје Жарковић. Већих послушника и аплаудера Јосипу Брозу од њих није било. Ми доносимо програм и састајемо се 05.04.1974. Састанак је почео у 20 часова, а завршен је у 4 и 30 ујутро. У почетку је било присутно нас 13, а 36 је требало да дође. Неки су стигли са закашњењем, јер је дошло до застоја на путу изнад Петровца. Ми смо све то завршили. Штампан је материјал и проглас, омаловажили смо припрему Деветог партијског конгреса СКЈ и успоставили везу са нашим истомишљеницима који су живели вани, као и са онима у земљи.

ПОГЛЕДИ: Кад сте ухапшени?

ЈОКИЋ: Први удар хапшења уследио је одмах после провале. Главни шпијун био је Раденко Бјелановић, млади професор руског језика у Пећи, који данас живи у Рачи Крагујевачкој. За издају је добио да бира кола и стан. Он нас је пријавио, јер је возио материјал за Бар, где је тајно одржан Пети конгрес обнове КПЈ, чији је циљ био супротстављање Јосипу Брозу и рушење уставног поретка земље. У почетку они нису могли да верују да се неко дрзнуо да, у тренутку када је Броз толико моћан, одржи у земљи тако нешто, јер да смо конгрес одржали ван земље, онда би они рекли да је то нека група емиграната. Ухапшен сам 8.05.1974. Хапшени смо по налогу савезног тужиоца, ма где се нашли у земљи. Ухапсили су ме у тренутку када сам са Јованом Булајићем спремао драму поводом подизања Мештровићевог маузолеја на Ловћену.

Иначе, први сам урадио драматизацију „Луче микрокозме“ за позориште и за телевизију и она је требало да се игра на Ивановим коритима. Телевизија Црне Горе и телевизија Београд требало је да заједнички то ураде, а Црногорско народно позориште, на чијем челу је био Мирчета Пешић, и Ужичко позориште, где је режирао Јован Булајић, требало је да ураде централну позоришну представу. Спремао сам се да одлетим за Београд и они ме на препад хапсе. Рекли су ми да свратим нешто до МУП-а, јер желе да погледам текст који је посвећен Албанији и који је требало да се штампа у полицијском листу. Пошто сам био познат као човек који изузетно зна проблематику Албаније, тачно су ме ухватили на мамац, јер сам 1969. једини од свих југословенских историчара написао и објавио све о Скендербегу. Тада сам користио папине, албанске, италијанске, руске, немачке, румунске и друге изворе. Они су ме ту ухватили, јер ја тада нисам ништа сумњао. Долазим, понуде ме кафом. Одједном се појави петоро људи, и кажу: „По налогу савезног тужиоца, лишавамо вас слободе“.

ПОГЛЕДИ: Како је текао судски процес?

ЈОКИЋ: 14 месеци сам био под истрагом; 6 месеци затворен у специјалном затвору „Јусовача“. То је затвор код железничке станице у Титограду, турски затвор који је подигао подгорички бег Јусуф Мучић. Био сам у ћелији у којој је на превару својевремено затворен Марко Миљанов. То су камени зидови у земљи, велики број стеница, гуштера, пацова свих врста, које никад у животу нисам видео, који су имали крзно тако богато, раскошно, да сам морао, да бих опстао, да их храним – да ми не би откинули уши или прсте. Пресуда ми је изречена 21.09.1975. пред великим кривичним већем у Титограду. Осуђен сам на 11 година строгог затвора, и то „у име народа“. Суде вам као непријатељу народа и државе, иако нико не пита народ да ли се слаже или не слаже с тим. Пред пресуду другостепеног, Врховног суда Црне Горе, довели су неких петоро људи који су случајно прочитали наш материјал у Црној Гори. Дивни, поштени људи, никад их у животу нисам видео. Људи у Црној Гори су радознали, и кад је у питању нешто историјско, они то узму, прочитају, не знају да ће да изгину због тога. То су били дивни људи. Покојни Драго Ђорђевић, који је завршио електронику у Паризу, Лука Васовић, борац о коме је писао Михаило Лалић у оном Комском одреду, онда Миладин Јанковић, голооточанин, борац од 1941, затим Бранко Јокић, млади професор са Цетиња. Нама су казне фактички већ биле изречене, јер је Јосип Броз, само15 дана пре мог суђења, одржао говор радницима жељезаре Јесенице, споменуо „Барски конгрес“ и рекао да нас треба егземпларно казнити.

Одмах после тога, Стане Доланц је на Вису и у Сплиту говорио против нас, а да црногорско руководство не би заостало, Веселин Ђурановић и Вељко Милатовић су одржали говоре у Бијелом Пољу и у Пљевљима. Да ме не би заборавио, Фадиљ Хоџа одржи одмах говор у Дечанима, а подржи га мој нешто старији колега са факултета Михаило Мишо Звица, и нападне ме: „Шта жели тај филозоф, кога он то хоће да омаловажи“, итд.

ПОГЛЕДИ: Колико сте година провели у затвору?

ЈОКИЋ: Осам. Били су пустили буву да ћу бити стрељан и моја мајка је мислила да ће се то и десити. Међутим, када је дошла код мене у посету, ја сам јој у шали рекао да тај метак није направљен у Југославији, да су они велике кукавице, да то не могу да ураде, да нас Јокића под пушком има много и да ће платити добро моју главу. Они су то сигурно снимили. Међутим, оно што је најважније, 7.07. 1975. воде ме у Спуж на издржавање казне, где је требало да издржим тих 11 година. То је био „Дан устанка“ Србије. Тако су ми олакшали да памтим датуме. У Спужу ме држе под невероватним третманом, тако да 1978. моја мајка пише Бакарићу, председнику Уставне комисије СФРЈ: „Молим вас, убијте мога сина и стрељајте, јер мој син нема других намера и других жеља, него среће ове земље и свога народа“. Јер, држали су ме у самици 10,5 х 5,5 стопа. Бетон, отворена кибла, 4,5м висине. Нема светлости, светлост долази из ходника. Постојале су 3 зоне са обручима металних врата. Храну вам достављају кроз метална врата, шпијунка је 14 x 21, као пашчету. Имате шетњу од 30 минута. Убаце вам кофу воде на минус 6, у 5 вас буде. У току ноћи, као лежај имате једну даску, широка је 50 цм, дугачка 180. Добијате два ћебета, и ако се не увијете и претворите у живу цигарету, ви сте готови.

ПОГЛЕДИ: Кад сте ослобођени?

ЈОКИЋ: 01.03.1982. године, 17 месеци после Брозове смрти, јер је речено, док је Броз жив, нема тога ко ће да потпише то решење. Моје ослобођење дугујем Сергеју Крајгеру. Он је то потписао и „Службени лист СФРЈ“ донео је обавештење да је одлуком председника Председништва СФРЈ помилован политички осуђеник Момчило Јокић, филозоф из Црне Горе. Крајгер је био човек интелектуалац. Мислим да је утицај на тај потпис имао академик Видмар. Моји још нису знали да ћу да изађем, а ни ја нисам веровао, јер сам се био помирио с тим да морам да издржим свих 11 година. Дошао сам кући у пратњи мојих пријатеља Загањора. Загањори су Албанци који су дошли да се боре против Турака за време краља Николе. Они су дали бесу мојој мајци да ће ме довести живог кући. Толико су ме волели ти људи. Неки од њих су још живи, а Мустафи Загањору је погинуо син бранећи Требиње у последњем рату. Јединац, кореограф у КУД „Будо Томовић“ у Подгорици. И дан-данас он не зна где су му кости.

ПОГЛЕДИ: Да ли сте се пазили да Вас не ликвидирају по изласку из затвора?

ЈОКИЋ: Кад сам се враћао кући, они су све наместили да изазову судар на Петровачкој страни, и ту су чекали. Али, кад су видели да иде један, па други „мерцедес“, нису знали у којем сам. И одмах су то јавили кад смо сишли на позицију изнад Будве. Мој пријатељ је то слушао, и каже: „Момо, изјаловио им се план да ће колима да те ударе“. Заиста, велика кола су стајала са стране, као, рецимо, на Ибарској магистрали. Дакле, после 8 година долазим у Бар, у кућу на самој обали мора, и ту ме је моја старица мајка дочекала, јер је она на суђењу рекла: „Живећу 101 годину, да бих те дочекала, сине. И твог су оца везали у ланце, издржаћеш ти то, јер ти имаш име“. Тако се и испунило. После мог изласка на слободу, живела је још 8 година, тачно колико сам ја провео на робији. А мени је један човек у затвору то и прорекао. Донео ми је кафу, погледао и рекао: „Е, мој Момчило, колико си овде?“ Био је то неки Рамиз, рођак певачице Есме Реџепове, Циганин који је лутао по Италији, бавио се хипнозом и пљачком. Рекох му „осам година“. „Изаћићеш и толико ће ти живети мајка са тобом, на слободи. Бог ће да је одржи тих 8 година, колико си ти изгубио у затвору“. И то се испунило. Од тог тренутка, постао сам сујеверан и верујем да неки људи знају више него што обичан човек може да зна. Они прави, ретки људи.

ПОГЛЕДИ: Десетак година по изласку из затвора објавили сте књигу „Тајни досије Јосип Броз“. Од кога сте први пут чули за његов двојни идентитет?

ЈОКИЋ: Одлука да се бавим биографијом Јосипа Броза уследила је на основу неких сазнања која сам стекао као млад истраживач, професионални новинар и писац. Међутим, сусрет са првоборцем Ћурчићем са Златибора, који није имао десну руку, био је пресудан. Он је био тешки ратни инвалид, учесник рата од 1941, кога су партизани оставили са једним метком у пиштољу, да изврши самоубиство на Каменој гори после пораза партизанских јединица на Јабуци. Ћурчић ме је посетио, ја сам тада био у Бару. Рекао ми је да му је рођак, који је био курир у Коминтерни, испричао да је питање Броза врло сложено и да ми не знамо кога смо слушали и коме смо аплаудирали: „Ако си спреман да трагаш, могу да ти дам две адресе. Пођи, па после тога одлучи да ли идеш даље или одустајеш.“ Дао ми је те адресе. Једна је била у вези са Варшавом, друга са Бечом.

У Варшави је био један наш човек, ожењен Пољакињом, универзитетски професор историје. Он ме је лепо примио. Онда сам пошао за Рим. Ту сам нашао једног нашег Црногорца, сликара, који ме је одвео у језуитски самостан, да би ми направио везу до Ватиканске библиотеке. Ја тада нисам могао да дођем до Шпаније, иако сам искористио боравак југословенске новинарске делегације, која је 1968. посетила Италију, Швајцарску и Париз. Тада сам већ поседовао одређене податке. Ја сам једини од свих историчара ове земље који је писао о „Барселонском конгресу 1937.г.“, када је Јосип Броз као вишеструки агент искључен из партије и за генералног секретара изабран Петко Милетић, који је издржавао казну у Сремској Митровици. Дошао сам до списка од њих 15 и почео да трагам. Сви су преживели Шпански грађански рат и сви су убијени на тлу Југославије.

ПОГЛЕДИ: С ким сте све били у вези да бисте разоткрили Брозову биографију?

ЈОКИЋ: Имао сам добре везе са нашом емиграцијом, нарочито оном прокомунистички оријентисаном, која је омаловажавала Броза. Онда сам одлучио да посетим Грац, Сегед, Печуј, Беч и Праг. То ми је била прва тура, где је по оној лажној биографији било његово кретање. Последњи архив који сам посетио био је у Омску.

######################

Момчило Јокић писац књиге о Титу – РТВ Мплус 2005.

Линк ка видео прилогу на YouTube
Видео прилог можете скинути преко овог сајта.

Док сам гледао овај интервју са Јокићем, мука ми је била од овог водитеља, стално је сецкао Јокића, уместо да поставља кратка и јасна питања и да пусти Јокића да све каже до краја, без прекидања. Али водитељ је имао потребу да нам докаже да „и он много зна“. Па чекај бре, јел си ти гост или водитељ?

Ево прво неколико Јокићевих цитата…

Биографија Момчила Јокића 00:03:00:

„… Књижевник, естетичар, есејиста, рођен је у Пећи, Добри До, Метохија 1937. године. Основно образовање стекао је у родном граду, завршио гимназију у Пећи и Никшићу, а матурирао у Пећи, студирао светску књижевност на филозофском факултету у Београду и Загребу, са филозофијом и естетиком, а правне науке у Београду …“

О свом оцу комунисти који није био анационалан комуниста са анимозитетом према националном идентитету, што је реткост код србских комуниста, већ комуниста са јаким националним идентитетом, а ипак је и интернационалиста.

Момчило Јокић 00:19::18:

„Радомир Милетин Јокић, Херцег је Раде, је мој покојни отац, предратни публициста, комунист идеалист. Велики заговорник јединства и вере у сопствени народ. Човек који је желео да обједини оно што је најлепше у србском народу. Оно што чини и онај црногорски ген, не овај код данашњих политиканата, него он је сматрао да су црногорци увек били најбољи, најупорнији, најхрабрији срби, јер им је улога Спарте била одређена историјски и судбински. И вероватно, да је данас жив, кад би све ово ишчитао и видео како се пише, шта се ради, да би извршио самоубисво.“

Момчило Јокић 00:39:38:

„На основу списа која имамо, отац је аутор романа „Да будеш сретан“ и „Ја тебе тражим“, као и филозофско политичких есеја књиге „Сигнали“. На основу тих списа утврдио сам, на моје велико задовољство, следеће. Отац је сматрао: „Да онај ко не воли свој народ, не може волети ни остали свет„. Да интернационализам не забрањује да човек буде свесни патриота и бранилац свога народа.“

О Коминтерни и типу комуниста који су постојали…

Момчило Јокић 00:40:35:

„У такозваној Коминтерни, постојало је снажно крило, а да је назовемо у III Интернационали, постојало је снажно јудиш крило које је заговарало, да не кажем, светску револуцију по сваку цену. Практички, словенски народи би били топовско месо да се оствари теоретска премиса, јудиш…

О Титовој биографији, о свом самопрегорном истраживачком раду на откривању праве Титове биографије и идентитета, о радничком комунистичком покрету на Балкану, о архивама француске комунистичке партије које је истраживао. О Титовом полицијском, комунистичком и антикомунистичком досијеу. О Титовим ликвидацијама комуниста у грађанском рату у Шпанији и много тога битног…

Момчило Јокић 01:18:54:

„… И онда сам почео истраживања, и ја вам могу рећи да сам можда једини данас у овој земљи, што не иде у прилог савременим историјским истраживањима, жртвовао 35 година истраживању биографије Јосипа Амброза алијаса Тита. Консултовао сам више од 30 светских архива, имао већу или мању проходност у неким кључним архивама, о којима нико није ни сањао да оне поседују податке о нашем доживотном, самозваном маршалу, самозваном генералном секретару КПЈ. Доживотном председнику СФРЈ…“

Момлчило Јокић 01:20:03:

„Ја мислим да сам у мојој књизи. „Тајни досије Јосип Броз“, посебно у овом другом великом допуњеном издању… Нико од наших савремених историчара, што мене страшно изненађује, чак ме разочарава. Чак данас неки пишу поводом смрти Јосипа Броза „да још није дошло време да се оцени његова историјска улога“…, наши историчари не читају ништа. Не могу да прећутим, али не смем да будем ни толико скроман. У мојој књизи је 95% истине о Јосипу Брозу! Да су је само прочитали они би рекли да је извршен научни верификат његове велике загонетке! Друго, објаснио сам кључне, темељне ствари које се тичу радничког комунистичког покрета на Балкану. Отворио сам увидом у архив комунистичке партије Француске, која је од 1932. до 1939. године имала координациони надзор над свим грађанским партијама Балкана, увид у његов полицијски, комунистички и антикомунистички досије.

Први сам проговорио где је он рођен, какво му је порекло, да је ванбрачни син пољске грофице и управника имања, мађара јеврејског порекла, код Сегеда. Да је истински Јосип Броз хрват рођен у Бечу. Да алијас Тито никада није рођен у Кумровцу. Да није хрват. Да је завршио војну обавештајну школу у Печују. Да га је отац признао за сина 1913. године. Да је у тој школи био Мирослав Крлежа, Адолф Хитлер и Јосип Броз бечлија, и Јосип Амброз Тито (човек који је 1913.год. преузео идентитет правог Јосипа Броза – бечлије). Први сам открио ту велику заблуду, открио сам његово учешће у првом светском рату. Открио сам његове односе са Дражом. Открио сам односе које је имао Владимир Велебит и Антун Аугустинчић вајар, који су били обавештајни официри интелиџенс сервиса, који су Броза после изласка из Огулина 14. марта (прецизно 14. март 1934. год.) врбовали да ради за енглеску обавештајну службу, као што га је и Стив Крајачић врбовао да ради за НКВД. Бивши аустроугарски официр, обавештајац, постаје тако трећепласирани обавештајац који ради и за трећу службу. Да би коначно, узимајући за супругу Херту Хас из угледне мариборске адвокатсаке породице, добио кључни улаз да би постао Валтер, не код Коминтерне, него Вајс Валтер код Абвера за немачку обавештајну службу.

Значи, 4 велике службе штитиће Јосипа алијаса Броза Тита. И установио сам и утврдио, да је комунистичка партија Југославије била расформирана 1937. године. Да је имала 3 лажна Централна Комитета, један у Паризу, други у Прагу, трећи у Бечу. Да се Јосип Броз никада није срео са Стаљином пре рата. Да је Коминтерна написала 1942. године депешу у Загребу, Сребрњаку Ваздуху, ко је Броз. Друго, установио сам убиства у Шпанији за време републиканског грађанског рата. Да је Броз боравио 3 пута у Шпанији, да је постао љубавник Долорес Ибарури. Да је је захваљујући Прежихову Воранцу, Бевцу и осталима, у Паризу ликвидирао елитно језгро комунистичке партије Југосалвије! Да је он издао генерала НКВД-а Мустафу Голубића! Затим сам установио о барцелонском Конгресу који је означио Броза као вишеструког агента! То је онај конгрс комуниста интербригадиста, чији ће сви учесници бити побијени у току другог светског рата! А то је елитни ешалон комуниста добровољаца у Шпанији! Установио сам да га је устоличио Копинич на VIII загребачкој конференцији, оглашавајући се као да је он овлашћен од Коминтерне да га именује. Установио сам да га генерални секретар Коминтерне Димитров никада није именовао! Имао сам комплетан увид у документацију Димитрова! Установио сам да је себе прогласио за маршала» 40 дана пре АВНОЈА-а!…“

Заиста је фасцинантан Момчило Јокић, ко Небо од земље разликује се од прегршт анационалних комуниста у срба, попут Љубодрага Симоновића Дуција и многих сличних, али опет је комуниста који се поноси србством, нема комплекс што је србин и што те „проклете националне интересе срба“ види као ралан и специфичан израз реалног човечанства, човечанства у малом, ЖИВОГ човечанства, а не мисаоно-апстрактног и догматичког у коме нема равноправности идентитета, а у свему осталом има, већ си само „добар дечко“ ако си „грађанин“, „пролетер“, „радничка класа“, али ако си поред тога и националиста, е онда си затуцан и „једеш живу децу“…

Мислим да је овај грандиозни човек Момчило Јокић неправедно медијски запостављен, мислим на интернет а не на медије са националном фреквенцијом где нема никакве шансе да се појави, а толико се жртвовао несебично да би србској нацији презентовао истину о Титу и свему повезаном, о разним догађајима, партијама и другим комунистима. Зато апелујем да га неко из Снаге народа» или Оливера Милетовић са ТВ Палме плус, позове и направи серијал, да нам као сведок времена из прве руке каже све шта има, док је још жив. Сада Момчило Јокић има 78 година, и улази у 79-у.

-Момчило Јокић из 2013. године

Момчило Јокић из 2013. године. Живи у Аранђеловцу

Дајте људи учините нешто, немојмо да бацамо и губимо своје бисере, а да гомиламо безвредно камење.

Михајло Јелић, наставник срПског језика – Требамо писати „срБски“


Требао сам о овој нашој битној србској језичкој проблематици да пишем раније, односно да изнесем свој став (износио сам само став других око овога „срБски»„), јер сада срби имају прече бриге, оне базичне, егзистенцијалне, матерјалне, нестајемо као народ, нестајемо као држава, породице нам се распадају, свађају се и убијају отац и син, браћа такође, пријатељи се разилиазе и крве, нестајемо као нација, потпуно смо аутистични на национално-културни идентитет, а по тој националној матрици нас уназад 100 и више година и уништавају, више наши откорењени „невидљиви“ интелектуалци, него видљиви спољни непријатељ од кога су се срби увек у својој историји одбранили. Страни душмани уништавају нас зато што смо Срби, а не зато што смо грађани, космополите, комунисти, јер грађанин, комуниста, космополита може бити и Словак који живи у Србији, неки Мађар, Словенац. А да о ситуација са издајом Космета и затрпавање Србије азилантима и не говорим. Ако као народ не реагујемо на сво ово уништавање Србије (такође и на уништавање у најбитнијој егзистенцијално економско-привредној сфери), за 5-10 година бићемо мањина у сопственој Србији, и све нациналне мањине, родне мањине, етничке групације (азиланти), имаће већа права од србског народа, који је као народ и нација крвљу стварао своју државу.

Дакле, да кренемо са овом нашом „срПско – срБском“ језичком темом…

Ми требамо писати „срБски“, каже наставник срПског језика Михајло Јелић

Линк ка видео прилогу на YouTube
Видео прилог можете скинути преко овог сајта.

Наставник срПског језика Михајло Јелић, говорио је о значењу србских речи из нутрине србског језика, о њиховој творби и њиховом настанку, из смисла речи-корена из кога су настале. Међутим, ја бих се осврнуо на оно око чег се ломе копља данас, а о чему је причао и дотични наставник, јер све више образованих људи иако знају да путем једначења сугласника по звучности „б“ прелази у „п“ (па се стога пише „срПски“ уместо „срБски„) инсистирају да се у фонетском правопису вратимо на старо писање те речи, тог придева, дакле „срБски“. И ја се за то залажем.

Ставио сам овај интервју са наставником срПског језика Јелићем, јер све то има већу тежину, будући да он зна граматику србског језика, предаје је, али он иде и даље и дубље од лингвиста сувоправилаша, мада ја не би као он и као врх свега, повезивао србски језик са светим писмом, јер србски народ са својим србским језиком постојао је и пре објављивања првог светог писма, више бих обратио пажњу и фокус на губљење смисленог значења србских речи, због извесних граматичких правила.

Заправо, повод за писање „срПски или срБски“ дао ми је Милан Миленковић са интернет радија „Снага Народа»„. Заиста је изванредан интелектуалац и Србин, и ради генијалну ствар, на генијалан начин, оно што је одавно требало неко да уради, елита, али ми немамо националну елиту, већ генијалне појединце. Он политички описмењава Србе путем својих емисија „Гнев Србије(наравно, у том тиму на заједничком задатку су исто тако вредни и изванредни новинари-водитељи са својим емисијама: Драгана Кукрић, Данијела Милошевић, Биљана Ђоровић, и остали које нисам споменуо, нека се не љуте… па техничари Ведран Гбин, Александра Арсовић). И ако је Миленковић левичар по сопственим речима (али левичар са израженим националним набојем и идентитетом. Постоје и такви левичари, а не само анционално-интернационални) покушава да посрби откорењене србе, тамо где још може да се прими, а може, неке је потребно само још мало погурати… да им врати самопоштовање што су Срби и макар мало да се приближе по идентитету оним најелитниим србима из 1914. који су били спремни да се жртвују зарад нације и заједнице, да одбране своје интересе, и пре свега интересе својих будућих покољња, а то смо ми данас!! Захваљујући њима, њиховој жртви, ми као Срби још постојимо, иако смо овако килави. Иде Миленковићу то, миц по миц, али иде! Но, дубоке су наше ране, тешко се излази из националног аутизма, али његов труд је свакако вредан и исплатиће се, ствар је времена и часа, то је сигурно! Отприлике 80% се слажем са оним што проповеда, али ето не слажем се по питању „срПски или срБски“, и још које чега, јер он углавном потенцира да они који по интернету у текстовим пишу „срБски“ да су неписмени пуноглавци (не познају правило једначења сугласника по звучности) са испољавањем неког лажног сајбер патриотизма, уместо у стварности, „на терену“.

Па вероватно има и таквих, али они су неважни, јер у стварности има доста оних који су писмени и знају за то правило једначења, а залажу се да се врати у писаном облику „србски“, а разлоге ћу образложити касније. Чак је једном Милан и карикирао мало то, да ми који се залажемо за писање придева „срБски“ сад као желимо да се вратимо на нама неразумљивом славеносрбском језику» из доба пре Вукове реформе. Није то баш тако, што ћу објаснити касније. Он упада у своју сопствену замку, за Деретића говори да је такозвани „историчар“ јер има диплому машинског инжењера. Има и ту диплому, но, тако он каже, Деретић, да је завршио и историју у Француској. Све једно, но Миленковић велича Вука Караџића, као „оца наше писмености“ који је био потпуно необразован, истина био је талентован и самоуки радник, али није имао никакво образовање. Рецимо да Деретић и нема диплому историчара, иако он тврди да је има, исто тако Вук није имао никакву диплому, није био лингвиста а „отац је наше писмености“, док је Деретић безвезњак, иако је самостално годинама „копао“ по историјским архивама и истраживао историју Срба. Мислим, треба имати исте аршине и за Деретића и Вука, и вредновати њихове стручне аргументе истим аршинима, а не за једног важи један аршин, а за другог нешто потпуно другачији. Рецимо, само да напоменем, дипломирани историчар Радован Дамјановић» који предаје историју у школи, а уз то је и лингвиста и палеолингвиста, исто прича што и Деретић за историју срба, и за ону лажну и за ону праву, само има свој сопствени начин када објашњава и образлаже историјске чињенице. То се може погледати у овом», овом» и овом» видео прилогу (најновије снимљено. Вреди погледати и његов Ју Тубе канал».). А, такође, на свој археолошки начин, оно што прича Деретић, као и историчар Дамјановић, потврђује и археологија, а о томе говори наш врхунски дипломирани археолог, др Ђорђе Јанковић, археолог који открива преваре састављача историје».

И хајде сад да се коначно конкретно бацимо на конкретне ствари, „срПски или срБски„?

У књизи: „Правопис српскога језика“ (Матица српска) у делу текста где се говори о једначењу сугласника по звучности, каже се да има и неколико одступања од овог правила, где се на стр. 36 помиње»:

20. Од изложених општих правила имамо неколико врста одступања, најчешће мотивисаних тежњом да се не замагли значење.“

, па се наводе примери. Једно од поменутих одступања, између осталог каже да се одступа и у овоме» (стр. 37):

(3) У властитим именима, транскрибованим и само делимично прилагођеним нашем правопису, и у изведеницама од њих.“

, па се наводе примери од којих је неке поменуо и наставник Јелић (тај део почиње од 36-ог минута). Међутим, на тој 37. страници и тридесет осмој» где се говори о тим одступањима, нигде се не помиње слична реч, попут речи „србски„, а смислено различита, али где се испред слова „Б“, налази „С“ као код „срБски“, да би могли да поредимо и да се уверимо у тачност аргумената за одступање од правила, али се зато такви примери наводе у уџбениику за I, II, III, и IV разред средње школе: „Граматика српскога језика» (Живојин Станојчић, Љубомир Поповић)  где се на 44. страни» указује да се то одступање врши у:

4) у писању сугласници остају неизмењени, што се звучности и безвучности тиче, у неким страним именима и придевима од њих изведеним: Вашингтон, вашингтонски, „ХаБсбург„, „ХаБсбурговци„, Питсбург.
Наглашавамо „у писању“ – јер говорна норма овде одступа од писане, тј. одсуство, у ствари, изговарамо као отсуство.

Str.-44
Док се у стручној књизи, под трагичним одкорењивачким насловом за србски језик: „Савремени српскохрватски језик»“ додаје и придев „Хабзбуршки»„:

е) А исто ово одступање у правопису чинимо каткад и у властитим именима из страних језика и у придевима изведеним од тих имена, па се тако пише: Хабзбурговци, хабзбуршки…“

Str.-103
И шта сад овде видимо?

Видимо дволичност, безобразлук и двоструке аршине наших лингвиста и осталих учених и преучених језикословаца у правопису свог сопственог језика, јер с једне стране они штите корен и оригиналност страних речи, страних властитих именица, као и придеве изведене од њих, али то исто одступање не врше када је реч о придеву изведеном од именице за њихов властити народ (ваљда), па као што су Хабзбурговцима који хтедоше да потамане србе, сачували оригинално име у писању, не мењавши слово „Б“ у „П“ у имену хабзрбуршке монархије, па тврде да треба писати „хаБзбушки„, а не „хаПсбуршки“, истим одступањем, У ИСТОМ ПРАВИЛУ, и са далеко више разлога, јер забога ради се о њиховом народу, о Србима… требају да сачвају и слово „Б“ у придеву за име србског народа, односно ДА САЧУВАЈУ ОРИГИНАЛНОСТ ИМЕНА ЗА СРБЕ и у адекватном придеву! Па! С тога…! Истим аршинима треба да се одступи од истог правила (једначење сугласника по звучности) и у случају „тих проклетих“ Срба, па да се стога у правопису успостави (ни по бабу, ни по стричевима), да је правилно писати „срБски језик„, а не „срПски језик“, као и „срБски народ„, а не „срПски народ“…!!

Погледајмо сад смислено ово правило одступања од једначења сугласника по звучности, по ономе што сами лингвисти прописују, па с тога кажу:

„Од изложених општих правила имамо неколико врста одступања, најчешће мотивисаних тежњом да се не замагли значење.“

Кажу да се не замагли значење. Да, али са „српски“ језик и „српски“ народ се не само замагљује значење и смисаона јасноћа (о ком народу се ради) имена србског језика, и србског народа у сложеницама, што је изведено из властитог имена за србски народ: „Срби“, него се то име у писаном облику и поништава, тј. име србског народа, претвара се у другачије значење, значење о ком народу се ради, о имену тог народа. Јер, ако заиста желите да строго научно објасните само из ове сложенице „срПски језик“, гледајући дакле само њу, у односу на то о ком народу се то ради, ви би помислили да се то ради о неком народу који се зове „Српи“.

Међутим, пошто је јасноћа имена замагљена, ви гледајући научни поступак, исправно значење имена народа за језик, а нејасно написано, морате да тумачите и растумачујете лингвистичким поступком, да би погрешно написано значење, постало правилно и јасно у НЕПОСРЕДНОМ значењу (у јасноћи имена за народ, за Србе, јер по свом властитом имену за народ „Срби“, Срби су истим именом ословили и свој језик) и ви тако нејасно написано растумачујете, растумачујете и објашњавате строго лингвистички да се „срПски“ односи на Србе, а не на Српе, јер се слово „б“ путем једначења сугласника по звучности, претворило у слово „п“.

Али, ако случајно „СрБислав“ погрешно напишете са „СрПислав“, ви погрешно значење и јасноћу објашњавате и тумачите обичном грешком, јер иза погрешно написаног имена за СрБислава не стоји никакво лингвистичко првило, већ се ради о обичној правописној техничкој грешци, што и јесте тако, јер сте можда брзо писали, били сте преморени па с тога и погрешили у писању..

Међутим, сва властита имена, било за народ или имена људи, она морају да се препознају НЕПОСРЕДНО одмах приликом погледа на натпис, јер ако погрешно написано име за СрБислава у виду „СрПислав“, не говори о истом човеку, како онда у својој непосредној суштини значења, погрешно написано „срПски“ може да се односи на Србе? Не, то не може, јер исто се тако губи и смисао и јасноћа имена за народ у писаном придеву „срПски“, за Србе, али пошто се путем аутоматизма дугог 150 година после Вукових реформи (и преношење с колена на колено), у обичним људским главама утиснуло да се придев „српски“ односи на Србе, иако сам НАПИСАН придев на то не упућује, ти ОБИЧНИ ЉУДИ (НАРОД) иако је погрешно значење за име србског народа у написаном придеву „срПски“, знају да се то односи на Србе, иако појма немају да је то добијено путем граматичког правила једначења сугласника по звучности, што значи да је ИСПРАВНО ЗНАЧЕЊЕ, ПОГРЕШНО НАПИСАНОГ ИМЕНА ЗА СРБЕ У ПРИДЕВУ „СРПСКИ“ ушло у „аутоматски програм“.

Све ће ово бити јасније када простудирамо целу ствар са речју „Грб„, која се мало користи, и у говору и у писању, али постоји у србском језику. Реч „грб“ је појам за неки уцртани знак на застави одређене земље. На њему се не примењује правило једначења сугласника по звучности, и он када се пише, пише се као „грБски“, а не „грПски“.

Е, сад… идите улицом и питајте пролазнике: „Шта је то грПски знак“?

Наравно, пре тога немојте да им 2 сата причате о једначењу сугласника по звучности, и како по томе настаје придев „срПски“.
Огромна већина неће знати шта је „грПски знак“, јер, аутоматски и рефлексно огромна већина упитаће се сад: „шта је то Грп“ (?) да би докучили шта значи придев „грПски“, који је изведен из корена те речи „Грп“, тако ће они претпостављати.

Међутим, и хипотетички, када би се реч „грб“ са својим придевом „грБски“ користила много у србском језику, као што је случај са именом србског народа „Срби“, тада би се значи примењивало правило једначења сугласника по звучности, као за „Срб-и – срПски“. Тада би се погрешно написан придев „грПски“, и заправо смисао тог придева и непосредно јасно значење, АУТОМАТСКИ правилно тумачио у непосредном значењу у главама обичног човека, иако је у смисленом облику погрешно све написано (фонетским правописом), као код неправилно написаног „срПски“, јер би се то рецимо, као и за „срПски“, 150 година употребљавало у писању, па би и тај неправилно написан придев „грПски“, путем мисаоног аутоматизма утренираваног 150 година (у главама људи то би било као нешто попут компјутерског програма, кога ви нисте свесни, али он аутоматски функционише у вашој глави), прешао у правилно и јасно значење, нашта придев „грПски“ не упућује, али ти обични људи би знали (за кога тобоже ти данашњи језикословци толико брину, да све разуме) да се „грПски“ односи на „Грб“, а не на „Грп“. Научно гледано, као ни у случају са „срПски“, не би било потребно да лингвисти тумаче право значење погрешно написаног, јер би усађен „програм“ сам радио за себе, а не разумевање и схватање смисла и значења речи, придева.

То је то, драги моји лингвисти, језик је много више него што ви тврдите, а тврдите да му је основа искључиво за „споразумевање међу људима“. То, да, стоји једним важним делом, али ЉУДСКИ језик је много, много, више, он је круцијално битан у размишљању, јер све што је човек постигао, постигао је путем језика кроз размишљање унутар свог ума, стваралачког и филозофског размишљања путем језика, а не ГЛАСНИМ споразумевањем са људима, у томе је разлика између језика човека, који је артикулисан, и животиња, чији је језик не-артикулисан, и искључиво им служи за споразумевање, оне не могу са ав-ав да размишљају и стварају, као човек унутар свог АРТИКУЛИСАНОГ језика. Када не би унутар свог ума човек могао да размишља својим артикулисаним језиком, он не би могао ни гласно да изговара АРТИКУЛИСАНЕ речи (већ неартикулисане – као животиња), које су претходно биле мисли.

На почетку беше: Слово (у уму прелази и у слику), Мисао, па тек онда дође Реч.
То је тајна артикулисаног ЉУДСКОГ језика, који омогућује стваралаштво, иначе си само несвесна биолошка животиња.

Узмимо само нашег Теслу, он је све створио у својој глави путем србског језика, путем размишљања, то је он лично говорио, где му је мисао прелазила у слику и визију, и повратно, визија и слика у коначну закључну генијалну мисао самог решења открића, у коначан Теслин увид, закључак, и на крају непогрешивост конструисаног апарата којег је измислио, који је одмах функционисао и радио без грешке. И то је све остварио путем србског језика унутар свог размишљања, а не говорећи га ГЛАСНО у споразумевању са људима. То је и кључ за писани језик, због смисла на који упућује, реч мора бити правилнио написана, јер она прво дотакне мисао, која је пропусти кроз размишљање смисла и значаја, и ако је погрешно написана, погрешан је и смисао, без обзира на ваша лингвистичка правила, која су наравно потребна, али имају одређену границу и лимит. Језик је пре свега духовна категорија.

Даље….

Морамо узети у обзира да је путем „срПски“ узурпирана и преузета реч „Срп“, која је већ „заузета“, јер оригинално и реално постоји, и представља пољопривредни алат Срп, који, узгред буди речено, може служити и за клање нечијих глава, а не само за „срПовање“ срБског народа у писаном језику. Симболика је јака, ми смо још у језику приликом Вукових реформи нудили свој национални идентитет на само-клање другима, али то у језику није болело, то је дошло касније, и у биологији. Јер, тако то иде код самопорицања и одрођивања од сопственог идентитета… прво у језику, па онда на биолошком нивоу, зарад југословенства, космополитизма, а „извођачи радова“ ће се лако наћи, ко би други био, него наша „браћа“, којој смо и поклонили наш срБски језик. Заиста, симболика је велика, не разумеју ово сви.

Зато нам се и догађа, то што нам се догађа…
Има и другог, још за жив језик и правопис битно…

Ово се мени стварно десило, не измишљам.

Пре једно месец дана био сам код комшија на кафу, и ту се нашао и један други комшија, из друге зграде, који има викендицу на борском језеру одмах близу викендице ових комшија из моје зграде. Започела се прича… и овај комшија из друге зграде рече да, пошто дуго није био на плац, треба српом да покоси огромно растиње, јер му је овај комшија из моје зграде стално то говорио да уради, будући да он редовно одлази на свој плац, па види у пролазу и његов, но овај је мало лењ.

И ја се у магновању сетих да га упитам нешто око српа, користећи придев „срПски“, али као што је ред (пошто реч „Срп“ већ САМОСТАЛНО постоји у србском језику), за алат срп, а не за жив народ, за Српе, односно Србе, и упитах га:

„Јели, јел си проверио оштрицу срПског сечива, можда ти је срп туп, па треба да га наоштриш“?

Јасно сам рекао и нагласио „срПски„?

„Не, добар ми је срп“, рече овај.

Дакле, тај комшија је придев „срПски“ схватио у непосредно-конкретном значењу, повезао је са алатом, а не са језиком, па да ме исправља.

Дакле, иако знају за једначење сугласника по звучности, људе страшно иритира ово повезивање српа као алата са Србима као народом, јер снажно осећају да се и у писању мора строго и дословно поштовати име за њихов народ, па сходно томе, унутар фонетског правописа, треба писати ЕТИМОЛОШКИМ ПРАВОПИСОМ – „срБски“. Још када знају да се у страним именима као за Хабзбурге одступа од овог правила, па се не пише фонетским правописом „ХаПсбуршки“, већ етимолошким „ХаБзбуршки„, то лицемерје јако иритира обичног човека, тада људи и сами виде да се ради о тешком безобразлуку, лицемерју, бестијалној сујети, откорењивању наших интелектуалаца-сувоправилаша, јер исто правило одступања не користе па да се пише и за име Срба „срБски„.

Наравно, да би одбранили своју браншу и доминирали у својој сујети над „глупим“ народом, они тврде ово, то сам скинуо са Вокабулар» форума…..

Д.М.

„… Овим дајем себи шлагворт за објашњење лингвистичког аспекта. Наиме, недавно сам на Фејсбуку написао коментар баш на ову тему и упитао присутне коментаторе, заговорнике „србске“ верзије, како би им се допало да наставе да изговарају речи „српски, чешки, руски, енглески, норвешки, рашрафити, збарити, срце, суза итд.“ а да пишу „с(е)рбски, чехски, русски, енглезски, норвегски, разшрафити, сбарити, с(е)рдце, солза“ или томе слично, сходно правилима која би евентуално налагао етимолошки правопис. Наравно, кад некоме ким се лако манипулише (па им је мозак испран а не знају да су искоришћени као карика у процесу нечијег туђег политичког или незнамтинијакаквог успона) представите како би изгледала читава ситуација која би настала увођењем једне „ситнице“ као што је слово Б у речи „српски“, онда се људи мало и замисле… Е, замислимо се сви!“

Види се одмах ово лицемерје и безобразлук, јер наводно каже:

„представите како би изгледала читава ситуација која би настала увођењем једне „ситнице“ као што је слово Б у речи „српски“, онда се људи мало и замисле… Е, замислимо се сви!“

Па већ сте увели, односно оставили, ту „ситницу“ „Б“ у „ХаБзбуршки“, за туђе име, а за срБско да остане „П„! Види се да овај појма нема шта је идентитет! Он идентитет доживљава у сувопарном граматичком правопису. Не схвата дубину, духовно, идентитетно и етимолошко значење имена, јер постоји и вибрира само у правилима, само у граматици. Е, не може одроде србски! Има исто одступање од правила да буде и за „срПски“, па да се пише „срБски“!

Друго, не изговарају сви „срПски“ кад причају, има их који изговарају и „срБски“, што уопште није тешко како то лингвисти представљајују, као народ „лооооми језииик“ да каже „србски“. Филолог Др Калезић управо у овом» тексту говори да је „срБски“ ступило у правопису, јер се сматрало да више од 50% народа изговара „срПски“.

А како се то мерило?

Као и Др Калезић, тако и други филолози и лингвисти причају: „Језик је жив, он се мења, па се развија, некад и вене, слаби…“ итд… Па не мења се језик сам, људи му дају живот, и мењају га, не мења језик сам себе, јер ако прихватимо то правило да се језик сам од себе мења јер: „Језик је жив, он се мења.“ онда ћемо за 10-ак година збога мноштва англизама, где се у сленгу усвајају стране речи са србским префиксима попут: „најхот„, „најстајлинг(то се може наћи на форумима где претежно пише најмлађа генерација), почети да причамо и пишемо србско-енглеским језиком. Језик се код народа и у сленгу не мења сам од себе, већ од оних конкретних медија и других конкретних  утицања која утичу на то, и зато су лингвисти и филолози дужни да штите свој језик од откорењивања и мењања, у противном, за 20 година причаћемо и писати како је нека политичарка „најхот“ а не „најдражеснија„, а тиме ћемо и идентитет променити из корена, јер у језику све почива, и све се завршава. А пошто смо данас скоро 80% аутистични на сваку националну вредност, за 30-40 година изумреће и тих 20% што држе до свог националног идентитета, па ће онда неки разсрб рећи:

„Па људи, зашто ми уопште причамо и пишемо срПским језиком, дај бре људи да пишемо и размишљамо на енглеском, шта има да се мучимо са нашим старим архаичним српским, ионако смо сви у сленгу прешли на полуенглески језик.“

Друго, и по томе што неко изговара срБски, а неко срПски, није потпуно тачно и егзактно правило „пиши као што говориш, говори као што пишеш.“ То се види и у другим примерима, рецимо мој драги деда Божин није умео да каже правилно моје име „Небојша“, већ „Небоша“, тако је и писао, али то је мени било симпатично. У битним стварима као што је властито име за народ, за србе -„Срби“ – изведени придев треба да се пише етимолошким правописом као „срБски“, а не фонетским, јер губи се прави смисао и јасноћа оног нашта написано упућује, а све то је веома битно за питање идентитета и порекла народа који је створио срБски језик, а то су Срби, не срПи!

Треће, не можеш ти, као лингвиста са Вокабулар форума, унутар свог језика упоређивати како пишеш свој језик и како стране језике, па да сходно томе, своје етимолошки погрешно написано име у придеву „срПски“, оправдаваш тиме што због правила једначења сугласника по звучности, мораш и стране језике унутар свог језика да пишеш у придеву етимолошки погрешно, ако то већ урадиш за „срБски“, и све оне друге речи за које важи правило једначења сугласника по звучности (у фонетском правопису), па да је стога неизводљиво да се пише „срБски“, јер онда мора и на свим другим речима да се од правила одступи. Не, ЗАБОГА, ЗАБОГА… то није тако, ако си могао да одступуш од ФОНЕТСКОГ правописа па пишеш „хаБзбуршки“ етимолошким правописом, можеш и етимолошким правописом да пишеш „срБски“, за име твог народа одроде, а остале речи пиши у сагласности са једначењем сугласника по звучности и фонетским правописом, не етимолошким, јер оне нису битне за идентитетно име срба, већ само придев „срБски„! Твој србски идентитет је у твом имену србине! Не у чешком (чехски) и енглеском (енглезки)! Пазите како он доводи у исту раван и значај етимолошки неправилно написан придев „срПски“ за србско идентитетно име, упређује га са безначајним ЗА ИДЕНТИТЕТ срба, безначајно етимолошки написане погрешне изведенице: „разшрафити“, „сбарити“, „с(е)рдце“, „солза“. Па није бре откорењени лингвисто идентитет срба у именима тих речи, у шрафовима, доста нас ви „разшрафљујете“ у појам, већ у имену за србе! Није твој предак Србин гинуо бранећи граматику и једначење сугласника по звучности, да би ти данас живео у слободи, он је гинуо бранећи име срБско!

То име мораш да поштујеш, и као придев, да увек остане „Б“ – и етимолошко „срБски“!

Ниси се родио србине као неписмен, из граматике, из једначења сугласника по звучности, већ из срБске колевке! И шта брига енглезе и чехе како ми пишемо придеве за њихове језике, њима је битно како их пишу они сами унутар својих језика, а не срби у србсском.

Ево како то раде енглези, извучено из Нортон енглеско-србског речника…

English, чита се, односно изговара, као „инглиш“ [‘inggliš].
Овако написана реч „English“ има 2 значења. Прво значење је да је то именица, тј. властита именица за народ, а друго значење је да је она придев. У оба значење или случаја ова реч се исто пише, као „english”. Као именица, овако написан реч english има и фукцију множине за именовање народа, односно енглеза и значи=“Енглези“, али се испред речи дода префикс „The”, па се пише „The English”.
Као придев овако написана реч english означава и име језика којим енглези говоре, и значи „Енглески језик“, а исто значење има и када се напише „English language“. У свим овим значењима реч „english“ не мења облик У ПИСАНОМ ОБЛИКУ, пише се исто, дакле не мења се корен „eng“. Дакле, енглези се због било ког правила не откорењују, нити се самопоричу као Срби (не одричу се свог имена) у свом писаном језику, јер и када реч означава име народа, и када означава име језика, увек се пише исто, као „english“.

Поред више лоших ствари, Вук је учинио и неке добре ствари, заиста је књижевни језик приближио народу, али то је слаба сатисфакција за нас Србе, с обзиром да је од аустроугара и њихове продужене руке Јернеја Копитара, Вук искоришћен за разбијање србског идентитета путем „реформе“ језика, не би ли се тако срби утопили у неку врсту аустро-словенства, и да наравно временом „легну на руду“, да се покатоличе, што се и дешавало! Да Аустроугарска није финансирала Вукове реформе, Вук никада не би могао да учини било шта, а само наивни и глупи могу да верују да су аустроугари помогли србима да се описмене, да уведу ред у свој правопис, из чисте љубави, као ето воле Србе, не могу да живе без њих, па им помажу

О разбијање Срба путем језика и удаљавања од руса и словенства говоре многи аналитичари и стручњаци, један од њих је и Др Зоран Милошевић.

Интервју проф. др Зорана Милошевића за „Борбу за веру“:
http://goo.gl/6nJvFT

„Овде морам рећи да је у Украјини покушао да деструктивно делује на разбијању језичког јединства „Украјинаца“ и Руса, а по обрасцу примењеном код Срба (уз помоћ Вука Караџића), Јернеј Копитар. Наиме, језичком реформом Вука Караџића иза које је стајао Копитар, тачније Беч и Ватикан, разбијено је језичко јединство Срба и Руса. Копитар у Украјини није имао успеха, али је његов образац касније примењен са успехом. Наравно, поново је примењен код разбијања српског језика током последњег рата и одвајања Босне и Херцеговине као посебне државе, а потом и Црне Горе. Да не заборавим рећи, Јернеј Копитар је за ово одликован два пута (од Беча, а потом и Ватикана ), а у образложењу стоји да је то орден за разбијање језичког јединства Јужних Словена.“

Др Зоран Милошевић: Улога Јернеја Копитара у унијаћењу Срба:
http://goo.gl/698yrW

„У временима када су Срби страховали за свој идентитет, посебно религиозни и национални, приближавали су се Русији. Када би, пак, Русија била слаба, а утицај западних центара моћи у Европи растао, Србима су се наметале реформе које су превасходно имале за циљ удаљавање Срба од Русије. Према научним сазнањима, реформа српског језика коју је извео Вук Караџић, а подржала Аустроугарска у лику Јернеја Копитара, ради – слободно можемо рећи – редефинисања српског идентитета, те формирања код Срба идеологије аустрословенства и услова за њихово покатоличавање, омогућила је каснију деструкцију српског језика, како у смислу онемогућавања развоја језичке културе неког вишљег нивоа, тако и у смислу саме језичке дезинтеграције, са не тако малим последицама и на политичком пољу.“

Др Зоран Милошевић, Александра Мировић:
http://is.gd/OcfYR7

„… Вук је брзо радио и наметао своје ставове. За само четири године од прве збирке простонародних песама Вук је извршио готово све припреме за главни свој ударац: издао је другу потпунију збирку народних песама; штампао прву граматику; кренуо у отворене, оштре полемике са тада најчитанијим романсијером који пише на славено-сербском, Милованом Видаковићем; по кратком поступку је решио и сва преостала питања азбуке; да би најзад, у сарадњи са Копитаром, који се с разлогом сматра и коаутором, завршио Српски рјечник. Занимљив је податак да није услишена молба Лукијана Мушицког (на слици изнад») да бар у наслову овог дела стоји србски као етимолошки траг изворног имена нације којој Рјечник припада. Потом је 1827. године објављен и Вуков Први српски буквар, мада ће се доста касније испоставити да ово ипак није био први буквар код Срба…“

Једна од најбитнијих ствари да се из ових наведених цитата схвати суштина Вукових реформи, је то, да је аустроугарска наградила Јернеја Копитара за језичко разједињавање јужнословенског јединства, а онај ко награђује зна шта ради, јер зна како се разграђује национални идентитет и онај заједничко-словенски. Друга ствар је интелектуалци у Вуково време, образовани интелектуалци, и интелектуалци данас. Данас их имамо ко плеве, и баш данас смо потпуно аутистични за национални идентитет, потпуно, потпуно разбијени и разједињени, док за време Вука било их је врло мало, али су зато држали до србског националног идентитета, зато је и Лукијан Мушицки» (владика, песник, писац, филозоф, правник, … “ Поред грчког и латинског, он зна неколико европских језика и познаје скоро све веће песнике античког и новог доба“ помагао је Вуку у реформи) инсистирао код Вука „да бар у наслову овог дела стоји „срБски“ као етимолошки траг изворног имена нације којој Рјечник припада.Вук му није удовољио, али Јернеју Копитару удовољи све што треба.

А погледајмо још једном каква нам је данас ситуација, управо са горњим цитатом са тог лингвистичког форума који се зове „Вокабулар“. Вокабулар је страна реч – адекватна србска је „речник“. И ови ће да бране србски језик од туђица?!

За разлику од супер образованог Мушицког, тај дотични лингвиста говори да онај ко жели и инсистира да се нека реч пише етимолошким правописом, унутар фонетског правописа, да он малте не манипулиша масама, да им испира мозак и ради за неки страни туђи интерес. Какав бесмисао, и баш ће он да нас брани од туђег интереса, а његов форум за свој назив користи туђицу за назив. По њему, значило би да је Мушицки радио за туђи интерес, али аустроугари нису наградили Мушицког за разбијање србског идентитета у језику, већ словенца Јернеја Копитара!

И оно најважније, ако су ти исти лингвисти, који говоре да се убацивањем етимолошког правописа за неке речи унутар фонетског, испире масама мозак, коме онда они испирају мозак када у истом том фонетском правопису одступају за Хабзбурге, па уместо фонетског „ХаПсбуршки“, пишу етимолошки „ХаБзбуршки… а етимолошко „СрБски“ не може да се пише, већ мора фонетско „срПски“!!

Кој безобразлук, која шизофренија…!

На том истом форуму можете прочитати да се тај „народни“ језик још више после Вукових реформи приближио народу, том обичном човеку, међутим, то је обична лаж. Данас је потпуно иста ситуација као и пре Вукових реформи, да би обичан човек из народа читао било које књижевно штиво, а поготову филозофско и стручно, он мора поред себе имати и дебелу књигу, лексикон страних речи и израза, јер без знања значења гомиле тих туђица, обичан човек не може схватити суштину написаног, а постоје толико много адекватних србских речи за туђице. Рецимо, уместо речи „правопис“ лингвисти више воле да користе за исто значење туђицу „ортографија„, што обичан човек неће одмах разумети, а имамо гомилу таквих сличних примера. Тиме се прави хаос у уму обичног човека, јер губи се ток мисли, ТАЈ НАЈБИТНИЈИ ПОВЕЗАНИ И НЕПРЕКИДНИ МИСАОНИ ТОК ТОКОМ ЧИТАЊА и непрекидно психичко стање пажње, што је најбитније за разумевање и стварање закључака. Туђица све то прекине код обичног човека, тај ток мисли, јер: „хоћеш да схватиш нешто брале“? Може, може… али мораш бити професионални интелектуалац, не може то тек тако, какав народ, какав обичан човек.

Ево, узећу један пример из Вујаклије (стр. 1002), где се за већ познате појмовне речи из србског језика користе туђице, чија се значења апсурда ради, после објашњавају србским појмовима, да би обичанан човек све то разумео (?!), а већ постоји србска мисаона реч!

Чему онда срБске речи, ало?!
Чему онда срБски језик!!

То је шизофренија, таквих примера има мали милион, а показно, ради се о изразу „центрифугаланцентрифугална сила“ и „центрипеталан центрипетална сила

центрипеталан (лат. centrum, средиште, refere, тежити чему)

средотежни, који тежи (ка) средишту; центрипетална сила,
фил. сила која је стално управљена средишту; супр. центрифугалан

центрифугалан (лат. centrum средиште, fugere бежати од)

средобежни, који тежи да се удаљи од средишта; центрифугална сила,
средобежна сила, сила која се јавља као реакција средотежној сили
услед кретања по кривој путањи… итд…

Па зар није примереније и правилније, ако вам је до народа језикословци, лингвисти и интелектуалци, да би он разумео ваше књиге, да се користи србска и одмах препознатљива реч и појам „средотежна“ сила (због непрекидног стваралачког миосаоног тока), уместо „центрипетална“ сила, као и „средобежна“ сила, уместо „центрифугална“ сила, ало?

И шта ради обичан човек када наиђе на гомилу сличних туђица приликом читања? Изнервиран узме и баци књигу и лексикон. А поента свега је и кад се научи значење туђице, оно се временом код неутренираних губи (код професионалних утренираних интелектуалаца не), па с тога више пута треба да се читају ти лексикони страних речи и израза, не би ли обичан човек нешто запамтио по аутоматизму.

И чему служи онда србски језик?
Служи као окосница да се уведе што више туђица, иако имамо толико много србских речи које прекрива прашина.

Интересантно је, то сам запазио, да од образованих највише песници инсистирају на „срБски“. Рецимо, песник и књижевник, мој пријатељ, велики СрБски Посвећеник, Драган Симовић» инсистир на „срБски„.

Ако идемо у прошлост, то исто је инсистирала и наша чувена песникиња Милица Стојадиновић Србкиња» (1830—1878).
Било које штиво да је писала, користила је придев „срБски“, као и у доњој песми.

У Споменицу Минки Караџић

У туђини именом се дичиш
Србског Рода ког достојно носиш;
њим се дичиш, а ти с’ дика србству,
јер му светлаш образ у туђинству.

Даље, даље, ништа лепше није
но кад љубав к роду срце грије,
то је накит Србину, Србкињи
ил’ у дому или у туђини.

И јошт једно: из далека света
кад ти душа отаџбини лета,
у Фрушкој се Гори ти устави
и мене се онда ти спомени.

1851.

То исто ради некадашњи млади песник, Павле С. Поповић Шапчанин» (1827—1847)
Његова песма…

Србским Одпадницима

Идите само од нас, ми нећемо никад вас жалит’!
Нити бојимо се ми да ће нас мало остат’.
Липа кад оће да цвати, осушено да јој се грање
Окреше, волије још; боље ће цватити тад.

Сви су они знали за Вуково једначење сугласника по звучности, али су инсистирали на етимолошком правопису код придева изведеног из именице „Срби“, инсистирали су на „срБски“. Попут Лукијана Мушицког, који је у писању користио „срБски“, тако је из тог доба и наш велики срБски мислилац, песник, књижевик и писац, Петар Петровић Његош, у свом највећем и непревазиђеном књижевном делу „Горски Вијенац»“ (штампано 1847. год.) у писању користио придев „срБски“, а не „срПски“!

У то се можете уверити на овој», и овој» страници оригиналног Горског Вијенца. Дакле, по том питању образовани, и пре свега МУДРИ и ДАЛЕКОВИДИ ЊЕГОШ, се није слагао са необразованим Вуком Караџићем, који никакво образовање није имао, то се зна! Био је талентован и самоук, то стоји, али није био образован!

Да би се величале Вукове „реформе“ дуго се од разноразних језикословаца, интелектуалаца и лингвиста у СФРЈ, тврдило како је Његошев Горски Вијенац потврда Вукове реформе, што се може видети и на доста данашњих сајтова, а ја ћу навести пример где се рецимо на сајту основне школе „Вук Караџић“ из Сочанице» говори ово:

„… 1847. је година Вукове победе, и година у којој је коначно доказао да је српски народни језик једини прави језик Срба, тј. да је старословенски језик мешавина рускословенског и српског народног језика без чвршћих правила. Те године издате су четири књиге Вука и његових сарадника:

* Превод „Новог завјета“ са црквенословенског на српски језик, аутор: Вук
* „Рат за српски језик и правопис“, аутор: Ђура Даничић,
* „Песме“, аутор: Бранко Радићевић
* „Горски вијенац“, аутор: Петар Петровић Његош.

Издавањем Горског вијенца, доказано је да се и највећа филозофска дела могу писати чистим српским народним језиком.“

Хмм… добро, но хајде да поступно корак по корак видимо да ли је то баш тако.

Када је путем интернета широј јавности од пре неколико година постао доступан на увид изглед оригиналног Горског Вијенца у дигиталној форми, наши откорењени сувоправилаши-лингвисти су се нашли у јакој неприлици, јер је било јасно да је сам Његош писао придев „срБски“, а не „срПски“, иако је знао за Вуково једначење сугласника по звучности, тако да ове догме: „Издавањем Горског вијенца (1847.), доказано је да се и највећа филозофска дела могу писати чистим српским народним језиком.“ није остало ништа, разбијена је у парампарчад (али не само по овоме „срБски“, већ и у неким другим аспектима, но то ћу навести на крају). Што се тога тиче, ствари су јасне! Међутим, пратећи језички форум „Вокабулар“, један лингвоста (Ђ.Б.) невешто све то правда тврдећи, цитирам:

Горски вијенац је штампан старом ортографијом, отуда у њему „србство„.

Ето, уместо србске речи, користи туђицу, али то има разлога, да видимо шта је у питању?

За оне из народа који то не знају, хајде прво да видимо шта значи несрбска реч „ортографија„. На том истом форуму, где тај дотични лингвиста тврди то што тврди, за значење речи „ортографија“ каже се следеће: ортографија (гр…писање) правилно писање, правопис; вештина нацртати усправну страну неког тела онако како пада у очи. На Википедији за значење речи ортографија пише следеће: Правопис или ортографија (грч. ortho – исправно, и грч. graphos – писмо) је скуп општих, важећих правила писања неког језика. Писање уз непоштовање неког од тих правила се назива правописном грешком. Прво што увиђамо, дотични лингвиста, који би у србском језику требао да чува србске речи од отуђења, када говори о Горском Вијенцу, користи за обичан народ нејасу грчку реч „ортографија“, уместо да за исти израз користи јасну србску реч: „правопис“ па да каже, и да тако свима буде јасно шта каже:

Горски вијенац је штампан старим правописом, отуда у њему „србство„.

Но, тај лингвиста врло добро зна, да ће том страном речју учинити то да кад то прочита обичан човек, брзо ће одустати да пронађе смисао реченог (шта му бре дође та „ортографија?“) и све ће протумачити, ако би га неко питао за објашњење:

Не знам бре брате шта је рекао, не разумем ништа, али види се да је много паметан човек…

То намерно раде наши интелектуалци, највећа већина (не баш сви), што више туђица користе у говору, да га маса слави, иако га ништа не разуме (а понекад у случају медиокритета-политичара – и он сам себе не разуме – све је научио напамет). Или, случај када интелектуалци пишу своја стручна и филозофска дела препуна туђицама, које могу заменити ако жели србском јасном мисаоном речју и појмом, али они то не раде, с тога ту се види да они уопште и не пишу за народ, већ за великоумну елиту која влада туђицама… Дакле, исти случај као и са славеносрбским књижевним језиком у Вуково доба.

Е, сад… на шта нас наводи тај лингвиста када каже: „Горски вијенац је штампан старом ортографијом, отуда у њему „србство“. Он жели да нас наведе на размишљање да те 1847. године када је штампано оригинално Његошево дело „Горски Вијенац“ није било бог зна колико штампарија које могу да штампају књиге по новом србском правопису (ортографија) којег је Вук обзнанио својим „Српским ријечником“ још 1818., па је ето, тобоже, велики Његош био принуђен да своје дело штампа старим правописом, иако је тобоже писао „чистим срПским језиком“. Хајде прво да видимо када и где је штампан оригинални Вуков „СрПски ријечник“ тим његовим новим правописом (оргографијом). Увид за то, дајем са истог сајта као и за Његошев „Горски Вијенац“, са странице дигиталне библиотеке сајта „Библиотека Матице српске», тако да све можете и сами проверавати. Ово је» оригинални изглед почетне стране Вуковог Српског ријечника из 1818. и видимо да је штампан у Бечу тим новим Вуковим правописом (ортографијом) где Вук скоро 100% користи придев „срПски“. Међутим, Вук када на страницама» 171 – 172. објашњава нашироко реч женидба, написао је 2 пута придев Србски (србски, србска), ево шта тачно каже:

„Сватови су тако немирни и безобразни, да већ има ријеч: „Као Србски сватови.“ Побију кокоши и прасце, покољу ћурке, гуске, патке; полупају судове: покраду (код ђевојачке куће) кашике и друго што се гођ може понијети, пећ собну (ако им повлади кум) оборе па изнесу на поље; ђе што (као у Бачкој) извуку кола навр куће; сами точе, сами пију; вичу, лупају (шта вичеш – шта лупаш – ти овђе? нијеси ти ђевојку довео) и т.д. Србска свадба траје готово неђељу дана: на два дана прије, него што ће поћи по ђевојку, почне се пити, па једнако док не оде кум.“ Ево тог дела текста увеличаног, да се боље види:

srbski

Дакле, да резимирамо ствар око овога „срБски“ и тобожње потврде да је оригинални Горски Вијенац из 1847. „потврда Вукове реформе“, јер наравно да је Његош знао за Вуково једначење сугласника по звучности, те да с тога „Б“ прелази у „П“, па се уместо „срБски“ пише „срПски“. Његош је то знао, али у томе није подржавао Вука, задржао је у писању придев „срБски“, јер будући да је и његово дело штампано у Бечу скоро 30 година касније од штампања Вуковог „Српског ријечника“, да је у томе хтео да испоштује Вукове „реформе“ он би писао „срПски“, његово дело би било одштампано тим новим „срПским“ правописом (ортографијом) али Његош није то желео!

Међутим, из доње студије Меше Селимовића: „За и против Вука»“ видимо да је и Његош писао народним језиком, али он се битно рзликовао од Вуковог народног језика.

Меша Селимовић: „За и против Вука„:

„… Очевидна је, како ми се чини, национално-даворијска теза о јединству и идентичности језика свих наших писаца XIX века, а апологија конкретног, свакидашњег, опипљивог, стварног језика код Његоша, и код сваког правог књижевника, имплицира одбијање сваког другог и другачијег језика, сваког другог и другачијег приступа књижевном делу. Најповршнији увид у Његошев језик, међутим, показаће да је то у основи народни језик, али битно друкчији од Вуковог. То је друга тежња, други мисаони процес, друкчија лексика, други и друкчији стил. Карактеристично је да прва Његошева реч у Горском вијенцу, посвета, не постоји у Вуковом Рјечнику. Ни друге, после ње:прах (у пренесеном значењу), вијек, гордити се, ни многе друге [жртва, ужас, сваколик, бич тиранах, страва земна, варварске ланце, сталне (челичне) груди, трагически конац, итд.].

Али није видљива битна разлика само у Посвети. Десетерац Горског вијенца је сасвим друкчији него народни, најчешће без цензуре, без кидања и пада, крепак, целовит (Праунука Туркова с Кораном; Да опусте земљу сваколику; Францускога да не би бријега). Његошев стих се не замара, нема клонућа, динамичан је, мисао прекорачује опасно место, вуче је напред жеља да се извикне, одмах експлозивно, своја и особена, далеко од сваког општег места, опште речи, општег ритма.“

Ни језик, најчешће и на најуспелијим местима, није вуковски:

Звiезда е црне судбе надъ ньомъ…
Вражъ племе позоба народе…
Маленъ свiеть за адова жвала.

Или овај филозофски ламент дубоког смисла, свемирског опсега:

А я шта ћу? Али са киме ћу?
Мало руках, малена и снага,
Една сламка међу вихорове.
Сирак тужный без нигђе никога,
мое племе сном мртвiем спава-
Суза моя нема родителя-
Нада мном је небо затворено,
Не прима ми плача ни молитве-
У ад ми се свiетъ претворио,
А сви люди паклени духови.
Црный дане, а црна судбино. Итд.“

Ето, сад, после свега овог изведеног од Меше Селимовића, види се да је чиста измишљотина да је Горски Вијенац потврда Вукове реформе, а пратећи неке језичке форуме, управо су лингвисти потенцирали да је Меша Селимовић својом студијом „За и против Вука“ дао најуравнотеженије и најквалитетније мишљење и закључке, и за и против Вука, али онако непристрасно, не сврставајући се ни на једну страну.

Наравно, када је Вукова реформа тамо негде 1867-1870. године однела коначну победу, од тог периода је донета забрана штампања србских књига старим правописом, тако да су све књиге штампане овим новим, данашњим, а пример за то нека буде „БеседаДрагутина Јовановића». Из те беседе ево још приказа стране 3» и стране» 7. и 8.

После овог периода, сви Његошеви Горски Вијенци штампани су садашњим правописом (Његош се опростио од нас 1851.) и наравно да се са таквим Горским Вијенцем могло тврдити да је он потврда Вукове реформе, али то не само да није тачно, већ и благо речено је некоректно, и према Великом Његошу, и према србском народу, с којим одрођена и откорењена интелигенција стално манипулише, на штету србског националног идентитета и самог народа!

Шта ја хоћу овим прилогом, овим текстом?

Хоћу да утичем на народ, да се створи неко удружење и да натерамо лингвисте да у фонетском правопису врате придев „срБски“, да ако је могуће приволимо неке лингвисте на нашој страни, разне интелектуалце, језикословце, филозофе, социологе, филологе… јер на нашој страни су аргументи, лингвистички аргументи, јер ако може да се одступа од правила једначења сугласника по звучности за страна имена и придеве изведене од њих, као што се каже доле у уџбенику из граматике за средњу школу:

4) у писању сугласници остају неизмењени, што се звучности и безвучности тиче, у неким страним именима и придевима од њих изведеним: Вашингтон, вашингтонски, „ХаБсбург„, „ХаБсбурговци„, Питсбург.
Наглашавамо „у писању“ – јер говорна норма овде одступа од писане, тј. одсуство, у ствари, изговарамо као отсуство.“

Исто тако треба да се пише уместо „срПски“, „срБски“!
Лингвисти! Наглашавам! У писању! У писању!

Неки говоре да је ово зашта се ја залажем некакав безвезни излив патриотизма. Какав бре патриотизам, када су нам обрисали идентитет и име путем „срПски“. Ово са „срБски“ је потрага за изгубљеним идентитетом, јер у нашем имену је и идентитет! И ако ти путем „срПски“ обришу име и тиме и идентитет, како можеш као безимен и безидентитетан да будеш патриотско спопадало у писању, и да неко тврди да су то само безвесни изливи патриотизма неписмених људи?

Смешно, брате, смешно…

Не тражим ја да се говори славеносрбским језиком као у периоду пре Вукове вреформе, већ само да се поново пише у фонетском правопису, етимолошко: „србски“, „србско“, србкиња, итд… и да вратимо слово јат (ѣ), а о том јату ћу нешто рећи на крају текста.
У језику смо почели да губимо идентитет и да се откорењујемо од самих себе, од свог идентитета! У језику требамо да започнемо и повратак себи, свом идентитету, срБству!

Читао сам доста стручног матерјала да би написао овај текст, разне анализе, па и једним делом преведену преписку између Вука Караџића и Јернеја Копитара, јер тај матерјал постоји у борској библиотеци, доста тога сам и скенирао мобилним телефоном једног мог пријатеља који има најновији Самсунг 6, што значи да је скенирани матерјал перфектан, чак и бољи него када би се текст скенирао на скенеру, камера тог мобилног телефона има хардверски 16 мегапиксела.

Данас се хвалимо како имамо „најсавршеније фонетско писмо на свету“ и да је Вук „отац наше писмености“, а историјски гледано у односу на то „неписмено“ време пре Вука, данас смо као нација најразједињенији него икада, за озбиљним назнакама да ћемо ускоро нестатио као народ, као особена и ориганална култура, ако се не опасуљимо, јер око 80% данашњих срба нема никакав национални идентитет, нити било какву лепу емоцију за њега, осим кривице што су Срби. Све су то само анационални грађани, космополите са огромном дозом аутошовинизма.

Данас, у односу на Вуково доба, имамо образованих интелектуалаца ко плеве, али 90% њих (част реткима) су не само откорењени и одрођени од србског национално-културног идентитета, већ су поред дубоке анационалности и антисрби, исмејавају нас као нацију и понижавају сваку нашу национално-културну вредност и самобитност, јер по њима то су „реликти прошлости“, по њима, робство (мондијализму) је слобода.

У Вуково време, било је мало образованих србских интелектуалаца, не као данас, мало али одабраних, интелигентних и пре свега национално усидрених у србству, са намером да га никад не издају! Неки су и помагали Вука попут Лукијана Мушицког», тражили су од њега да усвоји неку златну средину око превођења књижевног језика у народни, нису они били против тога, већ за златну средину, али Вук није био дорастао да то схвати, био је талентован то да, иако је био необрзован, али није био далековид и мудар, да схвати да је основа србског идентитета у језику, да с тога треба да се подржи језичка веза са словенством у мери која је најоптималнија и за обичан народ. Он јесте био жељан знања, доста је и знао, али и водио је из ината рат са тадашњом образованом интелигенцијом, која је схватала да је он само средство у рукама Копитара и аустроугара да се окрњи србски идентитет, са тенденцијом даљег крњења и још већег уништавања.

Хоће понекад и образована интелигенција да понижава „глупи“ народ и да тако уздиже себе, вероватно је то Вук јако осећао, па им се инатио: „Е сад ћу вам ја показато ко је и шта је народ„, али на крају, дугорочно гледано, трпео је и три народ. Разједињавање и откорењивање срба од србства, почело је у језику, као и од словенства. Зато су аустроугари и наградили Јернеја Копитара, који је перфектно искористио Вука, а изгледало је као да му „помаже“, његовом народу. Да је дух словенства потребно било очувати и у језику, чега Вук није био свестан, можете видети из ових» његових речи Копитару у њиховој преписци, а тај део текста имате и овде:
slaveni-1

Дакле, овде Вук каже да је навуко на себе критику учених људи, а особито писаца, који као Србе желе да претворе у Старе Словене.

Ту се лепо види да Вук није схватио њих, нису они желели да претворе Србе у старе Словене, већ да се у језику, а тиме и у националном идентитету, очува континуитет словенског духа, а тиме и србског као део Словенске цивилизације. Е, то плаћамо ми данас.
Запад увек планира на дуге стазе, на 200-300 година, па и више, они знају да кад једном почнеш у ПРАВОПИСНОМ језику да крњиш и губиш идентитет путем почетне прве „реформе“, доћи ће временом касније и још неке друге „реформе“ и потпуно ће уништити оригинални језик, и откоренити Србе у том веома битнмом делу.

А Вук је волео и паре, додворавао се Вук Копитару да изврши „реформе“, урадиће он то, само „ако му неко да новац„, није он то радио само из љубави према народу и народном језику, то можете видети са ове странице» преведене преписке између Вука и Копитара, а ево тог исечка:
Novac-1

И наравно, Копитар му је дао паре да одради то, и Вук је избацио слово јат (ѣ) и уместо њега увео латиничноj„, што је највише наљутило тадашњу србску националну елиту.

Дакле… инаћење, паре… а трпи његов народ, то је историјски след. Уместо да се нађе заједнички језик са елитом, да се нађе нека златна средина око народног језика као књижевног, а да буде прихватљиво обичном човеку из народа. Можда је требало увести ону врсту народног језика (а различитог од Вуковог) за књижевни, са којим је писао и сам Његош. А да су та 2 народна језика различита, говорио нам је Меша Селимовић. Навикли би се ми на тај језик данас, 150 година касније, из генерације у генерацију… ушо би нам нам тај језик у мисаони код, прешао би нам и у говорни, и у размишљајући аутоматизам.

Ето, на крају, и данас би без икаквих тешкоћа могли да уведемо у азбуци и писму слово јат (ѣ) и то јат би био УЈЕДИЊУЈУЋИ мост између: екавице, ијекавице, и запостављене икавице. Срби се не би разједињавали и по дијалекту у писању, и тако непотребно преводили текстове са једног дијалекта на други, а у говору би свако могао да задржи свој дијалекат. То се може добро видети рецимо код речи „порекло„, ако би се уместо слова „е“ убацило јат (ѣ) и тада би се та обједињавајућа реч писала овако:

порѣкло

И тако би исто било са свим речима где би се могло увести јат (ѣ), у разним текстовима, књигама, филозофским делима. Таква штива са речима где постоји јат (ѣ), екавичари би унутар себе и својих мисли БЕЗ ИКАКВИХ ПРОБЕЛЕМА (обичан свет) читали као: „порЕкло„, ијекавичари као: „порИЈекло„, а икавичари као: „порИкло„, а смисао се не би изгубио.

Сећате ли се када је својевремено за време ратног периода у БИХ, Радован Караџић увео екавицу један период у Републици Србској, да би се тако појачало јединство свих срба, и из Србије, и из Републике Србске, а самим тиме и екавичара, и ијекавичара?

То може и да иритира један део народа, да се осећа подређено, то и јесте тако у пракси и животу, срби се зачас око свачега поделе, а у овом случају могли би се незгодно и подређено осећати, зарад свеобухватног јединства, Срби ијекавичари.

Али са словом Јат (ѣ) тога нема, и нико не губи, нема разједињавања, већ само уједињавања!
Ето, шта само једно слово може да учини.

И зато није баш најбоље правило „пиши као што говори“. У великом делу да, али као што видимо, у неким сегментима и није тако.

Само мудри интелектуалци могу спасити србе од нестанка као нације…!

%d bloggers like this: