Момчило Јокић храбри и часни србски комуниста и антититоиста из СФРЈ којим срби треба да се поносе!


Док сам писао свој први текст» о мом разлазу» са анационалним комунистом Љубодрагом Симоновићем Дуцијем коме сам 8 година одржавао блог», напоменуо сам да нисам априори против комуниста, већ да сам против анационалних србских комуниста који су имали јасан анимозитет према србском националном идентетету, и националном идентитету уопште, па су самим тиме у СФРЈ ставили србе у неравноправан положај у односу на још 2 битна народа поред Срба, који су сачињавали СФРЈ, а то су хрвати и словенци, чији су комунисти имали јасан и чврст национални идентитет с којим су се поносили, и самим тим своја чврста национална становишта, која нису желели да жртвују зарад југословенства и човечанства, за разлику од огромне већине србских комуниста у СФРЈ, којима је на првом месту било југословенство и човечанство зарад жртвовања србских националних интереса, због тзв. „мира у кући“, „братства и јединства“ што данас знамо да је била брутална лаж! Све је то било код њих на нивоу претпоставке и наивног веровањаа ако заволиш џелате, да ће они „схватити ко су Срби“ и заволети их, почети да их цене. Међутим, као што то бива ко иоле познаје психологију личности, таквим наивним веровањима се само рефлексно постиже супротни контра ефекат, џелат постаје још већи џелат. То веровање и нада је тако детињаст поглед на свет који је последица идејног комунистичког фанатичног идеализма који их је потпуно емоционално и емотивно обузео и заслепео, да они напросто од шуме нису видели дрво испред себе које сачињва то човечанство у њиховим „шумовитим“ главама, које је непрекидно стојило испред њих, у пуном цвату! Јер, забога… „они воле цело човечанство“, нису они „примитивни и затуцани себични националисти“. Такви какви су били, до сржи анационални, у србским главама стварали су осећај кривице што су срби-срби који носе у себи тај „примитивни национални идентитет“, ту „нижу друштвену свест“ итд…

Неки од водећих србских комуниста тог раздобља, Марко Никезић и Латинка Перовић, имали су поштапалицу да су „Сви национализми у СФРЈ опасни, али да је најопаснији србски национализам“ давајући тако алиби хрватским и словеначким национализмима да разбијају СФРЈ без икакве одговорности за то, јер ето, кад срби комунисти кажу да је србски национализам најопаснији, а кобајаги и други јесу, али не и „најопаснији“, онда имате сталног и дежурног кривца за распад СФРЈ, то су Срби као народ, који су још на IV Дрезденском Конгресу КПЈ 1928.» године од стране комуниста проглашени за хегемонистички народ који терорише остале народе на Балкану, па је с тога требало и разбити Југославију на више мањих држава, и на штету срба, што је и одлучено на Дрезденском конгресу.

Међутим, у тој вирусној поплави анационалних србских комуниста који су одани били искључиво југословенству и човечанству, зарад жртвовања „примитивних и себичних србских националних интереса“, било је у срба и ретких комунистичких бисера попут Момчила Јокића, који су и поред тога што су желели да комунизам завлада човечанством, ни по коју цену нису, зарад човечанства и пре свега југословенства, били спремни да жртвују националне интересе народа коме припадају, јер су и свој народ третирали као равниправног дела тог човечанства, достојног и вредног својих националних интереса, попут свих осталих народа који чине човечанство, без да се осећају кривицу што својим деловањем штите националне интересе свога народа (баш као што су за своје нације имали третман хрватски и словеначки комунисти), јер се Момчило Јокић држао девизе свога оца комунисте који је говорио:

„Да онај ко не воли свој народ, не може волети ни остали свет. Да интернационализам не забрањује да човек буде свесни патриота и бранилац свога народа.“

Дакле овде видимо оштру разлику између србских анационалних интернациналних комуниста, разних космополита и „грађана света“, који националне интересе „свог“ народа сматрају примитивним и себичним, за разлику од комуниста интернационалаца попут Момчила Јокића, који с поносом заступају интернационализам који брани конкретне националне интересе свог србског народа, који је равноправни део човечанства, а самим тим и специфично човечанство у малом, само по себи. Такви комунисти интернационалисти не робују апстрактним и мисаоним замислима човечанства, као ватрени и страствени анационални србски кумунисти који су због свог идејног анационалног фанатизма, заслепљени и неспособни да схвате сложеност човековог идентитета, и човека као индивидуе, и његовог колективног идентитета, колективне свести и колективне националне идентификације.

Иако комуниста по вокацији, због свог израженог националног срБског» идентитета, Момчило Јокић се није либио да га брани када је било најтеже, када је могла глава да се изгуби због тога, за време диктаторског и антисрбског Титовог режима у СФРЈ!

Да није тако било, зар би он био толико глуп, да се не либи да са својим друговима комунистима истомишљеницима, храбро оснује илегалну комунистичку партију Југославије када је Тито био у пуној владалачкој моћи!

Лако је бити „против“ Тита 35 година после његове смрти, после пропасти СФРЈ, кад Тита одавно нема међу живима, прави борци комунисти се препознају кад делују када је најтеже, када могу изгубити главу, живот…!

Такав је био и комуниста Момчило Јокић са својим комунистима истомишљеницима и саборцима, што ће се јасно видети у 3 доња прилога, 2 интервјуа са Момчилом Јокићем и једног видео прилога. Момчило Јокић и његови комунисти саборци јасно су видели скретања званичне КПЈ на челу са Титом, са свеобухватног пута зацртаног идејом социјализма и комунизма. Били су незадовољни политиком Савеза Комуниста Југославије, јер се социјализам није спроводио у жељеном свеобухватном правцу, а посебно су били незадовољни „тихом“ издајом Космета Титовог антисрбског режима, па су одлучили да оснују илегалну КПЈ као опозициону партију наспрам званичне КПЈ на челу са фараоном Титом, као и да изнесу јавно на видело све нечасне и прљаве радње које су се одигравала на Космету, које су биле противне србским националним интересима!

О томе укратко говори овај први чланак о рехабилитацији Момчила Јокића, будући да су он и његови саборци одмах те 1974. године били ухапшени после одржаног илегалног конгреса у Бару, и оснивања опозиционе КПЈ, јер наравно УДБ-а је још раније убацила кртицу у њихову организацију, све је било праћено, затим су осуђени на робију. Момчило Јокић је добио 11 година строгог затвора.

Момчило Јокић из 2005. године

Момчило Јокић из 2005. године

################

Извор»

Рехабилитован Момчило Јокић, оснивач илегалне КПЈ

АРАНЂЕЛОВАЦ – Да је правда спора, али достижна говори и случај рехабилитације Момчила-Мома Јокића (73), једног од оснивача прве опозиционе илегалне Комунистичке партије Југославије и копредеседник чувеног Барског конгреса од 6. априла 1974. године.

Јокић је рехабилитован одлуком Вишег суда у Крагујевцу после 36 година од када је осуђен на 11 година строгог затвора због кривичног дела удруживања против народа и државе.

Титов обрачуна са неистомишљеницима

Судско веће је, наведено је у образложењу, у поступку рехабилитације познатог књижевника и публицисте недвосмислено утврдило да је суђење Јокићу и његовим истомишљеницима био политички процес и обрачун Јосипа Броза Тита са свима који су били незадовољни политиком Савеза комуниста и стањем у земљи, самоуправним социјализмом и „тихом“ издајом Косова и Метохије.

Јокић каже да је одлука закаснела, али да је он, ипак, добио моралну сатисфакцију.

„Нема веће части од скидања жига човеку који је осуђен као ‘непријатељ народа'“, рекао је Јокић Танјугу.

„Ако човек верује у своје идеале онда рехабилитацију доживљава као победу правде над лажима“, казао је Јокић, и данас уверен да народ који, како каже, нема своје мученике и хероје, нема право на своју будућност.

„Српски народ је увек имао своје хероје који нису тражили ни власт, ни ордење, ни признања, али су својим болом и хероизмом ушли у историју као живе иконе свог народа“, казао је Јокић, наводећи да је и његово књижевно и уметничко стваралаштво посвећено филозофији слободе и одбрани истине и части целог једног покољења.

Тајно похапшени

Јокић, рођени Пећанац, био је један од 35 оснивача прве опозиционе антититовске партије у бившој Југославији и један од челних људи оснивачког Конгреса обнове КПЈ у Бару, главни и одговорни уредник илегалног листа „Комунистичка искра“.

Месец дана по одржавању конгреса, његови оснивачи и учесници су „проваљени“ и тајно похапшени по наредби Савезног тужиоца СФРЈ и у најстрожој конспирацији размештени у више затвора широм земље.

Јокић је, пресудом Великог кривичног већа у Титограду 18. септембра 1974. године, осуђен је на 11 година строгог затвора, од којих је, у Казнено-поправном дому „Веље Брдо“ у Спужу, издржао осам.

Тајни досије Јосип Броз

Указом Председника Председништва СФРЈ Сергеја Крајгера пуштен је условно на слободу 22 месеца после Титове смрти. Његовим истомишљеницима, од којих је, осим њега, данас жив само још један, суђено је и у Окружном суду у Пећи.

„Ни после изласка из затвора нисам био слободан, јер су ме непрекидно пратили. Био сам емигрант у својој земљи“, објашњава Јокић свој вишедеценијски дисидентски положај, али је то време неприхваћања, игнорисања и одбацивања у широј јавности искористио да напише значајна књижевна дела.

Његово политичко-историјско дело „Тајни досије Јосип Броз»“ доживело је три издања, а у припреми је и четврто, допуњено, док је у такозваној лепој књижевности објавио 12 књига, пет драма, аутор је антологије „Поезија Словена од 9. века до данас“ и других књижевних дела.

„Тренутно сам окупиран рукописом за књигу ‘Политика и злочин’, која ће бити посвећена свим мојим саборцима и страдалницима Брозовог комунистичког режима“, објашњава Јокић своје планове, искрено задовољан што је истина нашла правду, а закон укинуо срамоту.

######################

А сада прочитајте још потпунији чланак око Барског конгреса и покушаја формирања илегалне опозиционе партије КПЈ од стране сбрског комунисте Момчила Јокића и његових другова сабораца, јер су били незадовољни Титовим режимом који је био на штету Срба. То је мало познати интервју са Момчилом Јокићем обављен 2004. године, којег је направио Добрица Гајић.

Момчило Јокић:

„Барски конгрес“ је инициран после мог доласка са Космета, у „Побједу“, у Титоград. Направио сам тих година и кућу на обали мора, у Бару. До тада сам објавио око 40 научних радова, спремао докторат о Достојевском. Онда су почели да долазе моји пријатељи из Приштине, Пећи и Косовске Митровице. Рецимо, археолог Јован Глишић, историчар Бранко Бошковић, професор књижевности Радомир Ивановић, редитељ Јован Булајић, сликар Никола Гвозденовић Гвоздо и др. Сви су ми доносили податке, писали по 10-15 страна шта се догађа на Космету, да је Косово за нас практично изгубљено.“

Већ тада, у време одржавања тог тајног конгреса и оснивања илегалне КПЈ априла 1974. год., Јокић је имао доста компромитујућих података о Титу који би оспорили његов легитимитет, дакле циљ србског комунисте Јокића и његових сабораца је било да се супротставе Титу и рушење уставног поретка тадашње СФРЈ, јер су се лоше решавала национална питања, будући да се припремало „тихо“ издвајање Космета на штету срба као народа. Данас је то 95% готова ствар, остали су само још „ситни завршни радови“ док се срби забављају гледањем ТВ фарме, спортских преноса, док буље у своја Ајфоне, таблете и лап топове…

Ја док до пре неколико месеци нисам нашао преко интернета све ово око србског комунисте Јокића, барског конгреса и покушаја да се формира опозицона КПЈ 1974. која би се супротставила Титу, јер је са врхом савеза комуниста Југославије водио политику на штету Срба, нисам ништа знао тада, па ни до распада СФРЈ 1991. године, да је неко у тој „идиличној земљи “ знао шта се све спрема србима и Србији, и да су постојали храбри србски комунисти који су се усудли да се супротставе свемоћном Титу када је било најтеже, а живео сам у СФРЈ, тој „идиличној земљи“ за коју срби и данас кукају, а знају и сами да је све било суштински и по дубини на штету Срба, јер, забога: „могли су да спавају на клупи“, а да их нико не дира. Многи срби који данас кукају за тиме, још спавају на тој клупи и још се нису пробудили са ње, да отворе очи и погледају горку реалност, да су само паразити који су купљени стандардом живота, који је ионако био на лажним економским основама» (прочитај у том чланку студију економиста Миодрага Зеца и Огњена Радоњића: „Економски модел социјалистичке Југославије – Сага о аутодеструкцији), на конту задуживања и кредита. Међутим, 90-их година прошлог века, дошао је конобар да све то наплати, на штету срба наравно, који су платили главни цех, а многи срби никако да се И ДАН ДАНАС пробуде са те клупе где и даље „мирно спавају“, иако је клупа одавну измакнута, не виде да клупе више нема, као ни СФРЈ, остао је само сан, без клупе и државе. Многи срби су своју историју и суверенитет продали зарад доброг стандарда живљења у СФРЈ. Зато данас немају ништа: ни државу, ни одрживи економски стандард на реалним основама, ни суверенитет. Остао им је само сан о „клупи на којој су мирно спавали“, и нико их није дирао док су спавали, зато спавају и данас, а прети им нестанак и пропаст.

######################

Извор»

Момчило Јокић, Титов биограф: Тито није Броз!

„Погледи“, бр. 262, јуни 2004. Разговарао: Добрица Гајић

Момчило Јокић (1937) један је од најпознатијих политичких дисидената Брозовог режима. Завршио је светску књижевност, филозофију и право. Студент београдског и загребачког универзитета. Као учесник „Барског конгреса“ (5-6.04.1974.), ухапшен је и осуђен на 11 година строгог затвора. Под најтежим условима провео је 8 година у КПД „Веље брдо“ код Спужа. Још 70-тих дошао је до првих сазнања о лажном идентитету Јосипа Броза Тита. Сазнања о томе изнео је у књизи „Тајни досије Јосип Броз“ (19922004).

ПОГЛЕДИ: Ко је Јосип Броз?

ЈОКИЋ: Јосип Броз је вишеструки агент. Радио је за британску обавештајну службу од 1934, увео га је у њу Владимир Велебит, каснији генерал и дипломата. Прозвао сам га због тога јавно у мојој књизи и у „Политици“. Британија му је признала чин генерала. И данас тамо живи, са 88 година. Друго, није спорно да је Стево Крајачић Стив увео Броза да ради за НКВД. Преко оца своје супруге Зденке Хас, чувеног адвоката из Марибора, Броз је радио за АБВЕР, а пре тога био је обавештајни поднаредник Аустроугарског царства у Печују. Он је, у ствари, Јосип Амброз, који ће у војној школи у Печују преузети идентитет Јосипа Броза, Хрвата рођеног у Бечу, који је умро 1913.

ПОГЛЕДИ: У Печују је са (Ам)Брозом био и Крлежа?

ЈОКИЋ: Крлежа и Хитлер. Крлежа је тада непозната личност, будући велики хрватски писац, личност енциклопедијског образовања, велики ерудита, можда најбољи есејиста свих времена са Балкана, али лош драмски писац, иако су га тако славили, и још гори песник. Он постаје велики пријатељ Јосипа (Ам)Броза. То је кључни тренутак за њихово нераскидиво будуће пријатељство.

ПОГЛЕДИ: Значи, Крлежа је сигурно знао ко је Тито?

ЈОКИЋ: Апсолутно. То је кључни тренутак, то је мост поверења и мост уцене који их је држао. Јосип (Ам)Броз рођен је у ванбрачном браку пољске грофице и мађарског Јеврејина, управника имања у близини Сегеда. Да би се спасла част пољске грофице која је имала велику латифундију, новорођено дете прихвата једна породица, а издржава га управник имања, јер је то његов син. Као мали, имао је кућну учитељицу, учитеља музике. Отуда Броз, алиас Тито, свира Моцарта. У војно-обавештајној школи у Печују, отац први пут даје презиме свом сину. Пошто је као дечак одлично знао јахање, мачевање, Јосип (Ам)Броз је у школи интелект првога реда. У Печују је и Адолф Хитлер, син цариника са железнице, Баварац, мршав, са ликом савременог хипика. Он се разболео од јефтике, у ствари замрачења плућа, односно туберкулозе. Пошто је елиминисан из школе, Хитлер се нашао на улици. Иначе, Крлежа има католичко име Фридрих – Мирослав Фридрих Крлежа. И у војном протоколу стоји то име. Никада га Крлежа, кога као есејисту јако ценим, није споменуо у својој биографији. Само је једном рекао: „Био сам заточеник Печуја“. Какав заточеник, кад је био повлаштени школарац?!

ПОГЛЕДИ: Испада, по Вама, да ни прави Јосип Броз није рођен у Хрватској?

ЈОКИЋ: Прави Јосип Броз рођен је у Бечу. Ни Броз, ни Амброз нису рођени у Кумровцу. Зашто је измишљен Кумровец? Из чисто лингвистичког разлога. После смрти правог Јосипа Броза, по договору са пуковником Штанцером, Јосип Амброз преузима његов персонални картон.

ПОГЛЕДИ: Зашто је за време Првог светског рата Јосип (Ам)Броз упућен на источни фронт?

ЈОКИЋ: Зато што је у Петроварадину, као човек који је увек био гладан жена, силовао неколико Српкиња. Ухапсили су га. На тлу Аустро-Угарске, војна лица која би силовала поданика државе, ма које народности био, кажњавана су смрћу. Да не би био ликвидиран, с обзиром на његову блиставу биографију и чињеницу да је Аустрија увек чувала своје обавештајце, шаљу га по казни на руски фронт. Ту долази до његовог рањавања у судару са Черкезима, а затим следи његова одисеја за Омск. Кад би човек математички гледао, 30 % података је у том тренутку тачно из његове биографије.

ПОГЛЕДИ: Утврдили сте да је у Русији пришао Колчаковим трупама?

ЈОКИЋ: Када се распао аустријски фронт, онда су позвани добровољци из словенских земаља са Балкана, да се врате кући. Јосип (Ам)Броз, алиас Тито, није се вратио. Постао је поручник код Колчака. Све до јесени 1920. он је код Колчака, до оних снажних удара кад су колчаковци разбијени. Тек се тада преко Финске и Пољске враћа на тло Аустрије. Не Загреба, како неки историчари тврде.

ПОГЛЕДИ: Ко је на „Бомбашком процесу“ стајао иза Тита?

ЈОКИЋ: Масони. Отац Владимира Бакарића је био судија. Од тог тренутка, Броз ће имати заштиту – признаће што нико није смео да учини – да је припадник забрањене КПЈ. Он то јавно признаје. О томе се звони на велика звона, и могу вам рећи да је о томе више писала београдска штампа, јер су масони били јачи у Београду, него у Загребу.

ПОГЛЕДИ: Да ли је Броз за време Шпанског грађанског рата био у Шпанији?

ЈОКИЋ: Три пута је био. Ја сам, иначе, у једном интервјуу доказивао да је тада упознао Долорес Ибарури, и да је као заносни млади човек, увек дотеран и избријан, у условима грађанског рата, када људи нису имали довољно хране и воде, освојио срце те младе жене, која је имала слободно држање, и постао њен љубавник. Међутим, он никада није признао да је тамо био. Кад се Горкић није вратио и кад су га целог августа 1937. чекали, онда је Тито осетио прилику, позвао Копинича и почео да захтева да се обавезно именује заменик Горкићу. Он је знао да се Горкић неће брзо вратити, јер је знао шта је све написано у оптужници. Али, лаж је да је Горкић одмах ликвидиран. Није ликвидиран ни Петко Милетић, јер је он до 1971. живео у Москви. Милетић је ’39. отишао у Москву да се брани од клевета Броза, Моше Пијаде, Ђиласа и осталих, а Горкић је ликвидиран почетком 1939. Две године је била пат-ситуација, али је Коминтерна захваљујући Копиничу и Бугарину Караиванову преломила. Иван Караиванов је имао мистериозно велики утицај код Георги Димитрова, али без обзира на тај утицај, Димитров никада није дао ниједну наредбу, ни писмену ни усмену, да Броз формира нови ЦК после распуштања партије. Међутим, наши историчари су тврдили да је Броз изабран 25.08.1937. за ген.секретара. Броз никада није изабран, јер је партија била распуштена. Када сам отишао у архив ЦК КП Француске, захваљујући Жану Паскалу, 27 км од Париза, уз благонаклоно допуштење супруге Мориса Тореза, која је била задужена за одржавање архива и кадрове, добио сам картон на коме је о Јосипу Брозу писало, да сумње које су изречене за време грађанског рата у Шпанији стоје, и да је издат налог за његову ликвидацију. Пошто налог није извршен 1938, Стаљин ће послати Мустафу Голубића 1940. у Београд.

ДОКТОРАТИ ШИПТАРСКИХ ПСЕУДО ИНТЕЛЕКТУАЛАЦА

– „Барски конгрес“ је био израз незадовољства начином и методиком како ЦК СКЈ, на челу са Јосипом Брозом, Кардељем и Доланцом решава национална питања, а посебно ситуацију на Косову и Метохији и раст аутономаштва у Војводини. Албанизација КиМ почела је врло рано. Негде ’61. је требало да се дигне устанак у Пећи, ’68. су биле снажне демонстрације, када су се заклињали пред сликом Јосипа (Ам)Броза Тита. Извештаји који су са Космета отишли у Београд код Доланца, Кардеља, Бакарића и Броза, говорили су да Албанци не демонстрирају, него манифестују у почаст Титу, а против српских кадрова. На челу тих демонстрација налазили су се интелектуалци које је наша несретна Србија отхранила, будући гробари Југославије који су се школовали и добијали докторате у Загребу и Љубљани, а њихови докторати били су на нивоу осредњег професора средње школе. Дервиш Рожаја је докторирао биологију код једног нашег академика у Београду. Докторирао је на жаби, рефлекс жабе. Тај Дервиш Рожаја ће бити први ректор Приштинског самосталног универзитета. Онда имате Марк Краснићија, географа који добија докторат у Љубљани, на чистим фалсификатима просторне географије и историје. Он је тада добио орден што је наводно докторирао. И Краснићи ће бити један од декана у Приштини. Онда имате Муљакуа, који докторира на језику шарске Бајгоре, доказујући да језик Шиптара са Шар планине представља корен језика Горанаца, који су били српско-македонско племе које је примило ислам. Али Хадри, који је докторирао на савременој историји, направио је уџбеник „Историја Албаније“, штампан нашим новцем. Пошто сам у то време био члан председништва Културно-просветне заједнице КиМ, наговорим једног доста честитог Шиптара, Али Мују, да стави печат иза мог потписа, како бисмо организовали тзв. Салон уметности у Приштини. То је била најпопуларнија трибина, иза новосадске, у Југославији. Наша је чак била ризичнија, али можда племенитија, јер је имала тенденцију да штити интересе читавог једног народа и истовремено државе, док она у Војводини то није радила. Она је имала више егзибициони карактер. Сећате се песникиње Катарин Ладик, која се свлачила и рецитовала стихове. Код нас тога није било, код нас је све било јако осмишљено. Пошто се она одржавала средом у минут до осам, ставили смо тзв. младу шиптарску науку, њене докторате и публикације на дневни ред – присећа се Јокић свог рада у Приштини, крајем 60-их и почетком 70-их .

ПЕЋАНЧЕВ СЕКРЕТАР ДРАГИША ВАСИЋ

– Мој отац је пре рата био публициста, познавао је Драгишу Васића, Григорија Божовића, Томаса Мана, Дражу Михаиловића, Милана Недића. Друговао је са Васићем и Ђорђем Наумовићем, који је био један од секретара Четничког покрета. Годишња скупштина Четничког покрета одржана је 1936. у Пожаревцу. То је било патриотско удружење и у њему су могли бити чланови само учесници Балканских ратова и Првог светског рата, дакле, ослободиоци Србије и њихови потомци. Седници је преседавао Ђорђе Наумовић, власник листа „Грађанин“ који је излазио у Пожаревцу. За председника је изабран војвода Коста Пећанац, а за секретара Драгиша Васић. О томе нико не пише. Тог податка чак нема ни у биографији литерате и адвоката Драгише Васића. Имао сам лист „Грађанин“ из те године, који је на првој страни донео фотографију војводе Пећанца и секретара Васића.

ПОГЛЕДИ: Како је дошло до организовања Барског конгреса?

ЈОКИЋ: „Барски конгрес“ је инициран после мог доласка са Космета, у „Побједу“, у Титоград. Направио сам тих година и кућу на обали мора, у Бару. До тада сам објавио око 40 научних радова, спремао докторат о Достојевском. Онда су почели да долазе моји пријатељи из Приштине, Пећи и Косовске Митровице. Рецимо, археолог Јован Глишић, историчар Бранко Бошковић, професор књижевности Радомир Ивановић, редитељ Јован Булајић, сликар Никола Гвозденовић Гвоздо и др. Сви су ми доносили податке, писали по 10-15 страна шта се догађа на Космету, да је Косово за нас практично изгубљено. Спремао се нови устав 1974. и ја напишем један отрован текст против Кардељевих амандмана, што је била јерес, само таква. Објавим текст у „Побједи“ и чекам одговор. Текст пренесе „Борба“. Ћути се, али звоне телефони. ЦК Хрватске и ЦК Словеније су звали Титоград да питају, шта хоће тај Момчило Јокић, ко је њега овластио, говори ли он то као слободни стрелац или неко стоји иза њега. Нас 17-оро је 197273. сакупило толико материјала, да смо донели одлуку да напишемо „Белу књигу“ о нечасним стварима које се догађају на КиМ и пошаљемо је руководствима свих република. Спремали смо и часопис који је требало да изађе илегално. Ја сам био главни уредник и оснивач тог листа, који је требало да се зове „Комунистичка искра“. Ту сам планирао да ставим податке о томе ко је Јосип Броз. Књига о КиМ је требало да се појави 19.05.1974. Негде у јануару 1974, у мојој кући у Бару, одлучили смо да се организује један мали конгрес, да се на њему изуче сва ова питања и оспори легитимитет Јосипу Брозу на основу оних података које имамо, јер је самозвани маршал. Он се потписивао као маршал» пре АВНОЈ-а. АВНОЈ је само фарса, оно кад кажу да су га Словенци предложили за маршала.

ПОГЛЕДИ: Ко се тада налазио на власти у Црној Гори?

ЈОКИЋ: На челу Црне Горе је тада једна војно-полицијска олигархија. Ту је Вељко Милатовић, убица четничког војводе Крста Поповића, једног од најпопуларнијих Црногораца у току Другог светског рата, који је убијен као „националиста“. У тренутку кад мене треба да хапсе, он је председник Црне Горе, секретар ЦК је Веселин Ђурановић, а председник владе Видоје Жарковић. Већих послушника и аплаудера Јосипу Брозу од њих није било. Ми доносимо програм и састајемо се 05.04.1974. Састанак је почео у 20 часова, а завршен је у 4 и 30 ујутро. У почетку је било присутно нас 13, а 36 је требало да дође. Неки су стигли са закашњењем, јер је дошло до застоја на путу изнад Петровца. Ми смо све то завршили. Штампан је материјал и проглас, омаловажили смо припрему Деветог партијског конгреса СКЈ и успоставили везу са нашим истомишљеницима који су живели вани, као и са онима у земљи.

ПОГЛЕДИ: Кад сте ухапшени?

ЈОКИЋ: Први удар хапшења уследио је одмах после провале. Главни шпијун био је Раденко Бјелановић, млади професор руског језика у Пећи, који данас живи у Рачи Крагујевачкој. За издају је добио да бира кола и стан. Он нас је пријавио, јер је возио материјал за Бар, где је тајно одржан Пети конгрес обнове КПЈ, чији је циљ био супротстављање Јосипу Брозу и рушење уставног поретка земље. У почетку они нису могли да верују да се неко дрзнуо да, у тренутку када је Броз толико моћан, одржи у земљи тако нешто, јер да смо конгрес одржали ван земље, онда би они рекли да је то нека група емиграната. Ухапшен сам 8.05.1974. Хапшени смо по налогу савезног тужиоца, ма где се нашли у земљи. Ухапсили су ме у тренутку када сам са Јованом Булајићем спремао драму поводом подизања Мештровићевог маузолеја на Ловћену.

Иначе, први сам урадио драматизацију „Луче микрокозме“ за позориште и за телевизију и она је требало да се игра на Ивановим коритима. Телевизија Црне Горе и телевизија Београд требало је да заједнички то ураде, а Црногорско народно позориште, на чијем челу је био Мирчета Пешић, и Ужичко позориште, где је режирао Јован Булајић, требало је да ураде централну позоришну представу. Спремао сам се да одлетим за Београд и они ме на препад хапсе. Рекли су ми да свратим нешто до МУП-а, јер желе да погледам текст који је посвећен Албанији и који је требало да се штампа у полицијском листу. Пошто сам био познат као човек који изузетно зна проблематику Албаније, тачно су ме ухватили на мамац, јер сам 1969. једини од свих југословенских историчара написао и објавио све о Скендербегу. Тада сам користио папине, албанске, италијанске, руске, немачке, румунске и друге изворе. Они су ме ту ухватили, јер ја тада нисам ништа сумњао. Долазим, понуде ме кафом. Одједном се појави петоро људи, и кажу: „По налогу савезног тужиоца, лишавамо вас слободе“.

ПОГЛЕДИ: Како је текао судски процес?

ЈОКИЋ: 14 месеци сам био под истрагом; 6 месеци затворен у специјалном затвору „Јусовача“. То је затвор код железничке станице у Титограду, турски затвор који је подигао подгорички бег Јусуф Мучић. Био сам у ћелији у којој је на превару својевремено затворен Марко Миљанов. То су камени зидови у земљи, велики број стеница, гуштера, пацова свих врста, које никад у животу нисам видео, који су имали крзно тако богато, раскошно, да сам морао, да бих опстао, да их храним – да ми не би откинули уши или прсте. Пресуда ми је изречена 21.09.1975. пред великим кривичним већем у Титограду. Осуђен сам на 11 година строгог затвора, и то „у име народа“. Суде вам као непријатељу народа и државе, иако нико не пита народ да ли се слаже или не слаже с тим. Пред пресуду другостепеног, Врховног суда Црне Горе, довели су неких петоро људи који су случајно прочитали наш материјал у Црној Гори. Дивни, поштени људи, никад их у животу нисам видео. Људи у Црној Гори су радознали, и кад је у питању нешто историјско, они то узму, прочитају, не знају да ће да изгину због тога. То су били дивни људи. Покојни Драго Ђорђевић, који је завршио електронику у Паризу, Лука Васовић, борац о коме је писао Михаило Лалић у оном Комском одреду, онда Миладин Јанковић, голооточанин, борац од 1941, затим Бранко Јокић, млади професор са Цетиња. Нама су казне фактички већ биле изречене, јер је Јосип Броз, само15 дана пре мог суђења, одржао говор радницима жељезаре Јесенице, споменуо „Барски конгрес“ и рекао да нас треба егземпларно казнити.

Одмах после тога, Стане Доланц је на Вису и у Сплиту говорио против нас, а да црногорско руководство не би заостало, Веселин Ђурановић и Вељко Милатовић су одржали говоре у Бијелом Пољу и у Пљевљима. Да ме не би заборавио, Фадиљ Хоџа одржи одмах говор у Дечанима, а подржи га мој нешто старији колега са факултета Михаило Мишо Звица, и нападне ме: „Шта жели тај филозоф, кога он то хоће да омаловажи“, итд.

ПОГЛЕДИ: Колико сте година провели у затвору?

ЈОКИЋ: Осам. Били су пустили буву да ћу бити стрељан и моја мајка је мислила да ће се то и десити. Међутим, када је дошла код мене у посету, ја сам јој у шали рекао да тај метак није направљен у Југославији, да су они велике кукавице, да то не могу да ураде, да нас Јокића под пушком има много и да ће платити добро моју главу. Они су то сигурно снимили. Међутим, оно што је најважније, 7.07. 1975. воде ме у Спуж на издржавање казне, где је требало да издржим тих 11 година. То је био „Дан устанка“ Србије. Тако су ми олакшали да памтим датуме. У Спужу ме држе под невероватним третманом, тако да 1978. моја мајка пише Бакарићу, председнику Уставне комисије СФРЈ: „Молим вас, убијте мога сина и стрељајте, јер мој син нема других намера и других жеља, него среће ове земље и свога народа“. Јер, држали су ме у самици 10,5 х 5,5 стопа. Бетон, отворена кибла, 4,5м висине. Нема светлости, светлост долази из ходника. Постојале су 3 зоне са обручима металних врата. Храну вам достављају кроз метална врата, шпијунка је 14 x 21, као пашчету. Имате шетњу од 30 минута. Убаце вам кофу воде на минус 6, у 5 вас буде. У току ноћи, као лежај имате једну даску, широка је 50 цм, дугачка 180. Добијате два ћебета, и ако се не увијете и претворите у живу цигарету, ви сте готови.

ПОГЛЕДИ: Кад сте ослобођени?

ЈОКИЋ: 01.03.1982. године, 17 месеци после Брозове смрти, јер је речено, док је Броз жив, нема тога ко ће да потпише то решење. Моје ослобођење дугујем Сергеју Крајгеру. Он је то потписао и „Службени лист СФРЈ“ донео је обавештење да је одлуком председника Председништва СФРЈ помилован политички осуђеник Момчило Јокић, филозоф из Црне Горе. Крајгер је био човек интелектуалац. Мислим да је утицај на тај потпис имао академик Видмар. Моји још нису знали да ћу да изађем, а ни ја нисам веровао, јер сам се био помирио с тим да морам да издржим свих 11 година. Дошао сам кући у пратњи мојих пријатеља Загањора. Загањори су Албанци који су дошли да се боре против Турака за време краља Николе. Они су дали бесу мојој мајци да ће ме довести живог кући. Толико су ме волели ти људи. Неки од њих су још живи, а Мустафи Загањору је погинуо син бранећи Требиње у последњем рату. Јединац, кореограф у КУД „Будо Томовић“ у Подгорици. И дан-данас он не зна где су му кости.

ПОГЛЕДИ: Да ли сте се пазили да Вас не ликвидирају по изласку из затвора?

ЈОКИЋ: Кад сам се враћао кући, они су све наместили да изазову судар на Петровачкој страни, и ту су чекали. Али, кад су видели да иде један, па други „мерцедес“, нису знали у којем сам. И одмах су то јавили кад смо сишли на позицију изнад Будве. Мој пријатељ је то слушао, и каже: „Момо, изјаловио им се план да ће колима да те ударе“. Заиста, велика кола су стајала са стране, као, рецимо, на Ибарској магистрали. Дакле, после 8 година долазим у Бар, у кућу на самој обали мора, и ту ме је моја старица мајка дочекала, јер је она на суђењу рекла: „Живећу 101 годину, да бих те дочекала, сине. И твог су оца везали у ланце, издржаћеш ти то, јер ти имаш име“. Тако се и испунило. После мог изласка на слободу, живела је још 8 година, тачно колико сам ја провео на робији. А мени је један човек у затвору то и прорекао. Донео ми је кафу, погледао и рекао: „Е, мој Момчило, колико си овде?“ Био је то неки Рамиз, рођак певачице Есме Реџепове, Циганин који је лутао по Италији, бавио се хипнозом и пљачком. Рекох му „осам година“. „Изаћићеш и толико ће ти живети мајка са тобом, на слободи. Бог ће да је одржи тих 8 година, колико си ти изгубио у затвору“. И то се испунило. Од тог тренутка, постао сам сујеверан и верујем да неки људи знају више него што обичан човек може да зна. Они прави, ретки људи.

ПОГЛЕДИ: Десетак година по изласку из затвора објавили сте књигу „Тајни досије Јосип Броз“. Од кога сте први пут чули за његов двојни идентитет?

ЈОКИЋ: Одлука да се бавим биографијом Јосипа Броза уследила је на основу неких сазнања која сам стекао као млад истраживач, професионални новинар и писац. Међутим, сусрет са првоборцем Ћурчићем са Златибора, који није имао десну руку, био је пресудан. Он је био тешки ратни инвалид, учесник рата од 1941, кога су партизани оставили са једним метком у пиштољу, да изврши самоубиство на Каменој гори после пораза партизанских јединица на Јабуци. Ћурчић ме је посетио, ја сам тада био у Бару. Рекао ми је да му је рођак, који је био курир у Коминтерни, испричао да је питање Броза врло сложено и да ми не знамо кога смо слушали и коме смо аплаудирали: „Ако си спреман да трагаш, могу да ти дам две адресе. Пођи, па после тога одлучи да ли идеш даље или одустајеш.“ Дао ми је те адресе. Једна је била у вези са Варшавом, друга са Бечом.

У Варшави је био један наш човек, ожењен Пољакињом, универзитетски професор историје. Он ме је лепо примио. Онда сам пошао за Рим. Ту сам нашао једног нашег Црногорца, сликара, који ме је одвео у језуитски самостан, да би ми направио везу до Ватиканске библиотеке. Ја тада нисам могао да дођем до Шпаније, иако сам искористио боравак југословенске новинарске делегације, која је 1968. посетила Италију, Швајцарску и Париз. Тада сам већ поседовао одређене податке. Ја сам једини од свих историчара ове земље који је писао о „Барселонском конгресу 1937.г.“, када је Јосип Броз као вишеструки агент искључен из партије и за генералног секретара изабран Петко Милетић, који је издржавао казну у Сремској Митровици. Дошао сам до списка од њих 15 и почео да трагам. Сви су преживели Шпански грађански рат и сви су убијени на тлу Југославије.

ПОГЛЕДИ: С ким сте све били у вези да бисте разоткрили Брозову биографију?

ЈОКИЋ: Имао сам добре везе са нашом емиграцијом, нарочито оном прокомунистички оријентисаном, која је омаловажавала Броза. Онда сам одлучио да посетим Грац, Сегед, Печуј, Беч и Праг. То ми је била прва тура, где је по оној лажној биографији било његово кретање. Последњи архив који сам посетио био је у Омску.

######################

Момчило Јокић писац књиге о Титу – РТВ Мплус 2005.

Линк ка видео прилогу на YouTube
Видео прилог можете скинути преко овог сајта.

Док сам гледао овај интервју са Јокићем, мука ми је била од овог водитеља, стално је сецкао Јокића, уместо да поставља кратка и јасна питања и да пусти Јокића да све каже до краја, без прекидања. Али водитељ је имао потребу да нам докаже да „и он много зна“. Па чекај бре, јел си ти гост или водитељ?

Ево прво неколико Јокићевих цитата…

Биографија Момчила Јокића 00:03:00:

„… Књижевник, естетичар, есејиста, рођен је у Пећи, Добри До, Метохија 1937. године. Основно образовање стекао је у родном граду, завршио гимназију у Пећи и Никшићу, а матурирао у Пећи, студирао светску књижевност на филозофском факултету у Београду и Загребу, са филозофијом и естетиком, а правне науке у Београду …“

О свом оцу комунисти који није био анационалан комуниста са анимозитетом према националном идентитету, што је реткост код србских комуниста, већ комуниста са јаким националним идентитетом, а ипак је и интернационалиста.

Момчило Јокић 00:19::18:

„Радомир Милетин Јокић, Херцег је Раде, је мој покојни отац, предратни публициста, комунист идеалист. Велики заговорник јединства и вере у сопствени народ. Човек који је желео да обједини оно што је најлепше у србском народу. Оно што чини и онај црногорски ген, не овај код данашњих политиканата, него он је сматрао да су црногорци увек били најбољи, најупорнији, најхрабрији срби, јер им је улога Спарте била одређена историјски и судбински. И вероватно, да је данас жив, кад би све ово ишчитао и видео како се пише, шта се ради, да би извршио самоубисво.“

Момчило Јокић 00:39:38:

„На основу списа која имамо, отац је аутор романа „Да будеш сретан“ и „Ја тебе тражим“, као и филозофско политичких есеја књиге „Сигнали“. На основу тих списа утврдио сам, на моје велико задовољство, следеће. Отац је сматрао: „Да онај ко не воли свој народ, не може волети ни остали свет„. Да интернационализам не забрањује да човек буде свесни патриота и бранилац свога народа.“

О Коминтерни и типу комуниста који су постојали…

Момчило Јокић 00:40:35:

„У такозваној Коминтерни, постојало је снажно крило, а да је назовемо у III Интернационали, постојало је снажно јудиш крило које је заговарало, да не кажем, светску револуцију по сваку цену. Практички, словенски народи би били топовско месо да се оствари теоретска премиса, јудиш…

О Титовој биографији, о свом самопрегорном истраживачком раду на откривању праве Титове биографије и идентитета, о радничком комунистичком покрету на Балкану, о архивама француске комунистичке партије које је истраживао. О Титовом полицијском, комунистичком и антикомунистичком досијеу. О Титовим ликвидацијама комуниста у грађанском рату у Шпанији и много тога битног…

Момчило Јокић 01:18:54:

„… И онда сам почео истраживања, и ја вам могу рећи да сам можда једини данас у овој земљи, што не иде у прилог савременим историјским истраживањима, жртвовао 35 година истраживању биографије Јосипа Амброза алијаса Тита. Консултовао сам више од 30 светских архива, имао већу или мању проходност у неким кључним архивама, о којима нико није ни сањао да оне поседују податке о нашем доживотном, самозваном маршалу, самозваном генералном секретару КПЈ. Доживотном председнику СФРЈ…“

Момлчило Јокић 01:20:03:

„Ја мислим да сам у мојој књизи. „Тајни досије Јосип Броз“, посебно у овом другом великом допуњеном издању… Нико од наших савремених историчара, што мене страшно изненађује, чак ме разочарава. Чак данас неки пишу поводом смрти Јосипа Броза „да још није дошло време да се оцени његова историјска улога“…, наши историчари не читају ништа. Не могу да прећутим, али не смем да будем ни толико скроман. У мојој књизи је 95% истине о Јосипу Брозу! Да су је само прочитали они би рекли да је извршен научни верификат његове велике загонетке! Друго, објаснио сам кључне, темељне ствари које се тичу радничког комунистичког покрета на Балкану. Отворио сам увидом у архив комунистичке партије Француске, која је од 1932. до 1939. године имала координациони надзор над свим грађанским партијама Балкана, увид у његов полицијски, комунистички и антикомунистички досије.

Први сам проговорио где је он рођен, какво му је порекло, да је ванбрачни син пољске грофице и управника имања, мађара јеврејског порекла, код Сегеда. Да је истински Јосип Броз хрват рођен у Бечу. Да алијас Тито никада није рођен у Кумровцу. Да није хрват. Да је завршио војну обавештајну школу у Печују. Да га је отац признао за сина 1913. године. Да је у тој школи био Мирослав Крлежа, Адолф Хитлер и Јосип Броз бечлија, и Јосип Амброз Тито (човек који је 1913.год. преузео идентитет правог Јосипа Броза – бечлије). Први сам открио ту велику заблуду, открио сам његово учешће у првом светском рату. Открио сам његове односе са Дражом. Открио сам односе које је имао Владимир Велебит и Антун Аугустинчић вајар, који су били обавештајни официри интелиџенс сервиса, који су Броза после изласка из Огулина 14. марта (прецизно 14. март 1934. год.) врбовали да ради за енглеску обавештајну службу, као што га је и Стив Крајачић врбовао да ради за НКВД. Бивши аустроугарски официр, обавештајац, постаје тако трећепласирани обавештајац који ради и за трећу службу. Да би коначно, узимајући за супругу Херту Хас из угледне мариборске адвокатсаке породице, добио кључни улаз да би постао Валтер, не код Коминтерне, него Вајс Валтер код Абвера за немачку обавештајну службу.

Значи, 4 велике службе штитиће Јосипа алијаса Броза Тита. И установио сам и утврдио, да је комунистичка партија Југославије била расформирана 1937. године. Да је имала 3 лажна Централна Комитета, један у Паризу, други у Прагу, трећи у Бечу. Да се Јосип Броз никада није срео са Стаљином пре рата. Да је Коминтерна написала 1942. године депешу у Загребу, Сребрњаку Ваздуху, ко је Броз. Друго, установио сам убиства у Шпанији за време републиканског грађанског рата. Да је Броз боравио 3 пута у Шпанији, да је постао љубавник Долорес Ибарури. Да је је захваљујући Прежихову Воранцу, Бевцу и осталима, у Паризу ликвидирао елитно језгро комунистичке партије Југосалвије! Да је он издао генерала НКВД-а Мустафу Голубића! Затим сам установио о барцелонском Конгресу који је означио Броза као вишеструког агента! То је онај конгрс комуниста интербригадиста, чији ће сви учесници бити побијени у току другог светског рата! А то је елитни ешалон комуниста добровољаца у Шпанији! Установио сам да га је устоличио Копинич на VIII загребачкој конференцији, оглашавајући се као да је он овлашћен од Коминтерне да га именује. Установио сам да га генерални секретар Коминтерне Димитров никада није именовао! Имао сам комплетан увид у документацију Димитрова! Установио сам да је себе прогласио за маршала» 40 дана пре АВНОЈА-а!…“

Заиста је фасцинантан Момчило Јокић, ко Небо од земље разликује се од прегршт анационалних комуниста у срба, попут Љубодрага Симоновића Дуција и многих сличних, али опет је комуниста који се поноси србством, нема комплекс што је србин и што те „проклете националне интересе срба“ види као ралан и специфичан израз реалног човечанства, човечанства у малом, ЖИВОГ човечанства, а не мисаоно-апстрактног и догматичког у коме нема равноправности идентитета, а у свему осталом има, већ си само „добар дечко“ ако си „грађанин“, „пролетер“, „радничка класа“, али ако си поред тога и националиста, е онда си затуцан и „једеш живу децу“…

Мислим да је овај грандиозни човек Момчило Јокић неправедно медијски запостављен, мислим на интернет а не на медије са националном фреквенцијом где нема никакве шансе да се појави, а толико се жртвовао несебично да би србској нацији презентовао истину о Титу и свему повезаном, о разним догађајима, партијама и другим комунистима. Зато апелујем да га неко из Снаге народа» или Оливера Милетовић са ТВ Палме плус, позове и направи серијал, да нам као сведок времена из прве руке каже све шта има, док је још жив. Сада Момчило Јокић има 78 година, и улази у 79-у.

-Момчило Јокић из 2013. године

Момчило Јокић из 2013. године. Живи у Аранђеловцу

Дајте људи учините нешто, немојмо да бацамо и губимо своје бисере, а да гомиламо безвредно камење.

Коча Поповић: “Ја сам против сваког национализма, јер је национализам најнижи облик друштвене свести.”


Ово је страшно…!!
Ово је страшно…!!

Ово је страшно имати овакве интелектуалце у свом народу…!!
Унапред сте као националиста, када оваква мисао влада у вашем друштву, а она је владала и тотално доминирала у СФРЈ, осуђени да ПОДРАЗУМЕВАЈУЋЕ будете ниже биће!!

Свака тзв. „друштвена свест“ која самим тим упражњава и баштини одређену идеологију: национализам, комунизам итд… има своју сопствену патологију „кад скрене са свог исправног пута“, и то зависи од каквоће индивидуа те неке „друштвене свест“, а не идеологија по одређеној чистој идеји!

Свака идеологија има своју патологију, како национализам, тако и комунизам!!

*********************

Извир: Абрашмедиа

Коча Поповић: “Ја сам против сваког национализма, јер је национализам најнижи облик друштвене свести.”

Тито и Коча Поповић

Тито и Коча Поповић

Коча Поповић је рођен 1908. године у Београду. Послије завршетка служења војске одлази у Швајцарску, па затим у Француску гдје студира филозофију, а апсолвира у Паризу 1932. године. Ту се прикључује надреалистичким круговима. Од тада до рата 1941. године бавио се публицистиком и књижевношћу.

Од своје ране младости усвојио је марксистички поглед на свијет и определио се за раднички покрет. Иначе, Коча Поповић је завршио школу резервних артиљеријских официра Војске краљевине Југославије 1927. године, у Сарајеву. У Комунистичку партију Југославије примљен је 1933. године послије чега је још интезивније наставио своју револуционарну дјелатност, због чега је стално био изложен прогонима полиције, а више пута је био и хапшен.

Од јула 1937. године Коча Поповић борио се у Шпанском грађанском рату, прво као борац, затим као начелник штаба, па командант артиљеријског дивизиона, а добио је и чин поручника Шпанске републиканске армије. Око две године учествовао је у свим борбама артиљеријских јединица интернационалних бригада, на свим бојиштима Шпаније, до њене посљедње битке за Мадрид. Поред тога Коча Поповић, као борац интернационалне бригаде прелази у Француску, 1939. године био је затворен у концентрационом логору Саинт Цyприен, а крајем исте године враћа се у Југославију, гдје је наставио своју револуционарну активност, извршавајући задатке које му је постављала Комунистичка партија Југославије.
Оружану борбу против фашизма започету у Шпанији наставља у редовима Војске Краљевине Југославије. Заробљен је код Ивањице у априлу 1941. године, али је одмах побегао из заробљеништва.

У НОР-у је од јула 1941. године, био је командант Космајског НОП одреда и командант Посавског НОП одреда. Са дужности команданта Посавског одреда постављен је за команданта групе одреда у Шумадији и западној Србији.

Новембра 1941. године командовао је јединицом НОВЈ, која је обезбјеђивала повлачење Врховног штаба и главнине партизанских снага из Србије за Санџак, у вријеме Прве њемачке офанзиве. За вријеме читавог рата брижљиво је водио свој дневник који је изашао након рата, под именом „Дневник о ратном путу Прве пролетерске бригаде“. Под његовом командом бригада је водила борбе у источној Босни, извршила чувени Игмански марш да би избегла уништење. Под његовом командом, бригада је извршила поход у Босанску крајину. Првог новембра 1942. Коча Поповић је постављен за команданта Прве пролетерске дивизије и на тој дужности је остао до 5. октобра 1943. године.

Дивизија се нарочито истакла у Четвртој непријатељској офанзиви: борбама које је водила на Иван-планини; противударом Главе оперативне групе код Горњег Вакуфа и у заштитници Групе и Централне болнице, затварајући правце: Бугојно-Прозор и Купрес-Шујица-Прозор. У овој офанзиви му је пала непријатна улога да буде један од партизанских преговарача са Нијемцима у Горњем Вакуфу о прекиду непријатељства и размени заробљеника. Ови Мартовски преговори су остали забиљежени и по томе што је једино Коча преговарао под пуним именом и презименом, док су Милован Ђилас и Владимир Велебит користили лажна имена.

У Петој непријатељској офанзиви 9. и 10. јуна 1943. године Прва пролетерска дивизија пробила је обруч 369. њемачке дивизије код Билановаца, 12. јуна на комуникацији Фоча-Калиновик и 17. јуна Прача-Реновица, чиме је отворила пут оперативној групи дивизија НОВЈ на Сутјесци. Али овакав поступак стајао је великих људских губитака. После пробоја Коча је скоро стигао до војног суда, јер је пробој учинио самоиницијативно, изгубивши комуникацију са Врховним штабом.

Врховни командант Тито је, 10. августа 1943. године, својим највишим командантима додијелио официрске чинове. Коста Нађ, Пеко Дапчевић и Коча Поповић су тада постали пуковници, а десетак дана касније и генерали. Петог октобра 1943. године, Коча је постављен за команданта Првог пролетерског корпуса НОВЈ и на тој дужности остао је до краја јула 1944. године.

Коча Поповић је 1. новембра 1943. године, због посебних заслуга на ратишту, унапријеђен за чин генерал-лајтнанта. Јула 1944. године постављен за команданта Главног штаба НОВ и ПО за Србију. То је било вријеме када се тежиште борбених дејстава НОВЈ и свих других зараћених страна, преносило на Србију, пред одлучујућим биткама за њено ослобођење.
Једно време био је командант јужне групе дивизија, а јануара 1945. године постављен је за команданта Друге армије. Армија се истакла у завршним операцијама за ослобођење Југославије, својим дејством у правцу: Ужице-Сарајево-Бањалука-Карловац-Загреб. Од 1948. до 1953. године Коча Поповић био је начелник Генералштаба Југословенске народне армије, са чином генерал-лајтнанта, а касније и генерал-пуковника.

За време НОР-а, па и послије њега, увијек је био члан највиших политичких представништава Нове Југославије. Био је члан АВНОЈ-а од Првог засједања (1942. године), а Председништва АВНОЈ-а од Другог засједања, новембра 1943. године. Био је и посланик Уставотворне скупштине Демократске Федеративне Југославије и посланик Привремене народне скупштине Југославије. Од 1945. године непрекидно је биран за народног посланика Савезне народне скупштине и Народне скупштине НР Србије.

Чин генерал-пуковника ЈНА добио је 2. августа 1947. године, да би 27. априла 1953. био преведен у резерву. На положају Начелника Генералштаба ЈНА остао је до 27. јануара 1953., када је своју дужност препустио још једном прослављеном партизанском генералу, Пеки Дапчевићу. Послије завршетка војног службовања највише се посветио политичким пословима.
Од јануара 1953. до 1965. године био је члан Савезног извршног вијећа и државни секретар за иностране послове. Као секретар за иностране послове учествовао је у свим преговорима Југославије, са многим земљама свијета. Коча Поповић је учествоаво као шеф југословенских делегација на засједањима Генералне скупштине Организације уједињених нација. Својом запаженом активношћу у УН-у, и залагањем за принципе активне и мирољубиве коегзистенције, много је доприњео повећању угледа и афирмација Југославије у свијету.

У 1966. и 1967. години био је потпредсједник Републике. За члана Централног комитета СКЈ биран је на Шестом, Седмом и Осмом конгресу СКЈ, а члан Председништва ЦК СКЈ постао је октобра 1966. године. Био је члан првог ЦК КП Србије, а на Десетом Конгресу изабран је за члана сталног дијела конференције СКЈ. Био је члан Савезног одбора СУБНОР-а Југославије од 1966. до 1982. године.

Из политичког живота се дефинитивно повукао 1972. године послије догађаја у Хрватској и Србији. У јавност је поново изашао уочи распада СФРЈ, како би дјеловао на ублажавање и мирно рјешење југословенске кризе. Након Милошевићевог неуспјелог митинга у Словенији, критиковао је антисловеначко писање Политике овим ријечима: “Нечија једнонационална ‘истина’, самим тим што је таква, не може бити истина. Она сузбија разборитост слободних грађана.” Другом приликом је рекао: “Ја сам против сваког национализма, јер је национализам најнижи облик друштвене свести.” Коча Поповић до краја живота живи у Београду, гдје је и умро 20. октобра 1992. године.

Мање је познато да се Коча Поповић, за вријеме студија у Паризу, прикључио надреалистичком покрету. Познавао је умјетнике из Бретоновог круга и одржавао комуникацију између београдске и француске групе надреалиста.

Године 1929. потписао је протест „Човек од укуса“. Писао је филмске критике за лист „Парис Соир“. Био је сарадник београдског часописа „50 у Европи“. Био је члан групе београдских надреалиста и један је од потписника надреалистичког манифеста.

Године 1931. са Марком Ристићем објавио је књигу „Нацрт за једну феноменологију ирационалног“, а од 1931. до 1932. сарађивао је у часопису „Надреализам данас и овде“.

Као публициста написао је више дела, међу којима су најзначајнија: „За правилну оцену ослободилачког рата народа Југославије“ (1949.); „Белешке уз ратовање“ (1988.) и „Дневник о ратном путу Прве пролетерске бригаде“ (1946.).

(АбрашМЕДИА)

*********************

Сваки национализам је идеологија која је у својој бити, по одређеној чистој идеји национализма, здрава идеологија, било да се ради о србском, или неком другом национализму, али саваки национализам има и своју могућу патологију „кад се скрене са пута“, па се за такав патолошки национализам, каже да је то, рецимо „шовинизам“, а не „национализам“, или се употреби неки други постојећи и адекватан термин „кад се скрене са пута“ чисте идеје национализма. Али, ради се о томе, што је светски феномен само код срба комуниста, не и код комуниста из других светских народа, и других светских национализама, а то је да је велика већина србских комуниста, не сви – да не грешим душу, потпуно анационална, то су ИДЕНТИФИКАЦИОНО потпуно анационална бића у односу на „свој“ србски народ, са градитивним видовима антисрбства, мржње и анимозитета (како код когав) према националној „друштвеној свести“, у нашем примеру, тих проклетих примитиваца; – Срба националиста!!

Да је то тако и у трагичној стварности Срба, говоре нам документоване депеше забележене у овом чланку, а сваки наредни цитат у даљем тексту је са тог линка.

Крвави Ускрс 1944: Енглези су србе бомбардовали на Титов захтев!
http://wp.me/p3KWp-6Fh

где се може видети да су хрватски и словеначки комунисти (Тито и Кардељ) били против, приликом „савезничког“ бомбардовања 1944. – 1945.“, да се бомбардује Љубљанаи други градови ван подручја Србије,  док је истовремено србски анационални комуниста Коча Поповић одобравао бомбардовање искључиво градова у Србији! Биће и тих цитата. Прво да видимо шта каже словенац Кардељ:

…………………

ТИТО ЈЕ СВЕ ЗНАО

„Тито и његов Врховни штаб, по свему судећи, од самог почетка су знали да од англоамеричког бомбардовања највећих српских и црногорских градова највише страда невино цивилно становништво, а да су немачки губици минимални. Готово занемарљиви.

То се као на длану види из писма које је Едвард Кардељ 29. јула 1944. године с Виса упутио Централном комитету КП Словенија.

Подсећајући своје сараднике да је Титов Главни штаб у Словенији тих дана „предлагао да се бомбардује „Љубљана“, Кардељ у овом писму љутито каже:

– Не разумем које вас потребе терају на то и у чију корист би било то бомбардовање. Нема сумње да би у Љубљани било на хиљаде наших мртвих људи, а непријатељ не би претрпео готово никакве губитке. У ТОМЕ ИМАМО ИСКУСТВО ИЗ ЦЕЛЕ ЈУГОСЛАВИЈЕ.

– Имајте на уму – опомиње Кардељ – да савезнички авиони бомбардују на ПОСЕБАН начин, тако да покривају ЦЕЛЕ ПОВРШИНЕ. Можете лако замислити како би то изгледало у Љубљани. Била би КРАЈЊА ЛАКОМИСЛЕНОСТ И НЕОДГОВОРНОСТ пред својим народом немати у виду све (те) моменте. То важи не само за Љубљану, већ и за друге тачке.

Кардељ је тако, вероватно захваљујући и својим специјалним односима са Титом, спасао Љубљану и Словенију, а разарање Србије је и даље настављено. Чак и појачано, иако су, као што се види, Тито и његови сарадници на Вису добро знали да Немци „немају готово никакве губитке“ и да Енглези и Американци „бомбардују на посебан начин“. Да „покривају целе површине, да циљеви њиховог разарања уопште нису изоловани на немачке објекте и да је једини први биланс англоамеричког бомбардовања“ -„хиљаде наших убијених људи“.

…………………

„Бомбардовање на посебан начин“, које је примењивано у бомбардовању србских градова, нам само по себи говори, како се алудира из овог писма, да се на неком ширем простору града где су доминантни цивлни објекти са ширим слојем србског становништва, бомбардује неселективно цео тај шири простор, иако се у можда у њему налази неки мањи изоловани простор са објектима где се налазе Немци, па да се само он бомбардује, да се тако заштити србско становништво.

Словеначки комуниста је штитио ту словеначку „нижу друштвену свест“, утицао је да се не бомбардује Љубљања, изборио се за то, и показао да и поред тога што је комуниста (по Кочи и сличним анационалним србским комунистима, вероватно су комунисти (подразумевајуће, наравно – за њих, комунисте, бића са „вишом друштвеном свешћу“)…) има изражену идентификацију са словеначком самосвешћу, словеначким националним бићем, и самим тим у оквиру идеологије словеначког национализма, иако је комуниста, он делује заштитнички и штито словенце од страдања. Дакле, за Кардеља, словеначки национализам, за разлику од Коче, није „нижа друштвена свест.“

Али све ово није спречавало србског комунисту „легендарног Кочу“, сина најбогатијих банкара из предратне Југославије, да одређује циљеве, односно који ће се градови у Србији бомбардовати, на тај „посебан начин“ на ширем простору где су у великој већини искључиво страдали Срби, цивилно становништво, а не немци!

Ево шта се каже за Кочу:

……………….

Поповић је одређивао циљеве, а да уопште није био у Србији. У серији радиограма Врховном штабу он не само да тражи да се бомбардује неки град, Лесковац, Ниш, Београд, чак и одређене улице. Мејџор то шаље Меклејну, који предлог анализира са Титом и информацију која иде у Бари у команду Балкан ер-форса. Та линија одлучивања иде преко Меклејна и Тита, а Балкан ер-форс бомбардује по војничким проценама само када у прелетима уочи непријатељске циљеве – каже проф. др Павловић“.

……………….

ЦИЉ ГРОБЉЕ

„У депеши коју је 21. јуна 1944. упутио Титу на Вис Коча Поповић је предложио да се бомбардује и „југозападна страна гробља на Бановом брду.

У низу других депеша Поповић је крајње неодређено фиксирао циљеве које Енглези и Американци треба да разоре. Тако је 1. августа 1944. предложио: „Захтевајте хитно бомбардовање Лебана, Коча“. Три дана раније поручивао је: „Много би нам користило бомбардовање Приштине“. А 5. августа био је још нестрпљивији: „Хитно потребно бомбардовање Куршумлије.“

У свим овим депешама, као што се види Коча Поповић уопште није означавао немачке војне циљеве које западни „савезници“ треба да разоре, већ је цела насеља и градове проглашавао метама које разорним бомбама треба „ослободити“.

…………………

Још један цитат:

…………………

Броз је спасао Загреб и Љубљану од савезничког бомбардовања, Београд је тучен 11 пута, а Подгорица и Лесковац су сравњени са земљом. Све жртве, које су углавном биле српске, више десетина хиљада погинулих – искључиво су посљедица Титове србомржње.

Петар Алексић је у Блицу, септембра и октобра 1996. године, објавио фељтон о савезничким бомбардовањима Србије и Црне Горе 1944, која су однијела више десетина хиљада живота, уз огромну материјалну штету. Алексић приписује Титу одговорност за та бомбардовања, што је и доказао цитирањем депеше Титовог најближег сарадника, Едварда Кардеља, упућене главном штабу партизанске војске Словеније. Кардељ изричито каже да америчко-британско бомбардовање наших градова „не наноси готово никакве губитке окупатору, већ да је резултат на хиљаде наших мртвих људи“. Кардељ је наредио словеначком Главном штабу да не тражи бомбардовање словеначких градова од стране савезничке авијације, па Словенија није ни била бомбардована.

Војни историчар Милован Џелебџић, један од главних приређивача за штампу наших и непријатељских документа о НОР-у, у реаговању на Алексићев текст, написао је у Блицу од 11. октобра 1996. да су поменута бомбардовања вршена на бази опште одлуке савезничких врховних ваздухопловних команди, с тим да су, на основу Титовог расписа, захтјеви за конкретна бомбардовања достављани од стране виших партизанских команди Титовом Врховном штабу који их је просљеђивао (уз одговарајућу, логично је, селекцију – Б. Ј) савезничким мисијама при врховном штабу НОВ и ПОЈ. „Кад је Главни штаб Словеније поднео захтев за бомбардовања Љубљане“, пише Џелебџић, интервенисао је Карадељ депешом чији је садржај објавио Петар Алексић. Милован Џелебџић, даље пише: „Светлост дана још није видео један документ, у коме Броз тражи од савезника да се не бомбардују Загреб, Љубљана, Марибор, Копар“ (подвукао Б. Ј).

Испада недвосмислено да је Тито могао спријечити сва савезничка бомбардовања Југославије, која су, иначе, била с војне тачке гледишта апсолутно непотребна и бесмислена. Колики је злочин Тито учинио таквим понашањем – доказ је податак Петра Алексића да је у многобројним бомбардовањима Лесковца убијено више од 6.000 грађана, свих узраста, док су губици непријатеља били 300 пута мањи, око 20 погинулих.

Београд су савезници бомбардовали 11 пута. Ђилас у својем „Револуционарном рату“ свједочи да се Тито „жестоко љутио“ кад је добио информацију о огромним жртвама међу цивилима од савезничког бомбардовања. Било је то демагошко пренемагање исто као кад се „љутио“ на црногорско партијско руководство, које је досљедно спроводило његове директиве.

Једино би било оправдано да је Тито тражио, искључиво, бомбардовање Загреба, све док Анте Павелић не затвори фабрику смрти у Јасеновцу. Али тако нешто Титу није било ни на крај памети“.

…………………

Да, наравно, да су хтели, Тито и посебно србски комунисти, тражили би оправдано бомбардовање Загреба, да би се спасиои огроман број Срба из кланице зване Јасеновац! Наравноп, страдали су у Јасеновцу и Јевреји, цигани, али у далеко мањем бреоју од Срба.

Али наравно, они нису хтели, Тито и врх КПЈ (Искључиво они! Не поштени комунисти нижих инстанци, и обични борци из партизанских редова), јер су паралелно, уз борбу против фашиста немаца, усмеравали миц – по миц, мало по мало (Кад може, и где се стигне, да се валси не досете), главну оштрицу борбе против срба, да их што више потамане, ту „нижу друштвену свест“,а „савезничко“ бомбардовање је била права прилика за то! Тако су уз помоћ савезника, искључиво врх КПЈ са антисрбским комунистима, утирали пут ка валсти отклањајући тај „реметилачки фактор“ са IV Конгреса КОЈ у Дрездену 1928., тај „хегемонистзички србски народ“!!!

………………..

Још један цитат:

………………..

СВЕ У РЕЖИЈИ ВРХОВНОГ ШТАБА

„Бомбардовање свих градова Србије и других делова Југославије, од почетка па све до краја ове вишемесечне терористичке операције, било је у искључивој надлежности Титовог Врховног штаба.

То је својим сарадницима у Словенији крајем јула 1944. године открио Едвард Кардељ. Ево како тај део његовог писма гласи од речи до речи:

„Договарајте се с Енглезима о сарадњи њихове тактичке авијације у вашим акцијама (митраљирање колона, мања бомбардовања конкретних циљева на фронту итд.). Они на такав начин сарађују у целој Југославији. БОМБАРДОВАЊА ГРАДОВА И УОПШТЕ ВЕЋА БОМБАРДОВАЊА ОДОБРАВА САМО ВРХОВНИ ШТАБ“.

…………………

 

Свака тзв. „друштвена свест“ која самим тим упражњава и баштини одређену идеологију: национализам, комунизам итд… има своју сопствену патологију „кад скрене са свог исправног пута“, и то зависи од каквоће индивидуа те неке „друштвене свест“, а не идеологија по одређеној чистој идеји!

Свака идеологија има своју патологију, како национализам, тако и комунизам!!

Драган Симовић: Нема национализма без духовне вертикале!


Аутор: Драган Симовић, песник и књижевник

dragan simovic portret-3

Лирски записи

Нема национализма без духовне вертикале.

Сви национализми без духовне вертикале брзо завршавају на историјском сметлишту.
Сви национализми без духовне вертикале пре или доцније постају своја супротност и опречност.
Сви националисти без духовне вертикале после краћег времена прелазе на другу страну.

Некада жестоки националисти без вертикале убрзо постају жестоки противници и непријатељи властитог национализма, властите нације.
Погледајте жестоке србске националисте од пре двадесет година – сви су они листом постали највећи изроди и непријатељи Србства.

Зашто су бивши србски националисти из деведесетих година прошлога века постали највећи србски изроди?
Зато што су сви они до последњега били националисти без духовне вертикале.
Сви су они листом били ватикански, коминтерновски и бриселски сатрапи прерушени у ура-патриоте и буђелар-патриоте, у лажне националисте.

Сваком истинитом и самобитном национализму највећа опасност прети од властитог лажног национализма.
За србски национализам духовне вертикале најпогубнији је и најопаснији лажни србски национализам – србски национализам без духовне и културне вертикале.

Долази време младих и самосвесних србских националиста.

Оних србских националиста што извиру из галактичке србске будућности, оних самобитних, самородних и посвећених србских националиста који ће Србство очистити од лажних ватиканских, коминтерносвких и бриселских нациолаиста – сатрапа и послушника Великог Инквизитора.

Нема ниционализма без духовне вертикале!

*********************

Надовезујући се на овај Драганов лирски запис дајем прилог с прошлогодишње духовне академије „Видово„. На суштинске и дуже стазе тај значајан догађај за СрБски Род десио се 22.06.2013. у насељу Мокра из Белопаланачке општине која припада Пиротском округу, а надомак Суве Планине. Догађај је организовао Драган Јовановић на свом имању, где је, цитирам:

„Драган Јовановић је окупио пријатеље Славишу К. Миљковића, Горана Лазаревића, Слободана Јарчевића, Милоша Гроздановића, Бориса Лазића и др. госте да међусовно поделе сазнања и размене мишњљења и искуства“.

Духовна aкадемија „Видово“ – 22.06.2013.

Линк ка видео прилогу на YouTube
Видео прилог можете скинути преко овог сајта.

Агонија Европе у жару цивилизацијског рата


Аурор: Проф. Светозар Радишић

КАБАЛИСТИЧКО-ЈЕЗУИТСКА КОНЦЕПЦИЈА ЗА СТВАРАЊЕ НЕОРОБОВЛАСНИЧКОГ ПОРЕТКА У СВЕТУ ПОКАЗАЛА СЕ КАО ВЕОМА ЕФИКАСНА ПРОТИВ ИСТОЧЊАКА, СЛОВЕНА, ПРАВОСЛАВЉА И СРБА

www.svetozarradisic.com

Преузми текст:
Агонија Европе у жару цивилизацијског рата

Садашњу агонију Европе описали су савременици Напуљског философа Бенедета Крочеа, попут Карла Сфорце, Лиуђи Пирандела, Томаса Мана, Андреа Жида, Пола Валерија, а наговестио је и Семјуел Хантингтон предвиђајући „сукоб цивилизација“. Најумнији људи с почетка 20. века знали су шта следи када свет воде декадентне Сједињене Америчке Државе, а Хантингтон се преварио само у једном – није схватио да је рат цивилизација постојао од њиховог настајања. У Европи се, како је то рекао Пол Валери, сукобљавају западна – квантитативна и источна – квалитативна цивилизација, а све што Европљани доживљавају су последице тог сукоба.

Занимљиво је да су у источним земљама често постојале поделе на „прогресивна“ прозападне и „назадне“ националне снаге. У Русији је из тежње да се мисли и живи као на Западу настао Санкт Петербург, не би ли што више личио на Венецију. У Србији је спевана и песма у којој се помиње „западњачка река“. Источна суптилна духовност је сметала наводној западној ефикасности и прорачунатом позитивизму.
Нажалост по Европљане и читав људски род, тренутно побеђују похлепни и похотни мегафинансијери Запада, чија је философија заснована на све опаснијем, самопрождирућем тора-талмуд-кабалистичком низу. Европску унију предводи Европска комисија, која служи најимућнијим финансијерима обједињеним староегипатским магијским иницијацијама. Недовољно развијени ум „светске елите“ не успева да реши проблем све веће насељености планете, у условима претварања природних рудних и енергетских потенцијала у робу, очевидног недостатка енергије и опште загађености и заражености живих бића и животне средине.

Чујте Срби»“ ништа се променило није од времена када су Владимир Дворниковић, свети владика Николај Велимировић, свети Јустин Ћелијски, Милош Црњански, Јован Дучић и Рудолф Арчибалд Рајс говорили да „Стара дама“ (Европа) никад неће опростити Србима што имају другачије писмо, припадају византијској култури, имају крсну славу и фреске, знају шта је частољубље, добротољубље и правдољубље…

УМИРЕ ЕВРОПСКИ МОРАЛ

Злурадују се обични, опљачкани људи, када чују да је ухапшен неки од њихових дојучерашњих вођа. Реч хапшења се све чешће помињу уз имена политичара. Слободан Милошевић, Мило Ђукановић, Хашим Тачи, Агим Чеку, Иво Санадер… Све чешће се помиње да су неки од њих као што су Алија Изетбеговић, Фрањо Туђман, Јосип Броз…. измакли судским процедурама. Свакодневно се помињу имана политичара који су стекли иметак у правним процедурама које омогућавају пљачку. На Интернету се праве анкете о томе ко је најкорумпиранији политичар (Млађан Динкић, Божидар Ђелић, Бојан Пајкић, Борис Тадић, Драган Шутановац, Ненад Чанак, Вук Драшковић…), или ко се од „тајкуна“ више и брже „снашао“ Мишковић, Карић, Шарић, Беко, Марковић, Митровић, Ђилас…, или ко је већи издајник Борис Тадић, Вук Бранковић, Вук Драшковић или кум Вијуца. Једно је сигурно да се „демократама“ допао западњачки, материјалистички начин размишљања и да нико од њих не мисли да су људи све гладнији због њихове похлепе.

У Србији, због западњачког односа према истини, политичари више брину о хомосексуалцима, него о отворено прозваним и угроженим источњацима, словенима, православцима и Србима. То се догађа у још увек српској Србији, коју су окупирали Европска комисија, НАТО и Оебс преко својих доушника и истомишљеника. Тешко је доказати тзв. демократама да демократија не постоји, када они то до сада нису схватили. Још је теже да схвате да је свет подељен на Исток и Запад и да су они инструменти помоћу којих Запад поништава Исток. Никад очигледније и отвореније није изгледао рат те две цивилизације.

Срби су се одрођавали у процесима германизације, латинизације, поримокатоличавања, исламизације, арбанизације… Свеже су ране настале одвајањем Срба из Босне и Херцеговине, Македоније и Црне Горе. Те ране трају и боле од Титове одлуке да настану три нова народа Муслимани (верници), Црногорци и Македонци. Сада Срби не могу до својих Плитвичких језера, крај којих су вековима живели, а туђинци су у својој северној Македонији и северној Црној Гори. Запад наставља продор на исток и сваколико освајање простора западно од реке Дрине.

Срби су поражени, окупирани, опљачкани и понижени. Очевидни губитак слободе оверен је ниподаштавајућим понашањем марионетске власти. Чини се да је највећи проблем изумирање, јер Срба је све мање бројно, а још већи проблем је што се потискују из политичких, школских, медијских, правних, културних и осталих институција и система у Србији. Сви су у Србији заштићенији од Срба. Можда ће бити боље када Срби у Србији постану мањина. Граница између истока и запада на реци Дрини постала је фатална за Србе, а истовремено мостобран и одскочна даска за нови напад Запада.

ХАШИМ ТАЧИ – РАТКО МЛАДИЋ 1:0

Мада је сулуда идеја да Србија и Срби буду под санкцијама због било каквих поступака Србина рођеног ван Србије, ту врсте примене прекомерне силе од стране Брисела и Стразбура српски владари су благонаклоно прихватили. Стога је председник Србије Борис Тадић, 12. новембра 2010, уочи посете Италији, изјавио је да је хапшење хашког бегунца Ратка Младића „велика обавеза за српску државу и њену демократију“ и да ће, независно од захтева Европске уније (ЕУ) и Хашког трибунала, Београд свакако ухапсити Младића, јер је „оптужен за ратне злочине и према домаћим законима“. Обећање је испунио и уписао се на списак најомраженијих политичара, који су из било ког разлога тврдили да су Срби.

Можда је разлог за таква схватања Бориса Тадића чињеница да ни он није рођен у Србији, или истина да је тек недавно постао пуноправни грађанин Србије, па му је веза са Ратком Младићем остала свежа и снажна, будући да га сматра својим истинским сународником. Тек, нелогично је што је хапсио држављанина суседне, пријатељске земље Републике Српске, земље настале комадањем катастарски српског простора.

Изјаве председника Србије Бориса Тадића у вези са генералом Ратком Младићем нису биле ретке. Он је већ изјавио да Влада Србије чини апсолутно све што је у њеној моћи да лоцира и ухапси хашког оптуженика Ратка Младића: „Верујем да ћемо га временом успешно лоцирати и ухапсити… Протеклих 15 година, морам са жаљењем да кажем, није увек било политичке воље за његову екстрадицију“, рекао је 2010. године Тадић и верно се насликао. Заборавио је да Младића нико није прогонио до 2000. године, а да су се „демократе“ сетиле српског генерала тек 2003. године. То значи да су га тражили најдуже осам година. Коме су потребне толике лажи, када је немогуће да психолози нису учили математику?

У ствари, ти ставови демократе, који је постао најважнији српски политичар подршком мање од 33 одсто људи који имају право гласа, показују суштину цивилизацијског рата. Такав морал није постојао у византијској култури. Реч је о доказу да тренутно побеђује западна, квантитативна цивилизација у којој ништа није свето. Како би било добро да српски владари прочитају Душанов законик и „Номоканон“.

Београдска администрација се понаша природно, као свака власт пораженог, окупираног и пониженог народа. То није чудно, јер су у Србији, унакаженој од стране неописиво надмоћнијег непријатеља уништени инфраструктура и основни услови за живот. Зато је логично што је тужилац за ратне злочине, Владимир Вукчевић, који је ревносно, као да је службаник НАТО-а тражио Ратка Младића, изјавио: „Хаг неће реаговати за случај Тачи“. Није ни покушао да каже да то није правно коректно.

Али, понижавање понижених и поражених у цивилизацијском рату се наставља. Председник Србије Борис Тадић изјавио је у Београду 15. децембра 2010, да је спреман да разговара са премијером Косова Хашимом Тачијем, упркос томе што се Тачи доводи у везу са доказаним злочинима над Србима: „Морамо да преговарамо са сваким кога косовски Албанци изаберу за свог легитимног представника”, рекао је Тадић. Уз то је истакао да треба проверити наводе из извештаја известиоца Савета Европе Дика Мартија о продаји органа заробљених и потом искасапљених Срба. При томе је знао да се злочини припадника бивше Ослободилачке војске Косова доводе у везу са Тачијем. Да би се знало ко му је ментор „први међу српским дократама“ је додао да и „међународна заједница” (непостојећа организација) „мора да заузме став” у вези са извештајем Мартија о злочинима на Косову.

Одмах након Тадићевих снисходљивих изјава, огласили су се нови претпостављени свих балканских политичара. Након што је Тачи изјавио да му Дик Марти не може ништа, пошто ускоро иде у Сједињене Државе, портпарол Стејт департмента Филип Краули је оценио да тврдње о продаји људских органа неће значајније променити америчке односе са Приштином, те да ће САД наставити сарадњу са Хашимом Тачијем и поред извештаја Савета Европе, који га доводи у везу са злочинима. Само Срби нису невини до пресуде. Ратка Младића су морали „Срби“ да хапсе, да би Србија била кандидат за Европску унију. Хашима Тачија не морају да хапсе косовско-метохијски Албанци, јер су његови ментори и верни пријатељи истински српски непријатељи. С разлогом.

Уосталом, Филип Краули је морао да испоштује невероватну присност државне секретарке САД Хилари Клинтон у сусретима са Хашимом Тачијем. Стога је подвукао оно што би рекао и Ричард Холбрук да је хтео да остане доследан у односу на др Радована Караџића: „У овом тренутку, и узевши у обзир да је свако невин док се не докаже супротно, он је актуелни премијер и наставићемо да сарађујемо са њим… Америчко-косовски односи су засновани на узајамном интересу, а не на некој посебној личности“. Кетрин Ештон је сијала од задовољства у сусрету са Тачијем 27. маја 2011, тако да је њена љубазност према Борису Тадићу на дан хапшења генерала Ратка Младића остала осенчена у хладу.

ПАПСТВО – СРПСКА ПРАВОСЛАВНА ЦРКВА 1:0

У још једном походу западних похлепника на исток, ради сваковрсног харања и уништавања културних тековина, очевидно је да папство уз масонерију има главну улогу. Једнако је прозирно да су разбијачи Српске православне цркве екуменисти, који су се први поклонили папи у Ватикану. Екуменисти свакако нису објединитељи религија, као што се представљају. Они уз „Њу ејџ“ покрет стварају планетарну религију ради лакшег владања људима у тзв. новом светском поретку, чији је крајњи циљ орвеловско неоробовласничко друштво. То што је папа спреман да под своју контролу и као своје поданике (по)стави поглаваре свих класичних религија (хришћанство, ислам, јудеизам, будузам, хиндуизам), затим сатанисте, гностике, врачеве и шамане, не значи помирење, него уништавање другог религијског пола: православља. Ретко коме није јасно да признавање папе за врховног верског поглавара планете и промена календара значи да је римокатолицизам победио у верском рату православље, а тада православље нестаје.

Српске владике које су се поклониле папи одрекле су се српства, Светог Симеона, Светог Саве, Светог владике Николаја Велимировића и Светог Јустина Ћелијског, а то је суштинско напуштање хришћанства, православља и светосавља. Одрицање од српства и светосавља је највећи пораз који је до сада доживела квалитативна цивилизација.

Међутим, велики проблем ватиканаца је истинско веровање светосаваца. Као што српски политичари греше када поштују нехумане одлуке стразбурско-бриселских „хуманиста“ огрезлих у злочине против мира, тако су у великом и необјашњивом греху Патријарх српски и Синод СПЦ, који нису смогли довољно хришћанске духовне снаге да угосте чајем и саслушају промрзле црноречке монахе окупљене пред зградом Патријаршије у Београду. То се зове небрига. Они који највише говоре о души и уче мирјане хришћанској послушности нису били спремни на милосрђе и опрост, али јесу за папство и лепљење етикета верно верујућим. Веома важне владике из СПЦ својим ноншалантним понашањем, непристојним и неодмереним речима, коришћењем телохранитеља и луксузних џипова подсећају на безбожно понашање папе и његових гостију када се у просторијама на Тргу Светог Петра у Ватикану наводно обраћају Богу у ритму там-там бубњева и музике за плес.

На срећу постоји обимна литература, а у последње време све више филмова и видео записа, који сведоче о покушајима да се докрајчи православље у Србији преко у Ватикану школованих црквенодостојника. Проблем Ватикана је слаба вера „црквене елите“ и још више светосавско искрено веровање у вечност душе. Наспрам сатаниста су људи који се не плаше смрти.

Срљање СПЦ према 2013. години очевидно произилази из непознавања или ниподаштавања историје – мајке знања. Римокатолички симболи који се шире Србијом само су још један доказ могућег пораза источне цивилизације. У сусрет поразу су загрљени први пут црква и држава – политичари и свештеници су се поново ујединили. Некада су заједно били на страни српског народа, а сада то не смеју да буду. Уосталом, национализам је највећа опасност за „нови светски поредак“. Као да је јуче те речи изговорио принц Леополд Бернард, оснивач групе „Билдерберг“. У сукобу између Истока и Запада полако нестаје и словенска душа. Њу више нико и не помиње.

Иако су људи источног духа (на основу генетике, због поднебља) бројнији и присутнији у Србији од људи западног духа, „источњаци“ немају никаква права, а непрестано трпе менталну и духовну тортуру слушајући речи тзв. демократа „Србија се определила за ЕУ и стандарде Запада“.

Нажалост, или на срећу, већ се може предвидети крај сукоба две најснажније цивилизације. Када неконтролисано зло са запада продре у источне душе настаће и коначни обрачун, у којем ће се сажимати зло. Запад ће бити поништен. Уосталом, генатска предност Истока је у притајеној мудрости и дубоко развијеном предосећају. Душе Истока које су се прозлиле наметнутим, западним начином живота и мамонистичким схватањем, починиће највећу одмазду у историји људског рода без кајања, несхватајући да су изабрале праву страну у сукобу подсвесно – генетски. Можда ће тада бити јасно шта значи невероватно сагласје државе и цркве, 26. маја 2011. (магијски: на дан живота и смрти) држава је ухапсила српског генерала Ратка Младића, а Сабор СПЦ је одлучио о позиву папи за 2013.годину. Константинопоље.

Одбрана радио емисије АТЛАНТИС…!


Морам да реагујем на напад према радио емисији АТЛАНТИС коју води и уређује госпођа Биљана Ђоровић. На сајту другог програма радио Београда 13.06.2010-те, у рубрици: „Данас на програму“, још док је емисија била у току, при њеном крају (то ћете видети по датуму и времену када је дат коментар, јер Атлантис се емитује сваке недеље од 17 до 18 часова) извесни лик „Александар С.“ је брутално напао емисију следећим коментаром:

„АТЛАНТИС 13. јуна је застранио у опасне токове национализма и требало би да ауторка емисије буде опоменута, а емисија или цензурисана или укинута. Шта је следеће? Апотеоза небеског народа Српскога?
Александар С. () • 2010-06-13 17:44:53″

Хајде прво да видимо шта значи термин и појам „национализам“, пошто дотични лик помиње „опасне токове национализма“.

Термин „национализам“ по разним ауторима

По Вујаклији (страна 610) то је:

(фр. nationalisme) народњаштво, љубав према свом народу, родољубље, народни егоизам.

С тим да народни егоизам сам по себи не значи ништа лоше, не мора по правилу да значи наки антагонизам према другим нацијима, јер ако национални идентитет прелази у негативне конотације, у антагонизам и мржњу према неким другим нацијама, онда за таква идентитетна осећања код припадника неке нације постоје и адекватни термини за то, попут: „шовинизам“, „нацизам“, а ако национализам пређе у расни домен, величање раса, онда се то зове „расизам“ итд… итд…

Међутим, интелектуалци су у цивилизацијском дискурсу створили збрку, јер за термин „национализам“ везују и позитивна одредишта код људи, лепа осећања која не негирају друге нације, а и негативна одредишта и антагонизме према другим народима и нацијама, па и мржњу, мада им се пружа могућност да измисле и нове термине за национализме са негативним атрибутима. Рецимо, по филозофу и социологу:

Ernest André Gellner (9 Децембар 1925 – 5 Новембар 1995)

„национализам“: то није буђење самосвести нације, већ национализам ствара нацију тамо где не постоји.

Дакле имамо негативне конотације. Међутим једна ствар је јасна, сви интелектуалци и филозофи врло добро знају да обичан човек, маса њих, под појмом „национализам“ схвата, и тако га доживљава, као љубав према својој нацији, родољубље, све у свему то је здрав однос, који по ничему није уперен против друге нације, већ напротив, тај обични чвек за чији се ум многи боре, да га оробе, врло добро зна да цени и поштује друге националне идентитете и осећаје.

Због свега овога што причам требала се створити нека научна конвенција да се под термином „национализам“ у политичком, образовном и свакаквом дискурсу подразуемева здрав однос према националном идентитетру, без и трунке антагонизма према другим нацијама, док за све остале негативне осећајне аспекте термина „национализам“ треба искључиво користити друге већ постојеће термине, измислити и нове ако треба. О томе се не води рачуна, и отуда имамо да када се води нека полемика, неки округли сто о националном идентитету код човека, или чак у задњих двадесетак година у пит-бул политичким „полемикама“ псеудоинтелектуалаца и медиокритета, сви користе термин „национализам“ и они који га подразумевају као патриотизам и родољубље, и они који у њему виде мржњу према другим нацијама, тако да ту нико никога не разуме, нити зна шта прича.

Неки се чак расправљају шта је старије, кокошка или јаје, односно национални идентитет код човека, или грађански, да би величали своја становишта, а да понизе становишта свог саговорника.

И углавном се све своди на то да се понижава национални идентитет код човека, а велича грађански као нешто апсолутно добро. То се ради веома циљано, ради манипулације са људима, јер ко иоле познаје психологију, он зна, да је национални идентитет код човека на јако дубоком подсвесном нивоу, има много већу тежину него грађански. Зато је и веома лако запалити неке нације, попут Немаца рецимо, и за секунд изазвати хаос у свету, хаос другог светског рата, и то по основи националног идентитета, а не грађанског!

Идеолози нацизма и Хитлер, нису своју патолошку мржњу према словенским народима испољавали зато што су они неки „грађани“, јер грађанин Русије не мора обавезтно бити Рус, може бити и Румун, дакле припадник неке друге етничке групације иако живи у Русији, односно тада у Совјетском Савезу. Неки интелектуалци чак са гађењем говоре о националном идентитету, то се просто осећа у њиховом гласу док их слушаш, док просто свршавају величајући грађанско у човеку као апсолутно добро, мада има разних грађана, анационалних идиота, који могу починити стравичне злочине, чак натерати читаве нације у међусобне ратове пуне крви, то су наши банкари, владари планете, који по обичају финансирају у ратовима и „добре“ и „зле“ нације.

Човек је мултидимензионално биће по осећају идентитета, он у себи истовремено има следеће идентитетне потенцијале: грађански, национални, религијски, индивидуални, спиритуални, божански… и од степена индивидуалности и самосвесности, човек има могућност да контролише све те идентитете у кристализовану индивидуу која зна шта хоће, а шта неће. Да не би скренуо са теме, само да кажем следеће разним квази интелектуалцима, желели то они да признају или не, национални идентитет код човека постоји, изузетно је достојан пажње и треба се веома обазриво третирати када се квалификује и сврстава на неку страну, посебно негативну. Нацинални идентитет је веома дубоко укорењен код обичног човека, кога псеодо елита, властодршци и њихови „интелектуалци“ третитају увредљиво, као простог и стоку, и претежно тај обичан човек има здрав однос према свом националном идентитету, па тако и СРПСКИ ОБИЧАН ЧОВЕК, КОГА ОНИ ЗАДЊИХ ДЕСЕТАК ГОДИНА УПРАВО ПОНИЖАВАЈУ НА НАЦИОНАЛНОЈ ОСНОВИ, ИЗВРГАВАЈУ  ГА РУГЛУ,  ДА СЕ СТИДИ ШТО ЈЕ СРБИН !

Одбрана АТЛАНТИСА

Што се мене тиче, подједнако негујем и леву и десну мождану хемисферу, али више радим не десној, јер кључ је у њој. Но, у писању по свом сајту пишем у корист Српског националног бића и идентитета, којег носим у себи, део сам тог колективног богатства и баштине, то је једна прелепа башта прекрасног цвећа, мада сам строго индивидуалан, не потпадам под утицајем маса.
Устао сам одлучно у одбрани српског националног идентитета, јер по тој основи нас уништавају већ двадесетак година, и више, кроз читаву историју…!

Јесте драги моји врли интелектуалци, „борци за људска права“, ми смо истовремено и грађани иако смо Срби, али нас усташе нису клале зато што смо били „грађани“ НДХ-а, већ зато што смо Срби, по националној основи и идентитету!

Немци нас у ратовима нису убијали зато што смо „грађани“, већ зато што смо Срби, по националној основи и идентитету!
У првом светском рату нас аустроугари, мађари и „браћа“ хрвати нису ибијали зато што смо „грађани“, већ зато што смо Срби, по националној основи и идентитету!

Нас нису кроз историју убијали зато што смо „грађани“ Југославије или Србије, већ зато што смо Срби, по националној основи и идентитету!
Од распада бивше Југославије, монструми новог светског поретка нису нас медијски сатанизовали и бомбардовали, зато што смо грађани Србије, јер то може бити и несрбин, Мађар, Хрват, Бошњак… већ зато што смо Срби, по националној основи и идентитету!

Оно што нас као народ карактерише кроз читаву историју, то је слободарска самосвет и борба за слободу за коју су Срби дали милионе живопта…! Е… то не трпи глобализам, ту слободарску националну самосвест, то не трпе ти монструми који воде тај злочиначки нови светски поредак! Њима требају само „грађани-робови“ те економске потрошачке животиње које ће они да трују загађеном храном, затрованом храном, јер кажу и превише нас је, сада нас има нешто више од 6 милијарди, али то је много по тој „господи“, они су израчунали да на Земљи треба да живи једна милијарда економских животиња.

Слободарске нације и људи по „господи“ новог светског поретка не треба да постоје, већ нације робови, зомби нације и људи, и зато се у задњих двадесетак година води стравичан и до сад незабележен психолошки рат против једне веома слободарске нације и људи, против Срба, да нам избришу идентитет у главама, да нас  претворе у ретардиране дивљаке и злочинце, у „геноцидан народ“ у „биолошки отпад“ кога треба убијати где год се може, и пре свега га понижавати и вређати по осећају националног идентитете, по националној основи!

Тако се даје и пример осталим нацијама, шта их чека ако не пристану да буду нације добровољних робова!

Ми смо експеримент уживо разним Менгелима људског ума, и пример осталима, шта их чека.

Зато Србина треба убити у појам, понизити га у појам, „забити му ексер у главу и душу“ чак и кад помисли да брани своје национално достојанство! А ако не дај боже Србин помисли да има националне интересе, да их промовише и брани… о не! То је немогуће, јер Србин је „злочинац“, „гад“, „звер“, „кољач“…

Међутим, оно што је најгоре, у психолошком убијању нације и националног културно-духовног идентитета, најстравичније и немилосрдно у првим редовима учествује управо домаћа властодржачка политичка елита и њихова камарила! И то до најгорих граница мазохизма и самопонижавања, у наше име, у име нације и народа!

Први задатак су одрадили, на непостојећем геноциду прогласише нас геноцидним, и добили си плус код владара Планете. Сада је на реду дошао и други задатак који су успешно обавили, доделили су филозофу Мајклу Волцеру, који се страсно залагао за бомбардовање Србије, почасни докторат, и тако нас доведоше на најгору границу националног и академског самопонижења…!

И сад долазимо до поенте, до емисије АТЛАНТИС која је једини зрачак светлости, истине и правде у овом невиђеном медијском једноумном и тоталитарном мраку Србије, антисрпским медијима који пљују по Србији и српском народу! Атлантис, између осталог, управо промовише оно нашта се највише напада, одбрану српског националног идентитета и достојанства! Радио је то и док су нас властодршци проглашавали лажно геноцидним, да смо одговорни за непостојећи геноцид у Сребреници, и радио је то када је недавно устао у одбрану од националног и академског самопонижења.

Али не… то домаћи окупациони „интелектуалци“ и слугерај владара Планете не могу да дозволе, они имају задатак да нас убију у појам, да се стидимо свог српског идентитета, да осећамо кривицу и стид што смо Срби уоште, јер ми смо „нико и ништа“ по њима, обична стока и ретарди, какви национални интереси, какво национално достојанство! И зато разни „Александри С.“ чим неко устане у одбрану националног достојанства и самопоштовања, чак и то проглашавају „опасним токовима национализма“!? Има ли нечег морбиднијег?

Коментар нашег дотичног „Александра С.“ који тражи цензуру и укидање Атлантиса, по рецепту разрачунавања тоталитарних режима са слободарским људима и емисијама, можете погледати на овој веб страници коју сам припремио за вас, као и коментаре у одбрани Атлантиса (тамо су и моја два коментара), јер људи га све више слушају и прате. То је не само одбрана Атлантиса, већ и одбрана водитеља и уредника емисије, Биљане Ђоровић, једног од најбољих истраживачких новинара код нас и нашем медијском простору! То је одбрана наших храбрих и часних интелектуалаца који гостују у емисији, одбрана слободе, истине и правде! Одбрана слободе мишљења и става!

То је одбрана нашег права као Срба и нације, да имамо своје националне интересе, на својим националним медијима, као и сви други народи.

Енглези се могу поносити својим национализмом и националним идентитетом, Немци исто, Италијани исто, Грци исто, Шпанци исто, Американци исто, Французи се у најновије време поносе и својом колонијалном прошлошћу, али Србима није дозвољено да бране ни своје елементарно национално достојанство, то је „опасно“, јер нама је додељена улога „дивљака и зликоваца“, „ми смо звери“ на позорници невиђеног фашизма и терора новог светског поретка!

Међутим, све би боље прошло, ако већ не можемо у физичкој равни да се супротставимо, када би се супротставили и пружили отпор на менталном, умном и психолошком плану као нација, људи и грађани, али не, ту се и води главна битка, ко добије битку за људски ум и душе, тај је добио једини могући рат, рат за људске душе. Кад људи добровољно робстве прихвате као „слободу“, контрола монструма који воде овај свет у пропаст деструкције и самоуништења, неће бити више ни потребна.

Док брод тоне, маса зомбија ће играти игрице, гледати светска првенства у фудбалу, кошарци, олимпијске игре, фарме… неће ни стићи да питају:

„Ко је угасио светло?!“

Зато, што се Србије тиче, што се тиче слободе речи и информисања, треба да устанемо у одбрану Биљане Ђоровић и Атлантиса, од домаћих „гиљотинаша“ слободне речи и истине, јер за многе је Атлантис постао мелем на душу, то нам не могу одузети!

Каква цензура, какво укидање Атлантиса, не може то…!

%d bloggers like this: