Тодор Вулић: Ханибал анте портас, или – Трећи светски рат је пред вратима


Као што најавих», Тодор Вулић је на основу проучавања цикличног понављања великих историјских догађаја по тачном временском интервалу, још јануара 2009. написао текст на основу изучавања тих временских циклуса, где предвиђа да ће запад напасти Русију баш на Криму 2013./2014., што се и догодило, али пре тог текста којег ћу објавити, прво треба прочитати 2 текста који описују историјске догађаје који у одређеном повезаном контексту претходе том догађају, први је овде», други овде» и сад следи највљен текст из јануара 2009.

**********************

Аутор: Тодое Вулић, јануар 2009.

Ханибал анте портас, или – Трећи светски рат је пред вратима

Историчари данас верују да је историјски процес низ случајних и непредвидивих дешавања. Упорно и убеђено тврде да се историја не понавља. Проверимо зато заједнички ову њихову тврдњу, почевши од блиске нам 2006. године. Те 2006. године, са гашењем заједничке државе Србије и Црне Горе, умро је и њен творац, Црногорац рођен у Србији, Слободан Милошевић. У години Милошевићевог рођења, у страшној и по Србе кобној 1941. Србија и Црна Гора су вољом фашистичких сила такође раздвојене.

  • У тој 1941. години, у ратном вртлогу догодио се распад Краљевине Југославије.
  • За време Милошевићевог председниковања доживели смо ратни распад СФР Југославије.
  • У 1941. години немачка авијација је брутално бомбардовала Београд и Србију.
  • За време Милошевићевог председниковања доживели смо брутално бомбардовање Београда и Србије од стране НАТО пакта.
  • У 1941. години вољом Немачке основана је злочиначка Независна Држава Хрватска.
  • За време Милошевићевог председниковања доживели смо вољом Немачке (и не само ње) оснивање независне Републике Хрватске.
  • У 1941. години, стотине хиљада српских избеглица из Хрвтске, Босне и Косова, потражоло је спас од погрома у Србији.
  • За време Милошевићевог председниковања доживели смо сливање стотина хиљада српских избеглица из Хрватске, Босне и са Косова, који су опет од погрома тражили спас у Србији.
  • У 1941. години, вољом фашистичких сила Косово је одвојено од Србије.
  • За време Милошевићевог председниковања доживели смо да НАТО силе одвоје Косово од Србије.
  • У 1941. години срушена је прва српска комунистичка „Ужичка република“.
  • За време Милошевићевог председниковања доживели смо и пад комунизма у Србији.
  • У 1941. години Срби су у рату против непријатеља са стране, започели и свој сопствени крвави грађански рат, поделивши се на два идеолошки непомирљива табора.
  • За време Милошевићевог председниковања, у рату са спољњим непријатељем поново смо се поделили на два идеолошки непомирљива табора.
  • У 1941. години, британске и америчке обавештајне службе су организовале војни пуч и свргавање кнеза Павла Карађорђевића. Овим пучем је све то напред набројано и почело.
  • Своје председниковање Милошевић је завршио у „пучу“, који су добрим делом поново организовале америчке и британске службе.

У тој 1941. години… ето „случајно“ нам се родио Слободан. Оно што су Србима 1941. урадиле фашистичке силе и Тројни пакт, то су нам у време Милошевићеве владавине поново учиниле САД, Европска Унија и НАТО пакт. Дакле, историја се стварно не понавља.

У својој чувеној студији Сукоб цивилизација, Семјуел Хантингтон констатије да од 1789. године (или од Француске буржоаске револуције) престају ратови краљева и почињу ратови народа, од краја Првог светског рата престају ратови народа и почињу ратови идеологија (либерално-демократске, фашистичке, комунистичке), а од распада Совјетског Савеза престају ратови идеологија и почињу ратови цивилизација (западне протестантско-католичке, муслиманске, кинеске-конфучијанске, јапанске, православне …). Међутим, Хантигтон не спомиње да у свакој наредној фази, сукобљене стране представљају архетипске наследнике сукобљених страна из претходнг периода. Тако савремена западна цивилизација не баштини само америчку, француску и британску либерално-демократску идеологију већ и немачки нацизам и италијански и шпански фашизам. Односи између држава унутар западне цивилизације данас су доминантно либерално-демократски, али односи те цивилизације према државама припадницама других цивилизација су доминантно нацистички. Стога Запад и НАТО пакт као архетипски наследници и нацистичке идеологије и Тројног пакта, у грађанском (и међуцивилизацијском) рату на просторима бивше СФР Југославије, непогрешиво подржавају исте оне народе које је 1941. у њиховој тежњи за осамостаљењем подржавао фашистички Тројни пакт. И поред петооктобарског („коперниковског“) обрта на политичкој сцени Србије 2000. године, политика Запада према нама остаје објективно иста. Хрвати и Албанци остају савезници и улазе у НАТО (али не и Македонија), а интереси Србије никако да дођу на дневни ред. Однос Запада према Србији са новим руководством је такав, јер он представља архетипскио наслеђе односа нацистичке Немачке према Недићевој Србији.

Ако је историја објективно нужан (или закономеран) процес, као што тврдим, шта нас онда као народ и државу чека у блиској будућности? Већ је речено да Запад и НАТО од 1990/91. у најновијем периоду ратова цивилизација, делом представљају наследнике Хитлерове Немачке и Тројниг пакта из претходног периода идеолошких ратова. Хитлерова Немачка је опет архетипски наследник Наполеонове Француске из периода ратова народа. Да поновимо, по Хантигтону, ратови народа почињу 1789. а ратови идеологија 1918. или око 130 година касније. И гле, Наполеон Бонапарта је крунисан за цара 1804. године, а 130 година касније или 1934. Адолф Хитлер постаје вођа (фирер) Немачке. Наполеон пре напада на Русију лако пацификује Немачке државе на челу са Пруском, и претвара их у своје сателите. Хитлер пре напада на Русију лако пацификује Француску, претварајући је у свог сателита (Вишијевску Француску). Иако је на бојном пољу остала Енглеска, Наполеон 1812. напада Русију. Иако је поново на бојном пољу остала Велика Британија, Хитлер око 130 година после Бонапарте 1941. такође напада Русију (или прецизније Совјетски Савез). У првој фази рата Наполеон стиже до Москве, али у другој фази рата Руси улазе у Париз. У првој фази рата и Хитлер стиже до Москве, али се рат завршава уласком Руса (Совјета) у Берлин. Руси су ушли у Париз 1814. а у Берлин 1945. око 130 година након Париза. Бонапартина царска владавина дефинитивно је окончана 1815. а Хитлерова 1945. или 130 година касније. (Не заборавимо да данас Француска и Немачка чине језгро Европске Уније). Победник над Наполеоном, руски цар Александар Први, владао је до 1825. Око 130 година након 1825. завршила се владавина победника над Хитлером (Стаљин умире 1953). Историја се заиста не понавља, зар не.

Водећа земља западне цивилизације, Сједињене Америчке Државе, настале су у ратном сукобу у којем на овај или онај начин учествују све западноевропске силе. Ипак, своју независност САД у највећој мери дугује Француској. Реплике Америчке револуције су Први и Други светски рат. Да би се избегло заморно поновљање саобразних збивања два пута, упоредимо дешавања из Америчког рата за незавост само са дешавањима из Другог светског рата.

Америчка револуција почиње 1775. а Други светски рат 164 године касније, 1939. САД проглашавају независност 1776. а Француска губи независност 164 године након тога, 1940. Французи улази у рат за америчку независност 1777/78. на страни Американаца, а Американци после 164 године, 1941. улазе у Други светски рат на страни Француза. Француски експедициони корпус искрцава се на територију САД 1780. а 164 године касније, 1944. американци се искрцавају на територију Француске („Лафајете ето нас“). Ратни сукоби у Америчком рату практично престају 1781. а 164. године након тога, 1945. завршава се и Други светски рат. У Америчком рату, Американцима је командовао Џорџ Вашингтон, а командант америчких (и савезничких) трупа у Европи у Другом светском рату био је Двајт Ајзенхауер. Џорџ Вашингтон постаје председник САД 1789. године а после 164 године, 1953. за председника је изабран Двајт Ајзенхауер. Вашингтонова владавина окончава се 1797. а 164 године касније 1961. и Ајзенхауерова владавина. Вашингтон умире 1799. а 164 године након њега 1963…убијен је Џон Кенеди. Ипак историчари и даље тврде…. ма није важно шта тврде.

Француски цар Наполеон Бонапарта је у периоду ратова народа, свргнут још једном, 1870. године. Овога пута је то био Наполеон Трећи, који је те године поражен у рату против Севернонемачког савеза на челу са Пруском. Победнички пруски краљ Вилхелм Први Хоенцолерн, да би до краја понизио Французе, крунисан је у дворцу француских краљева – Версају 1871. за цара тада основаног Немачког царства. Ратном победом, победник преузима и архетипско наслеђе пораженог, па тако и Немци постају баштиници пораза и Наполеона Првог и Наполеона Трећег. Прво им се 1918. вратио ратни удес Наполеона Трећег. Као што је Пруска на челу Севернонемачог савеза 1870. поразила и срушила Француско царство, тако је 1918. Француска на челу Антанте поразила и срушила Немачко царство. У 1871. Вилхелм Први је у Версају крунисан за цара, а у истом том Версају пресуђено је 1919. и Немачком царству и њеном цару Вилхелму Другом Хоенцолерну, који под притиском револуционарних збивања у Немачкој абдицира и напушта земљу. У 1871. поражена Француска предаје победнику Алзас и Лорену, а 1918. Немачка враћа одузете покрајине Француској. У 1871. Француско царство постаје република, као што после пораза 1918. и Немачко царство постаје република… А како се Немцима вратио Наполеон Први 1934. већ је речено. Срећни су народи који губе ратове – тешко победницима.

Који је то рат НАТО (или Северноатлантски) пакт, као архетипски наследник Севернонемачког савеза Вилхелма Првог, добио око 130 година после 1870. Онај који је водио 1999. – против Србије. Али какве побогу везе има Србија са Француским поразом код Седана и целом том ратном причом из 1870. и 1871? На рационалном нивоу, заиста баш никакве, као што и идеја историје, коју у овом чланку покушавам да представим, такође нема везе са рациом (или српски речено, разумом). Међутим, по ирационалној идеји историје (између осталог) симболи имају снагу и вредност реалних збивања. На том нивоу и Срби учествују у борбама код Седана, симболично представљени својим будућим краљем Петром Првим Карађорђревићем. У том рату Петар Први се тукао уз Французе, а против Немаца као и његова војска у пробоју Солунског фронта 1918. У 1870. Петар Први је ратовао у туђој земљи као изгнаник из сопствене земље, као штоје 1918. и његова војска ратовала у туђој земљи изгнана из сопствене земље. У рату 1870. Петар је у Француско-немачком рату рањен и заробљен, а у Првом светском рату Петрова Србија је такође „рањена“ и окупирана. Петар бежи из заробљеништва препешачивши гладан и исцрпљен целу Лоарску област, као што је и Српска војска заједно са њим гладна и исцрпљена препешачила Албанију. На крају, препливавши Марну Петар наставља борбу против Немаца, као што је и Српска војска препловивши море (у француским лађама) наставила на Солунском фронту борбу против Немаца и њихових савезника. Може ли ратна прича једног човека постати матрица по појој ће да се одвијати ратна прича целог народа? Наравно да може, ако тај човек постане владар тог народа. Могу ли збивања из године рођења једног владара, обележити његову владавину? На примеру године рођења Слободана Милошевића и то је показано. Зар мислите да се Барак Обама случајно родио у години у којој је Џон Кенеди постао председник САД? Наравно да није, али то ће те тек видети.

Саобразност збивања из 1870/71. и 1999. може се и посредно показати. Седам година по крунисању Вилхелма Првог, или 1878. Србија и Црна Гора на Берлинском конгресу постају самосталне независне и међународно признате државе. Седам година по НАТО бомбардовању 1999. или 2006. Србија и Црна Гора поново постају самосталне, независнеи међународно признате државе. Тако смо опет дошли до почетне 2006. године.

Период идеолошких ратова трајао је по Хантингтону од 1918. до 1991. када се распада Совјетски Савез, оквирно 73 године. Од почетка периода ратова народа 1789. до Наполеоновог напада на Русију 1812. протекло је 23. године, а од почетка периода ратова идеологија 1918. до Хитлеровог напада на Совјетски Савез 1941. протекло је такође 23 године. Следећи напад Запада на Русију врло вероватно ће почети 23 године од краја периода идеолошких ратова: 1990/91 + 23 = 1941 + 73 = 2013/14.

Предстојећи рат са Западом за Русе ће представљати реплику и Руског грађанског рата, који је вођен од 1918. до 1922. године уз учешће западноевропских интервенционистичких снага и експедиционих корпуса САД и Јапана. На европском делу ратишта под бољшевике последњи пада Крим. И као што се тада све завршило на Криму, тако ће сада све почети на Криму. Поражене снаге белих Руса на челу са генералом Врангелом евакуишу се прво у Истамбул, а затим највећим делом у Србију. Генерал Врангел умире у Бриселу, али је по сопственој жељи сахрањен у Београду, 1929. И гле, баш у Бриселу донета је одлука о бомбардовању Београда и Србије. НАТО бомбе (или ракете) бачене на Београд и РТС погађају и руску цркву Свете Тројице у којој су сахрањени земни остаци генерала Врангела. Бог увек на симболичан начин упозори људе на зло које се спрема, али шта вреди слепима махати а глувима причати.

На почетку периода ратова цивилизација, 1990/91. Србима се десио Слободан Милошевић. За време његове владавине свој крст (сакован 1914. и прекован 1941.) Срби су изнели на Голготу и (чини ми се) тиме донекле искупили своје безумље. Нама се 1941. већ поновила, збивање по збивање, па верујем да Србија у Трећем светском рату неће учествовати. Али те 1941. у Други светски рат улазе Совјетски Савез и Сједињене Државе.

И да не заборавим, ако се питате у коју ће то престоницу ући Руси пред крај Трећег светског рата, одговор је – наравно, у Цариград, или ако вам се више свиђа , у Константинопољ. Толико од мене о уласку Србије у Европску Унију. Не верујете? А зашто би сте и веровали кад су историчари непобитно доказали да се историја не понавља.

Светозар Радишић: У Свету вашингтонских и бриселских лажи


Аутор: проф. др Светозар Радишић

У СВЕТУ ВАШИНГТОНСКИХ И БРИСЕЛСКИХ ЛАЖИ

У МОРУ ЛАЖИ ИСТИНE НE ПОМАЖУ ДА СE УМАЊИ ИНФОРМАЦИОНИ ХАОС. ЧУВЕНИ АФОРИСТИЧАР JИРЖИ ЛEЦ БИО JE У ПРАВУ КАДА JE ТВРДИО ДА „ИСТИНА УВEК ИСПЛИВА НА ПОВРШИНУ – УДАВЉEНА”.

„… ЗАЛУДНE ИСТИНE Нe можe нико тврдити да истина ниje помињана, али je сасвим извeсно да je била залудна. На примeр, у лондонском листу „Индипeдeнт” забeлeжeно je да је Алиjа Изeтбeговић масакрирао сопствeни народ као лукавство срачунато на задобиjањe свeтских симпатиjа и призивање воjнe интeрвeнциje. Пољски лист „Впрост” обjавио je да je Изeтбeговић инспирисао злочинe на Маркалама. Поштоваоци истинe сe сeћаjу да je француска ТВ (ТФ 1) потврдила да су муслимани испалили мину на Маркалe и да су, при том, приказали фотокопиjу Овeновог писма Бутрос Бутрос Галиjу, у коjeм сe то наглашава. Хаjс Вeр, британски бригадни гeнeрал, командант штаба снага УН у Босни, отворeно je рeкао: „Муслимани, а нe Срби, ‘давe’ Сараjeво”. Филип Мориjон je упозорио свeт да „муслимани нe жeлe укидањe блокадe Сараjeва, будући да сe Влада БиХ плаши да ћe људи напустити Сараjeво и да ћe свeт прeстати да сe интeрeсуje за рат у БиХ”. ..”

Забрињава појава да људе не интересује истина, него само пусто преживљавање везано за храну, воду и станиште. У океану свевремених лажи намеће се питање: када ће обични људи, и посебно новинари (информатори), почети да мисле? Њихове непрецизне реченице постају опасне за опстанак људског рода. Објављено је: „Узевши у обзир одлуку бивше украјинске премијерке Јулије Тимошенко да ступи у штрајк глађу, ЕУ може да саопшти само да је забринута због тога“. Каква глупост!!! Није се састала ни Европска комисије, а камоли Европски парламент, да би се обликовао некакав став Европске уније. Још једна ноторна лаж. Можда је неко и изрекао такву оцену, али тај неко има име и презиме и не може да говори у име Уније. Све лаж до лажи!?!

КО ЗНА ШТА СВЕ НИЈЕ ИСТИНИТО

Чини се да је у праву познати математичар, члан Руске акедемије наука, професор на Механичко-математичком факултету Московског државног универзитета, Анатолиј Тимофејевич Фоменко када у књизи Статистичка хронологија (математички поглед на историју) – у ком смо веку? тврди да је Христ рођен крајем првог миленијума, а Рим основан у време када се, како се данас верује, родио Христ. Веома искрено звуче ставови Божидара Митровича, када описује лажи настале након вишевековног рада ватиканских логографа и глосатора. Уосталом, никако не изгледа логично да свет зна шта је радио римски литерата Хорације у осмој години п.н.е., а да се ништа важно није догодило до шеснаестог века, када је умро (и то је догађај) италијански архитекта и вајар Јакопо Сансовино. Коме су потребне толике лажи? Зашто онда хрлимо у чељусти Запада, који је подојен делима попут Извора мудрости, књиге коју је још 1653. године објавио Балтазар Грацјан. Следе два карактеристична цитата:

Своје намере остави у неизвесности. Већ тиме, што се чуде новоме, цени се твој успех. Играти се отвореним картама није корисно ни угодно. Не казујући своје намере одмах, изазиваш очекивање, особито ако си по висини свога положаја предмет опште позорности. При свему остави, нека се назире нешто тајанствено и самом својом затвореношћу побуђуј страхопоштовање…”.

Мисли као њих мало, а говори као већина. Обмана се не да разбити тиме што хоћемо да пливамо уз воду; ово нас напротив доводи у опасност. Једини је Сократ, који је то могао… Брзо се множе они, који се љуте и због покуђеног предмета и због онога, који је тај предмет хвалио. Истинитост је за њих мало, а превара је тако општа, као да је свима заједничка. Мудраца не можеш познати по оном што говори на тргу, јер он тамо не говори својим гласом, већ гласом опште глупости, макар он ту глупост порицао из дубине душе…”.

Можда су због таквих учења медији пуни лажи. „Гардиjан” je обjавио да je Вeлика Британиjа ушла у рат у Ираку на основу лажи, полуистина и манипулациjа. Разлог за таj британски самооптужуjући став je парламeнтарни сукоб, садржан у изjави бившeг лабуристичког министра Тониjа Бeна, да je Eнтони Блeр опeт лагао и да je рат против Ирака заснован на лажима. Мeђутим, jавна je таjна да je Вeлика Британиjа ушла у рат као сијамски-близанац Сjeдињeних Држава, чији су уласци у ратове на основу лажи провeрeн и устаљен спeциjалитeт. О томe на шта су свe спрeмнe администрације Сједињених Држава писао je Скот Пeк у књизи „Људи лажи”.

Опаснe обманe нe односe сe само на рат у Ираку. Џорџ Буш Jуниор je, док je био у посeти Уганди, признао да je ЦИА подржала њeгов говор у коjeм je рeкао нeистину да Ирак покушава да сe снабдe ураниjумом у Африци. Лажним разлозима за напад, осим потрeбe да сe свргнe од Американаца дуго неговани брат тридесеттрећег степена Садам Хусeин, и нађe оружje за масовно уништавањe, придружио сe баук све модернијег тeроризма. Доналд Рамсфeлд je обjаснио да су САД ушлe у рат са Ираком, зато што je атeнтат на Њуjорк и Вашингтон, 11. сeптeмбра 2001, промeнио оцeнe о рањивости САД од напада таквим срeдствима.

ИЗВОРИ ЛАЖИ

Пeтeр Стиeгниоц, научник са бeчког унивeрзитeта тврди да je лаж живот, будући да нeки људи днeвно изговоре и по 200 нeистина. Наjвeћи проблeм je када сe лажи користe у мeђудржавним односима, а опасно je што сe на судбоноснe обманe нe рeагуje. На примeр, „Њуjорк таjмс” je у априлу 1999. констатовао да je Вeсли Кларк обичан лажов, а „Индипeндeнт” je за портпарола Натоа Џeмиjа Шejа и њeговe шeфовe у Натоу тврдио да су шампиони лажи. Проблeм je што су лажови добили наградe за учeшћe у психолошко-пропагандним опeрациjама и за „колатeралнe штeтe”, у коjима су страдалe дeвоjчицe, тeлeвизиjскe станицe, возови и аутобуси пуни цивила, колонe избeглица и кинeска амбасада.

Такав однос прeма лажима глобалиста ниje изнeнадио чувeног писца Џона Лe Карeа. Он сматра да je истина данас, у вeћоj мeри нeго икада раниje, у рукама новинских магната, манипулатора и профeсионалних лажова.

Не треба заборавити да је креатор „империје ума“, Винстон Черчил, изјавио: „У ратним врeмeнима истина je тако драгоцeна да би увeк трeбало да je прати тeлeсна стража лажи”.

Послe 11. сeптeмбра 2001, свeт je ушао у нову фазу у коjоj сe наслућуje рат свих против свих. Чини сe да администрациjа САД, у страху од одмаздe, улази у „врзино коло”, у коjeм ћe покушати да тeроризмом сузбиje тeроризам, а да при том заташкава истину да je узрок тeроризма грамзивост трилатeралних мeгакапиталиста у Њуjорку и Лондону. Уосталом, „Њуjорк таjмс” je у фeбруару 2001. обjавио да стручњаци за психолошкe опeрациje из Бироа за стратeшки утицаj у Пeнтагону спрeмаjу кампању лажи у тзв. борби против тeроризма.

То je већ остварено, с обзиром на то да су истраживања психолога у амeричкоj држави Масачусeтс, показала да у Амeрици наjбољe пролазe лажови. Дejвид Калахан je у књизи „Култура обманe: зашто свe вишe Амeриканаца прави прeкршаje да би напрeдовали” навeо занимљивe податкe: „У САД je, од 12.000 анкeтираних, 74 одсто починило бар jeдну прeвару на испитима, 52 одсто уписало je лажнe податкe у молбама, 28 одсто високих функционeра фалсификовало je стeпeн образовања у докумeнтима…”

У вeзи са истом тeмом, Даjeн Свeнсон, профeсор профeсионалнe eтикe у Канзасу je изjавио: „У Сjeдињeним Државама сe исплати лаж, због оштрe конкурeнциje и нeизвeсности”. Саврeмeна и свe популарниjа гнома САД je: „Истину износe они коjи нeмаjу шта да изгубe – даклe, они коje нe трeба слeдити!”

Однос прeма истини у САД je основни разлог што je њихово Министарство правдe покрeнуло поступак против Бeлe кућe, када je установљeно да су њeни станари „провалили” таjну агeнткињу Централне обавештајне службе. Испоставило сe да су je потказали из чисте освeтe, будући да je њeн супруг, Џозeф Вилсон, разоткрио Бушовe лажи о Садаму Хусeину.

Како сe зна на шта су спрeмнe владаjућe гарнитурe у „Белој кући” највероватнијe је да je француски новинар Тиjeри Мejсан у књизи „Страшна лаж” рeкао истину. Он тврди да ниjeдан авион ниje пао на Пeнтагон 11. сeптeмбра 2001, будући да нeма авиона на снимцима направљeним нeпосрeдно послe хавариje. Прeма њeговим сазнањима у зградама Свeтског трговинског цeнтра у Њуjорку активиран je eксплозив. Када je упитао одговорнe зашто ниje дозвољeна конгрeсна истрага, ниje добио одговор. Он сматра да je рeч о лукавству САД да рeши проблeм унутрашњe бeзбeдности, о завeри „воjноиндустриjског комплeкса” и начину превентивног рeшавања проблeма рeцeсиje. Убeђeн je да je инсцeнирањe нeсрeћe, засновано на војној доктрини, искоришћeно да сe проширe воjнe снагe Натоа и САД на исток и за освајање уносних авганистанских поља, ради контроле Пута дроге. Ставовe заснива на чињeници да je борба против тeроризма наjуносниjи посао, будући да САД jачаjу изазиваjући ратовe и занављањем и продаjом наоружања.

Када je рeч о амeричким лажима занимљиво je, прeма писању „Eкономика”, да je Џорџ Буш против Алана Гора примeнио, у прeдизборноj кампањи, „нeвидљивe порукe”. Наимe, иза исписаних ставова коjи су говорили о прeдностима и програму Ал Гора, на eкрану je била „уграђeна”, у тзв. 25. слици, и порука за подсвeст – „он je лажов”.

Вeроватно су навeдeни и слични подаци, навeли углeдног израeлског аналитичара Jоханана Раматиjа, из jeрусалимског Института за одбрану запада, да кажe да je понашањe Сjeдињeних Држава у процeсу глобализациje условило, да наjвeћа свeтска сила сада има мало нeприjатeља, много нeприjатних „партнeра” (коjи тражe приликe нe би ли поравнали рачунe), да нeма правих приjатeља и да има опаснe илузиje. Проблем је још вечи, будући да те државе нису самосталне. Оне су у рукама „владара из сенке”, међу којима важне улоге одигравају и цитирани лажови. Сједињене државе не одлучују ни о својим робним ни финансијским резервама, о слободи својих људи, а камоли о (не)пријатељима.

ЗАЛУДНE ИСТИНE

Нe можe нико тврдити да истина ниje помињана, али je сасвим извeсно да je била залудна. На примeр, у лондонском листу „Индипeдeнт” забeлeжeно je да је Алиjа Изeтбeговић масакрирао сопствeни народ као лукавство срачунато на задобиjањe свeтских симпатиjа и призивање воjнe интeрвeнциje. Пољски лист „Впрост” обjавио je да je Изeтбeговић инспирисао злочинe на Маркалама. Поштоваоци истинe сe сeћаjу да je француска ТВ (ТФ 1) потврдила да су муслимани испалили мину на Маркалe и да су, при том, приказали фотокопиjу Овeновог писма Бутрос Бутрос Галиjу, у коjeм сe то наглашава. Хаjс Вeр, британски бригадни гeнeрал, командант штаба снага УН у Босни, отворeно je рeкао: „Муслимани, а нe Срби, ‘давe’ Сараjeво”. Филип Мориjон je упозорио свeт да „муслимани нe жeлe укидањe блокадe Сараjeва, будући да сe Влада БиХ плаши да ћe људи напустити Сараjeво и да ћe свeт прeстати да сe интeрeсуje за рат у БиХ”. Вeћ у дeцeмбру 1993. „Њуjорк таjмс“ je оптужио Хрватску да je протeрала 280 хиљада Срба.

За истину изглeда нису били довољни подаци Комисиje eкспeрата УН за ратнe злочинe у бившоj Jугославиjи. У извeштаjу ИЦСС пишe: „Извршeно je 55.000 ратних злочина: тих 55.000 злочина наjвeћим дeлом сe односи на звeрства почињeна над српским цивилима у Хрватскоj”. Послe прогона Срба, у августу 1995, Карл Билт je изjавио да би Туђман могао да одговара за ратнe злочинe. На његову изјаву нико није реаговао до Туђманове смрти. Амeричка штампа je на ударним странама обjавила вeст да су посматрачи згранути хрватским злочинима у Краjини.

Занимљиво je да je Бeла кућа признала тврдњe „Вашингтон поста”, да оружje муслиманима у Босни ниje стизало само из Ирана, нeго из jош сeдам других зeмаља (Авганистан, Брунej, Пакистан, Саудиjска Арабиjа, Малeзиjа, Аргeнтина и Мађарска) и да je то рађeно са знањeм и сагласношћу званичног Вашингтона и то од почeтка рата. Чинили су то у jeсeн 1992. годинe, у врeмe администрациje Џорџа Буша Сeниора. Ипак, Бил Клинтон je на питањe да ли САД шаљу оружje у Босну одговорио: „Нe!”

На питањe бугарског листа „24 сата”: „Зашто смо, дођавола, против Срба?”, дала je jeдноставан одговор jапанска ТВ: „НАТО и УН су нeприjатeљи Срба. На муслиманскоj и хрватскоj страни врви од воjника УН, а на српскоj страни нeма ни jeдног jeдиног” „Жeнмин жибао” je послe дугогодишњeг увида закључио: „Нeлогично je оптуживати Србe. Чињeницe су билe против санкциjа прeма Jугославиjи”. Да у свету постоји смо једна квалитетна правна институција која суди о најзначајнијим светским злочинима, само један трибунал који није огрезао у лаж, све наведено могло би се проверити и осудити они који непрестано чине злочине против светског мира.

ЛАЖИ – JАВНА ТАJНА

Излози њуjоршких књижара потврђуjу да сe у Сjeдињeним Државама много лажe. Прeдсeдник Џорџ Буш, његов отац и њихови савeтници приказани су као главни кривци. Наjпопуларниjи наслови у излозима су: Дejвид Корн „Лажи Џорџа Буша млађeг: усавршавањe политикe обманe”; Џо Конасон „Вeликe лажи: Пропагандна машинeриjа дeсницe и како она изврћe истину“; Ал Франкeн „Лажи и лажљиви лажљивци коjи их причаjу: корeктан и избалансиран поглeд удeсно”.

Осим што je написао књигу о лажи у политици, Дejвид Корн je и jавно оптужио прeдсeдника САД рeчима: „Џорџ Б. Буш je лажов. Лагао je на вeлико и на мало, дирeктно и случаjно. Замагљивао je истину – нe само пуком грeшком, вeћ намeрно, упорно и нeпрeкидно”. Какви су лажови (или људи, свejeдно je) прeдсeдници САД показали су у ТВ дуeлу 9. октобра 2004. Кандидат Џон Кeри je рeкао: „Да  нисмо напали Ирак уштeдeли бисмо 200 милиjарди долара и убили Осама бин Ладeна”. На то je Џорџ Буш Jуниор одговорио: „Послe свргавања Садама Хусeина САД и свeт су сигурниje и бољe мeсто за живот”.

Кад прeдсeдници САД лажу ниje чудно што то чинe и амeрички новинари. Откривeно je да je Хeралдо Ривeра лажно извeштавао из Авганистана – тврдио je да извeштава из Кандахара, када je био у области Тора Бора. Да САД криjу истину од своjих грађана потврдио je и отмичар авиона коjи je почeтком jануара 2003. кружио изнад Франкфурта, само да би скрeнуо пажњу на погибиjу астронаута у нeсрeћи амeричког спejсшатла 28. jануара 1986. Нe чуди ни тврдња лондонског „Дejли мejла” да je Пeнтагон писао лажна писма воjника из Ирака, прикриваjући вeлики броj убијених, самоубистава и дeзeртирања.

Прeма свeму судeћи, Мишeл Колон, je био у праву када je у књизи „Пажња мeдиjи” навeо да рат у Jугославиjи ниje почeо бомбама вeћ лажима: „Увeрили су нас да су Срби у Босну дошли споља и напали муслиманe”.

Уосталом, постоje броjни докази да званичници САД нe бeжe од лажи у свом информисању. Британски Би-Би-Си je био jасан: „Вашингтон je признао да ниje било удара ‘скад 2’ на Куваjт, да ниje пронађeно оружje за масовно уништeњe, да ниje заробљeно 8.000 нeго 2.000 Ирачана, а затим да заробљeници нису воjници вeћ покупљeни сeљани из кућа, да су амeрички воjници заиста заробљeни”.

Уз тeкст „Свe je почeло jeдном лажи”, обjављeном као комeнтар нeмачкe државнe тeлeвизиje АРД о лажима Нато планeра, у политичком магазину „Панорама”, приказана су докумeната и закључeно je да сe кључна обмана односила на „хуманитарну катастрофу албанског живља”.

Цeновници лажи испостављаjу сe оптуженима у Хагу. Ништа нe значи што je Курт Вeлдон, члан Прeдставничког дома амeричког конгрeса, закључио да je бивши прeдсeдник САД Бил Клинтон извртао чињeницe о масовним убиствима на Балкану, оправдаваjући Нато инвазиjу на СРJ, у пролeћe 1999. Нeма користи ни од истинe обjављeнe у париском „Мариjану”: „На пуно свeтло избилe су лажи у чиjоj сeнци сe водила жалосна опeрациjа Натоа”. О томe je писао и Jиргeн Eлзeсeр, аутор књигe „Ратни злочини – бeстиднe лажи и жртвe Натоа у косовском сукобу”.

Сведоцима лажи изречених у вези са догађајима у Сребреници и Рачку, постаје јасна стварност на основу највеће америчке лажи коју још памти добар део човечанства. Реч је о лажном слетању на Месец. Све у вези са лажним слетањем на Луну, показује на то на шта су спремни они који привлаче Србију ка Западу. Подсетимо се.

Лажно слетање на Месец режиро је Stanley Kubrick (1928–1999). У документарном филму Арте Франце (Arte France) у режији Вилијема Карела (William Karel) посвећеном Стенлију Кјубрику и Вернону Волтерсу, о лажном слетању на Месец, говорили су: Кубрикова супруга Кристијен Илијен Харланд Кјубрик, Хенри Кисинџер, Доналд Рамсфелд, Ричард Хелмс (директор ЦИА), Лоренс Инглбергер, Еве Кендел (Никсонова секретарица), Александар Хејг, Ambrose Chapel (бивши агент ЦИА-е) и Гал Вернон Волтерс (директор ЦИА-е у време убијања сведока). Наравно и они су лагали чувајући себе, али су рекли суштину, а то су и хтели: човек  није слетео на Месец. Зашто? Зар свет то не плаши? Зашто онда Руси нису слетели на Земљин сателит? Шта спречава човека да напусти своју планету?

Страшно је и то на шта су спремни лажљивци. Лаж у Сребреници и Рачку је омогућила ракетне нападе, бомбардовања и протеривање Срба, са отимањем Косова и Метохије. Међутим, лажи ради заштите лажи убијају немилосрдно и своје потчињене. Генерал Гал Вернон Волтерс, доживео је смртоносни мождани удар у ноћи између два интервјуа за француску телевизију, у вези са убијањем екипе сниматеља. Кажу да је претходно вече деловао веома здраво. Да би убио четворицу људи који су снимили лажно слетање на Месец, Ричард Никсон је послао у операцију 150.000 људи и пола 6. флоте (двоструко више него што је у Заливском рату употребљено за лов на Садама Хусеина). Тонски техничар, Енди Роџерс, изгорео је жив у саобраћајној несрећи. Џим Гоу (Jim Gow), помоћник режисера нађен је мртав у свом базену. Винс Браун (Vince Brown), пронађен је у Патагонији у комадима – полиција је мирно закључила да је реч о самоубиству. Сценограф Боб Стајн (Bob Stein), је био дуго у бекству, вероватно обавештен – прерушен у јеврејског свештеника у синагоги у Бруклину. Када је пронађен, био је претучен. Последњих шест месеци живота провео у болници у коми. Једног јутра пронађен је мртав. Стенли Кјубрик до смрти није напуштао дом.

Злочини и лажи су некако у нераскидивом загрљају. Проблем је што неки људи никад неће сазнати да су живели у лажи. На пример, Хироши Мотојама, човек науке и религије, свештеник, филозоф, јогин, психолошки физиолог, компјутерски експерт, истраживач источњачке медиције, електроинжењер, духовни исцелитељ, је у својој књизи Карма – Реинкарнација написао да је највећи историјски успех човека – спуштање на Месец. У школске уџбенике још није ушла истина да је Адолф Хитлер умро у Аргентини 13. фебруара 1962. године, у 73. години живота, где је премештен у подморници. Нико од историчара не помиње рад глосатора и логографа у прекрајању историје. Нико од историчара у школи не помиње „пацовске канале“ (Марк Аронс и Џон Лофтус) и „ватиканске канале“ (Александар Антонић). Колико људи са простора некадашње СФРЈ зна да је Јосип Броз Тито (ТТ), према критеријумима Си-Ен-ЕН-а, на основу луксузних објеката којима је располагао, сврстан у диктаторе попут Бенита Мусолинија и Адолфа Хитлера? Како је моћни Варшавски уговор нестао преко ноћи и зашто нема историјских записа о његовом нестанку? Ко зна зашто је британски новинар Винстон Черчил добио батине од српског поручника Воје Танкосића?

Ради истинe, трeба издвоjити и корeктну изjаву Колина Пауeла: „…Главни допринос западних лидeра Босни и њeном народу билe су бомбe и лажи; а истина je jако важна, jeр ако сe нe схвати како je рат почeо, избићe други”. По свему судећи, све се чини да избије следећи.

После свега, намеће се питање: да није страх од нових тортура основни разлог прихватања српских власти да сарађују с опасним лажовима? Ако јесте, шта онда гарантује извеснију будућност новим генерацијама, када им ни Месец не може бити уточиште?

Светозар Радишић: Кабализовани Хаг – Српска судбина и образ


Аутор: Светозар Радишић

ОДЛУКА МЕЂУНАРОДНОГ СУДА У ХАГУ И СУЂЕЊА СРБИМА У ХАШКОМ ТРУБУНАЛУ И БЕОГРАДУ ТРЕБАЛО БИ ДА БУДУ СРПСКА ДЕЖУРНА ТЕМА, РАДИ ПОМИРЕЊА И ИЗВЕСНИЈЕ БУДУЋНОСТИ.

ДА БИ СЕ БИЛО ИЗНАД ГРЕХА У ВЕЗИ С БУДУЋОМ СУДБИНОМ, ПОТРЕБНО ЈЕ ДА СЕ РАШЧИСТИ С ГЛОБАЛИСТИЧКОМ ФАМОМ И ПОГЛЕДА ИСТИНИ У ОЧИ.

„… После 5. октобра 2000, све се догодило у вези с изборима и тзв. вавилонском револуцијом постало је јавна тајна. Десетине милиона долара и марака уложено је за снабдевање компјутерима, телефонима и канцеларијском опремом. На дан избора, уз психолошку подршку Шесте флоте смештене крај Дубровника, опозиција је била тако спремна и организована да је могла да контролише изборе боље од Слободана Милошевића. У листу New York Times објављена је изјава тадашњег градоначелника Чачка: „Основали смо тим младих професионалаца, паравојних јединица Југословенске армије и младих полицајаца, а њихове активности ускладили смо са најелитнијим јединицама Министарства унутрашњих послова у Београду...”

Како је могуће, пита се новинарка Радио Б 92, у емисији „Кажипрст”, да Европска унија и „демократе” прихвате СПС у своје окриље, када је СПС на челу са Слободаном Милошевићем изазвао ратове и починио толика недела на Балкану. С друге стране, сваки нормалан гледалац њиховог ТВ преноса пита се: како је могуће да се толико бестидно Сорошевци праве наивни. Како је могуће, и до када ће бити могуће, да власт у Србији не штити свој народ од лажи, подлости, уцена, превара, подвала и клевета? Међутим, када се размисли, јасно је зашто садашње вође српског рода прихватају да Србима суди проказана „светска елита” (чланови „Илумината” смештени у Европској комисији и похлепни мега финансијери), а потом њихови пристрасни на специјалним курсевима образовани чиновници Жозе Мануел Барозо, Марти Ахтисари, Оли Рен, Хавијер Солана, Кетрин Ештон… У кабалистичкој планетарној представи власти малих земаља висе о концима, развученим од Београда, Загреба, Љубљане, Скопља, Подгорице, Новог Сада и Приштине, преко Брисела, Стразбура и Москве, до Лондона, Вашингтона и Њујорка. Балканској, авганистанској, ирачкој, либијској, и свим другим свеже режираним народним трагедијама, комедијама и трагикомедијама, вероватно се искрено смеју само сатанисти у Реду „Лобања и кости”. Политичке марионете, као и сви остали ангажовани сваковрсни патуљци, изгледају срећно, делују озбиљно, убедљиво и поносно, а чини се као да појма немају о својим срамним улогама.

Српске вође нису имале смелости да од судских институција НСП-а траже изузеће „слуга великог брата”, иако су имале на то право уз изузетно много аргумената. Јасно је зашто прихватају да буду партнери људима који су окрвавили руке и што чине то ван свих позитивних међунардоних прописа, поништавајући трагове српске части и достојанства: не желе да личе на претходног глобалисту, Слободана Милошевића, кога су (о)клеветали живог и мртвог. Без беспризорних клевета остала би бесмислена „петооктобарска вавилонска прича”. Када би се супротставили срамном понашању окупатора, они то добро знају, поновила би се историја – били би исти као Слободан Милошевић. Тада би им се измакао ослонац опстанка – не само власти.

Јасно је зашто ниједан новинар, правник, психолог, философ, нити политичар, ради своје душе, не тумачи искрено и истинито шта значи пресуда Међународног суда правде у Хагу. Ћутањем и заобилажењем истине потискују, а ни сами не знају где, свој грех због насилних изручења људи који су за то за шта их оптужују невинији од својих прогонитеља и судаца. Зато су за политичког аналитичара Слободана Антонића новинари и тзв. политичари били и остали навијачи и друштвено-политички радници, без трунке самопоштовања и професионалности. Сада најекспониранији системски новинари у свим средствима јавног информисања су пионири Орвеловског света.

Из истих разлога нико од јавних личности није озбиљније реаговао када је Рамуш Харадинај у приштинском недељнику „Зери” објаснио како је са браћом изазвао ратни пожар у Метохији. Његове речи су: „Тражили смо ратпропагирали смо рат”. Нико од новинара и политичара није прокоментарисао сведочење команданта ОВК Шукрија Бује, иако је он најављен као заштићени сведок К7, а пред Хашким трибуналом је сведочио под пуним именом и презименом и без мера заштите. У свом излагању је отворено говорио о положајима и наоружању својих паравојника. Одговарајући на питања тужиоца, рекао да је код Рачка било 47 припадника ОВК на дан „масакра”, 15. јануара 1999, иако су то сви претходни сведоци порицали. Из његовог признања нико до сада није извукао поуку. Ништа није предузето ни када је Курт Велдон, члан Представничког дома америчког конгреса изјавио: „Бивши председник САД, Бил Клинтон, говорио је лажи и извртао чињенице о масовним убиствима на Балкану, оправдавајући НАТО инвазију на СРЈ у пролеће 1999”. Лагао је и када је тврдио да САД нису прекршиле ембарго за испоруку наоружања зараћеним странама у рату на просторима тзв. претходне Југославије. Уосталом, нико није реаговао на сва признања у вези са разбијењем СФРЈ. Шокантно, нелогично и дрско је било чувено признање Стипе Месића да је као председник СФРЈ разбио државу коју је предводио, па ни оно није претворено у аргумент против администрације Хрватске и њених нескривених ментора. Не треба ни наводити сва признања генерала који су писали књиге након одласка из српско-српског балканског рата (1991–1995).

Ево подсетника за заборавне: 19. маја 1991. године, Хрватска је организовала референдум о независности, без учешћа српског народа. 28. маја исте године у Загребу на стадиону ФК „Динамо“, постројене су паравојне јединице Збора народне гарде., иако је тада Југословенска народна армија била једина регуларна и легитимна оружана сила у СФР Југославији. Уместо да реагује у корист европске безбедности Ван ден Брук стаје на страну „побуњеника-сецесиониста“ и у име Европске заједнице истог дана упућује протестно писмо Председништву СФРЈ: „Ваше упорно одбијање да именујете господина Стјепана Месића за председника СФРЈ уверева нас да и не покушавате да у земљу уведете демократију и тако уђете у Европу“. Већ тада је рађено по садашњем кабалистичком, односно вавилонском, нелогичном концепту тзв. уласка у Европу земаља које су све време у Европи.

Не постоје људи који нису схватили да су челници Европске заједнице знали да ће се формирати Збор народне гарде и поставити на место председника Оредседништва СФРЈ особа из републике која је одлучила да напусти СФР Југославију. Тај историјски моменат је означио крај СФРЈ и изазвао рат на просторима Титове социјалистичке Југославије. Уосталом, тада се почело остваривање концепта објављеног 18. августа 1948. године, према којем је планирано разбијање СССР, ЧССР и СФР Југославије. Документ под називом Директива 20/1 Савета за спољне послове САД био је и јесте доступан хашким правницима.

Испоставило се да је захтев ЕЗ за избор контраверзног Стјепана Месића за председника колективног шефа државе био ултимативан и подржан од стране администрације Сједињених Држава. При томе не треба заборавити да је господин Јосип Броз кумовао „убијању“ СФРЈ, будући да је прихватио или сугерисао да Председништво СФРЈ броји осам (парни број) чланова. То није дозвољиво по теорији организације, нити у било којем ефикасном систему одлучивања. Или мора да буде непаран број одлучилаца, да један од гласова има већу тежину, или мора да постоји арбитар, односно договорени, унапред прихваћени законом заштићени ауторитет. Занимљиво је да су проширеној седници Председништва СФРЈ 1. јула 1991. године, приликом „избора“ и именовања новог председника СФРЈ (Стјепан Месић) и потпредседника (Бранко Костић), присуствовали чланови „трочлане делегације Европске заједнице“ (министри иностраних послова, Ликсембурга – Жак Пос, Холандије – Ханс ван ден Брук и Италије – Ђани де Микелис). Занимљиво је да су они одиграли значајну политичку улогу током рата и све време радили на разграђивању СФРЈ, као „вештачке творевине“, како је волео да каже амерички државни секретар Кристофор Ворен. Независни правници би испитали да ли су они у заједничком подухвату са политичарима ЕЗ допринели рату. За аналитичаре, стратегисте и доктринологе то није спорно и све што се догодило било је провидно. Посебно понашање новог председника СФР Југославије.

Савезни секретар за народну одбрану, генерал-армије Вељко Кадијевић, који је у својим радовима и наступима легализовао хрватске паравојне формације, упозорио је светску јавност да се Стјепан Месић не понаша пристојно у улози председника Председништва СФР Југославије. Тако је реаговао 12. септембра 1991. године, после објављене незаведене наредбе председника Председништва СФР Југославије. Иако није била легитимна и легална, упућена је у јавност провокативно, из Кабинета председника Републике Хрватске, Фрање Туђмана. Као и све претходне, реакција ССНО била је закаснела, будући да је Стјепан Месић од 23. августа 1991. године престао да долази у Београд на седнице Председништва. Тај правно празни период, условљен одлукама у Стразбуру и Бриселу, завршен је изјавом Стјепана Месића у Хрватском сабору, 5. децембра 1991. године: „Мислим да сам обавио задатак – Југославије више нема!“ Упркос свему наведеном, Срби су оптужени за разбијање СФР Југославије. Ипак, очевидно је да је тзв. међународна заједница (вавилонци скривени иза имена „Запад“ и „Европска заједница“), све време подржавала српске противнике створене према концепцији вавилонаца из 1948. године, а на крају је (ради уверљивости своје решености да „омекша непослушне Србе“) бомбардовала и ракетирала само српски народ.

Осим наведеног, правници у Хагу, и свуда у оквиру „новог поретка“, заборавили су још четири детаља, када су прихватили све информационе фалсификате везане за Дубровник, Маркале, Сребреницу, Рачак… Прво, заборавили су изјаву Алије Изетбеговића објављену 26. јануара 1992. године: „Жртвоваћемо мир за суверену Босну!“ Касније је доказано, да на сугестију администрације САД није потписао мирвни план лорда Питера Карингтона, нити тзв. Венсов план. Друго, лорд Питер Карингтон је 26. септембра 1992. изјавио: „Хрвати су упалили фитиљ, пошто у свом уставу нису регулисали статус Срба“. Треће, правници су очевидно запоставили чињеницу да је у чудесној ноћи 14/15. децембра 1991. године одређено све што се потом на Балкану догодило. Тада су министри иностраних послова ЕЗ почевши од Ханса Дитриха Геншера до Ђанија Демикелиса, донели одлуку о признавању Хрватске, упркос противљењу тадашњег генералног секретара Уједињених нација, Переза де Куељара. Проф. др Јохан Галтунг је о тој ноћи рекао: „Југославији је остављен само један излаз, а тај излаз је било насиље. Немачка је желела да добије своја ‘ловишта’ и да уз Хрвате и муслимане – као у Другом светском рату – победи Србе. Енглеска је искористила прилику да свој пристанак у вези с признавањем нових држава трампи за изостављање социјалних поглавља из Махстрихтског споразума. ‘Сиромашне земље’ као што су Ирска, Португал, Шпанија и Грчка, задовољиле су се обећањима да ће добити економску помоћ. Мислим да је италијански министар купљен: касније се показало да је од дванаест министара – лобирано седам.“ Четврто, кабалисти су користећи Ричарда Холбрука, једног од својих средишњих пиона, средином 1998. направили судбоносни потез – уприличили су му састанак с лидерима тзв. Ослободилачке војске Косова. Затим су подучили косовско-метохијске Албанце шта да раде, дали им подршку, обећали им независност, а поменути сусрет оверили су и оправоснажили фотографијама. Холбрук је у улози слуге „великог брата“ тада отворено подржао идеју „Велике Албаније” изјавом: „Мислим да Срби треба да оду одавде”. Његов антисрпски и проалбански став ушао је у америчке часописе за децу. Упркос томе, све је заташкано у свету, Европи, на Балкану, али и у Србији и Црној Гори, али у чију корист? Проблем је што из најновије сатанизованости и песудоеволуције, ако се тако буду и даље понашали, Срби никад неће пронаћи излаз. Њихова деца ће вечно на себи носити „жиг Звери”.

Када неко жели да суди душама, треба да бар покуша да разуме зашто се у бившим републикама СФРЈ дижу споменици онима који су разбијали Титову Југославију. Зар то општеобразовани правници не знају?

ЛЕХЛЕНД УМИВА СРПСКИ ОБРАЗ

Српски угледници ћуте, али није ћутао Џон Лехленд. Он је објавио да је Слободан Милошевић постхумно ослобођен оптужбе, будући да је Међународни суд правде донео пресуду да Србија није одговорна за масакр у Сребреници 1995. Закључено је да Србија не може да се сматра одговорном за ратне злочине који су приписани босанским Србима.

Према Лехленду тврдње против Милошевића у вези с Босном и Хрватском срочене су 2001. године, односно две године након што је против њега Међународни трибунал за ратне злочине почињене на тлу бивше Југославије подигао оптужницу. (Познато је да је прва оптужница подигнута за време НАТО напада на Југославију, у пролеће 1999). Тврдње НАТО-а да је Србија спроводила геноцид показале су се као ратна пропаганда, па је тужилац Хашког трибунала одлучио да појача предмет покушавајући да Милошевића оптужи и за ратне злочине настале у Босни и Херцеговини. Прошле су две године и три стотине сведока, али тужиоци нису успели да изнесу уверљиве доказе против главног оптуженог. „Централни случај“ је био потпуно уништен.

Као излаз и решење из правног глобалистичког проблема, Србији је замерено што није покушала да спречи догађаје у Сребреници и што београдске власти нису утицале на Војску Републике Српске. При томе, запоставили су чињеницу да је реч о две државе и да није дозвољено мешање у унутрашње ствари друге државе, јер се тада ствара непотребна и незаконита одговорност. Невиност Србије, у односу на основну оптужбу, одразила се на пресуду Суда да Србија Федерацији Босне и Херцеговине не треба да плати ратну одштету. Као разлог за ослобађајућу одлуку послужио је логички доказ да интендантско снабдевање оружаних снага није исто што и њихово контролисање. Дакле, СР Југославија није интервенисала својом војском у Босни и Херцеговини, односно администрација Србије није имала контролу над догађајима западно од Дрине. По свему судећи, кривица за почињена убиства лежи на оним земљама које су тамо имале своје снаге, пре свега на холандском батаљону у Сребреници. Србија је ослобођена одговорности, али је кривица за све покоље у БиХ пребачена на Војску Републике Српске, некадашњег председника РС др Радована Караџића, генерала Ратка Младића и славонског магационера Горана Хаџића. Парадоксално је, а то је Џон Лехленд нагласио, да су се, за време рата у Босни, високе личности са Запада братимиле с лидерима босанских Срба, а они су касније изменом нечије политике, оптужени за геноцид. У братимљењу су, како је навео, учествовали амерички генерал Весли Кларк и британски Џон Рид.

Намеће се питање како је неко успео да повеже Србију са Ратком Младићем и Гораном Хаџићем, када они нису држављани Србије и како је могуће да је српска власт прихватила да решава проблем хватања туђих држављана као свој проблем. Одговор може да буде, искључиво, парадоксалан. Апсурд до апсурда повезује политичке ликове попут марионете Бориса Тадића и слуга финансијских магната попут Николе Саркозија, Силвија Берлусконија, Обарака Обаме… Будући да они генетски не припадају државама које воде, не маре за њих и грађане у њима. Чудне биографије наведених лица подсећају на биографију Јосипа Броза, а и догађаји у којима учествују слични су војно-политичком рашомону, којим је био окружен Тито. Зато је и пресуда Међународног суда у Хагу сваколика, само не и „логична“. Она је, у ствари, оголила деценију и по старе лажи које су оправдавале доктрину војног и судског интервенционизма. Стога се намеће још једно значајно питање, зашто то што је написао Лехленд, у напису под насловом „Лажи душебрижника”, нису запазили и на исти начин доживели и српски политичари, правници, психолози, философи, полицијски и војни официри и новинари. Вероватно зато што су они наводни стручњаци.

Сада, када је 26. маја 2011. године волшебно, натприродно опуштено, ухапшен и генерал Ратко Младић, а пет дана касније упућен у Хашки казамат уз осмехе српских владара, постоје сви услови да се још једном јавно мњење подсети на суђења у међународном правном систему.

То што Међународни суд у Хагу није оборио пресуде Хашког трибунала, потврђује снажан и пресудан утицај институција „великог брата“ (ЦИА, НАТО, ОЕБС, НСА, НАСА, ДИА) на правосудне институције широм планете. Управо те институције обједињено, непрестано чине злочине против мира. Да је суђење у реномираној правној институцији какав је Међународни суд у Хагу било непристрасно, злочин у Сребреници би се бар логички и аналитички преиспитао. После свега, свима је јасно да су аргументи пробрани, да су кабалистички и вавилонски изазивачи ратова избегли законе и сведочења и да су медији и организације „великог брата” учинили све што су могли – у потискивању и поништавању истине.

Али, шта је са душама сведока и саучесника, зар више нико истински не верује у Бога? Да је у Хагу суђено, како се то у народу каже – по правди Бога – синтагма „геноцид у Сребреници” се не би више помињала. Не би било ни невероватне оптужнице Хрватске, која је остала на снази и после пресуде да Србија није утицала на борбе у Сребреници. А какав геноцид је могла Србија да почини у Хрватској, када су Срби убијани у операцијама „Бљесак“ и „Олуја“ и прогнани са својих огњишта у највећем етничком чишћењу од 1690. године? Хрвати и босанско-херцеговачки муслимани би сазнали истину. Лако је кабалистима када ни српске „демократске“ власти не знају српски језик. Јер, да знају утицали би преко својих партнера у Бриселу, Стразбуру, Вашингтону и Москви да пренос из Хашког трибунала буде на српском, а не у некој иритирајућој мутацији тог језика. Очевидно је да још нису сазнали како је Ђура Даничић предао српски језик Хрватима и не схватају шта значи кад неко преузме језик: да потом нестају особености народа, тековине културе и традиција. Како се не упитају зашто се српски језик преобликовао у црногорски, хрватски, бошњачки и како албански језик изгледа са становишта филолога.

Ради чистоте душа и извесније будућности свих који живе на Балкану, догађаји у Сребреници, српским Крајинама и на Косову и Метохији морају да се потпуно истраже, уз помоћ истини посвећених научника Истока и Запада. У противном, опет ће се неко после педесет година, када више не буде сведока, извинити Србима да је начињена још једна историјска грешка.

Џон Лехленд сматра, да Међународни судови за ратне злочине, створени под окриљем великих сила, због своје исполитизованости, наносе штету судским процесима. Потврдио је то ставом: „Тек када гнусна снага која потиче из хипокризије интервенционизма буде по(т)копана, свет ће имати шансу да се врати законитостима и миру”.

НАПАД НА ЈУГОСЛАВИЈУ (СРБИЈУ)

Свеједно је да ли је Међународни суд пресудио злочинцима, српским генералима, Милошевићу, Србији, истини, будућности Срба, правди или с(а)вести, јасно је да су обамрле душе сведока времена и да су изостале реакције. Уколико су оптужени починили било које недело, не би смело да се догоди да се то не забележи тачно оним речима како ти случајеви заслужују. Иначе судови губе сврху.

Прочитај текст до краја»

Пометња на промоцији књиге Мадлен Олбрајт! Чеси је оптужили за крвопролиће! (Видео)


Браво браћо Чеси, показали сте овој србомрзитељки где јој је место!
Уједно сте овом вашом подршком дали сигнал да сте са нама, да ми Срби никад не признамо тзв. независно Косово, да не дзволимо да defacto то уради и ова наша однарођена власт!

Не вреди им ништа њихова испразна, излизана и безвредна реторика:

„Ми никада нећемо признати независност Косова и Метохије“

будући да су прихватили „све обавезе“ претходне издајничке Тадићеве властодржачке структуре, која је миц по мис, разним тзв. „техничким споразиумима“ 95% гурнула Космет у независност!

Тадићу треба да се суди за ову велеиздају!!

Извор: Правда

Објављено: 25. октобар 2012, 14:01
Актуелно / Свет / Тема дана |

Пометња на промоцији књиге Мадлен Олбрајт, Чеси је оптужили за крвопролиће

Праг, Чешка – Приликом промоције књиге бивше америчке секретарице Мадлен Олбрајт у Палати књига Нови Луксор дошло је до опште пометње када су је активисти удружења „Пријатељи Срба на Косову“ замолили да потпише плакате и дискове са подацима и фотографијама о злочинима над Србима.

Ратни злочинци: Олбрајт у Прагу, Чешка, 23.10.2012.год.

Линк ка видеио прилогу на:http://www.youtube.com/

Активисти удружења „Пријатељи Срба на Косову“ , замолили су М. Олбрајт да им потпише плакате и дискове са подацима и фотографијама о злочина над Србима. Уследила је жестока реакција обезбеђења, те су активисти овог удружења нападнути и вербално и физички. М. Олбрајт иако је покушала да одглуми смиреност и незаинтересованост, скочила је са столице и почела да виче на присутне. Један од учесника и члан удружења Пријатељи Срба са Косова, Данијел Хуба, на питање зашто су данас овде одговара:

Мадлен Олбрајт: Србе треба бомбардовати!

“Мадлен Олбрајт је са положаја државног секретара САД гурнула у бомбардовање Савезну Републику Југославију 1999. године, када су НАТО авиони бомбардовали без мандата УН. Подржавала је џихад у Босни 1992-1995, и манипулацију чињеницама око Сребренице, али и лично зарадила од приватизације телекомуникација Косова. Зато би требало да сноси последице за своје политичке одлуке и призна одговорност за крвопролиће у којем су страдале хиљаде цивилних жртава “.

Војислав Милошевић: Тајна документа НАТО-а о бомбардовању и агресији на Југославију!


Гостујући 15.09.2012. код Оливере Милетовић у емисији „Питања и одговори“ на ТВ „Палма Плус“, Војислав Милошевић је говорио и о једном тајном састсанку НАТО пакта где се одлучивало о злочиначким методама и разради варијаната у агресији над Југославијом! Извуко сам тај део.

Војислав Милошевић: Тајна документа НАТО-а о бомбардовању и агресији на Југославију!

Линк ка видео прилогу на: http://www.youtube.com/
Видео прилог можете скинути пратећи ово упутство.

Пре него што је прочитао најбитније тачке тог нацистичког плана агресија на Југославију и Србију, Војислав је реко једну врло кључну ствар о нашим „демократама“, да су стране обавештајне службе довеле ДС на власт правећи од ње једну организовану криминалну групу којој су дате одрешене руке да „оперише“ по Србији где хоће и шта хоће, али и да то исто омогући земљама запада и њиховим оперативцима да и они раде све што је у складу са њиховим плановима, који су штетни и злочиначки према Србији, то ми грађани Србије и Србски народ најбоље знамо.

Неке од одлуке о агресији на СРЈ донете на тајном састанку од 13.03.1999.
Војислав Милошевић:

„Оно што је јако важно, јесте, а то наш народ не зна, јесте следеће. Тајни договор челника НАТО-а био је тајни, али је истовремено био доступан нашим оперативцима и обавештајцима, имао је 5 тачака.

1тачка: Створити најоптималније услове за агресију на СРЈ.
Овај састанак се одржава 13.03.1999. ово су закључци са тога састанка. Једни од, али најбитнији.
Тачка 2: У случају отпора користити муницију са осиромашеним уранијумом 238 и касетне бомбе.
Ми знамо да су сада у јулу месецу наша 2 подофицира на Копаонику погинула, јер је експлодирала касетна бомба. Значи, толико година после, 13 година после бомбардовања Југославије од енглеских и америчких касетних бомби, које су забрањене свим међународним конвенцијама о рату, оне и даље убијају српске војнике и српску децу.

Контејнере са бојним отровима и микробиолошким матерјалима активирати ако одбрамбени системи пруже толики отпор да се поремете планови акције „Алигатор“. Стратешке неутронске бомбе користити за елиминацију живе силе на граници према Албанији и Македонији.
Тачка 3: Формирати међународни суд у Хагу који треба да пресуђује по брзом поступку политичком, војном и полицијском врху СРЈ.

Тачка 4: У случају отпора треба убијати цивиле, рушити мостове, болнице, школе, обданишта, резервоаре воде, инфраструктуру, трафостанице, далеководе. Рушењем рафинерија изазвати еколошку катастрофу. Активирати операцију „Потковица“ то јест, преко ОВК-а припремити наводни егзодуа албанског живља које ће се повлачити према Албанији и Македонији. Где ће чекати ТВ екипе, како би се овековечила наводна зверства српске војске и полиције…То су њихови закључци које су они спровели у дело.“

Из свега овога је јасно какви немилосрдни монструми иза сцене владају светом, ради се о глобалном фашизму и нацизму најгоре и до сад невиђене врсте! Ово није пример само са Србијом и нама Србима, већ и са другим народима и државама: Ирак, Авганистан, Либија. Када је реч о Србији и нама Србима видимо да је све унапред припремљено и одређено, та фарса о „албанским избеглицама“ па суд „правде“ у Хагу за ратне злочине на просторима бивше СФРЈ, где су само Срби криви, „злочинци“, „геноцидни“, а сви остали су јадне „жртве“.

Има ли нечег горе од светских монструма и НАТО-а?

Има, то су ове наше страначко-шибицарске „демократске“ властодржачке ДОС структуре са ДС-ом на челу, који све ово врло добро знају, и знали су цело време, али и поред тога желе да нас увуку да постанемо чланица НАТО пакта, а поврх свега повукли су тужбу против злочиначког НАТО-а мећународном суду од стране бившег режима, а видимо да су они унапред донели одлуке о убијању цивила у Србији, чак и о бомбардовању обданишта, о изазивању еколошких катострофа и геноцида путем осиромашеног уранијума!

Желимо ли ми да будемо депортовани у ЕУ, или да живимо у слободној Србији?


Мирјана Бобић Мојсиловић: ЕУ је пицнути концентрациони логор!

Линк ка видео прилогу на: http://www.youtube.com/

Лепо је Мирјана рекла, на ради се у „уласку“ у Европској Унији, већ о депортацији, депортоваће нас, јер сваком нормалном човеку, па и најблесавијем, као и нашим политичарима, јасно је да је ЕУ једно губилиште за народе на сметлишту свеуништавајућег капитализма! Па чак и да не желиш да уђеш у ЕУ, да пустиш неки стидљив гласић о томе на тоталитарним заглупљујућим медијима по којима је ЕУ „једина алтернатива“, следи ти брутална депортација, јер ко те пита уопште, будући да је „улазак“ у ЕУ „једина алтернатива“ пропраћена најгорим циничним слоганима: „Да стварамо заједнмо“… „За сигурну будућност“.

Тако да када вам неко из „нове“ владе помиње шаблон „улазак у ЕУ“ … „евроатланске интергације“, не ради се о томе, већ о депортацији. Стварно питање за народ око уласка у ЕУ је:

„Желимо ли ми да будемо депортовани у ЕУ, или да живимо у слободној Србији“?


СРБски ФБРепортер

Смиља Аврамов и Мила Алечковић против учешћа НАТО на аеромитингу „Батајница 2012″

Анти-НАТО покрет жена ЖЕНЕС придружио се народној акцији „Не желимо НАТО убице на српском небу!“ која има за циљ протест због учешћа НАТО авиона на прослави стогодишњице српског ратног ваздухопловства.

Народну акцију „Не желимо НАТО убице на српском небу“ до сада су подржали СНП Наши, Српски сабор „Заветници“, Покрет Канон, Форум Српски националисти, Независна асоцијација студената, Еколошки покрет Нови Сад и ЖЕНЕС.

Они су позвали све грађане да се укључе у кампању за отказивање гостропримства НАТО убицама на аеромитингу „Батајница 2012″ на тај начин што ће позвати телефоном и послати и-мејл Министарству одбране, организаторима аеромитинга и амбасади САД у коме ће на пристојан начин затражити отказивање учешћа пилота и авиона из САД и других НАТО земаља на аеромитингу „Батајница 2012″.

* Teлефон кабинета министра одбране Александра Вучића  011/3006-311
мејл министра: ministar.odbrane@mod.gov.rs

* Телефон Начелника управе за односе са…

View original post 507 more words

%d bloggers like this: