Социјална новчана помоћ у Србији – Пут у сигуран пакао!


Врло лако се може увидети да је овај наслов текста и више него тачан, дакле, то је тачно, социјална новчана помоћ социјалне службе у Србији, пут је у сигуран пакао, односно у егзистенцијалну животну катастрофу многих појединаац и читавих породица..!

Образложићу то за оне који нису упућени у голе чињенице…

Прво, социјална примања су врло, врло мала, готовo никаква, јер са тим примањима не могу се покрити ни УПОЛА станарске дажбине на месечном нивоу, као што су плаћање струје, плаћање комуналија, фиксни телефон, итд…

Тренутно, појединац-корисник социјалне новчане помоћи, може на месечном нивоу највише да добије 7.500,00 динара. Формално то је 8.500,00 динара, али сваком се од те суме одбија 1000 динара на име тзв. „радне способности“, а многима се одбија и више, за више ставки…

Рецимо, ја сам на социјали од 2013-те, и мени су од максимално могуће суме која може да се добије, увек одбијали по 3000 динара. 1000 динара ми се одбијало на име радне способности, 1000 динара за: „вишак просторија“, јер гле чуда, живео сам у свом двособном стану од 58 квадрата, а то је богами много за појединца, јер ваљда ми, по њима, следи ћелија од 20 квадрата, и све више од тога је „вишак просторија“, а ја сам се дрзнуо да живим у двособниом стану од 58 квадрата.

Не може бре то тако, хоћеш да се башкариш у двособном стану? Е, не може то тако, мораш да платиш казну од 1000 динара , јер имаш „вишак просторија“…

Следећих 1000 динара ми се одбијало на некаквој „процени“ социјалног радника који је био задужен за мене, а нико не зна који су критеријуми за то. Међутим, има један „критеријум“ и за то, то сам укапирао. Односно, ако „много причаш“ кад комуницираш са социајлним радником који је задужен за тебе, и поготови ако си аргументовано у праву, онда ти не гине да ти се одбије и тих 1000 динара, на тој фамозној „процени“…

Идемо даље…

За разлику од свих могућих примања као што су плате, пензије, итд… које људи примају свих 12 месеци у једној календарској години, ми који примамо социјалну новчану помоћ, која je ионако бедно мала, примамо je само 9 месеци у једној целој календарској години, тако да смо 3 месеца, а често и више од 3 месеца (због кашњења), остављени потпуно без динара, а када овим социјалним радницима у Борској служби за социјалну заштиту, поставиш питање:

„Зашто ми социјалну новчану помоћ примамо само 9 месеци у току једне године, када та година има 12 месеци, а не 9!??“

Они дају више-мање идиотски одговор, да та 3 месеца немамо никаква новчана примања, да би као за та 3 месеца тражили посао?!!

Лебати…!

А ко ће бре да ми плаћа станарске дажбине за та 3 месеца када немам ни динара (комуналије, струја, итд…)!!?

Раније је социјална служба тражила посао за социјалне кориснике, и субвенционисала је разна предузећа и приватнике да као раднике примају људе са социјале, и тако је помагала људе да се опораве и крену нормално да живе…

Дакле, јасно је да је социјална политика у овој држави креирана да осиромашује људе, да их и самим тим потпуно уништи, да им одузме станове преко својих пљачкаша извршитеља, а ко су и шта раде извршитељи, написао сам у овом тексту:

Помозите ми да ме јавни извршитељи не избаце из стана…!
https://wp.me/p3KWp-8Bc

Борио сам се колико сам могао, али због голог опстанка морао сам да продам свој красан двособан стан, јер имао сам претњу да ће ме шчепати извршитељи и истерати из стана.

Наиме, прошле 2020. године, 21-ог септембра добио сам од комуналне службе опомену да огроман дуг који сам имао за комуналије од 77 хиљаде динара, морам да вратим до 25-ог септембра исте године, иначе ће ме предати тим лешинарима извршитељима!

Пазите, само 4 дана су ми дали рок, а како да скупим те проклете паре кад их ионако немам…

Тако да сам на брзину продао свој стан за 21000€ и купио гарсоњуре на коју сам прво налетео за 14000€. Међутим, када сам вратио дуг, па поплаћао све те пореске трансакције око купо-продаје стана код тих нотара, и због разних других трошкоав око опремања гарсоњере са намештајем, и њене поправке, јер су електричне инсталације биле оштећене на појединим местима, остала ми је разлика од 4090€ коју сам почео да трошим.

Нову социјалну помоћ ми нису доделили, а остало ми јеш 500€ и то ће ми бити довољно да преживим можда до краја фебруара, и после сам готов, завеса се спушта…

Иако ми је начето здравље, тражио сам посао у РТБ Бор илити „Serbia Zijin Copper DOO“, међутим ништа од тога, јер имам 63 година, а кинези како сам после чуо од људи који раде у РТБ Бор, не примају за раднике старије људе од 40-45 година. Код приватника је било слично. Осим тога, кинези за раднике довлаче из Кине неке робијаше за радике, и све мање се запошљава домаће становништво.

Да не спомињем да су стресови код нас социјалаца због финансијске немаштине, огромни и свакодневни, тако да је било и трагичних случајева самоубистава, јер људи нису могли да поднесу тај терет немаштине и срамоте, а и не само то, јер и људи из околине где живиш те одбацују и игноришу, јер ниси више „вредан“ у њиховим очима, а то уме много да заболи…

То сам и ја на својој кожи осетио….

Раније, пре несретног пословног кикса и грешке, када сам пре око 25 година радио са козметиком, добро сам зарађивао, али сам и помагао неке другаре када су били у неприлици, позајмљивао сам им паре, а некима који су баш лоше стојали, нисам ни тражио да ми врате паре. Е, ти исти, када сам пао на ниске гране, када се мимоиђемо улицом ни здарво нису рекли, а често су ме и избегавали када би видели из даљине да им идем у сусрет,… одједном се окрену и гледају као излог неке продавнице, а у ствари чекају да ја прођем. Е, то уме да заболи.

Данас је фактор човек убедљиво најслабија карика на коју појединац може да се ослони, јер разни ти „другари“ и „пријатељи“ мењају своја „чврста мишљења“ и „уверења“ за тили час, у потпуно супротну страну.

У овој социјалној Борској служби било је много неправди која је управо мене погађала, јер сам ја као власник стана који плаћа станарске дажбине, примао мању социјалу од неких који су живели код родитеља, и самим тим нису били оптерећени плаћањем станарских дажбина, већ су то чинили њихови родитељи, а логика налаже да све треба да буде супротно. Знам једног који је живео са мајком, и примао је социјалу помоћ од 7500 динара, а ја који живим сам и плаћам дажбине, добио сам на месечном нивоу „огромних“ 5.620,00 динара!??

И ајде ти сад преживи…

Да поновим… ја сам на социјали од 2013-те, и почетна социјална новчана помоћ на месечном нивоу била ми је око 4.500,00 динара, а ова задња 5.620,00 динара. Дакле сваке године та помоћ се повећавала за мизерних 150-200 динара, а цена разних прехрамбених производа (млеко, сира, јаја, воће, поврће, итд…) и разних неопходних кућних потрепштина се стоструко више повећавала у том временском интервалу, и како онда да човек не пропадне??!!

А плус тога та мизерна социјална новчана „помоћ“ добија се само 9 месеци у години, а живиш пуних 12 месеци, јер ниси медвед који презими зиму спавајући само и ништа не једући…

Не знам, немам више снаге да пишем, мука ми је од свега…

Збогом…!

%d bloggers like this: