Трибина о Сребреници: Чињенице говоре да није било геноцида!


У организацији невладине организације „Историјски пројекат Сребреница“ на челу са њеним оснивачем господином Стефаном Каргановићем и уз помоћ амбасадора Русије, као и особља Руског Дома у Београду, у Руском Дому 5.04.2012. одржана је трибина о Сребреници и догађањима везаним за њу за време рата у БИХ 1992. – 1995., о такозваном „геноциду“ Срба над босанским муслиманима.

Трибина о Сребреници: Чињенице говоре да није било геноцида!

Линк ка видео прилогу на: http://www.youtube.com/
Видео прилог можете скинути преко овог сајта.

Повод да се организује ова трибина и стручна дискусија о Сребреници била је књига Едварда Хермана „Масакр у Сребреници“ (преведена и на србски језик) која у потпуности разобличује западну пропаганду лажи, да се у Сребреници десио геноцид!

Ово је веома значајна дискусија да би се спознала права истина о догађањима у Сребреници. У дискусији су учествовали: форензичар Др Љубиша Симић, филмски режисер Борис Малагурски, аналитичар Александар Павић, професор др Мило Ломпар, новинар Никола Живковић који један део времена проводи у Србији, а један део у Немачкој, затим немачки новинар Мануел Оксенрајтер, и Миодраг Стојановић адвокат у тиму одбране Ратка Младића, као и веома добар познаваоц шта се за време рата у БИХ 1992. – 1995. заиста десило: у, и око Сребренице.

У склопу ове теме о Сребреници и западне пропаганде лажи да су Срби починили геноцид над босанским муслиманима, погледајте и овај значајан документарац који раскринкава те лажи!

Забрањена истина о Сребреници (Forbidden truth about Srebrenica)

Линк ка видео прилогу на: https://www.youtube.com/

Објављено у Сребреница и истина о њој. Ознаке: , , , , , , , , . Коментари су искључени на Трибина о Сребреници: Чињенице говоре да није било геноцида!

Суђење Радовану Караџићу: Сведок Ричард Греј изјавио да су муслиманске снаге убијале сопствени народ


Да муслимани из БИХ лакше схвате да су изманипулисани, кључно је да о свему томе сведечи новозеландски пуковник као директни сведок догађаја, а не „прљави, одвратни и зли Срби“ како се то представља по лажном образцу босанско-муслиманских и светских медија, у циљу сатанизације Срба, да се Срби представе као искључив и једини „извора свог зла“ на Балкану и шире, јер Срби су по стереотипу у који се не сме ни сумњати, обавезно „геноцидан, крволочан и примитиван народ“.

А истина је потпуно другачија!

Извор: НСПМ

*************

четвртак, 08. новембар 2012.

Бивши војни посматрач УН Ричард Греј изјавио је данас сведочећи у одбрану Радована Караџића пред Хашким трибуналом да су муслиманске снаге и власти 1992. године „убијале сопствени народ ради медија“, у покушају да изазову интервенцију против Срба.

Тадашњи председник Републике Српске и врховни командант њене војске, Караџић је оптужен за терорисање становништва Сарајева артиљеријским и снајперским нападима, 1992-95.

Новозеландски пуковник Греј посведочио је да је „свеобухватна стратегија“ власти у Сарајеву била да привлачењем ватре Војске Републике Српске на цивилне објекте и изазивањем сопствених жртава издејствују инострану војну интервенцију против босанских Срба.

У спровођењу те стратегије, по сведоковим речима, муслиманске снаге „имале су обичај“ да гранатирају простор испред зграде Председништва БиХ кад год је ту боравио неки од страних дипломата.

– Граната би обично пала док је страни званичник разговарао са Алијом Изетбеговићем у згради Председништва – рекао је Греј, прецизирајући да се то догодило док је пратио шефа британске дипломатије Дагласа Херда, мировног посредника лорда Питера Карингтона или званичника УН Марака Гулдинга.

Описујући како је 17. јула 1992. минобацачка граната испред зграде Председништва БиХ, током Хердове посете, убила десетак грађана, Греј је нагласио да је „без икакве дилеме уверен да су босанске снаге тада убиле свој народ ради медија“.

„Стајао сам на степеништу Председништва и чекао Хердов долазак. Нико није имао сатницу… Видео сам почасни строј босанске полиције како се повлачи, а двојица официра АБиХ која су стајала поред мене, погледала су на сат, ушла у зграду и затворила врата. Граната је пала одмах затим. Сместа су се појавила амбулантан кола и телевизијске екипе да сниме јадне погинуле и рањене људе. Тај инцидент потврдио је без икакве могуће дилеме да су снаге Председништва БиХ убијале сопствени народ ради медија – описао је сведок“.

Он је сугерисао да је његово уверење делио и тадашњи командант Унпрофора, канадски генерал Луис Мекензи, који је о томе и јавно говорио.

Греј је муслиманске снаге означио и као највероватније виновнике минобацачког напада на групу младих испред седишта УН у згради сарајевског ПТТ-а, 13. јула 1992.

Тинејџери су се окупили у подножју зграде зато што су им канадски војници Унпрофора са спратова бацали слаткише, када је, по сведоковој изјави, пала граната. У експлозији је страдала једна девојчица, а више деце је рањено.

На команду Унпрофора пуцали су и снајпери с околних зграда, а покретни минобацачи користили су штаб УН као „штит“, отварајући ватру из његове близине, изјавио је сведок, додајући да су због тога улагани стални протести муслиманским властима.

Пуковник Греј назначио је да су у неколико прилика припадници АБиХ убили „плаве шлемове“ из Француске и Украјине.

Сведок је казао и да је тачно да током два летња месеца 1992. ВРС није „иницирала паљбу, него само одговарала“ на ватру из Сарајева, како је његове речи са састанка који су имали 18. августа 1992. у својим белешкама навео командант ВРС Ратко Младић.

У унакрсном испитивању, заступник оптужбе је сведоку сугерисао да војни посматрачи УН нису могли утврдити ко је тада први отварао ватру, а ко узвраћао.

– Нисмо могли сигурно 100 одсто, али са 85 одсто сигурности јесмо – одговорио је Греј.

На питање да ли је ВРС претераном артиљеријском ватром узвраћала на дејства Армије БиХ из Сарајева, сведок је казао да је то тачно.

– Ако би снаге Председништва БиХ испалиле шест граната, ВРС би узвратила са 30, 40 и 50 граната – рекао је Греј.

Пошто му је тужилац предочио да по извештају Унпрофора није могла бити одређена локација с које је 13. јула 1992. на сарајевске тинејџере била испаљена граната из минобацача, Греј је то потврдио, рекавши да су у правцу долета пројектила биле и муслиманске и српске снаге.

Сведок је, међутим, нагласио да би „те јадне тинејџере било изузетно тешко погодити тако прецизно“, ако их посада минобацача није могла видети, па је стога највероватније да је граната била испаљена с блиских положаја, које су држале муслиманске снаге.

Настојећи да га прикаже просрпски настројеним, тужилац је цитирао сведокове речи објављене у Њујорк тајмсу да „Срби имају довољно оружја да десет пута сравне Сарајево, али неће, зато што нису за рат“.

Греј је одговорио да су његове речи истргнуте из контекста и да га новинар америчког дневника никада није интервјуисао.

Муслиманске снаге су, по Грејовом сведочењу, пуцале из минобацача на возилима и тенкова смештених на паркингу код болнице Кошево провоцирајући ВРС да тамо узврати пошто би место напустили.

*************

С друге стране, овде у Православној Србији треба се учинити кључан историјски искорак у политичком и религијском смислу, а то значи да неким званичним документом и правном законском могућношћу одређени одговорни људи требају омогућити Србима мухамеданске и католичке вере (Срби покатоличени Хрвати католици) да се врате свом Србском народу, да се изјасне као Срби, али и да им се омогући да исповедају своју садашњу веру ако желе, наравно могу и да прихвате Православље као своју веру, то треба препустити њима, али да национално и етнички буду Срби, то је кључ свега, јер то је и сушта истина.

Ако се ово у Србији схвати, ово би био историјски потез ка спашавању једног народа, Србског! Кључно је да се отвори простор и могућност овој реализацији, јер да би се владало Србима, светски моћници из тајних центара моћи поделили су Србе на више народа, тако да су сад оригинални и аутохтони Срби и Срби, и Муслимани (садашњи Бошњаци), и покатоличени Хрвати, Црногорци, има Срба и међу шиптарима, македонцима, а можда ћемо у неком будућем тренутку имати и Србе као „Египћане“, ништа није искључено у орвелијанском свету којег форсирају владари Планете по принципу:

Подели, завади па владај

Покатоличени Срби, садашњи Хрвати, они који то заиста и јесу, они знају да су Срби, један одређен део је потајно свестан тога, као и Срби садашњи муслимани, и повратак Србству треба препустити лично њима, њиховој личној одлуци, требају следити пример Емира Кустурице.

Кључна ствар на спасавању, опстанку и препороду свеколиког србства и Срба као једног првобитног народа, треба да се учини у матици држави, овде у Србији, да се поводом овога донесу кључне политичке и религијске ИСТОРИЈСКЕ одлуке у види неких законских јасних одредби.

Наравно, треба проверавати да се ово не омогући доказаним злочинцима и убицама Срба, међу садашњим Србима мухамеданске вероисповести и оних који су као хрвати покатоличени.

Ово је кључна ствар, овом спасоносном потезу треба да се отвори простор, јер побеснели запад ће путем срамотних хашких пресуда, као и разних других прљавих сценарија, још више поделити овај балкански простор, то је евидентно, а страдаће сви, нико неће бити поштеђен!

Срби који су сада и увек били само Срби, не треба да буду наивни па да ако запад њихову браћу Србе садашње тзв. Бошњаке и покатоличене Хрвате, поново нахушка на њих, да се не бране „јер то су наша браћа“, већ да се бране свим средсвима, и одбраниће се као такви, то се више не доводи у питање, јер ће то „пресудити“ духовне Космичке силе, не овоземаљске, на нижем извршитељском ступњу.

Ово је велика шанса да се сви Срби обједине, да се врате себи, да се као такви уједине са својом доказаном словенском браћом: Русима, Белорусима, Украјинцима и свим Словенским народима који то желе, у један моћан Свесловенски духовни и егзистенцијални Савез, будући да матерјалистички запад сам себе урушава, а при том би и да освоји Словенски простор, што се наравно у крајњој истанци неће никада десити…!

Хаг! Генерал Дејвид Фрејзер: Муслимани убијали своју децу и оптуживали Србе!


Знам да је ова вест већ објављена на интернету, али треба је непрекидно обнављати, јер доказује да је цео свет (тзв. „међународна заједница“) ратовао против Срба, са часним изузецима попут генерала Дејвида Фрејзера. Посебно је треба натурати муслиманима из БИХ, да виде како су их њихови политичари само користили као „топовско месо“ за остваривање својих циљева. Једно је сигурно, ово Срби не би никад урадили своме народу, да убијају сопствене цивиле, да би се по договору и сагласју са монструозним владарима планете у медијима оптуживала непријатељска страна.

Са још већом упорношћу, ову вест треба натурати издајничкој гарнитури на власти, посебно тзв. „интелектуалној елити“, разним Басарама и сличним србомрзцима, који бескрупулозно и немилосрдно на културно-духовном плану ИДЕНТИТЕТНО „убијају“ и уништавају србски народ, са намером да му промене матрицу, генетски код понашања, како би он коначно постао „функционалан“, „по западним стандардима“, у сагласју са сликом креатора новог светског поретка (НСП). А то све значи… да срби, који су по НСП искључиво: „злочинци, убице, крволоци, геноцидан народ крив за сва зла овога света…“ – прихвате са страшћу и понизно ту монструозну слику, да су они то и стварно, да се утркују у доказивању те морбидне слике о себи, како би се евентуално, евентуално, тзв. „међународна заједница“ умилостивила и прихватила србе у групи „цивилизованих народа“ где свако игра додељену улогу „добрих“ и „лоших“ момака..

По истом принципу, како издајничка „елита“ бесомучно у својим контролисаним медијима преноси небитне вести из црне хроника за овај народ, како се рецимо „камион у Камбоџи сурвао низ литицу и при том је погинуло свих 9 лица“ … тако и преко интернета треба с времена на време обнављати ову вест, јер наши „елитни србомрзци“ нон-стоп по медијима утркујући се, шире лажну и морбидну слику о нама, како би ми коначно „легли на руду“ и постали „функционални“.

Али то неће моћи, не „прима се“ то баш тако лако зујали они о томе колико хоће, будући да је на генетско-духовном нивоу то „немогућа мисија“, али ће зато сигурно наши „генетичари“ кад западу не буду више „функционални“, добити шут-карту!

А после?

После их чекају домаћи судови, доказа и сведока има колико хоћеш, Србски народ…!

Извор: Васељенска ТВ

Хаг – Генерал канадске војске, бивши УНПРОФОР-овац, Дејвид Фрејзер рекао је на суђењу Радовану Караџићу пред Хашким судом да је било случајева да су муслимански снајперисти гађали своје цивиле, чак и децу, како би Срби били окривљени.

Генерал канадске војске, бивши УНПРОФОР-овац, Дејвид Фрејзер

Муслимани су били одговорни за гађање својих цивила и ми (УН) смо уложили због тога протест“ властима у Сарајеву, рекао је Фрејзер и додао да је информацију о муслиманским нападима на децу чуо од војника УН.

Члан тадашњег ратног председништва БиХ Ејуп Ганић „остао је без речи и није био срећан када је чуо за поступања муслиманске војске
према сопственим цивилима“

, казао је Фрејзер и признао да никад није чуо да су Срби нападали сопствени народ.

Канадски генерал је рекао да је знао и за муслиманска, а не само српска снајперска гнезда у Сарајеву и потврдио да је „чуо приче“ да су француски припадници УНПРОФОР-а имали видео снимак муслиманских снајпериста како пуцају по сопственом народу, али је напоменуо да никад није видео тај снимак.

Сведок тужилаштва је оценио да су артиљеријски напади на муслиманске војне циљеве, укључујући војна возила, складишта муниције и места команде, били легитимна стратегија, али да се то не односи на нападе на мете у близини цивила или цивилних инсталација.

Караџић је рекао да су муслиманска војска и војне инсталације били свуда по граду, али Фрејзер се није сложио с тим, мада није могао да наведе који је део града био искључиво цивилни, и додао је да су међу метама српских напада били и зграда председништва и други делови града, који нису имали никакав војни значај.

Генерал Фрејзер је истакао и да би он, да је био на месту српских снага, у многим случајевима избегавао да користи артиљерију чак и против војних мета, јер не би могао гарантовати да у нападима не би страдали и цивили.

Он је, такође, оценио да је поузданост и доследност војних посматрача УН, чија је команда била у Загребу, зависила од тога из које су земље и додао да су се команданти УНПРОФОР-а ослањали углавном на сопствене изворе како би потврдили информације са терена.

Говорећи о наводима тужилаштва да је генерал Ратко Младић блокирао улазак хуманитарних конвоја у Сарајево, Караџић је рекао да су Срби, због шверца оружја у град, морали да појачају контролу возила.

Фрејзер је на то одговорио да је контрола морала да постоји, али не у тој мери да се хуманитарни конвоји спречавају да дођу до одредишта и подсетио да су УН вршиле истрагу везану за шверц оружја, идентификационих докумената, алкохолних пића и цигарета у Сарајеву.

Канадски генерал је, такође, признао да је могуће да је возило француског команданта полицијског вода УН дигнуто у ваздух због антишверсерских активности тог Француза. Фрејзер је био официр УНПРОФОР-а у Сарајеву од априла 1994. до маја 1995. године.

Суђење бившем председнику РС настављено је пошто су претходне две седнице, у четвртак и петак, биле прекинуте због лошег здравственог стања оптуженог. Караџић треба сутра да настави унакрсно испитивање Фрејзера.

Караџић ће у јуну захтевати ослобађање

Бивши председник Републике Српске Радован Караџић затражиће 11. јуна пред Хашким трибуналом да буде ослобођен оптужби за геноцид и друге злочине у БиХ, а Хашко тужилаштво одговориће на тај захтев два дана касније, саопштио је данас суд у Хагу.

Караџић ће захтев засновати на тврдњи да тужиоци у двогодишњем доказном поступку, који је завршен 4. маја, нису доказали његову кривицу.

Тужиоци ће, сa друге стране, тврдити да су извели довољно доказа против Караџића за свих 11 тачака оптужнице.

Одлуку о Караџићевом захтеву да буде ослобођен после прве половине процеса, расправно веће председавајућег О Гон Квона (О Гон Квон) донеће после јунске расправе.

Суђење Караџићу почело је крајем октобра 2009, али је тужилаштво првог сведока пред судије извело тек средином априла 2010.

Прву оптужницу против Караџића, Трибунал је поднео крајем јула 1995, али је он остао на слободи до 21. јула 2008. када су га у Београду ухапсиле власти Србије и затим изручиле у Хаг.

Бивши лидер босанских Срба оптужен је пред Хашким трибуналом за геноцид над несрпским становништвом у Сребреници и још седам босанских општина, као и за прогон, истребљење, убиства, депортације, нехумана дела, терор и незаконите нападе на цивиле и узимање међународних талаца током рата у БиХ (1992-1995).

Дино пева на годишњицу масакра над сарајевским Србима!


Извор: Информативна служба

4. новембар 2011.

Српски народни покрет Наши не одустаје од захтева за отказивањем концерта Дина Мерлина у Београду заказаног за 25. и 26. новембар. Један од разлога за отказивање концерта свакако треба да буде и тај што породице жртава сарајевског геноцида над Србима 25. новембра обележавају годишњицу масакра над породицама Крајишник и Шиљевић. Наступ Мерлина у Београду на тај дан увреда је за жртве чијем страдању је Мерлин допринео својим антисрпским изјавама.

Представници породица жртава сарајевског геноцида над Србима обавестили су нас да се на тај дан обележава свирепи масакр почињен над Србима 25. новембра 1992. године од стране јединице под командом Мерлиновог „јарана“ Исмета Бајрамовића Ћеле комадант војне полиције тзв. Армија БиХ.

Представници породица жртава сарајевског геноцида над Србима обавестили су нас да се на тај дан обележава свирепи масакр почињен над Србима 25. новембра 1992. године од стране јединице под командом Мерлиновог „јарана“ Исмета Бајрамовића Ћеле комадант војне полиције тзв. Армија БиХ. Овај злочинац је један од блиских Мерлинових пријатеља из времена рата када је Мерлин, као популарни музичар, био задужен за дизање ратног морала у муслиманским оружаним бандама.

Дино у загрљају са својим јаранима и пријатељима, осведоченим криминалцима и ратним злочинцима: Јуком Празином, Исметом Бајрамовићем и Рамизом Делалићем

После прославе непризнатог дана државности Босне и Херцеговине 25. новембра, на којој је можда певао управо Дино Мерлин тадашњи пропагандиста Алије Изедбеговића, побеснеле хорде милитантних муслимана кренули су у свој крвави пир. У Улици Коче Рацина 154 (општина Нови Град – Сарајево) припадници муслиманске тзв. Армије РБиХ 25. новембра 1992. извршили су мучко убиство породице Крајишник: Боривоја – Боро (Рајко) Крајишника; његове сестре Борке (Рајко) Крајишник и супруге Јагоде (Неђо) Крајишник. Исте вечери у Улици Адема Буће 298 (општина Нови Град – Сарајево), убијен је брачни пар Шиљевић. Група наоружаних припадника Армије РБиХ после насилног упада у стамбени објекат наведене породице заклала је супругу и удавила њеног мужа.

Дино Мерлин је током рата својим изјавама ширио мржњу и позивао на протеривање и убијање Срба, његови блиски пријатељи починили су најсвирепије злочине над српским цивилима и ратним заробљеницима међу којима и овај од 25. новембра. Мерлин своју патолошку мржњу према Србима наставља да испољава избором датума за свој концерт који је уједно и непризнати празник државности БиХ (који признају само муслимани) али и годишњица једног свирепог масакра

Објављено у Наша историја. Ознаке: , , , , , , , , . Коментари су искључени на Дино пева на годишњицу масакра над сарајевским Србима!

Атлантис ултра: Права истина о Сребреници излази на видело!


Извор: Двери – Поккрет за живот Србије

********

Радио емисија Атлантис коју води и уређује госпођа Биљана Ђоровић, а која је укинута на Радио Београду 2, сада се емитује на сајту Двери: http://www.dverisrpske.com/sr-CS/ под називом „Атланмтис Ултра“.

Београд, 10.10.2011. У данашњем Атлантису Ултра говоримо о издавачким подухватима фонда Историјски пројекат Сребреница који ће бити доступни читалачкој публици на предстојећем Сајму књига у Београду. Реч је о изузетно значајном појављивању студије: Сребренички масакр: докази, контекст, политика, професора Едварда Хермана и сарадника, у преводу на српски језик и допуњеној капиталној студији оснивача и директора Фонда Историјски пројекат Сребреница, Стефана Каргановића и научног сарадника Фонда, др Љубише Симића: Сребреница, деконструкција једног виртуелног геноцида.

Атлантис ултра бр. 17 – Права истина о Сребреници излази на видело

Линк ка прилогу на: http://www.youtube.com/watch?v=j3OtMiJ8BSg
Прилог можете скинути пратећи ово упутство.

У емсији испитујемо продор доказа у институционализовани дискурс о дешавањима у Сребреници, јула 1995, у које убрајамо и документарне филмове норвешког режисра Оле Флиума: Сребреница, издани град и Сарајевски рикошет који су приказани на Норвешкој државној телевизији а потом и на државној телевизији у Шведској који су довели до бурне реакције муслиманског лобија, али и норвешког Хелсиншког одбора који је тужио режисера филма који ће карјем октобра одговарати за ове оптужбе пред етичким новинарским комитетом Норвешке, чиме се нарушава право новинара на независтан истраживачки рад.

У емисији учествују директор и оснивач фонда Историјски пројекат Сребреница, Стефан Каргановић и др Зорица Митић из Норвешке.

********

Борба за истину о Сребреници се наставља, она ће трајати колико је потребно, до потпуног обелодањивања пред целим светом, само треба бити упоран и борити се за њу, јер истина је на нашој страни, у Сребреници није било геноцида над муслиманима, све више и више испливавају доказне чињенице за то, захваљујући Стафану Каргановићу и његовој организацији „Историјски пројекат Сребреница“.
Са овог линка можете скинути неколико књига са сајта ове организације, које потпуно и аргументовано, на основу до сада познатих чињеница и факата, раскринкавају Сребренички мит:
http://bit.ly/nZZIIv

Поред господина Стефана Каргановића, посебно би истакао борбену и храбру жену Др Зорицу Митић из Норвешке, која се упорно и храбро бори да норвешкој јавности предочи шта се стварно догодило у Сребреници. Од те борбе ова храбра жена не одустаје, иако има огроман притисак и претње од стране муслиманског лобија у Норвешкој, једном су јој чак киднаповали и дете, но срећом сад је све у реду.

Сарађујући са Историјским пројектом Сребреница, госпођа Зорица је почела да преводи за норвешку јавност један документ до кога се дошло, то је један тајни документ муслиманске војске БИХ у коме сами муслимани у прва 2 месца после догађања у Сребреници јула 1995, уопште не помињу никакав масакар и геоницид.

Чујмо шта Др Зорица каже:

„Ја тенутно преводим документа, тајна документа, војске муслимана Босне и Херцеговине, која у прва 2 месеца после дешавања Сребренице нигде једном једином речју не помињу масакр! Знате, масакр нигде не помињу у званичним извештајима, 2 месеца после тог догађаја!

Значи, прича и реч масакр се уводи после 2 месеца, тада почиње то да се формира. Ја иначе ни у једном једином овом извештају не видим ни једну једину масовну гробници, и ништа. Само борба и само науражавање. Огромно наоружавање муслимана у Сребреници, и огромни губици у њиховом пробоју напоље, и њихова огромна неслога између себе у току тог пробоја…“

Сребреница издани град (A town betrayed)

Линк ка видео прилогу на: http://www.youtube.com

Ово је норвешки документарни филм норвежанина Ола Флума који се помиње у емисији, документарац који на непристрасан начин говори о догађањима у Сребреници која не иду у прилог званичној, а лажној слици, муслимана и светских моћникам да се у Сребреници десио геноцид. Филм је приказан у Норвешкој, па затим Шведској, иако је јак муслимански лоби у Шведској радио на томе и вршио притиске на шведску власт да се не прикаже. Сада се и Данци спремају да прикажу овај филм.

Све више и сами муслимани из БИХ спознају да се само истином може доћи до помирења, а не да се лажима подупиру неки будући ратови и мржња.

Тако су 2 храбра муслиманска новинара привржена истини, Мирсад Фазлић и Есад Хећимовић, сарађивали са Олом Флумом неколико година у припремању 2 његова документарца, од кога је један Сребреница издани град.

Оно што је поразно, истину о Сребреници путем овог филма шире странци, чак и сами муслимани новинари из БИХ који су прикупљали грађу за овај документарац иако се то не уклапа у слику њихових властитих политичара, али не и режим из Србије, који га још не приказује, а иде у прилог Србима и скидању љаге да су геноцидан народ.

Горих бескичмењака и  квислинга од њих, свет још није видео!

Светозар Радишић: Освојили Балкан у тринаест етапа


ТРИНАЕСТ ПЛАНОВА ЗА О(П)СТАНАК САД У ЕВРОПИ ПОТПИСИВАЊЕ ЛИСАБОНСКОГ СПОРАЗУМА (КУТИЉЕРОВ ПЛАН) АЛИЈА ИЗЕТБЕГОВИЋ ИЗБЕГАО НА НАГОВОР БЕЛЕ КУЋЕ.
АМЕРИЧКИ ПРЕДСЕДНИК САБОТИРАО ВЕНС-ОВЕНОВ ПЛАН.
ХОРСТ ГРАБЕРТ ЈЕ ОТКРИО ЈАВНОСТИ ДА ЈЕ ПРЕКО ЊЕГА КЛАУС КИНКЕЛ УТИЦАО ДА МУСЛИМАНСКА САРАЈЕВСКА СКУПШТИНА НЕ УСВОЈИ ОВЕН-СТОЛТЕНБЕРГОВ ПЛАН.

Преузми текст:
Освојили Балкан у тринаест етапа

Пише: Светозар Радишић


И највећи поборници америчког начина живота сада признају да су били у заблуди када су донедавно тврдили да је „нови светски поредак“ само антиамеричка флоскула, да је Немачка основни кривац за разбијање СФРЈ и да НАТО нема разлога да запоседне Балкан. Иако, с геополитичког становишта, није спорно да је Европа немачка, још мање је спорно да су Сједињене Америчке Државе изазивајући рат на просторима претходне Југославије оствариле циљ да остану у Европи и након њеног интегрисања, а да се после свега присуство НАТО алијансе сматра још неопходнијим и природним.

Као што се очекивало, рушење Берлинског зида, највећа немачка победа после Другог светског рата, изазвало је подозрење вашингтонске администрације. С друге стране, нестанак Варшавског уговора требало је да узрокује нестанак другог пола – НАТО пакта. Али, тада би САД прешле у још једну изолацију. Искористивши моћ супер силе и перфидно оптужујући Немачку за превремено признавање бивших република САД су успеле да се наметну као кључни фактор стабилности на Балкану, прошире НАТО и укорене се у најзначајнијој стратешкој тачки Европе. Не треба заборавити да је Бил Клинтон, априла 1993. године, у поруци Редакцији „НАТО ревије“, после самита у Ванкуверу, забележио: „Снови су од немогућег постали стварност: крај хладног рата и подељености Европе, уједињење Немачке и револуционарне промене у бившем СССР. Поздрављамо промене чак и онда када оне укључују неизвесност и опасност“. Затим, да су Лоренс Инглбергер почетком маја и Ворен Кристофер, средином јуна 1993. године оптужили Немачку за разбијање СФРЈ тврдећи да је Немачка „изгарала од жеље да види њен распад и форсирала прерано признање Словеније и Хрватске“. Нису, при том, презали ни од провидних лажи попут честих изјава Била Клинтона и његовог државног секретара да „Американци у Босни немају виталног интереса“ и тврдњи Била Клинтона да се САД неће мешати у рат у Босни и нити слати војнике на Балкан. Тринаест планова, од којих је већи део настао у Вашингтону, најбољи су деманти за тврдње америчке администрације.

Од Лисабона до Бијељине

Предводећи групу стручњака Европске заједнице, лорд Карингтон је Југословенима поднео на потпис нацрт општег споразума (Карингтонов план), на конференцији одржаној 18. октобра 1991. године. Представници Републике Србије одбили су да потпишу Документ, јер је у њему предложено успостављање суверених и независних република са међународним идентитетом, за оне који то желе.

Четрдесетак дана касније (31. децембар 1991), Сајрус Венс је био у својој петој југословенској мисији. Обавестио је јавност да је план који је понудио зараћеним странама (Венсов план), оцењен „апсолутно прихватљивим“. Председништво СФРЈ прихватило је поменути план 3. фебруара 1992. Поштујући одредбе тог плана ЈНА се повукла са Превлаке 20. октобра исте године. У више наврата Савет безбедности УН је наређивао Хрватској да се врати на „линију Венсовог плана“, након њене агресије на Републику Српску Крајину, крајем јануара 1993. Занимљиво је да је председник Републике Србије Слободан Милошевић 24. јануара 1995. године оценио да је Венсов план најбољи међународни мировни документ.

Трећи по реду план према којем је прекрајана карта Балкана био је план Жозе Кутиљера, тадашњег генералног секретара УН. Наиме, средином фебруара 1992, само што је прихваћен Венсов план, почела је са радом Конференција о Босни и Херцеговини под патронатом Европске заједнице. На једној од седница, 21. фебруара у Лисабону, понуђен је тзв. Кутиљеров план, с којим су се сагласили сви учесници скупа. Неколико дана касније Алија Изетбеговић је оповргао сагласност дату у Лисабону и изнео познату тврдњу да је Босну немогуће делити. Ворен Цимерман је касније признао да је Лисабонски споразум Алија Изетбеговић „демонтирао“ на поруку и захтев америчке администрације. Сукоб интереса великих сила вероватно је основни разлог што се на дневном реду самита у Копенхагену 21. јуна 1993. године још једном појавио Кутиљеров план уз доминантан став да се његовим потписивањем могао избећи рат.

Један од кључних планова био је Венс-Овенов план први пут поменут 11. јануара 1993. године. Од његовог обелодањивања било је очигледно да га не подржавају Сједињене Америчке Државе. Јер, Бил Клинтон је већ 5. фебруара 1993. захтевао да креатори плана изврше промене тако што ће План учинити прихватљивим за босанске муслимане. Скупштина Републике Српске одбила је 2. априла 1993. потписивање дела Венсов-Овеновог плана који се односио на границе. При том је најавила спремност за преговоре са босанским Хрватима и муслиманима око 20-так процената нерашчишћених граница и територија. Иако су председници Југославије, Србије и Црне Горе сугерисали да се Венс-Овенов план потпише у целини, Скупштина Републике Српске одлучила је 25. априла 1993. да не прихвати део плана о мапама, без обзира што су српском народу претили војном интервенцијом и бомбардовањем. Тако је зачета како су многи назвали „судбоносна историјска драма са заплетом чији се крај није могао наслутити све до последњег тренутка“. У фарси притиска на Скупштину у Бијељини учествовали су, у хотелу Хајат у Београду, уз лорда Дејвида Овена, шведски генерал Ларс Ерих Валгрен, командант Унпрофор-а, Jон Вилсон, бригадир за везу у „плавим шлемовима“ и Фред Екхарт, портпарол конференције о Југославији. Петнаестог маја 1993. године Срби из Босне изашли су на референдум. Гласало преко 92 одсто уписаних у спискове (1.180.000), од којих се преко 96 одсто изјаснило против Венс-Овеновог плана. У сваком случају три чињенице нису ишле у прилог потписивања Венс-Овеновог плана: 1) план је антисрпски у свим елементима, нарочито с аспекта расподеле територије што је потврдио и лорд Овен речима: „Срби се боре за територију на којој живе столећима… Иако су пре рата имали 60 одсто територије БИХ, мировни план даје Србима 43 одсто тог простора“; 2) план и притисак да се он потпише били су такве врсте да се очигледно рачунало на менталитет и достојанство Срба у Босни и Херцеговини, што значи да су сви који знају тај народ могли да предпоставе да ће одбојно реаговати, и 3) од почетка се није нудила никаква алтернатива плану, што значи да је Запад намерно ишао на варијанту која је проверено неправедна за Србе. Друге две стране у сукобу нису биле ни приближно у истој ситуацији. Хрватима је планом дато све што су тражили, а муслимани су добили и територије изван градова, које им никада нису припадале.

Све већи амерички утицај

У међувремену је у Вашингтону само месец дана након појаве „Венс-Овеновог“ плана, 10. фебруара 1993. године, објављен „План Клинтонове администрације за решавање сукоба на тлу бивше Југославије“. Тај план је утицао да се испоштују америчке примедбе на „Венс-Овенов“ план и створио основу за сва војно-политичка дешавања у Хрватској и Босни. План је обухватио: 1) активније укључивање САД у преговоре које су водили Венс и Овен; 2) претње Србима да ће САД повећати притисак и подићи економску и политичку цену агресије и евентуалног ангажовања на Косову; 3) сарадњу са Русијом и савезницима у вези са међународном мисијом у Босни; 4) појачано међународно присуство у Македонији; 5) стварање међународног суда за ратне злочинце; 6) спремност САД да, заједно са Уједињеним нацијама и НАТО, учествују у спровођењу плана, укључујући и могућност коришћења америчких снага у војној акцији, и сл. Тај план је реализован потпуно и послужио као основа за америчко освајање Балкана.

„План петорице“, настао у главном граду Сједињених Америчких Држава 22. маја 1993. године, био је шести по реду. Шефови дипломатија Велике Британије (Даглас Херд), Француске (Ален Жипе), САД (Ворен Кристофер), Русије (Андреј Козирев) и Шпаније (Хавиер Солана) усвојили су програм о непосредним мерама за обустављање непријатељстава у Босни и Херцеговини. Прва мера била је: постављање међународних посматрача на границу Босне и Србије у сагласности са владом у Београду. Друга, запоседање „заштићених зона“ трупама Унпрофор-а. Трећа, одржавање економских санкција против СР Југославије, док не испуни услове из резолуција Савета безбедности УН. Четврта, формирање суда за ратне злочине. Пета, претња санкцијама Хрватској уколико настави са интервенцијом у Босни. На тај комбиновани план, састављен на брзину „да би велика петорица купила време“, реаговали су и копредседници конференције о СФРЈ. Торвалд Столтенберг је изјавио да „Венс-Овенов“ план није мртав и да је конкретнији од плана петорице, а Дејвид Овен је рекао да се ради о новој ситуацији о којој ће се консултовати са европским лидерима, пошто је добио мандат од Европске заједнице. Занимљиво је да је „план петорице“ разочарао и Албанце. У тачки једанаест наведеног плана децидно се ставља до знања да се никакве декларације о наводној суверености тог дела Србије неће признати.

После расправа у Женеви у вези са реализацијом почетног америчког плана, који је коригован у Бриселу и Вашингтону, и у вези с новим планом за Босну, након одвојених сусрета са представницима зараћених страна уследио је седми, „Овен-Столтенбергов“, план (20. август 1993), који је обухватио глобални мировни споразум и принципе будућег конституисања уније република, уз поделу Босне на три републике. Нацрт мировног плана лорда Дејвида Овена и Торвалда Столтенберга предат је на разматрање трима зараћеним странама. Србима је према плану требало да припадне 52 одсто, Хрватима више од 17 одсто, а босанским муслиманима око 30 одсто територије. За Мостар предвиђена двогодишња управа Европске заједнице. Амерички државни секретар обећао је да ће САД помоћи спровођење најновијег мировног плана и послератну обнову Босне и нагласио је да Вашингтон подржава политичко решење рата у Босни предлажући да се у бившу Босну и Херцеговину упути око 40.000 „плавих шлемова“. Срби су гласали и прихватили мировни план, али само у односу 55 према 45 одсто у њихову корист, што значи да су захтевали само три процента више од понуђеног, а 5 одсто мање него што им је припадало пре рата. Већ 1. септембра 1993, када је договор био на дохват руке, „Овен-Столтенбергов“ план је доживео крах, због немогућих захтева муслимана. Упркос уступцима српске и хрватске стране и изјави Алије Изетбеговића да је „спреман“ на наставак преговора. Слутње да су американци поново сугерисали мулиманима да не прихвате план, јер им ова ситуација дозвољава наду да ће учествовати у протекторату над Босном, што им је крајњи циљ, обистиниле су се. Умешаност америчке администрације наговештена је у чланку који је објавио „Вашингтон пост“ 8. септембра 1993. у којем пише да Овенов и Столтенбергов план не задовољава Клинтонове критеријуме, закључујући да санкције против Србије морају остати. Од тада су муслимани почели да зановетају. Муслиманска скупштина прихватила је план под условом да им босански Срби врате „силом заузете територије“. Затим је одбила план уколико се муслиманима не омогући приступ мору. На то су босански Хрвати запретили одустајањем од свих понуђених територијалних уступака, уколико Муслимани и Срби не потпишу женевски план, а Скупштина Републике Српске је одлучила да повуче све уступке Муслиманима и Хрватима, због њиховог одбијања женевског плана. План није хтела да потпише ни београдска власт без плана укидања санкција, иако је Торвалд Столтенберг обећао да ће санкције бити укидане са спровођењем мировног плана. Занимљиво је да су територијални уступци од 3 одсто територије, у наведеном (вероватно намерно) контраверзном плану, тражени од Београда, а не од Срба у Босни. План је завршио неславно, иако је било логично да међународни фактори изврше утицај да „муслимани“ прихвате мировни план, јер су претње бомбардовањем Срба само подстрекавале муслимане на продужавање рата. То је вероватни разлог што је Дејвид Овен критиковао америчког председника Клинтона да је „саботирао мировни план Венс-Овен“ и „насамарио Муслимане“.

Преломни моменат – план контакт групе

Стварање Муслиманско-хрватске федерације на основу Вашингтонског споразума 2. марта 1994. извршено је према посебном плану. У Вашингтону су тврдили да би прихватање свих одредби тзв. америчког плана (стварање лабаве федерације Хрвата и Муслимана и касније лабаве конфедерације те федерације са Хрватском) могло да доведе до укидања санкција које су уведене против СР Југославије. И управо због тога „Вашингтон пост“ је председника Републике Србије прогласио за кључну личност за заустављање рата на Балкану. Према процени кругова женевске конференције о бившој СФРЈ највећи противници тог америчког плана били су мировни посредник Европске уније, лорд Овен, и Велика Британија.

Неколико месеци касније, 5. јула 1994, уследио је изузетно важан Женевски план Контакт-групе (касније назван краће: План Контакт-групе). Према том плану настала је подела територија у односу 51 одсто за Муслиманско-хрватску Федерацију према 49 одсто за Републику Српску, а БиХ је требало да остане у међународно признатим границама. Изгласавање тог плана је за аналитичаре преломни моманат у вези са солуцијом за Босну и завршетком рата на просторима претходне Југославије. Наведеног дана на састанку представника пет великих сила и босанских лидера министри су упозорили на тешке последице у случају неприхватања плана. Ворен Кристофер је запретио Србима постепеном серијом мера и укидањем ембарга на оружје Муслиманима. У званичним крговима Стејт департмента су тврдили да је америчка администрација „строго сугерисала“ влади у Сарајеву да без обзира на мањкавости у плану препусти Србима да не прихвате предлог. Клаус Кинкел је тим поводом рекао да су се САД, Русија и Европска унија први пут сагласиле око конкретног мировног плана. Наравно Алија Изетбеговић је одмах изјавио да план треба прихватити. Руководство Срба у Босни заузело је став да се план разматра на Скупштини Републике Српске. Претње Србима којима је понуђен до тада најгори план су учестале са свих страна. Да Срби у Босни потпишу План захтевали су: Јон Мејyор, Вук Драшковић, Ворен Кристофер, лорд Овен, чланови Европске уније, Мајкл Роуз, Виталиј Чуркин, Мира Марковић, Андреј Козирев, Зоран Лилић, Торвалд Столтенберг, Медлин Олбрајт и Карл Билт. Када је Момчило Крајишник рекао да ће руководство Срба из Босне највероватније расписати референдум, Андреј Козирев је био искључив: „Нема нових преговора са Караџићем“. После објављивања поруке Владе Републике Србије, руководству Републике Српске да прихвате план одмах и да се не скривају иза референдума и става да је неприхватање мира највећа издаја српских националних интереса, уследило је кажњавање Срба у Босни. Јуриј Воронцов није оставио дилему: „Хоћемо позитиван и никакав други одговор“. Затим је Москва замрзла контакте са Србима у Босни. Једино је Војислав Коштуница рекао да је План Контакт групе лош, а да лоша решења воде у рат. Био је прецизан: „Тај план не вреди пишљива боба“. Пошто Срби нису попустили уследиле су нова убеђивања. Андреј Козирев је уверавао Србе да ће Република Српска добити међународно признате границе ако прихвати мировни план и да ће муслиманско- -хрватска федерација и Република Српска имати једнака права. Затим су представници Контакт – групе саопштили да се Срби, Муслимани и Хрвати могу договарати о размени територија, с тим да као основа за решење кризе остаје Мировни план и територијална расподела у односу 51:49 одсто.

План „З-4“ као посебан инструмент-план

План „З-4“ од 30. јануара 1995. године, био је, у ствари, план мини Контакт-групе за решења односа између Републике Хрватске и Републике Српске Крајине. Након упознавања са Планом Република Српска Крајина условила је потписивање плана останком Унпрофора на треиторији РСК и после 31. марта 1995, а Хрватска није прихватила план „З-4“, због страха од федерације. Иако је Мате Гранић најавио спремност Хрватске да преговара о плану „З-4“ испоставило се да је већ договорено решење за сламање отпора Срба. План „З-4″ као да је заборављен, а настављени су притисци преко Русије да Срби у Босни потпишу план Контакт-групе. Појачан је и притисак на Београд. Немачки канцелар Хелмут Кол је инсистирао да Србија прихвати план Контат – групе за Босну, остане по страни евентуалног новог рата у Хрватској и да херметички затвори границе према Босни и Хрватској (Крајини)“. Ханс Ван ден Брук је са састанка Европског парламента у Бриселу захтевао од председника Милошевића да призна све републике настале распадом СФРЈ.

Једанаести по реду био је Француски план обелодањен 17. јула 1995. године. Александар Зотов је сматрао да је француски предлог директно војно уплитање и учешће на страни одабраној за савезника. Малколм Рифкинд, који је тек примио дужност британског министра иностраних послова потврдио је да ће се снаге за брзе интервенције користити у Босни према минималном францускм плану за: 1) за осигуравање пута преко Игмана од напада босанских Срба, односно за снабдевање Сарајева, и 2) за ојачавање војног присуства снага Уједињених нација у Горажду. План је нешто коригован и одлучено је да се трупе за брзе интервенције користе искључиво за заштиту Сарајева.

Дванаести, Јељционов план, обнародован 10. августа 1995, остао је недовољно јасан јер је тешко установити да ли је реч о тзв. „руском плану за југо-кризу“ који први пут споменут 15. маја 1995. Могуће је да је укомпонован у наступања руских дипломата. План је сачињен с идејом за обуставу рата и стабилизацију мира и циљем да се Југославија ослободи бремена санкција, претпостављао је реализацију неколико услова: 1) Контакт група је требало да примора Хрватску да обустави сва непријатељства; 2) да се предузму мере да се спречи хуманитарна катастрофа – обезбедити слободан надзор међународним посматрачима; 3) да се осигура безбедност Унпрофора; 4) обуставе сва непријатељста, и 5) усвоји план Контакт – групе. Тај план је само неколико дана касније стопио са Дејтонским планом који се помињао од 12. августа 1995., а иако је држан у тајности његов садржај до 8. септембра када је разматран у Женеви у јеку највећег НАТО бомбардовања српских положаја, у више наврата је био подржаван из Москве, Лондона, Брисела, од америчког конгреса и челника из Уједињених нација.
Очигледно је да су према тринаестом, Дејтонском плану бомбардовани положаји Срба у Босни, да су снаге НАТО замениле Унпрофор, да се Муслимани опремају и обучавају према том плану. Затим, да је Хрватима убрзана интеграција у Европу и Партнерство за мир и веза са НАТО, а Србима – поновно дипломатско укључивање у међународну заједницу.

Колика је улога планова у рату у Хрватској и Босни најбоље показује изјава Фрање Туђмана поводом годишњице прогона Срба из Крајине: „Присиљавали су нас да пристанемо на план З-4, на српску републику од Задра и Книна до 28 км од Загреба, са српском војском, српском валутом и српским председником – да не би било самосталне Хрватске, или да будемо уз злосретну Југославију из које смо се једва избавили“. О поменутом присиљавању нема података, а догађаји његове речи нису потврдили. Напротив.

Било је је међу западним дипломатама реалних који су попут Лорда Карингтона тврдили да су Запад и Уједињене нације све радили погрешно, јер су њихови планви користили само муслиманима. Но, било је много више дипломата који су попут Андреја Козирева и Ворена Кристофера претили Муслиманима у случају одбијања плана ублажавањем санкција Србима, а српској страни укидањем ембарга на оружје муслиманима и оних који су сматрали, попут Дејвида Овена, да ће светски притисак присилити босанске Србе да прихвате понуђене планове.

Решавали своје проблеме

Показало се да су велике силе опет решавале своје проблеме. Тако је амерички министар одбране, Вилијем Пери, 17. јула 1994. рекао да се НАТО и САД суочавају са дубљим војним ангажовањем у Босни, без обзира да ли ће зараћене стране прихватити међународни мировни план. То наравно значи да НАТО долази у Босну у свим случајевима.
Ј

една од првих нових улога коју су НАТО-у наменили трилатерални креатори светских мапа била је обуздавања криза, односно „успостављања стабилности и демократије“ изван дотадашњег подручја. Клаус Кинкел је тај задатак назвао – чување мира.

Нешто прецизнију дефиницију нове улоге НАТО-а дао је Манфред Вернер у Бриселу 10. септембра 1993. године, када ју је дословно описао као „инструмент за увођење новог светског поретка“, залажући се за партнерство с Уједињеним нацијама. Многе, који су сматрали да су НАТО и Уједињене нације давнашњи механизми САД, изненадила је очигледно вешто (наивно) одглумљена недовољна веза тих институција. Наиме, секретар за одбрану САД Лес Аспин обећао је (не зна се коме) да америчке војне снаге неће напустити Европу, али је истовремено упозорио да европски савезници у НАТО-у морају бити спремни да за узврат помогну Вашингтон у његовом војном ангажовању широм света. На тај начин су створили илузију да су те две институције ван њиховог утицаја. „Управо од НАТО-а очекује се да буде главни гарант европске безбедности“.
Занимљиво је да ретко ко схвата да су, на пример, све новонастале земље у процесу стварања „новог светског поретка“ економски, информационо и културолошки окупиране од стране земаља носилаца новог поретка. Још су ређи људи који помишљају да земље Истока имају једнако право да се њихов дух и култура наметну Западу. Јер, не постоји логика која ће оправдати примену свих тринаест планова, осим ако се не сматра да је планета Земља већ у америчком власништву. Јер, креатори мундијалног поретка немају намеру да освоје само територије, већ језик и народни дух, а кад то успеју земља је заувек освојена.

Објављено у новинарском напису под насловом:
Освојили Балкан у тринаест етапа, „Ревија 92“ бр. 195, 4. април 1997, стр. 8,9.

Едвард Херман о политици геноцида


Аутор: Биљана Ђоровић (Интервју из „Атлантоиса„)
Извор: Печат

Безвредне су жртве које су страдале од геноцида који је извршио САД или његови клијенти. Вредне жртве су оне које су убили наши непријатељи и мете. Зато су страдали Муслимани жртве геноцида, а страдали Срби у „Олуји“ нису жртве етничког чишћења.

herman
Едвард Херман

Едвард Херман, професор емеритус на Вартоновој школи економије и Аненберговој школи за комуникације Универзитета у Пенсилванији, изузетан је познавалац деловања пропагандног модела у спровођењу политике моћи. Овај експерт за корпоративна и регулаторна питања, политичку економију и медије, пријатељ и сарадник Ноама Чомског, написао је студије које су прецизно декодирале механизме, односе, узроке и последице система који почива на интересима моћних: „Злочини у Вијетнаму“; „Контрареволуционарно насиље, чињенице о проливању крви и пропаганда“ (са Ноамом Чомским); „Политичка економија људских права, први део: Вашингтонска веза и фашизам у трећем свету“ (са Ноамом Чомским); „Политичка економија људских права, други део: Након катаклизме, постратна Индокина и реконструкција империјалне идеологије“ (са Ноамом Чомским); „Корпоративна моћ – корпоративна контрола, студија фондова у XX веку“; „Права мрежа терора“; „Успон и пад бугарске везе“; „Производња сагласности: Политичка економија масовних медија“ (са Ноамом Чомским); „Индустрија тероризма“; „Испод хипокризије: Декодирање вести у доба пропаганде, укључујући и речник двоструког говора деведесетих“; „Тријумф тржишта“; „Глобални медији“ (са Робертом Мекчеснијем); „Мит о либералним медијима“…

Са Едвардом Херманом разговарамо о студији „Политика геноцида“ коју је написао са Дејвидом Петерсоном (објављеној маја ове године у издању Monthly Review Press-а из Њујорка). До краја године требало би да се појави и студија „Политика Сребреничког масакра“, коју Херман пише у сарадњи са још шест аутора.

„Политика геноцида“ је једна од најважнијих књига у нашем времену и представља квинтесенцију вашег и Чомсковог декодирања производње сагласности, медијске подршке злочиначкој политици Запада, политике људских права и пропаганде. Као структуралиста, полазите од становишта да систем почива на базичним, предоминантним структурним одредницама. Које су то одреднице?

У књизи „Производња сагласности“, Ноам Чомски и ја показали смо да је корпоративни систем заснован на интересима невидљивих доминантних снага. Корпоративни финансијски интерес руководи и диктира политику великих сила, доминира у САД-у и диктира њену унутрашњу и спољну политику. Ми се сада налазимо у периоду у коме се ова структура моћи шири и изнова успоставља као једина: са нестанком Совјетског савеза, САД користи НАТО за процесе који подразумевају вођење непрекидног рата. У САД-у уопште нисмо више у могућности да реформишемо систем који је сада прошао законе и нове регулативе, после чега се више не могу контролисати велике банке које су постале исувише моћне и имају огроман, кључни утицај на америчку политику. Живимо, дакле, у свету у коме корпоративни финансијски систем одређује унутрашњу и спољну политику земаља, што се показује и у малим земљама које су поражене у рату, и у којима се различитим контролисаним и увежбаним механизмима на власт доводе квислинзи који се савијају и пузе пред великим силама; зато је и отпор овим процесима у тим земљама скоро незнатан.

Политика геноцида је комплексан појам. Замолила бих вас да нам опишете генеалогију рутинизације ове политике.

Ваши читаоци разумеју, у то сам сигуран, да је у питању иронична употреба речи „политика“, јер како можете имати политику нечега што је тако страшно као геноцид. Насловом смо желели да сугеришемо да је геноцид, као највеће зло, исполитизован у овом свету на начин на који је исполитизована реч „тероризам“: једна ружна реч са конотацијом нечег лошег, зла. Политика тероризма подразумева да људи који имају моћ могу називати своје непријатеље терористима и представити себе и своје савезнике као борце против тероризма, док је политика геноцида усмерена на то да покаже да то раде само лоши момци – никако ми или наше државе клијенти. У књизи „Производња сагласности“, Чомски и ја написали смо поглавље „Вредне и безвредне жртве“. Безвредне су оне жртве које су страдале од нашег геноцида, геноцида који смо извршили ми или наши клијенти, какви су, рецимо, Израелци који убијају Палестинце – безвредне жртве, зато што је Израел једна од кључних држава клијената САД-а. И онда када је Индонезија убијала на стотине сељака, они су били безвредне жртве. Све то демонстрира савршено уклапање света са високо исполитизованим системом дефиниција. Вредне жртве су оне које су убили наши непријатељи и мете. И у тим случајевима се користи реч „геноцид“. Узмимо за пример Босну: САД и НАТО су подржавали босанске Муслимане, тако да када су они били убијани, проглашавани су за вредне жртве над којима је извршен геноцид, а када су убијани Срби – то није могао бити геноцид јер су Срби били безвредне жртве. У књизи „Политика геноцида“ наводимо веома добар пример – пример Сребренице у вези са којим је читав догађај од 11. јула извучен из контекста дешавања у и око Сребренице: жртве, Муслимани, биле су вредне жртве и зато се за злочине над њима и могао применити појам геноцида. А ако размотрите дешавања у Хрватској и Крајини, где је Хрватска уз помоћ САД-а протерала 250.000 Срба, 1995. медији то нису назвали чак ни етничким чишћењем, иако је то један од већих примера етничког чишћења у модерној историји, током којег је убијено неколико хиљада Срба из Крајине; али, ради се о безвредним жртвама чиме је ово дешавање дисквалификовано за категоризацију каква је геноцид.

Говорите о политизацији заснованој на инфлацији самог појма геноцида?

Да, о веома селективној употреби речи геноцид, која подразумева да САД и његове клијентске државе не могу никако бити ангажоване у вршењу геноцида. Ми се увек само бранимо од злих људи и земаља. Чак и када убијемо 3-4 милиона Вијетнамаца (обратите пажњу на распон броја страдалих), или преко милион Ирачана.

Како је могуће да рат САД-а против Вијетнама у коме је страдало 3-4 милиона људи није био препознат као акт инвазије, као геноцидни подухват?

То је акт који је предузео САД који располаже огромном моћи, а медији су веома снисходљиви према таквој политици. И док велика моћ убија, медији гледају на другу страну као и огромна већина интелектуалаца уосталом. Имате, дакле, медије али имате и Уједињене нације и њихов Савет безбедности, и имате агенције које су креирале УН. Током Вијетнамског рата, а ни после њега, није било никаквог суда УН који би судио САД-у, као што га није било ни у случају агресије на Ирак, где је 2003. директно прекршена повеља УН. Уједињене нације формирају трибунал само тамо где то одговара САД-у, или где оне зажеле да се суди. И ти судови укључују Србе и лидере Дарфура (Арапи који су се удружили са Кинезима). У случају Руанде, САД се удружио са Кагамијем и РПФ-ом (Револутионарy Патриотиц Фронт), тако да је трибунал УН основан за Руанду процесуирао Кагамијеве непријатеље, а у случају Југославије, САД је желео да УН оснују Трибунал који ће судити Србима. Све ове међународне институције представљају полуге америчке моћи: тријумфална моћ је данас још увек оличена у САД-у.

Можемо ли да говоримо о одговорности УН и организација какве су Амнестy Интернатионал и Human Rights Watch за успешно спровођење политике геноцида? Како сте већ рекли, међународни кривични судови дубоко су умешани и представљају део структуре система.

Све ове организације морају да се подреде жељама САД-а. Као што смо рекли, кривични судови могу да се организују само за непријатеље САД-а. Такође, имате и мале трибунале каква је Међународна криминална инспекција (ICC)), која је основана пре неколико година. САД није чак ни њен члан, али је толико моћан да је уобличио начин на који ова комисија ради; а она ради само у случају да су мете одобрене од стране САД-а. Једна од ствари коју смо нагласили у књизи „Политика геноцида“ јесте та да је ова комисија осудила само црне Африканце, и то њих 13-14; ова комисија морала је да искључи, међутим, оне црне Африканце које САД воли, на пример Кагамија у Руанди и Мусавенија у Уганди, зато што су они наши клијенти, и то без обзира на то што се ради о једним од највећих убица у модерној историји. Дакле, имате Међународни суд за Руанду и Југославију и имате Међународну криминалну комисију које раде по директним потребама и захтевима Западних сила, посебно САД-а. Међународна комисија може да се ангажује против челног човека Дарфура зато што то одговара САД-у и Израелу јер скреће пажњу са њихових сопствених активности: са инвазије на Ирак и са израелске акције етничког чишћења на Западној обали. Овакве међународне институције које оснивају УН скрећу пажњу међународне јавности на случај Дарфура, и на Арапе на које има утицај Кина, који представља добру мету, а одвлаче пажњу са деловања Израела који је наша клијентска држава.

Како би онда требало да окарактеришемо систем у коме је више од милион Ирачана умрло од како је 2003. године започет рат против Ирака? Акт агресије који је САД спровео против ове суверене земље није препознат као злочин против човечности, иако је акт агресије на Нирнбершком трибуналу проглашен за највећи међународни злочин и акомулирано зло, те стога представља јасно кршење Повеље УН и међународног права.

olbrajt
Државни секретар САД-а Медлин Олбрајт изјавила да је убиство 500.000 деце за циљеве спољне политике САД-а оправдано. Операција Срба у Сребреници која доводи до страдања војно способних људи постаје предмет масовне осуде и презира

У питању је апсолутизовани, централизовани, глобални систем који је тако организован да ови трибунали и комисије о којима смо говорили искључују највећи злочин из своје јурисдикције. И Међународни кривични суд за Југославију, и Међународни кривични суд за Руанду, и Међународна комисија, искључили су акт агресије из своје надлежности. Зашто су га искључиле? Зато што је САД био укључен у акт агресије. Е зато овај акт није био ни предмет јурисдикције ових међународних институција.

Вратио бих се на ваше раније питање о Humans Right Watch-u и Amnesty International. Ове организације такође искључују агресију као питања које су предмет њихове бриге. Тако, када је почео рат у Ираку, Human Rights Watch је начинила опаску да се она неће бавити том проблематиком, да је добро што је покренут рат и да ће се она бавити оним што се догађа након што је рат започео. То је просто нечувено. Започињање рата је најважнија ствар и сви други злочини који се дешавају после тога деривати су тог највећег злочина, тако да можемо закључити да чак и организације за људска права раде оно што САД жели, и у складу са тим одбијају чак и да квалификују агресију коју САД спроводи. А ако ме питате како се САД извукао упркос чињеници да је извршио акт агресије и убио милион људи, он је то урадио зато што је знао да ће се извући, да га Савет безбедности УН неће осудити. И након што је САД напао Ирак, неколико месеци после тога Савет безбедности је дао САД-у право да управља Ираком. Замислите да је након што је Ирак извршио инвазију на Кувајт, Савет безбедности дао Ираку право да управља Кувајтом! Да је рекао: Добро, пошто сте већ извршили агресију и окупирали Кувајт, ви њиме и управљајте. А то је управо оно што је СБ омогућио САД-у у случају Ирака, након што су оне извршиле гнусну агресију и после чега је четири милиона Ирачана отишло у избеглиштво, милион људи убијено а друштво потпуно уништено. И то је рефлексија огромне моћи. У књизи „Политика геноцида“ нагласили смо да су санкције УН наметнуте Ираку 1990. године, под директним наређењем САД-а и В. Британије. САД је током рата у Персијском заливу 1991. уништио водоводно-канализациону мрежу у Ираку чиме је снабдевање водом било онемогућено. То је урађено са јасним сазнањем да ће нанети огромно зло ирачком народу. Без канализационог система и система за филтрирање воде, ирачки народ ће бити неотпоран према болестима; то је САД знао када је бомбардовао ова постројења. Санкцијама УН које су уследиле, САД и В. Британија нису дозволили Ираку да поправи уништена постројења и због тога је умрло милион Ирачана. Најбољу илустрацију политике геноцида представља изјава Државног секретара САД-а, Медлин Олбрајт из 1996. године, изречена у интервјуу који је дала новинару националне телевизије који ју је питао: „Пола милиона Ирачке деце умрло је као последица санкција у Ираку. Да ли је то вредело?“. На ово питање Медлин Олбрајт је одговорила: „Да, вредело је“. Државни секретар САД-а изјавила је да је убиство 500.000 деце за циљеве спољне политике САД-а оправдано. А онда имате Сребренички масакр у коме је страдало, по цифрама за које ја сматрам да су страховито пренадуване, 8.000 војно способних мушкараца. И свет се уједињује у осуди, а Европска унија доноси чак Резолуцију којом се 11. јул проглашава даном сећања на жртве. Како је уопште могла да изјави тако нешто!? И нико ништа не предузима у вези са тим, та њена изјава није чак ни добила неки публицитет. САД је слободан да врши геноциде и масовна убиства, и то нико не осуђује, глобални медији се тиме не баве, док операција Срба у Босни која доводи до страдања војно способних људи постаје предмет масовне осуде и презира. Ето, то је изванредан пример политике геноцида.

У „Политици геноцида“ направили сте разлику између конструктивног, нефер, бенигног и митског проливања крви. Да ли би сте нам детаљније објаснили поделу на ове категорије?

potok
Масакр у Сребреници и све остале оптужбе против Србије, као и понашање Међународног суда, део су рата НАТО-а против Србије, која је то требало да препозна

Реч је о ироничној и помало циничној категорији која садржи и велику дозу валидности. Конструктивни геноциди су они који се врше у корист интереса САД-а, какав је био геноцид над народом Вијетнама. Конструктиван – са значењем: у складу са интересима САД-а. И Ирачки рат је био конструктиван: ми смо га извели и милион људи је умрло и друштво је разорено у циљу онога што су лидери САД-а сматрали да је у интересу САД-а. Бенигни су они геноциди које врше наши клијенти. Израел је вршио оваква проливања крви као и Индонезија.

Прочитај текст до краја →

%d bloggers like this: