Драган Симовић: О АРИЈЕВСКОМ ДУХУ


Аутор: Драган Симовић, песник и књижевник

dragan simovic portret-3

(ЛИРСКИ ЗАПИСИ)

01

У Ирију наших Божанских Предака, има места само за оне који се боре.
Само за оне који се својим слабостима не подају.
Само за оне који се никада не предају.
Само за оне који никада од Живота са Сврхом и Смислом не одустају.
Само за оне који се из дана у дан, из трена у трен, боре за Живот са Сврхом и Смислом.
У Ирију нема места за оне који пузе, бауљају и гамижу.
За себичне и саможиве, за подмукле и потуљене, за кукавице и страшљивце – не! за њих нема места у Ирију Сварогову.

02

Има Срба и Срба.
Има их различних и разних.
Има их свакаквих и никаквих.
Од свих знаних и незнаних Срба, најмање је расних, аријевских Срба.
Али их, ипак – има!
И довољно их има.
За један Нов Почетак, са Сврхом и Смислом – има сасвим довољно расних, аријевских Срба.
За један Нов Почетак, не било Где и било Када, већ управо – Овде и Сада!

03

Не гледај шта су и колико су други учинили; већ гледај шта си Ти, и колико си Ти, за Себе и Ближње Своје учинио.
Други могу бити овакви и онакви, могу свакојаки и никакви бити – то није Твоја брига! – гледај на Себе, и следи Властити Пут!

04

Није наш заклети враг толико моћан, колико смо Ми постали немоћни.
Ми смо постали немоћни, зато што смо желели да постанемо немоћни.
Ми смо изабрали НеМоћ уместо Моћи.
Немоћни смо, јер све што смо годинама и вековима чинили – чинили смо да будемо немоћни!
Да смо изабрали Моћ, онда бисмо и били моћни.
Кад кажем Моћ, онда имам у виду Дејства Богова и Предака.
То није моћ о којој јудео-кршћани говоре.
То је Моћ из Виших Духовних Светова.

05

Ми се вазда изнова рађамо.
Ми долазимо и одлазимо, и поново долазимо.
И то траје, и траје; и траје, и траје, и траје…
Без Почетка и Свршетка.
Нема Почетка и нема Свршетка!
Само траје и траје, врти се и врти…
Све у-Круг, Све у-Коло Сварога.
Од наших Дела зависи наше поновно рођење.
Каква су наша данашња Дела, такав ће бити и наш сутрашњи Живот.
Спрам Дела наших и Живот наш!
Нема спавања, нема ленствовања, нема дембелисања.
За дембеле ни у Најдоњим Световима места нема!

06

Да би нам било Добро, ми морамо да мислимо Добро, да осећамо Добро, да живимо Добро.
Али, не да мислимо, осећамо и живимо Добро само за Себе (себично и саможиво), већ да Добро буде Добро за Све!

07

Аријевац!
То значи Човек племенита, узвишена, господствена и божанскога Духа.
Аријевац је онај који се бори за Лепоту и Доброту, за Истину и Правду.
Аријевац је онај који се никада не предаје, и који се не плаши никаквих непријатеља својих.
Аријевац је онај који не чини зло и насиље, јер је свестан да је духовно надмоћан.
Аријевац је онај који, на Правди Бога, штити слабога и немоћног – од рђавих и злих људи, од човеколиких звери.
Аријевац је онај који је свестан свих својих животних токова: од Почетка-без-почетка па све до Свршетка-без-свршетка.
Аријевац је онај који је, на Беломе Ветру, дошао Одозго, из Језгра звезданих јата, по задатку Белих Богова, да припомогне духовном уздизању нижих човечанских и људских раса.
Свако друго тумачење Аријевца јесте –
или из незнања или, пак, злонамерно!

Историјска понуда Путина Србији да поврати суверенитет и економску снагу – смеју ли Николић и Дачић то да прихвате?


Што се мене тиче, јасно је да садашња „народна“ власт не може да направи овај историјски заокрет, будући да су марионете под даљинском контролом запада, само су добили другу „позоришну“ улогу, не Тадићеву, већ то је тобоже „народњачка“ улога која се манифестује испразном реториком, као покушавају да народу изгледа да заокрећу према Русији, и „чине шта могу“, а у пракси настављају тамо где је Тадић стао, спроводе оно што је Тадић као слуга запада урадио на изразиту штету Србије и њених национално-државних интереса.

Рецимо, они су око КиМа отишли и даље од Тадићевог издајнички огољеног режима, на Борков необавезујући параф око интегрисаног управљања границом, ставили су потпис», без да сачекају одлуку Уставног суда о уставности тог парафираног договора?!

Дакле, по мени, да се не лажемо, овде су на испиту србски народ и његова часна елита, патриотске снаге, часни интелектуалци, да ли ће смоћи снаге да на власт како год знају и умеју доведу комбинацију која ће оберучке да прихвати ову историјску понуду Русије, која се напросто у овом историјски кључном моменту не сме испустити! Но ни Русија ни Путин неће чекати вечно на одговор, тако да се неће чекати дуго да се види иде ли Србија и даље стрмоглавом низбрдицом, или се полако усправља, па корак по корак иде узбрдо.

*****************

Извор: Фонд Стратешке Културе

Путин понудио Србији да поврати суверенитет и снагу – смеју ли Николић и Дачић да то прихвате?

И СРБИ И ВЛАСТ У БЕОГРАДУ ПРЕД ИСТОРИЈСКИМ ИЗБОРОМ И ОДЛУКОМ

Владимир Путин и  Томислав Николић

Владимир Путин и Томислав Николић

УТИЦАЈНИ први потпредседник руске владе и доказани српски пријатељ Дмитриј Рогозин донео је у Београд понуду какву једино истински братска земља може дати.
Та понуда се може сажети у ове три Рогозинове реченице

ПРВА: „Русија је са вама, Путин је са вама, потребна нам је јака Србија која ће заступати своје ставове”.
ДРУГА: „Русија има и жељу и новац да улаже у Србију и верујем да наш „брак“ неће бити само из интереса, него и из љубави.
ТРЕЋА: „Надам се да ће после реализације наших договора у војно-одбрамбеној сфери Србија постати јача држава и то толико јача да ће свако прво морати да размисли пре него што употреби оружје против ње”.

Сваки српски референдум би ово прихватио и са изразитом већином и са захвалношћу. Свака истински српска и суверена власт у Београду ово би оберучке прихватила – и без референдума.

Хоће ли садашња власт у Београду – која је по вољи Берлина, Брисела, Лондона и Вашингтона – хтети и смети да поже на такав корак?
Да ли је такав корак могућ без суштинске корекције државног курса, а да ли је таква корекција могућа под овом и оваквом влашћу?

Момир СТОЈАНОВИЋ, бивши шеф Војне безбедносне агенције, генерал

Момир СТОЈАНОВИЋ, бивши шеф Војне безбедносне агенције, генерал

Свака нормална земља би прихватила оно што је Рогозин донео

  • Мислим да је Рогозин превасходно мислио на то да ће Русија помоћи Србији да толико економски ојача да постане респектибилна сила на Балкану;
  • Иза Рогозинових речи стоји и понуда за други концепт колективне безбедности који нуди Русија: ОДКБ – Организација договора за колективну безбедност. Тај пројекат је за нас прихватљив, јер су његове кључне одредбе: прва – да све чланице имају једнако право гласа, без обзира на војну и економску моћ и величину земље и друга (која је за нас битнија) – да ОДКБ гарантује суверенитет и територијални интегритет свих чланица!

СРБИЈА треба да прихвати сваку понуду да потпуно поврати суверенитет над целом територијом и зато не видим разлог да такву понуду одбијемо.

Свака нормална земља би је прихватила.

Мислим да је Рогозин превасходно мислио на то да ће Русија помоћи Србији да толико економски ојача да постане респектибилна сила на Балкану. Дакле, нуде економска улагања, инвестиције, подстицање извоза, помоћ око пласирања робе на тржиште дугих земаља, као и помоћ у ремонту наше ратне технике, а бар 80 одсто нашег наоружања је руског порекла. Ресурси у авијацији су истекли и вероватно се нуди и помоћ при ремонту.

Али, пошто је Србија прогласила војну неутралност, а чланица је Партнерства за мир – мислим да иза Рогозинових речи стоји понуда за други концепт колективне безбедности који нуди Русија: ОДКБ – Организација договора за колективну безбедност. Тај пројекат је за нас прихватљив јер су две његове кључне одредбе: прва – да све чланице имају једнако право гласа, без обзира на војну и економску моћ и величину земље и друга (која је за нас битнија) – да ОДКБ гарантује суверенитет и територијални интегритет свих чланица!

С обзиром на то да је Србија суочена са сепаратистичким тежњама на Косову и неким потенцијалним сепаратистичким тежњама у Војводини и на југу Србије, интерес је Србије да озбиљно размотри тај пројекат, који би морал да одобри Народна скупштина.

Дакле, мислим да Рогозин није мислио само на економску помоћ и ремонт технике, него на понуду која већ дуже време стоји пред Србијом, а то је – приступање ОДКБ.

Русија жели да са Србијом сарађује као са својим најближим геополитичким савезником

Ана ФИЛИМОНОВА, Фонд стратешке културе

Ана ФИЛИМОНОВА, Фонд стратешке културе

  • Руска Федерација – и управо то је главна одлика њеног приступа – не врши притисак на Србију, не меша се у њене унутрашње ствари, не поставља услове и не условљава своје економске потезе никаквим захтевима, осим обострано корисног партнерства;
  • На руководству Србије је да изабере и одлучи – хоће ли узети курс који Србију претвара у регионалног лидера и самосталну величину, или ће се, имајући у виду „посебан“ однос ЕУ и САД према Србији, земља наставити да се „откотрљава“ на маргиналне позиције;
  • Та одлука ће одредити будућност Србије у геополитичким координатама. Чињеница је додуше: да засад још ништа није одлучено и да још ништа није завршено, иначе Запад не би предузимао оволике екстра напоре да Србију држи под притиском.

САДА са сигурношћу можемо да констатујемо да Русија током последње три године (почев од посете Дмитрија Медведева Београду) континуирано и истрајно шири своје економско присуство у Србији.

Економска сарадња бележи значајне резултате. Русија држи друго место у спољнотрговинској размени Србије (на првом месту је Немачка која Русију „претиче“ само за два мала процента). Руске инвестиције у српску привреду су у 2012. години премашиле су милијарду долара. То је суштински продор с обзиром да је укупни обим руских инвестиција у српску привреду у последњих девет година износио отприлике исто толико.

Лукојл и компанија ћерка Гаспрома највећи су порески обвезници у Србији. Према прелиминарним показатељима, само реализација руско-српског енергетског пројекта Јужни ток омогућиће Србији отварање око 2.200 нових радних места и ангажовати до 1,5 милијарде евра директних инвестиција.

Русија је Србији одобрила кредит за инфраструктурне пројекте. То је база која је у стању да Србију потпуно „ишчупа“ из економске пропасти и да је уз континуирани развој изведе на позиције енергетског и економског лидера региона у целини.

Управо Русија, за разлику од Европске Уније, располаже средствима за улагање у српску економију. Иза речи Дмитрија Рогозина стоји јасна тежња РФ да развија „пунокрвну“ сарадњу са Србијом у свим сферама, вишеструку сарадњу у разним привредним гранама, од економске до војно-техничке. Сарадњу као са својим најближим геополитичким савезником и једноставно – зашто и то не рећи – својим пријатељем.

Овако изнесен став, интерес је Руске Федерације.

Руска Федерација – и управо то је главна одлика њеног приступа – не врши притисак на Србију, не меша се у њене унутрашње ствари, не поставља услове и не условљава своје економске потезе никаквим захтевима, осим обострано корисног партнерства. То руски однос према Србији разликује од дејстава међународних организација и одређених западних земаља.

Међутим, објективна је датост да Србија, у овом моменту, практично није у стању да се ослободи притиска и утицаја Запада. Разлог је очигледно постојање неког система договора са западним партнерима, договора који су повезани са сменом владајуће коалиције у Србији. То потврђују и последње изјаве представника владајуће коалиције о непромењивости главног српског спољнополитичког вектора.

На руководству Србије је да изабере и одлучи – хоће ли узети курс који Србију претвара у регионалног лидера и самосталну величину, или ће се, имајући у виду „посебан“ однос ЕУ и САД према Србији, земља наставити да се „откотрљава“ на маргиналне позиције.

Та одлука ће одредити будућност Србије у геополитичким координатама. Чињеница је додуше: да засад још ништа није одлучено и да још ништа није завршено, иначе Запад не би предузимао оволике екстра напоре да Србију држи под притиском.

Али, без обзира на то каква одлука ће бити донета, Русија ће штитити територијални интегритет Србије у међународним институцијама и са њом развијати сарадњу, добро знајући да та сарадња може бити ограничена „баријерама“ Европске Уније.

Милош ЈОВАНОВИЋ, потпредседник ДСС

Милош ЈОВАНОВИЋ, потпредседник ДСС

Има померања према Русији, али сумњам да је власт спремна за заокрет

  • Још се европске интеграције крајње високо котирају, а Србија још чини велике, скоро неприхватљиве уступке ради ЕУ. Последњи ће се скоро десити: примена споразума о интегрисаном управљању границом што ЕУ тражи и инсистира на граници између Србије и њене јужне покрајине. То је неприхватљиво! А то што ће власт то ипак учинити, показује да неки озбиљнији заокрет и озбиљнија стратешка преоријентација очигледно није могућа.

ЗА ВРЕМЕ претходне власти Бориса Тадића није било никакве сарадње са Русима, а земља је сигурно клизила ка НАТО пакту. Новој власти се мора признати да постоје помаци, јер се већ двапут састају Вучић и Рогозин, а потписан је одређени број споразума…

То су помаци који шире стратешку и спољнополитичку оријентацију земље.

Сад, да ли тај заокрет може бити потпун и да ли је власт спремна? Чисто сумњам.

Још се европске интеграције крајње високо котирају, а Србија још чини велике, скоро неприхватљиве уступке ради ЕУ. Последњи у низу тих уступака је ово што ће се скоро десити: примена споразума о интегрисаном управљању границом који ЕУ тражи и инсистира на граници између Србије и њене јужне покрајине.

То је неприхватљиво!

Драган ПЕТРОВИЋ, старији научни сарадник Института за међународну политику и привреду

Драган ПЕТРОВИЋ, старији научни сарадник Института за међународну политику и привреду

То што ће власт то ипак учинити, показује да неки озбиљнији заокрет и озбиљнија стратешка преоријентација очигледно није могућа.

Путин је Србији дао понуду која се не одбија

  • Поред повољних зајмова, сад имамо и понуду да ојачамо одбрамбени систем земље без кога не можемо ни да помислимо да градимо неку будућност ако имамо у виду албански ревизионизам према околним земљама, а пре свега према „српском питању”, па бошњачки ревизионизам, чак и у Хрватској… да не идемо даље;
  • Руска понуда је као да сте дављеник и да вам неко за почетак понуди гумени чамац, а у перспективи неко оствро на које ће неко да дође да вас покупи, па чак и шансу да се временом вратите на копно.

ОВО је велика шанса да Србија направи политички преокрет који се поклапа са оријентацијом широких народних маса и јавног мњења, поготово после пресуда Хашког трибунала које су оголиле да силе које стоје иза Хага не само да нису наклоњене српском фактору, већ раде вишедимензионо на нашој деструкцији.

Инсистирање на придруживању ЕУ под условима које није имала ниједна друга чланица, поготово што је јасно да неће бити скорог придруживања ЕУ и да је сама Унија у економској кризи, значи наставак приношења жртава без икакве добити.

Са друге стране, сада имамо понуду Русије. Подсетићу да нам је Русија одобрила раније зајам од милијарду долара који је само делимично искоришћен. Сада поново добијамо повољне зајмове и понуду да ојачамо одбрамбени систем без кога не можемо ни да помислимо да градимо неку будућност ако имамо у виду албански ревизионизам према околним земљама, а пре свега према „српском питању”, па бошњачки ревизионизам, чак и у Хрватској… да не идемо даље.

Дакле, руска понуда је као да сте дављеник и да вам неко за почетак понуди гумени чамац, а у перспективи неко оствро на које ће неко да дође да вас покупи, па чак и шансу да се временом вратите на копно. То је понуда која се не одбија! Разлози су: а) државни интерес Србије и б) расположење широких народних маса.

Међутим, кад су питању наше политичке елите – то је дискутабилно. На њима је велика одговорност да не багателишу такве могућности и да не наставе да нас завлаче са својим комбинацијама.

Божидар ДЕЛИЋ, генерал

Божидар ДЕЛИЋ, генерал

Да би Путинова понуда била прихваћена потребна је промена државног курса

  • Трећег руско-српског сусрета на врху можда неће ни бити;
  • Знам да Вучић размишља на један, а Николић на други начин! Вучић, шта год да је рекао приликом сусрета са Рогозином, апсолутно је окренут на неку другу страну. Али, то ће морати да се види ускоро, јер се овде ништа не дешава, сем што Србија тоне без инвестиција.

БИЛА су два руско-српска сусрета на врху, а трећег можда неће ни бити, али је апсолутно сигурно да курс мора да се промени.

Ако не буде промене државног курса – понуда неће бити прихваћена. Знам да је са руске стране постојала спремност за ово и раније, али нема спремности у Београду. Знам како Николић и Вучић размишљају, али се мора јасно рећи да излазак из кризе подразумева заокрет ка Русији.

Знам да Вучић размишља на један, а Николић на други начин!

Вучић, шта год да је рекао приликом сусрета са Рогозином, апсолутно је окренут на неку другу страну. Али, то ће морати да се види ускоро, јер се овде ништа не дешава, сем што Србија тоне без инвестиција.

За све време њихове власти – ништа није урађено сем што је разним причама о корупцији и хапшењима скретана пажња са проблема као што су Косово и Метохија или економска ситуација.

Неће прихватити, али ће им народ стати ногом за врат

Радован РАДИНОВИЋ, генерал

Радован РАДИНОВИЋ, генерал

  • Ако одбију понуду, то ће доћи на наплату кад–тад. Само, нисам сигуран да ће смети да до краја изведу то што се чини да раде!

КАКО се мени чини, нећемо прихватити руску понуду, а не може довека да траје да се „проституишемо“ мало овамо мало онамо.

То није фер према руској страни. Али, неразумљиво је да и даље срљамо у ЕУ кад је јасно да није наклоњена нашим интересима. Да нас ЕУ неће! Да ли срља Србија или њене такозване елите? Елите је воде, а добар њихов део је или формиран прозападно или су ти људи због бенефита тако стасали, односно еволуирали.

Ако одбију понуду, то ће доћи на наплату кад–тад.
Само, нисам сигуран да ће смети да до краја изведу то што се чини да раде!

Питање је заправо: кад ће им народ стати ногом за врат, али – и то ће доћи.

Живадин ЈОВАНОВИЋ,  шеф дипломатије СРЈ, председник Београдског форума

Живадин ЈОВАНОВИЋ, шеф дипломатије СРЈ, председник Београдског форума

Путин је Србији понудио историјску шансу

  • Ако је власт иоле одговорна према будућности државе и народа требало би да прихвати оно што јој је Путин понудио преко Рогозина;
  • Стратешке одлуке треба донети за врло кратко време, а најважнија је да успоставимо са Русијом најширу сарадњу, јер је она осведочени савезник и пријатељ у најтежим временима. Тако бисмо успоставили равнотежу у свом међународном положају, а не да све своје интерес и будућност вежемо за Запад и институције које су учествовале у разарању Србије.

ВЛАСТ има обавезу да ради оно што је добро за српски народ, а Србија нема само економске и социјалне проблеме, него и проблеме везане за опстанак државе и заштиту елементарних националних интереса. А Русија је очигледно спремна да помогне не само у економском и инфраструктурном развоју него једнако и у одбрани националних и државних интереса.

Та спремност Русије има историјски значај и Србија има историјску шансу да одбрани сверенитет и територијални интегритет и да уз то постане узор социјално–економског развоја на југоистоку Европе. То је шанса да се покаже да није нужно да будемо учлањени у било који западни савез. Да бисмо се развијали треба да сарађујемо са осведоченим пријатељима из Европе, Азије и целог света.

Ако је власт иоле одговорна према будућности државе и народа требало би да прихвати оно што јој је Путин понудио преко Рогозина.

Стратешке одлуке треба донети за врло кратко време, а најважнија је да успоставимо са Русијом најширу сарадњу, јер је она осведочени савезник и пријатељ у најтежим временима. Тако бисмо успоставили равнотежу у свом међународном положају, а не да све своје интерес и будућност вежемо за Запад и институције које су учествовале у разарању Србије.

Дакле, неопходно је да успоставимо нормалност у политици: да предност дамо пријатељима а не онима који су нам чинили и чине зло. Промене у спољној политици и међународном положају су у највећем и суштинском интересу Србије.

Наша земља има неуравнотежену спољну политику и њена будућност зависи од брзине којом ћемо успоставити равнотежу кроз ширу сарадњу са Русијом.

Руска понуда је фер, али је власт предубоко загазила са Американцима и Бриселом

Љубомир КЉАКИЋ, политиколог и публициста

Љубомир КЉАКИЋ, политиколог и публициста

  • Тренд урушавања, слабљења и фрагментације Србије ће се наставити несмањеним темпом.

ПОНУДА Русије је фер. Али, скептичан сам да ли ће је ова власт прихватити, јер аранжмани које има са међународним фактором, нарочито САД и Бриселом говоре да је предубоко зашла у обавезе које су њени челници преузели.

Илустрација је наступ министра одбране Италије у Дому војске, пре неки дан…

Ова власт неће ни објашњавати зашто није прихватила руску понуду, јер се такве ствари деценијама нису објашњавале, пошто се мишљење гласача суштински не узима заозбиљно.

Шта ћемо да изгубимо због тог „не“?

Већ смо изгубили доста, а материјални губитак, културни, политички и етички још ће се наставити.

Ових дана присуствујемо фактичком проглашењу тзв природне Албаније, односно велике Албаније. Српске власт није рекла ни слово у вези са тим, иако је то чињеница прворазредног значаја. Србија је тиме демонстрирала немоћ.

Тренд урушавања, слабљења и фрагментације Србије ће се наставити несмањеним темпом.

Диана Милошевић

*****************

Обратите посебно пажњу на речи књижевнице Љиљане Булатовић, народ као да заборавља ко је Владимир Вукчевић» Републички тужиоц за ратне злочине, који се сад нашто „изненадио“ овим срамним одлукама хашког трибунала око ослобађања од казне хрватских злочиначких генерала и шиптарског злочинца Харадинаја. Сад кад је техничар испоручио сву „наручену робу“ Хагу, човек би да сведе сарадњу на технички ново, а цело време је то радио?! То је човек који је говорио да је за њега Ратко Младић српски Бин Ладен!

И шта сад, овакви ће да направе заокрет?!

Такви србомрзци кад тад треба да се судски изпроцесирају…!

Свесрпски протест на Тргу Републике,Београд,29.11.12.

Линк ка видео прилогу на: http://www.youtube.com/
Видео прилог можете скинути пратећи ово упутство.

Турци на северу КиМ

Линк ка видео прилогу на: http://www.youtube.com/

Обећања и лажи Т. Николића и А. Вулина

Линк ка видео прилогу на: http://www.youtube.com/

Драган Симовић: Реч има чудесну моћ!


Аутор: Драган Симовић, песник и књижевник

Само песници знаду какву моћ има Реч!
Изговорена, а поготову записана, у Песми записана, Реч, има такву моћ да и тешко болесног, умирућег човека, са самртничког одра подиже!
У свим древним предањима, у свим кажама и скажама, у свим бајкама и митовима, говори се о божанском дејству Речи.
Ово казујем стога, што има оних неверујућих и неосвешћених, који су присутни и на овој мрежи, а који, у својим несувислим коментарима, на неку дивну Песму, на неки освешћујући чланак прослове, из незнања, наравно, како је бесмислено то што ми пишемо, већ би требало да узмемо пушку у руке, и да се пушком боримо за Србство и Србију!
Истина, Срби су вазда били кадри да се мачем и пушком боре; редак је народ на земаљскоме шару, који се по томе може са Србима поредити!
Сви моји Преци, Горштаци, Херцеговци, велики ратници, скончавали су свој земаљски живот, најчешће, око четрдесете године!
Двадесет нараштаја, у моме Родослову, није никада видело својега деду!
Сви су на ногама умирали, усправно, на бојноме пољу!
Али, зачкољица је у томе, што су Срби вазда губили после војне!
Пре и после војне, Срби бејаху чисти губитници!
Зашто? Питамо се!
Зато што су поверовали, из не знам какве и чије наивности, да после боја ваља бацити мачеве и копља у трње, и да ће све тиме бити само од себе решено.
Нису схватали да се рат води на свим пољима, на свим ступњевима божанског бивствовања!
И тај рат се води без престанка!
И буквално, рат без санка и престанка!
Нису разумевали и схватали поруку наших Великих Предака, да Реч сече страшније од мача!
У овоме потоњем рату, Србе је највише посекла реч!
У овом случају, реч пишем малим словом, зато што то није Божанска Реч!
Реч изговорена, и записана, преко јавних гласила.
Преко демонских медија!

Најпрљавија, најмрачнија сатанизација Срба ишла је преко речи!
Ниједан народ, у повесници човечанства, није тако сатанизован, као што су Срби у ових последњих двадесет година!
И то је грозан злочин противу Срба!
Долази време, и већ је дошло, кад ће сви ти злочинци стајати лицем у Лице спрам Живога Бога!
И сви ће они, са својим потомцима, отплаћивати свој кармички дуг!
Такав је Закон Пра Васељене.
На Истоку тај Закон зову Карма.
А ми га зовемо Законом Сетве и Жетве.
Зашто ово пишем, и зашто уопште пишем?
Пишем зато што још од детета осећам божанско дејство Речи!
Исцељујуће и животодајно дејство Речи!
Из таштине не пишем!
Можда је у младости и бивало таштине, али је одавно нема!
Пишем и стога, што желим својим ближњима, својему Роду и Племену, да припомогнем преко Речи.
Што преко Речи, и путем Речи, и кроз Реч, предајем оно што сам од Створитеља, од Духа Стварања, од Великих Предака, давно још примио!
Желим да Реч, коју изговорим или напишем, има исцељујуће дејство за Душу мојега Рода!
За сваку Живу Душу!
Морам, сада и овде, да вам исприповедам нешто што сам дуго чувао само за себе. Али је, канда, дошао тренутак, да се све то обелодани.
У једноме сну, у сну јасновиђењу, сабрали су сви моји Преци, Ратници Истине и Светлости, а сви су они јуначки гинули на бојноме пољу кроз многе векове, и сви су ми, скоро углас један рекли, отприлике, ово: Ми смо се борили сабљом, копљем и пушком, а ти настави пером песничким да се бориш за Свето Србство, за Бога Правде и Бога Истине!
Ми смо сви били јуначни и неустрашиви, али бејасмо неуки и неписмени; нека твоја писменост
просветли све нас!

Ти буди писмен за све нас неписмене!
Ти буди наш дуго сневани сан!
После тога сна, ја сам знао да сам на Правоме Путу!
После тога сна, ја сам био уверен да сам се помирио са Прецима, да су ме Преци, горштаци и ратници, примили за својега.
Пре тога сна, ја сам се дуго питао, да ли сам достојан својих Предака, горштака и ратника; да ли бих и ја смео и умео да се борим онако неустрашиво како су се они борили; а после тога сна, све ми бејаше јасно и чисто. Бејаше онако као је требало да буде.
После тога сна, знао сам (моје Биће је знало!), да сам Један Од Њих!
И, на концу, још нешто да освестимо.
Будите уверени, да је СРБски ФБРепортер велик задатк обавио!
Да је Реч објављена овде, долепршала до многих Србских Срца.
И да је многе Србе и Србкиње покренула према Светлости, према Богу Живоме,
према Истини!
Ја, и верујем и знам, да је тако!

Драган Симовић: Пут Светлости


Аутор: Драган Симовић, песник и књижевник»

Морамо да дејствујемо онако,
како су наши Велики Преци
дејствовали у вечности!

У Књизи Живота Белих Стриборјана стоји записано пре

четрдесет и девет векова:
Само Светлост савладава Таму,
и само Дух Стварања
влада над Вештаством.
Човек који зна ову тајну
држи се, вазда,
Сваргине Осе,
и мирно путује
низ звездана јата.

Све време нада мном лебди, а у мојему бићу унутарњем, титра и трепери, једно питање које обујима мноштво пратећих и околних питања: Шта ти, Песниче, можеш да учиниш, и шта тренутно чиниш, за Род свој Србски?

Претпостављам да се сви ви, ви који читате овај мој лирски запис, са овим питањем сусрећете, управо овако као и ја, из дана у дан. Сасвим је разумљиво, да се сваки човек, који следи Сваргину Осу, илити Божанску Вертикалу, свакодневно запита: шта он то чини, и да ли на прави начин чини то што чини, и да ли би могао још више и још боље да чини?!

Јер ми смо само своја дела, односно, ми смо управо онакви каква су дела наша.
Зато човек и јесте словесно биће, а словесно, на светом језику наших предака, значи разумно, умно, божанско!
У истој књизи Белих Стриборјана стоји и ово:

Мржњу никад не победи мржњом,
нити ћеш злом зло савладати икад.
Само Љубав побеђује мржњу,
само добро зло свладати може!

Ево одговара нама Србима, овде и сада, на многа питања која свакога часа из Пра Бића искрсавају. Оно што нама чине наши заклети непријатељи, вековни душмани, ми не смемо њима да чинимо, јер ако исто чинимо, онда ћемо, уистини, бити гори од њих.

На нама је да ујединимо и објединимо све духовне дарове и моћи, те да дејствујемо саобразно нашем србском, словенском бићу. Да дејствујемо онако како су наши Велики Преци дејствовали, држећи се Права и Правде, држећи се Бога живога, Бога Истине. Важно је само да тврдо верујемо у Бога у нама, да верујемо у Права и у Правду, и да следимо Сунчеву Осу. Да творимо Дела Љубави која ће бити јача од света таме и зла, и јача од смрти.

Ми Срби нисмо сами; заиста, нисмо сами, ни усамљени, никада!
Једно смо са Русима, на свим пољима.

Један велики посвећеник Новог доба, творац Духовне науке која се зове Антропософија (а његово име је Рудолф Штајнер), тврди да су Руси и Срби један истоветан народ, односно да имају једну те исту Душу Народа у Пољу Божанског Бића, те да, следствено томе, имају и заједничку духовну мисију у Новоме добу.

Заиста, дошао је тренутак да ову истину созерцавају и освесте и Срби и Руси, те да се што пре духовно сјединимо, јер ћемо се тако лакше бранити од наших заједничких противника, а и лакше ћемо творити дела Богу мила.
Знајте да су нас, нас Србе и Русе, разјединили наши душмани пре три столећа, и на овоме је нараштају задатак да се снова васпостави, како духовно и културно, тако и свако ино јединство двају истородних словенских народа.

Верујте ми, да су Руси за овај задатак већ спремни, одавно, само још чекају одговор од нас Срба!

Ако са Русима не створимо Заједничко Духовно Језгро, наше ће национално биће растргнути и поништити наши вековни душмани крвопилци.Оног трена, кад будемо васпоставили Србско-Руски Егрегор, синови ће таме бити поражени.

Ноам Чомски: Праведни рат? Тешко


У циљу разобличавања суштине заговорника теорије „праведног“ рата дајем један преведени текст од Ноама Чомског.

Текст са енглеског превела: Биљана Ђоровић
Khaleej Times, 9. маја 2006 .

Подстакнуте овим временима инвазија и евазија (изјаве које нису у потпуности лажне, али се пажљиво труде да не изнесу непријатне истине), дискусије о „праведном рату“ доживеле су праву ренесансу међу научницима, па чак и међу креаторима политике.

Концепти на страну, акције у стварном свету исувише често оснажују Тукидидову максиму по којој „јаки раде оно што могу, док слаби трпе оно што морају“ – која не само да је неоспорно неправедна, већ на садашњем ступњу људске цивилизације, буквално представља опасност за опстанак врста.

У својим веома хваљеним рефлексијама о праведном рату, Мајкл Волцер (Michael Walzer) описује инвазију на Авганистан као „тријумф теорија праведног рата „, који стоји раме уз раме са Косовом као „праведаним ратом „. На жалост, у ова два случаја, као и уопште, његови аргументи се ослањају превасходно на премисе какве су „чини ми се потпуно оправдано“; „Ја верујем“ или „нема сумње“.

При том занемарује све чињенице, чак и оне најочигледније. Размотримо Авганистан. Када је бомбардовање почело у октобру 2001, председник Буш је упозорио Авганистанце да ће се она наставити све док не предају људе које су САД осумњичиле за тероризам.

Реч „сумња“ је веома важна. Осам месеци касније, Роберт С. Мјулер (Robert S. Mueller III), челни човек ФБИ-а (FBI), рекао је уредницима Вашингтон поста (The Washington Post), након оног што мора де је било највећа потера у историји , „Ми мислимо да су креатори (напада изведеног 11.септембра) били у Авганистану, у највишем руководству Ал Каиде. Завереници и други – главнокомандујући – отишли су заједно у Немачку и друга места.“

Оно што је било још увек нејасно у јуну 2002. није могло бити дефинитивно познато у октобру који му је претходио, иако је мало ко сумњао да је то истина. Ни ја сам нисам, ако то ишта значи, али претпоставка и доказ су две различите ствари. Изгледа барем фер поставити питање: да ли је бомбардовање Авганистанаца било транспарентан пример „праведног рата“?

Волцерови аргументи су усмерени на неименоване циљеве – на пример, универзитетске професоре који су „пацифисти“. Он додаје да је њихов „пацифизам“ „лош аргумент“, јер он мисли да је насиље понекад легитимно. Можемо се сложити око тога да је насиље понекад легитимно (што ја радим), али „Ја мислим“ тешко да је необорив аргумент у реалним дешавањима у свету о којима овде расправљамо.

Због „праведног рата“ против тероризма или неке друге рационализације, САД себе изузимају из основних принципа светског поретка у чијем су формулисању и доношењу играле главну улогу.

После Другог светског рата, успостављен је нови режим међународног права. Његове одредбе о законима рата кодификоване су Повељом УН, Женевском конвенцијом и Нирнбершким принципима, усвојеним од стране Генералне скупштине УН. Повеља УН забрањује претњу силом или употребу силе, осим у случају дозволе од стране Савета безбедности, или, према члану 51, у самоодбрани против оружаних напада све док Савет безбедности делује.

2004. године, у панел дискусији у УН која се водила на највишем нивоу, бивши саветник за националну безбедност Брент Сковкрофт (Brent Scowcroft) закључује између осталог да „члан 51 не захтева ни проширење ни рестриксцију свог широко постављеног обима. … У свету пуном потенцијалних претњи, ризици за глобални поредак и норме неинтервенционизма на којима почива, су једноставно исувише велики да би се дала легалност превентивним унилатералним акцијама, толико удаљеним од колективно подржаних акција, да би могле бити прихваћене. Дозвољавајући једнима да тако поступају, дозвољавамо свима“.

Стратегија националне безбедности САД, из септембра 2002, углавном само поновљена у марту, даје САД право да спроводи оно што зове „превентивни рат“, дакле не пред – превентивни (pre-emptive) већ „превентивни рат“. Што јасно и једноставно значи: право да изврше агресију.

У терминологији Нирнбершког трибунала, агресија је „врховни међународни злочин који се разликује од других ратних злочина по томе што садржи у себи акумулирано зло у целини“ – сво зло у намученој земљи Ираку које је испловило из америчко- британске инвазије, на пример.

Концепт агресије био је доста јасно дефинисан од стране судије Врховног суда правде САД, Роберта Џексона (Robert Jackson), који је био главни државни тужилац САД у Нирнбергу. Његов концепт је унесен у званичну резолуцију Генералне скупштине. „Агресором се “, Џексон је предложио суду, сматра она држава која прва почини такве акције какве су „инвазија њених оружаних снага, са и без објаве рата, на територију других држава.“

Што се односи на инвазију на Ирак.

Такође, релевантне су Џексонове елоквентне правне формулације изнесене у Нирнбергу: „Ако су одређени акти повреде уговора злочин, они су злочин без обзира да ли су их извршиле САД или Немачка, и ми нисмо спремни да применимо правила о кривичном понашању на друге уколико нисмо спремни да их применимо на нас. И на другом месту: “Не смемо никад заборавити да ће записници о нашем суђењу оптуженима, представљати записнике по којима ће историја судити о нама. Пехар са отровом који приносимо њиховим устима, стављамо и на своја .“

За политичко руководство САД, претња због непридржавања ових принципа – је заиста озбиљна. Или би била, ако би се неко усудио да зачикава „једну немилосрдну суперсилу чије руководство намерава да обликује свет у складу са сопственим насилничким погледом на свет“, као је Рувен Педацур (Reuven Pedatzur) написао у Харецу (Haaretz ) у мају прошле године (2005. прим.прев.).

Дозволите ми да изнесем неколико једноставних истина. Прва је: процењујмо поступке на основу опсега његових могућих последица. Друга је у складу са принципом универзалности: примењујмо на нас исте стандарде које примењујемо према другима, ако не и строже.

Поред тога што су очигледне истине, ови принципи су и темељи теорије „праведног рата“, у најмању руку било које њене верзије која заслужује да буде озбиљно схваћена.

%d bloggers like this: