Владимир Караџић – Мозак и кичмена мождина енергетско-информативни центар у људском телу


Ову студију написао је Владимир Караџић из Црне Горе…

Владимир Караџић – Мозак и кичмена мождина енергетско-информативни центар у људском телу

Никола Тесла – Чувене илузије у науци (фебруар 1919.)


Теслин чланак: „Чувене илузије у науци“ објављен је у оригиналу у америчком часоопису „Electrical Experimenter»(Теслин чланак видећете на стр. 692.) фебруара 1919. године. Касније је тај чланак преведен и објављен у књизи „Никола Тесла – Чланци»“ коју је издао Завод за уџбенике и наставна средства из Београда.

Никола Тесла – Чувене илузије у науци (фебруар 1919.)

Никола Тесла – Чувене илузије у науци (фебруар 1919.)
Скини текст»

Никола Тесла – Како космичке силе утичу на наше судбине (фебрузар 1915.)


Овај Теслин чланак: „Како космичке силе утичу на наше судбине“ објављен је у америчким новима „New Yorker American“ 7. фебруара 1915. године. Тај чланак је преведен и објављен у књизи: „Никола Тесла – чланци“ коју је издао Завод за уџбенике и наставна средства из Београда, 2006. године, 147 – 153.

 

Никола Тесла – Како космичке силе утичу на наше судбине

Скини текст»

Мештанин Бељине код Барајева покрај Београда, говори о потенцијалној харп антени, аудио прилог


Јуче ујутро неко ми је преко мејла послао 2 линка са Ју Тубе где у једном прилогу мештанин из Бељине код Барајева говори о потенцијалној харп антени (или уређају) која је монтирана у Бељини, са тачном локацијом где се она налази, али је чува полиција, зато и нема фотографије те антене. Оба прилога су у ствари аудио снимци, у првом прилогу говори мештанин Бељине, а у другом чини ми се нека особа која добро познаје ХААРП систем, прилози су стари 4 дана, на Ју Тубе су избачени 20.08.2012.

Пре него што сами преслушате ова 2 прилога, рећи ћу вам укратко о чему се говори у њима, но прво да се упознамо са Бељином, где се она налази. У доњим сликовитим приказима имате сателитски снимљене положаје Бељине, околних места и градова, саме Бељине, као и фотографију дома здравља у Бељини.
Бељина је село у општини Барајево са око 810 становника, од центра Барајева удаљено је 8 км. а од центра Београда 41 км.

Сателитски снимак Бељине, околних места и градова

Положај Бељине код Барајева у односу на Барајево, Београд, види се и Панчево

Сателитски снимак положаја саме Бељине

Локацијај самог рејона Бељине, на мапи је обележен и положај дома здравља у Бељини

Фотографија дома здравља и чесме у Бељини

Дом здравља и чесма у Бељини…

Дакле, у првом прилогу говори неки мештанин из Бељине, и детаљно описује где се налази та потенцијална харп антена, или нека направа, будући да је то округлог облика, како каже, величине 3 метра. Налази се каже 300 метара од дома културе у Бељини, на неком грађевинском земљишту и чува га полиција 24 часа!

Прича и да се људи осећају лоше због тог уређаја, да утиче на психу, боли их глава. Та антена каже да је укључена 3 маја ове године пред изборе, да би се утицало на психу људи. Сада када се зна локација те антене, дакле налази се на некој грађевинској њиви која је од дома културе удаљена око 300 метара, треба извршити притисак на државне органе да разреше дилему око ове антене, да се покаже фотографија антене и да се проговори о њеној функцији, да ли је то антена у служби харп система, или нешто друго?

Има ли је, или је уопште нема?

У другом прилогу чини ми се да говори неко ко познаје харп систем, јер говори о томе, као и овој направи у Бељини, каже да је приликом уградње овог харп уређаја у Бељини, био и неки професор са Стендфорда, каже да та направа не може да изазове земљотресе, али климатске промене да, повећање температуре ваздуха више него што је уобичајено лети, утицај на психу, ум итд…

Харп у Србији1

Линк ка прилогу на: http://www.youtube.com/
Видео прилог можете скинути пратећи ово упутство.

Харп у Србији 2

Линк ка видео прилогу на:http://www.youtube.com/

Тек сам недавно поново почео да обрађујем и пишем о харп систему, тако да сам пре 3 дана пренео овај текс новинара „Правде“ Миловановића, и видим да по интернету има и неких осуда за такве текстове тог новинара, да се саморекламира, да само плаши људе, да их дезинформише, јер „нема фотографију те антене“, „није је усликао“, „није савестан“, „мора да га неко плаћа да тако пише“итд… Наравно, већина тих нападача на новинара су некакви прорежимски плаћеници, јер нико не помиње државу, само новинар па новинар, нико не помиње државу, која је једина меродавна да да информацију о овоме, да ли је та антена уопште инсталирана или не, а држава упорно ћути!!!

Али као и претходна влада, тако и ова кобајаги „нова“, треба да пита Вашингтон шта се догађа у Србији, па онда да то саопшти народу Србије и њеним грађанима.

Ми грађани Србије, јер ради се о нашој кожи, морамо бити упорни и путем неког протеста натерати државу да ради свој посао, јер ако ико треба да разреши ову ситуацију око ове харп антене, има ли је или нема, чему служи ако је инсталирана, да покаже њену фотографију ако је она инсталирана, то су они, државни органи! Они су најмеродавнији да причају о тој антени по вестима новинара Правде и других извештача, не новинар. Они су одговорни за стање у држави, они имају информације о томе шта је то инсталирано у Бељини, ако је инсталирано, јер ако је на сајту Станфорда који сарађује са људима који руководи харпом, на својој мапи антена разасутих по свету била обележена Бељина у Србији, значи да су је и инсталирали, иначе је не би ни мапирали, просто ко пасуљ!

И уместо да се врши притисак на државу разни „савесни истраживачи“ говоре како су контактирали особље Стандфорд универзитета, а ови су им „прецизно рекли“ како је антена искључиво пријемна, а да су панику око харпа изазвали неки људи, ту се помиње и новинар Правде, ради некакве своје промоције и политичке сврхе. Али, логички се поставља питање, зашто ти „савесни истраживачи“ не траже од особља Станфорда, кад већ тако присно контактирају са њима, да им покажу фотографију и локацију њихове антене, јер ако она постоји у Бељини, они су је инсталирали, они имају и фотографију, не новинар „Правде“!

Нешто се мислим, само пилећи мозгови могу слепо да верују особљу Стандфорд универзитета који сарађује са харп организацијом која је одавно под сумњом светског јавног мњења да злоупотребљава јоносферу користећи то да делује неповољно на психу људи, да изазива земљотресе широм света, климатске промене и слично. То је чиста наива слепо веровати њиховим информацијама и ко дете брбљати: „Они су нам рекли да…“ будући да се јоносфера путем харп система и њихових антена може и злоупотребити, поред оне корисне улоге, а будите сигурни да онај ко је свестан да се то ради, да онај ко зна да се то ради, сигурно неће да вам каже:

„Па, да, ми то понекад и злоупотребљавамо“

Која наива, слепо веровање…

Да харп систем може бити злоупотребљен, то је научно доказано, о томе се говорило и у прошлогодишњој радио емисији „Речено и прећутано“ у којој су гости Биљане Ђоровић били професор Велимир Абрамовић и дипломирани инжињер електротехнике Горан Марјановић. Издвојио сам за вас неке најинтересантније детаље:

Речено и прећутано: Гости Велимир Абрамовић и Горан Марјановић – ХААРП

Скини аудио клип (47 мб.)

Само још нешто да кажем на крају, о тексту новинара правде кога сам пренео:

„Одлучујући дан: ХААРП 12. октобра емитује најјаче зрачење над Србијом! Прете поплаве и земљотреси!“

http://bit.ly/O9seBY

Чуо сам нека мишљења да тај текст искључиво носи сублимиране поруке ширења страха, међутим у свом текстуалном додатку јасно сам рекао да преносећи тај текст не желим да плашим људе, што тако и јесте. У тексту се помиње и датум када ће се евентуално вршити појачано деловање и над Србијом, а наравно да када се то у јавности обелодани тај датум се може и променити, може то бити било када када господари смрти и живота одлуче, но није то поента. Ово може бити погодно да се датумирање искористи за анимирање маса да се побуне, јер чим се на мапи Стандфорда налазизи антена у Бељини значи да су је и инсталирали, иначе зашто би је и стављали на мапи? А грађане Србије не можеш да мотивишеш да се побуне против харпа говорећи им о њиховом основном системом антена на Аљасци, јер Аљаска није у Србији, већ ако се нека њихова антена налази у Србији где грађани Србије и живе.

Дакле, и по претходним вестима о инсталираној харп антени у Бељини, и по овим најновијим аудио прилозима и говора мештанина из Бељине, крајње је време да се грађани Србије покрену и изврше притисак на владу Србије, јер она је најмеродавнија да разреши ову неизвесност, да се дефинитивно изјасни да ли у Бељини постоји харп антена које може учинити зло грађанима Србије у садејству са харп системом на Аљасци, или те антене нема, све је измишљотина?

 

Светозар Радишић: Сатанисти врбују децу


Аутор: Светозар Радишић

Инсерт из књиге „Неокортикални рат“ 4, Пан-Пласт, Београд, 2011, стр. 137–145.

Када је Џон Тод, бивши припадник највишег круга наднационалне организације познате под називом „Илуминати” (која је у врху масонске пирамиде), једном приликом рекао: „Да бисмо знали колико демона имамо у кући, треба да пребројимо своје плоче”, ретко ко је помислио да ће сатанисти успети да, због традиционалног васпитавања деце у породицама, продру у школе и вртиће. Колико и музика може бити опасна када зли људи искористе техничко-технолошке могућности, може се закључити из изјаве Џимија Хендрикса, изречене без икаквих предрасуда: „Кроз музику можемо убацити у подсвест све што желимо”.

Опасност која прети због злоупотребе културе очигледна је и све наглашенија – отворено се, каткад и с поносом, говори о сатанизму у сликарству, музици, на Интернету…[1] Наиме, познато је да је једна од најважнијих фирми за продукцију плоча са сатанистичким садржајем – „Mural Record”. Амблем њихових плоча је сатански храм. Тај „тајни знак” је њихова магија. Познато је да музика додирује најтананије струне душе и да је њен значај због утицаја на људску психу непроцењив. С друге стране, научно је доказано да музика појачава или смањује отровно деловање појединих лекова, као што је, на пример, „амфетамин”.

Није чудно што тзв. деструктивци користе и музику за остварење својих „виталних циљева”, будући да је утицај музике на човека програмираним кодовима практично дозвољен откад у америчкој војној доктрини постоји поглавље о неокортикалном рату. Постоји посебна фонетска метода за уграђивање изобличених порука. Но, значајно је како мозак реагује на музику која крије деструктивне поруке. На пример, скривена порука „угорд имзу” преко леве половине мозга, за коју је непрепознатљива, доспева до десне – креативне и интуитивне сфере, која поруку декодира и препознаје као „узми дрогу”. Наравно, то је само једна од сатанистичких порука које су све чешће управо на Интернету.[2]

За основне заговорнике сатанизма у музици проглашени су чланови групе Rolling Stons (са песмом Symphaty for the devil…). Међутим, нису они једини светски познати бенд који „обожава и опевава” ђаволе у својим песмама. Уз њих су чланови група Beatles, Eagles, Pink Floyd и једна од најпознатијих певачица света – Madonna. Осим деструктивне музике, наведени бендови својим слушаоцима, кроз техничко или фонетско шифровање снимака, предају изобличене, нечујне, скривене поруке, које допиру до подсвести. Поруке су „уграђене” враћањем снимка уназад. Реч је о манипулацији која групама доноси популарност, појачава њихов успех и чини их „финијим” у односу на heavymetal бендове. Неки од примера су песме „Every Little” групе Police (поручују да „зли имају моћ“); Rolling Stones у песми „Tops” кажу „Ја те волим – рекао је ђаво”; група Kiss у песми „God of Thunder” поручује слушаоцима „Сам ђаво је твој Бог“; Madonna у песми „When you say my name” пева „Hajl Satan”; Cindy Lauper стиховима песме „She Bop” поручује: „Тако си беспомоћан против злих, против свирања уназад”; Led Zeppelin преслушавањем песме „Stairway to heaven” уназад – открива: „Ја желим да живим Сатану – ја те љубим господе Сатано” чланови групе Eagles су написали једну од најслушанијих и за слух најлепших песама „Hotel California” (у њој је скривена сатанистичка порука, алузија на цркву Сатане смештене у хотелу у улици Калифорнија).

За извеснију будућност људског рода најопасније је што тзв. деструктивне снаге, које нису организоване само у тоталитарне и деструктивне секте, своју уништавајућу енергију усмеравају на децу. Агресивност је све чешћи садржај игара за децу.[3] И цртани филмови имају сатанистичке поруке, а јунаци тих филмова често имају облик монструма и што је опасније – веома сугестивно делују на децу.[4] Мисије у компјутерским играма направљене су са ратним сценаријима, а поједине подсећају на хорор филмове. На Интернету постоји посебан сатанистички сегмент посвећен вампиризму, а многе игре из тог виртуелног „тродимензионог” колор-сета спадају у најпопуларније игре за децу.

Уводна порука сајта под шифром http:/www.compusmart.ab.ca/jgbush/vamprinia.htm на енглеском гласи: Sell your Soul to Satan’s Sister Satana, at Satana’s little Piece of HELL!, а значи: Продај своју душу Сатаниној сестри Сатани на њеном делићу пакла. Најпопуларније компјутерске сатанистичке игре познавала су почетком ратова на просторима претходне Југославије и српска деца: Duke it out in D.C., Duke the Apokalypse, Duke Nukem 3D, Doom 1 и 2, Quake 1 и 2, Qizone for Quake, Hexen II, Wolfenstein 3D, Descent 1 и 2, Dark Forces, Killing time, Blood, Rise of the Triad, Heretic, Corridor итд. Наведени сатанистички сегмент Интернета завршава се поруком: And remember… Vampyres are all around You, што значи: Запамтите… Вампири су свуда око вас.

У неким од видео-игара Срби су „лоши момци” које треба победити. Све игре су интерактивне, што значи да играч посматра очима главног јунака, који се навикава на сатанистички амбијент. На кључним местима за наставак игре услов је да се крст окрене наопако и замрачи и/или закрвави просторија.[5]

Колики је културолошки захват сила зла и свих који им иду наруку, може се закључити и по начину на који деца у првом разреду ОШ „Свети Сава” у Београду уче (или су учила) експериментално енглески језик. Основна литература су књиге Јулије Ешворд и Џона Кларка I – SPY.[6] Главни цртани ликови су: Франкенштајн, вештица, вампир, Дракула и вукодлак.[7] Инструмент за кодирање речи – вероватно да би био у складу са ликовима – подсећа на инструмент који спиритуалисти користе за разговор са душама мртвих. Наравно, психолози би требало да истраже како и колико играчке у облику монструма, цртани филмови са ђаволима у облику љупког Хуга и филмови о Харију Потеру утичу на дечија схватања и какви су исходи сатанизованог васпитавања. Поред тога што деци ликови страшила изгледају веома љупко, мора да такви ликови још нешто чине њиховој надсвести, свести и подсвести. Деци, наравно, није ни понуђено да бирају да ли желе да уче енглески језик из књига са ликовима зека, пачића, срна, медведа, вукова или неких других ликова из стварног света. Религиозни људи би рекли: зашто им нису понуђени ликови анђела, уместо ђавола.

Београдска омладина је у прилици да прочита и кратку причу Хајнца Штадлера Школско позориште у издању „Беографита”:

„Деца играју неки комад. Главне личности су један гостионичар, један војник који тражи преноћиште, гостионичарева ћерка и ђаво. Гледамо исти комад по осми пут. Гостионичар, ћерка и војник глуме са променљивим успехом. Ђаво је увек сјајан”.[8]

Причи очигледно није потребан коментар, али је исто тако очигледно да је пораст криминалитета и броја злочина које чине деца, а касније омладина, у вези с наведеним продором сатанистичких порука и предмета у свет маште. Доказано је да се на тај начин напада национално, ментално, односно духовно биће свих који припадају квалитативним цивилизацијама.

Да игре за децу које се пласирају преко средстава за масовну комуникацију нису нимало наивне може се закључити ако се анализира „Битка за Загреб”, која је по облику слична игри „Ризико”. Та игра објављена је у Америци, где су дечије игре и симулације на рачунарима још 1977. године имале веома квалитетне сценарије за рат на тлу Савезне Федеративне Републике Југославије. У игри је скоро верно предвиђено разбијање Југославије и Југословенске народне армије. Уосталом, њујоршка фирма за публиковање симулација (Simulations Publications Inc., New York) већ двадесетак година избацује на тржиште игре за децу на бази сценарија за будуће ратове (Modern Battles). Слично је са видео и компјутерским играма. Уобичајено је да се ти сценарији заснивају на стварним војним проценама, објављеним у веома угледном часопису „Strategy & Tactics Magazine”. Прорачуни су преузети из научних истраживања; критеријуми су стварни, мапе верно приказују простор; јединице су постојеће. Ратне игре за децу реално одражавају територију држава са конфликтним ситуацијама.

Кроз игре се деца упознају са крокијем историје нација у вероватном жаришту, политичком ситуацијом, битним карактеристикама нација, географским положајем, рељефом, војним потенцијалом, односом снага, а на неки начин и односом државе у којој је креирана игра према „странама у сукобу”. Намењене су узрасту од 10 до 14 година. Квалитет видео-игара и веродостојност амбијената у симулираним мисијама толико су добри да деца могу да се припремају за будуће војнике и пилоте као да су на симулаторима у војним центрима за обуку, што су потврдили и најпознатији војни експерти.

Доуг Ричардсон је у чланку „Ратне игре у свету кибернетике” описао једну (не)обичну реакцију генерала. Наиме, након што су му приказали видео-игру „Kriegsspiel”, начелник немачког генералштаба, Фон Мафлинг, иначе веома цењени стратег, узвикнуо је: „То није игра, то је обука за рат!” Занимљиво је при томе да је најпознатију ратну игру „Gulf Strike”, према чијем се сценарију ратовало у Кувајту, креирао чувени дизајнер „ратни(чки)х” игара за децу Марк Херман, по наруџби Пентагона. Познато је да је Команда коалиционих снага у Заливском рату користила за обуку и одлучивање најмање четири програма заснована на видео-играма за децу: комерцијалне игре „Gulf Strike” и „Tacwar” (Tactical Warfare), игру JTLS (Joint Theatre Level Simulation) и игру „Janus”, креирану у Националној лабораторији Лос Аламос у Новом Мексику, која је популарна у многим државама, укључујући Канаду, Француску, Немачку, Велику Британију и Сједињене Америчке Државе.

Игра „Битке за Загреб” (The Battles for Zagreb) објављена је у едицији Modern Battles II (Four Contemporary Conflicts, SPI, 1979 ). Два детаља из те игре за децу указују на политику Сједињених Америчких Држава, њихов однос према рату и њихове циљеве. Прво, у вези са упознавањем Југославије, деци су, још 1978. године, понудили следеће елементе за игру: Југославија је политичко буре барута. Узроци рата могу бити спољашњи или унутрашњи. Загреб је магнет за Нато, али и за совјетске снаге. Вероватан је грађански рат између Срба и Хрвата („две југословенске етничке групе”). Затим, у сценарију за грађански рат пише: „Рат је узрокован растућом плимом хрватског национализма после Титове смрти; Хрвати најављују да ће формирати независну републику и грозничаво раде на њеном признавању у УН и свуда по свету; ‘Титова влада’, у којој доминирају Срби, оштро реагује”. У „Бици за Загреб” учествују снаге Натоа, совјетске снаге и јединице „крње” југословенске армије у распадању („због поделе јединица на лојалне савезној влади и лојалне републичким владама које теже независности и дезертерства припадника хрватске националности”).

У креирању те игре за децу у Њујорку 1977. и 1978. године „погођене” су три кључне ствари: 1) да ће рат изазвати хрватски национализам; 2) да ће се створити „независна држава Хрватска”, и 3) да ће се распасти Југословенска народна армија. За дечију игру то је више него озбиљно. Мора се признати да су аутори из „Strategy & Tactics Magazine” или изванредни прогнозери или само добро обавештени о циљевима, односно политици своје владе.

Једна од игара, о којој је објављен текст у „Дуги” из октобра 1998. године, предвиђа нови балкански рат почетком 21. века. Према уводном сценарију за компјутерску видео-игру под називом „IF-22 Reporter” у продукцији америчке фирме „Interactive Magic”, снаге УН напустиле су Сарајево 15. јуна 2002. након што Американци нису успели да се супротставе владама Француске и Немачке, „које су се енергично противиле продужавању мировне мисије…” У игри је све крајње реалистично: авиони, пејсажи, аеродроми и процедура летења, која у потпуности одговара важећим професионалним стандардима. Али, овога пута аутори игре понудили су играчима и један специјални изазов – бомбардовање Срба! Војници су били нестрпљиви. Бомбардовали су Србе три године раније – баш као што су претили те 1998. године. Сценарио је био правовремено разрађен.

Занимљиво је да је власник компаније за израду видео-игара бивши амерички војни пилот Џ. В. Селили, познатији под надимком „Дивљи Бил”, који је својевремено радио као саветник за развој стратешких планова у Пентагону. Да он још има посебну улогу у неокортикалном рату потврђује податак да је амерички ловачки авион Ф-19, чије је податке Пентагон дуго чувао у строгој тајности, први пут приказан у његовој видео-игри, лансираној 1983. године.

Квалитет америчких игара за децу је изузетан. Многи критеријуми могу се применити у савременој ратној вештини и проверавати на вежбама. Према сценаријима за дечије игре на рачунарима могу се извести и веома квалитетне командно-штабне ратне вежбе. То што су игре тако озбиљне на неки начин оптужује Вашингтон да припрема омладину за рат и децу да постану опседнута ратом. Може се слободно рећи да су деца која прихвате такву врсту игара одлично припремљена за схватање ратних игара, ратних вежби и борбену обуку.

Старија омладина (узраста од 15 до 25 година) има на располагању игре на рачунарима, с изузетно квалитетним симулацијама борбених дејстава. Постоје симулације поморских битака, битака оклопних јединица и интерродовских операција. Играчи се специјализују за операторе, нишанџије, возаче и командно особље. Често се од њих захтевају важне војне одлуке.

Занимљиво је да се одлуке играча и њихови поступци одговарајуће стимулишу. Грешке се не праштају. Психичка напетост током игре каткад је близу оне у стварној ситуацији. Порази се тешко подносе, а победама се искрено радује. Рачунари уз такве врсте симулација постају опсесија. Већина игара садржи више десетина војних мисија. Графика је готово филмска. Објекти на терену приказани су тако да дају виртуелну слику стварног просторног и временског растојања.

Из игара за децу могу се извући корисна искуства и за борбену обуку. У јединицама, на пример, велики проблем представља обучавање војника у распознавању авиона и хеликоптера, а он је изванредно решен у симулацијама. Наиме, „играч” не може да приступи игри уколико не распозна бар један од неколико десетина авиона. Како је распознавање кључ за улазак у игру, веома брзо се упамте профили авиона и других средстава, јер је играчима („пилотима”), односно операторима на различитим ватреним системима, веома стало до одређене игре. „Пилотирајући играчи” стичу осећај за реално време и учесталост опасности које их могу снаћи у току обављања задатка. Будући да су симулације базиране на истинитим подацима, играч може научити: величине борбених комплета, врсте и типове ракета ваздух-ваздух и ваздух-земља, врсте авио-бомби, начин полетања и слетања на носаче авиона и аеродроме савезника, врсте и број објеката за напад, време трајања лета (тактички радијус и долет), типове летелица које се могу појавити као непријатељева средства итд. Применом модема могу се, у одабраном друштву, симулирати садејство и подршка на истом борбеном задатку уз коришћење радио-везе.

То је, у суштини, елитна предвојничка обука, обука будућих пилота и оператора. На тај начин се, после доласка у војне школе, обука знатно скраћује. Мисије су толико комплексне, са укомпонованим војно-политичким варијантама и непредвидивим околностима, да изискују велико стрпљење, умешност и знање, како би биле успешно савладане. Њихова необавезност и занимљивост идеална су основа за стварање будућих бораца који ће своју „демократију и слободу” бранити широм света, далеко од својих домова.

Поред тога америчка децу уче да мрзе. Наиме, у америчком недељнику „Tomorrow’s Morning” број 273 (октобар 1998), који је „новина за клинце од осам до 14 година”, пише: „на десетине хиљада Албанаца је избачено из својих кућа на Косову од стране српских снага. Многи ће умрети по хладним шумама уколико Срби не оду”.[9] Дакле, зловоља према Србима уграђена је и у генерације које тек треба да сазру.

Неокортикални ефекти игара за децу често су веома видљиви. На пример, светска јавност је упозната да су се средином децембра 1997. године 732 малишана у Јапану сручила на под испред ТВ екрана, модрих усана и гушећи се, приликом емитовања 38. епизоде цртаног филма „Покемон”. Малишани нису издржали ментални шок изазван брзим и јаким блесковима светлости (узастопне муње из очију малог чудовишта по имену Пикачу). Мозак је на серију контрадикторних знакова (измена јако осветљених и скоро сасвим мрачних слика) реаговао природно: деца су добила вртоглавицу и/или епилептични напад. У Италији су два деветогодишња дечака, после дуготрајног виртуелног такмичења, пала на под, такође, са симптомима епилептичног напада (конвулзије, надражај на повраћање, згрчени мишићи итд.). Један се утркивао са славним Супер Мариом Бросом од Нинтенда, а други са јунацима приче о надахнутом Херкулу, једном од последњих ликова Волта Дизнија, на „Сонијевој” конзоли „плејстејшн”. Обе наведене игре имале су заједничко својство – на неколико секунди појављивала се јака треперава светлост, што је било довољно да се изазове напад епилепсије.

Очигледно је да су сатанисти и следбеници „сила зла” успели да се приближе деци. Наравно, нису ништа боље прошли ни одрасли. Њихов неокортикални проблем веома је сличан, будући да је проверено да филм „Професорка клавира” баца гледаоце у несвест.

Многима више није чудно што у Америци свако има, поред пиштоља, своју пушку и што се у српске дечије вртиће и школе уводе америчке методе васпитања, па се деца понашају као су у Самерхилу, а не у Београду. Креатори „новог светског поретка” негују тзв. слободе личности, заборављајући да те слободе, истовремено, „покривају” језуитско-вавилонску мафију, сатанизам, криминал и тероризам – против којих се Запад, наводно, бори свим силама.
________________________________________

[1] На сајту Сатанине цркве (Church of Satan) могуће је видети тачан опис тзв. обрнутог егзорцизма („reverse egzorcism”) тј. истеривања Божијег духа из човека запоседнутог њиме (дакле крштеног).
[2] Занимљиво је да су савремене методе утицаја на свест људи већ (зло)употребљене у америчкој јавности и то против најупућенијих у те методе. Чувени часопис „Економик” објавио је да је Џорџ Буш против Ал Гора користио у предизборној кампањи „невидљиве поруке”. Наиме, иза убедљивих, успорених порука на ТВ, које су говориле о предностима и програму Ал Гора, на екрану је била исписана порука за подсвест – „лажов”.
[3] Студија Стенфордског универзитета потврдила је да смањење изложености агресивном материјалу доводи до смањења агресивности. У последњих 50-так година увозом америчке (не)културе, медијске презентације често су тровале душу и свест људи и на тај начин изазване су бројне несреће, сукоби, бруталности. Медији својом понудом увелико одређују менталне програме и шеме које владају човеком, чак и диктаторски, уколико се дубоко укорене у свест и подсвест гледалаца.
[4] Када је васпитачица Нада Миљанић из Новог Београда упитала децу зашто покушавају да помере поклопац шахта, у чему су скоро успели, одговорили су јој: „Ми смо хтели да као нинџе корњаче уђемо у канализацију („Политика” бр. 30901, од 1. новембра 1999, стр. 12).
[5] Креатори видео игара за децу не морају имати зле намере, могуће је да не припадају организацијама са деструктивним циљевима, можда заиста мисле да су ратне игре за децу добре за развијање креативних способности и моћи предвиђања у деце, али би требало препустити психолозима крајњу оцену о томе како дечији мозак реагује на победе, поразе, опстанак и губљење времена поред компјутера. Будући да су те „игре“ замениле игру на свежем ваздуху.
[6] Julie Ashworth and John Clark, I – SPY (Course Book – 1 i Activity Book – 1), Oxford University Press, 1996.
[7] Не пласирају се само у Београду програми нове реформисане школе за „отворено друштво”. Напротив, др Хака Тахировић, педијатар из Бијелог Поља, пожалио се на експерименталне школе у Црној Гори у којима се током наставног процеса деца поистовећују са Дракулом, вукодлацима, вампирима, духовима и вештицама. Нови школски концепт преузет у САД назван је „корак по корак”, а противници концепта „прозивају га” као „школовање за ‘ново доба’”.
[8] „Беографити”, бр. 1, Београд, лето ’97.
[9] Потпуно исте речи изговарали су у то време Ричард Холбрук, Медлин Олбрајт и Бил Клинтон.
Од пријатеља са Интернета добио сам ову поруку /Monday, July 30, 2012 7:42 PM/ са питањима:
Седим на троседу и посматрам и слушам децу која су испред мене, а она, не примећујући да сам присутан иза њих, гледају у монитор мог рачунара и играјући видео игрицу “Grand Theft Auto: San Andreas” изговарају страшне речи:

„GTA ЈЕ ЗЛА ИГРА“, „МИ СМО КРИМИНАЛЦИ И УБИЈАМО ЉУДЕ“, „КАКО ЈЕ ЛЕПО БИТИ УБИЦА, АЛИ САМО У ИГРИЦИ“, „ПУЦАЈ ГА У ГЛАВУ!“, „ХАЈДЕ ДА БИЈЕМО ПЕНДРЕКОМ!“, „ХАЈДЕ ДА УБИЈАМО!“, „ПУЦАЈ ГА У ПИШУ!“, „ХОЋУ ЈА ДА УБИЈЕМ ЈЕДНУ БАБИЦУ!“ …

Та деца су се баш уживела у ту игру. Она као да су присутна само тамо. Информације које им улазе у мозгове су страшне. Свет је отворен, можеш радити шта год пожелиш. Можеш радити оне ствари које у стварном животу не би смео. Ипак, њих, изгледа, највише задовољава убиство. Шта мислите о томе? Да ли у овом случају мозак разликује стварност од нестварног? Да ли ће нас генерације које одрастају на оваквим видео играма спасити пропасти?
Будући да је одговор једнако важан као питање одговарам му јавно, не би ли одговорио на наведене дилеме још понекоме:

Светозар Радишић : Само истина може да буде прави лек


Извор: Треће Око

Пише Зоран Николић

Како размишља наш „теледириговани“ мозак и да ли има лека против огромног притиска помоћу кога глобализација хоће да нас униформише, а светски моћници да потру сваку црту националне и сваке друге аутентичности?

Моћ исцељења лежи у нама

Оваква питања не муче само нас, већ и становнике многих, знатно већих и утицајнијих држава на свету. Понеки озбиљан научник подигне глас против свега што се тренутно догађа на нашој планети, али медијска блокада и потреба да се људска маса унификује у својој безличности, просеку и склоности медиокритетском приступу и даље је победник у овом рату. А рат је одавно почео и још увек траје…

Управо о томе разговарамо са др Светозаром Радишићем, човеком који је недавно објавио десету књигу која се бави овом тематиком, а током претходних девет је најављивао управо оно што нам се данас дешава. Не само нама, већ и свим становницима планете. Да ли је, и у коликој мери био у праву, остављамо вама на процену. Овог пута, он је гост „Трећег ока“ који кроз последњу књигу „подвлачи линију“ и анализира целину коју сачињава његов креативни опус.

Ово је Ваша десета књига у вези са феноменима у мозгу, размишљањем, свешћу, умном повезаношћу човека са космосом. Зашто кажете да књигом „Како мислити – исцељивање информацијама“ завршавате свој научно-популарни опус?

Др Светозар Радишић

– У претходним књигама, почев од књиге „Неокортикални рат“, у којој сам описао најважније и најраспрострањеније начине којима се данас утиче на људски мозак, преко књига попут веома тражених књига „Скривено мисаоно оружје“, „Магија у неокортикалном рату“, Док мисли стварају космос“ и „Космички додир“, објаснио сам суштину људских сукоба и свео је на различитост расположивих информација. У књизи, која је могла да се зове и „Свемоћ мисли“, ставио сам тачку на несхватљиво важну тему о моћи информација садржаних у људским мислима, емоцијама и нагону. Како је реч о књизи написаној на крају трагања ка узроку светских збивања и појединачних проблема, она је врста сублимиране поруке читаоцима.

Описани су мисаони свет, психосоматика, космичке умне фреквенције, здраво размишљање, утицај аутохипнозе на подсвест, начин на који информације стварају стварност. Циљ је био, пре свега, да укажем на опасности, изазове и искушења који су пред људским родом, а и да укажем на путеве и излазе доступне захваљујући развоју наука и технологија. У трагању за истином, за коју тврдим да је коначни излаз, понудио сам пут до узрока.

Ваша схватања подсећају на дело „Пристонска гноза“ Рајмонда Ријеа, зар се не плашите да Вас не сврстају у јеретике?

– Човек има право да мисли, те сматрам да је моје мишљење само једно у низу. На основу свега што знам, сматрам да је Универзум почео да се ствара када се ништа није огледало у огледалу. Недостајали су „то нешто“ и огледало. Уосталом, Универзум од свог постања чини само енергија. Реч је о умној, самостварајућој и свепрожимајућој енергији. Све што постоји у универзуму („енергије“, материја, информације) суштински је скуп различитих, свеприсутних и свепрожимајућих облика енергије. Када не би постојали енергија, материја и кретање (космички садржај), систем људске реалности би се распао, а сазнање би изгубило смисао.

У таквој средини човек, који нема чула за време и простор, покушава да спозна себе недовољно схваћеним мислима. Сигурно је да му несавршенство чула и одсуство свести о моћи инстинкта и интуиције ствара потешкоће у оријентацији и доприноси неразумевању времена и простора као кључних, пресудних и суштински парадоксалних феномена. За човека се све видљиво заснива на невидљивом, све доступно на недоступном, а све стварно на нестварном. С друге стране, без познања Бога немогуће је схватити како човек мисаоно функционише у космосу и како је могуће да су мисли толико моћне. Где год се пише о Богу на научни начин, који свакако не подсећа на црквено-догматски, постоји зебња од несхватања исписаних информација, без обзира што је речено како оне настају.

Заштита је омогућена догматском тврдњом да је Бог допустио избор – и на тај начин слободоумље – и захваљујући чињеници да су сви људи уникати. Тврдња да је Бог исто што и „умна енергија“ заиста је смела иако је научно заснована, а то значи и експериментално потврђена. Уосталом, поистовећивање Бога са свепрожимајућом умном енергијом није у колизији са тврдњом светог Јована Дамаскина да је само Бог по природи бестелесан.

Ви нисте научник коме је матична област медицина, па опет значајан простор посвећујете психосоматици. Како то тумачите?

– Психосоматска медицина покушава да разреши и недовољно истражен однос између материје и онога што се назива несвесном психом, будући да се све чешће помиње да су психа и материја заправо иста појава: „Једна посматрана изнутра, а друга споља“, како је говорио још Карл Густав Јунг. Још у старој Кини лекари су добро знали да емоције и мисли имају снажан утицај на људски организам. Те две врсте информационе енергије посебног типа у стању су да изазову различите болести и код телесно веома снажних људи. Довољно је само да „ударе“ на најосетљивије место у организму и појавиће се болест. Психосоматска обољења настају на релацији душа – тело, мада суштински човекова душа није део човека – она је исто што и човек сам. Душа је свепрожимајућа, будући да прожима тело и човекову животну енергију, и не може да опстане без њих. Психосоматика је мени омогућила основу којом доказујем да информације утичу на подсвест и тако разарају, или исцељују душу.

Шта је по Вама здраво размишљање и зашто је оно значајно?

– Исцељење настаје изнутра, а покреће се мислима (самосвешћу или наумом), биљним мелемима, амајлијама, лековима, симболима, вером, потпуном променом начина живота, подешавањем фреквенције протока енергије или под утицајем човека од великог поверења. Подсвест болесних или на психосоматској основи оболелих људи, ради исцељења, треба да прими информације у облику „здрав сам“, „ритам мог срца је природан“, „крвни притисак ми је стабилан“, „немам проблема“, „лечим се“, уместо речи „болујем“, „није ми добро“, „биће боље“, „нека ти се убудуће испуне све жеље“…

Подсвест поправља стање организма и уређује га на основу информације типа „здрав сам“, јер када прими информацију „бићу здрав“, оздрављење ће чекати, јер је време у информацији неодређено, измиче садашњем раду, те се тако ефекат исцељења никад неће постићи.

Зашто аутохипноза, а не медитација и хипноза?

– За самоисцељивање је најважније трасирање пута до подсвести. Хелмут Хансен је у књизи Моћ хипнозе сликовито објаснио за већину људи несхватљив свет – свет хипнозе. Према његовим истраживањима, Емил Куе (1857–1926), човек који је развио науку о аутосугестији, први је схватио да је суштина хипнозе – аутохипноза, и да је увек, у сваком решењу проблема реч о ефектима аутохипнозе. Од Куеа потиче изрека: „Наше дејство не подстиче воља, већ способност имагинације (ментално представљање)“. Његов познати закључак је да свако може сам себе да хипнотише и да је аутосугестијом могуће отклонити сваку своју болест. Дословно је рекао: „Научите да сами себе излечите, ви то можете. Ја лично нисам још никога излечио. Могућност излечења лежи у вама. Позовите у помоћ свој лични дух да служи вашем телесном и духовном здрављу. Биће ту. Он ће вас излечити и бићете снажни и срећни.“

Кажете да је информација пресудна за све што се дешава?

– Информација је садржај енергије којим се она самообликује. У току самообликовања и након њега преобличава се и информациона материја. На тај начин у космосу је све информисано. Информације приказују својства енергије и материје, а уз то условљавају све односе и процесе у Универзуму. Оне су средство за претварање енергије у различите облике и за стварање различитих материјалних стања. За избор информација, према разним критеријумима, неопходни су знање, искуство и мудрост. У зависности од тога на шта утичу, информације могу да материјализују и дематеријализују енергију. Тако једна реч, као шифра (код) са унапред утврђеним менталним значењем, када се налази у емоцијама или мислима, спаја, обједињава и акумулира енергију. На тај начин покреће процес измене енергијског стања и преобличавање енергије, промене ритма и учесталост њеног кретања. Овде је реч о најснажнијем космичком утицају, којим се мења суштина (то значи и одлике) онога на шта су информације усмерене. У случају самоподешавања душе, информације утичу на подсвест. Разлика између информација и мисли је у томе што мисли преносе информације.

Одакле?

Па из „умне енергије“.

Како?

Једноставно, човек је космички, енергијски организам, енергијски утопљен у свемир. Он за комуникацију са космосом користи мисли као вид енергије. Све време је чулно отворен за информације, а несвесно их прима само у стању дремежа, сна и дубоког сна. У стању дубоког сна информације могу да мењају личност.

Мислим да ниједан интервју не може да обухвати Ваше дело. Шта је суштина Ваше замисли?

– Јак човек усмерава енергију на промену ситуације, а слаб сву енергију троши на равнодушност, патњу, увреде, самооптуживање и незадовољство. Понудио сам начин за исцељивање информацијама, ради отклањања предрасуда претворених у уобразиље. Речју, покушао сам да помогнем људима у њиховом освешћивању, које ће бити неопходно за опстанак у неизвесној, блиској будућности.

Сергеј Kара-Mурза: Како да избегнете манипулацију свешћу


Извор: Нови Стандард
уторак, 18 октобар 2011 13:49
Аутор превода: Сава Росић

Закључни одломак из капиталног дела руског научника „Манипулација свешћу“, које се недавно појавило на српском језику.

Сергеј Георгијевич Кара-Мурзај

Филозофско-социолошка расправа Сергеја Георгијевича Карамурзе (1939) „Манипулација Свешћу“ (Москва, 2000) кроз низ практичних примера показује како се током последње деценије прошлог века, уз помоћ медија али и на друге начине, водио рат за освајање свести милиона Руса. Производ тога било је њихово свођење на пуку гомилу која је слепо слушала поруке своје политичке и остале псеудоелите. На тај начин неолиберална идеологија, чије је деловање унутар руског народа допринело и распаду СССР и каснијем растакању Русије, довела је ту земљу пред данашњу судбинску дилему. Наиме – према Кара-Мурзи – или ће се Русија сасвим прилагодити свим западним стандардима, у оквиру којих не може да прође добро, или ће почети да гради механизме одбране од туђинске идеологије и превласти.

Онолико колико је Кара-Мурза упућен, посвећен и креативан аутор и онолико колико проблеми Русије из 90-тих година веома личе на проблеме данашње Србије, утолико се његова књига може читати и као изузетан приручник за сваког од нас како да се одупремо манипулацијама и наметању система таквог вредности који грађане своди на пуку бесловесну гласачку машину, док се за исто време пљачкају њихова добра и национални ресурси.

„Нови Стандард“ објављује закључно поглавље Кара-Мурзине студије, које је формирано управо као низ практичних савета како је могуће одупрети се медијском терору и погубној манипулацији нације средствима јавног говора.

Закључак

Ова књига није технолошког карактера. То није приручник за практиковање манипулисања нити упутство за заштиту од манипулације (самоодбрану без оружја). Главни циљ књиге јесте да пружи материјал на основу ког свако може размислити о избору пред којим данас стојимо. То није избор председника, партије или чак политичког уређења. Иза свега тога стоји избор животног устројства (врсте цивилизације). Међутим, лично мислим да је то за многе заправо избор између живота и смрти, али нећемо ту тему овде да развијамо. Данас се батргамо између две врсте животног устројства, и упорно нас гурају ка оној обали где ће манипулација свешћу постати главно и скоро тотално средство превласти, тако да ће кроз извесно време пред нама чак сасвим нестати проблем и избора, и борбе.

Они који такав исход неће и спремни су да пливају тражећи другу обалу, макар и у магли, па чак и да пливају против струје (или бар да се праћакају у месту док не сване), у овој књизи могу да пронађу извесне оријентире. Постоје темељне, инертне структуре које треба штитити ако не желимо да нас извуку на обалу манипулативног друштва. Те структуре још ни издалека нису скршене, њихово очување зависи од молекуларне подршке свих нас, од масовног пасивног отпора.

Ради се, пре свега, о руској врсти школе – онаквој какву је уобличила наша култура у совјетско доба. То је школа која репродукује народ и врсту културе. Она не да младом нараштају да се претвори у гомилу индивидуа, да постану људи масе. Она отежава и замену наше културе мозаичком културом човека масе. Школу ломе, али ју је тешко сломити, предубоке је корене пустила у народ. Међутим, капи нагризају камен, и без свесног отпора свих нас руску школу ће скршити. Веома важан грудобран наше културе представљала је, свакако, наука руске врсте. На несрећу, она се молекуларним отпором не може заштитити, исувише је то нежан цвет, потребна му је подршка државе а она, по свој прилици, има друге циљеве. Изгледа да ће се наша наука спасти само у виду семења у смрзнутој земљи. Кад сунце огреје, и оно ће проклијати, али плодове нећемо скоро видети. У наредним годинама ћемо морати да, малтене без науке, тражимо пут, да делујемо грубље, с већим грешкама и губицима. Плаћаћемо сопствену неодговорност. Јавна гласила већином, а телевизија тим пре, скоро да уопште нису наши. Они су очито почели да служе манипулаторима. Могло се, уз постојање минимума политичке воље, спасти понешто од локалних новина и локалне телевизије, али такве воље код нас није било.

АКТИВИРАЊЕ СТЕРЕОТИПА Увек би требало да изазове сумњу ако се политичар или јавна гласила апелујући на нас упорно обраћају нашим стереотипима, буде наше осећање некаквог заједништва, истичући нашу различитост од њих – других. Тежња пошиљаоца саопштења да стереотипизира наше понашање, то јест постигне да ми информацију примамо и на њу одговарамо у складу с нормама понашања одређене заједнице – поуздани је знак манипулације.

Други општи закључак – увек и свуда, и у јавности, и у мислима, одупирати се атомизацији, претварању у индивидуу. Данас се не ради о идеалу саборности или народности, већ о очувању међуљудских веза као средства заштите сопствене личности. Оном притиску који се на нашу свест врши можемо као личности одолети само ослањајући се на душевну подршку сабраће. Сваки чин очувања, стварања или васпостављања међуљудских односа – то је откидање комадића простора од манипулатора. Било да дамо рубљу просјаку или просто са њим разменимо погледе, да се нашалимо са пиљарицом на тржници, уступимо место у метроу или се посвађамо са рођаком који нас је увредио – све то јача нашу психолошку заштиту од манипулације. Важно је да у свим тим везама има дијалога. Да то не буду везе човек-ствар, већ човек-човек. Нема ту никакве сентименталности, никакве проповеди доброте, само трезвеног и чак циничног прорачуна.

И у извесном смислу супротан савет – на сваки начин избегавати губљење свога ја и уједињавање у гомилу. Опасност од стварања гомиле данас није у физичком окупљању у масу. Напротив, код нас се сада окупљају углавном организоване масе. Оно што видимо као скуп, митинг или чак барикаду, засад још пре личи на одреде, а не на гомилу – још нисмо прошли ступањ атомизације. Гомила се ствара управо онда када смо изоловани и уједињени преко телевизора. Када међу нама нема непосредног душевног додира и нема дијалога, већ постоји хипнотичко дејство из једног центра – као на рок-концерту или на стадиону који слуша фирера. У те је гомиле боље не ићи. Јер, речено је у Библији: Не идите на безбожне скупове. Рекло би се, а зашто не отићи? Саслушати, мало бити сам свој неистомишљеник. Значи, не сме се, у Библији лош савет неће дати. Ми мислимо да је наша свест чврста, али говори безбожника продиру у подсвест. Па где су код нас такви скупови? Тамо где емитују манипулатори с којима не можеш да ступиш у дијалог. Нису страшне дебате, па макар оне биле увредљиве, страшан је улагивачки глас с екрана или из звучника коме не можеш поставити питање или узвратити.

Најзад, треба узимати, скоро на силу, као лек, окрепљујућа културна средства – све оно што у себи носи традиционална знања и симболе. Прочитати Тараса Буљбу или књижицу пословица, слушати руске романсе – то данас није задовољство већ лечење. Уосталом, корисна је свака добра литература или музика, све се данас другим очима види.&нбсп;

То су најопштије мисли. Мислим да се из књиге могу извући и понеки ограниченији закључци. Први од њих бих овако изразио: прихватити као догму да су јавна гласила данас иструмент идеологије а не информисања. У њима оно главно представљају идеје које се кријумчарењем убацују у нашу свест. Но, они у виду легенде, покрића, мамца на кријумчарским колицима возе и траву информација која нам је потребна. Без ње не можемо, и принуђени смо да гутамо оно што нам дају. Наш је задатак да се научимо да испљунемо максимум отрова, да га не жваћемо, па чак и не држимо у устима. Дабоме, део тога доспеће у желудац, троваће нас, али се треба трудити. У ту сврху треба заузети гледиште интерпретатора, полазити од начела херменеутике. То јест, од самог почетка бујицу саопштења не примати здраво за готово, већ се сваки пут упитати: Шта иза тога стоји? Зашто нам то саопштавају? Тако се јавља проблем дијагностике – одвајања жита од кукоља. Па нека је наша вејалица лоша, одвајање врло грубо, много жита се изгуби, много прљавштине остане. Свеједно, чак је и груби филтер врло користан. Невероватно колико се много просеје једноставно зато што се по глави врзма контролно питање. Довољно је ослонити се на интуицију, на осећање. Чим нањушиш да из саопштења штрче уши – оно онда неће ући у подсвест, а већ упозорена свест ће га проверити.

%d bloggers like this: