Гашење Атлантиса: И дуже од века траје ноћ


Извор: Печат

Пише проф. др Милан Брдар, редован гост емисије „Атлантис“

Данас бити послушан овој власти или неком њеном надобудном припаднику, више је од бурлеске и потврда да послушник нема елементарног самопоштовања. Једно је било забрана у време комунизма у име идеје, а сасвим друго је данас, када се ексцеси Империје и власт у Србији држе заједно још само под кишобраном епохалне бруке, и откако ЕУ посрће попут сипљивог коња с Вашингтоном на грбачи.

Десило се да је предводник тог шареног јата човек у толико позним годинама да је више непристојно што уопште фигурише у јавности, у младости добар ученик стаљинизма и титоизма, против којих је био у средњим годинама у име изворно-казанског комунизма, да би на прагу девете деценије постао гаулајтер неолиберализма. Као професор међу студентима је остао најпознатији као пропагатор Марксових идеја о слободи штампе. Књижицом његових текстова коју је приредио („Вук Караџић“, Београд, 1971), стално је махао на часовима, што је континуирано радио и две деценије касније, као да је у њој видео своје животно дело. („Ко о чему, баба о уштипцима“.)

Као један од сталних сарадника/гостију емисије „Атлантис“ на Радио Бео­гра­ду 2 протестујем због њене забране. У стварне разлоге за забрану улазе и моји ставови, иначе изложени у низу емисија нарочито током последње три године. Поуздано знам да је у току протеклих годину дана на колегијуму више пута било речи о мојим иступима, да је чак било предлога да се емисија укине или да се барем мени забрани приступ у зграду Радија.
За Радио Београд 2 везан сам и тиме што сам лауреат годишње награде за филозофију, теорију уметности и естетику, за годину 2002. Награђена књига носи наслов „Филозофија у Дишановом писоару“ (Књижарница „Зорана Стојановића“, Сремски Карловци, 2002). Ове чињеницу помињем због специфичног стицаја околности: садржај књиге који је те године био разлог за тако ласкаво признање, једним делом би данас био разлог за забрану исте. У исти мах тај део садржаја открива нам рецепт по којем се збива све ово са слободама у Србији.

Легенда и стварност

У свом роману „И дуже од века траје дан“ („Просвета“, Београд, 1981) велики совјетски (казахстански) писац Чингиз Ајтматов прича древну легенду. У њој је реч о племену Жуанжуана, људи ратника сурових по томе шта су радили с поробљеним противницима. Бријали су им главе, до последње длачице, и одмах на теме стављали још врућу кожу тек заклане камиле коју су звали шира. Како су их држали неколико дана на припеци, без хране и воде, кожа скројена у облику капе за пливање брзо се сушила и спајала се с власима косе која је израстала и под њеним притиском урастала у главу, тако да је све више стезала лобању несрећника који је све то време трпео паклене муке. Када се кожа осуши, шира главу жртве покрива попут шлема, муке престају, а несрећник више нема ни разума, ни свести. Наизглед је здрав и ништа му не фали, може да се споразумева с околином али је био лишен памћења, више се није сећао ко је, ни детињства, ни оца, ни мајке, ни свог имена, једном речју био је лишен свог „ја“. Такве робове звали су манкурти. Манкурт је, заузврат, поседовао низ корисних особина: био је апсолутно покоран и безопасан, никад није помишљао на бекство, тако да није било потребе да их неко чува, а у исти мах могли су да их запосле као најверније чуваре.
Данас бисмо рекли да су Жуанжуанђани били дивље азијско племе, да то с нама модерним Европљанима нема ништа. На томе би остало да Ајтматов у другом току радње романа не приповеда о совјетско-америчкој здруженој акцији заштите Земљана од контакта с новооткривеном суперцивилизацијом, одлуком да се око Земље успостави заштитни транскосмички режим под називом операција „Обруч“ с инсталацијом серије пројектила спремних да униште сваки предмет који се из космоса приближава Земљиној кугли.

Поред ова два постоји и средњи ниво метафоре: партијском функционеру који долази својим сељанима да би их фасцинирао знањем, одушевљено им прича о томе како ће се у будућности помоћу радија управљати људима из једног центра, као аутоматима! Појединцу ће се чинити да све ради по својој вољи, а у ствари радиће по директиви одозго.
Метафора операције „Обруч“ развија се у три варијанте: у виду обруча око ума појединца – путем шире у виду отврдле камиље коже; ума цивилизације – опкољавањем планете; и колективне свести поједине државе – системом медија, а уз помоћ комуникационих сателита. Сврха је увек једна и иста: заборавити прошлост, не постављати питања, не знати за Разлику, Друго и Могућност друкчијег, коначно, бити помирен са собом и датим светом као да је реч о „најбољем од свих светова“. Ово треће није остварила совјетска, али остварује преостала Империја ширењем НАТО-а по сателитским земљама Источне Европе и инсталацијама ракетних система усмерених према Евроазији.

„Реалност коју треба имати у виду”

Операција „Обруч“ истог типа, директивама одозго, спроводи се над многим земљама, па и над Србијом, ево, већ десет година. Људство планете још увек издељено по државама, будуће је светско, космополитско стадо којим планирају да владају пошто га сатерају у безобличну масу. За сада, неопходне су им локалне елите које ће их глајхшалтовати. Локални владари њихови су робови, манкурти. Они су претходно прошли процедуру „Обруч“, па су едуковани за чување народа у својим земљама, због чега их „демократски“ доводе на власт, путем свакојаких „меких“ револуција. Као владаре, пуштају их да пљачкају сопствени народ, они ће ионако све наплатити. Робови су прошли процедуру „едукације“: поробили су их још као студенте; деведесетих су им увелико бријали главе, а да ови нису сањали шта их чека, две хиљадите су им на ћеле почели да стављају још влажне камиље коже, чије стезање су почели да осећају тек од 2001, да би до данас постали верни чувари, способни да се љуте – на народ, што се још увек не понаша као стадо. Да би то постигли теже потпуној медијској контроли, рачунајући да ће у мраку народ брже капитулирати.

Писоаризација и концлогорогија

Једина разлика између древних Жуанжуана који су јели сирово месо и ових ултрамодерних у скупим оделима, садржана је у томе што су први манкурте правили силом, од поробљених ратника, а ови други императивно захтевају да то чинимо сами са собом – добровољно и масовно! „Ми смо ваши пријатељи, и што год да учините ваша је ствар, и на вашу одговорност“. О томе ћу нешто шире рећи са становишта антиципативне шеме изложене у награђеној књизи још 2002. године, која се низом догађаја током последњих година систематски обистињује пред нашим очима.

У књизи сам својеврсни феномен уздизања керамичког мушког писоара у статус уметничког дела (познати перформанс Марсела Дишана) развио у парадигму, омогућава разумевање главних догађаја ХХ века: од бољшевичких револуција, преко судбине филозофије и друштвене науке у тој авантури, до пада Берлинског зида и постсоцијалистичке ере глобализације, с посебним освртом на судбину Србије у епохалном „тријумфу“ неолибералне најезде Империје на остатак света. Процес се једноставно може представити с два тока: први којим се безвредна ствар уздиже до узора вредности, и други, њему комплементаран, којим се све што је било вредно срозава до тачке безвредног. Ова два тока чине епохални процес писоаризације: све што је имало вредност, од националне културе до личног достојанства, а све што упадне у актуелну машину глобализације као последњег похода Империје у освајање света бива срозано до тачке безвредног писоара, у који може онда дословно речено да се врши свака врста нужде. Истовремено супротним током одвија се компензација изгубљеног, утолико што свакојако импортовано смеће, и оно што смо сами ценили као ниско, прљаво и зло, уздиже се до нивоа узора, нове вредности, праве ствари. У свему томе основну улогу има пар политичка моћ-медији, који чине машину попут парног ваљка за пеглање мозгова и дресуру људи.

Ова процедура сажето је изложена у 7. поглављу „Постмодерна концлогорологија или педагогија навикавања на Дишанову шољу“ (стр. 177, и даље). Парадигма Дишанове шоље је универзална: она може да буде дефиниција појединца, сведеног на ниво манкурта који мумла само једну реченицу: „Европа нема алтернативу“, или може да буде, нешто стилизованија шоља из које се пије оно што нам Империје и Европска унија сервирају, тако што морамо да клекнемо на колена, нагнемо се напред и испијемо садржај без бунта. А може да буде и цела држава.

На почетку педагогије жртва је имала етикету писаора, док то још није била. На крају, кад то постане – добија етикету новоевропског грађанина.

У тренутку када се забрањује „Атлантис“ изложена процедура је добро поодмакла, а сам чин забране један је веома важан прилог њеном остварењу до краја, путем осионе и кукавне забране. Забрана је кукавна, прво јер се крије њен аутор, а уз то, открива се да Управни одбор или Програмски одбор чине људи савитљиве кичме, који би ваљда требало да раде у циркусу.
У светлу антиципације изложене у књизи, везане за то да нас чека нова фаза концлогорологије по освајању Троје-Србије изнутра, од странака ДОС-а очекивао сам све и свашта, само не нешто добра за ову земљу. И зар нисмо и даље медијски затворени у концлогор, који се у међувремену проширио на још неке непослушне по свету, и зар није јасно да је под влашћу „демократских снага“ на делу и те како видљив програм с поглављима: Србија-Колонија-Депонија-… па Европска унија.
Пошто смо већ довршена колонија Империје и ЕУ налазимо се на степену одмакле депонизације. Већ смо увелико депонија: како празне сламе неолиберализма, измлаћене још пре једног века, тако и осталих треш идеја које нам импортују и кљукају нас, преко филмске продукције америчког пропагандног ђубрета на свим ТВ програмима, кич изјава западних нам пријатеља, до анахроних манира стараца, политичких актера изашлих из стаљинистичког шињела које су прву половину живота учили да заводе комунизам, а остатак живота проводе у завођењу либерализма, на подједнако глуп начин – претњама и забранама.
Уза све то, Србија је депонија уништене привреде, опустошених и у бесцење распродатих фирми с радним народом претвореним у гомилу просјака испод западне шаргарепе. Пљачкаши ове земље, дојучерашњи безгаћани, у стању су да нас у свом цинизму питају: „А, зар имамо другу перспективу осим европске!“
Ако кажем да депонизација Србије још није потпуна, онда то значи: прво, да су овакве забране, уз готово успостављен потпун медијски мрак, неопходан услов да се иста доведе до краја. У томе је улога те више него глупе мере, као што је отпор тој глупости услов да се Србија не угуши у смраду писоаризације.

Част забране и бешчашће позива

Истини за вољу, супротстављања су толико ретка да представљају ексцес, ето, на пример, у случају „Атлантиса“: Биљана Ђоровић

Данас бити послушан овој власти или неком њеном надобудном припаднику, више је од бурлеске и потврда да послушник нема елементарног самопоштовања. Једно је било забрана у време комунизма у име идеје, а сасвим друго је данас, када се ексцеси Империје и власт у Србији држе заједно још само под кишобраном епохалне бруке, и откако ЕУ посрће попут сипљивог коња с Вашингтоном на грбачи. Зато онај ко се повинује таквој одлуци или показује да је жртва страха у костима из времена титоизма, или да жртвује свој интегритет ради „пет минута“ власти, па било то и из уредничке или директорске столице.

Кулоарски позната чињеница да рвање због „Атлантиса“ у Радију траје више од годину дана, само сведочи да поред професионалаца патриота у Радију делује и огранак проусташког лобија (што је потребно јасно рећи), чији припадници делују и по многим телевизијама, радио станицама и листовима. Они отворено српски народ третирају као стадо, с мањим или већим степеном расизма, глумећи моралне јаничаре да се ко због тога не би побунио. Као логистичка подршка продужења рата против Србије мирним средствима, добијају нервне нападе кад чују да неко оспорава монтажу „Сребренице“, предаје КиМ, или отворено говори да је против геј и лезбо парада.

Они који би по вокацији требало да воде рачуна о достојанству ове државе, народа и националне културе, одавно су научени бежању у мишју рупу и дволичности, у страху да не буду проглашени за „српске националисте“, пази богати! Зато, под овом и оваквом антисрпском влашћу отворено и без зазора говоре – једино антисрби. И док се Срби интелектуалци стиде и плаше да се успротиве, ови се поносе што усред Србије могу храбро и смело да спроводе писаоризацију свега националног, од језика и културе, преко историје и традиције, до највиших институција државе и народа. Ова власт то омогућава доводећи до краја своју титоистичку тортуру, карикатуралну онолико колика је разлика између фарсе и бруке.

Полуанонимне особе које у Управном одбору седе само по партијској линији могу бестидно да тврде како се „злочини не смеју релативизовати“, а одавно немају смелости да више помену злочин над Србијом и народом 1999; у стању су да говоре о манијацима који брбљају о „запрашивању с неба“, а више не смеју да помену запрашивање Србије „осиромашеним уранијумом“; затварају нам уста пошто су их претходно затворили себи.

Ликови који ћуте о слоновима, а лове комарце су манкурти чији западни господари знају да их не треба чувати јер су добро „уштимовани“ да нас путем медијско-педа­гошко-пропагандне контроле одуче од своје традиције, историје, имена и корена, колективне и индивидуалне аутономне свести, културе, идентитета и интегритета, а у погледу потреба сведу на ниво желуца у арени тржишног животињског царства.

Из тог табора дошао је притисак за забрану „Атлантиса“, што није ни чудо јер им је као шареном друштву једини заједнички именилац антисрпство „увек, свуда и по сваку цену“, за које је „мрак“ свако ко не благосиља ђубре, како оно које сами медијски расипају, тако и оно које са Запада долази. А да углавном долази ђубре нема сумње.

Десило се да је предводник тог шареног јата човек у толико позним годинама да је више непристојно што уопште фигурише у јавности, у младости добар ученик стаљинизма и титоизма, против којих је био у средњим годинама у име изворно-казанског комунизма, да би на прагу девете деценије постао гаулајтер неолиберализма. Као професор међу студентима је остао најпознатији као пропагатор Марксових идеја о слободи штампе. Књижицом његових текстова коју је приредио („Вук Караџић“, Београд, 1971), стално је махао на часовима, што је континуирано радио и две деценије касније, као да је у њој видео своје животно дело. („Ко о чему, баба о уштипцима“.) Није ни чудо, јер му је научно дело за 40 година рада остало прескромно да би било видљиво, а камоли значајно. У зло доба, на прагу девете деценије живота, тај бивши омладински функционер с Голог отока, под руководством учитеља му Титовог џелата Јова Капичића, актуелног омладинца ЛДП-а, забрањује и шаље поруку а лà Сен-Жист: „Нема слободе за непријатеље слободе“.

Уз њега се јавио анонимус Жељко Ивањи, познат само по томе што у Управном одбору седи као члан странке за коју се више не зна јал’ јесте или није, такође препариран тип који је убеђен да су Срби у Сребреници починили злочин миленијума и да они који то доводе у сумњу могу да буду само злочинци које треба на време уклонити да „не трују свест грађана“.

Уз њих су чланови Управног и Програмског одбора РТС, знаменити по ћутању као знаку одобравања, само зато што је бивши млади џокеј с поповских леђа, у позним годинама прешао на грбачу целе Србије, изјавио да је „као слу­шалац незадовољан садржајем ‘Атлантиса’“. Па, зар да се због тога емисија забрани? Није му довољно што Србију већ јаше као најскупљи и најалавији посланик у њеној историји, него захтева да се радио програм прилагођава његовом укусу, па да му се „свиђа“. Ето, то је писоаризација! И нико да му каже: „Ма, дај, стари, јел ти то озбиљно?“ – него ћуте као у времену Титове страховладе. Само што овако нешто ни Тито није радио. Јахач Србије и њене слободне речи губи из вида да је то могао да изјави у својој кући, а да је на Управном одбору представник свих грађана који плаћају претплату.

Ако рачунају да ће им било ко поверовати да су ову забрану изрекли „у име демократије и професионализма“, онда само осведоче да су регредирали до нивоа политичке и сваке друге деменције, што је најчешће последица дрскости и ароганције. А често и старости.
Бити у друштву с њима, значи са собом учинити исто што су њима западни пријатељи већу чинили: срозати се до нивоа писоара у галерији Европске уније. Зато човек од интегритета може само да каже:

„Част је бити забрањен од вас, као што је брука бити с вама!“

Професионализам и његови последњи дани

Радио Београд 2 је кућа која је одувек пленила високим професионализмом, с већином новинара и аутора који само могу да служе на част и славу Радија у целини и овој земљи. Ово кажем на основу контакта с људима из куће у току девет година, на основу гостовања у преко 40 разних емисија. Управо због тога био сам запањен изјавом уредника Ђорђа Малавразића да је он реализатор забране и да се „у потпуности слаже“ с оценом Програмског одбора („Политика“, од 30. марта, о.г). „Ако неко из демократског дела јавности сматра да таква емисија треба да обележава Јавни сервис, онда треба да преслуша неки од снимака, па ће се лако разуверити.“Значи, грађани „из недемократског дела јавности“ то разуверавање не заслужују, без обзира на то што плаћају претплату. Но, на страну дискриминација, држимо се предмета. Да је г-дин Малавразић изрекао провидне псеудо разлоге за забрану, нарочито уз оно да се с одлуком „у потпуности“ слаже, јасно је сваком ко иоле има искуства са забранама из предмилошевићевског периода (јер их у време „Милошевићевог тоталитаризма“ није ни било). Бар да је изоставио оно „у потпуности“.

А зашто никад дотични из „демократског дела јавности“ у току годину дана нису тражили да дођу у „Атлантис“ и оповргну приче нас чудака и чаробњака? Тим пре што су у центрима „демократије“ помно слушали емисије и снимали их, као Удба у време Ранковића. Ово је логично питање, али је и наивно.
Прво, нису тражили учешће зато што немају шта да кажу аргументовано и чињенично засновано. Као паролаши плакатске свести, могу чињенице само да крију или да забрањују оне који њима аргументују, што ево сада чине.

Друго, гнусоба целе акције састоји се у томе што с њихове стране годину дана тече акција „сачекуше“, с циљем минирања „Атлантиса“. Уредница је врло често звала госте из њиховог табора, било да се суоче с нама или с њеним питањима. Редовно су одбијали и избегавали. Тако су израдили алиби, којим машу јахач попова унапређен у јахача Србије и кандидат за његовог посилног – а преузима и главни уредник: да, ето, у емисији није било оних „који друкчије мисле“?

А како стоје ствари везане за могућности „да се чује друга страна“ код перјаница професионализма? Ако погледамо медијску сцену, колико има радио и ТВ станица са којих се пљује по свему што је српско, с којих нас уче пузању пред Европом и Империјом, када одређени јаничарски листови и ТВ куће Србима пресуђују пре суђења, а поводом Хашима Тачија упозоравају да је „невин док се друкчије не докаже“, које ћуте о „трговини органима несталих Срба“, а вриште због сваке ситнице на основу које макар неком Србину у кафани могу да окаче нацизам и расизам, кад нас засипају телевизијском идиотијом и веселим простаклуком док земља одлази у мајчину, и тако даље, до бескраја, онда то није једностраност него је професионализам, јер се све ради по вољи и самовољи „демократске власти“? Шта мари што ни на једним од тих повода не могу да се појаве они „који друкчије мисле“.

„Атлантис“ је био изузетак јер је искакао из те унисоније и зато је скинут. Да не ремети хор безбрижног проевропско-америчког брбљања. Али, то једноумље је програмирано споља, као што је деведесетих био хаос разноумља; управо то је акција „Обруч“ која се довршава над Србијом, којом се свакој одраслој особи ставља шира око главе, да нам стисне и истисне мозак. Јахач Србије и његови ученици не само да против тога не смеју да писну, напротив, као успешни ђаци процедуре навикавања на Дишанову шољу, они весело, с ентузијазмом саучествују у том медијском мраку, своје бескичмењаштво претварају у врлину, антисрпство у доказ „културе“ и епохално достигнуће, дрскост и ароганцију у норме бонтона, а вољу троше у трагању за оним ко још одскаче од правила, да би га забранили.

Која ноћ, који век?

Да се на крају разумемо око још једне важне ствари. То што су у „Атлантису“ до сада гостовали људи, интелектуалци од интегритета, на распону од Едварда Хермана и Дајане Џонстон, преко Чомског до Мајкла Косудовског, као припадника мање групе – на светској сцени – коју није могуће корумпирати, и који Америци пред лицем држе огледало њене истине, а што наглашавају браниоци емисије, цензорима значи супротно. Та управо то су разлози за забрану. Један гост један разлог, по томе је емисија „Атлантис“ била јединствена, и није ни чудо што су актери износили листом фингиране разлоге. Оно што је нама за похвалу и понос, њима је на срамоту, пред својим западним менторима који су их већ добро научили да пузе. Наравно важи и обрнуто.

Ноћ о којој је реч је она у којој су се ДОС снаге заглавиле негде између 5. и 6. октобра 2000. године. И по њиховим сведочанствима, 6. октобар „још није свануо“. Они нас држе у тој својој ноћи која је само продужетак бившег предмилошевићевског мрака, „мутатис мутандис“, за коју је неопходно погасити светла преосталих слободних медија. Е, та ноћ заиста траје дуже – од једног људског века. Она је била прекинута милошевићевским периодом у којем су исти највише вриштали против тоталитаризма, да би се додворили западним менторима и награбили донације, а не због истине; каква истина, када је опозиционих медија било ко плеве. Као жртве своје ноћи ни не знају у којој смо историјској години, вратили су нас у 1948. годину свеопште пљачке земље и одстрела противника. Као санкилотерија они ни немају другог интереса до „у се на се и пода се“, у намери да великом пљачком постану сутрашња господа. Једино им још недостаје Голи оток за опоненте. Имају чак и в.д.управника, Титовог генерала Јова Капичића, ентузијасту који се већ јавно кандидовао за в.д.-а, а и његовог првог оперативца, јахача Србије и слободне речи. Да заврше како су почели, у одсуству мора и стена у њему, за сада морају да се задовоље Србијом као Проклетом авлијом. Да, ноћ о којој је реч дужа је од обичног људског века. И док њима, цензорима и моралним јаничарима, никако да сване 6. октобар, нама никако да сване дан који ћемо провести без њих и њихових сенки.

„Атлантис“ против Атлантиде

Акцијом забране која процедурално гледано одговара операцији „Обруч“, цензори не потапају „Атлантис“, него само стављају коцкицу у мозаик који све више открива да су и ЕУ и САД делови једне исте Атлантиде, одавно у фази прогресивног потапања. Нагнута је као Жерикоов „Сплав медуза“, поцепаних једара, на једној страни препуна весеља (вашингтонско-бриселске бирократије), на другој очаја и ужасавања (људи који су гостовали у „Атлан­тису“ и упозоравали, заједно с хиљадама демонстраната диљем Европе као весницима катастрофе пред вратима). Реч је о потапању Атлантиде европских вредности слободе и достојанства, које је за време Зида ширила и Америка из чисто пропагандних разлога. Посебно је Америка почела да тоне нестанком СССР-а, чију пропаст је тријумфалистички славила, не запажајући да је тада већ била у води до колена. Отада Америка, држећи немоћну ЕУ у свом загрљају тоне све више у исходима покушаја да се тријумфалистички наметне као господарица света. Њен лик алтернативе из времена Хладног рата, одавно је замењен стварним ликом глобалистичке милитаристичке Аждаје која нас лишава илузија!

Ништа од онога у чије име сте спремни да жртвујете Србију Европи као курви бога Зевса, више не постоји: то су само симулакруми. Она још има да понуди само јефтине ђинђуве, које јој је Зевс одавно даривао за утеху, после силовања, које је касније морала да призна за искрену обострану љубав. Зато, људски избор гласи: остати уз „Атлантис“, а не бити на Атлантиди која у својој ароганцији за своје потонуће. А њени домаћи мутанти манкурти сувише су мали, а препуни себе, безначајни, а успаљених сујета због западних миловања по глави, да би ишта од тога схватили. Они су научили да се смеју и подсмевају свему, свакоме ко је против њих. А кад им преврши, да забрањују. За то време, укроћени медији обављају споља и изнутра издиктирану улогу виолинског оркестра на Титанику који, онако везан за Атлантиду такође тоне, а зове се „Србија“. Слава нама с њима.

********

Ово је фантастичан текст професора Брдара, један од најбољих који одсликава укидање Атлантиса, са ширином и дубином разних аспеката који говоре зашто нам се догађа оно што нам се догађа, а догађа нам се, јер су многи наши „интелектуалци“ који су утицали на наш историјски пут формирани са широм на глави.

Данас, када треба да се емитује Атлантис у 17:00 , а и после тог термина, зовите овај број: 011/3229 653
и саопштите им:

„Вратите нам Атлантис, не плаћамо вас да нам укидате емисије које вилимо да слушамо.“

Петиција против укидања радио емисије АТЛАНТИС:
http://bit.ly/eYRzS3

На доњим линковима можете преслушати емисије из „Атлантиса“ у којима је гостовао часни и уважени професор Брдар…

Атлантис: Судбина Косова и Метохије
http://bit.ly/eFDpK0

Атлантис: Протест против академског националног самопонижења…!
http://bit.ly/fHXi32

Србијо, Срби, кажимо сложно резолуцији о Сребреници НЕ… или нас неће бити!!
http://bit.ly/dFKAv7

Србијо, када ћеш већ једном да кажеш: Доста?
http://bit.ly/i9KBeY

Професор Милан Брдар
http://bit.ly/ewZ7U5

Стефан Каргановић: Поносите се, будале! Али има ли неког паметног да се овога стиди?


Одбрана Атлантиса…

Извор: НовиСтандард
Аутор: Стефан Каргановић

Wоw! Драгољуб Мићуновић је заиста слушао „Атлантиду,“ а ми смо сви мислили да је гледао „Фарму

У Америци постоји једна изрека: You can’t teach an old dog new tricks. У слободном преводу: не можете маторог кера научити да изводи нове циркуске трикове. Људождери кажу да, када једанпут пробате људско месо, заувек ћете чезнути за његовим укусом. Тоталитарни импулс слично је неодољив. Када цео свој живот проведете као идеолошки жандар једног тоталитарног режима, макар пропалог, тешко вам је да се научите етичким вредностима и правилима игре слободног друштва где норма није репресија према различитим ставовима и идејама већ њихова неометана конкуренција.

Није битно што сте шеф српске делегације у Парламентарној скупштини Савета Европе нити је битно што сте члан Програмског савета Радио-Телевизије Европске Србије. Наравно, Европа – то није само достојанство личности, слобода изражавања, разноврсност идеја и могућност јавне расправе по сваком питању, без табуа. И фашизам и комунизам такође су „Европа“ и то, у модерном периоду, њен проминентан део. Зато и јесте примерено да шеф делегације демократски обогаљене Србије у Парламентарној скупштини те Европе буде непоправљиви представник једне од те две савремене анти-Европе, једноставно да би били начисто са чињеницом да су, барем у Србији, светиљке слободе још увек безбедно угашене.

Читаоци вероватно већ подозревају о чему се ради. Да се нешто слично догодило у Мјанмару или Белорусији, медији у целом свету о томе би већ увелико брујали а борбени авиони, који се иначе налазе у комшилуку са задатком завођења демократије и људских права у једној оближној земљи, бар једним делом већ би били скренути према Србији да о истом трошку прошире и заокруже задату регионалну мисију. Али овде се ипак ради о нечем сасвим безначајном. Да вам објасним у чему је ствар. Без повода, најаве или оправдања укинут је култни радио програм који је субверзивно деловао ширећи хоризонте слушалаца, који је ометао евроатлантске интеграције Србије, а уз то још није шљивио табуе корумпираног система, чија је радиодифузна постројења безобзирно злоупотребљавао да људе подстакне на критичко размишљање. Можда је (ово је само пука хипотеза) Радио-телевизији Србије било припрећено да ће опет бити бомбардована ако ту опаку емисију не буде хитно скинула са свог програма.

СПИСАК ЗА ПОНОС Разлози за ужурбано прекомпоновање „програмске концепције“ Радио Београда 2 и за хитно укидање емисије „Атлантис“, коју води госпођа Биљана Ђоровић, биће јасни ако само летимично прегледамо списак њених еминентних гостију у последње време.

Професор Едвард Херман био је интервјуисан на теме као што су Сребреница, „политика геноцида“, разбијање Југославије, улога НАТО као империјалне ударне песнице, „нормализација незамисливог“, итд.

Професор Ноам Чомски, за кога кажу да је најистакнутији интелектуалац данашњице, био је гост три пута. Говорио је о НАТО бомбардовању Југославије и једностраној објави „независности“ Косова, а последњи пут о својој новој књизи „Наде и перспективе“.

Мајкл Паренти је два пута говорио, и то о распаду Југославије и о историјском ревизионизму.

Аутор и политички аналитичар Дајана Џонстон, чија је књига „Fools’ Crusade: Yugoslavia, NATO, and Western Delusions“ постала класика у свом жанру, гостовала је више пута на разне теме од текућег значаја.

Амерички историчар Дејвид Гибс представио је своју критичку студију „хуманитарног рата „First Do No Harm: Humanitarian Intervention and the Destruction of Yugoslavia“.

Филмски редитељ Роберт Кејн Папас говорио је о свом стваралаштву.

Пакистански аутор и историчар Тарик Али излагао је своја гледишта о колонизацији Ирака и о „разговору са историјом“.

Џудит Ризман је говорила о политици сексуалности а Рима Лејбоу о Кодексу Алиментаријусу.

Професор Мишел Џосудовски са економског факултета универзитета у Отави објаснио је појам „глобализације сиромаштва“.

Индус Виџај Прашад је расправљао о судбини „црнопутих народа“ и представио је своју „Народну историју Трећег света“.

Џон Штаубер је понудио слушаоцима фантастичну анализу делатности медија и њихових веза са центрима моћи, што је било предмет проучавања у његовим бројним књигама…

Треба ли да наставимо? У нормалном свету, са којим руководство Србије каже да се труди да своју земљу „интегрише,“ свака медијска кућа била би срећна и поносна да може да се похвали програмом који обухвата овакву ширину и дубину тема и са којим пристају да сарађују овако истакнути гости. Неко као госпођа Биљана Ђоровић био би похваљен и унапређен, али никада као кофер избачен.

Чињеница да се у Радио-телевизији Србије, Радио Београд 2, управо то догодило уједно служи и као лична карта и као морални и интелектуални портрет те жалосне установе и система којем она служи.

Али, ако размотримо ратио који је понуђен за укидање „Атлантиса“, онда је ствар још жалоснија. Како сазнајемо из недавног извештаја на интернет сајту „Новог Стандарда“, члан програмског одбора РТС Бранимир Ђокић овако је приказао ток те судбоносне седнице:

„Већина нас није знала о чему се уопште говори. Мићуновић (то је, ако се чудите, господин на кога смо алудирали на почетку – прим. аутора) је рекао како се емисија бави темама једнострано и да ауторка (алузија је несумњиво на проказану госпођу Ђоровић – прим. аутора) доводи саговорнике који заступају непримерене ставове“.

Хмммммм… „једнострано,“ „непримерено…“, да, да, а те су констатације са становишта које стране амбасаде у Београду?

ПРЕКРШЕНА ПРАВА Ево само неколико наговештаја ако погледамо на најаву гостију и тема за последња два месеца:

20. март 2011. У емисији „Атлантис“ говоримо о новим доказима у контексту дешавања у Сребреници у јулу 1995. године;

********

То је та емисија, у њеном другом делу било је речи о Сребреници. Поставио сам то на брзину као аудио матерјал, а за 3,4 дана поставићу то и на Ју Тубе.
Атлантис: Стефан Каргановић и Др. Љубиша Симић – нови докази о сребреничкој лажи
скини аудио прилог

********

13. март 2011. Гостује Мереседес Мартинез Валдез, амбасадорка Кубе у Србији;

20. фебруар 2011. У емисији „Атлантис“ представљамо најновију студију професора Едварда Хермана и Дејвида Петерсона: „Политика геноцида,“ која се недавно појавила у преводу на српски језик…;

13. фебруар 2011. Пукотина између реторике и акција у Тунису и Египту показује да је тенденција кретања у свету: стање полуконтролисаног хаоса и наставак дестабилизационих процеса;

23. јануар 2011. Гост емисије „Атлантис“ је Ноам Чомски, професор лингвистике на Институту за технологију државе Масачусетс.

На овом списку еминентних саговорника госпође Ђоровић упадљиво недостаје име извесног Драгољуба Мићуновића. Да ли то, барем делимично, објашњава фурију увређеног цензора?

„На Програмском одбору вођена је дебата о тој емисији,“ изјавио је изостављени господин ових дана, „али никакви захтеви нису поднети нити су се тражиле персоналне промене. Замерке на ову емисију су кршење елементарних права, ставови о дискриминацији, питање професора Трифковића, оцене Сребренице и холокауста.“

Хммм… да проверимо те „замерке“ једну по једну. Може ли господин навести макар једно прекршено право? О „дискриминацији“ кога или чега је ту реч? Питање професора Трифковића односи се на грубо кршење норми академске слободе утолико што су му канадске власти, нахушкане од бошњачког лобија, недавно забраниле улазак у земљу да одржи предавање на једном универтитету. Ако се добро сећамо, у једној од својих вишеструких инкарнација господин Мићуновић је играо улогу универзитетског професора, па је чак био и санкционисан од диктаторског режима коме је служио зато што је скренуо са неке од његових „линија“. Господин Мићуновић би као „децент“ особа требало да покаже мало емпатије и да буде на страни колеге Трифковића, а не против њега.

Оцене Сребренице? Шта господину конкретно у вези са тим оценама смета? Чињеница да се оне драстично разликују од „оцена“ полтрона који су у Скупштини Србије 31. марта 2010. године усвојили Резолуцију о Сребреници? Па шта? Оцене холокауста? Доушници су господина погрешно обавестили. То је тема о којој се на „Атлантиди“ никада није расправљало. Да се расправљало на увредљив начин, професори Чомски и Херман сигурно да не би пристали да учествовују у емисији зато што су они Јевреји. А Јеврејска заједница у Србији свакако да не би чекала да је Драгољуб Мићуновић узме у заштиту на састанку програмског савета РТС.

И за крај, дирљив пример невиности без заштите. „Као слушалац“, уздише јадни господин Мићуновић реагујући на злобне оптужбе да је организатор или бар егзекутор ове срамне медијске хајке, „имам право да кажем да ли ми се свиђа или не, посебно са становишта јавног сервиса“.

(Wоw! Он је заиста слушао „Атлантиду,“ а ми смо сви мислили да је гледао „Фарму“.)

ПИШИТЕ ИМ Тачно! То је право које му нико не пориче, али само под условом да га користи искључиво у личном својству или, ако инсистира да буде поштен, као портпарол неких структура, односно амбасада по чијим упутствима те структуре раде. Али га никако не може користити као представник јавности јер он никада у својој каријери и ни у једној од својих многобројних инкарнација тако нешто није био. Међутим, да баш будемо сигурни да је и у овом случају то заиста тако, сада је баш јавност на потезу. Чули смо мишљење једног „слушаоца“ емисије „Атлантида“ Драгољуба Мићуновића. Сада желимо да чујемо став јавности. Саопштите без страха или устезања шта о свему овоме мислите на следеће електронске адресе:

Ђорђе Малавразић, уредник Радио Београд 2:
glavniurednikrb2@rts.rs

Александар Тијанић, директор Радио-телевизије Србије:
office@rts.rs

Саша Јанковић – српски омбудсман:
zastitnik@zastitnik.gov.rs

Амбасадор Димитриос Кипреос – шеф Мисије ОЕБС у Србији:
dimitrios.kypreos@osce.org

Др Роланд Блес – директор одсека ОЕБС за слободу медија:
roland.bless@osce.org

Драгана Соломон – шеф Одсека за медије Мисије ОЕБС-а у Србији:
dragana.solomon@osce.org

Амбасада Холандије у Београду, његова екселенција амбасадор Лаурент Лоуис Стоквис:
bel@minbuza.nl

И најзад, last but not least, доставите своје мишљење једној дами која ће по службеној дужности морати њиме да се позабави, ма колико јој то идеолошки било мрско:

Хелсиншки одбор за људска права у Србији: „Соња Бисерко“:
biserkos@eunet.rs

Биљана Ђоровић, аутор забрањеног „Атлантиса“: Данас исписујемо историју медија у Србији


Извор текста: НовиСтандард»
понедељак, 28 март 2011 12:35 Ана Радмиловић

Чак је било речи и да емисија угрожава мањине. Уколико су притом мислили на моћну елиту која влада из сенке, надајмо се да су били у праву.

Биљана Ђоровић, аутор забрањеног „Атлантиса"

Са таласа Другог програма Радио-Београда у петак је муњевито укинут „Атлантис“, култна емисија Другог програма Радио-Београда. Ни то једно од последњих места у српским медијима – које је одисало духом слободе и где су се могли чути људи попут Едварда Хермана, Ноама Чомског или Мајкла Парентија – није преживело владу Бориса Тадића. Према расположивим информацијама, емисија је укинута истог дана пошто је на састанку Програмског савета РТС члан тог савета Драгољуб Мићуновић жестоко критиковао „Атлантис“. Како ствари стоје, уредник Другог програма Радио-Београда Ђорђе Малавразић био је слаб на критику „ветерана српске демократије“ и „борца за људска права и слободу изражавања“, па је емисију истог дана укинуо и она није емитована у свом редовном термину у недељу у 17 часова.

Већ у суботу вест је објавио интернет портал „Балканмагазин“. Вест је пренео „Нови Стандард“, после чега се догодила права побуна читалаца слободних интернет портала, који су жучно протестовали против забране. Истог дана покренута је петиција за одбрану „Атлантиса“ на адреси http://www.gopetition.com/petition/44202.html

Аутор Биљана Ђоровић може да буде поносна на своје слушаоце и поклонике емисије, који су показали велику иницијативу за одбрану „Атлантиса“. Ту „побуну слушалаца“ једне емисије, која је стајала као једна од последњих оаза медијске слободе и размишљања, Биљана Ђоровић описује овако:

„Данас исписујемо историју медија и новинарства у Србији на једном феноменолошки изузетно важном и значајном примеру какав је поновно потапање Атлантиде у једном виртуелном простору слободе под називом „Стандард“. И то ‘Нови Стандард'“.

Шта се тачно десило на том састанку Програмског савета и о чему се полемисало? Које је ваше дело, за шта сте криви?

– У петак ме позвао главни и одговорни уредник Радио Београда 2 Ђорђе Малавразић. Саопштио ми је да је заседао Програмски савет и да је његов председник Драгољуб Мићуновић изнео став о „Атлантису“ – да је емисија једнострана, гости заступају непримерене ставове, нема супростављених страна и сл. Малавразић је у разговору са мном инсистирао на озбиљности изречених критичких опаски и других говорника. Један је поменуо емисију у којој смо се у негативном контексту бавили забраном уласка др Срђи Трифковићу у Канаду. Чак је било речи и да емисија угрожава мањине. Уколико су притом мислили на моћну елиту која влада из сенке, надајмо се да су били у праву.

Емисија је већ једном била забрањивана пре овог случаја. Шта се тада догодило?

– Да, емисија је требало да буде укинута 1. фебруара. Реаговала је НВО за медије Амицус Јурис и цео низ интелектуалаца из света, који су осудили најаву укидања емисије. Слушаоци су протестовали на сајту Радио-Београда и главни уредник Малавразић ми је рекао да емисија остаје на програму, да он није имао намеру да је укине, већ премести у термин петком. Тада је рекао и да ће се решити питање мог платног коефицијента, који је најнижи на програму, и поред тога што сам магистар и радим једну сложену емисију. Занимљиво је како је третиран мој рад и изузетан напор, који подразумева проучавања, преводе и истраживања. Као да нашој медијској кући ништа не значе гостовања свих тих људи, који чине част и људском роду и Србији, чијој су драми посветили своју истраживачку енергију. То је, међутим, сметало и то је довело до укидања емисије. Парадоксално!?

Каже се да је овај пут емисија укинута „незванично“. Шта значи незванично у овом случају?

– Новинар „Балканмагазина“ није могао да дође до поузданих информација ко је донео одлуку о укидању. Према писању овог магазина, то се није догодило на састанку Програмског савета, који такву ингеренцију нема.

Шта је „Атлантис". Осврћући се на улогу и значај „Атлантиса", Биљана Ђоровић каже да је њена емисија настала из једне идеје која у основи припада Бориславуи Пекићу и да „по правцима реализације, тока и судбине видимо да кореспондира са митом о Атлантису": - „Атлантис" није тек радијска емисија, као што није ни географски појам нити континент. „Атлантис" је испитивао потенцијале медија и представља студију случаја засновану на идеји отварања медијског простора за испитивање истине. „Атлантис" је постао могућност да медији реализују своје најбоље потенцијале: у њему су гостовали људи за које је карактеристично одсуство жудње за моћи или владањем; отворили смо неке од најзначајнијих феноменолошких, духовних и спиритуалних, културолошких и политичких тема. У „Атлантису" сте могли да слушате о питагорејској мистици бројева, концлогорологији, историји смртне казне, злу... Направљен је цео циклус о Шекспиру, преслушавани дневници Борислава Пекића и његов разговор са Драгим Стојадиновићем, братом Милана Стојадиновића, вођен у Лондону, 70-их година прошлог века, због чега је Пекић одложио свој одлазак у болницу. Говорили смо о јеретицима, алхемичарима, прогнаницима, мистицима, логици роботске цивилизације, одговорности, смислу и истини, Дишановом писоару. Природно, наставили смо истраживања о питањима симулакрумске природе цивилизације и токова у њој која су се веома неповољно реперкутовала на нашу садашњу ситуацију. А, ако једном кренете пекићевским трагом, отварају вам се чудесна врата и почињете да се дружите са најдивнијим савременицима - професорима Едвардом Херманом, Ноамом Чомским, Мајклом Парентијем, Дијаном Джонстон, Римом Лејбоу, Джудит Рисман, затим новинарима какав је Джон Пилджер, истраживачима попут Джона Стаубера. Од наших филозофа и теоретичара ту су били покојни Никола Милошевић, затим Милан Брдар, Дивна Вуксановић, Коста Чавошки, Ратко Божовић, Лјиљана Богоева-Седлар... И, наравно, госпођа Лјиљана Пекић, која је обележила „Атлантис" и омогућила да се реализује као простор у коме је наставио да живи величанствен пекићевски дух. Када кренете тим путем, у прилици сте да испитате и сагледате димензије ужаса које су империјална политика и политичка коректност произвели широм света у великом таласу деструктивности, која прети да земљу претвори у гигантски концлогор, што се управо ових дана догађа.

Има ли шансе да емисија буде враћена у програм?

– „Атлантис“ је неуништив будући да се ради о утопијској идеји, која се и овог пута показала као веома значајан и важан корективни механизам. Ово што се са емисијом догодило утицаће и на теоријски дикурс и на ревитализацију идеала новинарства, које је нестало као мисија и претворило се у неподношљиво ништавну професију произвођача симулакрума. Ми смо на крају једног цивилизацијског циклуса обележеног деструкцијом и да ли ћемо то као врста преживети, велико је питање. „Атлантис“ ће и као емисија и као мисија наставити да постоји, и не могу је укинути никакви декрети, захтеви за политичком коректношћу и слични опскурантизми. Новинар не сме да буде слуга система, партијских интереса и произвођача бешчашћа. Верујем да је Пилджер у праву када захтева од новинара да говоре истину и када их сматра одговорним за процесе који човечанство претварају у хуманитарни отпад. Од нас новинара зависи да ли ћемо у томе учествовати или ћемо своју енергију и знање употребити како би разоткрили механизме и супротставили се злу. То је мисија „Атлантиса“.

Откуд Мићуновић у целој причи?

– Он је члан Програмског одбора, који, како можемо прочитати на сајту РТС, заступа интересе гледалаца и слушалаца у целини; разматра остваривање програмске концепције Радиодифузне установе Србије и упућује препоруке и сугестије генералном директору и Управном одбору.

Да ли сте контактирали с њим после тога што је направио инсистирајући да емисија буде забрањена?

– Не, састанак је одржан 25. марта и мене је главни уредник позвао да одмах дођем, чак су и аутомобил послали по мене. Мом састанку са Малавразићем присуствовала је уредница редакције којој припадам. Осуда емисије није трпела никаква одлагања извршења. Морала је бити укинута. Квари омладину а и остале.

Да ли сте контактирали с неким из Управог одбора или од присутних на том мрачном састанку?

– Нисам. За сада контактирам само са слушаоцима, којима није дато никакво обавештење о укидању емисије нити образложење због чега. Дугачки прсти цензуре раде у тишини и мраку. Неко је те емисије пажљиво одвајао, сатима преслушавао и смешкао се: „Ово ће бити довољно; ово ће показати да је ‘Атлантис’ опскурна десничарска емисија; ево, и ово је доказ, и ово, и ово…“ Ко је то урадио? Не смемо бити наивни па поверовати да је Мићуновић слушао сваке недеље „Атлантис“. Али има их који јесу. Један од њих је чак јавно рекао после једне позоришне представе: „‘Атлантис’, то ми нећемо трпети. Ми ћемо ту емисију укинути“. Тај исти колега је изјавио да се он лично залагао за бомбардовање Југославије 1999.

Каква је реакција колега из Радија? Јесу ли људи уплашени?

– Да, кад сам напустила просторије главног уредника, прилазиле су ми колеге којима се та ујудурма у вези са „Атлантисом“, која траје дуго, уопште не допада. Уплашени? Од кога, чега? Плате на Радио-Београду су испод републичког просека. Сада се спрема нова систематизација, нова пензионисања и отпуштања. Систем нас деценијама навикава на живот по логици – нико нам од вас није потребан. Довољни смо ми који управљамо. Ви остали сте потрошна роба и, ако неки коњ цркне, има други. Увек ће се наћи онај који ће да ради без поговора.

Да ли на Радио-Београду раде уплашени људи и шта мислите, докле ће тај страх још трајати?

– Радио Београд још увек чува своју специфичност. Већина новинара ангажована је на одбрани вредности, смисла и значаја културе и морала у култури, политици, образовању… Урушавање свих вредности, што представља водећи цивилизацијски модус операнди, чини да су људи незадовољни, резигнирани и утучени. Много је људи са нашег програма умрло током неколико последњих година.

Постоји ли слободно новинарство у Србији?

– Будући да сам теоретичар медија, могу рећи да су моја истраживања показала да слободно новинарство не постоји нигде у свету, сем у случају малог броја алтернативних медија. Медији су системски увезани са моћи и интересима, и по својој структурној позицији представљају орвелијанска министарства истине, која имају задатак да рат представе као мир, ропство као слободу, лаж као истину. Тако је и у Србији. Срећом, постоје алтернативни медији и морамо створити системска решења која ће тим медијима омогућити егзистенцијални опстанак. У Србији је много веома добрих новинара који су то на светском нивоу, али кога то занима. Колико имамо правих документарних филмова о догађајима везаних за распад Југославије? Немамо дописнике из света. Зашто смо дозволили да наш медијски простор запоседну стране корпорације. Како је Слободан Рељић отишао из НИН-а? НИН се није смео продати и предати. На срећу, одлазак НИН-а пратио је успон магазина „Печат“, „Геополитика“ и целог низа часописа у електронској форми који су окренути бескомпромисним трагањима за истином.

Шта је слободно новинарство?

– Новинарство и новинари не смеју да буду послушници система и продужене руке политике. Улога новинара и њихова одговорност је огромна будући да медији имају пресудан утицај на људе. Одговорност је на сваком појединцу. У време када медији производе логистику перцепције и чине могућим сваки рат, новинари су у великој мери одговорни за свет који настаје након интервенција и окупација. Свако ко је гледао документарне филмове Джона Пилджера разумеће о чему говорим. Пилджер је парадигма онога какав би новинар требало да буде.

Да ли ми, поред цензуре споља, трпимо и ону још гору аутоцензуру и да ли је то можда слика наших медија током последње деценије?

– Управо тако. Аутоцензура је водећи феномен: новинари често ослушкују политичке ветрове и калкулишу, прилагођавају се променама пре него што су се догодиле под паролом да имају кредите, породице, и да лако могу бити замењени неким ко је добро слушао ветар. Временом је то ослушкивање постало условни рефлекс, па новинари, уместо да ослушкују догађаје и истражују њихов контекст и суштину, заузимају „без поговора“ (драма Харолда Пинтера) угао гледања који од њих захтевају власт или интереси. То је довело до тога да се стварност и њена слика у медијима неповратно одвоје и удаље на штету сваке логике и вероватности. Међутим, упркос свему, мислим да је неопходно разумети да од самих новинара зависи. Новинари морају да буду препрека да власт и политика раде оно што није у општем интересу. Новинари морају да свет учине бољим местом, а не да сведу своју улогу на то да допринесу да нас симулакруми и спектакли забављају до свеопште катаклизме. Слобода и одговорност су нераскидиво повезани и чине саму суштину човека. Без слободе човек престаје да буде човек и постаје робот који омогућава тријумф сабласти.

Петиција против укидања радио емисије Атлантис – Хитно!


Грађани Србије, главни и одговорни уредник Радио Београда 2 одлучио је да крајем јануара ове године укине радио емисију Атлантис, емисију која улива неопходно светло у тами медијског мрака који влада Србијом! Слоганом РТС-а:

„Ваше је право да знате све“

укидањем Атлантиса, то право нам се одузима!

У тексту петиције видећете како директор РТС-а Александар Тијанић прича да је српска елита издала свој народ. То је тачно, али управо се о томе у Атлантису годинама говорило, а Тијанић укида ту емисију?! Он је најодговорнији за то. Одбранимо то право из слогана РТС-а да знамо све, масовним потписом ове петиције, јер РТС је јавни сервис грађана, није ничија приватна својина !

Одбранимо својим потписима водитељицу Атлантиса Биљану Ђоровић, одбранимо Атлантис, одбранимо слободу истраживачког новинарства и медија. Ево сајта ка петицији:

http://www.gopetition.com/petition/41753.html
Ширите петицију даље, својим пријатељима!

Садржај петиције послао ми је један поштоваоц Атлантиса, ја сам написао преамбулу, формирао је и поставио је на сајту. Прочитајте и преамбулу и текст да се упознате са детаљима и потпишимо масовно петицију…!

Ја ћу сутра на блогу да објавим један текст о свему овоме још једном, о намери да се укине Атлантис, но хитнија је сад ова петиција. Укратко, засметала им је емисија о погубном Codexu Alimentarijusu. Сметале су једноумним контролорима и друге емисије, но одлучујућа је била емисија о Codexu. Значи ли то да РТС подржава корпорацију Монсанто, троваче ловечанства са ГМО и геноцидни Codex Alimentarijus?

Обавезно се у потпису петиције ставља име и презиме, град и земља у којој живите, остали подаци за попуњавање су опционални, може да се попуни, али и не мора.

Одупримо се цензорима и укидачима емисија у РТС-у… наше је право да знамо све…!

Очајни професор протествује: Зауставите хапшење омладине!


Да бих како-тако разбио медијску блокаду око хапшења омладине после геј параде, преносим са сајта Звонимира Трајковића једно писмо које му је упутила професорка Оливера Новаковић, он је то писмо после озваничио на свом сајту и упутио отворено писмо председнику Тадићу. Ради се о својеврсној тортури застрашивања омладинаца и њихових родитеља, претресању станова, саслушавања, и чак покретања кривичних поступака против омладинаца који нису ни учествовали у демонстрацијама 10.10.2010!?

Извор:
Звонимир Трајковић
2
2.10.2010.

*****

Отворено писмо председнику Србије Борису Тадићу
Зауставите хапшење омладине!

Господине председниче Тадићу мислим да сте са репресијама отишли предалеко и сматрам да је задњи час да са таквим методама утеривања страха престанете. Хапшењима и репресијом над неистомишљеницима, које називате „хулиганима“, „фашистима“… изазваћете знатно веће и озбиљније протесте, који се и по вас лично, и по Србију, могу завршити трагично. Прочитајте писмо које ми је професор Оливера Новаковић упутила – и на време извуците једно могући закључак, да се са хапшењима мора престати.

Поштовани господине Трајковићу

Хтела бих прво да вам од срца честитам на досадашњем веома плодном и за Србију драгоценом раду, као и да вам пожелим сваку срећу у будућем вашем делању!

Разлог због којег се јављам је жеља да вас обавестим о нечему што се ових дана дешава у Београду, а што се у медијима потпуно заташкава. Наиме, у току је невиђена хајка – у виду привођења, претресања станова (истина, уз судски налог), саслушавања, као и покретања кривичних поступака, огромном броју малолетника који су неколико дана пре 10. октобра били у било каквој вези са неком од патриотских организација, узимали летке и остали пропагандни материјал и сл., а БЕЗ ОБЗИРА ШТО НИСУ учествовали на демонстрацијама на дан 10. 10. 2010!

СУП у 29. новембра је практично преплављен средњошколцима и њиховим родитељима који су обавезни да дођу на саслушање. У најбољем случају та деца ће добити казну од 2. год. условно! То су добри, паметни млади људи. Ја их многе и лично познајем. Деца за пример, младе патриоте, одлични ученици, победници на многим такмичењима, не само у спорту, него и у свим областима знања. Велика већина су искрени верници који редовно иду у цркву, где их наравно уче да цене праве православно-хришћанске вредности. А сада та деца, будућност ове наше напаћене земље, треба да се повлаче са својим родитељима по станицама полиције и бивају саслушавана, док хомосексуалци шетају насмејани, са разнобојним балонима у рукама, заштићени од те исте полиције, односно од те исте државе!

И сваки тај паметни, родољубиви, млади човек мора са својим родитељима да иде код социјалног радника на разговор,односно неку врсту терапије! Коме је терапија потребна, њима или учесницима параде?! Има ли краја овом лудилу? Уосталом, шта су они погрешили? Зар има кривице у томе што су били у контакту са члановима легалних патриотски орјентисаним организација? Наравно да су недужни и сви они млади људи који су учествовали на демонстрацијама, али, треба ли тек наглашавати невиност малолетника који су на дан демонстрација, а под утицајем родитеља, седели у својим домовима?! Верујте, и инспекторима у СУП-у је непријатно. Један је тихо промрљао оцу неког средњосколца: „До сада смо добили списак од хиљаду малолетника против којих ће се повести судски процес за ширење расне, националне и остале врсте нетрпељивости, а да уопште нису ни учествовали у демонстрацијама“.

Где су сада НВО за људска права? Зашто се не огласе и не стану у одбрану ових младих људи? Свима њима ће у току судског процеса бити потребни адвокати, који их морају заштитити од оваквог бруталног „утеривања страха“од стране наших, до хистерије уплашених, властодржаца! Имају ли њихови родитељи новац да ангажују адвокате? Јасно је да ти људи нису ни функционери ДС-а, ни „експерти над експертима“ из Г17, нити било шта слично. То су службеници, просветни радници, радници… некада, такозвани средњи слој грађана, а сада популарно „жртве транзиције“, у преводу – сиротиња! Ништа сада не предузима ни СПЦ, из које су нам (с пуним правом) слали поруке да је наклоност према истом полу „Содома и Гомора“! Морамо се покренути. Не смемо дозволити да се „гуши“ патриотска младост Србије, а да ми будемо само неми посматрачи.

Зато вас најљубазније молим да дигнете свој глас и против овога! Све то што нам се дешава је скандалозно. Претерано нас понижавају и ако се хапшења не зауставе, поћи ћемо сви у демонстрације за ослобођење ухапшених.

Нека вас Бог чува.
С великим поштовањем:

Оливера Новаковић, професор,
секретар покрета ЗЕНЕС – Жене савест Србије
проф. др Мила Алечковић Николић

Коментар и савет

Нико, па ни ви председниче Тадићу, нећете одбранити власт употребом силе и репресијом. Ваша политика је дубоко погрешна, којом сте Србију уништили и понизили. То велика већина грађана види, схвата и осећа па су протести 09. и 10. октобра одраз укупног расположења грађана према вама као председнику, Влади коју ви у потпуности контролишете и Скупштини која је изгубила сваки ауторитет натегнутим „усвајањем“ ад-хок „закона“ према тренутним потребама власти. На улицама Београда 09. и 10. нису били Хулигани, фашисти, криминалци и навијачка руља, били су људи којима је доста понижења свих врста, а која управо ви иницирате. Политику националног понижавања можете променити, али народ НЕ. Народ се мења поступно, генерацијама, које ни ви ни многи који су били на улицама биолошки неће доживети.

Утопистичка политика коју водите „да Европска унија нема алтернативу“ је погубна у свим сегментима по Србију и Српски народ. Речено вам је више него јасно да нас та ЕУ из својих интересних разлога неће, и да у њу можемо да уђемо само зомбирани – без националног поноса, Космета, историјског сећања и наших традиционалних вредности. Ако сте ви лично спремни да будете зомби политичар Европејац, овај српски народ није спреман да буде сива безлична маса ЕУ која ће му наводно донети просперитет. Било је десет година прилика да то ЕУ уради али смо од ње добијали само претње, понижења, и условљавања. Председник који и поред свега тога стално понавља „да ЕУ нема алтернативу“ није политичар који може успешно да води Србију. Све на Свету има алтернативу, и онај који то не уме или не може да је пронађе, дужан је да место председника уступи онима који то знају и умеју.

То је била порука демонстрација 09. и 10. октобра. Нереде је изазвала ваша принуда да се геј парада мора одржати, иако сте имали више него јасне процене да је то за 85% Србије неприхватљиво. Не спорим да је у нередима учествовало и пар десетина хулигана који су МУП-у добро познати. Њих и треба хапсити, али вам то не даје за право да хапсите и све остале, и то хиљаде младих који са хулиганством, фашизмом и криминалом немају никакве везе. Они су патриотска омладина која неће више да подноси понижења, и који су вашој поданичко-погубној политици рекли ДОСТА.

Престаните са хапшењем омладине, пустите из затвора ту недужну децу – да не би дошло до још већег хаоса и протеста на коме неће више бити само деца, већ и њихови родитељи, радници и армија незапослених који су вашом политиком дошли на праг сиромаштва. Понижење и беда је завладала Србијом, и они своје незадовољство имају право да изнесу и на улици, поготову када то нигде друго не могу. Пустите децу из затвора, јер се погрешна политика никаквом силом не може одбранити.

Звонимир Трајковић

*****

С једне стране Тадићев режим хапси и малтретира омладинце који су само били у контакту са члановима легалних патриотских организација и то под лудачки смешном оптужбом за ширење расне, националне и свакакве нетрпељивости, а да нису ни протествовали 10.10.2010-те!?

С друге стране шиптар Рагми Мустафа, председник Скупштине општине Бујановац отворено у интервјуу листу „Правда“ заговара сецесију осталих делова Србије ван КиМ-а и каже да ће на тлу Србије направитиу Албанију:
Извор: Правда

„Природна Албанија“ је политичка платформа која ће заживети. Тај простор обухватаће, поред Албаније, делове Србије, Црне Горе, Македоније, Грчке и Косоо, а до њега ће се доћи мирним путем, рекао је за „Прав­ду“ Рагми Мустафа, председник Скупштине општине Бујановац, који се управо вратио из Тиране, где је био специјални гост Коче Данаја, заговорника идеје „Природне Албаније“.“

Мустафа сасвим отворено ради против државе Србије, изазива отворено националну нетрпељивост и мржњу, флагрантно крши Устав Србије, а још није ухапшен!

Овај антисрпски, антиљудски, антихумани Тадићев режим неће ни ухапсити Мустафу који заговара сецесију, националну нетрпељивост и мржњу, а хапси омладинце Србе који су само били у контакту са легалним патриотским организацијама!??

То се може закључити по данашњим вестима које је емитовао радио Беогтрад1 у 15:00 где се каже да ће државни тужиоц проверити наводе и изјаве Мустафе, где је шта реко, како је то реко, у ком контексту, па тек кад се провери да ли има елемената за покретање кривичне одговорности, они ће је покренути. Човек се у листу Правде јасно изјаснио, али наравно, наћи ће државни тужиоц „потребни контекст“ и од хапшења неће бити ништа, а Србија и Срби доживеће још више понижења. Могуће је да ће питати сведоке којом бојом гласа је Мустафа заговарао план велике Албаније на рачун територијалног интегритета Србије да би утврдио да ли има кривичне одговорности, јер ако је отворено заговарао сецесију одређених делова Србије благим и „пријатељским“ тоном, то ће вероватно бити олакшавајућа околност, право на „различито мишљење“, а још и каже да ће све бити изведено мирно, Срби неће ни да примете, зашто би га хапсили онда.

Тадић жели да репресијама и застрашивањима заплаши младе од било какве будуће побуне, а и не само младе, већ и све обесправљене, опљачкане и деградиране грађане Србије,  Србе које константно понижава, све нас је довео до хаоса. Међутим, неће му то успети никако, све му се већ враћа као бумеранг, већ клизи незаустављиво, сићи ће са диктаторског трона, ни један тиранин није дуго био на власти. Он је лупао у шерпе и протествовао против Слободановог режима, нико га није хапсио, а сад хапси омладинце који нису ни протествовали, али су ето познавали чланове легалних патриотских организација?! Он нас понижава и доводи до очаја потпуно свесно, то неће изаћи на добро.

Нико те бре Тадићу не подноси, нико!!
Радници отерали Тадића…!

Конференција алтернативних медија: Ослободите ухапшене


У среду, 13. октобра 2010. године у Међународном прес центру (Кнез Михаилова број 6) у Београду у 11, 55 часова (пошто је стварно и више него пет минута до 12) одржана је конференција алтернативних медија под називом “Апел за ослобађање свих ухапшених и нови друштвени договор”.

На конференцији су говорили:

  • Владан Глишић, Српски сабор Двери
  • Драгомир Анђелковић, недељник Печат
  • Жељко Цвијановић, Нови стандард
  • Александар Павић, Национални клуб Видовдан
  • Душан Ковачев, Фонд Слободан Јовановић
  • Ненад Вукићевић, Српски националисти

Ове презентације преузео сам са: Видовдан магазина

Владан Глишић – Српски сабор Двери

Драгомир Анђелковић – недељник Печат

Жељко Цвијановић – Нови стандард

Александар Павић – Национални клуб Видовдан

Ненад Вукићевић – Српски националисти

Душан Ковачев – Фонд Слободан Јовановић

Све ове презентације можете скинути пратећи ово упутство.

Издвојићу само неке најбитније детаље из говора ових људи, остало ћете сазнати гледајући презентације.

Владан Глишић је напоменуо да се кроз разговоре са људима, приликом одржавања породичне шетње 9-ог октобра, осећа велико незадовољство и бес народа овом влашћу, сви се слажу да нешто озбиљно мора да се мења.
Прави хулигани седе у власти, а милиони Срба су због њих бачени на маргини због њиховог отвореног антисрпског става и распродаје државне територије! Грађани Србије су доведени до најгореег сиромаштва, хаоса и апатије, јер својоим неолиберарним концептом, концептом мафијашко-партијског механизма, урушили су сву индустријску производњу, све су распродали, и сада како рече Драгомир Анђелковић, продају отпатке отпадака. Још за време санкција имали смо већу индустријску производњу него сада у „слободи“ и „слободном тржишту“.

Прави хулигани седе у власти која је организовала геј параду. У поворци са министром Чиплићем шета и холанђанин Франк ван Дален који се залаже да на геј парадама учествују деца од 12-16 година. На геј паради у Амстердаму 2007. возио се у једном чамцу са дечацима од 12-16 година, које је користио за “самопослугу”. Мајка једног од тих дечака  оптужила га је за злостављање свога детета, тако да је он оптужем за педефилију. Министар Чиплић је упозораван на то, али и поред тога он бестидно предводи колону, и у име државе промовише предофила и педофилију.

Да ли су то те  „различитости“ које треба да прихватимо у име тзв. људских права?

Да се укаже да ти млади људи, који су будућност Србије, нису хулигани него понос Србије, издвојићу једно речито Павићево сведочење, пошто је био на том протесту, у протесној литији са одређеном групом људи, која се пробила кроз 2 прстена полиције, али није и кроз трећи. На челу те литије био је свештеник и човек који је носио крст. После отприлике два ипо сата нашли су се на углу Ресавске и Булевара краља Александра, где се водио прави рат. Ту је неколико стотина младића, чија су лица била прекривена капуљачама, каменицама и молотовљевим коктелима, потискивало један велики шпалир жандармерије. Затим је та мала група ушла између сукобљених страна, свештеник је високо подиго крст.
Кад су младићи то видели, одмах су престали са каменовањем, више није бачен ни један каменчић на полицију. Затим су неколико младића спустили капуљаче, пришли су свештенику и упитали га:

„Оче, стали смо, шта сада предлажете?“

По речима Павића:

„Свештеник није могао да им каже то, зато што он не одлучује о свему томе.“

Шта то говори?

То говори да ови млади људи нису хулигани, да поштују ауторитет, постоје вредности који они цене и уважавају, они справом бунтовнички протествује против државе која их само сатанизује и вређа. Од њих прави губитнике нудећи им празна и лажна обећања да ће им бити боље тек кад уђу у Еврпску Унију. Не траже они нигде да уђу, већ посао у Србији да би стварали породице и издржавали их од свог рада. И поврх свега, режим долива уље на ватру, нудећи им педере, лезбејке, и педофиле, уместо да им нуди  запослење. А баш су им са педерима, лезбејкама и педофилима показали како се „ствара“ породица, и то у најтежим временима за нас, када нас сатире бела куга.

Треба одах да се ослободе младићи који нису пљачкали и немају криминалан досије, а ако су нешто скривили, нека се бране са слободе.

У прилог томе, навешћу неке индикативне детаље које је изреко такође Александар Павић.

Он је подсетио на апсолутно амнестирање свих оних који су учествовали у паљењу Скупштине 5-ог октибра 2000-те, чак су унапређени на одређене друштвене положаје!

У нередима 9-ог марта 1991-ве, Београд је страдао још више, више је било штете и више је био опљачкан. Али тада је „млада демократија“ предвођена једним кардељевим четником тражила да „сви, сви, сви“ буду ослобођени, а сада оне који с правом протествују против њих називају хулиоганима.

Петооктобарци су 2001-ве године амнестирали неколико стотина шиптарских теротиста, а сад би да стрпају у затрвор нашу будућност, нашу омладину. Зар се они уопште и могу поредити са доказаним шиптарским терористима, убицама Срба, који су пуштени на слободу?

Ако ова власт не ослободи те младе људе, они који су евентуално нешто згрешили браниће се са слободе, ова група патриотских организација покренуће кампању скупљања потписа по читавој Србији да се младићи пусте на слободу. Својом кампањом ће обићи читаву Србију, упознаће народ да се на геј паради нису промовисала никаква права, него мржња према Србији и њеним младим људима.

Сви ми то знамо, и ми грађани, и ови људи што воде све патриотске организуације, сазрело је време, више него икад, да се све… све… све… патриотске органозације организују у једну Патриотску Организацију Србије (ПОС) да као такви дођу на челдржаве, УЈЕДИЊЕНИ.

За разлику од ДОС-а, они ће се ујединити да дигну Србију из блата, ситне разике у програмима требају се занемарити, јер у овим најкритичнијим моментоима за Србију, постоји само један интерес, интерес око спаса од пропасти и уништења српског народа, нашег идентитета, економије, историје, морала, државе.

У ПОС-у никако не треба укључити ни једног јединог човека из „опозиције“, из било које странке, они су само посматрачи властодржачког убијања Србије. Од њихове испразне реторичке критике и оптуживања режима грађани и народ Србије немају ништа, већ од организованих акција окупљања грађана у легитимне и мирне протесте за смену режима, то ова килава паразитска опозиција не ради.

ПОС да смени ДОС, то треба Србији…!

%d bloggers like this: