Стефан Kаргановић: Одговор Душану Радуловићу или исувише мало, исувише касно…


Извор: НовиСтандард

Мислим да је време да престанемо са фолирањем и позерством и да почнемо да ствари називамо њиховим правим именом. Да парафразирам Гертруду Штајн: цензура је цензура је цензура.

Али то није крај систематском кривотворењу садржаја те емисије о Сребреници у које се са своје катедре врхунског професионалца г. Радуловић лакомислено упушта. „Нема никог ко би, можда, аргументима усмерио расправу и на неку другу страну, чињеницама осветлио неки други аспект догађаја или појаве," каже он, надајући се да је „прошао воз" и да нико неће моћи да провери аудио запис и да разоткрије његову игру

Нестрпљиво очекивано реаговање руководства Радио Београда на узбуђење јавности у вези са укидањем култне емисије Атлантис са Другог програма ове куће најзад је стигло, али оно делује врло разочаравајуће. Реч је о (три недеље закаснелом) коментару г. Душана Радуловића на јавну дебату коју је ово питање изазвало.

Тезе г. Радуловића о професионализму и уравнотеженој презентацији гледишта у медијима веома су интересантне, поготово са становишта некога ко долази из другог амбијента, ван ових простора. Скоро увек када жаба, у покушају да опонаша коња, диже ногу да покаже да и она може да се поткива, резултат је комичан. Тако је било и овога пута.

За разлику од других апологета цензуре, г. Радуловић је бар поштено отворио карте и био је изричит о нечему што је код његових истомишљеника, који су се такође оглашавали о овом догађају, само мање или више дискретно провејавало. Захваљујући њему, сада знамо да је главни разлог за укидање Атлантиса Сребреница. Да се подсетимо, Атлантис се емитује већ осам година на Другом програму Радио Београда. Може се претпоставити да су и друге емисије Атлантиса током тог периода изазивале недоумице и мрштење „надлежних.“ Али ипак цензор је маказе извадио тек недавно, од емисија емитованих 31. октобра и 7. новембра 2010. године, када је била изречена прва јеретичка реч на тему Сребренице.

Господин Радуловић у прилог забрани тврди да је „као професионалац“ лично слушао неке од емисија Атлантиса и да му је засметао недостатак „аналитичког приступа… јер једноставно – анализе нема!“ Па наставља: „Нема никог ко би, можда, аргументима усмерио расправу и на неку другу страну, чињеницама осветлио неки други аспект догађаја или појаве. Али зато, на пример, има релативизације броја жртава у Сребреници (у једној емисији гости у студију рекоше да их је ‘само 442 стрељаних,’ а за остале ‘нема доказа’).“

ШТА РАДУЛОВИЋ КРИВОТВОРИ Јасно је да г. Радуловић циља на емисију у којој смо учествовали колега др Љубиша Симић и ја (и не само ми, као што ће се ускоро видети, али то је појединост коју је он прећутао), па ћу се фокусирати на тај део његовог коментара.

Пошто прецизно наводи једну цифру која је у емисији била поменута, могло би се закључити да је бар ту емисију г. Радуловић заиста слушао или је накнадно преслушао, што је небитно. Али ако је чуо цифру „442″, морао је чути и све остало о чему је било говора у вези са том цифром. А то нимало не личи на оно што г. Радуловић тенденциозно преноси читаоцима.

Било је речено да масовне гробнице садрже 442 леша (без „само“) са везаним рукама и повезима преко очију и да у односу на њих нема сумње да су били погубљени. Дакле, не ради се ни о каквој „релативизацији“ (шта год то значило), него о емпиричком утврђивању минималног броја погубљених особа. То је стандардна методологија у оваквим ситуацијама коју користи и Хашки трибунал. У продужетку разговора који је г. Радуловић очигледно слушао, али нетачно тумачи јер мисли да широкој јавности више није доступан па да садржај може да кривотвори без да од икога буде позван на моралну одговорност, догодило се управо супротно од онога шта у својој зазорној апологији цензуре г. Радуловић тврди. Наиме, не само да је анализе било, и то подробне и опширне, већ је то била баш она врста анализе која целокупну конструкцију званичног наратива о Сребреници на најрадикалнији начин доводи у питање.

Колега Симић је дао аналитички пресек садржаја масовних гробница које су везане за Сребреницу. Нјегова база података је најсавршенија која се може замислити: 3.568 аутопсијских извештаја које су припремили форензичари Хашког трибунала који су обавили процес ексхумација сребреничких гробница између 1996. и 2001. године. Др Симић је анализирао и класификовао све те извештаје, од првог до последњег, а то представља укупно око 30.000 страница. За ову реплику битне су само две димензије његове анализе: по образцу рањавања и по броју бутних костију, што је битно да би се са највећим могућим степеном вероватноће утврдио број особа у наведеним масовним гробницама.

Таквим аналитичким приступом он је дошао до закључка да се у 505 случајева очитује образац рањавања од метка који је конзистентан са хипотезом о стрељању, а да су у 627 случајева присутни трагови гелера и металних фрагмената који нису пушчаног порекла и који се не уклапају у теорију о стрељању. Што се тиче бутних костију, што представља врло веродостојан показатељ укупног броја сахрањених лица, таквих је било 1.919 десних и 1.923 левих. То указује на присуство испод 2.000 лица у сребреничким масовним гробницама и гледано из аспекта образца рањавања сугерише да су та лица настрадала од разних узрока. Очигледно је да су ове две емпирички (али ако г. Радуловић свој израз воли више, аналитички) утврђене чињенице сасвим довољне да целокупну званичну конструкцију о Сребреници доведу у најдубљу сумњу.

Али то није крај систематском кривотворењу садржаја те емисије о Сребреници у које се са своје катедре врхунског професионалца г. Радуловић лакомислено упушта. „Нема никог ко би, можда, аргументима усмерио расправу и на неку другу страну, чињеницама осветлио неки други аспект догађаја или појаве,“ каже он, надајући се да је „прошао воз“ и да нико неће моћи да провери аудио запис и да разоткрије његову игру.

Међутим, на тој емисији Атлантиса, коју Радуловић истиче као парадигму једностраности госпође Ђоровић, поред др Симића и мене гостовао је и г. Мирсад Токача, директор сарајевског Истраживачко-документационог центра. Додуше, г. Токача се испрва нећкао да учествује у дискусији на тему Сребренице када је сазнао да се у студију налазимо и ми. Прихватио је разговор тек после премишљања и колебања. Али битно је да је свештено начело audiatur et altera pars, за које се г. Радуловић тако јуначки и професионално залаже, у овом случају било беспрекорно и у потпуности испоштовано. Ја не могу да коментаришем све емисије Атлантиса за последњих осам година, али сигурно могу да се изјасним о емисији у којој сам учествовао. Јадна и бедна апологиа тyраннис, коју г. Радуловић нуди, недостојна је једне одговорне јавне личности, а посебно некога ко себе замишља као делатника на пољу културе.

ДОСТА ФОЛИРАЊА Сада ћемо г. Радуловићу морати да приредимо једно огромно разочарење: we got you! Све што смо навели читаоци могу лако да провере са неколико кликова на свом компјутеру. Емисија Атлтантис посвећена Сребреници у целости је доступна на интернету, било на нашем сајту», било на ЈУТубе:

Дебата о Сребреници 1/8

Линк ка видео прилогу на: http://www.youtube.com/
Видео прилог можете скинути пратећи ово упутство.

и читаоце подстичемо да је преслушају и да сами провере ко је у праву.

Као што сам поменуо, крајем марта гостовали смо по други пут на Атлантису у вези са Сребреницом. Повод је био наше сведочење у својству вештака пред Судом за ратне злочине Босне и Херцеговине у фебруару и у марту 2011. Морам признати да том приликом у студију заиста није било никога ко би „чињеницама осветлио неки други аспект догађаја или појаве“ и на тај начин непосредно задовољио високе професионалне критеријуме директора Радио Београда. Али сматрам да то ипак није трагично зато што у судници јесте била управо таква особа у лицу тужиоца Ерика Ларсона, који је и мене и др Симића подвргао темељном унакрсном испитивању као што судска пракса налаже. Надам се да ће г. Радуловић то прихватити као адекватну замену и да госпођи Биљани Ђоровић, водитељки Атлантиса, неће уписати још један професионални пропуст само зато што г. Ларсона није позвала у свој студио да тамо наставимо започету дебату.

********

Ево те емисије о којој говори господин Каргановић, а које нема у овом пренетом тексту са Стандарда, ја (Небојша Јовановић) сам је поставио 16.04.2011. на интеренету:

Стефан Каргановић и др Љубиша Симић: Нови докази о сребреничкој лажи

Линк ка видео прилогу на: http://www.youtube.com/
Видео прилог можете скинути пратећи ово упутство.

********

Мислим да је време да престанемо са фолирањем и позерством и да почнемо да ствари називамо њиховим правим именом. Да парафразирам Гертруду Штајн: цензура је цензура је цензура. Апологија цензуре је нечасно правдање насиља. Зар и г. Радуловић то индиректно не признаје када каже да је после политкомесарске критике емисије Атлантис у петак 25. марта уреднику Малавразићу предложио да „о детаљима разговарамо у понедељак“ и да није био „баш одушевљен“ што је Малавразић пожурио па је „свој потез“ повукао већ следећи дан, чим је стигао сигнал из ЦК. Јасно је, зар не, да је директорова нелагодност прагматичне а не принципијелне природе.Њему не смета насиље, већ динамика његовог провођења. Смета му једино то што је његов роботоидни уредник Другог програма муњевитом брзином учинио оно што су сви они желели и само су вребали погодан тренутак да ураде, само што је Малавразић то извео на скандалозно трапав начин. Захваљујући томе, сада је свакоме јасна узрочно-последична веза између бахатог наређења и понизног извршења, па се ‘нако пред свијетом руже…

Биљана Ђоровић, аутор забрањеног „Атлантиса“: Данас исписујемо историју медија у Србији


Извор текста: НовиСтандард»
понедељак, 28 март 2011 12:35 Ана Радмиловић

Чак је било речи и да емисија угрожава мањине. Уколико су притом мислили на моћну елиту која влада из сенке, надајмо се да су били у праву.

Биљана Ђоровић, аутор забрањеног „Атлантиса"

Са таласа Другог програма Радио-Београда у петак је муњевито укинут „Атлантис“, култна емисија Другог програма Радио-Београда. Ни то једно од последњих места у српским медијима – које је одисало духом слободе и где су се могли чути људи попут Едварда Хермана, Ноама Чомског или Мајкла Парентија – није преживело владу Бориса Тадића. Према расположивим информацијама, емисија је укинута истог дана пошто је на састанку Програмског савета РТС члан тог савета Драгољуб Мићуновић жестоко критиковао „Атлантис“. Како ствари стоје, уредник Другог програма Радио-Београда Ђорђе Малавразић био је слаб на критику „ветерана српске демократије“ и „борца за људска права и слободу изражавања“, па је емисију истог дана укинуо и она није емитована у свом редовном термину у недељу у 17 часова.

Већ у суботу вест је објавио интернет портал „Балканмагазин“. Вест је пренео „Нови Стандард“, после чега се догодила права побуна читалаца слободних интернет портала, који су жучно протестовали против забране. Истог дана покренута је петиција за одбрану „Атлантиса“ на адреси http://www.gopetition.com/petition/44202.html

Аутор Биљана Ђоровић може да буде поносна на своје слушаоце и поклонике емисије, који су показали велику иницијативу за одбрану „Атлантиса“. Ту „побуну слушалаца“ једне емисије, која је стајала као једна од последњих оаза медијске слободе и размишљања, Биљана Ђоровић описује овако:

„Данас исписујемо историју медија и новинарства у Србији на једном феноменолошки изузетно важном и значајном примеру какав је поновно потапање Атлантиде у једном виртуелном простору слободе под називом „Стандард“. И то ‘Нови Стандард'“.

Шта се тачно десило на том састанку Програмског савета и о чему се полемисало? Које је ваше дело, за шта сте криви?

– У петак ме позвао главни и одговорни уредник Радио Београда 2 Ђорђе Малавразић. Саопштио ми је да је заседао Програмски савет и да је његов председник Драгољуб Мићуновић изнео став о „Атлантису“ – да је емисија једнострана, гости заступају непримерене ставове, нема супростављених страна и сл. Малавразић је у разговору са мном инсистирао на озбиљности изречених критичких опаски и других говорника. Један је поменуо емисију у којој смо се у негативном контексту бавили забраном уласка др Срђи Трифковићу у Канаду. Чак је било речи и да емисија угрожава мањине. Уколико су притом мислили на моћну елиту која влада из сенке, надајмо се да су били у праву.

Емисија је већ једном била забрањивана пре овог случаја. Шта се тада догодило?

– Да, емисија је требало да буде укинута 1. фебруара. Реаговала је НВО за медије Амицус Јурис и цео низ интелектуалаца из света, који су осудили најаву укидања емисије. Слушаоци су протестовали на сајту Радио-Београда и главни уредник Малавразић ми је рекао да емисија остаје на програму, да он није имао намеру да је укине, већ премести у термин петком. Тада је рекао и да ће се решити питање мог платног коефицијента, који је најнижи на програму, и поред тога што сам магистар и радим једну сложену емисију. Занимљиво је како је третиран мој рад и изузетан напор, који подразумева проучавања, преводе и истраживања. Као да нашој медијској кући ништа не значе гостовања свих тих људи, који чине част и људском роду и Србији, чијој су драми посветили своју истраживачку енергију. То је, међутим, сметало и то је довело до укидања емисије. Парадоксално!?

Каже се да је овај пут емисија укинута „незванично“. Шта значи незванично у овом случају?

– Новинар „Балканмагазина“ није могао да дође до поузданих информација ко је донео одлуку о укидању. Према писању овог магазина, то се није догодило на састанку Програмског савета, који такву ингеренцију нема.

Шта је „Атлантис". Осврћући се на улогу и значај „Атлантиса", Биљана Ђоровић каже да је њена емисија настала из једне идеје која у основи припада Бориславуи Пекићу и да „по правцима реализације, тока и судбине видимо да кореспондира са митом о Атлантису": - „Атлантис" није тек радијска емисија, као што није ни географски појам нити континент. „Атлантис" је испитивао потенцијале медија и представља студију случаја засновану на идеји отварања медијског простора за испитивање истине. „Атлантис" је постао могућност да медији реализују своје најбоље потенцијале: у њему су гостовали људи за које је карактеристично одсуство жудње за моћи или владањем; отворили смо неке од најзначајнијих феноменолошких, духовних и спиритуалних, културолошких и политичких тема. У „Атлантису" сте могли да слушате о питагорејској мистици бројева, концлогорологији, историји смртне казне, злу... Направљен је цео циклус о Шекспиру, преслушавани дневници Борислава Пекића и његов разговор са Драгим Стојадиновићем, братом Милана Стојадиновића, вођен у Лондону, 70-их година прошлог века, због чега је Пекић одложио свој одлазак у болницу. Говорили смо о јеретицима, алхемичарима, прогнаницима, мистицима, логици роботске цивилизације, одговорности, смислу и истини, Дишановом писоару. Природно, наставили смо истраживања о питањима симулакрумске природе цивилизације и токова у њој која су се веома неповољно реперкутовала на нашу садашњу ситуацију. А, ако једном кренете пекићевским трагом, отварају вам се чудесна врата и почињете да се дружите са најдивнијим савременицима - професорима Едвардом Херманом, Ноамом Чомским, Мајклом Парентијем, Дијаном Джонстон, Римом Лејбоу, Джудит Рисман, затим новинарима какав је Джон Пилджер, истраживачима попут Джона Стаубера. Од наших филозофа и теоретичара ту су били покојни Никола Милошевић, затим Милан Брдар, Дивна Вуксановић, Коста Чавошки, Ратко Божовић, Лјиљана Богоева-Седлар... И, наравно, госпођа Лјиљана Пекић, која је обележила „Атлантис" и омогућила да се реализује као простор у коме је наставио да живи величанствен пекићевски дух. Када кренете тим путем, у прилици сте да испитате и сагледате димензије ужаса које су империјална политика и политичка коректност произвели широм света у великом таласу деструктивности, која прети да земљу претвори у гигантски концлогор, што се управо ових дана догађа.

Има ли шансе да емисија буде враћена у програм?

– „Атлантис“ је неуништив будући да се ради о утопијској идеји, која се и овог пута показала као веома значајан и важан корективни механизам. Ово што се са емисијом догодило утицаће и на теоријски дикурс и на ревитализацију идеала новинарства, које је нестало као мисија и претворило се у неподношљиво ништавну професију произвођача симулакрума. Ми смо на крају једног цивилизацијског циклуса обележеног деструкцијом и да ли ћемо то као врста преживети, велико је питање. „Атлантис“ ће и као емисија и као мисија наставити да постоји, и не могу је укинути никакви декрети, захтеви за политичком коректношћу и слични опскурантизми. Новинар не сме да буде слуга система, партијских интереса и произвођача бешчашћа. Верујем да је Пилджер у праву када захтева од новинара да говоре истину и када их сматра одговорним за процесе који човечанство претварају у хуманитарни отпад. Од нас новинара зависи да ли ћемо у томе учествовати или ћемо своју енергију и знање употребити како би разоткрили механизме и супротставили се злу. То је мисија „Атлантиса“.

Откуд Мићуновић у целој причи?

– Он је члан Програмског одбора, који, како можемо прочитати на сајту РТС, заступа интересе гледалаца и слушалаца у целини; разматра остваривање програмске концепције Радиодифузне установе Србије и упућује препоруке и сугестије генералном директору и Управном одбору.

Да ли сте контактирали с њим после тога што је направио инсистирајући да емисија буде забрањена?

– Не, састанак је одржан 25. марта и мене је главни уредник позвао да одмах дођем, чак су и аутомобил послали по мене. Мом састанку са Малавразићем присуствовала је уредница редакције којој припадам. Осуда емисије није трпела никаква одлагања извршења. Морала је бити укинута. Квари омладину а и остале.

Да ли сте контактирали с неким из Управог одбора или од присутних на том мрачном састанку?

– Нисам. За сада контактирам само са слушаоцима, којима није дато никакво обавештење о укидању емисије нити образложење због чега. Дугачки прсти цензуре раде у тишини и мраку. Неко је те емисије пажљиво одвајао, сатима преслушавао и смешкао се: „Ово ће бити довољно; ово ће показати да је ‘Атлантис’ опскурна десничарска емисија; ево, и ово је доказ, и ово, и ово…“ Ко је то урадио? Не смемо бити наивни па поверовати да је Мићуновић слушао сваке недеље „Атлантис“. Али има их који јесу. Један од њих је чак јавно рекао после једне позоришне представе: „‘Атлантис’, то ми нећемо трпети. Ми ћемо ту емисију укинути“. Тај исти колега је изјавио да се он лично залагао за бомбардовање Југославије 1999.

Каква је реакција колега из Радија? Јесу ли људи уплашени?

– Да, кад сам напустила просторије главног уредника, прилазиле су ми колеге којима се та ујудурма у вези са „Атлантисом“, која траје дуго, уопште не допада. Уплашени? Од кога, чега? Плате на Радио-Београду су испод републичког просека. Сада се спрема нова систематизација, нова пензионисања и отпуштања. Систем нас деценијама навикава на живот по логици – нико нам од вас није потребан. Довољни смо ми који управљамо. Ви остали сте потрошна роба и, ако неки коњ цркне, има други. Увек ће се наћи онај који ће да ради без поговора.

Да ли на Радио-Београду раде уплашени људи и шта мислите, докле ће тај страх још трајати?

– Радио Београд још увек чува своју специфичност. Већина новинара ангажована је на одбрани вредности, смисла и значаја културе и морала у култури, политици, образовању… Урушавање свих вредности, што представља водећи цивилизацијски модус операнди, чини да су људи незадовољни, резигнирани и утучени. Много је људи са нашег програма умрло током неколико последњих година.

Постоји ли слободно новинарство у Србији?

– Будући да сам теоретичар медија, могу рећи да су моја истраживања показала да слободно новинарство не постоји нигде у свету, сем у случају малог броја алтернативних медија. Медији су системски увезани са моћи и интересима, и по својој структурној позицији представљају орвелијанска министарства истине, која имају задатак да рат представе као мир, ропство као слободу, лаж као истину. Тако је и у Србији. Срећом, постоје алтернативни медији и морамо створити системска решења која ће тим медијима омогућити егзистенцијални опстанак. У Србији је много веома добрих новинара који су то на светском нивоу, али кога то занима. Колико имамо правих документарних филмова о догађајима везаних за распад Југославије? Немамо дописнике из света. Зашто смо дозволили да наш медијски простор запоседну стране корпорације. Како је Слободан Рељић отишао из НИН-а? НИН се није смео продати и предати. На срећу, одлазак НИН-а пратио је успон магазина „Печат“, „Геополитика“ и целог низа часописа у електронској форми који су окренути бескомпромисним трагањима за истином.

Шта је слободно новинарство?

– Новинарство и новинари не смеју да буду послушници система и продужене руке политике. Улога новинара и њихова одговорност је огромна будући да медији имају пресудан утицај на људе. Одговорност је на сваком појединцу. У време када медији производе логистику перцепције и чине могућим сваки рат, новинари су у великој мери одговорни за свет који настаје након интервенција и окупација. Свако ко је гледао документарне филмове Джона Пилджера разумеће о чему говорим. Пилджер је парадигма онога какав би новинар требало да буде.

Да ли ми, поред цензуре споља, трпимо и ону још гору аутоцензуру и да ли је то можда слика наших медија током последње деценије?

– Управо тако. Аутоцензура је водећи феномен: новинари често ослушкују политичке ветрове и калкулишу, прилагођавају се променама пре него што су се догодиле под паролом да имају кредите, породице, и да лако могу бити замењени неким ко је добро слушао ветар. Временом је то ослушкивање постало условни рефлекс, па новинари, уместо да ослушкују догађаје и истражују њихов контекст и суштину, заузимају „без поговора“ (драма Харолда Пинтера) угао гледања који од њих захтевају власт или интереси. То је довело до тога да се стварност и њена слика у медијима неповратно одвоје и удаље на штету сваке логике и вероватности. Међутим, упркос свему, мислим да је неопходно разумети да од самих новинара зависи. Новинари морају да буду препрека да власт и политика раде оно што није у општем интересу. Новинари морају да свет учине бољим местом, а не да сведу своју улогу на то да допринесу да нас симулакруми и спектакли забављају до свеопште катаклизме. Слобода и одговорност су нераскидиво повезани и чине саму суштину човека. Без слободе човек престаје да буде човек и постаје робот који омогућава тријумф сабласти.

%d bloggers like this: