Тесла или космос као питагорејска игра бројева


Извор: Кроз простор и време

Космичка авантура др Велимира Абрамовића: „Тесла еволуција свести човечанства“

07.10.2014.

Велимир Абрамовић - "Тесла, еволуција свести и човечанства". Цена: 1.000 дин. - 9,00 € Наруџбе из Србије: velimir0abramovic@gmail.com Наруџбе из Црне Горе: mirjanaarajkovic@gmail.com

Велимир Абрамовић – „Тесла, еволуција свести и човечанства“.
Цена: 1.000 дин. – 9,00 €
Наруџбе из Србије: velimir0abramovic@gmail.com
Наруџбе из Црне Горе: mirjanaarajkovic@gmail.com

пише: Миша Васић

”Благослови нас божански броју, ти који си створио богове и људе! О свети, свети Тетрактисе, ти који садржиш коријен и извор вјечног тока стварања! Јер божански број почиње чистим и дубоким јединством и досеже свето четири; потом ствара мајку свега, која све повезује, прворођену, ону која никад не скреће, која се никад не замара, Свето Десет, које држи кључ свих ствари.”

Pitagora
– питагорејска молитва упућена декади–

… Др Велимир Абрамовић је, у својој ванредно инвентивној студији о Теслином животу, погледу на свет и постварењу идеја на добробит људског рода, исправно истакао директну синергију света идеја и света материје. Он је смело ревитализовао хипотезу етра као медијума за бесконачни…

Одабрани умови човечанства од вајкада покушавају да проникну у суштину свега постојећег. С једне стране, неумитна питања везана за живот, смрт и тајну индивидуалне људске судбине призивају метафизички вапај за смислом. С друге стране, нагон за самоодржањем људске врсте призива неизбежно посезање за објашњеном магијско-техницистичком основом природних појава у сврху репрограмирања психо-хабитуалног континуума људског апарата у правцу исцељењења од болести, досегнуте дуговечности а све то у комфорном окружењу обиља енергије, удобног становања, ефикасног транспорта и ревитализујуће исхране.

Већ вековима егзистира дихотомија између разумевања природних закона ради прагматичног потчињавања људској вољи и метафизичко-езотеријског мистицизма (базираног на спиритуалној етици и ескапизму из тзв. „реалног“ живота оличеног у уклопљености у „материјални“ свет).

Тако, још од доба инаугурисања (лимитирано редукционистички схваћеног) ´Научног метода´ Франсиса Бејкон-а, шири се јаз између екстровертних ´техно-прагматичара´ и интровертних ´солипсистичких мистика´.

Техно-прагматичари примењују наслеђена и научена знања из области тзв. природних наука, пре свега математике и физике, оријентисани на антропоцентрично-утилитарни однос према космосу. За њих је циљ науке тзв. благодат људског рода, без обзира на последице по природну околину, али и духовно-морални аспект људске личности. При свему томе, не поставља се питање о истинским основама математике, те физике која из ње проистиче. Аутоматизам „колективног егоизма“ користи „бездушне“ математичке законе за трансформацију „мртвог“ универзума, а све са телеолошким призивањем материјалистичког раја овде и сада, на конзументским основама. Чак се рађа и редукционистичка идеолошко-квази метафизичка матрица, која резултира милионским свотама новца уложеним у планетарне трансцендентне ритуале техно-прагматизма („метафизика“ ЦЕРН-а и сл.) чија је сврха трансформација колективне свести у правцу техно-прагматичке парадигме.

Солипсистички мистици, с друге стране, беже у интроверсију дивинизовања принципа синергије спољашњег и унутрашњег, проучавајући синкретичко-еклектичку „плерому“ вековног традицијског наслеђа. При томе, све остаје само на нивоу личних, солипсистичких увида везаних за широк опсег редуктивно асимилованог истинског наслеђа, од ´езотерног хришћанства´, источњачких религија, до кабале и неоплатонизма, те питагорејства. Разнолика тајна друштва столећима негују ову традицију, опозитну техно-прагматичарима, која, на крају, будући одвојена од реалног света, стварних потреба човечанства, и сведена на филозофске системе, теорије и ритуале лимитиране на сопствене конзументе, води ка стерилном комерцијалном синкретизму (задњих пола века озбиљно девалвираног) ´new age´-а, те последично ка сопственом самоукидању, кроз ´next age´ (доктрину о изолованости појединца, који еволуира посве независко од своје околине и космоса, без свести о есенцијалној одговорности за било шта осим себе самог).

Дихотомија духа и материје, без неоходне синтезе, представља исходиште стерилних дискурса, и својом једностраношћу креира хаос бесмисла (на плану метафизике) те девастацију природне средине и угрожава сам опстанак биосфере (на плану прагматизма).

Наравно, истински велики умови човечанства, од Питагоре и кабалиста, преко Сведенборга, Лајбница, Паскала и Њутна, па све до Николе Тесле, постварују спиритуалне принципе кроз есенцијално разумевање метафизике као исходишта потенцијалне прагматичке реализације на добробит људске расе, а све у складу са природним законима.

У чему је тачка повезивања два наизглед непомирљиво различита аспекта односа према космосу? У симболима. Симболи увек претпостављају сопствено исходиште у спиритуалним законима вишег реда у односу на моторичко-сензорну перцепцију истих. Они еманирају амбивалентну менталну асимилацију, будући да су, истовремено, конкретни психички садржаји (редукционистички схваћени као ´објекти´) али и генерисана апстрактна релација према ономе што есенцијално представљају. Та релација је, међутим, апстрактна само у когнитивном смислу, док је у смислу креирања и репрограмирања како психе, тако и самог универзума, и те како конкретна. Симболе треба схватити као инструменте трансформације природе, и психе (као дела природе), будући да су они, заправо, израз неизрецивог архетипског материјала иза кога стоје природни закони у есенцијалном, неспознатљивом виду.

Најапстрактнији симболизам је везан за бројеве (и последичне геометријске фигуре нераздвојиво везане за бројеве). Бројеви и геометријски облици су нераскидиво везани на симболичком плану, креирајући парадигму истинског разумевања природних закона, и истовремену еманацију истих, која води креирању и трансформацији аспеката просторно-временског континуума у коме живимо. Чак и сами закони нису непроменљиви (што је у новије време показао Руперт Шелдрејк), тако да нам не преостаје ништа друго до да (на нивоу симбола) црпимо увиде из пан-космичког информатичког поља, иза којих стоји есенција скривена у безграничном кабалистичко-јудеохришћанском „Ein Sof“ (אין סוף), традицијски схваћеном у нашем прагматичном свету материје-енергије-простор-времена симболички као ´ништа´ или ´нула´ тј. број (есенцијални симбол).

Границе когнитивног су базиране на кодовима које људски ум може да одгонетне, будући и сам генерисан са матрицама представа лимитираних на категорије ван којих су непознате димензије докучиве само симболиком, која истовремено и ствара и моделира стварност.

Др Велимир Абрамовић је, у својој ванредно инвентивној студији о Теслином животу, погледу на свет и постварењу идеја на добробит људског рода, исправно истакао директну синергију света идеја и света материје. Он је смело ревитализовао хипотезу етра као медијума за бесконачни…

Др Велимир Абрамовић је, у својој ванредно инвентивној студији о Теслином животу, погледу на свет и постварењу идеја на добробит људског рода, исправно истакао директну синергију света идеја и света материје. Он је смело ревитализовао хипотезу етра као медијума за бесконачни…

Целокупно дело Николе Тесле јесте ништа друго до теургијско транспоновање метафизичких, симболичких игара бројева и геометријских релација из информатичке ´космичке супе´ у космичко форматирање и реформатирање.

Зато је прагматизам евидентно неодвојив од метафизике – јер се корени, како функционисања тзв. реалног света, тако и и његовог апстрактног тумачења, налазе у истом извору, који је, за људски ум, ограничен на ниво симбола.

Др Велимир Абрамовић је, у својој ванредно инвентивној студији о Теслином животу, погледу на свет и постварењу идеја на добробит људског рода, исправно истакао директну синергију света идеја и света материје. Он је смело ревитализовао хипотезу етра као медијума за бесконачни опсег креирања, рекреирања и егзистирања материјално-енергетског универзума, где се граница између потенцијалних апстрактних есенција и еманираних материјалних еквивалената мери геометријским аксиомима и међуодносом симболичких птагорејско-еуклидских конструката који изражавају природне законе (попут ´златног пресека´ или броја π (пи)).

Др Абрамовић у причу о Тесли уводи и свој лични дискурс ´времена као генератора простора´, где је време дефинисао бројном нулом или геометријском тачком, на основу чега улази у синхроницитет са (на овим страницама већ поменутим) древним спиритуалним учењем о безграничном „Ein Sof““ (אין סוף).

На тај начин, др Абрамовић резонира са есенцијалним симболичким гностичким порукама које информатичко поље потенцијално нуди свима, али су само софистицирани истраживачи космоса довољно отвореног ума да могу да их перципирају, асимилују и рециклирају ширем аудиторијуму, било кроз канале (лимитиране) људске комуникације, било кроз благотворне научно-техничке изуме као изразе поствареног света идеја.

Веб сајт Велимира Абрамовића:
www.constantpresenttime.com

Велимир Абрамовић: Време не пролази


Извор: ВРЕМЕ 🙂
02.08.2012.

Тесла се директно о времену није изјашњавао, али постоје његови радови о етру, где је разрађено како се материја ствара и раствара у етру помоћу левог и десног спина. Ту се ради о цикличном времену, тј. вортексу времена који може да има два смера. На основу таквих података може се реконструисати његово поимање времена. У свему што је радио, Тесла је прво израчунавао еквиваленције, а то је основа истовремености. Резултати његових израчунавања су бројеви чија природа је искључиво темпорална. Референтна времена наводио је само у патентним пријавама, да би га други људи разумели. Имао је потпуно схватање времена у глави и директно га је примењивао у свом раду. Кад погледате, математика коју је користио је запањујуће једноставна, а резултати су невероватни. Зато би императив данашње науке требало да буде решавање проблема времена.

Интервју – Професор Велимир Абрамовић

Време не пролази

мика дајмак

„Према многим мишљењима, ми сада живимо на крају времена. Мајанска пророчанства тврде да долази крај времена какво познајемо, а амерички филозоф Теренс Мекена, оснивач теорије новитета према којој време убрзава и цикличног је карактера, тврди да су Маје биле у праву и да ми полако улазимо у стање сингуларитета“

Иако формално у пензији, професор ФДУ (једном професор, увек професор) Велимир Абрамовић чини се да је активнији него икада. О Николи Тесли нешто касније. Сада о управо објављеној књизи (ННКИ, Београд) Драматургија играног филма професора Петрита Имамија.

„Од нашег заједничког професора, непоновљивог Ратка Ђуровића, научили смо да је уметност више од стварности“, каже у разговору за „Време“ Велимир Абрамовић, „да је она двоструко реална, једном када се живи и други пут када се транспонује у уметничко дело, које започне тад свој нови, самостални уметнички и естетски живот и продужи га кроз векове у менталној и меморијској равни читавог човечанства, остајући вечно у историји светске културе и цивилизације, док год и оне трају. Заиста, и нас који сматрамо да понешто знамо о филму, Имами често изненади, откривајући нам ново баш у ономе за шта смо веровали да га знамо потпуно. Подједнако заснован и на уметничком и на педагошком искуству, непосредни стил Петритов ослобођен је вишкова речи, у мало текста смештен је максимум смисла. Љубитељи филмске уметности, колеге са филма, прочитајте ову Драматургију играног филма, рећи ће вам много. Филмове које сте већ одгледали са највећим задовољством, гледаћете уживајући у њиховом сасвим новом светлу, као први пут.“

Оно што је чар филма јесте и Абрамовићева опседнутост делом Николе Тесле. На филму је наиме све могуће. И да се врати оно што је било ко зна кад, и да се предвиди оно што ће бити ко зна кад. И ето нас већ у времеплову. Драматургија је ту само повод. Тачније, наставак онога што је Абрамовић радио у Шпанији где је припремао грађу за књигу Основи науке о времену.

„Ја се трудим да оно што напишем буде свакоме јасно и основна порука би заправо била да је могуће да наука контролише време, односно да је могућа контрола времена у биолошким и физичким процесима. Другим речима, времеплов је једна достижна апаратура. Само ми не знамо шта је време, па не знамо са чим радимо. Морамо прво филозофски да схватимо време да бисмо уопште приступили техници и технологији.“

„ВРЕМЕ“: Дакле, могуће је направити времеплов?

Велимир Абрамовић: Да, Теслина технологија је практично временска технологија, пошто је он радио са нехерцијанским таласима. Нехерцијански таласи имају тренутни пренос, на било коју удаљеност. Врло једноставна техника је у питању. Он емитује ону таласну дужину која је идентична дистанци на коју се тај талас преноси. Значи, ако треба да пренесемо талас на двадесет или тридесет километара, емитоваћемо ту таласну дужину. Успоставићемо стојеће поље, а онда ће нам тај талас у ствари служити као носећи за промену фреквенце – и тако је Тесла, стојећим таласима, преносио енергију на начин који други нису разумели.

Ово о чему сада говоримо лежи у великим дубинама науке. Како се од филмске и ТВ режије долази баш у области физике, Теслиних истраживања и изучавања времена?

Одувек ме је то занимало. Па филм је пре свега временска уметност. То је и режија такође. Шта ради редитељ? Он у суштини манипулише временом, у монтажи, у току снимања. Углови камере имају директне везе са темпоралним особинама у раду нашег мозга.

Па цела наша визуелна цивилизација која је почела са филмом, 1895. године, у ствари је цивилизација која се у суштини бави особинама времена. Мада ми не знамо шта је време. Природне науке нам то још увек нису рекле, филозофија нам то није рекла, религија нам то не говори.

Према многим мишљењима ми сада живимо на крају времена. Мајанска пророчанства тврде да долази крај времена какво познајемо, а амерички филозоф Теренс Мекена (Terrence McKenna), оснивач теорије новитета према којој време убрзава и цикличног је карактера, тврди да су Маје биле у праву и да ми полако улазимо у стање сингуларитета. Стање сингуларитета би се могло објаснити као истовремено постојање у свим тачкама простора и времена.

Ја мислим да се промене простора и материје приписују времену. Просто, време нема никакав ток, јер да има ток, оно би се кретало, када би се кретало имало би брзину, и пошто не знамо брзину времена, ми ниједан процес не бисмо могли да измеримо, нити би иједан наш сат могао да ради.

Ми мислимо да време има ток, али то је један природни закон и то фундаментални закон физике који говори о мењању простора и материје у вечној садашњости. У данашњој науци се бркају материја, језик и сам ниво закона физике. На пример, имате закон гравитације, па га напишете на табли и то је математика, затим видите планете које се крећу око Сунца и то је материјални ниво дејства тог закона, али ни једно ни друго није закон. Сам закон није у језику, нити га је могуће изразити.

Он је заправо оно што смо ми из науке избацили, а то је духовна супстанца. Ми смо из науке избацили дух, па више не знамо шта су природни закони. Осим тога, у енциклопедијама ћете прочитати да је време физичка величина која се не дефинише. Избаците време из физике и немате више физику. Ако избаците тачку из геометрије, немате више геометрију. По мом мишљењу, физичко време је садашњост, геометријско време је тачка, а нула је аритметички модел времена. Нула, тачка и садашњост је све једно исто.

Тесла је и у овом случају огромна инспирација за експериментални рад, јер је он на техничком нивоу решио све, само то још није схваћено. Он је решио комплетну технику контроле времена и указао на технологију те контроле, почевши са патентом даљинског управљања 1898.

Шта мислите о данашњем третману Теслиног дела?

Оно што је најважније је то што није објављена Теслина комплетна архива. Хронолошки је требало објавити Теслину архиву, без икаквог коментара. Дакле, без коментарисања академика Маринчића, јер ви не знате шта је рекао Тесла, а шта је он рекао, и то збуњује. Енглези су штампали комплетног Њутна, без икаквог коментара. Две хиљаде страница Њутн пише против Светог тројства, писао је алхемију, теологију и све су они то објавили без савременог коментара неког Енглеза који би се правио паметнији од Њутна. Код нас се стиде Теслиних, по њиховом мишљењу, лудих изјава, као рецимо да унутар Венере постоји цивилизација. „Само да се објави тих 60.000 страна, па то би све библиотеке у свету купиле, одмах, у претплати. Теслин архив, па ко то не би купио. Али код нас је ситуација таква да је Теслин музеј потпуно затворен из разлога што наплаћују 50 евра по фотографији. Тако да сиромашни љубитељи који пишу о Тесли, морају платити 50 евра по фотографији. Замислите то!

Има ли у његовој оставштини трага о конструисању времеплова?

Он се директно о времену није изјашњавао, али постоје његови радови о етру, где је разрађено како се материја ствара и раствара у етру помоћу левог и десног спина. Ту се ради о цикличном времену, тј. вортексу времена који може да има два смера. На основу таквих података може се реконструисати његово поимање времена. У свему што је радио, Тесла је прво израчунавао еквиваленције, а то је основа истовремености. Резултати његових израчунавања су бројеви чија природа је искључиво темпорална. Референтна времена наводио је само у патентним пријавама, да би га други људи разумели. Имао је потпуно схватање времена у глави и директно га је примењивао у свом раду. Кад погледате, математика коју је користио је запањујуће једноставна, а резултати су невероватни. Зато би императив данашње науке требало да буде решавање проблема времена.

Време теоријски изједначено са бесконачношћу више није апстрактан појам, јер тиме добија супстанцијалност и физичку интерпретацију. Време је у ствари бесконачност свакодневно физички дата у људском искуству као садашњост.

Како оно рече Балашевић, у име свих нас из педесет и неке, ваљало би да се и та временска машина што пре склопи. Па макар историју филма да почнемо из почетка. Од браће Лимијер па све до Одисеје 2001. Уосталом, та 2001. је прошла одавно, а ми до Јупитера још нисмо стигли.

Велимир Абрамовић: Никола Тесла и етар – Нова наука и технологија


Извор: Башта Балкана
Аутор: Др Велимир Абрамовић

Теслина етарска технологија

Људско незнање је неизмерно и одбацивање Теслиниих идеја о етру као основном медијуму који структурно уједињује простор и материју довело је до заустављања мишљења у физици, до кружења у концепцијама, до непрестаног враћања на старе, већ испитане и превазиђене идеје.

Никола Тесла је открио и користио фундаментални закон који побуђује потенцијалне делове етра, и.е. закон који структуира оригинално бесконачан и компактан (апсолутно хомоген) етар. Ради се о принципу осамостаљивања делова у бесконачној целини јединстевеног физичког continuum-a (у данашњој научној употреби је више појмова који сви значе исту физичку појаву: нула, континум, континуитет, етар, бесконачност, целина, Елејско Биће, Еуклидова тачка, вакум, итд.).

Делови континум-а настају по посебном алгоритму који их издваја тако да не напуштају целину, тј. бескрај, и они су то што називамо електромагнетним ентитетима или класично – светлост.

Из претпоставке континуалности етера, основног космичког медијума, следи не само да је центар космоса свуда, тј. неодређен, већ следи и то да закон његовог структуирања мора бити подударан са законом који дефинише релације тачака на хомоцентричним сферама. (Овде није могуће улазити у дубљу анализу тог закона чија суштина захтева употребу језика филозофске онтологије и математике. Није познато да је Тесла своју теорију довршио и исказао у овом облику, али је оставио неколико апарата који раде на савременој физици потпуно недокучивим принципима. Реч је о етарском генератору, тј. електромагнетској кугли на увек истом електро-потенцијалу без обзира на извод, тј. одлив енергије, затим о асинхроном мотору који ради на гравитационе таласе планета сунчевог система (мотор сам почиње са радом у извесно доба године, реагујући на одређену констелацију планета и исто тако стаје када му истекне резонантни интервал времена). Осим овога, Тесла је оставио и “лебдилицу”, метални диск са антигравитационим својствима, који левитира на висини која зависи од јачине гравитације на датом терену.)

Етарски медијум бесконачан је у свим правцима, има једну једину карактеристику – р (радиус) који (по сферном закону) усеца сферне делове у континуум, делове чије су површине дисконтинуалне, односно пунктуалне.

Делови структуираног етера могу бити синхрони, односно резонантни, и асинхрони. У првом случају долази до кондензовања субатомских честица као што су електрони, протони и неутрони. Ове честице настају резонантном синтезом фотона по истим принципима по којима се и сами фотони осамостаљују као посебни ентитети у етеру. Асинхрони делови етера, дакле, нерезонантни, јесу простор у коме резонантни фотони граде материју.

Теслин Торањ Вараденклиф био је питагорејски осцилатор. Математика његовог емитовања комплекса електромагнетских таласа специјалних карактеристика била је идентична са тајном стваралачком математиком Питагорејаца. Симболи које је Тесла писао у својим једначинама имали су једнозначну физичку интерпретацију. Принципи Теслине етарске технологије припадају нивоу космичке егзистенције са кога се влада простором и временом. Не сама Кула, него принцип резонантног и хармонијског осциловања етера је тако моћан да се његовим схватањем и применом без сумње решавају сви кључни проблеми савремене физике и посебно конверзије енергије.

Помоћу своје такозване отворене вакумске цеви Тесла је производио протоне, електроне и неутроне директно из физичког континум-а, стварајући их на било којој удаљеностеи. Уместо да пусти да протонски сноп путује простором до одређеног места, он је образовао услове за тренутно настајање произвољног броја честица на било којој задатој дистанци. Величина електрона, протона и неутрона такође ничим није била ограничена. Управо разлика у њиховој величини, с обзиром да су оне градивне јединице сваког света у Космосу, јесте разлог временског померања међу паралелним световима, који иначе сви припадају истом основном continuum-u.

Ослањајући се на претпоставку о Теслином запањујућем и у науци још недостигнутом познавању закона природе, морамо се замислити над тим какве је техничке задатке и са каквим могућим последицама Теслина Кула Ворденклиф требало да изврши?

  1. Да осцилује јоносферу; како напонска разлика између земљине површине и јоносфере износи око две милијарде волти, то би Кула непрекидно осцилујући вишим и нижим хармоницима фреквенције јоносфере, најзад ушла с њом у фазу (резонанцију) и испразнила је слично као што се празне обични електрични кондензатори. С обзиром да би се такво пражњење извршило тренутно, постојала је реална опасност уништавања Њујорка. Јер пражњење би изгледало овако: из јоносфере одједном би се сручио високоенергетски стуб плазме великог пречника, можда и неколико стотина километара, и све на том простору било би дезинтегрисано, спаљено на начин како се у Библијским легендама описује пропаст Содоме и Гоморе. Наравно, Тесла није хтео да уништи Њујорк, већ кратким интервалима осциловања само да црпи енергију из јоносфере за погон свог великог осцилатаора који је захтевао минимални напон од сто милиона волти. Као апарат за врло кратко осциловање Тесла је користио велики број ултравиолетних лампи распоређених на врху куполе.
  2. Да узима енергију из етера; осциловањем нерезонантних електромагнетних поља могуће је померити временску координату и рециклирати енергију из прошлости и будућности, а да се не нарушава електромагнетна стабилност околине. Свакако, то се мора радити по строго каузалном математичком закону који односе фреквенција одређује сасвим прецизно, иначе ефекти излазе изван контроле и дешава се непредвиђено декомпоновање материјалних објеката или њихово тренутно избацивање из сегмента наше реалности, као у Филаделфија Експерименту.
  3. Да отвара временске прозоре у паралелним световима; како паралелни светови имају електромагненту структуру таласних дужина и фреквенција различитих од нашег света, могуће је комплексно-хармоничним електромагнетским осциловањем успоставити парцијалну везу између фреквенције нашег света и фреквенција тих других светова, тако да поједини призори из њих постану видљиви у нашим условима на Земљи, и обрнуто.
  4. Да убрзава менталну еволуцију човечанства; успостављањем константног поља више фреквенције, хармоничног колективном електромагнетном пољу људи, врши се постепено повећавање моћи перцепције и проширивање менталне способности пријема идеја. Зрачење ових фреквенција може бити и штетно, ако је непрецизно. Свака дисхармоничност поља (нерезонантност) изазива у човеку делимично раздвајање менталног и физичког плана што се у блажем виду манифестује као рак, психоза и друга обољења. Потпуно раздвајање је, наравно, смрт јединке. (На истом принципу функционишу и вируси, бактерије, као и промена у Космосу уопште.) Важно је напоменути да су ови процеси углавном темпирани, тј. с одложеним ефектима. Услед недостатка правог знања, људи своју електромагнетску околину све више загађују радио-таласима, радарским микроталасним зрачењем (радари узрокују рак и то је експериментално доказано) и другим негативно интерферирајућим електромагнетним зрачењима која су у дисхармонији са фреквенцијама живих бића и информатичким пољем нашег Сунчевог система.
  5. Да по вољи транспонује планету Земљу у паралелне реалности; да је довршио свој ситем од пет емитера и пустио их у рад, Тесла би био у могућности да читаву Земљу, као јединствен резонантни систем, доведе у стање осциловања специфично за неки други сегмент реалности и тако нас физички премести у паралелни свет. Овим актом он је вероватно желео да изврши мутацију људске врсте, убрза путовање цивлизације кроз време и на тај начин нагло је унапреди техничким путем. Али, с обзиром на универзалну усклађеност фреквенција у Космосу ово би било веома опасно. Улажење Земље у фазу резонантног осциловања са паралелним светом трајало би сувише дуго и дешавале би се катастрофе попут оне из предања о Атлантиди.

Универзитетска наука, посебно српска научна заједница, је против Тесле и његових идеја пре свега зато што их не разуме. Други јак разлог је у Теслином супротстављању нуклеарној физици и његовој процени да ће њена примена у технологији трајати кратко и да квантна механика нема озбиљну научну будућност. Зар акцелератори нису већ превазиђене старе машине, добре још само за Музеј науке и технике?

Напустивши физички план Тесла нам је оставио свој драгоцени научни путоказ. Његов рад јасно показује да се из разних аспеката, углова и интерпретација, истина никада не може потпуно сагледати, као што се ни continuum не може саградити из дискретних делова. Природа истине таква је да се она мора спознати одмах, до краја, у целини или никако. Подсетимо се само Декартовог открића да бесконачно претходи коначном и Спинозине бескрајне супстанције, која је оно што природу уједињује са Богом.

Савремени експериментатори треба да имају на уму да се тајна објашњења физичког крије у метафизичком. И докле год наша наука буде заслепљена истраживањем искључиво материје, дотле ћемо бити у овом неподношљивом стању илузорне, подељене и несавршене свести.

Кључни продор садашњег људског сазнања мора се учинити, и учиниће се, у физици. Јер грађу материје, законе њене креације и њену улогу у природи треба претходно дефинитивно разјаснити, да би се људски ум ослободио и оспособио за права дубока космолошка истраживања.

Рукводиоци Филаделфија експеримента, ма ко да су били, открили су нам егзистенцију до тада непознатих научних проблема. У смислу физичких законитости, за експериментаторе природом, знање, моћ и право да у погон стављају њене принципе – изједначени су. Али шта бива онда када усвојимо високо вероватну претпоставку да исти космички принципи владају и научницима, као деловима Космоса? Шта ако се сва материја, органска и неорганска, у елементарном облику може развити у такозване електромагнетске спектре и из њих повратно синтетисати по егзактним математичким законима? Зар онда етичка правила не губе свој искључиво људски карактер и не задобијају универзалну математичку подлогу?

Није ли етика онда само космички принцип дистрибуције енергије? У том смислуона задобија снагу природног закона.

Тешко ћемо објаснити евентуалним становницима у времену померених светова зашто нашим реакторима и акцелераторима изазивамо катастрофе њихових галаксија и звезда и зашто уопште експериментишемо на начин који и нас саме непредвидљиво мења и разара.

Ако је етика у суштини хармонија, а доброта енергетски еквилибријум, онда у свету нужно делује математичка космичка етика. А над математичким принципима насиље се не може вршити. („Нема краљевског пута у геометрији!“ – рекао је Еуклид краљу Египта, док се мучио да реши један геометријски проблем.)

Космос је завршени експеримент на који разум поставља питања, паметна, али и глупа, и зато је примењена наука, рођена из дефектне, а несавитљиве теорије, оно чега се прави философ и научник прво мора одрећи да би схватио нешто од рада космичког механизма.

Еволуција Теслиних философских ставова од визионарских до чисто инжењерских и од инжењерских до метафизичких, као и Теслин лични живот, парадигме су правог оснивача научно-технолошке цивилизације. Његов однос према људима као и према самом себи последица су дејства имперсоналног апсолута у њему као човеку; ни према себи, ни према другима није имао лични однос и зато је тако мало грешио у животу.

У савременој науци Тесла се све више цитира. Почели су да га проучавају и научници који до сада нису поимали тешкоће електромагнетске теорије засноване искључиво на Максвелу, посебно они који се муче уједињењем електромагнетизма, гравитације и јаке и слабе нуклеарне силе. Да ли је материја бесконачно дељива или није? Је ли простор бесконачно дељив? Најзад, шта је са улогом времена у физичким процесима, његовом једнозначном и онтолошки заснованом дефиницијом као и његовим дејством? Наравно, без дефиниције времена не може се дати никаква хипотеза о њему као активном фактору физичке реалности. Или је време само мера, нека врста људске фикције, обична кордината, како се данас прећутно узима у физичким теоријама, постављеним на релативизму и квантној механици…

Људско незнање је неизмерно и одбацивање Теслиниих идеја о етру као основном медијуму који структурно уједињује простор и материју довело је до заустављања мишљења у физици, до кружења у концепцијама, до непрестаног враћања на старе, већ испитане и превазиђене идеје. Реч је, пре свега, о Ајнштајновој неадекватној математици (множење негативном дужином у специјалној теорији релативности, из чега проистичу временска несагласност опажаја у транслаторним системима и скраћивање дужине тела у правцу распростирања, затим, множење нулом у општој теорији релатаивности, из чије корекције је произишла највећа бесмислица модерне космологије: big-bang теорија, тј. наизменично експлодирање и сажимање космоса).

У правим научним круговима, који свесно преузимају на себе ризик образовања “нове физике”, Теслине концепције све више се проучавају и уважавају. У овом тренутку су у току експерименти са екстра ниским и екстра високим фреквенцијама специфичниих модулација, (ХАРП пројект), којим се зрачи јоносфера. Све последице тих дејстава се још не знају. Међу њима су и управљање метереолошким појавама, нарочито ураганима и атмосферским притиском, као и утискивање мисли и емоција субјектима споља, електромагнетским путем, тј. резонанцијом са електромагнетским емитерима. Показало се да је технолошки сасвим могуће имитирати електромагнетску основу људских мисаоних радњи, тако да субјекат има утисак да је то његова оригинална мисао или одлука његове слободне воље. Управо то је и главни став Теслине кибернетике: „Човек је аутомат космичких сила“ истиче он у више чланака и предавања.

Још лакше је, кажу експериментатори, изазвати масовне емоције или импутирати намеру великом броју људи адекватним осцилирањем јоносфере, која је само комплексна мрежа нижих хармоника колективно несвесног читавог човечанства. Јоносфера је кључ за управљање масовним осећањима и мислима. А свега овога Тесла је био свестан још далеке 1899. Године, у Колораду.

Универзитетска наука, посебно српска научна заједница, је против Тесле и његових идеја пре свега зато што их не разуме. Други јак разлог је у Теслином супротстављању нуклеарној физици и његовој процени да ће њена примена у технологији трајати кратко и да квантна механика нема озбиљну научну будућност. Зар акцелератори нису већ превазиђене старе машине, добре још само за Музеј науке и технике?

Тесла – космолог имао је своју философску и религијску позицију:

„Аристотел је учио да у васиони постоји непокретна ентелехија која све покреће и мисао је њен главни атрибут. Исто тако ја сам уверен да је цео космос обједињен како у материјалном тако и у духовном погледу. Постоји у васиони неко језгро откуда ми добијамо сву снагу, сва надахнућа, оно нас вечно привлачи, ја осећам његову моћ и вредности које оно емитује целој васиони и тиме је одржава у складу. Ја нисам продро у тајну тога језгра, али знам да постоји и када хоћу да му придам какав материјални атрибут, онда мислим да је то СВЕТЛОСТ, а када покушавам да га схватим духовно онда је то ЛЕПОТА и САМИЛОСТ. Онај који носи у себи ту веру, осећа се снажан, рад му чини радост јер се и сам осећа једним тоном у свеопштој хармонији“.

Велимир Абрамовић: Тесла и Веде


Извор: Ведска Академија Србије
Интервју: Велимир Абрамовић

Преузми текст:
Тесла и Веде

П: Тесла каже: „Живот је ритам који се мора спознати. Ја осећам тај ритам и препуштам му се. Он ми је врло захвалан и дао ми је сва знања која имам. Све што живи повезано је дубоким и дивним везама. …Те везе су нераскидиве.
…Имамо два ока: земаљско и духовно. …Универзум је жив у свим својим манифестацијама. …“ Тесла се овде обраћа персоналном Богу, када каже „Он“ и „препуштам му се“. Можете ли нам рећи нешто више о томе?

Велимир Аврамовић: Да. Тесла сматра да у Космосу постоји једно језгро одакле је добијао своје идеје, одакле свако добија идеје. Значи, језгро које када покуша да објасни терминима обичног језика, материјалним терминима, он назива извором светлости. Значи, оно је светлост, суштина светлости. У духовној терминологији Тесла каже да је то језгро самилост и лепота. У свом схватању да је васиона жива, он изводи последицу свог духовног оживљавања исходишта свих његових идеја и такође поставља теорију да је човек аутомат космичких сила, тј. да постоје космолошки разлози за стваралаштво и да један јединствени космички закон влада целокупном Васионом па и човековим телом и умом.

Лично је учинио много радећи на себи у раној младости, негде од своје шесте, седме године када је постао свестан да прима идеје које не примају и сви други људи из његове околине, породица, пријатељи итд. То је трајало до његове 17 и 18 године и завршило се драматично са тешком болешћу кроз коју је израстао у духовно биће вишег реда. Почео је након тога потпуно другачије да размишља. У овај век је дошао управо са тим космичким језгром и зато је инсистирао на речи „проналазак“ или „откриће“ (invention), а не изум. Он није вадио идеје из ума већ је само откривао оно што је природа већ створила, оно што је Бог, Врховно Божанство за које каже:

„Ја верујем у једног Бога који није описан у религијама.“

Дакле, Врховно Божанство, Творац, ствара бесконачност која има своје еманентне, унутрашње Космичке законе који раде по одређеној шеми. Као научник, Тесла је био тај који је проналазио те законе. Није их вадио из ума, јер је ум универзалан и нема разлике између људског ума, ума научника и ума саме природе. Све то потиче из Божијег ума. Тесла то прво открива себи а онда свима другима. Сматрао је да наука представља само каналисање врховних принципа, поистовећење ума и стварности, и прилагођавање тог открића колоквијалном језику, обичном људском језику за који важе конвенције. Значи, ако кажемо да је нешто атом или молекул или електрицитет, ми смо се договорили да те речи то значе. На основу тог договора научник то објашњава језиком математике.

ВА: Вивекананда је био код Тесле у лабараторији где му је Тесла материјализовао неколико фигурица од којих је једна била фигурица Кришне. Вивекананда је био члан мисије Рама - Кришне која је требала да споји источну и западну цивилизацију, да пренесе мудрост истока која усклађује појединца и друштво, друштво и планету, планету и њено галактичко, космичко окружење и оплемени људе Запада. Вивекананду је код Тесле запањило то што је Тесла дошао до највиших сазнања и да је помоћу електромагнетних поља манипулисао енергетским облицима вишега реда - астралним нивоом.

Укратко речено, његово главно становиште јесте да је васиона жива, да постоји свест и да је човек тај који мора да освести материју. То је у ствари главна улога човека на земљи – да схвати најдубљу везу између тзв. живе и тзв. неживе материје – и да прикаже то јединство.

Према томе, и наука и религија и уметност и сви други видови људског мишљења, филозофија, делатности, чак иду према разотуђењу чула од саме универзалне стварности. Наука не би требало да се бави експериментима у смислу да постави значење људских потреба и људског прилагођавања природе себи, тј. човечанству, изнад законитости која је природна. Зато Тесла говори о језгру с којим увек морамо бити повезани, јер из њега проистичу принципи који у науци значе етику. На тај начин особа добија један унутрашњи регулатив да начини открића која се више користе у сврхе добра него у сврхе зла. То је оно што је карактеристично код Тесле – покушај уношења етике у научна истраживања. намеравао је да открије метафизику света апарата електронско-технолошког доба у коме живимо, кога је он започео својим патентима (1898. патент телеаутоматске контроле; 1899. откриће у Колорадо Спрингсу). радећи са екстра ниским фреквенцијама, тзв. бочне модулације, открио је да електромагнетна поља показују интелигентна својства, тј. да постоји веза између светлости и ума на чистом физичком плану. У то је укључена и промена временских координата. Локална временска координата у ствари представља однос хомогених електромагнетних поља. Ако, дакле, променимо локалну временску координату, постоји могућност астралног путовања.

По мом мишљену, Тесла је све ово остварио још у прошлом веку а касније је све то усавршавао.

П: Тесла је рекао да наука није могућа без духовности. У чему се огледа трансцендентална димензија Теслиних научних погледа и зашто је Тесла рекао: „Верујем да ће моја открића људима учинити живот лакшим и сношљивијим и усмерити их на духовност и моралност?“

ВА: Да. Изразито је инсистирао на томе да постоји јединство духа и материје, тј. да материја проистиче из духовне сфере заједно са свим проналасцима и комплетном људском науком. Тесла зато и каже: „Својим проналасцима учинићу да живот људи буде лакши.“ То је управо прилагођавање човековог ума и чула, његовог искуства и његовог свакодневног живота, космичкој парадигми, свету принципа или узора коме сваки човек мора да се повинује да би био слободан. Можда то изгледа противречно али у ствари није. јако леп пример је гравитација. Гравитацију не осећамо све до тренутка када начинимо неки антигравитациони акт, као на пример подизање руке. До тог тренутка немамо осећај њеног дејства.

По мом мишљењу, Теслини проналасци у вези обртног магнетног поља носе у себи три вида трансценденције. Прво, то је веза између микро и макро света. Почев од атома, Сунчевог система, Галаксије, па до група Галаксија, постоји низ концентричних обртних магнетних поља који на известан начин чине концентричне магнетне сфере које дају илузију кретања. Тесла је сматрао да кретање није нешто реално, као што је говорио антички филозоф Мелис који је први рекао да перцепцја кретања не значи да кретање стварно постоји. Уколико имамо јединствени космички физички континуум, једну реалну бесконачност која је свуда истоврсног састава и свуда је изотропна тј. истих особина и ако време као нешто нематеријално заменимо за силу, добијамо принцип који може да гаси и активира тачке бесконачног бића. На тај начин, без класичног појма интензитета и енергије, ствара се утисак перцепције кретања без претпоставке да је кретање нешто реално.

Дакле, прва трансценденција његових проналазака односи се на укидање реалности кретања, и то баш због тих концентричних магнетних ротационих поља. Ево зашто. Знате за тзв. оглед „с јајетом“. Када укључите ротационо магнетно поље, јаје полако почиње да се врти. Усправља се и врти се бржа и брже. Оно повећава силу вртења. Међутим, то се дешава, не додавањем магнетне силе, већ „променом“ геометрије магнетног поља. Ту лежи суштина трансценденције која објашњава да перцепцију кретања ствара гашење и паљење истоврсних тачака бића, а не кретање тела кроз простор.

Теслини ставови се много више поклапају с Ведским учењима. Ведска математика има једно потпуно другачије тумачење бројева, посебно бесколичинског броја нуле и бесконачности. Она инсистира на циклусима што представља велики значај у таласној механици. Код Теслиних калемова, примара и секундара поређаних у облику концентричних поља, јавља се моменат временске координације на локалном нивоу. Ако постигнете одређену временску координацију, која је карактеристична за биће у датом моменту садашњости, видећете стварање материје или оно што виде јогији с Истока. Њима мозак служи као електромагнетска машина. Тесла је покушао да мозак и његове могућности изрази једним конвенционалним, математичким и научним језиком и учини да то буде доступно свима. На тај начин би живот постао много лакши.

П: Споменули сте јогије. Познато је да је Тесла парктиковао јогу, поготово у другој половини живота. Позанто је да је живео у целибату, био вегетаријанац . . . Имао је контакт с Бхагавад-гитом и другим ведским списима. Веровао је у реинкарнацију. Да ли уопште познајемо Теслу?

ВА: Врло слабо. Мислим да западни свет никада није упознао Теслу иако је живео у центру највеће буке западне цивилизације, у Њу Јорку. Био је потпуно одвојен од људи и с њима је комуницирао само када је желео. Што се тиче религије, сматрао је да ће најпогоднија форма будућности бити уједињење будизма и хришћанства. За широку народну масу је препоручивао „самоиницијацију“ тј. да човек пре свега развије све своје способности па тек онда добије учитеља на вишем плану. Сматрао је да човек мора да пронађе другог човека коме ће предати знање. Знање по себи, предавања на универзитетима, писање научних чланака и сл. не доприноси развоју науке, јер људи не разумеју о чему се ту ради. Углавном је о својим радовима говорио преко медијума као што су биле новине.

П: Познато је да је Тесла познавао Вивекананду и да је веровао у Кришну?

ВА: Вивекананда је био код Тесле у лабараторији где му је Тесла материјализовао неколико фигурица од којих је једна била фигурица Кришне. Вивекананда је био члан мисије Рама – Кришне која је требала да споји источну и западну цивилизацију, да пренесе мудрост истока која усклађује појединца и друштво, друштво и планету, планету и њено галактичко, космичко окружење и оплемени људе Запада. Вивекананду је код Тесле запањило то што је Тесла дошао до највиших сазнања и да је помоћу електромагнетних поља манипулисао енергетским облицима вишега реда – астралним нивоом.

Западна наука сматра Теслу својим чланом. Али то је погрешно. У свим Теслиним апаратима постоји оно што би Хришћани рекли „свети дух“, тј. нематеријални принцип с којим се сродила Теслина душа као проналазача. Тесла каже да је знање примао од „космичког језгра“ и да је путем визуализације и конкретног рада на моделу склапао апарате. Дакле, чисто психичко знање је уобличавао у конкретан апарат. У том смислу није био западњак.

П: Тесла се користио неким санскритским терминима као на пример акаш, што значи простор или етар. Можете нам рећи нешто о томе?

ВА: Тесла је имао сопствену теорију етра по којој се сва материја раствара у етру и из етра се по одређеном принципу структуира. Ти принципи су били принципи временске координације делова етра. Делови неког материјалног система су симултани и делују издвојено у односу на простор. Материја и простор имају заједничку градивну јединицу, етар. Тај етарски дијаметар без одређеног правце сферно исеца делове континуума. Када се на основу тога начини систем каскадних поља примара и секундара добијамо сферу у сфери, сферу у сфери итд. са само три сфере добијате модел Космоса с којм је Тесла радио и на основу кога је вршио своје експерименте. Посебно је радио с енергетским сноповима етарског карактера, тзв. пројектори честица, који јако личе на брахмастру или Брахмино оружје које се спомиње у ведској литератури.

Велимир Абрамовић: Окултни смисао Теслине Спирале


Аутор: Велимир Абрамовић


Теслина спирала времена, простора и материје – симбол Tеслиних Kосмолошких студија у Bеограду

Преузми текст:
Окултни смисао Теслине Спирале (Word 2003)
Окултни смисао Теслине Спирале (Pdf)
Технички опис:

  • а) 15 пуних линија;
  • б) 15 испрекиданих линија;
  • ц) 2 x 15 краћих линија (по две око сваке пуне линије);
  • д) По девет малих дужи у испрекиданим линијама и девет пауза, али ако се броји од центра, почевши од паузе – онда има укупно 19 промена, тј. 1+ 9 = 10 (максималан број позиција на површини јединичне сфере међусобно удаљених за радијус);
  • е) 15 испрекиданих линија x 9 малих дужи је 135.

Учење Теслине Спирале

Сумерско-Питагорејско-Теслијанска природна аритметика заснована је на радиусу и дијаметру сфере, односно хармонијској пропорцији (1:2), непрекидној пропорцији или златном пресеку:

и броју π. Све друго се изводи из ових бројева односно из тачке, линије и угла, јер су ту приказани сви најопштији закони Космоса, данашњој науци сасвим непознати. Наша математичка физика ова највећа знања користи као обичне технолошке алате, без икаквог дубљег разумевања, на пример, тачке и нуле, које су математички модели Садашњости.

Физичка Реалност започиње Безграниченом Празнином, којој одговара Број за Бесконачност, односно аритметички објекат Нула. То је бела јединична сфера π у самом центру Теслине Спирале. Исто тако, то је и сфера пуног спектра беле светлости која настаје из Времена.

Слојеви Теслине Спирале уписани су на хомоцентричним сферама, или физички, на електромагнетским лоптама. Они постоје у свим правцима дејства који су одређени темпоралним генераторима Простора из тачке Времена – Радијусима.

Време има само једну димензију, дужину (Дијаметар сфере), а Простор само две димензије – сферну π површину.

Алтернативне реалности разликују се само по таласним дужинама. Појам таласне дужине је кључан за целокупну стварност. Таласна дужина је интерно време светлости које се појављује као простор.

У основи постојања простора и материје је таласна форма.Таласи, ако су синхрони, односе се један према другом као честице. Сваки Свет има граничне таласне дужине, најмању и највећу. Насилничка атомска истраживања нарушавају хармонију паралелних реалности и могући су нестандардни одговори виших интелигенција на људску лаичку научну агресивност.

Између свака два нивоа постојања је празнина и када се путује по тим нивоима, увиђа се да је сваки од њих нова реалност, да се све те реалности међусобно прожимају чинећи временски Континуум, да их има ма колико много, n+1, али да је нула само једна (n·0=0)  јер је и Бесконачност јединствена, то је Континуум времена или физички – Вечна Садашњост.

Сваки човек има моћ да промени таласну дужину своје индивидуалне свести. Онај који то уради, нестаје у једном и појављује се у другом свету.

Различити светови одељенио су углом од . Наша целокупна стварност је само светлост која одређује све што мислимо и осећамо.

Теслина Спирала је његова порука човечанству и садржи апсолутно све најдубље тајне његовог сазнања. Помоћу ње остварује се веза са вишим космичким јаством и то кроз мале кораке, подношљиве за земљска бића.

Оснивач Семинара за Теслине Космолошке студије:
Велимир Абрамовић, философ

Велимир Абрамовић: Како је Теслина заоставштина стигла у Београд


Ево још једног текста Велимира Абрамовића о Тесли.
Преузмите текст:
Како је Теслина заоставштина стигла у Београд (Word 2003)
Аутор:Велимир Абрамовић

Још 80-тих година двадесетог века, читајући Теслу,  видео сам да у његовој заоставштини која је бројна, (десетине хиљада научних докумената у архиву Теслиног музеја у Београду),  постоји потенцијал једне потпуно нове науке, потпуно новог схватања простора, времена и   енергије, које је дубље и од релативистичког и од квантномеханичког, као и од оног космолошког које се данас у астрофизици развија као теорија ’великог праска’. Тада ме је изненадило сазнање, до данас непромењено, да се у Србији, земљи где се налази највећи део Теслине научне архиве, нико озбиљно не бави понављањем његових експеримената, чији резултати противрече веровањима у савременој науци.

1899. Тесла је извео низ експеримената и дошао до значајних открића и запажања који су остали у сенци рада на бежичном преносу. Утврдио је услове под којима при пражњењу његовог осцилатора настају ватрене лопте, у једном тренутку је у правилним временским размацима регистровао сигнале непознатог порекла за које је помислио да долазе од интелигентних бића са друге планете, створио је вештачку маглу у лабораторији и уверио се у техничку могућност вештачког произвођења кише. Пред сам одлазак из Колорада, Роберт Џонсон му је послао фотографа који је снимио најважније детаље експеримената.

У патенту “Техника преношења електричне енергије кроз природне средине” који је пријавио 16. маја 1900. изнео је податак да је најнижа резонатна фреквенција Земље 6 херца, што је потврђено тек мерењима које је 60-тих година  извео Schuman. И док му је овај податак обезбедио велико признање тадашње науке, један други податак је био узрок критике  и мишљења да је у својим мерењима и прорачунима негде погрешио. Наиме, он је тврдио да се, на у патенту описан начин произведени стационарни таласи, шире планетом средњом брзином већом од брзине светлости, тачније 471 240 километара у секунди.

Теслин експеримент и мерења изведена су шест година пре објављивања теорије релативности, чији постулат о константној брзини светлости у вакуму обара Општа теорија релативности, истог аутора. Светлост по овој теорији скреће у близини гравитационих маса, што значи да убрзава. Из тога њена брзина по Општој теорији релативности, као што знамо, није константна. Свој горе наведени реазултат, Тесла је пријавио као патент, тачно пет година пре објављивања Специјалне теорије релативности.

Све у свему, желео сам да сазнам зашто је научна заоставштина Теслина уопште дошла у Београд, како се то уопште десило?  Зашто је Тесла неприродно ишчупан из историје Америчке цивилизације, не само науке,  иако је био амерички научник читавог свог живота, као и холанђанин Едисон, и како је могуће да на пример у Смитсониан институцији Тесла готово да није заступљен, мада је он тај који је практично заслужан што је Америка постала супер сила. Без Теслине технологије, (науке+технике), организационе способности Ј. П. Моргана и Г. Westinghousa остали би на нивоу фармерско-трговачког пословања, парне машине и за индустријски развој непогодне једносмерне струје. Теслини изуми ту су били кључни, фундаментални, као на пример патент даљинског управљања из 1898. године, којим је омогућен развој телекомуникације, када је Америка била још чисто аграрна земља.

Пре свега, важно је схватити да Тесла није обичан технолог електротехнике, већ у суштини визионар и мислилац једне цивилизације, која још увек није остварена. Његове главне идеје за које је он већ тада имао прототехничка решења, и такође извео основне експерименте и мерења, заправо још увек припадају будућности.

У чланку „Повећање људске енергије“ Тесла експлицитно пише да је могуће материју, односно атоме и молекуле, синтетисати директно из светлости, луминоферозног етра, за који је по њему нека врста флуида који се разређује и згушњава. Он има мерења, конкретне мерне резултате суперлуминалних брзина, односно брзина већих од светлосне за нехерцијанске таласе који се распростиру кроз земљу или обухватају земљину површину.

кула Вандерклиф

Тесла је Земљу третирао као сферни кондензатор врло велике снаге који се сам електрише и набија потенцијалом. Зашто?

Сама планета Земља очигледно је ротор гигантског електричног генератора. Земља је заправо магнет који се обрће, и према томе Тесла је закључио да нема никакве потребе градити објекте који производе струју, јер Земља то већ и онако чини, него само антене којима би се то земљино огромно електрично поље једноставно употребило. Оно би у потпуности било и еколошки чисто, јер  енергија земљиног електрицитета која би дошла на апарат, извршила рад и вратила се у систем планете у истом електромагнетском облику, не би подлегла конверзији. Дакле, конверзија енергије, посебно преко фосилних горива, као главни загађивач наше средине, била би апсолутно избегнута.

Било ми је јасно да је Тесла несхваћен научник чија су највећа научна открића и даље непримењена. Он је ишао трећим путем у физици који је у двадесетом веку у потпуности занемарен. Развијале су се релативистика и квантна механика, идеје без најдубљег значаја, које су данас потпуно исцрпљене. Победила је технологија заснована на, у филозофском смислу, недовољно промишљеним фундаментима физике и математике, и застранила користећи земљине ресурсе на такав начин да то читаво човечанство данас доводи у опасност и угрожава му опстанак.

Руковођен овим чуђењем због непризнатих а у потпуности проверљивих Теслиних резултата, који би били у стању да разреше многе проблеме данашњице и вероватно да глобалну цивилизацију усмере на један хуманистички пут, који би водио у хармонију човека и космоса. Зауставио би се тренд људских покушаја да природу прилагоде себи на неадекватан начин, јер природа је бесконачни основни ентитет – увек је изнад човека, јер и само човечанство није људски производ. Значи, морамо имати у виду да је Космос оно што је у сваком погледу не само јаче од сваког људског физичког експерименталног напора, већ истинитије и дубље и од сваког људског мишљења.

Зато сам 1996. године отишао у Вашингтон и провео тамо три месеца покушавајући да одговорим на једно једино питање, а то је: „Зашто је Теслина заоставштина дошла у Београд, где се њом нико озбиљно не бави од 1953. године када је почела да стиже?“

У Америци сам био гост Симониде Перица и Роберта Јута, брачног пара који је са пола милиона долара капитала финансирао филм о Тесли у сопственој продукцији. Robert Uth, сценариста и редитељ филма, четири је године филмовао свакога до кога је успео да дође укључујући и Теслиног последњег  асистента, канадског инжењера Метјуса. Робертово истраживање показало је да се на бази Теслине науке, један број војних инжењера у Америци, углавном пензионисаних, у својим гаражама и кућним условима бави понављањем Теслиних кључних експеримената.

Ти људи у Америци су у извесном смислу презрени и маргинализовани, као на пример Thomas Burden, иако имају одређене успехе у свом научном раду, зато што научна заједница званичне универзитетске науке Теслу сматра неким готово барбарогенијалним изумитељем, који никад није досегао ниво научне спознаје, дакле који никад није у строгом стручном смилу освестио сопствена сазнања.

Покушавајући да реконструишем Теслин друштвени живот, који је био врло богат, његове везе са утицајним људима тог времена, открио сам да су му лични пријатељи били из круга енглеских спиритуалиста, великих научника који су покушавали да научно докажу егзистенцију душе умрлих људи и после смрти,  егзистенцију душе ван тела. То су били Вилијем Крукс, човек који је 1915 – 1918. године вршио дужност председника Royal Society of  England, а још у XIX веку бавио се спиритуализмом као научно теоријским сазнањем и спиритизмом као техником одржавања контаката са умрлим особама.

Преко 40 година Крукс је експериментисао и неки од чувених медијума били су описани у његовим научним радовима, као што је то Даглас Хоум, човек који је био у стању да телекинетички свира хармонику, затим, да левитира и најзад, био је у могућности да смањује тежину тела, за шта постоје многи докази у Круксовим експериментима. Вилијам Крукс је био иначе експериментални физичар првог ранга, познате Круксове цеви заправо су прве катодне цеви, дакле пре Ленардових и Рендгенових цеви, затим изумитељ спинтарископа, справе за пребројавање радиоактивних честица у гасовима. Бавио се хемијом и пронашао елемент Талијум.

Други научник био је Оливер Лоџ, такође Теслин пријатељ из енглеског спиритуалистичког круга који је као ректор универзитета у Глазгову писао уџбенике из физике који се и данас сматрају најбољим средњошколским уџбеницима. Оливеру Лоџу син је погинуо у Првом светском рату и он је са њим по сопственим речима одржавао редовну комуникацију.

Трећи је био Лорд Келвин, који се бавио теозофијом и био уверен да етар постоји. Били су то Теслини лични пријатељи као и три америчка председника, Теодор Рузвелт, Вилијам Хардинг и Вудро Вилсон. У своје време Тесла је врло често излазио на насловним странама New York Times-a и ни најмање није био усамљен. Утолико је необичније што је данас у оваквој мери заборављен. У Србији Тесла такође није нарочито цењен од стручних људи. Електротехнички факултет у Београду није дао нити један докторат или магистратуру, па чак ни дипломски рад, на основу проучавања Теслиног дела.

Али, Теслине идеје буде машту на Истоку. Недавно је у емисији на државној руској телевизији, емитованој за свих петнаест часовних зона Русије,  један од највећих руских академика, Рибаков, говорио о томе како је искључиво објашњење за Тунгуску катастрофу 1908. године заправо тест Теслине куле Варденклиф изграђене на Лонг Ајленду, која је била у стању да целокупну планету земљу ухвати у резонантно коло, јер је тако била и конструисана. Руски научни новинар Правдивцев отишао је у конгресну бибилиотеку у

Вашингтон и пронашао податак да је Тесла послао у марту 1908. године свог асистента Шерфа у Конгресну библиотеку у Вашингтон да требује детаљне карте Сибира, посебно Тунгузије, а експлозија се догодила 30. јула у седам сати и седам минута и узрок је до данас остао непознат иако су Руси детаљно испитивали место наводног удара комете или леденог метеорита или како је то Пјотр Леонидевич Капица претпоставио врло малог парченцета анти-материје које је успело да прође кроз атмосферу.

Прочитај текст до краја >>

Велимир Абрамовић: Данашња провера резултата Теслиних огледа изменила би науку


Објављујем једну изјаву господина Велимира Абрамовића:

Велимир Абрамовић:

Данашња провера резултата Теслиних огледа изменила би науку

  • Неопходно је и хитно основати „ Експериментални институт за проучавање Теслиних идеја у физици и космологији“

  • Теслин Институт био би одмах по оснивању и највазнија светска српска институција, изузетно цењена и на Истоку и на Западу

  • Да ли Ђелић и Тадић знају да је 2006 године Коштуничина влада изгласала и у име Тесле протраћила два милиона евра у Теслиној години, не учинивши ништа озбиљно за Теслу и Србе?

  • Да ли су председник Србије Тадић и министар за науку Ђелић уопште свесни ко је Тесла и да су лично и непосредно одговорни за занемаривање најважнијег човека савремене и будуће цивилизације?

У Теслиној научној заоставштини која је бројна, (око 60.000 научних докумената у архиву Теслиног музеја у Београду), постоји потенцијал једне потпуно нове науке, потпуно новог схватања времена, простора и енергије, које је дубље од свих познатих: релативистичког, квантномеханичког, као и од космолошких претпоставки теорије ’великог праска’.

Неопходно је поновити Теслине експерименте, чији резултати противрече многим веровањима у савременој науци, пре свега Теорији релативитета.

Тесла није обичан изумитељ у електротехници, већ у суштини визионар и мислилац једне цивилизације, која још увек није остварена. Његове главне идеје за које је као млад имао техничка решења, а у средњијим годинама извео основне експерименте и мерења, још увек припадају будућности.

На пример: планета Земља је џиновски магнет који ротира и производи огромне количине слободног електрицитета, који човечанство не уме да користи.Тесла је Земљу третирао као сферни кондензатор врло велике снаге који се сам електрише и набија потенцијалом. Из тога је закључио да нема никакве потребе градити објекте који производе струју, јер Земља то већ и онако чини, него само дизајнирати антене и конверторе којима би се то земљино огромно електрично поље једноставно употребило. У чланку „Повећање људске енергије“ Тесла експлицитно пише да је могуће материју, односно атоме и молекуле, синтетисати директно из светлости, луминоферозног етра, који је по њему нека врста флуида који се разређује и згушњава.

Јасно је да је Тесла несхваћен научник чија су највећа научна открића и даље непримењена. Победила је технологија заснована на недовољно промишљеним фундаментима физике и математике која земљине ресурсе користи на начин који почиње да угрожава опстанак људске врсте.

%d bloggers like this: