Пасје гробље: Монструозни злочин комуниста над србима и црногорцима 1942. године! Зашто јавни комунистички интелектуалци упорно ћуте о овом злочину? Не осуђују га јавно ни до дан данас?


Ово је исечак из емисије „Некад било»“ са телевизије Републике Србске у којој је гостовао Перо Симић где је причао о Титу пре свега, али је било и речи о злочинима комуниста над православним народом, над Црногорцима и Србима. Један од таквих монструозних злочина био је и злочин назван „Пасје гробље“ који се догодио на бадњи дан, на православни празник 1942. у Колашину, где су комунисти православним црногорцима и србима још док су били живи вадили зубе и ударали их дрвеним маљевима по лобањама, после су развукли лешину пса преко лешева људи, и тај простор назвали „Ово је пасје гробље„. Измасакрирано је и убијено 373 цивила.

Пасје гробље – Злочин комуниста над Србима и Црногорцима 1942.

Линк ка видео прилогу на YouTube

Комунистички злочини: Пасје гробље – Читава верзија

Линк ка видео прилогу на YouTube
Видео прилог можете скинути преко овог сајта.

Ту се види да је тај масакр има ритуалан карактер, јер догодио се на православни празник. О томе је писао и Радован Калабић у овом» тексту, ево шта каже о овом монструозном злочину комуниста над србима:

„На Бадњи дан, 6. јануара 1942, следбеници Јосипа Броза Тита у Црној Гори починили су један од најмонструознијих злочина у Другом рату, који је по својим размерама и начину извођења попримио сва обележја колективног, ритуалног и сатанског смакнућа. Партизани су на тај свечани дан, уочи најрадоснијег хришћанског празника по православном календару, зверски убили 373 потпуно недужна цивила у Колашину. На дан свеопштег опраштања и помирења.

Маскр је извршен маљевима и тупим предметима. Неке од уморених накнадно су касапили, пошто би опљачкали све највредније ствари на њима до златних круница у вилицама. Жртве су биле оба пола, свих узраста и занимања, а највише их је било из редова угледних домаћина, судија, трговаца и занатлија. Нису поштеђена ни деца, ни најстарији. Како би их додатно понизили, њихови џелати оставили су их све несахрањене. У Лугу, на десној обали реке Таре, поред побијених подигли су и један дрвени крст, на који су разапели убијеног пса.

По томе је ово ваљда јединствено гробље у свету добило име Пасје. [11] “
……….

[11] Опширније у др Вучета Реџић: „Пасје гробље у Колашину»”, Евро, Београд, 1999″.

Дакле, порука овог монструозног злочина комуниста је јасна, овај садо-мазохистички масакр комуниста над србима и црногорцима такође је имао циљ, не само да измасакрира жртве, већ да осрамоти србе и црногорце као народ, то је порука, да их доведе на ниво животиња, на ниво паса. Наравно, ништа није случајно, све је брижљиво испланирано од стране комуниста на високом положају, не од комуниста нижег ранга или обичних бораца партизана, јер овај злочин је имао и за циљ да изазове одмазду од четника, да изазове братоубилачки рат, и директан је знак да су комунисти овим злочином желели да произведу братоубилачки рат међу србима, а такође је и јасна чињеница и да су га они овим монструозним злочином ПРВИ започели у Црној Гори, а не четници! Желели су да испровоцирају да се срби што више поубијају и покољу међу собом, били они партизани или четници, словили их ми Срби или Црногорци, исто је то.

Зашто, и дан данас, данашњи комунисти Срби јавне личности ћуте о овоме ЈАВНО, ЈАВНО, ЈАВНО, А ЗНАЈУ, ЗНАЈУ, ЗА ОВАЈ ЗЛОЧИН?

О овом злочину такође није ништа јавно рекао, нити написао неки текст, уважени комуниста „борац за истину»Љубодраг Дуци Симоновић, зашто?
Али се зато каткад ЈАВНО оглашава у својим наступима када треба оцрнити националне величине: Милоша Црњанског, Иву Андрића….

Да су којим случајем овакав монструозни злочин начинили четници над комунистима, ех како би тада Дуци сав свој бес истресо не на нечије „крваве»“ паре, већ на четнике (Читај: националисте) у неком чланку или ТВ наступу, али кад такав злочин учине комунисти (грађани света, човечанства), е онда, онда настаје тајац и мистериозна ирационална ћутња, не само Дуцијева, већ свих сличних анационалних србских комуниста космополита, којима је једина „националност“ човечанство, бити грађанин света.

Кад их питаш да критикују комунизам, што је њихова обавеза будући да је та хумана идеја злоупотребљена у циљу уништавања Срба, јер и идеја и идеологија их обавезује, будући да је народ веровао тој иделогији и идеји која се пропагирала у СФРЈ (комунизам је за све људе и народе), они кажу отприлике: „Па комунизма није ни било, шта ту има да се критикује?!“

Али под маском комунизма, убијани су срби и црногорци, ваљда су и то људи?

Још нешто, веома важно…

То што су тражиле комунистичке вође од обичних партизана бораца, па и командира, да ЛИЧНО убијају своје рођаке, стричеве, „јер су четници“ или „петоколонаши“, или нису комунисти, о чему говори у дргом прилогу сам припадник партизанских јединица Светозар Арсенијевић, првоборац НОБ-а, могу само људи идеолошки монструми и психопате! Јер знају, да тако разбијају не само народно јединство (срби убијају србе), већ и саме породице, фамилије, и од рођака праве трајне крвне непријатеље који су касније лак плен и подложни лаком идеолошком „препакивању“.

Ако су комунисти Србије, укључујући и Дуција, борци за истину, управо их поред комунистичке идеје и та истина, којој су се посвтили, обавезује, као интелектуалце, да је они комунисти који су јавне личности и износе јавно, али и објективно, а не само да причају усхићено како су само четници злочинци, већ и комунисти, они са врха, који су наредили овај злочин у Колашину 1942. године, а не обични комунисти нижег ранга. Коло воде они са врха, не обични комунисти.

Шта треба, кој злочин комунисти да учине према србима, а да тај злочин ти данашњи „оригинални“ комунисти – ЈАВНЕ БЕСЕДНИЧКЕ ЛИЧНОСТИ осуде, да јавно проговоре у некој ТВ емисији, или да се огласе неким текстом о комунистичким злочинима?

Пасјих гробаља је било и по Србији….

Злочиначка комунистичка пасја гробља по Србији

Линк ка видео прилогу на YouTube
Видео прилог можете скинути преко овог сајта.

Наратор:
„Испод ове њиве која се налази између Свилијанца и села Црквенац, на потезу званом „Расадник“, могла би да се налази једна од бројних тајних гробница са жртвама комунистичког режима. Међу жртвама које су избрисане из званичне србске историје је и свилајначки предратни судија, Живојин Ценковић. Унук судије Ценковића који се по убијеном деди такође зове Живојин, тврди да је 1944. године, без претходног суђења новоформирана власт стрељала преко 20 угледних свилијанчана.

Живојин Ценковић, унук убијеног судије:
„То су били у Свилијанцу, једна зграда постоји где су их држали у подруму, где нико није могао да дође до њих. Он је написао чак писмо једној баби коју имам, да се она не секира, да ће да буде све у реду, да он ништа није крив. И након тога су их 16. новембра ујутру извели и стрељали на овој овде, тадашњој ливади, … то је била“.

Наратор:
„Власти после другог светског рата су се трудиле да уклоне писане трагове о крвавим чисткама, па су и локације гробница остајале необележене. По неким сведочењима, припадници јединица које су учествовале у ликвидацијама су овакве масовне гробнице називали „Пасјим гробљима“. Ексхумација стрељаних особа била је строго забрањена“.

Живојин Ценковић, унук убијеног судије:

„Колко ја знам лично из приче старијих, да нико није могао да приђе да откопа. Значи, све што је било… они су били веома плитко закопани да су то развлачили пси, а иначе су их чували тадашњи партизани, да нико није могао да приђе да их откопа. Ја се надам лично, прво и због ових људи овде, а и због свих ових фамилија, ред би био да се ти људи закопају као људи, а не као пси“.

Наратор:
„О злочинима комуниста током и после другог светског рата у поткомунистичким земљама је почело да се говори одмах након пада берлинског зида. Новоформиране власти су отварале досијее, откопавале гробнице, пописивале жртве, и достојно их сахрањивале. У Србији је ова тема дошла на ред тек 20 година касније. Државна комисија која ради на утврђивању броја стрељаних лица после 1944. године, има пред собом готово немогућу мисију, јер како поједини историчари процењују, у скоро свакој општини у Србији постоји бар једна оваква гробница“.

Наравно, и овај процес је са становишта деце комунизма који су данас на власти, али сада као „европејци“, само формално започет, будући да су то били примопрани да ураде као просец који се мора одрадити ако желиш да као држава уђеш у ЕУ, али су га само започели, процес и није завршен до краја, јер „нема пара“, да се тајне гробнице јавно обележе и обзнане, и да се жртве тих комунистичких злочина достојно сахране, као људи, а не као пси.

Зашти ти вечито „забринути за човечанство“ комунисти и космополите Србије не проговоре јавно о овоме, они који су јавне личности, и о овим масовним гробницама у Србији насталим комунистичким злочинима над Србима!

Зар срби можда не спадају у то човечанство о коме они толико брину?
Можда зато што нису класно свесни, што немају пролетерску свест, па самим тиме не треба трошити речи?

Срби, не да не знају ишта истинито о својој хиљадугодишњој историји, већ не знају ни ову непосредну (други свестки рат и период после тога…), онако како се стварно и истинито дешавала. Да би се Срби освестили као народ, да би постојали као народ, а не као крдо појединаца изгубљених у времену и простору, они за почетак треба добро да упознају ову непосредну историју (да прођу кроз катарзу и да би самим тим знали како даље), да своје осрамоћене жртве од комунистичких злочина достојно сахране, као људе, њихове кости.

Историјски… Народ, Срби….. то су и „мртви“, тренутно живи Срби, и будућа нерођена покољења. Мртви, док су били живи, свесно су и несебично жртвовали своје животе да би нама и тада још нерођеним србским покољењима бивало боље, да живимо у миру и слободи. Међутим, ми данас „живи“ срби као се понашамо?

Шта ћемо оставити својим покољењима?

Нажалост, понашамо се као целина недостојно својих великих предака, а и питање је колико међу србима данас има срба у правом смислу те речи, јер су данашњи срби негде око 80% овцоизирани зомби, усамљени апатични и излуђени „слободни“ грађани, без икакве колективне свести и идентитета, јер само колективитет може да да сигурност СВАКОМ појединцу, а самим тиме и колективитету као целини, Народу.

Ако се Срби не освесте национално као појединци, и док поново као целина не постану самоорганизован народ и нација у правом смислу тих речи, нестаће као народ под дејством историјског проклетства…

То је законитост, тако се живот догађа, не зато што ја то кажем…

Ko je Брејвик?


Аутор: Љубодраг Симоновић
Е-mail: comrade@orion.rs

Брејвиков злочин има прворазредну симболичну вредност.
Масакр на Утоји један је од конкретних облика у коме се појављује деструктивна природа владајућег поретка.
Брејвик је аутентични производ савременог капитализма.
Он је један од јуришника „новог светског поретка“ који се заснива на владајућем принципу монополистичког капитализма „Уништи конкуренцију!“.
Најмоћнији амерички и европски капиталистички кругови не крију да је њихов циљ уништење милијарди „прекобројних“.
Колико има „Брејвика“ у НАТО-униформама?
„Проблем“ је у томе што је Брејвик убијао на своју руку.
Да је плаћеник НАТО-а који у Авганистану масакрира децу и труднице био би слављен као „борац за демократију“.
Његов злочин указује на то да деструктивни потенцијали капитализма могу да се окрену против друштва у коме се генеришу и да владајући естаблишмент не може да их држи под контролом.
Брејвик је „болестан“ колико и Буш, Клинтон, Блер, Меркелова, Саркози, Обама; колико и власници америчке војне индустрије и војници НАТО-а; колико и стотине хиљада научника који производе најстравичнија средства за масовно уништење; колико и новинари најмоћнијих медијских концерна; колико и капиталистички малограђани који су спремни на најгоре злочине да би заштитили свој потрошачки стандард…
Брејвик је указао на фашистичке потенцијале капиталистичке „демократије“.
Он је урадио оно што желе да ураде десетине милиона капиталистичких фанатика широм Европе и Америке.
Он је њихов „херој“.
У Норвешкој се не суди Брејвику, већ се настоји прикрити права природа капитализма.

Дино пева на годишњицу масакра над сарајевским Србима!


Извор: Информативна служба

4. новембар 2011.

Српски народни покрет Наши не одустаје од захтева за отказивањем концерта Дина Мерлина у Београду заказаног за 25. и 26. новембар. Један од разлога за отказивање концерта свакако треба да буде и тај што породице жртава сарајевског геноцида над Србима 25. новембра обележавају годишњицу масакра над породицама Крајишник и Шиљевић. Наступ Мерлина у Београду на тај дан увреда је за жртве чијем страдању је Мерлин допринео својим антисрпским изјавама.

Представници породица жртава сарајевског геноцида над Србима обавестили су нас да се на тај дан обележава свирепи масакр почињен над Србима 25. новембра 1992. године од стране јединице под командом Мерлиновог „јарана“ Исмета Бајрамовића Ћеле комадант војне полиције тзв. Армија БиХ.

Представници породица жртава сарајевског геноцида над Србима обавестили су нас да се на тај дан обележава свирепи масакр почињен над Србима 25. новембра 1992. године од стране јединице под командом Мерлиновог „јарана“ Исмета Бајрамовића Ћеле комадант војне полиције тзв. Армија БиХ. Овај злочинац је један од блиских Мерлинових пријатеља из времена рата када је Мерлин, као популарни музичар, био задужен за дизање ратног морала у муслиманским оружаним бандама.

Дино у загрљају са својим јаранима и пријатељима, осведоченим криминалцима и ратним злочинцима: Јуком Празином, Исметом Бајрамовићем и Рамизом Делалићем

После прославе непризнатог дана државности Босне и Херцеговине 25. новембра, на којој је можда певао управо Дино Мерлин тадашњи пропагандиста Алије Изедбеговића, побеснеле хорде милитантних муслимана кренули су у свој крвави пир. У Улици Коче Рацина 154 (општина Нови Град – Сарајево) припадници муслиманске тзв. Армије РБиХ 25. новембра 1992. извршили су мучко убиство породице Крајишник: Боривоја – Боро (Рајко) Крајишника; његове сестре Борке (Рајко) Крајишник и супруге Јагоде (Неђо) Крајишник. Исте вечери у Улици Адема Буће 298 (општина Нови Град – Сарајево), убијен је брачни пар Шиљевић. Група наоружаних припадника Армије РБиХ после насилног упада у стамбени објекат наведене породице заклала је супругу и удавила њеног мужа.

Дино Мерлин је током рата својим изјавама ширио мржњу и позивао на протеривање и убијање Срба, његови блиски пријатељи починили су најсвирепије злочине над српским цивилима и ратним заробљеницима међу којима и овај од 25. новембра. Мерлин своју патолошку мржњу према Србима наставља да испољава избором датума за свој концерт који је уједно и непризнати празник државности БиХ (који признају само муслимани) али и годишњица једног свирепог масакра

Масакр НАТО-а над либијским цивилима


Објављујем најновија дешавања из Либије са њиховог сајта, ради се о масакру над цивилима:
http://libya-sons.tv/videos

Word of Libyan government in the massacre of NATO against the people of Zliten 09/08/2011

Линк ка видео прилогу на: http://www.youtube.com

The largest massacre by NATO kills innocent Libyan civilians

Линк ка видео прилогу на либијском сајту:  http://libya-sons.tv/video/

Масакра у Рачку није било, признаје Хелена Ранта, истина о бомбардовању Србије 1999.


Са овом најновијом резолуцијом Србије у Уједињеним Нацијама око Косова и Метохије (КиМ) све стране су изконсултоване и усагласиле своје ставове, сви су задовољни и срећни, осим српског народа. И Тачи који ништа друго осим независног Косова не жели да чује, САД и Европска Унија такође, чији представници долазећи у Србији непрекидно говоре да је независност Косова непромењива ствар, а и ови наши преварократи на власти су задовољни, јер кажу нису признали независност Косова и Метохије, а истовремене се настављају евроинтеграције, читај колонијократија и глобократија у служби капитала и моћи господара света.

Пре него што нешто у следећем чланку напишем око ове капитулантске и издајничке Резолуције српских власти, треба до краја још једном оголити и разобличити лажи око наводног масакра цивила у Рачку, што је био и повод да НАТО пакт, предвођем Америком, изврши агресију над Србијом, и тако учини први корак ка насилном отцепљењу КиМ-а од Србије, јер је ова издајничка резолуција режима у Србији само завршни квислиншки чин.

У ту сврху најбоље ће нам помоћи овај кратки видео прилог, где војно-политички коментатор, Милован Дрецун, износи веома упечатљиве чињенице.

Лажи око Рачка, признање Хелене Ранте, истина о бомбардовању Србије

Линк ка видео прилогу на YouTube
Видео прилог можете скинути преко овог сајта.

Познато је да је 2008-ме Хелена Ранта, фински стоматолог-форензичар и члан међународне истражне комисије за догађаје у селу Рачак на КиМ-у, признала у својој биографској књизи да у Рачку није било масакра српских полицијских снага над невиним цивилима, већ да су убијени шиптарски терористи у борби, дакле нема злочина.

Хелена Ранта је првобитно фалсификовала извештај, јер је била подвргнута огромним притисцима од стране Вилијама Вокера, тадашњег шефа Оебса за КиМ, као и министарства спољних послова Финске. Дрецун износи и један други податак, да јој је донедавни министар иностраних послова Немачке, Јошка Фишер, у то време претио смрћу, ако не напише у узвештају да се десио масакр.

Оно што је најфрапантније, то су два детаља која износи Дрецун везаних за НАТО бомбардопвање Србије, који указују да су тадашњи генерали НАТО-а по менталном склопу прави злочинци. На прослави НАТО пакта 2000-те командант Весли Кларк је дословце рекао ово:

Кад ништа нисам могао трећој армији и Приштинском Корпусу, кренуо сам да бомбардујем цивилне циљеве по Србији!“

Један други генерал, генерал ваздухопловних снага НАТО алијансе, Мајкл Шорт, на тој истој прослави рекао је следеће, цитирам онако како је Дрецун то износио:

„… а онда генерал Шорт каже на истој тој годишњици, каже: ‘Ако желимо да поразимо Србе, морамо да им одузмемо услове за нормалан живот.’ И дословце каже, слушајте ово: ‘Морамо да им одузмемо храну, воду струју, па чак и ваздух.’….!“

Да међународно право функционише, ова два генерала би глатко завршила на доживотну робију као злочинци!

А сада би се мало позабавио водитељем, из разлога што се на овом примеру види како се путем медија креирају образци и модели понашања грађана, срба конкретно, а то је да србима треба стално усађивати дефетизам и комплекс кривице, чак и кад се открије да је истина на страни срба, срби су криви што су срби.

На самом почетку прилога види се да је водитељ сагласан да је све око Рачка била подметачина, али каже:
Водитељ:

„Чињеница је, да се тамо десио злочин.“

Гестикулацијом руку то потврђује. Међутим, проста логика је јасна, ако је Рачак подметачина Србима да би се издејствовало бомбардовање, онда нема злочина Срба над невиним цивилима, то једно с другим не иде.

Злочина. Којих злочина? Па Срба над шиптарима, шта би друго било, јер у црно-белој наметнутој слици светских медија, Срби су једини прави окорели злочинци, али кад шиптарски терористи убијају српске цивиле, то је „борба за слободу“… „оправдана освета“.

Рат против „побуњеника“ није само бомбардовање, то је само један део, кад већ мора. Пре и после бомбардовања Србије 1999 водио се и још се води непрекидни рат против срба, неоружаним средствима (економски, медијски, психолошки, парапсихолошки, са квинслинзима у унутрашњим редовима…). Србима су светски моћници у својој глобалној стратегији моћи, већ унапред доделили улогу „злочинаца и криваца“ за распад СФРЈ. Ово је савршен софистицирани пример како се то ради
Дрецун:

„Не, није се десио злочин, није било злочина“

Видитељ:

„Није било мртвих у Рачку?!“

Овом инфатилном констатацијом, подржаном гестикулацијом руку, водитељ жели да наметне у свести српског човека менталну представу, да сама чињеница да је у Рачку било мртвих, само по себи говори да је било злочина. Наравно, српских злочина забога, шиптари су невинашца. Свакако да у борбеним окршајима где има мртвих, могуће је да има и злочина, али то само по себи не значи да су то све обавезно злочини, већ да има и мртвих који су погинули у борби, а то није злочин. Дакле, то видитељ уопште не узуима у обзир. Кад су у питању Срби, све је злочин, чак и кад у борби убијају терористе.

Овакви и слични водитељи, новинари… већ дужи период стално намећу аудиторијуму слику „измасакрираних цивила“ за коју су подразумевано криви срби. Да ли је то стварно тачно или не, није битно, битна је прича коју тражи урeдник. Не, ниси ти крив, ти само „добро обављаш“ посао за који си плаћен. Каква истрага и истраживачко новинарство. Србе треба убити у појам, наметнути им кривицу злочинаца, убица деце.
Дрецун:

„Не мртвих јесте, али није било злочина. Злочин је када убијете цивила, или заробљеног кад стрељате“

На крају водитељ пита једно крајње инфатилно питање, а наводно он је представник обичног грађанина.
Водитељ:

„А кажите ми, кад смо причали о бомбардовању, ајде нисмо могли да утичемо на то да не буде бомбардовања, јесмо ли могли да утичемо да не траје 78 дана, рецимо? Зашто је морало толико дуго да траје, да ли је могло да буде завршено за 10 дана, Или су и опет ту американци одиграли главну улогу?!“

Ма не, нису амариканци играли главну улогу, већ ми, ми Срби смо сами себе бомбардовали, и баш смо претерали, трајало је 78 дана, и 100 милијарди долара штете, еј! Добро је, добро… избегли смо ратну одштету да платимо.

Наравно, није водитељ баш толико глуп да поставља оваква питања, али оваквим небулозама, односно психолошком обрадом, жели се код обичног грађанина српске националности утиснути: „како да размишља обичан грађанин“, дефетизам, кривица због бомбардовања. Подсвсна порука је следећа, за садашњост и за будућност:

„Ако те неко нападне, твоју земљу, неки агресор, нема шта да се браниш човече, бомбе су за твоје добро, оне ти доносе мир, демократију на крају крајева, „слободно тржиште“, „евро-атланске интеграције“, „просветљење“, јер ти си задрти Србин, необразован и нецивилизован примитивац, злочинац, каква одбрана земље човече. Истакни белу заставу и иди гледај фарме на телевизији, ма брига те, робство је слобода, слобода је робство.“

Овакви и слични водитељи, новинари, политичари… који су перфидно антисрпски оријентисани, који стално и у свему траже кривицу и ману Срба, никако да у име обичног грађанина поставе једно тако логичко и убедљиво питање, питање које иде у корист Срба:

Зар је ико из режима Србије и полицијских снага толико луд и идиот, да позове посматраче Оебса и телевизијске екипа да са околних брда прате и снимају операцију Рачак, и да притом, знајући све то, антитерористичке јединице изврше масакр над шиптарским цивилима?!!

Знајући да сви они једва чекају да Србима прикаче епитет кољача и дивљака, не би ли тако подржали медијску слику запада и вларада света, да су срби по дефиницији „зли момци“ које треба бомбардовати?

Наравно да нико није толики идиот и лудак, да сам себи забија нож у леђа.

Међутим, овој групацији људи није у циљу да постављају овако логичка питања и закључке, јер тако подстичу природну интелигенцију код људи, размишљање својом главом. Њима је циљ да путем моћних медија инфатилизују јавно мњење и грађане Србије, да од њих створе масу полуидиота која пасе траву и гледа: пинковизије, фарме, гранд параде, звезде гранда… који неће да поставе никакво критичко питање око правих разлога зашто у стварном животу живе лоше, да открију правог креатора тога, и да се као слободни људи побуне. Не, морбидном новом светском поретку, да би функционисао, потребна је маса полуидиота.

На сајту РТС-а можете погледати кратку видео секвенцу где командант полицијских снага Горан Радосављевић – Гури говори да је акција Рачак била легитимна акција у борби против шиптарских терориста. Затим, такође на сајту РТС-а можете погледати прилог „Рачак лажи и истине“ и видео документарац „Рачак – 10 година после“ аутора Славена Крањца. Документарац траје 65 минута, а са овог линка можете га скинути, има 137 мегабајта.

Преузми транскрипт документарца:
Рачак лажи и истине (Word 2003)
Рачак лажи и истине (Pdf)
Транскрипт је преузет са сајта:www.koreni.net/

Документарац јасно указује на чињеницу да се у Рачку није десио масакр над шиптарским цивилима, већ да су вођењбе борбе са терористима. При крају документарца, чућете изјаву команданта акције Горана Радосављевића која сама по себи довољно говори:

Горан Радосављевић:

„По зваршетку борбених дејстава, на југу Србије, тада је шеф координационог тела Владе Србије био господин Небојша Човић, ја сам био командант полицијских снага на југу Србије, а господин генерал Нинослав Крстић, је био командант здружених снага на југу Србиjе. И ми смо добили позив, да одемо у Брисел, где нас је примио тада секретар НАТО-а, господин Робертсон. Где смо причали о читаво ситуацији, о решењима која су направљена на југу Србије и тако даље. И било је прича и о акцији Рачак. После састанка у Бриселу отпутовали смо у Штудгарт, где нас је сачекао командант НАТО снага за Европу, генерал Фулфорд, Карл Фулфорд. И имали смо један састанак где су присуствовали и тада, министар иностраних послова, господин Свилановић, наравно Небојша Човић, шеф координационог тела, амерички амбасадор тада у Србији, господин Монтгомери и остали људи који су били у тој екипи. Једноставно, на том састанку, је одато признање војним и полицијским снагама за нека решења, која су произашла из наших заједничких активности на југу Србије. И тада су нам показали један уџебеник у коме је акција Рачак и акција Ораовица, на југу Србије, били су уврштене у тај уџбеник који је користио за специјалне снаге њихове. И речено је, да, једноставно су уврштене у уџбеник да би сличне ситуације у свету могли да изучавају и да решавају на такав начин. И тада су уручена признања свима нама. Ја сам добио медаљу за допринос миру и фактички за организацију и извођење ове две акције.“

Овај документарц је мек, готово се стидљиво, што каже Дрецун, признаје да је Рачак била подметачина, јер се не жели угрозити официјелна лаж запада упакована у „званичну истину“. У документарцу нема иницијативе да се и на политичком нивоу, на међународном суду правде (МСП) исправи неправда начињена Србији. Такође нема те иницијативе од ДОС политичара, да се ревидирају догађаји на МСП, да се НАТО пакт оптужи за нелегитимну агресију базирану на лажима, да се плати ратна одштета Србији. Горан Свилановић и Небојша Човић били су сведоци уручења медаља од стране највиших генерала НАТО пакта, да је“масакр“ у Рачку бриљантна антитерористичка акција, коју су уврстили у својим уџбеницима за антитерористичка деловања, као један од модела како се те операције требају изводити.

Где је иницијатива свих видова ДОС-а да се неправда начињена Србији на МСП исправи?

Где је иницијатива Тадићевог режима да се неправда начињена Србији на МСП исправи?

Ето, то хвали документарцу и глобалодршцима на власти у Србији, у супротном чему истина, ако се неправда не исправи?
Тада је истина само поражавајући „привезак“ ароганцији моћи силе и неправде, јер „то је реалност!“

Тада је истина самопоражавајући „привезак“ издаји земље, издаји Србије и српског народа, јер наши властодршци су се капитулантском резолуцијом у Уједињеним Нацијама, одрекли Косова, свих десет година су радили на томе!

Први чин ка независном Косову у позоришној представи „Велеиздаја Србије“ био је ДОС-ово повлачење тужбе претходног режима против НАТО пакта! Крајњи чин је резолуција Тадићевог режима о КИМ-у 09.09.2010. у Уједиуњеним Нацијама…!

%d bloggers like this: