Јанко Михелич о Милеви Марић, о Ајнштајну, о Тесли, о правој науци, о професору Константину Мејлу, о Словенцима, о Србима, о распаду СФРЈ…


Ево још једног гостовања словенца Јанка Михелича из словеначког удружења Друштво Пријатеља Николе Тесле» на медијској Јутјуб сцени Србије, овога пута то се десило на Јутјуб каналу: „MBS Info»„.

Јанко Михелич – Распад Југославије је била потпуно прљава игра (Интервју 25.01.2020.)

Линк ка видео прилогу на YouTube
Видео прилог можете скинути преко овог сајта.

Јанко – Јани Михелич:

„Ми живимо у времену великих промена, јер Никола Тесла је лепо рекао да кад наука почнњ да проучаав духовне енергије, а ту се другим речима ради о магнетним монополима, тада ће наука да напредује 10 година више, него за цео период досадашњег постојања. 2009-те године је најјачи немачки институт за физику „Helmholtz Institute»“ у Берлину, у сарадњи са више других института по целом свету, направили су експеримент, где су више-мање, скоро случајно су успели да докажу први пут у реалности, да докажу, да направе, да постоје, Магнетни Монополи.

И тај експеримент је добио следеће године европску награду за најбољи технички успех, и доказ… Ја сам тада помислио: „Сад ће то да иде даље“.

Међутим, ништа се није десило. Од тада па надаље настала је тишина, и о томе нико ништа не прича.

Али…, истину ти не можерш да убијеш, јер истина је ко вода, кад-тад увек ће да нађе пут. Ако може вода да изађе из језгра Земље, тамо где настаје, да се пробије на површину, па ваљда може и ту да згази све, али треба јој време.

Међутим, проблем је у томе што смо ми генерација која нема више пуно времена. Значи, увек када је нека цивилизација била у таквим проблемима, готово на ивици пропасти, тад се увек нађе и решење! Е, сад је само питање дал ће људи то решење да прихвате, да схвате своје грешке и заблуде, и да учине пресудне промене, па да пређу на бољи систем, или не.

Е, сад овако, то да постоје Магнетни Монополи, то је употребио само један научник, колико је мени познато, а то је професор и доктор физике, специјалиста за електротехнику, за вртложне струје, доктор професор Konstantin Meyl», из Немачке. Он је велики обожаваоц Николе Тесле. На ју тјубу можете наћи интервјуе са професором Meylom, и тамо су га прогласили: „Професор Meyl нови Никоа, Тесла“.

Али он каже: „Ја нисам Никола Тесла, ја сам више ко Максвел“. Јер, Максвел је у деветнестом веку први схватио да су електрично и магнетно поље увек заједно, ко близанци. Али 30 година су га вређали, ругали му се, и тек после његове смрти установљено је да је он био потпуно у праву. Али сам Максвел своју Максвелову једначину он није завршио, јер није знао да објасни магнетне монополе. Није прихватио да не постоје, значи није хтео да запише да су 0, али једноствано није је још завршио, и он је доста млад умро. Пребрзо је умро, иначе би он то завршио.

Јанко – Јани Михелич

Горан Марјановић: Брзина светлости и Максвелова константа (Релативна релативност)


Аутор: Дипл. Инг. Горан Марјановић
У Београду, 06.05.2011.г.
Преузми текст:
Брзина светлости и Максвелова константа (Релативна релативност)
Извор»

Увод

Дипл. Инг. Горан Марјановић

Брзина светлости је најпознатија природна константа. Вредност многих параметара, али и ваљаност многих теорија и постулата, утемељени су на њеној величини. У суштини то је брзина којом се крећу фотони као кванти електромагнетног зрачења. Величина ове фундаменталне физичке константе утврђена је – са једне стране – на основу вредности добијене мерењем а са друге – на основу електро магнетне теорије J. C. Maxwell-a (James Clerk,1831-1879). Наиме, у својој “Динамичкој теорији електромагнетних поља” објављеној 1865. године Максвел је дефинисао константу којом је одређен однос између електричних и магнетних феномена, при чему је тај однос – у димензионом смислу – представљао брзину и имао нумеричку вредност веома блиску вредности измерене брзине светлости.

Иако је ова чињеница указивала само на то да светлост има електромагнетну природу, ове две веома сродне, али у суштини ипак различите, физичке категорије су потпуно изједначене и сасвим поистовећене и у квалитативном смислу! Нажалост, још је већа грешка учињена када је та “обједињена” вредност брзине усвојена као “највећа могућа брзина кретања било ког феномена у природи”, поставши тако кључна вредност у Lorentzovim трансформацијама.

Ово је једна од најзначајнијих, иако ненамерно учињених (процедуралних), грешака у развоју научне мисли, јер је тиме изгубљен цео један свет – свет који је саставни део постојеће реалности али потпуно инверзан оном за који одавно знамо и који нам је чулно и мерно доступан док овај други само наслућујемо и теоријски описујемо као виртуелан. Прихватањем разнородности поменутих категорија, “раздвајањем” њихових вредности и усвајањем Максвелове константе, уместо брзине светлости, као кључне вредности Lorentzovih трансформација битно се проширује домен реалности обухваћен већ постојећим теоријама, укључујући и један сасвим “нови” свет у којем је фотон “нормална” честица са потпуно реалном масом мировања и у којем се све садашње виртуелне структуре попут тамне масе, тамне енергије, егзотичне материје итд. “преводе” у домен реалног света …

Највећа могућа брзина кретања у природи

По нашем мишљењу, заснованом првенствено на анализи изворних радова Coulomba (Charles-Augustin de Coulomb, 1736 – 1806) и Maxwella, измерена брзина светлости никако не би смела бити изједначена, а поготово не сасвим поистовећена, са Максвеловом константом, јер се ради о сродним али структурно ипак различитим формама – потпуно аналогно појмовима електромоторне силе (Е) и напона (У) у струјном колу које су такође веома сродне, али ипак и битно различите величине. Што је још важније, вредност Lorentzove константе којом је одређена величина релативистичких ефеката, никако не би смела бити дефинисана на бази вредности измерене брзине светлости, тј. експериментално установљене брзине кретања фотона!

Наиме, основу Теорије релативности чине Lorentzove трансформације. Величина релативистичких ефеката (пораст масе, контракција дужине у правцу кретања, дилатација времена, …) овиси о вредности константе gamma, γ=1/√1-(v/c)2, у којој параметар “c” представља највећу могућу брзину кретања у природи, а то је – према важећим конвенцијама – брзина светлости чија је вредност  грешком поистовећена са вредношћу Максвелове константе. И ту је проблем. У складу са оваквом дефиницијом Lorentzove константе ни једна честица са реалном масом мировања не може достићи брзину светлости а фотон, који се (ипак) креће том брзином, је дефинисан као “честица” без реалне масе (мировања) и има виртуелну масу m = E/c2, што је – иако парадоксално – широко прихваћено.

Оно што ми предлажемо је појмовно раздвајање измерене брзине светлости и Максвелове константе тако да се величини “c” која, по нашем схватању, у Lorentzovim трансформацијама представља теоријску вредност „највеће могуће брзине“ кретања у природи више не додељује вредност измерене брзине светлости него вредност Максвелове константе. Обзиром да је њена величина незнанатно, али ипак већа од брзине светлости, та би вредност у ствари требала бити она права Lorentzova теоријска баријера и супстанцијалним објектима потпуно недостижна брзина, која се, као таква, ни не може експериментално измерити, али се – како је то показао Максвел – може добити на основу електромагнетних особина вакума.

Кликни на приказ да га видиш у највећој резолуцији

Усвајањем нашег предлога, Lorentzove трансформације остају исте, њихова инваријантност се не доводи у питање, али квалитативна разлика постаје огромна јер сада “луксонски зид” може бити достигнут, па и прескочен, без нарушавања тренутно важећих постулата и/или теорија.

Обзиром да би узимање у обзир наших тврдњи довело до коперниканског преврата у науци, и – сасвим нескромно тврдим – до ТРЕЋЕ ТЕХНОЛОШКЕ РЕВОЛУЦИЈЕ, покушаћемо образложити ову идеју. Почнимо зато од историјски забележених чињеница.

Историјске чињенице

Проучавајући кретање Јупитеровог сателита Jo, Ole Christensen Roemer је 1676. године показао да светлост путује коначном брзином и проценио њену вредност на око 300 000 km/sec. 1848. Hippolyte Fizeau је развио свој метод за мерење брзине светлости и добио вредност од 315 000 km/sec. Побољшањем овог метода, Leon Foucault је 1862. године новим мерењем добио вредност од 298 000 km/sec. Тек 1972. године коришћењем ласерске технике прецизност је битно повећана, а измерена брзина светлости у вакуму износила је 299 792 456 ±1.1 m/s. Након више поновљених мерења, на Генералној конференцији јединица мере (CGPM) одржаној 1975. године, за брзину светлости у вакуму, дефинитивно је утврђена вредност од 299 792 458 m/s, која се користи и данас.

Са друге стране, још 1856.г. Wilhelm Eduard Weber и Rudolf Kohlrausch мерећи однос електромагнетне и електростатичке константе, пражњењем Лајденске боце, добили су бројну вредност тог односа веома блиску вредности брзине светлости коју је измерио Fizeau. Тиме су постављени темељи Максвелове теорије.

Коначно, у раним 1860-тим, Максвел је показао да се, према електромагнетној теорији на којој је управо радио, електромагнетни таласи у вакуму простиру брзином чија је вредност једнака односу који су добили Weber и Kohlrausch. Уочивши велику блискост нумеричке вредности овог односа и вредности брзине светлости коју је добио Fizeau, сматрао ову чињеницу доказом да светлост има електромагнетну природу, тј. доказом идеје да је светлост у ствари електромагнетни талас, коју је 1846.г., у свом раду “ Thoughts on Ray Vibrations “ изнео Michael Faraday. Ипак, наглашавамо да сам Максвел никада и нигде у својој теорији није поистоветио однос електромагнетних и електростатичких феномена са брзином светлости.

Максвелова константа

Вредност Максвелове константе је заиста незнатно већа од измерене брзине светлости и, уз одређене конвенције које ће бити објашњене у наставку текста, има вредност: v = 3*108 [m/s]. Ова „незнатна“ разлика нема готово никакав утицај при малим, средњим, па ни великим брзинама и ово је вероватно један од основних разлога због којих је Максвелова константа изједначена са брзином светлости.

Ако пажљиво преиспитамо Максвелов оригинални рад [1], нпр.:

„… we may define the ratio of the electric units to be a velocity… this velocity is about 300,000 kilometres per second…“

, можемо видети да он заиста нигде није рекао да је брзина светлости универзална константа , него је као основну константу дефинисао однос између електричних и магнетних феномена, при чему тај однос – у димензионом смислу – представља брзину и има бројну вредност која је истог реда као и брзина светлости !!!

Данас, у терминологији савремене физике, може се рећи да брзина коју представља Максвелова константа и која има димензију брзине, није брзина било ког физичког феномена, електричног, магнетног, светлосног, гравитационог или било које врсте, него само теоријска вредност брзине векторске суме електронског спина и пропагације управне на спин док брзина светлости подразумева реалну брзину кретања фотона. Дакле, брзина коју предстваља Максвелова  константа, а не брзина светлости, је инваријантна, физичка баријера брзине простирања електромагнетних поља у вакуму, и која може бити достигнута само теоријски, након утрошка бесконачно велике количине енергије, што је наравно немогуће!

У складу са оваквим тумачењем брзина светлости може, али и не мора, имати непромењиву вредност – при чему сви постулати важећих теорија остају очувани. Ово је од великог значаја јер је најновијим истраживањима недвосмислено потврђено да је брзина светлости током историје мењала своју вредност !

Зашто ми верујемо да је фотон као “честица без масе” (?) достигао ту баријеру када и сам Максвел каже [1]:

„It is manifest that the velocity of light and the ratio of the units are quantities of the same order of magnitude. Neither of them can be said to be determined as yet with such degree of accuracy as to enable us to assert that the one is greater than the other. It is to be hoped that, by further experiment, the relation between the magnitudes of the two quantities may be more accurately determined.“

„In the mean time our theory, which asserts that these two quantities are equal, and assigns a physical reason for this equality, are not contradicted by the comparison of these results such as they are.“

(Page 436, Volume II)

Дакле Максвел тврди (само то) да су брзина светлости (“velocity of light”) и однос електричних и магнетних феномена (“Ratio of Units”) квантитети истог реда величине који, као два различита квалитета, могу имати и идентичну величину, тј. нумеричку вредност.

Нажалост, по објављивању Максвелове теорије, упркос другачијим идејама (Somerfield, Heaviside, нпр.) ове две величине су потпуно поистовећене што је сасвим разумљиво јер је светлост, у то време, била једини познати феномен са том брзином.

Крајем XIX века изведени су неки експерименти у циљу мерења односа електро магнетних феномена (Rowland in 1870, Rosa in 1889, Rosa and Dorsey in 1905) али прецизност мерења је била мала. Уочена разлика добијених вредности и измерене брзине светлости замаскирана је могућим грешкама у мерењу, тако да су ове вредности поистовећене, а акценат је дат на што прецизније мерење брзине светлости, док је мерење односа електромагнетних феномена пао у заборав. Ипак, проблем фундаменталне различитости Максвелове константе и брзине светлости, иако добро прикривен, остао је присутан.

Да је теорија релативности објављена пре Максвелове теорије, вероватно се нико не би двоумио око тога да је Максвелова константа бројчано блиска и сродна, али квалитативно ипак различита физичка категорија од измерене брзине светлости. Овако, када је ТР објављена много година касније (STR, 1905.g., OTR, 1916.g.) Максвелова константа је постала главни ослонац кључног Ајнштајновог постулата о константности брзине светлости. Максвелове напомене су заборављене, а брзина светлости је проглашена за фундаменталну природну константу. Чињеница да је фотон морао постати честица без масе није сматрана апсурдном, што она у суштини јесте, него је широко прихваћена као доказ да је светлост таласне природе.

Зашто за све ове године та грешка није откривена и исправљена?

Као прво, веома је мали број оних који сматрају да су Максвелова константа и брзина светлости различити квалитети. Са друге стране, Ајнштајнов ауторитет је заиста велики, ТР поткрепљена одговарајућим доказима тако да било шта што захтева неке корекције или противуречи теорији у било ком смислу – не долази у обзир.

Ипак, експериментална реалност нам указује на недовољну ширину постојећих теорија захтевајући нове идеје. По нашем мишљењу решење је врло једноставно. Потребна је само мала промена у схватању и тумачењу појма највеће могуће брзине у природи као кључне величина која одређује вредност Lorentzov константе.

Lorentzove трансформације у функцији Максвелове константе

Погледајмо сада шта је заправо Масксвелова константа.

У савременој интерпретацији Максвелове теорије, електрична и магнетна поља могу се ширити кроз простор у форми таласа и простирати брзином која зависи од односа електричне и магнетне константе празног простора. Та брзина једнака је брзини простирања светлости, а има вредност c=√1/ε0μ0, где је μ0 пермеабилност (магнетна пропустљивост) вакума, а  ε0 пермитивност (електрична пропустљивост), такође мерена у вакуму..

Ипак, Максвелу су појмови пермеабилности и пермитивности вакума (μ0 и ε0) били потпуно непознати јер у то време није било ни наговештаја Квантне теорије поља.

У оригиналном раду Максвелова константа има вредност:

V = sqrt 1/( μ * ε), где μ представља магнетну, а ε електричну константу празног простора, чија је величина одређена експериментално. На основу тада доступних података сам Максвел је добио брзину од V = 310 740 000 m/sec.

Иначе, вредности μ0 и ε0  које се користе данас нису независне величине него функције усвојеног мерног система јединица. Да би се избегли бројни проблеми које су уносили разни системи јединица (cgs, Heaviside-Lorentz, Gaussian …) у којима величине имају различите дефиниције и вредности, италијански физичар и математичар Giovani Giorgi је 1901. године предложио врло практичан систем јединица.

Следећи изворне Максвелове идеје, Giovani Giorgi, је измислио систем јединица (Giorgi систем), претечу Међународног система (SI, у којем се основна величина у неком изразу може добити као функција осталих величина без икаквог мерења. На тај начин, уместо налажења вредности за ε0  или  μ0  експерименталним мерењем, њихова вредност се може једноставно израчунати.

Систем који је Giorgi предложио, познат као практичан систем, користи метар, килограм и секунду (MKS) као мерне јединице преко којих је дефинисана вредност константе K у Coulombovom закону а тиме и вредност магнетне пермеабилности, тако да оне у том систему имају следећу вредност:

K = 9 * 109 [ Nm2/ Coulomb2 ]
μ0 = 4 π * 10-7 = 1.256637 * 10-6 [ Henry/meter ].

По дефиницији Coulombonovog закона:
ε0 = 1/4π *K, tj.  ε0 = 1/36π * 109 = 8.841941 * 10-12  [ Coulomb/Volt*m ].

Одавде следи да је однос електромагнетне и електростатичке константе:

β = sqrt 1/( μ0 * ε0) = sqrt (36π * 109 / 4π * 10-7) = 3 * 108 [ meter/sec. ]

и ово је у ствари права вредност Максвелове константе.

Нажалост, процедура и редослед дефинисања фундаменталних физичких ентитета су измењени. Вредност магнетне пермеабилности m0 је прихваћена по дефиницији и у складу са усвојеним системом јединица:

μ0 = 4π * 10-7 [ Henry/meter ],

док је за вредност електричне пермитивности e0 уместо њене праве, изворне, вредности која проистиче директно из Coulombovog закона (1/36π*109 C/Vm) усвојена она која се добија посредно – на основу измерене брзине светлости. Имајући у виду да је Coulombov закон (у било којој формулацији) тачан само за стационарне услове јер наелектрисање својим кретањем производи магнетно поље које онда мења јачину силе (ови услови су опште познати као “електростстичка апроксимација”), ово сматрамо сасвим нелогичном процедуром.

Дакле, чињеница – да се вредност константе у Кулоновом закону који дефинише интензитет (правац и смер) електростатичке силе којом непокретно тачкасто наелектрисање делује на друго, такође непокретно наелектрисање, одређује преко динамичког ентитета какав је брзина кретања фотона, што је апсурд – потпуно је занемарена и данашња вредност диелектричне константе вакума дефинисана на следећи начин:

ε0 = 1 / (μ0 * c2)= 8.854171 * 10-12 [ farad/meter ],

тако да Coulombova константа, уместо своје оригиналне вредности засноване на усвојеном мерном систему јединица добија вредност такође посредно – из пермитивности вакума (чија вредност је, како смо видели, дефинисана преко брзине светлости …):

K = 1/4pi*ε= 8.987569 * 109 [ Nm2 / Coulomb2 ].

Укратко, уместо да вредност Максвелове константе буде сасвим независна од брзине простирања светлости (брзине кретања фотона) и њена вредност одређена само односом електромагнетних феномена чија величина проистиче из усвојеног система јединица и Coulombovog закона, урађено је сасвим обрнуто. Максвелова константа је потпуно изједначена са брзином светлости а вредност електричне пермитивности и Coulombove константе су предефинисане и кориговане на вредности које им намеће измерена брзина светлости, што је парадоксално јер су теоријско-статичке величине дефинисане на бази експериментално динамичких величина!

Последице су следеће.

Фотон као квант носиоц ЕМ интеракције не сме да има реалну масу мировања чиме се издваја од свих других реално постојећих објеката нашег света. Вредности троме и тешке масе а тиме и стварних кинетичко – гравитационих ефеката у екстремно релативистичким условима су битно различити од оних који су предефинисани теоријом релативности, а разлика је тим већа што је реална брзина кретања ближа брзини светлости. Имајући на уму постојеће проблеме савремене теоријске физике (тамна материја, тамна енергија, егзотична материја, телепортација, заустављена светлост,…) које јој намеће експериментална реалност, ово питање требало би што пре разрешити.

Како? Ево предлога.

Разлика између енергије честице утврђене прецизним мерењем и вредности која се добија на основу односа пређеног пута и времена њеног прелета постаје све већа што су веће енергије односно што су реалне брзине кретања честице ближе брзини светлости. Исто тако, директно мерење односа електричних и магнетних феномена коришћењем модерне технологије могло би показати да се производ (μ00) разликује од вредности  c-2 што би довело до великог напретка у разумевању структуре материје.

Тиме би, дуалност таласно честичних објеката могла бити описана на један много природнији начин – кроз симетричност «суб-луксонских» и «супер-луксонских» ентитета у нашем појавном свету који би и сам по себи представљао јединство двају једнаких али инверзно-опозитних просторно временских категорија.

Закључак

Ослобађањем Максвелове константе везаности за измерену вредност брзине светлости и усвајањем њене вредности као највеће могуће брзине у природи ослобађамо и материју из окова сублуминалних брзина дозвољавајући јој нове форме егзистенције и квалитете које сада зависе само од локално-структурних особина вакума, при чему и сама брзина светлости, тј. брзина кретања фотона, постаје инваријантна. Фотон се коначно трансформише у «нормалну» честицу са реалном масом коју и исказује у бројним експериментима, а све теорије и постулати остају важећи. Шта више – Максвелова константа која је сада ослобођена своје зависности од измерене брзине кретања фотона и чија вредност је сада структурно везана само за структуру вакума и његове особине – нуди нам једну сасвим нову слику и могућности виђења, схватања и тумачења, како квантног, тако и релативистичког света. Ово је од пресудне важности за савремену физику јер ни структура вакума нема – нити може имати, као ни било шта у природи – атрибуте апсолута, што пракса и потврђује.

Кликни на приказ да га видиш у највећој резолуцији

И на крају – оно најлепше. Уколико прихватимо да фотон има реалну масу мировања, баш као и све друге познате стабилне честице, њихова структура може бити објашњена у функцији једног елементарнијег ентитета, основне опеке нашег света, од којег је сачињено све – од атома до највећих небеских тела укључујући, наравно, и све облике живота.

Литература:

  1. „A treatise on electricity and magnetism” by James Clerk Maxwell, Dover

Publications Inc., reprint of the Third Edition published by the Clarendon Press in 1878.

  1. THE VELOCITY OF LIGHT AND MAXWELL’S CONSTANT, Felipe O. Bertrand,

          http://dgleahy.com/dgl/fob.htm

  1. Coulomb’s Electric Torsion Balance Experiments, www.exphps.org/pdfs/projects/coulomb%20experiments.pdf
  2. On the Notation of MAXWELL’s Field Equations,

http://www.zpenergy.com/downloads/Orig_maxwell_equations.pdf

  1. A Dynamical Theory of the Electromagnetic Field,

http://en.wikipedia.org/wiki/A_Dynamical_Theory_of_the_Electromagnetic_Field

%d bloggers like this: