У потрази за здрављем: Какво месо једемо?


Извор: Треће Око

У потрази за здрављем

Месо које данас једемо најчешће је сумњивог квалитета, поготово ако је третирано по ономе што диктира Codex Alimentarius. Волите ли хормоне, антибиотике, седативе – у својој шницли?

Пише Споменка Милић

Када се споје "бабе и жабе"

„Поново заплена пилетине с Косова“, „Шверцовао пилетину са декларацијом Косова“, „Цариници запленили још 100 килограма смрзнуте пилетине“, „Једемо труло месо са Косова“ – ето наслова који пуне новине последњих месеци. Осим пилетине, „осумњичени“ су и свињетина и говедина, а најчешће се помиње месо које је пристигло из Јужне и Централне Америке као хуманитарна помоћ, шверцује се у јужне делове централне Србије, а онда меша са исправним месом и адитивима и тако добија – и мирис – и укус. Медији под знак сумње ставаљају и „фалш“ сухомеснате производе, који се лако препознају – по „дампинг“ ценама, а произведени су од бразилске, уругвајске и аргентинске говедине. Путеви неисправног меса иду из Јужне и Централне Америке у Албанију и Црну Гору, а одатле на Космет.
По многим проценама, заплењене количине само су „кап у мору“ онога што некако пређе границу и заврши на нашим трпезама.

Третман снова

Зашто је (ово) месо опасно? Првенствено, јер долази „са стране“ – углавном третирано по ономе што диктира Codex Alimentarius – глобални правилник о храни.

Иако смо о томе већ писали, да подсетимо – у преводу са латинског то је “закон о храни“, који обухвата низ норми за сигурност хране, чији је званични циљ – заштита здравља потрошача. Званична идеја јесте да храна за локална тржишта или извоз мора бити сугурна и квалитетна и да не сме преносити организме који могу изазвати болести животиња или биљака.

Седиште комисије Codexa Alimentariusa је у Риму, а ради се о међународној организацији коју су 1962. основале две организације UN: FAO (Food and Agriculture Organization – Организација за храну и пољопривреду) и WHO (World Health Organization – Светска здравствена организација). Већи део светске популације живи у 177 држава које су чланице Комисије Codexa и које учествују у стварању норми и примењују их на националном или регионалном нивоу.

Codex је пун, у најмању руку, дискутабилних правила, а нека од њих се односе и на месо и месне производе. Рецимо – по њему – није потребно обележавати животиње које су генетски модификоване, као ни производе животињског порекла. Дакле – појма немате шта купујете, односно – немате могућност избора да бирате да ли ћете у свој организам унети нешто што може изазвати бројне здравствене проблеме (о опасностима ГМ хране такође смо писали у више наврата). Затим – сва храна мора бити озрачена (наводно – ради елиминисања микроорганизама), а слободно може бити третирана хемикалијама и пестицидима, док је за све животиње које се користе у људској исхрани обавезно лечење антибиотицима и третирање хормонима раста. А да би се узгајање животиња исплатило – најједноставније је хранити их такође ГМ биљном храном – кукурузом, сојом, али и „сточним“ брашном, које се добија од животињских лешева (и тако ономад настаде болест лудих крава…).

Јефтино, па се не квари…

Нажалост, наш народ, стиснут беспарицом, најчешће се снабдева где је најјефтиније. Срећа, па Бог измисли Facebook, па је тако један овдашњи познати произвођач и диструбер месних производа брзо био анатемисан када је глобалном мрежом прошетала слика јефтиних производа на којима се поносно башкарила налепница Codexa Alimentariusa. Брже- боље, да ли због тога, или стицајем околности, налепнице су скинуте (што не значи, наравно, да је оно што је унутар амбалаже ишта промењено). Али, добро, макар се показало да народ полако сазнаје шта ова декларација значи (није на одмет да поновимо): да су животиње чији су делови коришћени у добијању виршли и других посластица за пук – допинговане хормонима и антибиотицима, а и да нико не гарантује да нису генетски модификоване.

Иначе, већ десетинама година месо и месни производи нису оно што су били – пилетину добијену сецкањем животиња храњених концентратом лако је препознати – ако ништа друго, по карактеристичном мирису и костима које су сумњиве тамне боје. А лако га је и спремити – пилећа супа готова је за сат времена, што није баш одлика правих домаћих пилића. Међутим, последњих година ситуација је још гора – (углавном) илегално увезено месо, поготово у великим трговинским ланцима на све личи – само не на месо. Ако нисте сигурни какав је квалитет онога што купујете – погледајте цену – ако је релативно ниска, највероватније је „кока“ порасла по правилима фамозног Codexa. Осим тога – сирово пиле сумњиво дуго остаје „свеже“ (третман озрачивањем?). На пијацама се још, ту и тамо, може пронаћи пилетина која личи на ону некадашњу, али – ни ту вам нико ништа не гарантује.

Ако сте мислили да је решење у једењу прасића, и ту сте се праварили – свињама се, осим хормона и антибиотика, у храну додају и седативи (што су мирније – брже се гоје), а у неке прерађевине, попут шункарице, додаје се и емулгатор карагенан, такође канцероген.

Најсигурније је, рекло би се, уопште не јести месо» (свакако, генерације наших предака живеле су и преживеле упркос месној исхрани, али, како ствари стоје – много је воде од тада протекло Дунавом, и оно што се некада звало месом тешко се може наћи). А божићни пост је, чини се, право време за такав експеримент, али и – доказ да се заиста може живети без уношења у организам животињских лешева. Многи тврде да се, са уносом меса, у наш организам уноси и страх који су те животиње претрпеле, заједно са хормонима агресивности, стреса, токсинима…. Да ли то заиста утиче на наше здравље – није поуздано доказано, али, свакако, можемо се замислити да ли је баш неопходно да се хранимо туђом смрћу и страхом?

Многи тврде да човек, када не би био „програмиран“ да једе месо – не би могао ни да га свари. Један од аргумената је, ни мање ни више – библијски – већ на другој станици свете књиге објашњено је шта је Бог прописао људима за исхрану: „И још, рече Бог: Ево дао сам вам све биље сто носи семе по свој земљи, и сва дрвета родна која носе семе. То ће вам бити за храну“.

Пљескавице из снова

Да подсетимо и на оно што „знају и врапци“ – у пљескавицама се често нађе више соје него меса. Додуше, сама по себи соја је здрава, међутим – ко вам гарантује да и она није генетски модификована? Додају се разноразни адитиви, који побољшавају укус, затим наш стари познаник моно-натријум глутаминат», па и забрањени полифосфат (познат као канцероген). А да би ћевапчића и пљескавица било што више – од што мање „правог“ меса – смеси се, осим соје, додаје и вода….

%d bloggers like this: