Гнев Србије: Ратну одштету за II светски рат од Немачке Србија може да добије, она не застарева, држава Србија само треба да је затражи!


Ово што ћу данас писати, тиче се скоро половине држављана целе Србије, тако да све ово изискује велику пажњу, а ради се о исплати ратне одштете за II светски рат од стране данашње Немачке државе, за оштећене учеснике другог светског рата од стране нацистичке Немачке у тадашњој краљевини Југославији, а будући да је Србија правни наследник СФРЈ, Србија има право да затражи данас ратну одштету од Немачке државе за своје оштећене држављане, јер то право не застарева! Све је то око права на ратну одштету утврђено на Париској мировној конференцији 1946. године. Но, будући да је мало ко данас жив од оштећених, право на надокнаду ратне отштете имају њихови наследници, потомци по родној линији, зато кажем да се ово тиче око половине  држављана целе Србије, јер оштећени су имали породице, родбину, најужије фамилије.

Примера ради, један од тих потомака наследника сам и ја, будући да ми је деда као ратни заробљеник радио 4 године на немачком имању. Мој деда је имао само једну ћерку, моју мајку, она је умрла пре 3 године, така да ја као њен син, имам права да добијем ратну одштету за дедино робовање. Причам ово као пример, да многи знају о чему се ради, да би се што пре организовали у неко удружење које ће вршити притисам на Владу Србије, да од Немачке затражи ратну одштету!

Ратну одштету за II светски рат од Немачке Србија може да добије, она не застарева, држава Србија само треба да је затражи. Али, држава Србија то не тражи!? Зашто?

Ратну одштету за II светски рат од Немачке Србија може да добије, она не застарева, држава Србија само треба да је затражи. Али, држава Србија то не тражи!? Зашто?

Све ово не бих писао да није озбиљно (сит сам разних превара, као и многи држављани Србије), јер ову тему обрађивао је озбиљан човек, добро ју је проучио пре него што је ушао у њу, то је економиста Драган Радовић који је о овоме причао приликом недавног гостовања на интернет радију „“ код Милана Миленковића, у емисији: „Гнев Србије“ …

Гнев Србије 12.08.2016. – економиста Драган Радовић. Главна тема: ратна одштета

Линк ка видео прилогу на YouTube
Видео прилог можете скинути преко овог сајта.

Драган почиње да прича од 01:42:53 …

Одмах да кажем неке кључне детаље, па ћу се после осврнути на дезинформативне и лажне причице које су смишљено пласиране, да Србија тобоже више нема права да затражи ратну одштету од Ненмчке, јер су наводно својевремено Тито и Брант за време трајања СФРЈ, то пребили неким договорима, и да је то готова ствар, да је све око ратне отштете за Србију затворено и више немогуће остварити.

Одређени број стручних људи бави се овом проблематиком, у намери да се помогне држављанима Србије око надокнаде ратне одштета за своје оштећене и пострадале, но најупорнији од свих је адвокат Славиша Мрдаковић, експерт за ову тему. Он има преписку са немачким званичницима око ове проблематике, та преписка је из фебруара 1999. године, а ту оригиналну преписку видео је и Драган Радовић, и схвативши да је све озбиљно, зато је ову тему и јавно покренуо на интернет радију 2М.

Из те Мрдаковићеве преписке, кључни детаљи су следећи …

Немачки званичници су му рекли, да је Немачка као држава спремна да уђе у процес надокнаде ратне одштете за оштећене, вољни су да је исплате (знају да кад-тад и то долази на дневни ред), али кажу да Немачка држава не ради са самосталним адвокатима, и разним удружењима из Србије која су им се обраћала, већ са државом Србијом, тако да цео процес треба званично да покрене и затражи од Немачке, држава Србија.

Али, из неког чудног разлога држава Србија то још не чини (то су наши пријатељи)?!

После неких ревидирања око броја оштећених који се тичу државе Србије, дошло се до цифре, а то тврде нека удружења жртава другог светског рата из Србије, од око 1.000.000 оштећених за које Србија има право да затражи ратну одштету. Зато сам на почетку и рекао, да се ово тиче око пола Србије, будући да је мало ко жив од оштећених, а тих око 1.000.000 оштећених имали су многобројну родбину, данашње наследнике: прва родна линија, друга, трећа, неки наследник је жив

Друго, за све злочине које је НДХ учинила, Србија не мора ратну одштету да затражи од Хрватске, већ од Немачке, јер она је носиоц штете и за своје савезнике који су на просторима Краљевине Југославије чинили злочине и недела, а то су: хрвати, италијани, мађари и бугари, с тим што је Тито издејствовао да се бугарима опрости ратна одштета, причао је Драган и о томе. Пуно ту има битних детаља, и зато више пута послушајте Драганово излагање. Чак каже, будући да су хрвати на време прешли на страну победника, неку ратну одштету од Немачке је добила и Хрватска.

Е, сад, врло битма ствар, најбитнија. Немци су на тим фамозним „Брионским договорима: Тито – Брант“ прихватили да исплаћују ратну одштету по следећем моделу, за сваког оштећеног, и у целини:

Једна трећина у готовом новцу, једна трећина у роби широке потрошње, и једна трећина у акцијама у фабрикама, које би биле изграђиване у сарадњи са немачким компанијама, па би немци куповали од нас производе, јер би по логици ствари, код нас били јефтиније произведени.

Такав је био договор, али да видимо шта је на тим тајним преговорима заиста реализовано, и шта уопште јавност зна о томе, односно, које су после тога пуштене дезинформације, с циљем да оштећени и њихови данашњи наследници никад не потегну питање ратне одштете, као и држава Србија, „јер, то је завршена ствар, нема више шанси за то, итд …“. Врло смишљено је стварана магла око тога, разне дезионформације и лажи.

Брионски договор и уговор између Тита и Бранта

Реализован је уговор о кредиту од 1 милијарде ДМ, са роком враћања од 10 година. Још нешто, има више потврда, да је овај кредит враћен немцима до последње марке, односно до последњег евра. Дакле, све је преавара, то није никаква ратна одштета, јер њу треба да добију директно оштећени, или њихови наследници!

Реализован је уговор о кредиту од 1 милијарде ДМ, са роком враћања од 10 година. Још нешто, има више потврда, да је овај кредит враћен немцима до последње марке, односно до последњег евра. Дакле, све је преавара, то није никаква ратна одштета, јер њу треба да добију директно оштећени, или њихови наследници!

Брионски договор: Тито – Брант

Као што сам већ рекао немци су на тим преговорима прихватили да исплаћују ратну одштету по моделу који је назван „Брионска формула“, која гласи, понављам: „Једна трећина у готовом новцу, једна трећина у роби широке потрошње (као и у разним машинама), и једна трећина у акцијама у фабрикама, које би биле изграђиване у сарадњи са немачким компанијама“.

Дакле, немци су прихватили да исплате ратну одштету по поменутом моделу, но тада није одређена висина одштете.

Међутим, реализован је уговор о кредиту од 1 милијарде ДМ за СФРЈ, са роком враћања од 10 година. Још нешто, и то је врло важна да би се сагледала пуна истина, Драган прича да има више потврда да је овај кредит враћен немцима до последње марке, односно до последњег евра. Дакле, све је преавара, то није никаква ратна одштета, јер њу су требали да добију директно оштећени, или њихови данашњи наследници!

Укратко, то је срж дешавања бриноског договора.

 

Пошто су годинама кружиле смишљене гласине, односно класичне дезинформације и лажи, да је Тито испеглао са Вили Брантом дуговања за ратну одштету (старији се сећају, то је она фора и обмана са нуклеарном електраном Кршко, и сличне причице, попут оне са одузетим кућама фолксдојчерима, на име ратне одштете), и да нам немци више ништа не дугују на име ратне одштете. И пошто су мислили да је то тачно, а сад знамо да није, неки оштећени грађани су тужили државу Србију, као правног наследника СФРЈ, јер су желели да им се исплати ратна одштета.

Држава Србија је тим грађанима судски одговорила да је то само био уговор о кредитном аранжману од 1 милијарде ДМ. за СФРЈ, са роком враћања од 10 година, а Драган помиње да постоји и потврда за то, доказ од 13. новембра 2000. године, што уједно значи да је то и судски доказ да је то био кредитни аранжман, а не било каква отплата ратне одштете! Јер, ако ти неко да ратну одштету, то не може бити кредит који ти треба да вратиш у року од 10 година, то су будалаштине …!

Јасно је да је то чиста, брутална превара!

Тада је још потврђено овој групи гарђана, да у Србији не може да се суди Немачкој, јер има неки имунитет, онда се то удружење грађана, чини ми се: „Заједница удружења жртава другог светског рата Србије“ обратило немачкој држави, где им је немачка држава директо потврдила, да они не раде са разним удруженима, већ да захтев за ратну одштету искључиво треба да поднесе држава Србија, будући да је она наследила део права од СФРЈ!

Чувши ово, „Заједница жртава другог светског рата“ обратила се предсенику Србије Томиславу Николићу 31.01.2015. по предмету ратне одштете. Из његовог кабинета добили су одговор од Оливера Антића 30.11.2015. да то није у надлежности председника државе, већ у надлежности Владе Републике Србије, тако да је ово удружење још прошле године имало разговор са Александром Вучићем, али ни до дан данас нису добили одговор од њега, а по својој прилици неће никад, јер како сад да Александар Вучиж узмемирава „наше пријатеље“ тамо некаквим ратним репарацијама.

Али сада смо на испиту ми, половина држављана Србије којих се тиче ратна одштета за своје пострадале и оштећене, да направимо удружење и извршимо притисам на Александра Вучића и његову владу, да код „наших пријатеље“ покрене питање ратне одштете за око милион оштећених.

Наша снага је у заједништву…!

А сада да кажемо нешто о висину одштете …

На мировној конференцију у Паризу 1946. године, званично је утвђена следећа висина појединачне штете нацистичких агресора на тлу Краљевине Југославије, изражено у вредности америчког долаар из 1938. године:

  1. Немачка – висина штете је 35,858 милијарди долара,
  2. Италија – висина штете је 9,8 милијарди долара,
  3. Мађарска – висина штете је 542 милиона долара,
  4. Бугарска – висина штете је 650 милиона долара.

Без обзира што је Тито издејствовао да се бугарима опрости плаћање ратне одштете, оштећени држављани Србије (њихови наследници) имају право да затраже штету и за бугарска злодела.

Од укупне штета начињене на тлу Краљевине Југославија за време другог светског рата, садашњој Србији, као правној наследници СФРЈ, припада 75%.

Када се та висине штете, која је направљена Краљевини Југославији, поново прерачунавала 1998. године, дошло се до цифре да су ове 4 земље направиле штету од 446,9 милијарди долара!

Но, пошто су овде већина људи до максимума изкомплексирани у осећају ниже вредности, ако би им неко понудио гибаницу и да глођу коску, они ће се задовољити глођањем коске, јер „мали смо ми“, дај да барем имамо коску да глођемо, што је сигурно, сигурно је. Односно, хоћу рећи, да ће се многима ова цифра од 446 милијарди долара учинити превелика и нераелна, па ће бити срећни и са коском (дај нам барем да „глођемо“ милијарду две, да се мало покренемо), но треба знати да је ова цифра од 446 милијарди долара за Немачку ништа, јер то је само 15% немачког једногодишњег БДП-а!

Категорије оштећених лица, за које наследници имају право да добију ратну одштету:

  1. Цивилне жртве, укључујући и она физичка лица која су стрељана,
  2. Лица онеспособљена за рад,
  3. Војни заробљеници,
  4. Лица интернирана и депортована на принудни рад,
  5. Жртве виво експеримената.

Можда сам неку категорију пропустио, но зато се, као и за сва друга додатан објашњења, обратите Драгану Радовићу, преко његовог фејсбук профила. Исто тако, више пута преслушајте Драганово излагање.

Заборавих рећи, да немци приликом реализације наплате ратне одштете инсистирају, да ни 1 евро не буде украден од стране неког државног службеника, или неког политичара, а знамо да су наши државни шибицари, кад намиришу велику лову, махери да изврдају све законе, и омрсе се, биће то велики мамац за њих. Тако да би се по том питању требало оформити посебно тело и процедура за контролу целог процеса, о томе су нешто више дискутовали Драган и Милан Миленковић, водитељ.

Теба рећи и ово, 2 дана пре него што је гостовао на радију 2М, Драган је приметио да се на РТС-у појавила вест да су нека удружења поднела званичан допис Влади Србије по предмету ратне одштете, то су била следећа удружења: „Заједница удружења жртава другог светског рата Србије„, „СУБНОР Србије“ и „Синдикат пензионера Србије„.

Такође, документ који објашњава дуговања Немачке држави Србији на име ратне одштете, по Драгановим речима, послат је пре неколико дана и свим председницима посланичких група у Народној Скупштини Србије, тако да су о свему овом обавештене и наше врле „патриоте“ из Двери и ДСС-а, па хајде да видимо шта ће они, као и цео парламент, учинити на име намирења ратне одштете за оштећене, да ли ће покренути праву и озбиљну акцију на име намирења ратне одштете, а не само бла … бла …

Ја мислим да је куцнуо час, да се око милион наследника оштећених, и њихове породице – дакле пола Србије (по мени око 3 милиона људи), укључе у ову акцију, да се изврши страховит притисам на Владу Србије и пре свега Александра Вучића, на све парламентарне партије, да се држава Србија једноставно примора да званично затражи од Немачке наплату ратне одштете, да се на првом месту обештете како-тако наши пострадали рођаци, њихова жртва и страдање, а то је уједно и шанса, да многе породице изађу из сиромаштва.

Моја препорука је да се организујемо и направимо једну јединствену организацију на нивоу државе, која би обједињавала разна локална удружења са иницијативом око наплате ратне одштете, да тако обједињени и јединствени, наследници оштећених са својим породицама, нас 3 милиона, упутимо званичан захтев Влади Србије да затражи наплату ратне одштете од Немачке!

Јер, ако нас 3 милиона, нисмо у стању да се организујемо и реализујемо ову акцију, потпуно легалну и закониту, да извршимо страховит притисак на све политичаре, на Владу Србије, да држава Србија упути званичан захтев Немачкој за наплату ратне одштете, ако и даље у себи понављамо константо:

„ма, мали смо ми …“, “ много је то … „

, онда нисмо ни за глођање коске…!

Жарко Јанковић: ТРИ БОЈЕ: ЦРНО или О антисрпском филму који финансира “српска” власт


Ево једног лепог текста који верно и тачно одсликава нашу србску судбину, судбину унутар нашег националног Бића, али тренутну, јер има и већих режисера од наше однарођене и антисрбске владајуће србомрзачке „елите“! Тај режисер је „Време и талас неумитних промена“, он долази у одређеним циклусима, тако функционише живот…

**********

Извор: Српски Куклтурни Клуб

Жарко Јанковић: ТРИ БОЈЕ: ЦРНО или О антисрпском филму који финансира “српска” власт
14.09. 2012 Српски културни клуб,

Можете ли да замислит да у Израелу постоји филмски редитељ који изјави да га не интересује Холокауст и да он снима филмове само о израелским злочинима, а држава Израел и њихово министарство културе га још и финансирају? Помислите да ли је могуће да у Јерменији постоји филмски режисер који каже да је турски геноцид над Јерменима мит, да га не интересују злочини над његовим народом, већ јерменско ”суочавање са прошлошћу” и да Нагорно-Карабах припада Азербејџану и да је ”геноцидна творевина”? Наравно да је тако нешто незамисливо, али код нас у Србији не само да се може замислити, већ се таква филмска остварења шаљу на доделу ”Оскара”.

Главни акценат је био на критици Милошевићевог режима, антиратне поруке, млади који одлазе у иностранство и сл. Међутим, један филм је представљао вододелницу. После њега, више ништа неће бити исто.То је био филм Горана Паскаљевића ”Буре барута”. У том остварењу није критикован ни Милошевић, ни власт, није говорио ни о санкцијама, рату, криминалу, безнађу младих. Тај филм је српски народ колективно приказао као гомилу лудака, убица, умоболника, перверзњака, алкохоличара, наркомана, ниткова, лажова и то кроз креатурне и идиотизоване ликове.

Да од зла у ”нашој” кинематографији постоји и горе, показују овогодишњи кандидати за награду ”Оскар”. За сва три филма може се рећи једино да представљају врхунац расистичке антисрпске пропаганде са усташком ”нијансом” црне, која карактерише последњи и најцрњи талас у домаћој кинематографији. Сва три остварења, ”Устаничка улица”, ”Парада” и ”Кад сване дан”, сведоче да се код нас филмови одавно више не снимају забиоскопе и публику, већ као агитпроповска и србофобна остварења, јер на страним фестивалима, где се величају вредности мондијализма, пожељно је снимати филмове где се Срби представљају као крвожедне наказе, геноцидни злочинци, силоватељи, ”као зликовачки народ без икаквог закона”, што би рекао бивши француски председник Жак Ширак. Наравно, за таква остварења се добијају и богате синекуре, тако да је настало право такмичење ко ће се више иживљавати над нама, јер може да очекује новац и награде на филмским фестивалима, без обзира на ђубре и склепотину од филма који је снимио. Када погледате ”домаће” ауторе антисрпског ”црног таласа” попут Горана Паскаљевића, Горана Марковића, Срђана Драгојевића и др., поред њих Анђелина Џоли делује као невешти аматер и још увек шегрт антисрпског расизма. Уосталом, овај антисрпски ”црни талас” има, као и многе друге појаве, своју предисторију.

Током 90-тих година ”наши” титоистички уметници нашли су се у немалом страху. Државе и идеологије коју су они раније музли више није било. Уплашивши се за личну егзистенцију, завапили су против ”великосрпског национализма, клерофашизма, рата, жртава, изолације од света” и тсл. Себични, егоистични, сујетни, надмени и презриви према обичним људима и сопственом народу, није их било брига за патње и страдање ни свог ни других народа, нити су дубље улазили у узроке разбијања и грађанског рата у СФРЈ. Врло брзо су схватили за шта се добијају паре, нарочито од страних копродуцената. У почетку, филмови које су снимали о ”мрачним 90-тим” нису одисали отвореном мржњом према сопственом народу и обичном човеку. Антисрбизам је већ постојао, али је био стављан у други и трећи план. Још увек су снимани филмови где су ликови представљани вишеслојно и где је постојала нека радња и смисао филма, а не да су сви ликови једнодимензионални, банални, глупи, идиотизовани и злочиначки.

Главни акценат је био на критици Милошевићевог режима, антиратне поруке, млади који одлазе у иностранство и сл. Међутим, један филм је представљао вододелницу. После њега, више ништа неће бити исто. То је био филм Горана Паскаљевића ”Буре барута”. У том остварењу није критикован ни Милошевић, ни власт, није говорио ни о санкцијама, рату, криминалу, безнађу младих. Тај филм је српски народ колективно приказао као гомилу лудака, убица, умоболника, перверзњака, алкохоличара, наркомана, ниткова, лажова и то кроз креатурне и идиотизоване ликове. ”Буре барута” је најавио почетак антисрпског ”црног таласа” на филму. После петооктобарских промена, расистички антисрбизам постаје владајућа идеологија у рбији, а филмска остварења која се код нас снимају последњих 12 година, част ретким изузецима, постају патолошка појава. Испада да је под ”диктатором Милошевићем” снимљен рекордан број филмова који критикују његову власт, а када су стигле жуте демократе готово да није снимљен ни један филм о проблемима транзиције, реформи и да је критичан према жутим демократорима, нити филм који се бави проблемима који тиште наше друштво и скоро сваког обичног човека. Ауторских остварења готово да и нема, али зато има ”фестивалских” антисрпских пројеката који су учинили излишним да било који хрватски, муслимански или албански редитељ снима филмове са сличном тематиком, пошто ни највећи ни најгори пропагандисти међу њима тешко да могу да надмаше Паскаљевића, Марковића, Драгојевића, Арсенијевића, Стојановића, Србљановићку и сличне ”домаће” редитеље и драматурге. На крају смо дочекали и отворена дијаболична, патолошка и наказна остварења, попут ”Српског филма” и ”Клипа”. Треба ли онда да нас чуди што ће нас на избору за ”Оскара” представљати Паскаљевићев ”Кад сване дан”, који није ни приказан у домаћим биоскопима, али га је изабрала комисија чије је чланове постављао Паскаљевић лично.

БИљана Србљановић

Није спорно да уметници имају право да износе своје ставове кроз своја дела и да се критички односе према негативним појавама у друштву и да су критични и са дистанцом у односу на сваку власт. У српској књижевности, уметности, кинематографији, имамо доста таквих стваралаца који су били велики и признати, који су волели своју земљу и свој народ, а због својих дела често су доспевали у политичку немилост,неки и у затвор, јер се нису допадали тадашњој власти. Нека су дела била и цензурисана, попут ”црног таласа” српског филма за време комунистичке власти. Разлика између ових стваралаца и уметника и данашњих представника антисрпског таласа је у томе што уметник критикује негативне и лоше појаве као лоше стране неке власти зато што му тако налаже савест, из љубави према истини и зато што свом народу, а и свим другим људима, жели добро. Макар био и у неким заблудама, уметник следи одређену естетику и даје етички суд о битним питањима, што дела великих стваралаца чини вечитим и увек актуелним. Такође, они преузимају немали ризик током свог живота, јер замерајући се моћницима свог времена многи од њих су завршавали и сиромаштву, умирали у беди, завршавали у затворима, били прогоњени и сл. За разлику од великана међу уметницима који су тако стварали, ”домаћи” национал-мазохисти поступају крајње комформистички и опортуно, придружујући се глобалистичком тоталитаризму и радећи отворено за стране продуценте и већ унапред припремљена фестивалска остварења. Уместо да критикују режим који нас је упропастио и негативне појаве које разарају наше друштво, они пљују, вређају и иживљавају се над сопственим народом, приказујући Србе као ”ружне, прљаве,зле, геноцидне, силоватеље и манијаке” и за то добијају новац из државног буџета и богате синекуре из иностранства, нарочито са запада. Уметнички гледано, њихова остварења су обично ђубре у рангу прљаве антисрпске пропаганде, а естетика им је иста као и код Дишановог писоара, романа ”Секс и град”, Софи Кинселине ”Купохоличарке”, ”Суље величанственог”, или спотова Лујизе Чиконе, Џастина Бибера, лејди Гаге, Карлеуше и сл. патолошких наказа постмодерне. И заиста, гледано чисто естетски, има ли разлике између Биљане Кокаин Србљановић и Филипа Давида са једне и Марка Видојковића и Софи Кинселе са друге стране?

Када сам већ поменуо Филипа Давида, по чијем је сценарију Паскаљевић снимио филм ”Кад сване дан”, да се мало и њиме и његовим делом позабавимо. Сам Филип Давид тврди да је сценарио који је написао за Паскаљевићев филм заснован и на његовој животној причи, јер се и његова породицa скривала од нациста у једном сремском селу и крила их је српска породица. То су чињенице из Давидовог живота, а шта он пише у сценарију за филм? По његовом и Паскаљевићевом филму ”Кад сване дан” испада да логор на Сајмишту, за време рата на територији НДХ, нису држали Немци који су га 1944. године предали усташама, већ да су Недићеве снаге депортовале 7000 Јевреја у тај логор. Тако да испада да су, по Паскаљевић-Давидовом филму, Недићева влада и српски народ значајно одговорни за Холокауст. Шта рећи о овоме, него да се ради о потпуној небулози, лажи, фалсификатима и кривотворењу историје. Уосталом, о каквом се историјском фалсификату ради најбоље се види из писма које је Јаша Алмули упутио књижевном додатку ”Тајмса” из 18.1.1993. године у којем се он осврће на писмо извесног г. Хоареа који је тврдио исто оно што и Давид и Паскаљевић у њиховом филму. Иначе тај Хоаре вишеструко умањује јеврејске жртве на територији НДХ тврдећи да је на територији Павелићеве усташке кланице убијено не преко 33000 Јевреја већ 24000. Са друге стране вишеструко увећава јеврејске жртве на територији Недићеве Србије под немачком окупацијом наводећи да је ту убијено или депортовано 23000 Јевреја, а не 14000 колико су званични подаци. Јаша Алмули устаје против ових покушаја кривотворења историјских чињеница и у наставку демантује још једну Хоареву тврдњу да је Недићева влада донела антијеврејске законе и директно учествовала у Холокаусту. Јаша Алмули износи чињенице да никакво антијеврејско законодавство није донето, нити је отворен ниједан логор нити је извршено ниједно убиство од стране Недићевог апарата власти. Хапшења, депортације, убиства и подизање логора у окупираној Србији спроводиле су немачке трупе, пре свих Гестапо и СС. Једино је било лучајева да су припадници Специјалне полиције учествовали у хапшењима неких Јевреја привучени новчаним наградама које су давали Немци. У наставку писма г. Алмули додаје да су се Немци бавили Јеврејима у окупираној Србији, а дужност Недићевог режима је била да брине о унутрашњој администрацији. Ове се чињенице могу проверити у истраживању Савеза Јеврејских општина Југославије о Недићевом режиму. Наравно, Филипа Давида то не интересује. Он и Паскаљевић би од Срба који су били жртве геноцида и фашистичког терора да направе џелате и Хитлерове следбенике, па да нас онда њихови западни спонзори и финансијери ”суочавају са прошлошћу” и иживљавају се над нама до миле воље. Чисто да подсетим, тај исти Филип Давид је био један од ”чувених” писаца ”форумаша” који су потписали петицију против ”медијског линча и хајке на Андреја Николаидиса”, а све поводом Николаидисовог текста у којем он изражава жаљење што бомба није побила све присутне у дворани ”Борик” у Бања Луци на обележавању 20 година Републике Српске. Толико о ”хуманизму, антифашизму, борбом за људска права” дотичног Филипа Давида.

Овим је потврдио још једну заједничку црту са Мадлен Олбрајт. И њу и њега са њиховим породицама Срби су спасли одласка у концентрационе логоре немачких нациста. Олбрајтова нам се захвалила бомбама са осиромашеним уранијумом и спровдећи геноцид над српским народом, а Филип Давид подржава неоствареног бомбаша Николаидиса, који би да побије оне које Олбрајтова није стигла. Што каже народ, кога ти хлебом, тај тебе каменом (или у овом случају бомбом). Данас Филип Давид самог себе проглашава за комесара у књижевности који сматра да је једини позван да тумачи лик и дело Данила Киша, наравно са становишта ”друге Србије”, и да он може да забрани неким писцима, за које сматра да нису ”политички коректни”, да се баве делом Данила Киша. Уосталом, ако се Филип Давид толико интересује за ”суочавања са прошлошћу” зашто не пише на тему изрода и конвертита у јеврејском народу, који су се истакли у мржњи и истребљењу својих сународника. Данас није никаква тајна да је Хитлеру са мајчине стране баба била Јеврејка, па опет какав је он монструм био према њима. Хајдрих, други човек Вафен СС-а одмах после Химлера, по оцу је био Јевреј, па је опет заговарао ”коначно решење” за њих, а над њим се нису спроводили тзв. ”Нирнбершки закони”. Ако је то Филипу Давиду далеко, ево му ближих случајева, из ”региона”. Утемељивачи усташког покрета уз Анту Павелића били су јеврејског порекла и то Иван Франк, син Јосипа Јошуе Франка који је наследио Анту Старчевића на челу Хрватске странке права, и Аугустин Першец. Ту су у самом врху Павелићеве НДХ били Еуген Дида Кватерник, Иво Корски, такође јеврејски конвертити у римокатолицизам, а и Павелићева жена Мара је била пореклом из јеврејске породице која је у Загреб дошла из Беча. За многе који не знају, прва ”кристална ноћ” није била у Немачкој над Јеврејима, већ у хрватским градовима над Србима на самом почетку 20. века, чисто да нам ставе до знања шта нас чека. Тада је руља предвођена Јосипом Јошуом Франком и његовим ”правашима” разбијала, демолирала, пљачкала, линчовала Србе уништавајући њихове радње и имовину. Није то било дело само ”праваша” и њихових присталица. Акција је била толико масовно прихваћена од стране Хрвата да се могло говорити о правом погрому и уништавању свега српског. Масовност је изненадила и саме аустроугарске власти, које ни саме нису могле да очекују такав излив антисрпске мржње, иако су је подржавале. Нека мало Филип Давид и Горан Паскаљевић о томе стварају филмове, уместо што играју улоге капоа глобалног конц-логора у који нас утерују њихови пријатељи, спонзори и финансијери попут Бернара Анри-Левија, Бернарда Кушнера и осталих припадника Паскаљевићеве ”француске везе”, која је у служби англоамеричког тоталитарног атлантизма Империје.

Ми данас немамо српску кинематографију јер немамо суштинску српску културу ни српску државу. Када спроведемо неопходне промене и када будемо имали српску културу и српску државу имаћемо и српску и уметнички квалитетну кинематографију. За уметничко стваралаштво потребна је и унутрашња слобода и тежња добрим, лепим и истинитим. Разним Паскаљевићима, Давидима и њима сличним то никада неће бити јасно. За њих је уметност онај бич којим нас шибају као капои Глобалистана, а све у нади да ће са трпезе западних господара да им падне која мрвица више ако јаче ударају и газе сопствени народ.

**********

Неко ко је из света културе, а припада истинским србским родољубима који се боре за истину о свом народу, требао би да у име србског народа тужи Паскаљевића и Филипа Давида за изношење историјских неистина о страдању Јевреја у Србији и тиме блаћења и пљувања по србском народу, јер докази о томе постоје, неке историјске чињенице поменуте су у чланку, неке у овом, а неко ко говори о томе је и јевреј, Јаша Алмули, којег помиње аутор чланка. Нема везе што ће вероватно антисрбска власт ту тужбу бацити у корпи за отпатке, битно је да ми као народ покажњемо самопоштовање према самима себи, да једни другима покажемо да имамо воље, жеље и снаге да се боримо за заједничке свеопште националне интересе, ради нашег националног и духовног опстанка!

%d bloggers like this: