Драган Симовић: Песников поглед на свет


Аутор: Драган Симовић, песник и књижевник

Лирски записи

01

Сваки је човек пун страхова.
И свако је биће пуно страхова.
То су страхови који су таложени кроз многе нараштаје, кроз многе векове и тисућлећа.
Разлика између најхрабријег човека и највеће кукавице јесте само у томе, што први из страха креће да дејвстује, а други страхом бива укочен и залеђен.
Једна је те иста количина страха и у најхрабријег и у највеће кукавице, само што први не оклева, не размишља о страху, већ креће у напад, док други, препуштен размишљању о страху, страхом из ума бива обхрван и спутан.

Зато велики ратници никада не размишљају.
Они се из ума низводе у срце, подајући се осећањима срца, душе и унутарњег бића, и тако побеђују страх.
Онај ко остаје у уму бива поражен.
Ум је ратнику највећи непријатељ.
Рећи ћу вам, да је и песнику ум највећи непријатељ.
Ниједан песник из ума није никада ништа створио.
Из ума се не може написати ни један једини стих.
У томе је велика тајна и ратника и песника.

02

Вода нас и ватра чисте и ослобађају страхова.
Свака река, сваки поток, сваки горски извор има исцељујуће дејство.
Зурење у ватру такође има исцељујуће дејство.
Запали ватру на обали реке с вечери у сутон, да се избавиш од страхова,
да се излечиш и ослободиш од страхова!
Овако је говорио мој прадеда Перун једном човеку који му се пожалио на страхове.
Предај страхове води и ватри, упућивао је прадеда човека обхрваног страховима,
јер ће те, у противном, страхови сатрти.

03

Још сам тада, са пет или шест година, схватио, да је страх највећи човеков непријатељ;
да је страх узрок свих наших болести, страдања и смрти.
Ништа тако не разједа човеково унутарње биће као страх, и ништа тако не ствара грозну карму као страх.
Доцније сам схватио, и освестио, да се страх не побеђује једном засвагда, већ да човек мора из дана у дан, из трена у трен, да вазда изнова побеђује страх.

А најлакше га и најбоље побеђује онда када се из ума низведе у срце.
Ево сликовитог песничког виђења човека ума и човека срца.
Човек ума држи страхове над собом, а човек срца држи страхове под собом.
У првога страхови лебде над главом, док други ногама притиска страхове.

04

Страх од смрти јесте и отац и мајка свих страхова.
Када човек прихвати смрт као завршницу, као лабудову песму свог животног тока,
тада смрт више нема никаквог дејства над њим.
Све док човек одбија, не само да прихвати већ и да чује за смрт, дотле ће и бити обхрван страховима.
Савремена западна цивилизација створила је човека који више и не живи, јер све време, од детета па до најпознијих година, страхује и стрепи од смрти.

Смрт је постала баук за савременог западног човека.
Све је више оних који из силног страха од смрти, чак одбијају и да иду на сахране својих ближњих,
само да се не би срели са смрћу!
Свуда на Западу, кажу, није више пристојно, било где у друштву, ни споменути смрт.
Каква бесловесност!
Па живот и смрт заједно плешу међу планетама, сунцима и звезданим јатима.
Живот је почетак смрти, смрт је почетак једног новог живота.

05

Наравно, схватили сте, да ја све време говорим о себи, и само о себи.
О свом односу према животу и смрти.
О својој поетици, о својему погледу на свет, о својему животном путу.
О другима не говорим, јер немам права на то.
Одавно казујем себи, да моја смрт није страшна.

Сваке ноћи пред спавање разговарам са боговима и прецима,
са Богом Створитељем и са Великим Духом Стварања.
И сваки пут им кажем, да радим на томе како бих, у свакоме трену,
био спреман да умрем уместо оних који су ми најмилији и најдражи у овоме свету.
Да ја умрем, а да у овоме свету и даље живе они који су ми намилији и најдражи.
Каква дивота!

Драган Симовић: ПУТ ВЕЛИКИХ ПРЕДАКА


Аутор: Драган Симовић, песник и књижевник

(ЛИРСКИ ЗАПИСИ)

01

Не можеш ти бити велики, ако умишљаш да си већи од својих ближњих.
Ако умишљаш да си већи од оца и мајке, од брата и сестре, од пријатеља и друга.
Велики ћеш бити само онда, када све своје ближње видиш као велике личности.
Ако си рођен као Србин (што јесте велика част и чест!), а презиреш Србство – реци ми, како ти можеш,
и по којему Закону, да будеш велики?!
Велики си само онолико колико припомажеш, колико се жртвујеш, да и ти твоји ближњи,
твоји саплеменици и од рода твојега, буду велики.

02

Гледам јадне и кукавне Србе, који умишљају да ће бити велики ако се одрекну Србства.
А ја им кажем, не само што нећете бити велики, но ћете бити никакви, никоји и ничији!
Обијаћете многе прагове туђинаца, али вас нико у дом свој неће примити.
Одгониће вас туђинци од својега прага, онако како се псине луталице одгоне.
Скончаћете као они који су, у древним временима, били изгнани из рода и племена својега.

03

Човек, напросто, не може да живи без Вере.
Ако не верујеш у више духовне светове, у виша божанска бића, ако не верујеш у Створитеља и у Великог Духа Стварања,
у Мајку Земљу и у своје Претке у Језгру звезданих јата – шта ти онда даје снагу и дејство да постојиш, да биваш,
да живиш и преживиш све невоље, муке и патње овога света?!

04

Гледам своје јадне и кукакве саплеменике, који осташе без душе, трчећи за новцем и грабећи,
и отимајући новац од ближњих својих.
Све су претворили у новац, па и саме себе!
Гледам их, и нека ме туга праискона опхрва.
Боли ме њихов духовни јад и чемер!
Боли ме, јер видим како копне и нестају.
Што више грабе и отимају, све јаднији и беднији бивају.

05

Ваши коментари, драги и врли моји читаоци, мени пуно значе.
Ја сам вам веома благодаран на томе.
Ако некада не стигнем да одговорим на ваше лирске коментаре, знајте да нисам равнодушан.
Нисам равнодушан – напротив!
Радујем се свим бићем својим, вашим дивотним песничким речима.
Остао сам без својега помагала, па вам сада пишем са изнајмљеног рачунара.
Изнамљујем рачунар од ближњих на по два часа на дан.
За та два часа, некако стижем и да напишем и да објавим на нашим сајтовима.
Не стижем да исправним словне грешке (понека се словна грешка вазда поткраде!),
нити да у песничком надахнућу одговорим на ваше дивотне коментаре.
Али, свеједно – ви само пишите!

06

Никада ни једна врата не затварај за собом; гледај да свака врата за тобом остану отворена!
Они који су те примили у свој дом, примили су те и у срце своје.
Кад изиђеш из дома њихова, ти си и даље остао у срцима њиховим.
Нека те по доброти памте, и чувају срцу својему!
Овако ми је беседио отац, расни горштак, који је имао само четири разреда основне школе,
када сам са седамнаест лета полазио у свет.

07

Кад споменух већ свог оца, морам и ово да кажем.
Мој отац је, за само годину дана, два пута гледао смрти у очи.
Два пута је био осуђен на смрт, и два пута је неким чудом Божјим, био спасен.
Први пут је (1943) побегао испод ножа (негде у босанским брдима); други пут је, на Сремскоме фронту (1944),
био изведен на стрељање, па у последњи час помилован.
Тада је имао двадесет и једну годину.
Па упркос свему, оца памтим само по доброти.
Имао је племениту, узвишену словенску душу, а био је жесток, храбар и неустрашив.
Будући да се два пута у младости срео са смрћу, није се никога и ничега плашио.
Сећам се да су комунисти и удбаши у широком луку заобилазили нашу кућу.
Плашили су се мог оца, то су ми и сами признали деведесетих година прошлога века.

08

Никада нисам успео да напишем причу о своме оцу.
Покушавао сам више пута, али ми се није дало.
Очева животна прича, његови сусрети са смрћу, као да превазилазе и надилазе моје песничке могућности!

09

Дешава се, да се некога и нечега уплашим.
А онда се, одмах потом, застидим.
Застидим се, јер видим оца како ме благим а оштрим погледом посматра из Ирија Сварогова, и чујем како ми довикује:
Храбар човек умире само једном, а кукавица свакога дана и свакога часа у дану!

%d bloggers like this: