Пасје гробље: Монструозни злочин комуниста над србима и црногорцима 1942. године! Зашто јавни комунистички интелектуалци упорно ћуте о овом злочину? Не осуђују га јавно ни до дан данас?


Ово је исечак из емисије „Некад било»“ са телевизије Републике Србске у којој је гостовао Перо Симић где је причао о Титу пре свега, али је било и речи о злочинима комуниста над православним народом, над Црногорцима и Србима. Један од таквих монструозних злочина био је и злочин назван „Пасје гробље“ који се догодио на бадњи дан, на православни празник 1942. у Колашину, где су комунисти православним црногорцима и србима још док су били живи вадили зубе и ударали их дрвеним маљевима по лобањама, после су развукли лешину пса преко лешева људи, и тај простор назвали „Ово је пасје гробље„. Измасакрирано је и убијено 373 цивила.

Пасје гробље – Злочин комуниста над Србима и Црногорцима 1942.

Линк ка видео прилогу на YouTube

Комунистички злочини: Пасје гробље – Читава верзија

Линк ка видео прилогу на YouTube
Видео прилог можете скинути преко овог сајта.

Ту се види да је тај масакр има ритуалан карактер, јер догодио се на православни празник. О томе је писао и Радован Калабић у овом» тексту, ево шта каже о овом монструозном злочину комуниста над србима:

„На Бадњи дан, 6. јануара 1942, следбеници Јосипа Броза Тита у Црној Гори починили су један од најмонструознијих злочина у Другом рату, који је по својим размерама и начину извођења попримио сва обележја колективног, ритуалног и сатанског смакнућа. Партизани су на тај свечани дан, уочи најрадоснијег хришћанског празника по православном календару, зверски убили 373 потпуно недужна цивила у Колашину. На дан свеопштег опраштања и помирења.

Маскр је извршен маљевима и тупим предметима. Неке од уморених накнадно су касапили, пошто би опљачкали све највредније ствари на њима до златних круница у вилицама. Жртве су биле оба пола, свих узраста и занимања, а највише их је било из редова угледних домаћина, судија, трговаца и занатлија. Нису поштеђена ни деца, ни најстарији. Како би их додатно понизили, њихови џелати оставили су их све несахрањене. У Лугу, на десној обали реке Таре, поред побијених подигли су и један дрвени крст, на који су разапели убијеног пса.

По томе је ово ваљда јединствено гробље у свету добило име Пасје. [11] “
……….

[11] Опширније у др Вучета Реџић: „Пасје гробље у Колашину»”, Евро, Београд, 1999″.

Дакле, порука овог монструозног злочина комуниста је јасна, овај садо-мазохистички масакр комуниста над србима и црногорцима такође је имао циљ, не само да измасакрира жртве, већ да осрамоти србе и црногорце као народ, то је порука, да их доведе на ниво животиња, на ниво паса. Наравно, ништа није случајно, све је брижљиво испланирано од стране комуниста на високом положају, не од комуниста нижег ранга или обичних бораца партизана, јер овај злочин је имао и за циљ да изазове одмазду од четника, да изазове братоубилачки рат, и директан је знак да су комунисти овим злочином желели да произведу братоубилачки рат међу србима, а такође је и јасна чињеница и да су га они овим монструозним злочином ПРВИ започели у Црној Гори, а не четници! Желели су да испровоцирају да се срби што више поубијају и покољу међу собом, били они партизани или четници, словили их ми Срби или Црногорци, исто је то.

Зашто, и дан данас, данашњи комунисти Срби јавне личности ћуте о овоме ЈАВНО, ЈАВНО, ЈАВНО, А ЗНАЈУ, ЗНАЈУ, ЗА ОВАЈ ЗЛОЧИН?

О овом злочину такође није ништа јавно рекао, нити написао неки текст, уважени комуниста „борац за истину»Љубодраг Дуци Симоновић, зашто?
Али се зато каткад ЈАВНО оглашава у својим наступима када треба оцрнити националне величине: Милоша Црњанског, Иву Андрића….

Да су којим случајем овакав монструозни злочин начинили четници над комунистима, ех како би тада Дуци сав свој бес истресо не на нечије „крваве»“ паре, већ на четнике (Читај: националисте) у неком чланку или ТВ наступу, али кад такав злочин учине комунисти (грађани света, човечанства), е онда, онда настаје тајац и мистериозна ирационална ћутња, не само Дуцијева, већ свих сличних анационалних србских комуниста космополита, којима је једина „националност“ човечанство, бити грађанин света.

Кад их питаш да критикују комунизам, што је њихова обавеза будући да је та хумана идеја злоупотребљена у циљу уништавања Срба, јер и идеја и идеологија их обавезује, будући да је народ веровао тој иделогији и идеји која се пропагирала у СФРЈ (комунизам је за све људе и народе), они кажу отприлике: „Па комунизма није ни било, шта ту има да се критикује?!“

Али под маском комунизма, убијани су срби и црногорци, ваљда су и то људи?

Још нешто, веома важно…

То што су тражиле комунистичке вође од обичних партизана бораца, па и командира, да ЛИЧНО убијају своје рођаке, стричеве, „јер су четници“ или „петоколонаши“, или нису комунисти, о чему говори у дргом прилогу сам припадник партизанских јединица Светозар Арсенијевић, првоборац НОБ-а, могу само људи идеолошки монструми и психопате! Јер знају, да тако разбијају не само народно јединство (срби убијају србе), већ и саме породице, фамилије, и од рођака праве трајне крвне непријатеље који су касније лак плен и подложни лаком идеолошком „препакивању“.

Ако су комунисти Србије, укључујући и Дуција, борци за истину, управо их поред комунистичке идеје и та истина, којој су се посвтили, обавезује, као интелектуалце, да је они комунисти који су јавне личности и износе јавно, али и објективно, а не само да причају усхићено како су само четници злочинци, већ и комунисти, они са врха, који су наредили овај злочин у Колашину 1942. године, а не обични комунисти нижег ранга. Коло воде они са врха, не обични комунисти.

Шта треба, кој злочин комунисти да учине према србима, а да тај злочин ти данашњи „оригинални“ комунисти – ЈАВНЕ БЕСЕДНИЧКЕ ЛИЧНОСТИ осуде, да јавно проговоре у некој ТВ емисији, или да се огласе неким текстом о комунистичким злочинима?

Пасјих гробаља је било и по Србији….

Злочиначка комунистичка пасја гробља по Србији

Линк ка видео прилогу на YouTube
Видео прилог можете скинути преко овог сајта.

Наратор:
„Испод ове њиве која се налази између Свилијанца и села Црквенац, на потезу званом „Расадник“, могла би да се налази једна од бројних тајних гробница са жртвама комунистичког режима. Међу жртвама које су избрисане из званичне србске историје је и свилајначки предратни судија, Живојин Ценковић. Унук судије Ценковића који се по убијеном деди такође зове Живојин, тврди да је 1944. године, без претходног суђења новоформирана власт стрељала преко 20 угледних свилијанчана.

Живојин Ценковић, унук убијеног судије:
„То су били у Свилијанцу, једна зграда постоји где су их држали у подруму, где нико није могао да дође до њих. Он је написао чак писмо једној баби коју имам, да се она не секира, да ће да буде све у реду, да он ништа није крив. И након тога су их 16. новембра ујутру извели и стрељали на овој овде, тадашњој ливади, … то је била“.

Наратор:
„Власти после другог светског рата су се трудиле да уклоне писане трагове о крвавим чисткама, па су и локације гробница остајале необележене. По неким сведочењима, припадници јединица које су учествовале у ликвидацијама су овакве масовне гробнице називали „Пасјим гробљима“. Ексхумација стрељаних особа била је строго забрањена“.

Живојин Ценковић, унук убијеног судије:

„Колко ја знам лично из приче старијих, да нико није могао да приђе да откопа. Значи, све што је било… они су били веома плитко закопани да су то развлачили пси, а иначе су их чували тадашњи партизани, да нико није могао да приђе да их откопа. Ја се надам лично, прво и због ових људи овде, а и због свих ових фамилија, ред би био да се ти људи закопају као људи, а не као пси“.

Наратор:
„О злочинима комуниста током и после другог светског рата у поткомунистичким земљама је почело да се говори одмах након пада берлинског зида. Новоформиране власти су отварале досијее, откопавале гробнице, пописивале жртве, и достојно их сахрањивале. У Србији је ова тема дошла на ред тек 20 година касније. Државна комисија која ради на утврђивању броја стрељаних лица после 1944. године, има пред собом готово немогућу мисију, јер како поједини историчари процењују, у скоро свакој општини у Србији постоји бар једна оваква гробница“.

Наравно, и овај процес је са становишта деце комунизма који су данас на власти, али сада као „европејци“, само формално започет, будући да су то били примопрани да ураде као просец који се мора одрадити ако желиш да као држава уђеш у ЕУ, али су га само започели, процес и није завршен до краја, јер „нема пара“, да се тајне гробнице јавно обележе и обзнане, и да се жртве тих комунистичких злочина достојно сахране, као људи, а не као пси.

Зашти ти вечито „забринути за човечанство“ комунисти и космополите Србије не проговоре јавно о овоме, они који су јавне личности, и о овим масовним гробницама у Србији насталим комунистичким злочинима над Србима!

Зар срби можда не спадају у то човечанство о коме они толико брину?
Можда зато што нису класно свесни, што немају пролетерску свест, па самим тиме не треба трошити речи?

Срби, не да не знају ишта истинито о својој хиљадугодишњој историји, већ не знају ни ову непосредну (други свестки рат и период после тога…), онако како се стварно и истинито дешавала. Да би се Срби освестили као народ, да би постојали као народ, а не као крдо појединаца изгубљених у времену и простору, они за почетак треба добро да упознају ову непосредну историју (да прођу кроз катарзу и да би самим тим знали како даље), да своје осрамоћене жртве од комунистичких злочина достојно сахране, као људе, њихове кости.

Историјски… Народ, Срби….. то су и „мртви“, тренутно живи Срби, и будућа нерођена покољења. Мртви, док су били живи, свесно су и несебично жртвовали своје животе да би нама и тада још нерођеним србским покољењима бивало боље, да живимо у миру и слободи. Међутим, ми данас „живи“ срби као се понашамо?

Шта ћемо оставити својим покољењима?

Нажалост, понашамо се као целина недостојно својих великих предака, а и питање је колико међу србима данас има срба у правом смислу те речи, јер су данашњи срби негде око 80% овцоизирани зомби, усамљени апатични и излуђени „слободни“ грађани, без икакве колективне свести и идентитета, јер само колективитет може да да сигурност СВАКОМ појединцу, а самим тиме и колективитету као целини, Народу.

Ако се Срби не освесте национално као појединци, и док поново као целина не постану самоорганизован народ и нација у правом смислу тих речи, нестаће као народ под дејством историјског проклетства…

То је законитост, тако се живот догађа, не зато што ја то кажем…

Лоша судбина Србима одређена је 1928. године у Дрездену, на IV конгресу КПЈ! Истина о 27.марту 1941! И Павелић и Тито доделили орден за „заслуге“ Курту Валдхајму!


После овог текста следи један мој прилог о томе шта се стварно догађало 27. марта 1941, а базира се на једном документарцу који је после 60 година откривен (тај документарац први пут је приказиван на ТВ Пинк 2006.), и који нам говори да је то што су нас учили у СФРЈ о 27. марту 1941. брутална и гнусна комунистичка 50-огодишња историјска лаж! Злочин над истином! А то је да су комунисти наводно били кључан фактор у организовању спонтаних демонстрације народа тог 27 марта 1941. против издајничке владе Цветковић-Мачек, и потписивања тројног пакта са Хитлером, што нема никакве везе са истином! А све је у склопу поткрепе Дмитровићевог текста, додатним аргументима, за ово што говори на основу докумената КПЈ, да је КПЈ у Дрездену 1928 поставила темеље антисрбског деловања у процесу уништења Срба, што је такође и Тито спроводио, уз помоћ однарођених србских комуниста које је пажљиво бирао када их је постављао уз себе на власт, и сви су били антисрбски настртојени или без икакаве националне свести, бриге за свој народ! Све ово није био случај са хрватским и словеначким комунистима, којима је комунизам и југословенство био само параван за изградњу својих сопствених држава у процесу разбијања Југославије, што се и десило, управо по том зацртаном антисрбском програму КПЈ на њиховом 4. конгресу у Дрездену 1928.

****************

Извор: Васељенска ТВ

Судбинма Срба одређена је 1928. у Дрездену

Прошло је осам деценија од једног скупа југословенских комуниста, који је у политички живот тадашње државе увео мржњу према Србима и нацртао границе држава које ће се родити почетком деведесетих.

Ратко Дмитровић (Фото: Новости)

Ратко Дмитровић (Фото: Новости)

 

Улупао сам педесет и четири године, од тога тридесет у новинарству, наменски прочитао брежуљак књига, докумената, записника, историјских уџбеника, сећања учесника важних догађаја, анализа идеолошки протканих и анализа ослобођених идеологија, разговарао са људима, све трагајући за решењем једне мистерије, али … није вредело.

Никада нисам докучио одговор на питање због чега се комунизам, са свим појавним облицима на простору бивше Југославије, најдубље укоренио код Срба, иако је та идеологија у бившој држави једино Србима донела огромна страдања, муке, протеривања, губитак територија. Односно, због чега многи Срби и данас поштују комунистичке вође које су им нанеле више зла него Хитлерове дивизије. Претерујем? Не, нажалост. Онај ко хоће, може да сазна, само је питање труда и времена.

Геноцид над Србима

И на овом месту, у „Печату“, неколико пута до сада указивао сам на један датум и догађај из историје Комунистичке партије Југославије (КПЈ) који се деценијама врло смерно, упорно и педантно сакрива од српске јавности. Да, у питању је Четврти конгрес КПЈ одржан 1928. године у Дрездену. Значај тог скупа, расправа на њему, програмски документи који су усвојени, основ су свих каснијих антисрпских чињења на простору Југославије, укључујући – немам проблем да ово кажем – геноцид који су усташе у НДХ провеле над Србима. Тврдња јесте јака, али су докази још јачи.

Шта се то догодило у Дрездену, од 3. до 15. новембра 1928. године на Четвртом конгресу КПЈ? Ко је био тамо? Да ли је тај скуп југословенских комуниста заиста надуо једра усташког покрета, охрабрио свако антисрпско деловање у будућности, поставио темеље будућих независних држава, а на штету Срба, створио ембрионе будућих народа који ће настати из српског бића и живети на патолошкој мржњи према Србима? Сваки одговор на ова питања је потврдан.

Дакле, у Дрездену је на почетку Конгреса, у анализи политичког стања у Краљевини СХС, констатовано да су стварањем те државе јужних Словена под власт великосрпске буржоазије стављени Словенци, Хрвати, Црногорци, али и знатна албанска, бугарска и мађарска подручја. Ова констатација и оно што следи, извучено је из докумената КПЈ, и не представља ни најмању тајну. Не употребљавам наводнике из разлога што су све те тврдње буквално преписане и несумњиво су аутентичне.

КПЈ означила је српску буржоазију и војску Монархије као свог главног непријатеља, подвлачећи да се борба мора пренети у саму Србију, као базу хегемонистичког режима, а да та борба мора да започне признавањем отцепљења етничким заједницама које то желе и оружаним устанком, односно изазивањем оружане побуне у земљи, њеним растурањем и стварањем нових држава на рушевинама Краљевине СХС.

То се врло прецизно наводи у документу Конгреса, названом „Резолуција о привредном и политичком положају“, где стоји да ће се КПЈ борити за успоставу независне Хрватске, независне Црне Горе, Македоније и независне Словеније, док ће мађарској мањини у Војводини дати право на отцепљење. Посебна пажња посвећена је „албанском питању“ за које су делегати Четвртог конгреса КПЈ рекли да је суштинско. Констатује се да је после Првог светског рата једна трећина свеукупног албанског становништва пала под владавину угњетачког режима великосрпске буржоазије и наглашава да је ослобођење тог народа од српске окупације могуће само кроз свеопшти устанак.

„Велика Албанија“

У овом смислу југокомунисти су те 1928. године позвали „Косовски комитет“ да се дигне против српске окупације, као и радничку класу на том простору Балкана да устанак подржи и помогне како би се спојио угњетени и раскомадани албански народ и створио своју независну и уједињену Албанију. Скрећем пажњу на ово „уједињену“, пошто се ради о позиву на стварање „велике Албаније“, овога што данас имамо; Албанија, Косово и западна Македонија, простор настањен искључиво Шиптарима, на којем само формално постоје границе. У пракси је то јединствен териториј и преостаје само његово проглашење за једну државу, са делом Црне Горе у њој, што је ових дана најавио и Адем Демаћи.

Е сада долазимо до „Акционог програма“ најважнијег документа Четвртог конгреса КПЈ који изазива језу и осам деценија после тог за Југославију и Србе судбоносног догађаја. У њему се наглашава да у тим данима само КПЈ помаже борбу потлачених народа за ослобађање од великосрпске окупације, али да то југо-комунисте неће омести, ни деморалисати.

Комунисти у споменутом документу отворено позивају све национално-револуционарне организације у Хрватској, Словенији, Црној Гори, Косову и ВМРО у Македонији, на „прогон српских окупатора, српских трупа, чиновника и жандарма, као и српских четника из Хрватске, Словеније, Далмације, Војводине, Босне, Црне Горе, Македоније и са Косова“. На крају документа комунисти позивају све потлачене народе, несрбе, да одбију служење војног рока изван свог завичаја.

Невероватно колико све ово подсећа на 1991. годину. Туђман, Кучан и Алија деловали су дословно по упутствима из Дрездена.

Четврти конгрес изабрао је нови Централни комитет и Политбиро у који су ушли: Филип Филиповић, Милан Горкић, Гојко Вуковић, Ђуро Ђаковић, Јаков Жорга, Јован Малишић, Ђуро Салај, Божо Видас, Марко Машановић, Лаза Стефановић и Петар Радовановић. За политичког секретара изабран је Јован Малишић, а за организационог Ђуро Ђаковић. Конгрес је, ово је додатно интересантно, осудио деловање „десне фракције“ КПЈ, предвођене Симом Марковићем. О чему се ради. Марковић је био један од најобразованијих комуниста тог времена у Европи.

Докторирао је 26. јуна 1913. године, са дисертацијом „Општа Ракатијева једначина првог реда“, пред Одбором који су чинили Милутин Миланковић и Михајло Петровић Алас. Марковић је био лични пријатељ Лењина, члан Извршног комитета Коминтерне, али се није слагао ни са Коминтерном, ни са својим партијским друговима у вези са питањем будућности Југославије. Он је бранио став да Југославију не би требало разбијати, да стварање националних држава може да буде погубно и трагично. Само неколико месеци по окончању Четвртог конгреса руководство КПЈ искључило је Марковића из својих редова.

Да се вратимо и појаснимо онај део где спомињем комунистички ветар и усташка једра. Звучи нестварно, али само за неупућене. И једни и други, комунисти и усташе, имали су, видели смо, исте циљеве на почетку антисрпског деловања. И начини борбе били су им исти. Јачих доказа за ту тврдњу не би требало тражити изван догађаја који историчари дефинишу као „Велебитски устанак“.

Антифашистички устанак

Догодио се 1932. године, само четири године после Конгреса КПЈ и апела свим несрпским народима, њиховим револуционарним и терористичким организацијама, да се дижу на устанак против српске окупације. Пред крај лета, те 1932, „Хрватска револуционарна организација“, позната као усташе, предвођена Антом Павелићем доноси одлуку да се оружано нападну институције Краљевине Југославије у Лици, и на тај начин отпочне борба за ослобађање хрватског народа од српске окупације.

Таман како су рекли и препоручили југо-комунисти у Дрездену. Под окриљем ноћи, између шестог и седмог септембра, усташе предвођене Андријом Артуковићем нападају жандармеријску станицу у селу Брушани, код Госпића. Сукоб је трајао мање од једног сата, жандарми су спремно одговорили на напад и натерали павелићевце да се повуку према Велебиту. У пуцњави је убијен усташа Стјепан Девчић, а један жандарм лакше је рањен.

Тим поводом огласила се и КПЈ преко свог листа „Пролетер“, који, у броју 28, објављује текст под насловом „Усташки покрет у хрватским крајевима“ у којем је, поред осталог, писало: „Комунистичка партија поздравља усташки покрет личких и далматинских сељака, и ставља се потпуно на њихову страну. Дужност је свих комунистичких организација и сваког комунисте да тај покрет помогне, организује и предводи“.

Ово последње, „предводи“ није реализовано са усташама, али је у потпуности примењено 1941. године, у антифашистичком устанку Срба у Хрватској, када су на територије са српском већином долазили комунисти, Хрвати, представљали се као противници усташтва, српски саборци, узимали за себе позиције тзв политичких комесара, тај српски устанак против фашизма каналисали у жељеном смеру и на крају га приписали искључиво себи. Данас у Хрватској, у причи о антифашизму, Србе нико не спомиње.

Није вам потребно више од пет минута да на сто испред себе ставите закључке Четвртог конгреса КПЈ, оно што данас имамо на простору бивше Југославије и упоредите. Све је остварено. Осим одвајања Војводине.

****************

У контексту конгреса КПЈ у Дрездену, дајем део текста о њему са сајта Комунистичке Партије коју је основао Титов унук, Јосип- Јошка Броз, заправо само тих пар реченица и имају о томе:
http://www.kp.rs/

Четврти конгрес КПЈ одржан је у Дрездену, у Немачкој од 6. до 12. новембра 1928. године, истакао је да се Југославија налази пред револуционарним расплетима. Конгрес је осудио леву и десну фракцију. За политичког секретара изабран је Јован Малишић, а Ђуро Ђаковић за организационог секретара Партије. Уосталом на овом конгресу су донесене одлуке о стварању независних држава: Србије, Косова и Метохије, Македоније, Хрватске, Босне, Словеније, Војводине и Црне Горе, тј. ових садашњих држава, које се налазе у суседсву Србије а које су биле у саставу Краљевине Југославије.“

Али и овај делић довољан је да нам укаже како смо ми Срби били подло преварени пре свега од наших србских однарођених комуниста који су партиципирали у Титовој власти!! А учили су нас да будемо југословени, да бранимо југославију што су Срби једино од свих народа и чинили приликом распад СФРј! Међутим, КПЈ је ето још 1928 године донела одлуку о разбијању Југославије, на штету Срба, јер се и из овог кратког текста са сајта КПЈ види да се Србима одузима Космет и Војводина! О мајко моја како смо преварени, више штете нам је нанео КПЈ и србски комунисти у Титовој власти, него сви спољни непријатељи, јер су извршили лоботомоју над нашим мозговима, умало да су нам потпуно уништили идентитет лажним југословенством, јер да је Југославија трајала још 10-ак година, сви Срби би се изјашњавали као југословени. Но не бих више о овоме, Дмитровићев текст је и више него довољан!

Али, повежимо све то са накнадним догађајима, са догађањима 27. марта 1941., да би видели да се тај план заиста спроводио. Нема већег злочина него кад неком народу мењаш свест и идентитет програмираним лажима о њему и његовој историји! Надам се да ћу стићи да на дан 27 марта ове године, још детаљније обрадим ову историјску велику комунистичку лаж о 27. марту 1941., за сада идемо овако…

Истина о 27. марту 1941! Комунисти нису организовали народ на протест, то је гнусна историјска лаж!

Линк ка видео прилогу на YouTube
Видео прилог можете скинути преко овог сајта.

Уз дозволу господина Синише Михаиловића са телевизије Републике Српске, објавио сам на Ју Тубе следећу емисију – ТВ „Некад било“: Божидар Зечевић – Истина о 27 марту 1941. (05.04.2013.:  http://www.rtrs.tv/av/pusti.php?id=26007 )
Одређен број људи већ зна ово, али за оне многе који не знају, рећи ћу вам укратко о чему се ради. Господин Зећевић који је филмски историчар и драматург, најзаслужнији је што се после 60 година комунистиче историјске лажи о догађајима 27 марта 1941, открила истина о тим догађајима. У богатој архиви филмских докумената „Филмских Новости“ у Београду, господин Зечевић је нашао филмску ролну на којој је писало: „Ступање Краља Петра на Престо“. Међутим, на траци је било нешто потпуно друго, то је био филмски и тонски запис о изражавању спонтаног незадовољства народних маса у Београду 27. марта 1941. поводом потписивања тројног пакта тадашње квислиншке владе Југославије, са Хитлером. Првих 35 минута Синиша је разговарао са аутором филма о 27 марту 1941. господином Зечевићем, а после тога ћете имати прилику д погледате 55 минта документарца. Гледајте га више пута, пажљиво, јер има много више чињеница него што ћу ја написати, говори се и о посети несретног кнеза Павла Хитлеру, па затим да је 1939 у краљевини Југославији, створена држава у држави, бановина Хрватска која је чак имала неку своју пара ваојску, само се то тако није звало, која је после разоружала официре Краљевине и њену војску, која се нашла у Хрватској приликом напада Хитлера на Југославију 06.04.1941. Дакле, несретни кнез Павле је тако несвесно припремао терен усташама, мислећи наивно да ако удовољу свим Мачековим захтевима, да ће решити проблем са Хрватима.

Срби су увек најбољи слој у свом народу имали у непоколебљивој војсци (обични људи, војници спремни да бране отаџбину) и мудром војном командном официрском кадру, док су нам политичари и интелектуалци далеко најслабија тачка, без икакве су одговорности за народ и зато сваку проливену србску крв додатно пролију у будућим генерацијама, својим неразумним одлукама, јер да још неспретнији и незрелији краљ Александар није створио Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца, дакле са својим џелатима Хрватима па и Словенцима (прочитајте текстВладимир Умељић: Србоцид!) да би више сазнали о овоме) који су се у великој већини борили против Срба током првог светског рата, тада не би било покоља и геноцида над Србима у Јасеновцу и НДХ!

Е, човече, човече… како нас олако продају, на „паганистичком жртвенику“ „Веееллиииккиихх идееејааа„, а с друге стране исмејавају религијски паганизам када се кољу и жртвују животиње, не људи, животиње, јер то је видљиво, то виде, то им је јасно, али кад су опседнути идејама не виде своје будуће људске паганистичке жртве и крв!

А и зашто би, увек страда стока, а не чобанин…

А било је толико неверовтно убедљивих разлога за опрез, аргумената, историјског искуства, жртви, масакра, крви, да је то високи ризик за Србски народ да живи заједно у заједничкој држави са својим џелатима, али ко *ебе народ, битне су „вееелиике идеје“, јер „то су наша словенска браћа“, можда и успе, па шта сад и ако нас мало прикољу, као по обичју, како су и навикли, а?
Не виде да су кључне и непремостиве разлика код „браће“, њихове непремостиве религјске супротности, једну уобличује Ватикан, а другу Србска Православна Црква, што значи да је Југославија била немогућа мисија!!!

Но, добро, ако и покољу „нешто стоке“ гураћемо даље, покушаћемо опет, можда нам успе, можда ће тад бити мање „заклане стоке“, али опет довољно за неко будуће „братство и јединство“.

Вратимо се теми…

Када се погледа овај аутентични филмски и тонски запис, догађаји потпуно одударају од онога што су нас 50 година учили комунисти из историје у СФРЈ, о том историјском догађају, да су наводно комунисти организовали народне масе да изађу на „спонтане“ протесте 27. марта 1941., што је гнусна лаж, и злочин над истином када се погледа овај матерјал! Свеје било супротно, што после Титове смрти потврђује и један од петоро водећих комуниста КПЈ у Србији, Светозар Вукмановић Темпо.

Наратор , Божидар Зечевић о томе шта је рекао Светозар Вукмановић Темпо:

„Овом приликом, не могу да не цитирам једног од петоро водећих чланова КПЈ у Србији, Светозара Вукмановића Темпа, који је тек после Титове смрти записао, да је у марту 1941. ситуација прерасла партију, и да је расположење маса било испред организационих снага КПЈ, да нико у партији није знао за пуч, и да су спонтане манифестације у Београду потпуно изненадиле руковоство партије, да је директива коминтерне била:

Не идите на демонстрацвије, чувајте партију. Није још куцнуо одсудни час.

Tempo
Томе сведочи и отказивање митинга који су комунисти понесени народним одушевљењем били заказали за сутрадан 28. марта. Дакле, све ово је било познато и већини историчара, али су историје већ биле написане, потписане и наштампане, а генерације прихватиле ово као једину истину.“

Друго, на документарном снимку нигде се није чула парола „Боље рат него пакт – боље роб него гроб“, коју су нам комунисти „набијалии у подсвест“ путем 50 година лажне историје и испирања мозга, нас обичних људи! Један од живих учесника тог догађаја који сведочи у овом филму, а то је Десимир Тошић, који је 13 часова био на протесту, каже да је велика историјска лаж, да је главна парола под којом је био организован државни пуч, била: „Боље рат, него пакт“, већ да су 2 главне пароле биле „Доле влада“ и „Живео Краљ Петар други„. Он, иако није чуо ту паролу, не искључују могућност да је и та парола била, много их је било, међутим, велика је историјска лаж да је то била главна парола! Биле су и следеће пароле: „Живела војска„… „Доле пакт“ … „Савез са Русијом„.

Сад се и ја питам попут господина Синише, како су могуће овакве лажи, иако се знао детаљ који је бацао сумњу да су комунисти КПЈ били „кључни фактор“ у организовању „спонтаног народног незадовољства“, а не обичан народ и националне официрске патриоте, кад се знало за историјску чињеници да је у том периоду 27. марта 1941 СССР имао потписан пакт са Немачком о ненападању, а да су комунисти дали проглас за борбу против непријатеља тек 22.јуна 1941. када је Немачка напала Совјетски Савез? Па ако је то тако, а тако је, како су онда комунисти организовали „спонтане народне протесте“?!

Могуће је, моћ пропаганде је огромна, а почело је овако, на овај детаљ о Титу обратите пажљу.

При крају филма, приликом прославе ослобођења Београда где је било преко 100.000 људи, Тито је између осталог сам на овом скупу рекао велику историјску лаж, што ћете и сами лично чути. Цитирам, Тито:

„Другови и другарице, грађани и грађанке, нисам мислио да данас овде, на овом величанственом збору, говорим. Али, сматрајући, да је ово велики дан годишњица, онога хисториска прекрета, у најтамније доба када је немачки фашизам гушио скоро читаву Европу. Да је на тај хисторијски дан, овде на улицама Београда, народ Србије, народ осталих дјелова Југославије, Хрватске, Словеније, и других, дао отпор, и казао је: „Не, боље рат него пакт“

Дакле, овај део његовог говора се односи на 27. март 1941., што је у односу онога што је реакао, прљава лаж, јер ћете се у самом документарцу уверити, да је тог протеста било само у Србији, не и у Хрватској и Словенији, а потврда те Титове лажи је и овај документарац који приказује како су хрвати одушевљено „протествовали“ дочекајући немачке војнике са пуно одушевљења и радости приликом њиховог уласка у Загреб 10.04.1941. Ево тог филма.

Улазак Немаца у Загреб 10. априла 1941. – Опште славље на улицама

Линк ка видео прилогу на YouTube
Видео прилог можете скинути преко овог сајта.

И на крају докумернтарац се завршава овим…
Наратор:

„Титову идеју о 27. марту разрадили су постепено Кардељ и његов дежурни марксиста Борис Зихерл“.

А то је ово:

„Комунистилка партија је 27. марта извршила последњу смотру маса пред велики народни устанак. Уски дворски пуч био је само оруђе великосрпског хегемонизма, али је свенародна комунистичка партија Југославије уз маршала Тита, преузела руковођење народним манифестацијама. Што није успело 27. марта 1941. успело је 29. новембра 1943. 27. март био је први дан народно ослободилачке борбе под вођством Тита и партије…“.

Дакле, и у овој идеји о 27 марту види се прљава лажна пропаганда КПЈ уперена против Срба, што је зацртано у Дрездену на 4. конгресу КПЈ. Какав великосрбски хегемонизам на 27. мат 1941.?! Па зар је могуће да се овако лаже и манипулише, кад се зна да је србски народ 27.марта1941. дигао глас против издајничке владе, не против других „народа и народности“, па да се то може назвати „великосбрски хегемонизам“?!

Искористићу сад прилику да са пар убедљивих аргумената на видело изађе право Титово лице. Много зла нам је нанео тај овек верни аустроугарски официр који се у првом сбветском рату борио против Срба у 42. хрватској вражкој домобранској дивизији!

Јован Јовановић Јоца је изузетно значајан за нас да би се лакше схватио Тито и његов перфидан антисрбзам. Пре него што пређем на то, нека неко пронађе Јоцу Јовановића који тренутно живи у Београду, да би се са енглеског језика преведе једна изузетно значајна књига, а да би се лакше схватила та митска прича о „успешној југословенској економији“ иза које су се крили тајни бесповратни кредити Амера Титовом режиму.

Јован Јоца Јовановић поседује књигу: Yugoslavia: The New Class in Crisis (1968), од Ненада Д. Поповића (Југославија: Нова класа у кризи) часног патриоте и изузетног економско-финансијски стручњака.

Ненад Д. Поповић

Nenad D. popovic
У књизи се налазе веома битна сазнања и подаци, да је Титов “оригинални социјализам” финансирао нико други до амерички капитализам, односно, да је с почетком 60-их година прошлог века па надаље, САД тајно, бесповратно и сукцесивно са 120 милијарди долара финансирала Тита и наше “велике социјалистиче изградње и победе” … нашу “снажну економију” у бившој СФРЈ, што је чиста фарса и обмана, јер је крајем 50-их година СФРЈ била банкротирала, та наша чувена “снажна социјалистичка економија”.

Све то пише и још много тога у књизи врсног финансијског стручњака и србског патриоте, Ненада Д. Поповића. Он је крајем 50-их година прошлог века био опуномоћен министар у министарству унутрашеих послова, био је и лични секретар Светозара Вукмановића Темпа. На крају крајева, морао је да емигрира и побегне у САД да се на време склони од тоталитарног Титовог режима који је био усмерен искључиво да уништи Србе као нацију.

У овом делу број 2, Јоца није причао о књизи Ненада Д. Поповића, али ако се потрудите и погледате све делове овог видеа, сазнаћете и то.

Ћирилица – Јован Јоца Јовановић, Зоран Пироћанац, Славко Никић 2/7

Линк ка видео прилогу на YouTube
Видео прилог можете скинути преко овог сајта.

Јован Јоца Јовановић:

“… Знате шта је Тито изјавио Мештровићу. Имате у књизи… у књигама, ја то што причам имате у књигама. Биланџић, историчар загребачки је читао записнике политбироа, десет дана по уласку у Београд Тито је изјавио. ” Ми ћемо се у Србији понашати као окупатори… И још нешто, сретне се Иваном Мештровићем, то имате у сећању сина Мештровића, имате о томе у Загребу књигу. Каже Тито, пошто је и Мештровић масон, па се срели масони. Каже:” Што се ви не вратите у Југославији”? Каже Мештровић: “Бојим се Срба“. Тито каже:Не требате их се плашити, ја сам их уништио заувек”!! И још једна мисао, Тито је рекао једном приликом: ” Ја сам тако уништио Србе, да за 50 година неће знати ко су! А за 100 година неће постојати…!

Злочини комуниста-Срђан Цветковић-(02.11.2012.)

http://www.rtrs.tv/av/pusti.php?id=21887

Др Срђан Цветковић: „Између српа и чекића“

Линк ка видео прилогу на YouTube
Видео прилог можете скинути преко овог сајта.

На основу ова 2 видео прилога, и Јовановићевог казивања, о монструозним злочинима тито-комуниста у периоду од 1944. па до 1953. убедљиво највише над Србима у Србији, може се доста аналитички дискутовати и сагледати општа национална „осакаћеност“ нас Срба, али ипак нас није потпуно уништио у идентитетно самосвесном смислу.

Е, то је то, сад се лакше схваћају Титове речи, прошле су тих 50 и кусур година (то је ово скорије и садашње време), и Тито је уз послушне србо-комунисте, које је пажљиво одабирао када их је постављао на неким битним позицијама у властодржачкој послератној комунистичкој структури и хијерархији, спроводио план: „Слаба Србија, јака Југославија“. Те Титове „закрпе“ били су они водећи „заслужни борци“ из партизанско-ратничког периода, не они обични из борбених редова и нижих инстанци КПЈ (који нису ни слутили манипулацију врха КПЈ у односну на ОБЕЋАНИ ОЧЕКИВАНИ РАЈ, кад „ми дођемо на власт“), већ они на самом врху власти у КПЈ, издајице свога србског рода. Тито је са њим СКОРО потпуно очистио Србију од виђенијих и утицајних Срба националиста, србских интелектуалаца који су били чврсто утемељени у националној самосвести! Неки су брутално без икаквог суђења побијени у чисткама од 1944. -1953. хиљаде и хиљаде њих. Неке је Титов антисрбски режим послао на Голом отоку, у затворе итд… а неки су срећом избегли то и побегли у иностранство, тако да је у Србији, у интелектуалној србској сфери, не толико у народу, остао само колебљив и млак анационалан слој тзв. „Срба“, то су Срби који би продали веру за вечеру, за функцију на власти, фотељу, за положај директора у фирми, и рођеног брата би жрттвовали само да буду на власт…

И кад је Тито очистио до 1953 земљу и Србију од „реметилачких“ национално и културно освешћених Срба, онда је ланце репресије могао да олабави, да тзв. „критику“ режима сведе у оквире „дозвољеног“ и ефемерног, без суштинског плурализма супротстављених мишљења и идејаа, где би неко могао да постави питање комунистичких злочина. Наравно, у то време то би било лудило, јер би те у томм случају „прогутао мрак“, без да неко и сазна неки податак о теби. Дакако, сво ово планско погубљење „реметилачких“ Срба одрађено је у строгој тајности, односно далеко од очију јавности, 95% обичног србског света није ни слутио шта се испод тепиха „веееллииких идеја“ комунизма и југословенства одвија, тај монструозни програм за уништења срба зацртан још у Дрездену на 4 конгресу КПЈ. Истовремено, народ се хипнотички „дрогирао“ и пропагандно „дресирао“ историјским „истинама“ и „злочиима“. Једино су србски комунисти на високом положају комунистичке титовласти, били потпуно анационални, чак и антисрби, док су комунисти осталих народа, Хрвата и Словенаца, и те како били национално освешћени, и под параваном лажног и глумљеног југословенства, припремали су терен за отцепљење својих народа и прављење својих независних држава, баш онако како је зацртано било у Дрездену 1928 на 4 конгресу КПЈ.

И зато не треба да нас чуди ово:

Едвард Кардељ је још 1952. године рекао да су Словенци само привремено ушли у Југославију и да ће из ње изаћи кад за то дође час! Југословенство, највећа трагична заблуда Срба!

http://wp.me/p3KWp-5HO
Сада следе још неки кључни необориви аргументи који јасно говоре какав је суптилан злочинац био Тито према Србима и њиховом роду, јер ако ратном злочинцу над Србима, Курту Валдхајму (Козара, Херцеговина), доделиш највиши југословенски оредн (1997.), а знаш да је он злочинац, знаш да га је и Павелић одликовао за „заслуге“, онда си ти још и већи ратни злочинац него тај кога си закитио ордењем, јер злочин над истином је највећи злочин!!!

Од њега све почиње!!!
Тада ти је потпуно јасно шта је Тито хтео да каже када се обратио Мештровићу:

Не требате их се плашити, ја сам их уништио заувек”!! И још једна мисао, Тито је рекао једном приликом: ”Ја сам тако уништио Србе, да за 50 година неће знати ко су! А за 100 година неће постојати…!

Курт Валдхајм је био на званичној југословенској листи ратних злочинаца (1947.) кога треба гонити, баш у тој Титовој СФРЈ, Тито је то знао, али ипак га је тај „борац за мир у свету“ … „борац за несврстане“ одликовао највишим југословенским државним орденом!!!

Наравно да је Курт Валдхајм био злочинац и према Јеврејима, али ми Срби требамо сами себи отворити очи и схавтити како смо монструозно преварени под параваном „вееликких човечанских идеејјааа“, да би се очистили од историјских заблуда, да би тако очишћени видели свој даљи пут, отрежњење, освешћење и свеопшти препород!!!

Уверимо се сад у то ко је био Курт Валдхајм и Јосип Броз, односно пројекат под именом „Тито“….

Курт Валдхајм-Ратни злочинац над Србима-(19.04.2011.)

Линк ка видео прилогу на YouTube
Видео прилог можете скинути преко овог сајта.

Наратор Синиша Михаиловић о злочинцу Курту Валдхајму :

„Историја се поигра са животима људи боље од било каквог филма, или напетог романа. Доказала је то и у случају Курта Валдхајма, првог човека Уједињених Нација, премијера, а затим и председника Аустрије. То је један дио његове биографије. Други дио је много мрачнији. Тај дио је испливао у јавност тек 1986. године, када је један аустријски часопис објавио да је Валдхајм био високи официр вермахта, и да је починио велике злочине у Југославији и Грчкој. Његове активности су осетили Срби на Козари и источној Херцеговини!!! 1942. године одликовао га је Анте Павелић!!! А његов надлежни официр био је злогласни генерал Лер! Прекомандован је у Грчку, одакле је велики број Јевреја депортован у Аушвиц!

1947. године, Југославија је званично теретила Курта Валдхајма за ратне злочине!! Реакције није било све до објављивања фотографија.

Курт Валдхајм:

„Глупости, све су то лажи и клевете, јеврејски лоби стоји иза свега тога. Они хоће да ме дискредитују. Ја јесам био тамо за време другог светског рата, али само као обичан преводиоц. Немам појма о никаквим злочинима, ништа нисам видио. Солун? Ни о томе ништа не знам, никакав прогон Јевреја није ми познат“

Наратор Синиша Михаиловић о злочинцу Курту Валдхајму:

Ништа Валдхајм није знао, ни за прогон на Козари, ни за Јасеновац!!! А онда је пронађен нови доказ, изјава једног немачког официра са суђења, који је признао све злочине на Козари, уз писану наредбу Курта Валдхајма!!! Кина и Израел су били против његовог именовања у Уједињеним Нацијама. Југословенска дипломатија је заћутала!!!

Симон Визентал:

„Имали смо га притераног у ћошак, фалио нам је само неки конкретан доказ о њему. Али је очигледно ДА СУ ГА ТИТО и остали државници штитили! Југославија, којој је Валдхајм нанио много зла, стала је у његову заштиту!!!“

Синиша Михаиловић:

ЈОСИП БРОЗ ЈЕ ОДЛИКОВАО КУРТА ВЛАДХАЈМА 1977 ГОДИНЕ!!!!

И управо је наш глас пресудио у избору Валдхајма за председника Уједињених Нација 1972 године! Након објављивања фотографија, Америка му забрањује улаз у ову земљу. Умро је на слободи!!! Умјешао се још једном у наше животе 1990., када је са Хелмутом Колом договорио све о признању независности Хрватске и Словеније!“ …

……………
Синиша Михаиловић:

„Идемо у 1986. годину, то је била сензационална вест…?

Данко Васовић, новинар, писац и истраживач:

„Сензационално је било када сам ја као млади новинар „Вечерњих Новости“, радећи дакле, против интереса државе, о чему имам сијасет строго поверљивих докумената, јер видим да је читава Савезна Удба и СУП, и Министарство спољних послова и Председништво, ја располажем тим документима и презентираћу их, како за ову емисију, или на суђењу, јер намеравам сада да тужим редакцију која је била продужена рука тајне службе, и интереса министарства спољних послова. Дакле, сметало им је то што сам установио, ја сам га имао у руци са Козаром!! Курт Валдхајм је мислио, пошто је пријатељ био Тита у Југославије, који га је као што си лепо реко, одликовао.

Да поновим прецизно, то је високо одликовање југословенске заставе, једно од највећих југословенских одликовања!

Тито је знао да га је Павелић одликовао!!!
Знао је да је био тежак ратни злочинац!!!
И одликовао га је!!!

Држао га је у шаци са тим сазнањем, а Курт Валдхајм му је, тај злочиначки пакт, враћао тако што је као генерални секретар (УН-а) увек причао и истицао, „велику улогу“ председника Тита на међународној сцени. При том, био је обавезан да испоштује наредбу и уцену Тита и наше тајне службе!

То значи, да шеф његовог кабинета и прес-службе буде наш човек, Руди Штајдухар, а да десна рука у, значи у Уједињеним Нацијама, председник генералне скупштине Уједињених Нација, буде Лазар Мојсов.

Синиша Михаиловић:

„Да ли си ти имао људе, свједоке који су преживјели Козару, који су теби потврдили то о чему си ти говорио“?

Данко Васовић, новинар, писац и истраживач:

„Ево, рећи ћу ти одмах Синиша, шта се ту десило. Значи, знајући да га имам на Козари, Курт Валдхајм ми се поверио, јер је схватио да, иако испред њега стоји млади новинар, да овај дечко зна! И то да зна оно што такорећи нико у свету не зна. И он ми је поверио да постоји, да он зна да постоји у југословенском архиву, значи, докази и досије да је он ратни злочинац! Међутим, каже: „То нема везе, ви знате да сам ја пријатељ Југославије, Тита. Тито је мене одликовао. И молим вас када се вратите, пренесите у министарству спољних послова, да издају једно саопштење, да ја немам никакве везе са овим ратним злочинима, да је све то само једна кампања јеврејских новина“ итд… Значи, то ми је реко. Ја, напротив, знајући о чему се ради, заиста нисам пренео те поруке које је он тражио од мене. И наставио сам истраживање, и знао сам да постоји досије.

Знао сам да постоји досије да је ратни злочинац!!!
Извуко сам то из архива, донео сам ту вест!

Главни уредник је 3 дана задржао ту моју информацију, додао ми је још двоје колега, и после тога је Савезна Удба, и министарство спољних послова преузело. Значи, истргло је случај из мојих руку, иако сам ја потписан на том тексту.

Значи, од тог тренутка, почиње операција за спас Курта Валдхајма од Титових кадрова који су крили своју улогу у томе, и Курта Валдхајма као њиховог човека, као што си лепо рекао у најави. Он ће касније то свесрдно вратити као председник Аустрије…“

Зашто Курт Валдхајм иако је било доказа да је ратни злочинац, ипак није осуђен за то?

Данко Васовић:

„Значи, Козара је постала небитна, направљен је фалсификат са Козаром…!“

Синиша Михаиловић:

„Е, то ме сад занима, на чему је пао тај случај?

Данко Васовић, новинар, писац и истраживач:

„Ево на чему је пао злочин! Значи, ја сад имам прецизно ту целу документацију, и сад сам реконструисао, и први пут сад излазим прецизно са тим. На основу свих ових строго поверљивих докумената из министарства спољних послова, и председништва итд… ја сам нашао где Лончар (тадашњи министар спољних послова СФРЈ) каже: „Мора се наредити Милетићу да сарађује“. Милетић је, иначе хрват родом, Антун Милетић, живи преко пута „Сава Центра“. Био је пуковник, у својству начелника архива оружаних снага војно историјског инститтута. Чак и његов директор није знао шта он ради, Секула Јоксимовић, тако да је Милетић једино одговарао Лончару.

У садејству, уз координацију са одређеним тајним службама и људима из Беча и Аустрије, пао је договор да се направи један компромат службама и људима из Беча и Аустрије. Пао је договор да се направи један компромат. Значи, један компромитујући материјал, један документ. И један од 220 докумената које сам ја добио када сам истраживао у том архиву оружаних снага, коју сам добио. Дакле, видео сам када је Милетић дао фасциклу од 220 докумената, покојном војном историчару Душану Пленчи, који је мени дао тај документ, ја сам га објавио у „Шпиглу“, био је брзојав, један телеграм који говори да је Курт Валдхајм послао са Козаре 4224 особе, жене и деца. Састојећи се од 16% старијих мушкараца итд… на присилан рад у Немачкој итд…

Међутим, тај документ, иако говори о истинитој ствари, иако је само прекопирао оригиналне брзојаве такозване усташке, што значи телеграме. Он је одштампан на потпуно новом листу хартије и на машини која никада није била произведена пре 1948. године. А телеграм датира 22. јула 1942. године. И Курт Валдхајм је одмах рекао: „Дас из ајне фалше! (Ово је фалсификат!)“. Тако су све оптужбе пале! Пала је моја књига, пао је читав рад. Пала су сва документа која га оптужују да је ратни злочинац, и од тог тренутка ја почињем битку велику, једну борбу, да спасим голу главу! Покреће се државна машинерија. „Вечерње Новости“, морам да кажем то отворено, биле су егзекутор, као директно место где сам ја живео и радио. Значи, покреће се државна машинерија, ја бивам проглашаван хоштаплером, варалицом који је хтео да се прослави итд… итд…“

Ова удбашка комунистичка машинерија ради и данас на уништењу србског народа, они су нам највећи нерпријатељ, управо то су данашњи „позиционари“ и „опозиционари“ који су за 24 година од распада СФРЈ, Србију потпуно урнисали и направили колонију од ње и своју привану „мафијашку својину“. Удбашке архиве се под хитно требају потпуно отворити, србском народу треба се потпуно разјаснити шта се стварно догађало за време другог светског рата, јер видимо да су још на делу монструозне титоистичке лажи!

Оне сад полако падају једна, за другом, но треба то све студиозно и непристрасно анализирати када дође патриотска власт, а на то се неће чекати дуго, после ових догађаја у Украјини њихови налогодавци ће их пустити низ воду! То је сигурно!. Треба открити комунистичке гробнице широм Србије, где леже кости многих срба патриопта и обично света. Још више треба се решити убитачне поделе по Србе на четнике и партизане, то је масло титоиста да би владали нама и делили нас за сва времена!! За њих су четници увек „дежурни кривци“ за све, да би прикрили своје монструозне злочине!

Злочине над Истином…!!
Злочине над Србима…!!
Томе долази крај…!!!
Изађимо масовно на изборе 16.03.2014.!

На изборима гласајте за покрет Двери!!
За оне који никада нису били на власт!!
А имају добре идеје за спас и препород Србије!

Истина коначно на РТС-у: Двери пробиле медијски мрак!

Линк ка видео прилогу на YouTube
Видео прилог можете скинути преко овог сајта.

Све странке су нам вампирског карактера, годинама нам пију и сисају крв ти вампири и паразити, пљачкају земљу, понижавају нас, продају територије, али томе ће ускоро доћи крај!!!

Доле бриселски споразум…!
Не у Европској Унији…!
Не у НАТО…!
Да, савезу са Русијом…!
Само нас Русија може спасити…!
Али, прво ми морамо бити Срби…!!
Ослободимо се страха, будимо слободна бића…!!

О Титу

Кад је већ било речи о Титу, искористићу прилику да вам дам на увид један текст публицисте Пере Симића, из његове књиге: „Тито феномен 20 века“, о Титовом рату против Срба у првом светском рату, као и о његовом раду на отцепљењу Космета, где све у ствари почиње од њега. Цео текст се базира на архивској грађи до које је дошао господин Симић. Тај текст можете скинути овде», а из њега издвајам ово:

„Судећи према ратном дневнику његове јединице, али и према поверљивим биографским подацима који се о њему чувају у Москви, Броз је у том рату имао све запаженију улогу. Према ратном дневнику његове јединице, 42. домобранске вражје дивизије, у чијем је саставу био његов 25. домобрански пук, од августа 1914. године прокрстарио је сва главна попришта ратних окршаја у западној Србији – од Љубовије, Малог Зворника и Лознице до Крупња, Беле Цркве, Столица, Текериша, Ваљева, Мионице, Љига и Лајковца. Другим речима, учествовао је у борбама на Дрини, Гучеву и Мачковом камену, у знаменитим биткама на Церу и Колубари. А према ратним извештајима и српске и аустријске војске, његова дивизија је одиграла важну улогу у опсади Београда и у окршајима код Умке, Остружнице, Бановог брда, Сењака, Аде Циганлије и Бежанијске косе.
Већ у првом борбама на Дрини, страдала су десеторица Титових Кумровчана.
Без обзира на то што Аустрија ни после три офанзиве није успела да оствари свој ратни циљ, млади аустроугарски наредник је стално напредовао. У „Казнену експедицију“ на Србију пошао је у чину каплара, а из ње је јануара 1915. године отишао у чину старијег водника. Постао је командант пуковске извиднице. Био је то највиши подофицирски чин у аустријској војсци, а ускоро је постављен и за ордонанса у штабу своје 42. вражје дивизије. Добио је униформу „са три ширита“7 и постао штабсфелдвебел“.

……………..

„Годину и по дана касније, у априлу 1970. године, Тито је у Београду примио делегацију косовских политичара. Поглавар косовских Албанаца Фадиљ Хоџа одао му је посебно признање:
– Народ на Косову није имао мајку своју и он је у Вама, у Савезу комуниста, гледао своју мајку, своју идеологију, своје схватање, и то је велика ствар, друже Тито.
Ни Тито није био шкрт:
– Ја вам захваљујем што сте ме посјетили и што смо мало поразговарали. Продужите ви тим путем којим сте пошли“

……………..

Људи јесу наивни, неки су можда још опседнути пропагандом хвалоспева о Титу, међутим, здрав разум је здрав разум, за чишћење од хипнозе довољне су ове Титове речи Фадиљу Хоџи:

„Продужите ви тим путем којим сте пошли“

А зна се, шиптарски пут је био пут отцепљења, кога је Тито подржавао!

……………..

„Јула 1977. Тито је на Брионима примио председника ЦК Србије др Тихомира Влашкалића и председнике покрајинских комитета Војводине и Косова Душана Алимпића и Махмута Бакалија. Тема је била веома деликатна: неодрживост савезних уставних решења према којима су покрајине у Скупштини Србије суверено учествовале у доношењу закона који су се примењивали само у централној Србији, а републички органи власти нису имали никакве уставне ингеренције на доношење закона и одлука који се примењују у покрајинама. Уместо да допринесе разрешавању те противречне ситуације, Тито је похвалио договор да се одложи расправа о том озбиљном системском проблему, а оним што је рекао о односима Републике и покрајина у питањима народне одбране, још више је закомпликовао односе у Србији:
– Покрајине у тој области треба да имају иста права као и републике!
То уопште није било предвиђено југословенским Уставом, али др Влашкалић није имао храбрости да то каже Титу.“

……………..
Титова реченица:

„Покрајине у тој области треба да имају иста права као и републике!“

Које бре „републике“, већ „република“, само је република Србија имала покрајине, остале не. Из овога се види Титов рад на отцепљењу обеју аутономних покрајина, као и на чињеници да су србски комунисти потчињени њему, највећи кривци за лошу судбину Срба у СФРЈ попут др Влашкалића!

Фото албум демонстраната – 27. март 1941.

%d bloggers like this: