Да се зна – Комунисти су први започели братоубилачки рат у II светском рату, не четници! Ипак, помирење у народу је неопходно ради опстанка и вечите слоге! Стоп поделама…!


Циљ овог чланка је да се каже истина и да се сруши тај лажни мит да су искључиви кривци за братоубилачки рат четници, док су комунисти невинашца, јер видимо да борци партизани, директни учесници рата и првоборци НОБ-а, Светозар Арсенијевић и Миливоје Нововић, из прве руке као учесници рата говоре да су ЗАПРАВО комунисти први започели братоубилачки рат! Не четници! Међутим, такође ми је циљ да дође до неопходног помирења и вечне слоге у СРБСКОМ НАРОДУ, ради менталног, националног и биолошког опстанка, јер истина ослобађа!

Овај исечак извуко сам из следећег видео прилога: „Југославија у рату 1941. – 1945. – Епизода 10 – Превентивне ликвидације„, погледајте га целог». Иначе, цео тај серијал по епизодама објављен је на РТС-у 1992. године, али се до дан данас врло мало о свему томе говори јавно, као да неко хоће да поделе у србском» народу трају вечно.

На питања одговарају домаћи и страни историчари: проф. др Бранко Петрановић, др Саво Скоко (историчар и пуковнук ЈНА, учесник НОБ-а), др Расим Хурем (Сарајево), проф. др Света Стојановић, др Леонид Гибјански и др Игор Бухаркин из Русије, др Франческо Привитера из Италије. Затим, ту су и сведоци и учесници догађаја, као наравно и претходно поменути др Саво Скоко, па следе: Милован Ђилас и Светозар Вукмановић Темпо, чланови руководства КПЈ и Врховног штаба, Мијат Мијатовић, Милић Осмајлић, Светозар Арсенијевић, Миливоје Нововић (партизански борци), Радован Дубак, Вучић Илинчић и Блажо Вујисић (црногорски четници), Небојша Јеврић, и остали…

Припремам и мало дужи прилог са већим избором учесника у дијалогу, овај краћи је само најава, али ћу да монолеге сваког појединца спојим у посебну целину, и затим да све то повежем у једну документарну целину, ради лакшег памћења и повезивања ствари, а не као у серијалу где су монолози испреплетани. Па, да чујемо шта говоре партизански борци и првоборци НОБ-а, Светозар Арсенијевић и Миливоје Нововић.

Комунисти су први започели братоубилачки рат у II светском рату, не четници!

Линк ка видео прилогу на YouTube
Видео прилог можете скинути преко овог сајта.

Светозар Арсенијевић, првоборац НОБ-а – Београд:

„… Убијене су људе проглашавали за непријатеље и издајнике, чиме је наношена љага њиховим братствима, па је то био још један од разлога за нашу изолацију и губљење позиције у народу. То је био почетак братоубилачког рата, почетак наше несреће коју су почели, а тиме скривили комунисти, али сам дубоко увјерен да би до братоубилачког рата дошло и без тог њиховог почетка, са даном појављивања четника, као супарничке стране која је имала циљеве политичке супротне од оних које смо ми имали.

Ко су били четници?

Изузев елитних јединица, у 98% случајева то су биле наше комшије, сељаци, којима није било стало ни до какве политике, који су се, па ни до четништва, који су се четницима прикључили, јер су сматрали четнике као сигурнију страну у сукобу, и да ће уз ослонац на њих лакше преживети, и сачувати своје породице. Поред тога, приступ четницима је био обавезан, није то била слобода избора, морао си бит у четнике ако си био у селу. Од нас су били бројчано много јачи, и зашто нијесу отишли у обрачун са нама, то мени није сасвим јасно ни данас. Сматрам да у приликама у земљи која нам је била, у социјалистичкој земљи која нам је била узор, нијесу знали ништа, као ни ми. Да су се плашили братоубилачког рата, и бјежали колико су могли од тога. Да су на основу бројчане надмоћности нас потцењивали. Да су сматрали да ће нас то проћ, да ће нас привољети да се придружимо њима итд…, да нијесу знали какав их крај очекује на крају.

Четници су дуго избјегавали почетак братоубилачког рата. Познати су ми бројни случајеви када су знатне четничке јединице бјежале испред наших тројки. Бјежали су не од нашег јунаштва, него од заједничке несреће. Карактеристичан је случај сеоског збора нашега села, гдје је требало да се формира четничка чета, и гдје упадају двојица наших другова скојеваца од по 16 година, наоружани. Упадају унутра и траже да они прекину збор, да њима то не треба и шта ја знам. И они су опет, да би избегли несрећу, убиство свога комшије, напустили збор и разишли се. Тих дана наша малобројна чета од 20-ак људи, добија задатак да растури четнички збор у Крављима. На збору је, према ономе што као што смо касније сазнали, учествовало око 3000 људи… Ми смо отишли тамо, били смо у школи на 200 метара од центра четничког збора, наоружани наравно. Имали смо контакте са њиховим јединицама на периферији, али нас они нијесу дирали, а ми нијесмо могли њих дират. И на крају смо се сви разишли без икаквих последица.

Четници су настојали да заштите своју територију, да заштите своје комшије, своје рођаке. Знам да смо ми, да су наше породице у критичним тренуцима, имале увек подршку и заштиту четничких породица. Да смо код њих склањали стоку испред реквизиција, да смо склањали храну, да смо склањали… итд… Ипак, сукоб се није могао избећи, и ми смо се све брже примицали сукобу до којега је дошло, највећим делом марта, априла 1942. године. У то вријеме, број убијених партизана био је знатно већи од броја убијених четника. Али, гледано из ове дистанце, поубијано је све оно што смо имали најбоље и са једне и са друге стране. Па је вероватно и то разлог, бар по мени, што смо касније пошли путем биолошког истребљења једни других.

(ово што следи, ради се о ситуацију после рата, када су комунисти 1945. године освојили власт)

Када су истребљени четници, на ред су дошли потенцијални непријатељи, па затим такозвани „кулаци“, сељаци који нијесу могли извршити обавезе према откупу, који су одбили да уђу у сељачке радне задруге, и слично. Кулминацију терора (комунистичког) достиже, у време такозваног „Информбироа“, када је насрнуо друг на друга да му узме не само живот, него и част, уништи породицу и друго.“

Светозар Арсенијевић, првоборац НОБ-а

Светозар Арсенијевић, партизан, првоборац НОБ-а

Миливоје Нововић, првоборац НОБ-а – Беране:
“ У тим размимоилажењима гдје, одило се у крајности. Ми смо одили у једну крајност, нисмо бирали средства.“

Репортер:
„А шта сте радили?“

Миливоје Нововић, првоборац НОБ-а – Беране:
„Да омразимо…, да су грешници за издају домовине…“

Репортер:
„Да ли сте убијали?“

Миливоје Нововић, првоборац НОБ-а – Беране:
„Не, још не, још није почело убиство, још није почело убиство на нашем подручју. Да су грешници за издају Југославије, официрски, подофицирски кадар, да је криво руководство, да је…, та пропаганда наша усмјерена је у том правцу била. Док, њихова је пропаганда била да су комунисти, да ми смо учесници револуције, ми смо комунисти, да оћемо комунизам, да оћемо безкласно друштво, да оћемо да запалимо домовину, да сагоре села, градови, и да сва сиритиња страда итд… У тој пропаганди се одило у две крајности, одма.

Грех је био у томе што су обрачуни и средства нису бирана, да дође до крвопролића, иако су недужни људи падали и гинули. Није се знало из којег разлога узимаш човјеку живот.“

Репортер:
„А јел сте ви знали тада да су то невини људи?“

Миливоје Нововић, првоборац НОБ-а – Беране:
„Јел смо знали?“

Репортер:
„Да.“

Миливоје Нововић, првоборац НОБ-а – Беране:
„Знали смо, али смо поштовали директиву партије која је слијепо нас водила, и превару са нама чинила комплетно.“

Дакле, овде видимо из изјава директног учесника рата, партизана Светозара Арсенијевића, не само да су комунисти први започели братоубилачки рат, већ да су четници колико су могли избегавали братоубилачки рат, да не иде србин на србина, брат на брата, па чак и да је долазило до смешних ситуација, где су мање партизанске групације, по наређењу комуниста, гуране у конфронтацију са многобројнијим четницима, да им наређују да напуштају своје зборове и састанке које су организовали, иако су четници били далеко бројнији од партизана. То само може идиот да нареди, и онај ко мрзи србе. И, наравно, да би се избего братоубилачки рат, четници су напуштали те зборове, иако су могли да побију све те партизане, али нису хтели да србин убија србина само због различите идеологије, нису хтели да допусте да удари србин на србина, брат на брата, рођак на рођака, комшија на комшију, јер један смо народ, Срби! Ту се види колико је већа свест била обичних људи бораца него идеолошких комунистичких команданата, који су свесно терали мање партизанске групације да наводно растурају далеко бројније четничке групације, само да би изазвали братоубилачки рат између срба, јер само комуниста идеолошки идиот може терати 10 и више пута мање бројчане партизанске групације да се конфронтирају са далеко бројнијим четничким групацијама, због некаквих зборова и окупљања, што значи да су им обични борци-партизани, читај срби, били само топовско месо у свесном и намерном изазивању братоубилачког рата између срба!

Светозар напомиње да је братоубилачки рат кренуо у већој мери марта-априла 1942. године, и када се повежу догађаји као што је монструозни злочин комуниста у Колашину, јер овде се ради о четницима и партизанима из Црне Горе, назван „Пасје гробље“» где су јанауара на Божић 1942. године комунисти мучки измасакрирали и убили 373 србска и црногорска недужна цивила, јасно да је то изазвало каснију четничку одмазду, јер крв недужних у огромном броју већ је пала.

Пазите, овај серијал је емитован 1992. године, где су директни учесници и сведоци у рату причали шта се заиста догађало, дакле изашла је још тада на видело истина да су први комунисти започеели братоубилачки рат, а да о овоме јавно не проговоре комунисти попут Љубодрага Симоновића Дуција и сличних, тих „епских и универзално моралних бораца“ за правду и истину, и да они лично иницирају помирење међу србским народом, између партизана и четника, да ЈАВНО осуде искључиво комунистичке лидере одговорне за подстрекивање братоубилачког рата између срба, и да тако сперу љагу са оригиналне комунистичке идеје коју баштине, која је искоришћена и злоупотребљена од титоиста само да би се побило што више срба, да се срби униште, да се срби дубоко поделе и закрве између себе… четници-партизани, ови, они…

Прошло је толико времена, скоро 25 година од када је ова истина изашла на видело јавно, и та ћутња комуниста попут Љубодрага Симоновића Дуција и сличних грађана света и човечанства о свему овоме, је просто запањујућа, а наводно то су борци за истину. Они, по мени, нису заслужили ни моралну осуду, јер им је њихова личност сама по себи највећа казна. Јер на крају крајева, они увек остану само изфрустрирани револуционари, незадовољни и разочарани свим и свачим, само не са собом, и никад се не загледају дубоко у себе, да увиде ко су они.

Али пустимо сад то, не треба сад злурадо ликовати што се сазнало да су комунисти први покренули братоубилачки рат, не! Битно је да се што је пре могуће од елитних интелактуалаца којима је на првом месту интерес заједнице и србског колективитета, покрене процес КАТАРЗЕ и помирења између разноразних срба четника и партизана, јер све смо то ми, Срби и само Срби! У супротном, ако се и даље делимо на милион варијанти четника и партизана, ми ћемо нестати као народ, као колектив, као Срби. Постаћемо само грађанске послушне овце и зомбији новог светског поретка.

АВНОЈ 1943. године није имао кворум, и зато је правно нелегитиман, неважећи! Зашто србски комунисти ћуте о овоме?


Одлуке са другог заседања АВНОЈ-а 1943. године у Јајцу су круцијалне за новонасталу послератну комунистичку државу СФРЈ у правном смислу, јер се правно ослања на одлуке АВНОј-а 1943. где су донете крупне историјске одлуке, о укидању монархије, о формирању будуће Југославије као републике са 6 федералних јединица.

То вам је све познато из комунистичке „историје“, тиме су вас комунистички властодржци програмирали од малих ногу, али оно најважније вам нису говорили, да тај „АВНОЈ-евски пленум“ није имао кворум, будући да је од 303 опуномоћених делегата, позваних на „историјски скуп“, дошло само 142., што значи да је тај „историјски скуп“ био правно нелегитиман и неважећи, другим речима фалсификат, то је кривотворење истиорије, јер је мањиња, иако није био кворум од минимум 51 посто присутних, одлучила да донесе „историјске одлуке“, у име већине, и у стварности уведе комунистичку диктатуру лажних комуниста са врха КПЈ, којима је комунистичка идеја била само маска за разбијање Србија као државе и Срба као нације.

Наравно, ово сазнање и спознаја неће данашњим србима донети бољи живот, неће значити да ће гладни имати више хлеба, да ће незапослени добити посао…, циљ овог мог чланка је да срби спознају ту своју космополитску интелигенцију комунистичке провинијенције која о овоме кукавички ћути, мислим на оне данашње главне јавне комунистичке личности, то су ти свемогући и свеморални „непоколебљиви борци за истину и правду»„, јер та од србства откорењена космополитска елита чија је једина „националност“, човечанство, југословенство… и данас је присутна међу србима у великом броју. Иако има потртебну дистанцу да сагледа истину, архиве су отворене, али она тако ирационално ћути о разним злим неделима које су под маском комунизма нанети Србима и Србији!

АВНОЈ 1943. године је добро изрежирана позоришна комунистичка представа, хајде прво да погледамо како је организована, а све потребне податке и аргументе извуко сам из књиге Пере Симића: „Тито феномен 20 века (четврто допуњено издање)»“ од стр. 181. до 187. То је транскрипт тог дела, па хајде уђите у позориште да погледате представу, и шта значи режија…

Иначе, за све изнесене податке око АВНОЈ-а 1943. године, у књизи постоје архивске сигнатуре, попут ових доле, тако да ко то жели може све да провери.
архивска сигнмарура, примери:
„АЈ, 507, ЦК КПЈ, 1942/1 и 2“, „Пети конгрес КПЈ…, стр. 94.“, „Нови прилози за биогхрафију Ј.Б.Тита, том 2, стр. 388, 719.“, „АЈ, 839, КМЈ, II 5-а 1/1; исто 791, ЦК КПЈ – КИ, 1943/395.“ … итд…

**********************

Нови режим без кворума

•Презирање смрти

Још од првих озбиљнијих окршаја са немцима, Тито се држао прокламације из фебруара 1941. године, кад је са својим симпатизерима у загребачком селу Дубрави рекао да су за њега најбољи они борци код којих „презирање смрти доминира изнад свега“.

Првог јануара 1941. године, месец дана после губитка више од 500 бораца на Кадињачи, у Ужицу и на Златибору, Тито је својим партијским опуномоћеницима у Словенији јавио:

„Наше трупе остале су неокрњене, готово без икаквих губитака.“

У овом писму Тито је коментарисао и партизански напад на Пљевља:

„Црногорске партизанске трупе напале су Пљевља, која додуше нису успјеле заузети, иако су нанијеле италијанима страховите губитке у људству и матерјалу.“

Сутрадан је прецизнији:

„Убијено је неколико стотина италијана, заплијењено је много матерјала, а приличан број војника и официра је заробљен.“

Ни речи не говори да су у тој авантуристичкој акцији, после које су се његове јединице главом без обзира повукле из Пљеваља, погинула најмање 472 борца, односно чак „око 700 најбољих бораца“, како је сам рекао 1948. године у једном свом говору.

Били су то највећи губици његове војске у 1941. години, који су показали њену неспособност за вођење било каквих озбиљнијих офанзивних акција.

Презир према смрти не само својих бораца, већ и хиљаде српских цивила, поред жудње за влашћу, хранио се и једном великом илузијом руководства КПЈ. Илузијом да ће рат трајати само неколико недеља. И да ће руси сваког тренутка банути на границе Југославије, и Тита и његове сараднике у Београду устоличити на власт. Зато је један Титов пропагандиста 1941. партијски кажњен, јер је говорио да ће рат трајати 6 месеци, а двоје левичара који су веровали да ће борба бити дуга и тешка, једва су се спасли смртне казне. Овој фаталној заблуди робовао је и сам Тито, који је крајем јуна 1941, чим је Хитлер напао совјете, тражио да се организује састанак његових помоћника на коме би се расправљало „о припремама за освајање власти у Београду“.

Припрема за Јајце

Још у јесен 1943. године, када су његове југословенске јединице контролисале једва четвртину југословенске територије, Тито је решио да се крунише за председника привремене владе Југославије. Због тога се почетком новембра 1943. године из Јајца обратио свом првом претпостављеном, председнику његове партизанске државе, првом човеку АВНОЈ-а (Антифашистичког већа народног ослобођења Југославије) Ивану Рибару, који се тада са својим најближим сарадницима налазио у Хрватској. Обавештавајући га да треба „најхитније сазвати пленум АВНОЈ-а“, који је Тито практично заказао, вођа југословенских комуниста саопштава Рибару да је он већ саставио привремену владу и себе изабрао за њеног председника:

„Предсједник Националног комитета ослобођења и повјереник за народну одбрану Тито, потпредсједници Едвард Кардељ, Владислав Рибникар и Божидар Маговац, повјереник за спољне послове др Јосип Смодлака, за унутрашње послове Влада Зечевић, за просвјету Едвард Коцбек, за народну привреду Иван Милутиновић, за финансије Душан Сернец, за саобраћај Сретен Жујовић…

Писмо завршава речима:

„Молимо шаљите мишљење, односно пристанак.“

Различите директиве

Новембра 1943. године, неколико дана после обраћања Рибару, Тито својим присталицама у различитим деловима Југославије шаље депеше о овоме што предстоји.

Војвођанима:

„Пошаљите најхитније неколико другова за пленум АВНОЈ-а.“

Црногорцима:

„Било би ванредно добро када би од вас дошло неколико делегата на пленум АВНОЈ-а.“

Србима у централној Србији исто, само је једна реч другачија:

„Било би ванредно важно када би од вас дошло неколико делегата на пленум АВНОЈ-а.“

Депеша Словенцима, коју је, осим њега, потписао и Кардељ, битно је другачија:

„На пут за пленум идите одмах у што већем броју.“

Сличну поруку Тито и Кардељ упутили су и у Хрватску:

„Делегати нека буду у што потпунијем броју.“

Од Македонаца Тито је тражио једино сагласност да у њихово име одабере македонског представника у руководство АВНОЈ-а.

Јавио се и једном свом пулену у Босни:

„Крени одмах са делегатима које можеш скупити, а понеси имена оних које овдје можеш заступати.“

Сви одсутни су присутни

Уочи онога што је следило у Јајцу, Тито је прихватио позив да позира свом пријатељу вајару Антуну Аугустинчићу. Тако је настала прва Титова биста, која је одмах постављена тик изнад говорнице спортске дворане у Јајцу, где је требало да буде одржан „пленум АВНОЈ-а.

Скуп на коме су донете историјске одлуке о укидању монархије, увођењу републике, формирању 6 федералних јединица:

„Хрватске, Србије, Црне Горе, Словеније, Македоније и Босне и Херцеговине“ и на коме је ударен камен темељац за увођење комунистичке диктатуре у земљу, организован је на јединствен начин.

Председавајући су од почетка до краја „пленума“ примењивали 2 шаблона:

„Према вашем аплаузу могу само констатовати да смо једнодушно прихватили.“

Или:

„На основу једногласног аплауза констатујем…“

у председништву „пленума АВНОЈ-а“ седели су босански лекар и политичар Војислав Кецмановић, црногорски комуниста Иван Милутиновић, хрватски лекар Павле Грегорић, словеначки књижевник Јосип Видмар и босански пуковник Сулејман Филиповић, који је те 1943. квислиншку усташку униформу заменио партизанском.

Тајна заглушујућих аплауза и громогласних узвика којима је пропраћен сваки предлог за доношење најважнијих одлука на том скупу, налазила се на галерији дворане у којој је „пленум АВНОЈ-а“ одржан. На њој су се налазили Титови пратиоци и најватренији обожаваоци који су давали тон „једногласним аплаузима“ делегата и њиховим егзалтираним реакцијама на сваки унапред договорени предлог поднет на овој приредби.

Оркестрација је била таква да су многим делегатима попуцали дланови:

„Тито је у Јајцу био тако поздрављен како нигде још никада нико није никога поздравио“ – изјавио је један очевидац. „Мени си попуцали дланови, тако и свим осталим.“

Само две од шест републичких и једне административно недефинисане, војвођанске, делегације на овом скупу имале су какав-такав кворум.

Из Црне Горе је у Јајце дошло свих 16 делегата, из Босне и Херцегоцвине 46 од 53 изабраних делегата, а из свих других република и Војводине било је присутно знатно мање од половине изабраних представника. Из Хрватске 37 од 78, Србије 24 од 53, Словеније 17 од 42, из Војводине 2 од 8. Из Македоније и Санџака није стигао ни један.

После уводне церемоније, реч је добио известилац Верификационе комисије, босански студент Тодор Вујасиновић:

„Мој би предлог био да ми поред 142 поднесена пуномоћја присутних делегата, верифицирамо не само свих 108 одсутних, већ да сматрамо вијећницима како 11 одсутних другова из Санџака, тако и 42 одсутна из Македоније!“

Реакција мањине, од 142 делегата који су одлучивали у име већине од 161 делегата, верно је забележена у записнику:

Председавајући:

„Прима ли се извештај Верификационог одбора?“ (Узвици: „Прима!“)

„Прима ли се приједлог да се верифицирају пуномоћја одсутних…?“ (Узвици: „Прима!“ – аплауз)

Председавајући се огласио и после дискусије о Титовом реферату:

„Према вашем аплаузу и изјавама говорника, могу само констатовати да је АВНОЈ једнодушно прихватио реферат друга Тита.“ (Буран аплауз. Сви већници и народ који испуњава галерију устају и поново приређују бурне и спонтане овације врховном команданту НОВ и ПОЈ Јосипу Брозу Титу.)

После овог кривотворења чињеница, предложено је да се усвоји декларација којом АВНОЈ самог себе проглашава „врховним законодавним и извршним представничким телом Југославије“ и „врховним представником суверенитета народа и државе Југославије као целине“.

Председавајући:

„Питам Вијеће да ли се слаже са приједлогом декларације?“ (Буран аплауз – узвици: „Слаже се!“ – буран аплауз.)

После ове оркестриране реакције опет се огласио председавајући:

„На основу једнодушног аплауза, констатујем да је декларација другог заседаља АВНОЈ-а примљена једногласно.“

Када је предложено да се формира „национални комитет ослобођења Југославије као врховни привремени орган врховне народне власти Југославије“ – буран аплауз, узвици: „Прима се!“ и „Живео АВНОЈ!“ – чули су се пре него што је председавајући овај предлог ставио на гласање. А када је после тога питао: „Прима ли пленум ову одлуку?“, уследили су узвици „Прима!“ и аплауз, па председавајући није смататрао за потребно ни да констатује да је предложена одлука усвојена.

Предлог одлуке о забрани повратка краљу Петру Другоме Карађорђевићу и одузимању свих права избегличкој југословенској влади коју су признавале све чланице антихитлеровске коалиције, представљао је централну тачку ове птиредбе. Записничар је и тај тренутак верно забележио:

„Сви већници, грађани и борци устају са својих места и дуго и одушевљено аплаудирају. Двораном се проламају узвици: „Нећемо избегличку владу!“, „Нећемо издајничког краља!“, „Живео АВНОЈ!“, „Живео Тито!“, „Тито-Тито-Тито!“, „Живео Национални комитет, наша прва народна влада!“ (Буран аплауз.)

Председавајући је ове синхронизоване манифестације протумачиом као једногласну подршку свих присутних, па од окопљених није тражио никакво формално изјашњавање, већ је искористио прилику да пређе на доношење „одлуке о изградњи Југославије на федеративниом принципу“. Читање те одлуке којом је предвиђено да се Југославија по угледу на организациону шему КПЈ формира 6 република, чије ће границе представљати границе његових централних и покрајинских комитета, пропраћено је као и у претходном случају:

„Буран и дуготрајан аплауз. Узвици: „Живела нова Југославија, држава равноправних народа!“, „Живело братство и јединство!“ (Буран аплауз.)

Председавајући је и ово разумео као одобравање, па је „пленум“, тако, приведен крају.>
Декларацију и све кључне одлуке овог „заседања“ предложио је један те исти човек, председавајући Војислав Кецмановић, који је на основу „једнодушног аплауза“ непогрешиво закључио да су делегати „једногласно прихватили“ све што им је сервирано.

У поздравним депешама које су пре доношења било каквих одлука упутили Рузвелту и Черчилу организатори ове представе су АВНОЈ унапред прогласили за „врховно законодавно и извршно тијело Југославије“, а у депеши Стаљину „јединим законитим политичким представништвом Југославије“.

„Ми с надом – писао је „пленум“ Стаљину – гледамо у Совјетски Савез, друже Стаљине – стајало је у овој депеши.

Нада је значила да југокомунисти без Стаљина не могу освојити власт у Југославији, што ће пола година касније Тито отворено признати у писму Стаљину.

Самог себе прогласио за маршала

На „пленуму“ у Јајцу, писац Јосип Видмар је у име словеначке делегације предложио да се Тито прогласи за маршала. За тренутак опет улазимо у дворану:

„Сви присутни устају. Буран и дуготрајан аплауз. – Усклици. „Живео Тито!“ – Сва се дворана, дупке пуна, орила паролама од овација Јосипу Брозу Титу, које трају више минута. Буран и дуготрајан аплауз се пролама неколико пута. – Узвици: „Живео Ттито!“

Председавајући:

„Хоће ли ко да говори поводом овог приједнога?“ (Буран аплауз – узвици: „Прима се!“)

Да није било једног догађаја који му је претходио, овај делиријум би остао само један од доказа вештине организатора скупа. А претходила му је одлука Тита и његових најближих сарадника да га четрдесетак дана пре „пленума АВНОЈ-а“ прогласе за маршала. Трагове те самовољне одлуке откривамо на многим дипломама полазника Титове официрске школе, на којима се он у октобру 1943. године потписао као „маршал Јуогославије“.

Али, ни то није све. Председник АВНОј-а хрватски политичар др Иван Рибар био је на првом заседању АВНОЈ-а у Бихаћу, у новембру 1942. године, представник Хрватске, а у Јајцу је претворен у заступника Србије.

**********************

Дакле овај „демократски историјски чин“ режиран је по комунистичком омиљеном „демократском“ принципу и „Уррааа…!!“ технологији:

Другови, јер се слажете да се…!“
„Слажемо се!“, „Прима се…!!“.

Тако се „гласало“ на АВНОЈу 1943., баш на „демократски“ начин. Ево га записник са тог „пленума“:

Записник са АВНОЈА 1943. године

Кликни на слику да је видиш увећано

Кликни на слику да је видиш увећано

Као што видите, из записника су избачени другови из Санџака и Македоније, јер забога, зашто да их уписују када нису дошли, јер присутни другови доносе одлуке уместо њих, тако да они који нису присутни су уствари присутни. „Ћирибу-ћириба — Абра кадабрато вам је био југо-комунизам срби, у пракси, не у теорији. Живот вам се одвија у пракси, не у књигама, у марксизмима…
Да би вам то „гласање“ било прегледно, погледајте доњу табелу.

Delegacije-avnoja-1943

Као што видимо у „редовима другова“, био је присутан и високи усташки официр Сулејман Филиповић», но наравно, за потребе „пленума“, пресвуко је дрес и прешао из Динама у Партизан, јер видело се крајем 1943. године да је то „тим који добија“, па је било потребно „на време пресвући дрес“. Када си против Срба, све је дозвољено, и зато се трансфер „играча“ обавезно обавља и у рату, не само у мирнодобском спорту. У транскрипту сте могли да приметите да где год се појављује реч ПЛЕНУМ, Перо Симић обавезно стави апострофе „пленум“, а то је због тога, јер значење појма „пленум“ је да када се неки скуп назове пленум, то значи да скуп мора да буде одржан у пуном саставу да би био пленум, док код наших другова од могућег пуног састава од 303 члана, било је присутно само њих 142, а одсутно 161. тако да таквом скупу не одговара појам „пленум“. Али добро, зашто да сад цепидлачимно, јер видимо да је све то била једна добро изрежирана позоришна представа.

Као претеча позоришне педставе радничког „само-управљања“ у будућој СФРЈ, била је фарса о проглашењу Тита за маршала на дан доношења свих одлука АВНОЈ-а 29.11.1943 године, на тобожњи „предлог“ словеначког писца Јосипа Видмара којег су другови на „демократски“ начин усвојили, али доња диплома говори да је диктатор Броз све сам одлучио, још 40 дана пре АВНОЈ-а, што показује и ова диплома:

Маршал 40 дана пре одлуке АВНОЈ-а: копија дипломе на којој је Тито 20. октобра 1943, четрдесет дана пре него што је одлучено, потписао као „Маршал Југославије“
diploma

И оно што је најбитније, и када се површно анализира овај „пленум“, одмах се уочава непријатељство према Србији и Србима од стране Тита и најужег врха КПЈ, јер је и путем делегатских групација једино Србија била подељена и расцепкана на 3 територијална дела, на Санџак, на Војводину и на Србију, а громогласно се и на овој авнојевској позоришној представи декларисало „братство и јединство“ … „равноправност међу народима„. Да је било равноправности, још и више би, с обзиром на ситуацију на терену, Хрватска требала да буде подељена на више територијалних делова путем тог делегатског принципа. На Истру, на Србску Крајину и на Хрватску. Тада, те 1943. године Јасеновачка кланица је радила пуном паром, и „другови“ су итекако имали разлога да посебна група делегата буде оформљена од срба из НДХ и у територијалном делегатском принципу са именом „Србска Крајина“. Али наравно, то се није десило, јер је још давне 1928. године, на IV Конгресу КПЈ у Дрездену», одлучено да су Срби реметилачки фактор за реализацију комунизма, односно да су хегемонистички народ. АВНОј-1943. је био само припрема за оно што ће се десити кад „другови“ уз помоћ совјетског оружја „освоје“ власт. И чим су устоличени од Црвене Армије на власт те 1945. године, одмах су Србију са аутономним покрајинама расцепили на 3 дела, на Војводину, на Косово и Метохију и на тзв. „Србију“, док су Хрватску очували као целу творевину, иако је у њој као републици највише било разлога да се оформи Аутономна Покрајина Србска Крајина, као правни вид заштите Срба од могућег даљег усташког терора у тој „братској“ СФРЈ, јер у НДХ од „браће“ највише су страдали Срби, а не јазавци.

Такође, веома важна ствар је то да се АВНОЈ те 1943. године самопрогласио као законодавно и извршно тело Југославије, што спомиње Перо Симић, тај детаљ те одлуке можете погледати на сајту комунистичке партије Титовог унука Јошке Броза, где се каже»:

Антифашистичко веће народног ослобођења Југославије се конституише у законодавно и извршно представничко тело Југославије, као врховни представник народа и успоставља се Национални комитет ослобођења Југославије (НКОЈ), са свим обележјима народне владе, преко кога ће АВНОЈ остваривати своју извршну функцију.“

Наравно, ово правници знају, та одлука не може бити законита, јер ма шта тада мислили комунисти, као и данас што мисле, јер ти људи ретко мењају своја мишљења и поред свих аргумената и документованих доказа. Са становишта законитости та одлука не може бити законита, чак и да је АВНОЈ имао кворум, а није, јер законита влада је била избегличка влада, будући да се било какви закони доносе за неку државу у миру, а не у рату (у рату се доносе само ратни закни), а пре рата КПЈ није била никакав законодавни фактор, тако да је та одлука могла да се донесе само у оквиру КПЈ, а не на нивоу целе Југославије као државе. Дакле, с правне стране око ове одлуке, ради се о искључивој самовољи Тита и подређеног му врха КПЈ, не ради се ту о никаквој законитости као правној категорији на нивоу целе Југославије, већ о „законитом“ самопроглашавању врха КПЈ на челу са Титом..

Тада су и србску Барању», кад су устоличени на власт 1945. год., Тито и врх КПЈ отели Србима, која је историјски била србска, и тако је „братски“ доделили републици Хрватској, у име „равноправности међу народима“.

Зашто данашњи србски комунисти, те утицајне јавне личности и интелектуалци, ћуте о овом АВНОЈ-евском кривотворењу историје, има ту и правника, попут чувеног „борца за истину“ Љубодрага Симоновића Дуција»?

Они су први дужни да као моралне личности како се представљају, да као комунисти који су верни оригиналној идеји комунизма, оперу комунистичку идеју од злоупотребе, јер је данас са довољне дисатанце то и веше него очигледно, та идеја била само маска за РЕАЛИЗАЦИЈУ уништавања Срба.

Ако мисле другачије, нека се изјасне, најгора је ћутња, јер та ћутња заправо говори колико су те јавне комунистичке личности неодговорни као интелектуалци, и народ треба то да има у виду, као и да их стално бомбардује тим незгодним питањима попут АВ-НОЈ-евског, а има још и тежих питања, попут тога зашто србски комунисти ПАРАНОИЧНО ћуте о „савезничком“ бомбардовању србских градова 1943. – 1945. када се зна да је циљеве за бомбардовање Београда, Ниша (бомбардован 20. октобра 1943. године), Лесковца и многих других градова у Србији, доносио врх КПЈ и посебно комуниста Коча Поповић.

Поента свега, целог овог текста, је да се укаже да ако се срби препусте космополитској а-националној одрођеној интелигенцији, који су и даљу у души југословени, „човечанство и само човечанство“, „грађани целог света“ који од велике шуме не виде дрво испред себе … срби ће имати потпуно избрисан национални идентитет, оно мало срба што је остало, а тиме ће срби као народ и нација бити потпуно и заувек изгубљени, нестаће, а том моменту смо се историјски гледано, озбиљно приближили…

Перо Симић – Тито 1943. нудио договор немцима о ненападању!


Данас (10.07.2014.) ћу затворити блог за писање и коментаре на дужи рок, што ћу детаљније објаснити у следећем тексту. Зато користим прилику, да ако случајно, због разноразних егзистенцијалних проблемане не будем могао да плаћам интернет, објавим колико-толико неке ствари које ми оптерећују душу, да не буде да ништа нисам рекао. Нешто ме невиђено изнутра тера и гони да пишем о страдању Срба у другом светском рату, а пре свега од комуниста, осећам да се на тај начин некако одужујем прецима. Осећам велики притисам да детаљно пишем о свему томе. О Титу као највећем злочинцу над Србима, после Павелића, будући да постоје документоване чињенице о томе! То је злочин „на дуже стазе“, злочин у брисању историјског сећања (Јасеновац) и друго, не само то, за који је одговоран Тито, а пре свега србски анационални, а самим тим антисрбски комунисти, око њега у КПЈ властима, који су пристали на то, зарад „братства и јединства“… да се прекине рад комисије о злочинима хрвата у Јасеновцу, само да се „браћа“ не узнемире и увреде“, а све у нади, да ће нас хрвати „кад-тад заволети, и схавтити „нашу жртву“. А сад видимо, да наша „браћа“ још више фалсификују да се у Јасеновцу десио геноцид над Србима, тако да за следећих 20-30 година, наша покољења неће ништа ни знати о Јасеновцу, ону праву истину, јер ће у оптицају бити званична „истина“ да је Јасеновац био некакав радни логор за заробљенике, који су умирали од неких болештина, а не од монструозног клања!

Србски комунисти се уче на нама, на просутој крви србског народа, на уништењу и губљењу србског националног идентитета у титоистичком антисрбском режиму, али кад их неко пита: „Шта имају да кажу на бази критике КПЈ и комунизма у СФРЈ?“, они кукавички избегавају да кажу истину, иако је знају, па кажу:

Комунизма није ни било у СФРЈ, нема шта да се критикује„.

Да, комунизма није ни било, оног правог комунизма, али да је он достигнут, тада моји драги србски комунисти, не би ни било места критикама, јер би био остварен ваш сан:

Да радимо колико можемо, а да узимамо колико нам треба„.

Тада ту не би било места никаквој критици, већ само похвалама, али тако наши драги србски комунисти, кукавички избегавају да кажу и ПИШУ КЊИГЕ о правој истини, јер унутар себе намају ни храбрости да се суоче са њом…!!

Нешто се сад питам: „Па шта ће им храброст?„, будући да су огромним делом анационални и самим тим анти-србски настројени (свака част изузецима који имају јако упориште у својој националној идентификацији и самосвести, што је на граници „инцидента“ код Срба када се ради о комунистима којима је у срцу и души идеја комунизма) будући да је њихова једина нација: „човечанство“. А у то њихово човечанство улазе све друге нације, сем „њихових“ Срба који су за њих у ПОГРДНОМ СМИСЛУ само „*ебени националисти“! По томе су у свету једино карактеристични искључиво србски комунисти! Они друге нације доживљавају и виде као „продужену руку човечанства“, док су Срби само: „затуцани, примитивни националисти (!)“ … „који само мисле на себе (!), не и на то човечансто“. Могу Срби за то човечанство да изгину колико хоћеш, попут првог светског рата, али за анационалне србске комунисто то су само „националисти!! Зато и не виде када се злоупотреби идеја комунизма на штету срба, јер они србе не виде као продужену руку тог човечанства. Њима, само њима за разлику од комуниста свих других светских нација, други, друге нације су њихове (човечанство), а „њихова“ србска нација и народ само су „националисти!“ (човек са најнижом „друштвеном свешћу“). То ми срби, врло добро на свјој кожи осећамо…!!!

Како у овом тексту о Титу, нешто од те ближе историјске истине са којом србски анационални комунисти немају храбрости да се суоче (својим писањем, јавним студијама, књигама…), само сам мало дотакао у садржини доњих текстова (догађаји, личности…). Те историјске лекције, ради свог здравља (културно-национални идентитет, самобитност и самопоштовање! Ради свог опстанка! Као нације! Као Срби!!) Срби треба да знају „напамет“, попут таблице множења!

Зашто то истичем?

Зато што су нас наши душмани кроз целу историју уништавали и таманили само зато што смо Срби, а не зато што смо идентитетно: „грађани“, „комунисти“, будући да идентификационо, „грађанин“ и „комуниста“ може да буде свако људско биће из свих нација, то је апстрактно, вишезначно, али Србин је само Србин!

То запамтите Срби ако хоћете да опстанета као нација!
Као Срби!
И… научите, научите те „лекције живота“ већ једном! Да их више не би никада понављали! Никада више!
Иначе ћемо нестати као народ!

Наравно, о свему томе се пише и говори од доста компетентних људи (на интернету, на сајтовима, блоговима, мањим ТВ станицама, на интернет радију „Снага Народа“, на разним трибинама, а пишу се и књиге…), ја сам само у свом домену дао свој одређен допринос, а ако Бог да писаћу још…

Ево неких од тих текстова:

Лоша судбина Србима одређена је 1928. године у Дрездену, на IV конгресу КПЈ! Истина о 27.марту 1941.! И Павелић и Тито доделили орден за „заслуге“ Курту Валдхајхму!
http://wp.me/p3KWp-6zS

Крвави Ускрс 1944: Енглези су србе бомбардовали на Титов захтев!
http://wp.me/p3KWp-6Fh

Коча Поповић: “Ја сам против сваког национализма, јер је национализам најнижи облик друштвене свести.”
http://wp.me/p3KWp-6Ml

Јован Јоца Јовановић: Интелектуалац и родољуб скојим Срби треба да се поносе! Комунистички злочини у Србији!
http://wp.me/p3KWp-6KP

Крунослав Драгановић је „пацовским каналима“ спасао Павелића и хиљаде усташа, а умро је у „комунистичкој“ СФРЈ као „угледни грађанин“, не као ратни злочинац, у затвору! Кад „комуниста“ Тито части, он части!!
http://wp.me/p3KWp-6Lh

Едвард Кардељ је још 1952. године рекао да су Словенци само привремено ушли у Југославију и да ће из ње изаћи кад за то дође час! Југословенство, највећа трагична заблуда Срба!
http://wp.me/p3KWp-5HO

Јованка Броз: Стане Доланц био нациста, агент немачке тајне службе и члан хитлерјугенда!
http://wp.me/p3KWp-69j

Госпићки систем логора, први ликвидациони центар над Србима у НДХ!
http://wp.me/p3KWp-6yy

Немачки научник Александер Корб негира геноцид над Србима у НДХ!
http://wp.me/p3KWp-6Go

Истина о Јасеновцу се скрива деценијама! Југословенство, највећа трагична заблуда Срба!!
http://wp.me/p3KWp-5Ha

А у овом тексту би додао још нешто, о лажном миту који је владао од 1945. до 1990. да су комунисти КПЈ и ТИТО „апсолутно добро“, а четници „апсолутно зло“. Да то сагледамо, омогућује нам следећи видео прилог:

Перо Симић – Тито 1943. нудио договор немцима о ненападању!

Линк ка видео прилогу на YouTube
Видео прилог можете скинути преко овог сајта.

У овом дијалогу се види да су Тито и КПЈ чак направили краткотрајни споразум о ненападању са немцима, да ће КПЈ да се бори против четника и савезника, јер је Тито мислио да ће се савезници искрцати на Јадран, па се плашио да ће то можда помоћи да Дража освоји власт.

Синиша Михаиловић, водитељ:
„Јасно, али гледајте, постоје људи који су и данас живи, који су били у том рату, који су се борили, који су били у партизанима, и који су били у КПЈ, који ће рећи да је то била борба против фашизма и да ништа од овога о чему ви пречате није истина?“

Перо Симић:
„Не, апсолутно, ја могу ако, ако се неко може, а ја мислим да је дужност човека просто да буде отворен према чињеницама. То је по мом мишљењу смисао нашег боравка на овом свету, да будемо отворени према чињеницама, да би могли превазилазити трауме из прошлости и остввљати својим потомцима историјско искуство које ће их ипак, омогућити им, да не понављају грешке својих предходника. Дакле, ако смо отворени за чињенице, онда молим вас шта значи реченица изговорена у наредби коју Тито шаље својим командантима у Босни и Херцеговини и Црној Гори почетком 1942. године да:

„избегавају борбу са усташама“,

буквално цитирам, односно да, навод:

„Сву оштрицу свога оружја морају окомити на ликвидирање четничких снага“.

Шта је то него ширење грађанског рата! За кога је комунистичка историографија окривила само четнике.

Молим вас, за један атако велики крупан грађански рат који ће прогутати 3 четвртине укупних жртава у II светском рату пашће у грађанском рату, а не у борби против окупатора. Било је потребно ипак бар двоје! Не може бити један само!

Синиша Михаиловић, водитељ:
„Добро, можде је овде у ствари био обрачун са оном владом краља, са том идеологијом и демократијом која је била пре рата успостављена“?

Перо Симић:
„Али шта је последица тога? Шта је последица тога? Нису случајно немци слали депеше, кад је Тито преговарао преко својих најближих сарадника, о примирју марта 1943. године, са немачким изасланицима у Сарајевуи и у Загребу. А Титове интересе су заступали члан Политбироа Милован Ђилас, командант I пролетерске, дакле ударне најелитније јединице, Коча Поповић, и Титов најбољи обавештајац Владимир Велебит.

Кад су немци, пратећи те преговоре и слушајући Титове преговараче, који кажу, „да су они спремни, да се у случају искрцавања западних савезника на Јадран, боре против западних савезника“!? Па шта је то него да „ћемо учинити заиста све, изневерити чак и своје западне савезнике у борби против фашизма! Зашто? Да би дошли на власт, јер би искрцавање западних савезника можда би повећало шансе доласка Драже Михаиловића на власт. У тим преговорима, иде се дотле, да немци, то њихове депеше које шаљу у Берлин показују… Иде се дотле, да немци кажу да њима одговара, и нису они случајно подстицали него намерно подстицали те анимозитете и мржњу између четника и партизана, јер је то заправо њима одговарало! Шта значи податак да Титови преговарачи нуде немцима у Загребу, и команди 717-те немачке дивизије која се тада налазила у Сарајеву, нуде споразум у којима неће бити сукобљавања немаца и партизана, него ће партизани сву своју снагу искористити за обрачун са четницима! Нудећи чак и опцију, и Тито ће ту опцију искористити, јер ће послати наредбу главном штабу Хрватске , да се зауставе диверзије на прузи Београд – Загреб! Ево, задржимо пажњу на том податку.

Шта значи обустављање диверзија, са наредбом да се обустави диверзија, и то је трајала наредба, на снази неколико месеци, на прузи Београд – Загреб. Том пругом немци шаљу своје војнике на источни фронт, и феноменално им одговара. Том пругом они извлаче из румунских налазишта нафту, и снабдевају своје јединице на западном фронту. Али зашто то одговара и усташама? А одговара! Зашто? Зато што се поред пруге налази Јасеновац! Значи неће их узнемиравати!

То је један од најтежих биографских података о комунистичком руководству у II светском рату! Он говори нашта је све, тај сами врх КПЈ… Опет фокусирам на сам врх, не оптужујући обичне чланове партије који о томе ништа нису знали. Нити борце који такође ни данас то можда не знају, многи од њих. Нашта је све био спреман (врх КПЈ на челу са Титом) само да би дошао на власт. На све буквално! Заиста све!…“

Све то потврђује и дијалог из доњег прилога „Шешељ против комуниста“, имате то доле, где дијалог тече овако:

Шешељ говори о II св. рату на тлу СФРЈ: (02:05:13 – ):

Један једини званични пакт, на врху, између зараћених страна у II светском рату, био је између Тита и Хитлера! Јел то истина! На мартовским преговорима (1943. год.) потписали су у име Тита: Коча Поповић, Милован Ђилас и Владимир Велебит!“

Комунистички Генерал ЈНА Мирковић упада Шешељу у реч и говори:

„Није, није потписан, ништа.“

Шешељ:

„Потписан!“

Генерал Микрковић поново упада Шешељу у реч и понавља:

„Није.“

Шешељ:

Ма потисан! Дедијер је објавио документ!“

Бранко Китановић – комуниста:

Потписан је, и то је грешка била.“

Шешељ:

„Ево, зна господин Китановић, он је историчар.“

Дакле, ово је несумњиво тачно, јер да није, комуниста Китановић не би то потврдио!!

Да ја нисам априори против комуниста, против србских комуниста, говори и прилог са Ратком Дмитровићем, где он наводи пример србског комунисте, Душана Бркића, који је и те како имао у срцу и души србски национални идентитет!! Што је истина код србских комуниста на граници феномена, али комунисти Душану Бркићу, и пре свега Србину, требамо бити захвални што је заштитио колико је могао својим национализмом, србске националне интересе!! Требамо му заиста бити захвални максимално!! Јер, деловао је у мору анти-србски напаљених србских комуниста око Тита:

Водитељ(00:23:38 – 00:23:41):
„Како је требало да Земун припадне, и Срем, Републици Хрватској?“

Ратко Дмитровић (00:23.41 -00:24.09):
„Да, то је био план Бакарића. Бакарић је хтео да цео Срем припадне Хрватској, данас би гранична линија била испод Калемегдана, закључно са Земуном. Међутим, ту је значајну улогу одиграо Душан Бркић, Србин из Хрватске, који је можда чак и жртвовао причу о аутономији Срба у Хрватској, јер је отишо код Бакарића, и реко, он је био министар правде, чини ми се, предратни студент. Умро је 2005. године у Београду. Он је рекао: „Не може! Е ту ћеш сад да станеш! О овоме више нема приче!…“

У другом прилогу о Титу, Перо Симић нам отктрива 2 највеће тајне непознате до краја Титовог живота. О Титовом мистериозном доласку на чулу КПЈ, баш у периоду када је ликвидирано 800 водећих југословенских комуниста. Симић је о томе причао у првом прилогу са много више детаља, док у том свом другом прилогу, детаљније износи Титову дуго скривану тајну, да је био коминтернин коордонатор тима, који се бавио саботажама и ликвидацијама у Шпанији за време грађанског рата, а када је реч о ликвидацијама, тај тим је учествовао у ликвидацијама ШПАНСКИХ ДОБРОВОЉАЦА, а не ФРАНКИСТА!! Поводом овога се мора знати и то, да је „комуниста“ Тито, до краја свог живота негирао уопште да је био у Шпанији током грађанског рата, а сад видимо не само да је био, него и да је координирао, надзирао и контролисао ликвидације шпанских добровољаца! Још једну битну чињеницу је истакао Симић, а то је да су амери после Титовог разлаза са Стаљином 1948., да би га одржали на власт, из интереса – због хладног рата са СССР, доделили Титу и његовом режиму 102 милијарде долара бесповратних кредита! Ето, како је „комунистичка“ СФРЈ имала „јааакуу економију“, са туђим капиталистичким парама!

Паре не смрде, зар не?

А сад, не би више ништа рекао, надам се да ћу с пролећа идуће године написати све што желим о овим стварима, доста, доста, више… ако буде здарвља и егзистеницијалне среће да се одржим, а ако не буде тога, барем сам написао нешто, оставио сам писани траг, какав-такав, да намирим душу, да се колико толико одужим прецима, то ме напросто прогањало иако сам сав измрцварен дугогодишњим радом на интернету, посебно очи, тако да је прави подвиг да сам и оволико успео, јер само ја знам шта сам све пролазио до сада пишући на свом блогу пуном паром, више од 7 година.

ТРАНСКРИПТИ У ВЕЋЕМ ДЕЛУ РАЗНИХ ДРАГОЦЕНИХ ВИДЕО ПРИЛОГА. ОВОГ ГОРЊЕГ, И ЈОШ ДОЊА

Током неког времена, потрудићу се да исправим грешке у писању, „гутање“ слова, и слично, вероватно их има, само не знам у којој мери…

Перо Симић – Тито 1943. нудио договор немцима о ненападању!

Већи део транскрипта.

Део о комунистичким злочинима. Прво говори сведок комунистичког злочина (имао је увид у измасакриране лешеве) у Црној Гори.

Радован Дубак (00:00:43 – 00:01:05):
„… тако да нисам знао ништа за себе, кад сам гледао те људе, какви су и шта су од њих урадили (мисли на лешеве пострадалих).Ту су били, у онај снег затрпано, па пашчад у… па, некоме се види рука, некоме се види нога, ту немаше, немаше, ја..ја гарантујем једнога немаше да је убијен метком!“

Наратор Оља Ћурић:(00:01:04 – 00:01:43):
“ Пасје Гробље – По злу најчувенији злочин комуниста у Црној Гори! Дотадашње комшије на Бадњи дан 1942. године код Колашина, зверски су унаказили 240 мештана! Руке и ноге су им поломљене, зуби вађени клештима још док су били живи, лобање су им смрскане дрвеним маљевима!! Над телима комунисти су разапели лешину пса на крст и напиосали: „Ово је пасје гробље“!! Њихова једина грешка била је што нису прихватили комунизам. Комунисти су оставили трага и у бројним јамама у које су бацали жртве. Најпознатије су јама у селу Гриже код Берана, „Шакотичка јама“ код Бијелог Поља, „Шамничка јама“, јама код реке Црнојевића, „Которска јама“ код Никшића!“

Говори Васиљка Шарановић, сведок злочина своје настрадале фамилије (00:01:43 – 00:02:07):

Овде су убачени у јаму мој деда, 2 стрица и стрина, не знам тачно да ли 17. или 18. фебруара 1942. године. А пре тога два дана, погинуо је мој отац и мајка, убијени су кући на спавање. Они су овде доведени из села Лаћа код Даниловграда…“

Наратор Оља Ћурић:(00:02:07 – 00:03:29):

Прочитај текст до краја»

Коча Поповић: “Ја сам против сваког национализма, јер је национализам најнижи облик друштвене свести.”


Ово је страшно…!!
Ово је страшно…!!

Ово је страшно имати овакве интелектуалце у свом народу…!!
Унапред сте као националиста, када оваква мисао влада у вашем друштву, а она је владала и тотално доминирала у СФРЈ, осуђени да ПОДРАЗУМЕВАЈУЋЕ будете ниже биће!!

Свака тзв. „друштвена свест“ која самим тим упражњава и баштини одређену идеологију: национализам, комунизам итд… има своју сопствену патологију „кад скрене са свог исправног пута“, и то зависи од каквоће индивидуа те неке „друштвене свест“, а не идеологија по одређеној чистој идеји!

Свака идеологија има своју патологију, како национализам, тако и комунизам!!

*********************

Извир: Абрашмедиа

Коча Поповић: “Ја сам против сваког национализма, јер је национализам најнижи облик друштвене свести.”

Тито и Коча Поповић

Тито и Коча Поповић

Коча Поповић је рођен 1908. године у Београду. Послије завршетка служења војске одлази у Швајцарску, па затим у Француску гдје студира филозофију, а апсолвира у Паризу 1932. године. Ту се прикључује надреалистичким круговима. Од тада до рата 1941. године бавио се публицистиком и књижевношћу.

Од своје ране младости усвојио је марксистички поглед на свијет и определио се за раднички покрет. Иначе, Коча Поповић је завршио школу резервних артиљеријских официра Војске краљевине Југославије 1927. године, у Сарајеву. У Комунистичку партију Југославије примљен је 1933. године послије чега је још интезивније наставио своју револуционарну дјелатност, због чега је стално био изложен прогонима полиције, а више пута је био и хапшен.

Од јула 1937. године Коча Поповић борио се у Шпанском грађанском рату, прво као борац, затим као начелник штаба, па командант артиљеријског дивизиона, а добио је и чин поручника Шпанске републиканске армије. Око две године учествовао је у свим борбама артиљеријских јединица интернационалних бригада, на свим бојиштима Шпаније, до њене посљедње битке за Мадрид. Поред тога Коча Поповић, као борац интернационалне бригаде прелази у Француску, 1939. године био је затворен у концентрационом логору Саинт Цyприен, а крајем исте године враћа се у Југославију, гдје је наставио своју револуционарну активност, извршавајући задатке које му је постављала Комунистичка партија Југославије.
Оружану борбу против фашизма започету у Шпанији наставља у редовима Војске Краљевине Југославије. Заробљен је код Ивањице у априлу 1941. године, али је одмах побегао из заробљеништва.

У НОР-у је од јула 1941. године, био је командант Космајског НОП одреда и командант Посавског НОП одреда. Са дужности команданта Посавског одреда постављен је за команданта групе одреда у Шумадији и западној Србији.

Новембра 1941. године командовао је јединицом НОВЈ, која је обезбјеђивала повлачење Врховног штаба и главнине партизанских снага из Србије за Санџак, у вријеме Прве њемачке офанзиве. За вријеме читавог рата брижљиво је водио свој дневник који је изашао након рата, под именом „Дневник о ратном путу Прве пролетерске бригаде“. Под његовом командом бригада је водила борбе у источној Босни, извршила чувени Игмански марш да би избегла уништење. Под његовом командом, бригада је извршила поход у Босанску крајину. Првог новембра 1942. Коча Поповић је постављен за команданта Прве пролетерске дивизије и на тој дужности је остао до 5. октобра 1943. године.

Дивизија се нарочито истакла у Четвртој непријатељској офанзиви: борбама које је водила на Иван-планини; противударом Главе оперативне групе код Горњег Вакуфа и у заштитници Групе и Централне болнице, затварајући правце: Бугојно-Прозор и Купрес-Шујица-Прозор. У овој офанзиви му је пала непријатна улога да буде један од партизанских преговарача са Нијемцима у Горњем Вакуфу о прекиду непријатељства и размени заробљеника. Ови Мартовски преговори су остали забиљежени и по томе што је једино Коча преговарао под пуним именом и презименом, док су Милован Ђилас и Владимир Велебит користили лажна имена.

У Петој непријатељској офанзиви 9. и 10. јуна 1943. године Прва пролетерска дивизија пробила је обруч 369. њемачке дивизије код Билановаца, 12. јуна на комуникацији Фоча-Калиновик и 17. јуна Прача-Реновица, чиме је отворила пут оперативној групи дивизија НОВЈ на Сутјесци. Али овакав поступак стајао је великих људских губитака. После пробоја Коча је скоро стигао до војног суда, јер је пробој учинио самоиницијативно, изгубивши комуникацију са Врховним штабом.

Врховни командант Тито је, 10. августа 1943. године, својим највишим командантима додијелио официрске чинове. Коста Нађ, Пеко Дапчевић и Коча Поповић су тада постали пуковници, а десетак дана касније и генерали. Петог октобра 1943. године, Коча је постављен за команданта Првог пролетерског корпуса НОВЈ и на тој дужности остао је до краја јула 1944. године.

Коча Поповић је 1. новембра 1943. године, због посебних заслуга на ратишту, унапријеђен за чин генерал-лајтнанта. Јула 1944. године постављен за команданта Главног штаба НОВ и ПО за Србију. То је било вријеме када се тежиште борбених дејстава НОВЈ и свих других зараћених страна, преносило на Србију, пред одлучујућим биткама за њено ослобођење.
Једно време био је командант јужне групе дивизија, а јануара 1945. године постављен је за команданта Друге армије. Армија се истакла у завршним операцијама за ослобођење Југославије, својим дејством у правцу: Ужице-Сарајево-Бањалука-Карловац-Загреб. Од 1948. до 1953. године Коча Поповић био је начелник Генералштаба Југословенске народне армије, са чином генерал-лајтнанта, а касније и генерал-пуковника.

За време НОР-а, па и послије њега, увијек је био члан највиших политичких представништава Нове Југославије. Био је члан АВНОЈ-а од Првог засједања (1942. године), а Председништва АВНОЈ-а од Другог засједања, новембра 1943. године. Био је и посланик Уставотворне скупштине Демократске Федеративне Југославије и посланик Привремене народне скупштине Југославије. Од 1945. године непрекидно је биран за народног посланика Савезне народне скупштине и Народне скупштине НР Србије.

Чин генерал-пуковника ЈНА добио је 2. августа 1947. године, да би 27. априла 1953. био преведен у резерву. На положају Начелника Генералштаба ЈНА остао је до 27. јануара 1953., када је своју дужност препустио још једном прослављеном партизанском генералу, Пеки Дапчевићу. Послије завршетка војног службовања највише се посветио политичким пословима.
Од јануара 1953. до 1965. године био је члан Савезног извршног вијећа и државни секретар за иностране послове. Као секретар за иностране послове учествовао је у свим преговорима Југославије, са многим земљама свијета. Коча Поповић је учествоаво као шеф југословенских делегација на засједањима Генералне скупштине Организације уједињених нација. Својом запаженом активношћу у УН-у, и залагањем за принципе активне и мирољубиве коегзистенције, много је доприњео повећању угледа и афирмација Југославије у свијету.

У 1966. и 1967. години био је потпредсједник Републике. За члана Централног комитета СКЈ биран је на Шестом, Седмом и Осмом конгресу СКЈ, а члан Председништва ЦК СКЈ постао је октобра 1966. године. Био је члан првог ЦК КП Србије, а на Десетом Конгресу изабран је за члана сталног дијела конференције СКЈ. Био је члан Савезног одбора СУБНОР-а Југославије од 1966. до 1982. године.

Из политичког живота се дефинитивно повукао 1972. године послије догађаја у Хрватској и Србији. У јавност је поново изашао уочи распада СФРЈ, како би дјеловао на ублажавање и мирно рјешење југословенске кризе. Након Милошевићевог неуспјелог митинга у Словенији, критиковао је антисловеначко писање Политике овим ријечима: “Нечија једнонационална ‘истина’, самим тим што је таква, не може бити истина. Она сузбија разборитост слободних грађана.” Другом приликом је рекао: “Ја сам против сваког национализма, јер је национализам најнижи облик друштвене свести.” Коча Поповић до краја живота живи у Београду, гдје је и умро 20. октобра 1992. године.

Мање је познато да се Коча Поповић, за вријеме студија у Паризу, прикључио надреалистичком покрету. Познавао је умјетнике из Бретоновог круга и одржавао комуникацију између београдске и француске групе надреалиста.

Године 1929. потписао је протест „Човек од укуса“. Писао је филмске критике за лист „Парис Соир“. Био је сарадник београдског часописа „50 у Европи“. Био је члан групе београдских надреалиста и један је од потписника надреалистичког манифеста.

Године 1931. са Марком Ристићем објавио је књигу „Нацрт за једну феноменологију ирационалног“, а од 1931. до 1932. сарађивао је у часопису „Надреализам данас и овде“.

Као публициста написао је више дела, међу којима су најзначајнија: „За правилну оцену ослободилачког рата народа Југославије“ (1949.); „Белешке уз ратовање“ (1988.) и „Дневник о ратном путу Прве пролетерске бригаде“ (1946.).

(АбрашМЕДИА)

*********************

Сваки национализам је идеологија која је у својој бити, по одређеној чистој идеји национализма, здрава идеологија, било да се ради о србском, или неком другом национализму, али саваки национализам има и своју могућу патологију „кад се скрене са пута“, па се за такав патолошки национализам, каже да је то, рецимо „шовинизам“, а не „национализам“, или се употреби неки други постојећи и адекватан термин „кад се скрене са пута“ чисте идеје национализма. Али, ради се о томе, што је светски феномен само код срба комуниста, не и код комуниста из других светских народа, и других светских национализама, а то је да је велика већина србских комуниста, не сви – да не грешим душу, потпуно анационална, то су ИДЕНТИФИКАЦИОНО потпуно анационална бића у односу на „свој“ србски народ, са градитивним видовима антисрбства, мржње и анимозитета (како код когав) према националној „друштвеној свести“, у нашем примеру, тих проклетих примитиваца; – Срба националиста!!

Да је то тако и у трагичној стварности Срба, говоре нам документоване депеше забележене у овом чланку, а сваки наредни цитат у даљем тексту је са тог линка.

Крвави Ускрс 1944: Енглези су србе бомбардовали на Титов захтев!
http://wp.me/p3KWp-6Fh

где се може видети да су хрватски и словеначки комунисти (Тито и Кардељ) били против, приликом „савезничког“ бомбардовања 1944. – 1945.“, да се бомбардује Љубљанаи други градови ван подручја Србије,  док је истовремено србски анационални комуниста Коча Поповић одобравао бомбардовање искључиво градова у Србији! Биће и тих цитата. Прво да видимо шта каже словенац Кардељ:

…………………

ТИТО ЈЕ СВЕ ЗНАО

„Тито и његов Врховни штаб, по свему судећи, од самог почетка су знали да од англоамеричког бомбардовања највећих српских и црногорских градова највише страда невино цивилно становништво, а да су немачки губици минимални. Готово занемарљиви.

То се као на длану види из писма које је Едвард Кардељ 29. јула 1944. године с Виса упутио Централном комитету КП Словенија.

Подсећајући своје сараднике да је Титов Главни штаб у Словенији тих дана „предлагао да се бомбардује „Љубљана“, Кардељ у овом писму љутито каже:

– Не разумем које вас потребе терају на то и у чију корист би било то бомбардовање. Нема сумње да би у Љубљани било на хиљаде наших мртвих људи, а непријатељ не би претрпео готово никакве губитке. У ТОМЕ ИМАМО ИСКУСТВО ИЗ ЦЕЛЕ ЈУГОСЛАВИЈЕ.

– Имајте на уму – опомиње Кардељ – да савезнички авиони бомбардују на ПОСЕБАН начин, тако да покривају ЦЕЛЕ ПОВРШИНЕ. Можете лако замислити како би то изгледало у Љубљани. Била би КРАЈЊА ЛАКОМИСЛЕНОСТ И НЕОДГОВОРНОСТ пред својим народом немати у виду све (те) моменте. То важи не само за Љубљану, већ и за друге тачке.

Кардељ је тако, вероватно захваљујући и својим специјалним односима са Титом, спасао Љубљану и Словенију, а разарање Србије је и даље настављено. Чак и појачано, иако су, као што се види, Тито и његови сарадници на Вису добро знали да Немци „немају готово никакве губитке“ и да Енглези и Американци „бомбардују на посебан начин“. Да „покривају целе површине, да циљеви њиховог разарања уопште нису изоловани на немачке објекте и да је једини први биланс англоамеричког бомбардовања“ -„хиљаде наших убијених људи“.

…………………

„Бомбардовање на посебан начин“, које је примењивано у бомбардовању србских градова, нам само по себи говори, како се алудира из овог писма, да се на неком ширем простору града где су доминантни цивлни објекти са ширим слојем србског становништва, бомбардује неселективно цео тај шири простор, иако се у можда у њему налази неки мањи изоловани простор са објектима где се налазе Немци, па да се само он бомбардује, да се тако заштити србско становништво.

Словеначки комуниста је штитио ту словеначку „нижу друштвену свест“, утицао је да се не бомбардује Љубљања, изборио се за то, и показао да и поред тога што је комуниста (по Кочи и сличним анационалним србским комунистима, вероватно су комунисти (подразумевајуће, наравно – за њих, комунисте, бића са „вишом друштвеном свешћу“)…) има изражену идентификацију са словеначком самосвешћу, словеначким националним бићем, и самим тим у оквиру идеологије словеначког национализма, иако је комуниста, он делује заштитнички и штито словенце од страдања. Дакле, за Кардеља, словеначки национализам, за разлику од Коче, није „нижа друштвена свест.“

Али све ово није спречавало србског комунисту „легендарног Кочу“, сина најбогатијих банкара из предратне Југославије, да одређује циљеве, односно који ће се градови у Србији бомбардовати, на тај „посебан начин“ на ширем простору где су у великој већини искључиво страдали Срби, цивилно становништво, а не немци!

Ево шта се каже за Кочу:

……………….

Поповић је одређивао циљеве, а да уопште није био у Србији. У серији радиограма Врховном штабу он не само да тражи да се бомбардује неки град, Лесковац, Ниш, Београд, чак и одређене улице. Мејџор то шаље Меклејну, који предлог анализира са Титом и информацију која иде у Бари у команду Балкан ер-форса. Та линија одлучивања иде преко Меклејна и Тита, а Балкан ер-форс бомбардује по војничким проценама само када у прелетима уочи непријатељске циљеве – каже проф. др Павловић“.

……………….

ЦИЉ ГРОБЉЕ

„У депеши коју је 21. јуна 1944. упутио Титу на Вис Коча Поповић је предложио да се бомбардује и „југозападна страна гробља на Бановом брду.

У низу других депеша Поповић је крајње неодређено фиксирао циљеве које Енглези и Американци треба да разоре. Тако је 1. августа 1944. предложио: „Захтевајте хитно бомбардовање Лебана, Коча“. Три дана раније поручивао је: „Много би нам користило бомбардовање Приштине“. А 5. августа био је још нестрпљивији: „Хитно потребно бомбардовање Куршумлије.“

У свим овим депешама, као што се види Коча Поповић уопште није означавао немачке војне циљеве које западни „савезници“ треба да разоре, већ је цела насеља и градове проглашавао метама које разорним бомбама треба „ослободити“.

…………………

Још један цитат:

…………………

Броз је спасао Загреб и Љубљану од савезничког бомбардовања, Београд је тучен 11 пута, а Подгорица и Лесковац су сравњени са земљом. Све жртве, које су углавном биле српске, више десетина хиљада погинулих – искључиво су посљедица Титове србомржње.

Петар Алексић је у Блицу, септембра и октобра 1996. године, објавио фељтон о савезничким бомбардовањима Србије и Црне Горе 1944, која су однијела више десетина хиљада живота, уз огромну материјалну штету. Алексић приписује Титу одговорност за та бомбардовања, што је и доказао цитирањем депеше Титовог најближег сарадника, Едварда Кардеља, упућене главном штабу партизанске војске Словеније. Кардељ изричито каже да америчко-британско бомбардовање наших градова „не наноси готово никакве губитке окупатору, већ да је резултат на хиљаде наших мртвих људи“. Кардељ је наредио словеначком Главном штабу да не тражи бомбардовање словеначких градова од стране савезничке авијације, па Словенија није ни била бомбардована.

Војни историчар Милован Џелебџић, један од главних приређивача за штампу наших и непријатељских документа о НОР-у, у реаговању на Алексићев текст, написао је у Блицу од 11. октобра 1996. да су поменута бомбардовања вршена на бази опште одлуке савезничких врховних ваздухопловних команди, с тим да су, на основу Титовог расписа, захтјеви за конкретна бомбардовања достављани од стране виших партизанских команди Титовом Врховном штабу који их је просљеђивао (уз одговарајућу, логично је, селекцију – Б. Ј) савезничким мисијама при врховном штабу НОВ и ПОЈ. „Кад је Главни штаб Словеније поднео захтев за бомбардовања Љубљане“, пише Џелебџић, интервенисао је Карадељ депешом чији је садржај објавио Петар Алексић. Милован Џелебџић, даље пише: „Светлост дана још није видео један документ, у коме Броз тражи од савезника да се не бомбардују Загреб, Љубљана, Марибор, Копар“ (подвукао Б. Ј).

Испада недвосмислено да је Тито могао спријечити сва савезничка бомбардовања Југославије, која су, иначе, била с војне тачке гледишта апсолутно непотребна и бесмислена. Колики је злочин Тито учинио таквим понашањем – доказ је податак Петра Алексића да је у многобројним бомбардовањима Лесковца убијено више од 6.000 грађана, свих узраста, док су губици непријатеља били 300 пута мањи, око 20 погинулих.

Београд су савезници бомбардовали 11 пута. Ђилас у својем „Револуционарном рату“ свједочи да се Тито „жестоко љутио“ кад је добио информацију о огромним жртвама међу цивилима од савезничког бомбардовања. Било је то демагошко пренемагање исто као кад се „љутио“ на црногорско партијско руководство, које је досљедно спроводило његове директиве.

Једино би било оправдано да је Тито тражио, искључиво, бомбардовање Загреба, све док Анте Павелић не затвори фабрику смрти у Јасеновцу. Али тако нешто Титу није било ни на крај памети“.

…………………

Да, наравно, да су хтели, Тито и посебно србски комунисти, тражили би оправдано бомбардовање Загреба, да би се спасиои огроман број Срба из кланице зване Јасеновац! Наравноп, страдали су у Јасеновцу и Јевреји, цигани, али у далеко мањем бреоју од Срба.

Али наравно, они нису хтели, Тито и врх КПЈ (Искључиво они! Не поштени комунисти нижих инстанци, и обични борци из партизанских редова), јер су паралелно, уз борбу против фашиста немаца, усмеравали миц – по миц, мало по мало (Кад може, и где се стигне, да се валси не досете), главну оштрицу борбе против срба, да их што више потамане, ту „нижу друштвену свест“,а „савезничко“ бомбардовање је била права прилика за то! Тако су уз помоћ савезника, искључиво врх КПЈ са антисрбским комунистима, утирали пут ка валсти отклањајући тај „реметилачки фактор“ са IV Конгреса КОЈ у Дрездену 1928., тај „хегемонистзички србски народ“!!!

………………..

Још један цитат:

………………..

СВЕ У РЕЖИЈИ ВРХОВНОГ ШТАБА

„Бомбардовање свих градова Србије и других делова Југославије, од почетка па све до краја ове вишемесечне терористичке операције, било је у искључивој надлежности Титовог Врховног штаба.

То је својим сарадницима у Словенији крајем јула 1944. године открио Едвард Кардељ. Ево како тај део његовог писма гласи од речи до речи:

„Договарајте се с Енглезима о сарадњи њихове тактичке авијације у вашим акцијама (митраљирање колона, мања бомбардовања конкретних циљева на фронту итд.). Они на такав начин сарађују у целој Југославији. БОМБАРДОВАЊА ГРАДОВА И УОПШТЕ ВЕЋА БОМБАРДОВАЊА ОДОБРАВА САМО ВРХОВНИ ШТАБ“.

…………………

 

Свака тзв. „друштвена свест“ која самим тим упражњава и баштини одређену идеологију: национализам, комунизам итд… има своју сопствену патологију „кад скрене са свог исправног пута“, и то зависи од каквоће индивидуа те неке „друштвене свест“, а не идеологија по одређеној чистој идеји!

Свака идеологија има своју патологију, како национализам, тако и комунизам!!

%d bloggers like this: