Династија Немањића још није изумрла – Енигма која се решава…


Успоставио сам недавно контакт са историчарком Јеленом Кунарац из Републике Србске, ево једног њеног прилога…

Аутор: Јелена Кунарац
Историчар и археолог

Династија Немањића још није изумрла – Енигма која се решава…

Ускоро и на великом платну нови сценарио Немањића: „Династија Немањића још није изумрла„.

Први видео о истинама и заблудама у студију РТРС-а, са Веселином Гаталом и Јеленом Кунарац људује се на ову тему, која је сакривана од очију јавности месецима…. ко је написао … ко одобрио…. ко ће снимати, ко режирати овај серијал… али и о много дубљим и табу темама које су шокирале јавност…

Јелена Кунарац и Веселин Гатало…

Где су мошти Светога Саве?

Зашто се срби у серијама приказују као идиоти, или полуидиоти и као криминалци?
Зашто нас лажу да су Немњићи нестали ?

Артефакти, копља, скривена документација, само нешто од тога је први пут изнела пред очи јавности без имало страха говорећи о томе….

Ко је она и ко је написао нови сценарио око кога се сада води прави мали рат поткрепљен потпуним истинама…..?

Захвањујући, Веселину Гаталу, дознаћемо, али само у фрагментима о свему овоме…

Ускоро следе и наставци…

Први део сниман је на дан Светог Василија Острошког…
Да ли нам се кроз ово још нешто може рећи?

Погледајмо видео и људујмо са њима…

Људовање – Гост Јелена Кунарац

Линк ка видео прилогу на YouTube
Видео прилог можете скинути преко овог сајта.

Др. Теодора Толева – Утицај аустроугарске империје на стварање албанске нације 1896 – 1908


„Књига Др.Теодоре Толеве – „УТИЦАЈ АУСТРОУГАРСКЕ ИМПЕРИЈЕ НА СТВАРАЊЕ АЛБАНСКЕ НАЦИЈЕ 1896 – 1908“, може да се купи код издавача исте, са попустом од 30 % у односу на цене у књижарама.
Издавачка кућа „Филип Вишњић“ тел: 011/375-0161
имејл адреса: komercijala.filipvisnjic@ikom.rs

Једни од учесника презентације Теодорине књиге, др Александар Стојановић историчар, и Горан Игић преводиоц са бугарског, и новинар

Једни од учесника презентације Теодорине књиге, др Александар Стојановић историчар, и Горан Игић преводиоц са бугарског, и новинар

Др. Теодора Толева – Утицај аустроугарске империје на стварање албанске нације 1896 – 1908

Линк ка видео прилогу на YouTube
Видео прилог можете скинути преко овог сајта.

Теодора Толева – (1968 – 2011)

Теодора Толева – (1968 – 2011)

Да су албанци вештачка нација, направљена од албанских етничких племена, говори бугарска историчарка Теодора Толева, а све на бази проучавања архивске грађе некадашње Аустроугарске монархије, која се чува у Бечу. На овој теми, да су аустроугари вештачки створили албанску нацију, Теодора је одбранила своју докторску дисертацију на универзитету у Барселони, под називом: „La influencia del Imperio Austro-Hungaro en la construccion nacional albanesa (1896-1908)“.

Теодора Толева је умрла од болести која је рапидно напредовала у критичним моментима, но сумња се да је можад убијена, а то каже њен пријатељ србин:
Извор: http://bit.ly/2hd1mEo

„Последњи контакт са мојом драгом Теодором сам имао непосредно пре напуштања Шпаније када ме је назвала и тражила од мене неку врсту заштите јер је годинама осећала чудно присуство неких људи и догађаја који је окружују.“

 

Презентација саме књиге почиње од 18:20, где почиње да говори историчар др Александар стојановић. Ево кратких извода из његовог излагања.

Др Александар Стојановић:

„Поштоване колеге, драги пријатељи, мени је велико задовољство што сам данас међу вама, и што имам прилику да разговарам о овој заиста изузетној и веома значајној књизи. Ја сам одрадио, да кажем, уреднички посао, односно редактуру књиге, редактуру превода, дакле, није било никаквих ауторских интервенција. Све ово што се налази између ових корица, написала је Теодора Толева. Књига која је пред нама је једно заиста значајно фундаментално историографско истраживање, урађено на примарним историјским изворима, на архивској грађи која се чува у Бечу, односно, на грађи која потиче из рада некадашњих аустроугарских државних органа, а пре свега, министарства спољних послова.

Формално посматрано, дакле, књига се састоји од ауторске моногарфије, односно студије Теодоре Толеве, дакле реч је заправо, о практично неизмењеној њеној докторској дисертацији, која је одбрањена на универзитету у Барселони, и она је обима неких 430 страница, и такође од веома драгоцених анекса, односно прилога, а то су практично интегрално приређњни најзначајнији документи који су коришћени у изради ове књиге, и они заиста дају један додаатан значај целом овом истраживању, и чине ову књигу изузетно употребљивом за, како србске, тако и друге историчаре, поготову за оне који из различитих околности не би били у могућности да истражују у Бечу.

Треба истаћи дакле, да је ова књига, односно дисертација одбрањена у Барселони, књига је објавњљена још у Немачкој и у Бугарској. Србски језик је практично трећи језик на коме се ова књига објављује, она је заиста веома значајна…“

… … …

„Мени као историчару, наиме је најзанимљивије, просто, како аустроугарска, дакле, једна империја која је практично већ на издисају, решава да свој опстанак продужи инвестирањем у стварање албанске нације, у времену о коме ова књига говори, а истраживања Теодоре Толеве то су недвосмислено показала, албанска нација не постоји. Постоји корпус различитих племена која су заједничког етничког порекла, али они су подељени вером. Међу њима има и католика, има и православаца, има и муслимана. Они су подељени у 2 велике етничке групе: „Тоска“ и „Гега“ које…, иако се обично говори о 2 племена, реч је заправо о 2 велике групе племена које су на унутрашњем плану такође имале један велики број, да кажем, подгрупа. Говори се дакле о једном простору које је завађено крвном осветом, које је завађеноо неким партикуларним (појединачним) интересима, и које је, прилично извесно, било би га немогуће ујединити, без неке снажне интервенвије једне велике силе, тј. уложеног великог дугогодишњег труда које је подразумевало у финансирање, обавештајни рад, политички рад, и верски рад ако хоћете.

Дакле, то је један широко замишљен процес које је руководило министарство спољних послова Аустроугарске монархије. Оно што заиста чини ову књигу занимљивом, то су ти механизми, помоћу којих неки истакнути албанци, у том тренутку одлучују да раде на пширењу националне идеје, истовремено постајући практично обавештајни сарадници Аустроугарске монархије. тај механизам ступања у ту врсту односа није се у многоме променио ни до данашњих дана. на основу ове грађе и закључака Теодоре Толеве, види се, дакле да је било оних који су се сами понудили аустријанцима, нудећи своје услуге. Било је и оних који су врбовани од стране аустроугарских конзула, како у Скадру, тако и у другим местима. Оно што је заједничко сдвима њима, они су спадали у малобројне писмене албанце, они који су имали, да кажемо извесно формално образовање, који су имали извесна матерјална средства. Многи од њих су један део живота и провели у аустроугарској.или су били, да кажем, трговински повезани са Италијом. Један број њих припада и ономе што би се могло звати османском елитом…“

Тодор Вулић: Ханибал анте портас, или – Трећи светски рат је пред вратима


Као што најавих», Тодор Вулић је на основу проучавања цикличног понављања великих историјских догађаја по тачном временском интервалу, још јануара 2009. написао текст на основу изучавања тих временских циклуса, где предвиђа да ће запад напасти Русију баш на Криму 2013./2014., што се и догодило, али пре тог текста којег ћу објавити, прво треба прочитати 2 текста који описују историјске догађаје који у одређеном повезаном контексту претходе том догађају, први је овде», други овде» и сад следи највљен текст из јануара 2009.

**********************

Аутор: Тодое Вулић, јануар 2009.

Ханибал анте портас, или – Трећи светски рат је пред вратима

Историчари данас верују да је историјски процес низ случајних и непредвидивих дешавања. Упорно и убеђено тврде да се историја не понавља. Проверимо зато заједнички ову њихову тврдњу, почевши од блиске нам 2006. године. Те 2006. године, са гашењем заједничке државе Србије и Црне Горе, умро је и њен творац, Црногорац рођен у Србији, Слободан Милошевић. У години Милошевићевог рођења, у страшној и по Србе кобној 1941. Србија и Црна Гора су вољом фашистичких сила такође раздвојене.

  • У тој 1941. години, у ратном вртлогу догодио се распад Краљевине Југославије.
  • За време Милошевићевог председниковања доживели смо ратни распад СФР Југославије.
  • У 1941. години немачка авијација је брутално бомбардовала Београд и Србију.
  • За време Милошевићевог председниковања доживели смо брутално бомбардовање Београда и Србије од стране НАТО пакта.
  • У 1941. години вољом Немачке основана је злочиначка Независна Држава Хрватска.
  • За време Милошевићевог председниковања доживели смо вољом Немачке (и не само ње) оснивање независне Републике Хрватске.
  • У 1941. години, стотине хиљада српских избеглица из Хрвтске, Босне и Косова, потражоло је спас од погрома у Србији.
  • За време Милошевићевог председниковања доживели смо сливање стотина хиљада српских избеглица из Хрватске, Босне и са Косова, који су опет од погрома тражили спас у Србији.
  • У 1941. години, вољом фашистичких сила Косово је одвојено од Србије.
  • За време Милошевићевог председниковања доживели смо да НАТО силе одвоје Косово од Србије.
  • У 1941. години срушена је прва српска комунистичка „Ужичка република“.
  • За време Милошевићевог председниковања доживели смо и пад комунизма у Србији.
  • У 1941. години Срби су у рату против непријатеља са стране, започели и свој сопствени крвави грађански рат, поделивши се на два идеолошки непомирљива табора.
  • За време Милошевићевог председниковања, у рату са спољњим непријатељем поново смо се поделили на два идеолошки непомирљива табора.
  • У 1941. години, британске и америчке обавештајне службе су организовале војни пуч и свргавање кнеза Павла Карађорђевића. Овим пучем је све то напред набројано и почело.
  • Своје председниковање Милошевић је завршио у „пучу“, који су добрим делом поново организовале америчке и британске службе.

У тој 1941. години… ето „случајно“ нам се родио Слободан. Оно што су Србима 1941. урадиле фашистичке силе и Тројни пакт, то су нам у време Милошевићеве владавине поново учиниле САД, Европска Унија и НАТО пакт. Дакле, историја се стварно не понавља.

У својој чувеној студији Сукоб цивилизација, Семјуел Хантингтон констатије да од 1789. године (или од Француске буржоаске револуције) престају ратови краљева и почињу ратови народа, од краја Првог светског рата престају ратови народа и почињу ратови идеологија (либерално-демократске, фашистичке, комунистичке), а од распада Совјетског Савеза престају ратови идеологија и почињу ратови цивилизација (западне протестантско-католичке, муслиманске, кинеске-конфучијанске, јапанске, православне …). Међутим, Хантигтон не спомиње да у свакој наредној фази, сукобљене стране представљају архетипске наследнике сукобљених страна из претходнг периода. Тако савремена западна цивилизација не баштини само америчку, француску и британску либерално-демократску идеологију већ и немачки нацизам и италијански и шпански фашизам. Односи између држава унутар западне цивилизације данас су доминантно либерално-демократски, али односи те цивилизације према државама припадницама других цивилизација су доминантно нацистички. Стога Запад и НАТО пакт као архетипски наследници и нацистичке идеологије и Тројног пакта, у грађанском (и међуцивилизацијском) рату на просторима бивше СФР Југославије, непогрешиво подржавају исте оне народе које је 1941. у њиховој тежњи за осамостаљењем подржавао фашистички Тројни пакт. И поред петооктобарског („коперниковског“) обрта на политичкој сцени Србије 2000. године, политика Запада према нама остаје објективно иста. Хрвати и Албанци остају савезници и улазе у НАТО (али не и Македонија), а интереси Србије никако да дођу на дневни ред. Однос Запада према Србији са новим руководством је такав, јер он представља архетипскио наслеђе односа нацистичке Немачке према Недићевој Србији.

Ако је историја објективно нужан (или закономеран) процес, као што тврдим, шта нас онда као народ и државу чека у блиској будућности? Већ је речено да Запад и НАТО од 1990/91. у најновијем периоду ратова цивилизација, делом представљају наследнике Хитлерове Немачке и Тројниг пакта из претходног периода идеолошких ратова. Хитлерова Немачка је опет архетипски наследник Наполеонове Француске из периода ратова народа. Да поновимо, по Хантигтону, ратови народа почињу 1789. а ратови идеологија 1918. или око 130 година касније. И гле, Наполеон Бонапарта је крунисан за цара 1804. године, а 130 година касније или 1934. Адолф Хитлер постаје вођа (фирер) Немачке. Наполеон пре напада на Русију лако пацификује Немачке државе на челу са Пруском, и претвара их у своје сателите. Хитлер пре напада на Русију лако пацификује Француску, претварајући је у свог сателита (Вишијевску Француску). Иако је на бојном пољу остала Енглеска, Наполеон 1812. напада Русију. Иако је поново на бојном пољу остала Велика Британија, Хитлер око 130 година после Бонапарте 1941. такође напада Русију (или прецизније Совјетски Савез). У првој фази рата Наполеон стиже до Москве, али у другој фази рата Руси улазе у Париз. У првој фази рата и Хитлер стиже до Москве, али се рат завршава уласком Руса (Совјета) у Берлин. Руси су ушли у Париз 1814. а у Берлин 1945. око 130 година након Париза. Бонапартина царска владавина дефинитивно је окончана 1815. а Хитлерова 1945. или 130 година касније. (Не заборавимо да данас Француска и Немачка чине језгро Европске Уније). Победник над Наполеоном, руски цар Александар Први, владао је до 1825. Око 130 година након 1825. завршила се владавина победника над Хитлером (Стаљин умире 1953). Историја се заиста не понавља, зар не.

Водећа земља западне цивилизације, Сједињене Америчке Државе, настале су у ратном сукобу у којем на овај или онај начин учествују све западноевропске силе. Ипак, своју независност САД у највећој мери дугује Француској. Реплике Америчке револуције су Први и Други светски рат. Да би се избегло заморно поновљање саобразних збивања два пута, упоредимо дешавања из Америчког рата за незавост само са дешавањима из Другог светског рата.

Америчка револуција почиње 1775. а Други светски рат 164 године касније, 1939. САД проглашавају независност 1776. а Француска губи независност 164 године након тога, 1940. Французи улази у рат за америчку независност 1777/78. на страни Американаца, а Американци после 164 године, 1941. улазе у Други светски рат на страни Француза. Француски експедициони корпус искрцава се на територију САД 1780. а 164 године касније, 1944. американци се искрцавају на територију Француске („Лафајете ето нас“). Ратни сукоби у Америчком рату практично престају 1781. а 164. године након тога, 1945. завршава се и Други светски рат. У Америчком рату, Американцима је командовао Џорџ Вашингтон, а командант америчких (и савезничких) трупа у Европи у Другом светском рату био је Двајт Ајзенхауер. Џорџ Вашингтон постаје председник САД 1789. године а после 164 године, 1953. за председника је изабран Двајт Ајзенхауер. Вашингтонова владавина окончава се 1797. а 164 године касније 1961. и Ајзенхауерова владавина. Вашингтон умире 1799. а 164 године након њега 1963…убијен је Џон Кенеди. Ипак историчари и даље тврде…. ма није важно шта тврде.

Француски цар Наполеон Бонапарта је у периоду ратова народа, свргнут још једном, 1870. године. Овога пута је то био Наполеон Трећи, који је те године поражен у рату против Севернонемачког савеза на челу са Пруском. Победнички пруски краљ Вилхелм Први Хоенцолерн, да би до краја понизио Французе, крунисан је у дворцу француских краљева – Версају 1871. за цара тада основаног Немачког царства. Ратном победом, победник преузима и архетипско наслеђе пораженог, па тако и Немци постају баштиници пораза и Наполеона Првог и Наполеона Трећег. Прво им се 1918. вратио ратни удес Наполеона Трећег. Као што је Пруска на челу Севернонемачог савеза 1870. поразила и срушила Француско царство, тако је 1918. Француска на челу Антанте поразила и срушила Немачко царство. У 1871. Вилхелм Први је у Версају крунисан за цара, а у истом том Версају пресуђено је 1919. и Немачком царству и њеном цару Вилхелму Другом Хоенцолерну, који под притиском револуционарних збивања у Немачкој абдицира и напушта земљу. У 1871. поражена Француска предаје победнику Алзас и Лорену, а 1918. Немачка враћа одузете покрајине Француској. У 1871. Француско царство постаје република, као што после пораза 1918. и Немачко царство постаје република… А како се Немцима вратио Наполеон Први 1934. већ је речено. Срећни су народи који губе ратове – тешко победницима.

Који је то рат НАТО (или Северноатлантски) пакт, као архетипски наследник Севернонемачког савеза Вилхелма Првог, добио око 130 година после 1870. Онај који је водио 1999. – против Србије. Али какве побогу везе има Србија са Француским поразом код Седана и целом том ратном причом из 1870. и 1871? На рационалном нивоу, заиста баш никакве, као што и идеја историје, коју у овом чланку покушавам да представим, такође нема везе са рациом (или српски речено, разумом). Међутим, по ирационалној идеји историје (између осталог) симболи имају снагу и вредност реалних збивања. На том нивоу и Срби учествују у борбама код Седана, симболично представљени својим будућим краљем Петром Првим Карађорђревићем. У том рату Петар Први се тукао уз Французе, а против Немаца као и његова војска у пробоју Солунског фронта 1918. У 1870. Петар Први је ратовао у туђој земљи као изгнаник из сопствене земље, као штоје 1918. и његова војска ратовала у туђој земљи изгнана из сопствене земље. У рату 1870. Петар је у Француско-немачком рату рањен и заробљен, а у Првом светском рату Петрова Србија је такође „рањена“ и окупирана. Петар бежи из заробљеништва препешачивши гладан и исцрпљен целу Лоарску област, као што је и Српска војска заједно са њим гладна и исцрпљена препешачила Албанију. На крају, препливавши Марну Петар наставља борбу против Немаца, као што је и Српска војска препловивши море (у француским лађама) наставила на Солунском фронту борбу против Немаца и њихових савезника. Може ли ратна прича једног човека постати матрица по појој ће да се одвијати ратна прича целог народа? Наравно да може, ако тај човек постане владар тог народа. Могу ли збивања из године рођења једног владара, обележити његову владавину? На примеру године рођења Слободана Милошевића и то је показано. Зар мислите да се Барак Обама случајно родио у години у којој је Џон Кенеди постао председник САД? Наравно да није, али то ће те тек видети.

Саобразност збивања из 1870/71. и 1999. може се и посредно показати. Седам година по крунисању Вилхелма Првог, или 1878. Србија и Црна Гора на Берлинском конгресу постају самосталне независне и међународно признате државе. Седам година по НАТО бомбардовању 1999. или 2006. Србија и Црна Гора поново постају самосталне, независнеи међународно признате државе. Тако смо опет дошли до почетне 2006. године.

Период идеолошких ратова трајао је по Хантингтону од 1918. до 1991. када се распада Совјетски Савез, оквирно 73 године. Од почетка периода ратова народа 1789. до Наполеоновог напада на Русију 1812. протекло је 23. године, а од почетка периода ратова идеологија 1918. до Хитлеровог напада на Совјетски Савез 1941. протекло је такође 23 године. Следећи напад Запада на Русију врло вероватно ће почети 23 године од краја периода идеолошких ратова: 1990/91 + 23 = 1941 + 73 = 2013/14.

Предстојећи рат са Западом за Русе ће представљати реплику и Руског грађанског рата, који је вођен од 1918. до 1922. године уз учешће западноевропских интервенционистичких снага и експедиционих корпуса САД и Јапана. На европском делу ратишта под бољшевике последњи пада Крим. И као што се тада све завршило на Криму, тако ће сада све почети на Криму. Поражене снаге белих Руса на челу са генералом Врангелом евакуишу се прво у Истамбул, а затим највећим делом у Србију. Генерал Врангел умире у Бриселу, али је по сопственој жељи сахрањен у Београду, 1929. И гле, баш у Бриселу донета је одлука о бомбардовању Београда и Србије. НАТО бомбе (или ракете) бачене на Београд и РТС погађају и руску цркву Свете Тројице у којој су сахрањени земни остаци генерала Врангела. Бог увек на симболичан начин упозори људе на зло које се спрема, али шта вреди слепима махати а глувима причати.

На почетку периода ратова цивилизација, 1990/91. Србима се десио Слободан Милошевић. За време његове владавине свој крст (сакован 1914. и прекован 1941.) Срби су изнели на Голготу и (чини ми се) тиме донекле искупили своје безумље. Нама се 1941. већ поновила, збивање по збивање, па верујем да Србија у Трећем светском рату неће учествовати. Али те 1941. у Други светски рат улазе Совјетски Савез и Сједињене Државе.

И да не заборавим, ако се питате у коју ће то престоницу ући Руси пред крај Трећег светског рата, одговор је – наравно, у Цариград, или ако вам се више свиђа , у Константинопољ. Толико од мене о уласку Србије у Европску Унију. Не верујете? А зашто би сте и веровали кад су историчари непобитно доказали да се историја не понавља.

Тодор Вулић: Историја нам се у тачном временском циклусу понавља


За разлику од класичних историчара који историју третирају као мање-више хаотичан след случајних догађаја, господин Тодор Вулић је у својим истраживањима доказао да то нипошто није тако. Он у својим књигама тврди да је историја објективно нужан и закономеран процес, који се одвија по одређеним временским ритмовима. Утврдио је, проверавајући нашу историју, да постоје више ритмова по којима се разна збивања понављају, али, ти ритмови се изводе из једног математичког образца, затим, они се међусобно допуњавају и комплементарни су и тако заједно чине мрежу тих историјских збивања, и затим каже:

„Значи, ако имамо неку историјску годину, она по једној ритмици наслеђује једно збивањеа из тамо неке претходне године, друго збивање по другој ритмици из неке друге године, и онда сва та збивања се стичу по тим временским ритмовима, градећи сад тај један мозаик догађаја за актуелну неку годину, која може да буде и 2008. год“.

Др Тодор Вулић: Историја нам се у тачном временском периоду понавља

Линк ка видео прилогу на YouTube
Видео прилог можете скинути преко овог сајта.

На нивоу биографија господин Вулић обрађује временски ритам од 69 година у случају краља Милана Обреновића и краља Петра II Карађорђевића:

„Марија Катарџи, мајка краља Милана рођена је 1831. год., 69 година после ње рођена је Марија Хоенцолерн, мајка краља Петра II. Милан Обреновић је рођен 1854. год., Петар II Карађорђевић 1923. године, 69 година после њега. Милан је проглашен за кнеза и преузима кнежевска овлашћења 1972. год. Петар II Карађорђевић 1941. после оног војног пуча преузима кнежевска овлашћења, 69 година после Милана. Милан се жени са Наталијом Кешко, значи краљицом Наталијом 1875. год. Петар се жени са Александром Гликсбург 1944. године, 69 годиина после њега. Милан и Наталија добијају 1876. сина Александра, који је убијен заједно са Драгом Машин, а Петар и Александра добијају сина Александра 1945. године, 69 година после оног Александра, то је овај актуелни престолонаследник, сада. Милан је 1876. године лишен краљевске титуле. Петрар II Карађорђевић 69 година после њега је 1945. год. лишен краљевске титуле победом револуције. Милан умире 1901. год. у 47 години живота у иностранству, напуштен од свих у хотелској соби. То се исто дешава и Петру II Карађорђевићу, који 69 година после њега, у 47 години у иностранству, сам напуштен од свих умире.“

Затим, господин Вулић говори о временском ритму од 39 година по којем су Немањићи умирали и долазили на власт, то је невероватан и шокантан број понављања. Мене је све ово заинтригрирало, па сам онако офрље без икаквог проучавања везе и повезаности личности, а узимајући у обзир временски ритам од 69 година, открио циклус од 69 година и у случају атентата на краља Александра I Карађорђевића и Зорана Ђинђића. Краљ Александар је убијен у аутомобилу 1934. год. А Зоран Ђинђић је убијен 69 година касније – 2003., када је изашо из аутомобила.

Убрзо ћу на сајту објавити Тодоров текст: „Ханибал анте портас (или Трећи светски рат је пред вратима)“ којег је господин Тодор написао још јануара 2009., а у коме се тачно по одређеном временском циклусу предвиђа да ће запад напасти Русију баш на Криму 2013./2014. што знамо да се тако и догодило, у том временском распону, јер дестабилизација Крима од стране запада и пре свега САД, управо је удар на Русију, жртвовањем Украјине, брига је њих за украјинце и њихове животе, они су само „топовско месо“ за напад на Русију. Али пре тога, да би се схавтио временски и смислени ток догађаја, објавићу 2 Тодорова текста који претходе тим догађајима у историјском смислу, па тек онда тај текст који је повезан са познатим догађајима око Крима, а то су текстови: „Француска револуција, Прва република и Наполеон Бонапарта – Немачка револуција, Вајмарска република и Адолф Хитлер“ и „Америчко – француско огледало„.

Када је све Русија помогла Србији и шта се догодило 1999. године?


Извор: ФБРепортер

КАДА ЈЕ СВЕ РУСИЈА ПОМОГЛА СРБИЈИ
И ШТА СЕ ДОГОДИЛО 1999. ГОДИНЕ?

од РЕДАКЦИЈА • 3. април 2014.
rusija-kolaz-1

Глас Отаџбине

  1. Свети Сава је постао монах захваљујући монаху Русу који га је одвео на Свету Гору и замонашио га у руском манастиру светог Пантелејмона.
  2. Читав период турске владавине представници српске Цркве и српског народа упућују посланике ка рускоме цару тражећи материјалну или финансијску помоћ и заступање код турског султана ради заштите народа и светиња, што су Срби и добијали.
  3. Toком целог 18. века, све до средине 19. века Србима који живе у аустријској монархији (Српска Војводина и Крајина) стиже помоћ у виду црквене литературе, књига, уџбеника као и наставног кадра за српске школе које Срби нису имали, будући да је Аустријска царевина бранила штампање српских књига, али и вршила притисак да буде што мање српских образовних институција на својој територији.
  4. Од средине 18. века велики број Срба из Аустрије и Турске добија право да се насели на територију Руске царевине и тамо настави живот добијајући земљу и посао, без бојазни да ће неко вршити притисак на њих да промени веру. Хиљаде Срба је отишло у Русију и засновало две аутономне јединице (територија данашње источне Украјине) – Славјаносербија и Новосербија.
    new_serbia_slavo_serbia-1
  5. У Првом српском устанку, Русија је, као помоћ Румунима и Србима, објавила рат Турској и послала своју војску у рат против Турака на страни српских устаника. Постигнути су велики заједнички успеси. Руски цар Александар Први Романов обећава Карађорђу да ће, када прође опасност од Наполеоновог напада на Русију, свим средствима помоћи Србију и обновити је.
  6. У другом српском устанку Русија није учествовала са својом војском као помоћ српским устаницима, али није ни било потребно, јер је после овог устанка питање Србије решавано више дипломатским путевима заступањем Русије и услед турског страха од руске војне интервенције, Срби су добили аутономију од које се после кренуло ка стварању савремене српске државе. Победом руске војске над Турском и преговорима између те две државе, Србија добија два хатишерифа којима је фактички уништена реална турска власт у Србији.
  7. У периоду од 1833. године до Балканских ратова, Русија је водила дипломатску борбу за Србију, што у смислу њеног признања као посебне државе, а што у смислу борбе за проширење њених територија.
  8. У Балканским ратовима (Другом) Русија је посредовала између Србије и Бугарске чијим је интересима желела да унесе неопходну равнотежу.
  9.  ПРВИ СВЕТСКИ РАТ – Први светски рат је најочитији пример руске љубави за Србе и Србију. Наиме, у периоду када је за Русију било најнеповољније, услед економске и, пре свега, војне слабости, али и унутрашњих нерешених проблема, она објављује рат двема тадашњим суперсилама – Немачкој и ruski kralj-romanovАустроугарској, ИЗ ЈЕДНОГ ЈЕДИНОГ РАЗЛОГА – ЖЕЉИ ДА СПРЕЧИ АУСТРОУГАРСКО И НЕМАЧКО УНИШТЕЊЕ СЛАБАШНЕ СРБИЈЕ, која је, вишеструко војно и економски ослабљена, будући да је тек изашла из два велика рата против Турске и Бугарске од којих се није успела ни мало опоравити.
  10. РУСИЈА ЈЕ, ПРИТЕКАВШИ У ПОМОЋ СРБИМА, ИЗГУБИЛА, ОСИМ ДВА – ТРИ МИЛИОНА ВОЈНИКА ПОГИНУЛИХ У РАТНИМ СУКОБИМА, ЈОШ И СВОЈУ СОПСТВЕНУ ЦАРЕВИНУ И ЦАРСКУ ПОРОДИЦУ, јер су бољшевици, искористивши ситуацију и слабост државе, направили државни преврат, укинули Царевину и масакрирали царску породицу. Остаће забележене речи руског цара Николаја Другог Романова, изречене током здравице пред представницима европских држава неколико недеља пред почетак Првог светског рата: “ПОДИЖЕМ ОВУ ЧАШУ У ЧАСТ СРБИЈЕ, ЈЕДИНОМ САВЕЗНИКУ И ПРИЈАТЕЉУ РУСИЈЕ У ЕВРОПИ!” Представници запада овим су били запрепашћени. Други светски рат – Победа ослободилачке војске Србије и Југославије дефинитивно је завршена уласком Црвене армије у источне и северне делове Југославије крајем 1944. године. Руска војска изгубила је неколико хиљада својих војника на територији Југославије.
  11. У данашње време једино се Русија залаже за Србију и њен економско – војни просперитет и целовитост њене територије. Једина је светска сила која се здушно залаже за повратак територије Косова и Метохије Србији. Русија је држава која са Србијом реализује економске пројекте од којих ће Србија постати значајан стратешки и економски фактор на Балкану и региону.
  12. Шта се догодило током кампање НАТО бомбардовања Србије? Зашто Русија није помогла? Многи еврофили овај слаби ангажман Русије поводом бомбардовања Србије тумаче као недостатак жеље и незаинтересованост Русије да нам помогне. Но, да ли је то заиста то тако? Након распада СССР, Русија улази у дубоку политичку, али пре свега економску кризу. “Перестројка”, прелазак социјалистичке привреде на капиталистички модел привређивања, начинио је огромне проблеме руској економији. Може се рећи да се руска економија налазила у колапсу и на граници потпуног краха. Огромна незапосленост, затварање великог броја предузећа, пљачка народа, огромна стопа криминала, милиони незапослених, масе људи огрезле у алкохолизам и наркоманију биле су нормална слика Русије током деведесетих. У Русији је владала глад у најбуквалнијем смислу те речи. Познати економисти света ову су земљу називали “Нигерија у снегу”. Да би колико толико поправила своју привредну ситуацију и спречила пропаст и распад земље, који је већ био на помолу, Русија је била принуђена да тражи помоћ и финансијску подршку. Из тог разлога, председник Русије, Борис Јељцин, окреће се Европи и, пре свега, Америци, тражећи финасијску помоћ како би спречио тотални суноврат земље. 1993. године група генерала покушава да изведе војни пуч и свргне га са власти, али војска гуши тај пуч. Као услов помоћи у сфери финансија, Америка и западноевропске земље траже многе уступке од руског председника: умањење војног потенцијала Русије, брже реформе привреде, увођење парламентарне демократије и других демократских процеса. У најави је била и подела земље и њено распарчавање. Налазећи се у таквој неповољној jelcinjситуацији и на страни побеђеног током Хладног рата, Русија је постала сведок страшне агресије на њеног савезника – Србију. Агонија је била још већа будући да је руски народ био на страни Србије и захтевао да држава помогне, али због потпуне пустоши која је владала земљом, готово потпуног краха економије, глади и хаоса који је све више прождирао руско друштво, и због зависности од помоћи западних земаља, Русија је била потпуно немоћна да помогне, осим у моралном смислу. Ситуација је била отежана чињеницом да је српски председник, Слободан Милошевић, 1993. године, приликом пуча извршеног од стране групе руских генерала који су покушали да свргну Јељцина, јавно подржао заверенике. Сада, 1999. године, тај исти који је подржавао свргавање руског председника, требао је да тражи помоћ од истог, што је додатно закомпликовало целу ситуацију…

********************

Треба отворено рећи, ово су сувише благе речи за Јељцина, издајицу Руса и руских интереса у њиховој Русији. Оно што је у Србији издајнички ДОС, то је у Русији био Јељцин са својом свитом и кликом на власти. Јељцин је био амерички агент, који је често био пијан, отуда и квалификација за Јељцина, по разним текстовима о том периоду Рисије, „пијани Јељцин“.

А што се тиче првог светског рата, да није било тоталне подршке Руса, и њиховог ултиматума савезницима, пре свега подмуклим енглезима, да ће иступити из рата, ако не престану да се непријатељски и понижавајуће опходе према србима, ми би били потпуно сломљени и уништени (србска војска), и као држава, и као народ.

То се најбоље може видети из доњег текста, као и подмуклост енглеза према нама србима, због мржње коју гаје и култивише према нама, према „малим русима“.

Сведочанства: Енглези радили на уништењу Србије, шокантно откриће Драгољуба Живојиновића у Лондону!
http://wp.me/p3KWp-47p

Ево неких детаља…

Рекли сте, имали смо само једног пријатеља, о којој земљи је реч?

– Говорим о Русији, земљи на коју се нисмо ослањали. Напротив, били смо бастион, барикада против ширења њеног утицаја на Балкану. А већ од јулске кризе 1914. могло се видети ко нам је прави пријатељ или савезник. Русија је тих дана одмах заузела јасан став. Децидно је рекла и савезницима и нашим непријатељима да неће дозволити да Србија буде поражена и покорена и да ће Србији пружити сваку врсту помоћи.
……..

Отерали руску бригаду

• Колико су Енглези све чинили да поткопају и ослабе Србију академик Живојиновић износи још један пример.

– На Солунском фронту налазила се и једна руска бригада коју је цар Николај послао у помоћ српској војсци. Енглезима је та бригада страшно сметала, непријатељски се према њој односила. Њени генерали сматрали су је претњом њиховим интересима. Нису се смирили све док нису издејствовали њено уклањање са Солунског фронта. Ту руску бригаду послали су чак на исток Грчке како не би имала било какав контакт са српском војском.

• Да ли се после тих битака енглески став према Србији променио?

– Управо тада енглеско непријатељство према Србима ступило је на сцену у најокрутнијем облику. Британци су кренули са најподлијим уценама. У најтежем тренутку тражили смо од њих финансијску помоћ од 800 хиљада фунти у виду кредита за обнову наоружања, лекова и санитетског материјала. Одговорили су уценом – добићете зајам, под условом да се одрекнете своје територије у источној Македонији у корист Бугара. Тај документ први сам открио у свету.

• Како је Влада Србије реаговала на ту болну уцену?

– Децидно је одбијен тај ултиматум. Енглези су ладно одговорили – “онда вам не дамо кредит”. И нису дали. Што је најгоре, Енглези се нису зауставили на тој уцени. Током читаве мучне 1915. године појачавали су притисак на Србију. Своје ултиматуме заснивали су на нашој немоћи и бескрупулозно користили српску зависност од савезника. Свакаквих притисака је било.

Духовно насиље над културом Срба кроз хиљаде лета


Слушаћете предавање о најгорем насиљу над неким народом, о насиљу које има велику тежину, дубину, и последице по неки народ, насиљу над културом једног народа, у овом случају то се односи на нас, на Србе. Лаж је срж тог насиља, скривање и прећуткивање истинитих чињеница, фалсификовање историјских догађаја, „отимање“ културног блага и умотворина од србског народа, и приписивање истих свом народу, нарочито када се ради о србском језику и речима. Свиме тиме брише се  идентитет Срба из њихових глава и свести, мења им се оригинална културно-духовна матрица лажном, па тиме чак и начин поимања и доживљавања стварности и своје улоге у њој. Брише се историјски ток и континитет, настаје амнезија и „губитак памћења“ код новијих и новијих генерација, настаје прекид, „кратак спој“ у Свести и Бићу Народа, у њему више не тече чиста изворска и питка вода, већ замућена. Биће народа прекрива тама, а народ постаје „тиква без корена“.

Забрањена историја – 13. Духовно насиље над културом Срба
кроз хиљаде лета

Линк ка видео прилогу на YouTube
Видео прилог можете скинути преко овог сајта.

Наравно, Србски Народ може повртити своје Истинито Биће, оно није изгубљено, већ га је само прекрила тама и историјска „прашина“ од лажи и неистина, а Њега може повратити само Истина, истина у култури, духовности, језику, историји…

А кад се то деси, а десиће се засигурно, јер имамо људе Србске Посвећенике који знају и умеју, србски народ ће повратити своје Истинско Аутохтоно Живо Биће, тама која га прекрива моментално ће нестати, у њему ће засијати вечна Светлост Истине, која више никада неће затамнити…!

Чућете два предавања, предавање дипломираног етнолога Слободана М. Филиповића, који се још бави митологијом и палеосемантиком, и предавање историчара Јована И. Деретића. Предавање је одржано у Новом Саду, 16.11.2005. године.

Диплом,ирани етнолог Слободан М. Филиповић, Србски Посвећеник...!

Дипломирани етнолог Слободан М. Филиповић, Србски Посвећеник…!

Немачка: Срби су поставили камен темељац данашње цивилизације


Извор: СрбинИнфо
ist

Немац Јирген Шпанут, истражујући немачку историју, открива србска гробља на тлу Шпаније, Португалије и Бретање од 3.000 година пре Христа. Он такође у пећини код места Мас-д’ Азил у Француској открива белутке, који представљају прве почетке стварања писма, почев од леденог па до раноисторијског периода. А у месту Глозел открио је камење на коме је нашао иклесане јелене, медведе и животиње које могу бити пантери или дивљи коњи, са ознакама које приписује филистинском или синајском писму.

Ове ископине процењене су на девет до десет миленијума старости пре Христа. Француски археолог Морле назвао је то писмо азбука Глозел, а Јирген Шпанут наводи:

“Они који су измислили ово писмо су поставили камен темељац наше цивилизације”.

Он мисли да се ради о Филистинцима, а по упоредби са нашом ћирилицом произлази да се ради о Србима. Платон сматра да је исто краљевство владало Средоземљем и Египтом и преко Тиренског мора протезало свој утицај све до Гибралтара. На све то Илија Живанчевић написао је да је Словенство било растурено од Владивостока до Јадрана, као кичма човечанства.

Најстарији халдејски, асирски и мисирски рукописи и камени споменици људске цивилизације стари су око седам хиљада година. По њима најмање толико је стара и србска историја. У тим споменицима спомиње се име Србин, али не и Словен. И “Кинески дворски дневник”, који је непрекидно писан од око две хиљадите година пре Христа, садржи податке да су тада Срби живели у азијској Сарматији и у земљама иза Дона. Тада је србски народ живео на просторима од Сибирије до италијанске Венеције. Француз Робер Сипријан развио је теорију о пореклу свих Словена од Илиро-Срба, тј. од подунавских балканских Срба, који су се простирали од Балтичког и Црног мора до Кавказа и Каспијског језера.

Србе доњег Дунава он назива прото-Срби или првобитни Срби и за прото-Србе тврди да су та подручја настањивали раније од времена у коме је живео Мојсије. За каснији долазак Срба на Балкан Сипријан каже да су они само дошли сабраћи у помоћ у борбама против Римљана. Није чудо да су од тада неки народи модификовали језик па чак и давали себи друга имена, због огромних раздаљина и отежаног комуницирања. Имена Чеха, Хрвата и Руса помињу се први пут у писаним споменицима од шестог века н.е., неколико хиљада година после Срба. О томе Шафарик пише:

“Никада до шестога века није поменуто име Чех, Лех или Словен, а и о Пољацима и Русима писана историја говори тек у деветом веку.”.

nat

Према записима Јорнанда и Прокопија, Венди и Срби су два имена једног истог народног стабла. Лужички Срби за себе кажу да су они из балканске Србије, што потврђују немачки историчари Сетген (Schoettgen) и Крајсих (Kreysig), узимајући за основ иста имена људи, река, планина и других географских појмова. Пољаци су у новијим истраживањима утврдили присуство Словена (Срба) на балтичкој обали од пре 2.000 година пре Христа. То су били Протословени (Протосрби), чији су потомци данашњи Лужички Срби. Олга Луковић-Пјановић каже да су Босна и Славонија биле србске и звале се “Бела Србија”, а простирала се све до данашњих немачких граница. Робер Сипријан закључује да су Срби најстарије стабло словенске расе и да су их на Западу називали Венди, као и да су житељи Сарматије аутохтони Срби.

По Илији Живанчевићу Душанов Законик представља само континуитет традиционалног вендског порекла, а Валтер Вист (Walter Wuest) пише да је санскритски језик настао из вендског, али му не може одредити време. Он тврди да је у Индију дошао са северозапада, а по свим упоређивањима, једина је могућност да је то био србски језик. То је у сагласности и са Илијом Живанчевићем, који каже: “Словени су осталим народима дали реч.” И он као време настанка санскритског језика одређује 4.500 година пре Христа, док Емил Бурнуф (Emil Burnouff) налази да је то било далеко пре, чак у доба “мраче праисторије”. Он није усамљен у тврдњи да су грчи и латински језици настали из пелазгијског језика. А за народ Пелазга каже да су живели у Средоземљу и по Алпима. Пелазге су многи прословековни аутори идентификовали са старовековним Србима.

Један огранак Срба, који је из Сарбарске, преко Мале Азије, стигао на Балкан 3.000 година пре Христа, населио је Стару Рашку (Тракију), а један део истих се морским путем спустио до Крита у три таласа 1.800, 1.500 и 1.400 година пре Христа. Победили су Крићане али су се са њима измешали и претопили у нови народ – Грке или Јелине. Подаци говоре да ни имена града Атине и истоимене богиње нису грчка. Има записа који тврде да су и Акрополис саградили Срби. Сами Грци за себе верују да су они настали од народа званог Пелазги и да су говорили “варварским” језиком, а налази указују да су то били Срби.

Олга Луковић-Пјановић за Грке каже да су они остатак хорди асирских и Рамзесових трупа, које су се помешале са србским племенима, а такав став заступа и сам Херодот. На Криту се задржало једно племе Боруси, које се није мешало са Крићанима. Када су се и они упутили на север, запосели су обалу Балтика и одржали свој језик све до пре 200 година, од када су их Немци германизовали и преименовали у Прусе (Пројзен изговарају Немци написано Преусен). Срби са Пелопонеза населили су области изнад Саве и Дунава створивши прву Панонску Србију. О самој Троји записи Михаила Ломоносова и Мавра Орбинија, као и певање Ивана Гундулића, иду у прилог умешаности Срба у тројански рат. Падом Троје Срби су у другом таласу 1860 година пре Христа, опет дошли на Балкан и проширили се до Венеције.

Катарина Велика, руска царица, је лужичко-србског порекла, што су историчари потврдили по титули њенога оца (био је принц области Anhatt, Zerbst – Serbiste). Катарину су у младости звали “Северна Семирамида”. Она је сама за себе говорила да је словенске расе и писала Гриму 1784. године да је словенски језик био првобитни језик људскога рода, а како каже наш народ: “Царска се не пориче”.

Никола Фрере, како наводи Шафарик, сматрао је србски мајком трачког и грчког језика. Шафарик у свом делу “Старожитности” пише:

“Срби живе у Европи од најдавнијих времена или од праисторијског доба, а тако распрострањен народ води своје порекло од најдаље прошлости”.

Он тврди да су Срби настањивали готово целу Европу и многе делове Азије, па отуда она наша стара изрека: “Говори србски да те цео свет разуме”. За србски језик Шафарик каже да је:

“Тако оригиналан, чист, граматички савршен и богат, те није могао да се обликује без постојања једног јединственог првобитног и самосталног народа”.

А стари србски језик био је сасвим сличан данашњем, савременом, што је реткост у историји језика. Кад је реч о писму још нико се није ни приближио Вуковом правилу: “Пиши као што говориш, читај како је написано”.

konstantinopolj

Сигисмунд Хербестајн наводи да су Срби живели на целој обали Јадранског мора, од Венеције до Константинопоља, укључујући ту и србски Цариград, па наводи Мизију, као балканску област, коју су грци и Римљани делили на Горњу и Доњу Мизију, те даље Лужичке Србе и Србе у данашњој Мађарској. Робер Сипријан за Дунав каже да је србска река, а Србе назива почетним народом и мајком народа а србски језик – језиком мајком. Нестор Кијевски, Леоник Халкокондило и Робер Сипријан се слажу и сви називају подунавски басен прасловенском колевком Европе.

Подунавље, прва србска постојбина

Милош Милојевић пише да су Срби од искона живели на својим садашњим земљама, од Италије или Средоземног мора до Грчке и од Јадранског до Црног мора, ту су имали своје свештенство и уређену црквену управу у лицу својих архиепископа са седиштем, између првог и четвртог века н.е. у Сирмијуму, другој римској престоници, данашњој Сремској Митровици. У четвртом веку, под навалом Хуна, повукли су се у Звечан, на Косово, где су такође створили Косовску Митровицу. По Милојевићевим налазима србска црква старија је од римске и грчке.

Зна се да су Срби у прастара времена били монотеисти (веровали су у једнога бога), док је многобоштво настало касније у Грчкој. Према Веселину Чајкановићу србска религија претежно је индо-европска и у њој има највише елемената из индо-европских времена. Казимир Шулц наводи писмо апостола Павла, према коме је он (апостол Павле) проповедао “Христово Јеванђеље”, Христову веру код Срба, од Јерусалема до Италије.

Драшко Шћекић у својој књизи “Сораби – истина о србству од исконе” износи да су Срби на нашим данашњим просторима живели више од 7.500 година. Он такође тврди да су Срби званично почели да броје године од 5508. године пре Христа, према чему се наводи да је деспот Стефан Ђурађ Бранковић погинуо 6935. године и да је кнез Лазар погинуо на Косову 6893. године. Према томе, аутор овога текста пише ово године 7511. у Канади. Шћекић такође наводи да су Месопотамци почели бројати године 3.200 а Египцани 3.000 година пре Христа, Римљани од 743. године пре н.е. (година стварања Рима), Грци од 776. године пре нове ере, од првих олимпијских игара. Према томе Срби су почели мерити време давно пре свих. Према том србском календару Цар Душан је прокламовао свој Законик на празник Вазнесења, 21. Маја 6857. године.

Душанов Законик има готово световни карактер, базиран на хиљадугодишњим традицијама србског народа, које се налазе у Ведама, а оне носе печат непролазне мудрости изван времена и простора. Сви данашњи словенски народи били су уједињени под именом Срби, говорили су заједничким језиком, из кога се касније развило 12 различитих говора. Шћекић такође приказује, кад је реч о праколевци србства, Индији, да је тамо настала прва Србија, под именом Сарбарска. Одатле су око 4.500 година пре Христа започеле прве сеобе и то у три правца: прва у правцу рајске земље Месопотамије, друга ка средњој Азији, а трећа ка северној Азији, данашњој Русији, где је створена племенска држава названа Сирбидија, Сирбирија или Сирбија – Сибир. Ово је у сагласности и са другим ауторима који ће у даљем тексту бити приказани.

kralj

У време краља Милутина (1282. до 1321.) на србском двору јело се златним виљушкама и кашикама, а у Европи је виљушка први пут уведена у XVI веку, у време Хенрика III и то је доживљено као изузетан догађај.

У трагањима за србским коренима Огњен Радуловић наводи да је Балканско полуострво био први насељени регион из кога су касније насељавани остали делови Европе. Срби се овде нису доселили, већ су ту живели од свога почетка и одатле су се расељавали. Подунавље је колевка европске, па и светске цивилизације. Према томе, садашњи становници Балкана су потомци племена Рашана, који су ту живели од најстаријих времена. Историју Трибала, тринаест векова пре Христа, Херодот смешта у Поморавље, како каже западно од реке Исткар, где из илирске земље река Ангро тече на север и улива се у Асткар.

То према садашњем стању одговара сливу западне и велике Мораве и Дунава. У књизи “Цивилизација Германа и Викинга” издатој 1976. године у Швајцарској, Патрик Лут (Patrick Louth) пише да су 2.000 година пре Христа у Скандинавске просторе дошли народи из Подунавских равница. За многе истраживаче остали су “мистериозан” народ. Други Швајцарац Јуџин Питар (Eugene Pittard) каже да су ти “мистериозни” народи населили и обале Норвешке и Шкотске, а сматрали су их припадницима динарске расе, били су високог стаса и лепи. По Питару кретали су се од Венеције, преко Централне Европе и Немачке, до Шведске и Норвешке, а друга грана прешла је мореуз Кале и настанила британска острва. Све су то били наши претци, Срби.

Обелиск из Ксантоса садржи натпис уклесан у камену, који претставља збирку закона старих Срба. Овај законик старији је неколико векова од Мојсијевог. Према Птоломејевој “Азијској и Европској Сарматији и делу Индије” у Грчкој на острву Халкидики једно место, на коме је персијски цар Ксеркс превео 1,700.000 војника у петом веку пре Христа, још увек се зове Превлака. Сензацију у свету изазвао је руски историчар Јуриј Мирољубов 1954. године када је почео да објављује преводе “Велесове књиге”, која претставља храстове дашчице на којима је урезана словенска хроника од 650 година пре Христовог рођења. Светислав Билбија први је дешифровао етрурско писмо, приметивши да етрурска слова потсећају на слова Вукове ћирилице. Када их је почео читати с’десна у лево, успео је да склапа речи које су имале исти корен као многе речи у савременом србском језику. Претходно су се многи западни научници безуспешно мучили да дешифрују етрурски језик, упорно одбијајући да за то употребе словенски, дакле србски.

Тако је нађен кључ за етрурску браву. Билбија је затим нашао да се ћирилица развила из клинастог писма Низана, народа у литератури забележени као Хити из Мале Азије, који су 2.000 година пре Христа у области Ликији подигли град Срб. Упоредивши записе са обелиска из Ксантоса са знацима Вукове ћирилице, Билбија је прочитао све споменике етрурског народа и тиме утврдио да сви ти народи потичу из Подунавља, са подручја на коме данас живе Срби. Познато је да су Етрурци пре Латина живели у данашњој Италији и себе су називали Рашанима. Опште је прихваћено тумачење научника да реч Рас означава сој, расу, припадност племену које говори истим језиком. Ми данас знамо да су Рашани били житељи Немањине државе и још постоје рушевине града Рас. Према томе говорити о Етрурцима, значи говорити о Рашанима који су живели на подручју винчанске културе, северозападно од Прокупља.

Коментаришући истраживања професора Деретића, Огњен Радуловић наводи да су Римљани преласком Јадранског мора, кренули у освајачке походе и наишли на Илире, а касније и на Трачане, народе који су насељавали те области. Илири су заправо били Венети или Венди – србски народ, а Римљани су им дали име Илири према тадашњем владару који се звао Илија, који је владао у подручју данашње Херцеговине и дела Црне Горе. И на острву Рабу постојао је град Сарба. За Трачане се наводи да су били врло жилав народ, а по бројности одмах иза Индуса.

rep-milorad-stojic_620x0

Према истраживањима др. Милорада Стојића, Трибали су насељавали области целог србског Подунавља, комплетно Поморавље, доњу Посавину, део Колубаре, источну Србију, северозападну Бугарску и простирали се на југ до Скопља. Континуитет Трибала на овим подручјима траје од тринаестог века пре нове ере, па до другог века после Христа. Имали су уређену државно-правну територију, што сведочи њихов грб, који се појављује после пропасти средњовековне србске државе. Србска држава Немањића имала је свој грб: на црвеном штиту двоглави бели орао, а грб Трибалије се јавља од седамнаестог до осамнаестог века као грб Шумадије.

У новије време бројни истраживачи сматрају да су Илири и Сармати, односно Словени јединствен етнос. Херодот је тврдио да су Венети и Илири исти народ, а Птоломеј да Венети чине део Сарматије. Милан Будимир описује појаве Венета на обалама Атлантика, Балтика, у Алпима, у долини реке По, на Балкану (Далмација, Тесалија, ушће Дунава) и у северној Анадолији. Наш књижевник Милош Црњански, навео је имена на десетине географским појмова у Британији који одговарају називима на тлу наше земље. Анонимни аутор из седмог века писао је да су постојале три Србије: једна до Грчке, друга у Дачији, а трећа у Сарматији. Целокупну ову област освојили су Римљани, под својим именом Илирик. Управни центар био им је у Сирмијуму, где владавина “илирских и дачких царева” траје од 248. до 392. године нове ере.

Срби у северозападној Европи

За Хрвате се говори да се то име помиње први пут од шестога века нове ере и да се односило на Србе који су живели по планинским пределима, хрбатима, слично данашњем називу Загорци. Сам хрватски историчар В. Кљајић у својој историји “Сеоба Хрвата” пише да се део Срба називао Горанима или Хорватима, што није означавало народ него племена. Чеси су их називали Хрбатима, а Шафарик наводи да реч Хрват означава брђанина. По Далимилу и Шафарику, Хрвата, као народа, уопште није било. Руски историчар Никола Дурнов каже:

“Милиони Срба примивши католичанство претворише се у Хрвате”. Он у “Руском Странику” описује Загреб као престоницу покатоличеног србства. У “Варшавском дневнику” генерал Гурка писао је 1880. године: “Никад Русија неће санкционисати историјско насиље, да се створи засебно од србског народа хрватска католичка краљевина, где живи србски покатолишени народ”.

На просторима данашње Галиције и Пољске од пре преко три миленијума постојала је Бела Србија. Њен други део обухватао је просторе данашње Чешке и Баварске. Чеси су живели у Белој Србији, а само име Чех имало је почасни карактер. Око реке Мораве живели су Моравци. Блиски Моравцима били су Словаци, чије порекло такође датира од Срба по тврдњи аустријског историчара Синисе, као што су и Срби Корутанци, данашњи Словенци, према немачком историчару Димлеру. Они Срби који су живели по гајевима и шумама добили су име Леси или Шумадинци (шума се на руском зове лес), а они који су живели у низинама названи су Пољацима. Пољски истразивач Јозеф Кострижевски потврдио је име Пољске, које је дошло од србске речи „поље“, а односило се на земљорадњу. По Јовану Луцију, Бела Србија била је у Карпатским горама, а Шафарик је писао да је за Татрама, данашњи делови Пољске и Русије, живео велики србски народ. Управо из тих простора Беле Србије догодила се последња велика сеоба Срба почетком седмога века нове ере, прецизније 632. године. За Пољаке, као народ, каже се да настадоше од преосталих Белих Срба, који су се и даље задржали у старој постојбини.

Римски и грчки историчари Плиније и Птоломеј, који су живели у доба Христа, писали су о Србима који су били настањени иза Дона у Сарматији. Отуда их Руси сматрају за своје прародитеље. Реч Рус јавља се тек од деветог века, па Шафарик у књизи “Србове в Руску” тврди да су: “…Руси остатак оног србског огранка који се иселио на Балкан”. Пољски историчар др. Вацлав Мацјејовски каже: “Треба знати да су словенска наречја у Бугарској и Србији створила старословенски црквени језик, а из овога је постао руски језик”.

За Бугаре се наводи да су уралско-монголског порекла, који су окупирали пределе садашње Бугарске и покореном србском становниству наметнули своје име, примили њихову културу, веру и језик који су веома искварили. Сматра се да су вековна раздвојеност и утицаји суседних народа са делимичним укрштањима, довели до извесних опречности међу племенима некада истога народа, баш као и утицаји религија, што је све резултирало у настанку посебних данашњих народа на европским просторима.

Најстарије србско порекло

Напред је наведено да су халдејски, асирски и мисирски рукописи и камени споменици једни од најстаријих докумената људске цивилизације, стари преко седам хиљада година и да се у њима помиње име Србин. По неким научним теоријама настанак људских насеља одређује се за разне крајеве у разна времена. По другима сматра се да су прва насеља настала у средњој Азији, одакле су се народи даље временом расељавали. По таквој тврдњи за Србе се сматра да су огранак аријског, или индо-европског соја, коме припадају и романски, келтски и германски народи. За тај доказ узима се исти језик свих словенских народа, произашао из прасрбског језика индо-азијског порекла.

srb

Велики је број научника који Индију сматра србском прапостојбином. Сви се они слажу да су сеобе Срба из Индије започеле пре шест до седам хиљада година и да су трајале око хиљаду година. Један од заговорника србског порекла из Индије је и др. Ненад Ђорђевић, који у својој обимној студији “Историја Срба” доказује да и ми припадамо индо-европском стаблу. Он тврди да Срби од свог постанка носе своје име. Постоји теорија да су се прве сеобе Срба одвијале у правцу кретања сунца, од истока ка западу.

За колевку свих европских народа сматра се Индија, одакле су сеобе за запад започеле пре петнаест хиљада година. Доказ томе су многобројне речи у санскритском језику, истог значења као и на србском, а забележене су пре више од три хиљаде година. Као прва историјска забелешка је реч Сербх што има значење родбине, семена и колена. И у данашњим језицима, индијском и србском има много речи истоветног значења. Ево неких:

аган – огањ; багас – бог; братх – брат; бхала – бела; цхата – чета; дети – дете; див – див; дина – дан; даса – десет; дама – дом; гирја – гора; град – град; искра – искра; када – када; кута – кућа; лип – леп; лот – љут; лагхи – лаки; љубхва – љубав; матр – матер; мала – мали; море – море; мил – мили; набас – небо; нава – нови; параха – прах; прати – против; панца – пет; пена – пена; рабх – роб; роса – роса; са – со; сила – сила; сас – сест; стан – стан; сабха – соба; стала – стол; тата – тата; та – тај; твар – ствар; трасти – трести; транг – траг; тамас – тама; три – три; тријдоса – тринаест; тада – тада; врт – врт; вицур – вече; ватара – ватра; ви – ви; вас – вас; вива – живи.

У санскритском језику имена родбине су потпуно идентична србским, као: тата, нана, брат, прија, сестра, стрина, свекар, свекрва, девер, кум, свастика. Постоји истоветност и многих других речи као: гувно, хлад, стока, говече, јама, апсара, мана, рака, јад, мед, гудити и друге. Има их свакако још. Други доказ порекла Срба везан за Индију су обичаји, који су веома слични код оба народа, на пример: отмица девојке, уношење и палење бадњака, гатања, мотиви на везовима и надгробним споменицима, друштвено и државно уређење и многи други.

Чак су код Срба били сачувани и обичаји спаљивања мртвих. Речи жупа и жупан у србском и код Индуса имају значење удружења или задруге, а у санскритском значе повезивање. Енглески писци истицали су истоветност индијских и србских друштвених јединица, општина, које су у оно време биле најдемократскији облик друштва, сачуваних у Србији до данас. Макаров је записао многа имена србских станишта, која су остала до дана данашњег: Индостан, Авганистан, Курдистан, Раџастан и јос многа друга.

%d bloggers like this: