Полако се захуктава инфлација неслућених размера…!!!


Верујем да ово људи примећују када улазе у прехрамбене продавнице, а то је да разни прехрамбени производи стално поскупљују. Узимам сам пример Смокија» од 150 грама. Пре 3-4 дана цена тог Смоkија, овде у Борским мањим продавницама, била је 88 динара, а јуче када сам дошао у тој истој продавници била је нова цена, тај Смоки сада коштао100 динара!??

У разговору са продавачицом, коју и лично знам, сазнао сам да увек када им дође нова роба, а то је на сваких 7 дана, и њима стижу нове више цене за сваки производ: за Смоки, за саламе, кобасице, за јаја, за разне кондиторске производе», за разне грицкалице попут Смокија итд.

Дакле, поскупљења су огромна за тако кратак период од 7 дана, што значи да се захуктава хипер-инфлаторно лудило, за које ће она чувена хипер инфлација из 90-их година прошлог века, бити дечја игра.

Све у свему хране има у Србији, али несташица хране ствара се вештачки путем, путем поскупљења, јер кад нешто стално поскупљује, на сваких 7 дана, тај артикл ће све мање да се купује, и на крају нико више неће ни да га купи, јер за кратак период имаће астрономску цену, па га продавнице неће више ни наручивати од добављача, и тако ће се маса мањих прехрамбених продавница гасити, јер неће због поскупљења издржати на тржишту, куповина производа ће им се драстично смањити, а порези мафијашкој држави мораће да се плаћају. Наравно, прво поскупе енергенти: угаљ, нафта, гас… па после тих поскупљења, поскупљују пољопривредни и прехрамбени производи, а кад поново поскупи струја, лудило ће достићи врхунац неслућених размера…!

Ето шта је био циљ нашег „драгог“ вируса чији назив почиње са словом „К“, то је економски колапс и пропаст, а вирус још је и невидљив, кажу: „невидљив непријатељ“, који стално вреба људе у сачекушама испред сваког кафића, ресторана и кафане, јер до 22:00 можеш у кафани, ресторану и кафићу слободно да седиш, али у 22:01 корона фуриозно напада и то само наводно невакцинисане, јер није шала играти се са короном, поготову кад је ухвати лудило и помама подле 22 часа, када види да акција кризног штаба око масовног вакцинисања не даје плодове, има тада да побесни бре!

Изгледа да је наш кризни штаб, који је стално у кризи, склопио савез са короном, па јој је наредио да од 22:00 по кафићима и кафанама напада само невакцинисане, ваљда ће их тако корона натерати да се вакцинишу, па после кад се вакцинишу, као неће више да их напада…

Лудило…

Ако се народ Србије масовно не побуни овом лудилу са ковид пасошима, Србија ће нестати заувек, заувек, заувек, заувек…

 

Хиперинфлација у Србији 90-их година прошлог века. Дељење хлеба сиромашном народу…

Проф. др Алекса Милојевић: Зло дефлације, зло власти!


Процеси уништавања србског народа путем катастрофално лоше економске и финансијске политике истоветни су и у Републици Српској, и у Србији, суштина им је иста, са малим разликама у форми примене. Заједничко је то, да су народ свесно издали и продали на путу уништења, у оба ова територјална подручја где живе Срби и остали грађани, и људи из политике (властодржци), и интелигенција, односно људи од струке: економисти, банкари, школовани и образовани људи. Они су у задњих 150 година убедљиво највећи непријатељи србског народа!

Наравно, имамо ми и часну интелигенцију и стручњаке попут професора Милојевића, али они су на сваки начин маргинализовани од стране издајничких власти, њихов глас истине је тотално блокирам за народ, да га чује, једино медијско место преко кога он може допрети до народа је интернет.

Зато пажљиво слушајте и настојте да разумете суштину бруталних економских превара, на обе стране Дрине, све је то једно те исто: Додикова влада, Тадићева, Николићева…

Узмимо пример нас у Србији, будући да професор пише о ситуацији у Р.С. Од када је дошао на власт ДОС, почела је невиђења пљачка (неолиберални концепт „приватизације“), пустошење и руинирање србске привреде и индустрије, немерно и свесно, али истовремено вам на строго контролисаним медијима наша издајничка интелигенција (економисти, банкари, професори универзитетза, финансијски стручњаци…) с лизана са властодршцима из свог уског личног интереса, објашњава да пљачка није пљачка, већ: „транзиција“, „прилагођавање светском тржишту“, „то је неминован процес после распада комунистичких држава“ и зато се морамо „интегрисати“ у (?) „цивилизовани свет“.

Путем чега?

Каво глупо питање? Па путем магле: „евроатланских интеграција“ … „уласка у ЕУ“ и тек када се „интегришемо“ и тек кад ко зна кад, јер нико од њих вам не објашњава када ћемо да се „интегришемо“ и уђемо у те „рајске просторе среће“ попут „ЕУ“, будући да су то „врло компликовани“ и „непредвидиви процеси“, али ћемо ући некада, и тек кад уђемо у те „рајске просторе“, тек ћемо онда бити богати и срећни, тек ћемо онда живети боље.

Дакле, ви видите да се привреда разбија, пљачка, радници се отпуштају због намерног уништавања фирми, губите посао, лоше живите, опхрвало вас је све више сиромаштво, а „интелигенција“, у коју се претходним образовањем у обичан свет усадио стереотип страхопоштовања: „то су људи од науке, еј“ … „они говоре само истину“, „професори су то, бре…“ и зато у обичним главама рађа се хаос, апатија и не пружање отпора пљачки и уништењу привреде, јер се верује „ученим људима“ и сви причају исто у званичним медијима, нигде не чујете супротна мишљења, ви пропадате, а „експерти“ вас уверавају да сте „на путу за рај“… тако да људи голу пљачку хипнотизирано прихватају као „неумитну транзицији“ и препуштају се банди пљачкаша да их „одведе у рај“, а свесни су да живе у паклу, јер излуђени, осиромашени и болесни, умирете лагано и нестајете, и ту и тамо погледате неку серију, утакмицу, тениски меч или филм на ТВ, не би ли се свесно заваравали да вам је тако лакше. Али умирање је умирање, било оно брзо или тихо, полагано. Гледали тв или не, ако се не одупирете свесно пропадању, све вам је исто…

Да би се свесно заглупљиван народ од стране „економиста“, „финансијских стручњака“ и „професора“ на државним јаслама, образовао, да схвати да екомномија није тако „јако компликована ствар“ како нам се свесно убризгује у свест, а све се то покрива гомилом неразумних термина и нових екомомских кованица, потребно је образовати се уз помоћ часних и поштених доктора економије као што је Професор др Алакса Милојевић.

Тада ће се видети, да је економија врло једноставна и разумљива ствар, са неколико кључних законитости које се морају испоштовати да би економија била здрава и у служби целине, народа, и свих грађана.

*****************

Аутор: Проф.др Алекса Милојевић
(директор економског института у Бијељини)

Зло дефлације, зло власти

Инфлација (раст количине новца и раст цијена), на коју се сви толико мрште, је права економска кијавица у односу на најопаснију економску болест дефлације (смањење количине новца и пад цијена) која већ разара наше економско ткиво са пријетњом њеног галопирајућег развоја. Колика је опасност те економске болести говори и чињеница, да ни једна земља, у новијој историји, није дозволила ту врсту авантуре. Ништа као дефлација не уништава тако брзо и тако темељито и друштво и привреду. Због тога је она означена највећим економским злом.

Као и свака појава и економија има своје разноврсне болести, теже и лакше, које не долазе саме од себе. Оне потичу од власти. Добра власт брани свој народ од економских болести, оздрављава економију и народ и тако му омогућава запошљавања и напредак. Лоша власт шири опасну заразу најразличитијих економских болести па и оних најтежих, какав је случај са најопакијом економском болести дефлације у коју смо дубоко загазили и која носи све пријетње нашег економског али и сваког другог слома. У прошлој години, падом цијена, појавила се болест дефлације.  Умјесто да је сва на ногама и да све звони на узбуну, наша Влада проглашавајући себе изузетно успјешном, рјешава проблеме тако што их не признаје, занемарује, једноставним навођењем (у економској политици) да дефлације у овој години неће бити. Као да ће непризнавање проблема довести до његовог рјешења.

Инфлација (раст количине новца и раст цијена), на коју се сви толико мрште, је права економска кијавица у односу на најопаснију економску болест дефлације (смањење количине новца и пад цијена) која већ разара наше економско ткиво са пријетњом њеног галопирајућег развоја. Колика је опасност те економске болести говори и чињеница, да ни једна земља, у новијој историји, није дозволила ту врсту авантуре. Ништа као дефлација не уништава тако брзо и тако темељито и друштво и привреду. Због тога је она означена највећим економским злом.

Новац потиче из производње. Ако нема роба нема ни новца. Умјесто да развију производњу и тако прибавља потребан новац, наша Влада посуђује, распродаје, увећава платне дефиците са иностранством као да тако може у недоглед. По свему судећи већ опасно ударамо у обале. Пријети нам озбиљна несташица новца. Пад цијена ће довести до нових пропадања предузећа и отпуштања радника са посла. Људи масовно неће моћи да остварују ни минималне куповине. Социјалне разлике ће се повећати. Сужават ће се круг људи који ће бити у стању да задовољавају своје потребе.

Пораст отицања новца због отплате кредита и намирења губитака (дефицита) са иностранством дјеловат ће на смањење његове количине што ће повећати дефлацију. Присутна је додатна тешкоћа која изражава посебност околности у којима се остварује дефлација код нас, што ће нас додатно притискати. И поред огромне несташице новца цијене ће ограничено падати. То ће повећати терет дефлације код нас. Новца ће бити све мање а цијене се неће значајније смањивати.

То зло долази из два правца.

Скуп домаћи новац због високог административног курса од око 2 КМ/Еуро и даље ће чинит иностране робе  јефтиним а домаће скупим. Погоршањем економских околности у земљи та разлика ће се повећавати. Повећават ће се могућности увоза а ограничавати могућности извоза. Да би савладали притисак прецијењене домаће валуте, да би извозили привредници ће морати да изврше додатни притисак на доле, прије свега на наднице и отпуштање радника.

Друго зло потиче из монополизације домаћег тржишта од стране иностраних роба и продаваца. Они ће задржавати релативно високе цијене јер домаћи произвођачи нису у стању да својим робама допринесу њиховом обарању.

Успорен пад цијена, убрзан пад надница уз пораст незапослености особине су наше дефлације које говоре о њеном погоршаном изразу и додатном оптерећењу.

Рјешење проблема је потпуно неизвјесно. Како из дефлације прећи у инфлацију, из већег у мање економско зло? Та могућност је у посједовању централне емисионе банке коју немамо. Оно што се назива централном банком код нас заправо је мјењачница. Које су границе наше издржљивости које нам одређује наша власт? Шта мислите?

%d bloggers like this: