Скраћена верзија – Зашто треба писати срБски, а не срПски


Слушајући емисије Милана Миленковића на његовом радију 2М, он се с времена на време спрда са онима који пишу придевну реч „срПски“ као „срБски„. Мени то не смета, може да пева песме о томе ако хоће и да се спрда колико хоће. Јесте, то није у складу са граматичким правилом једначењем сугласника по звгучности. Е, сад, има оних образованих људи који врло добро знају да то није у складу са једначењем сугласника по звучности, али они исто тако знају да од тог правила постоје и одређена одступања, то описују и школски уџбеици које су саставили наши врли лингвисти. О свему томе ширу верзију можете читати овде», а ово што сад пишем је скраћена верзија тог мог опширног текста, и целу идеју подржава и промовише један наставник срБског језика, то је Михајло Јелић.

Доста сам студиозно све ово проучавао док нисам написао тај дужи текст, читао сам књиге из библиотеке, преписку Вука Караџића са Копитаром и разним другим ученим људима тог времена, затим сам читао и наше уџбенике које говоре о тематици једначења сугласника по звучности, посећивао лингвистичке форуме по интернету, итд…

Погледајте прво шта о свему прича настваник србског језика Михајло Јелић…

Ми требамо писати „срБски“, каже наставник срПског језика Михајло Јелић

Линк ка видео прилогу на YouTube
Видео прилог можете скинути преко овог сајта.

 

Идемо даље…

У књизи: „Правопис српскога језика“ (Матица српска) у делу текста где се говори о једначењу сугласника по звучности, каже се да има и неколико одступања од овог правила, где се на стр. 36 помиње»:

20. Од изложених општих правила имамо неколико врста одступања, најчешће мотивисаних тежњом да се не замагли значење.“

, па се наводе примери. Једно од поменутих одступања, између осталог каже да се одступа и у овоме» (стр. 37):

(3) У властитим именима, транскрибованим и само делимично прилагођеним нашем правопису, и у изведеницама од њих.“

, па се наводе примери од којих је неке поменуо и наставник Јелић (тај део почиње од 36-ог минута). Међутим, на тој 37. страници и тридесет осмој» где се говори о тим одступањима, нигде се не помиње слична реч, попут речи „србски„, а смислено различита, али где се испред слова „Б“, налази „С“ као код „срБски“, да би могли да поредимо и да се уверимо у тачност аргумената за одступање од правила, али се зато такви примери наводе у уџбениику за I, II, III, и IV разред средње школе: „Граматика српскога језика» (Живојин Станојчић, Љубомир Поповић)  где се на 44. страни» указује да се то одступање врши у:

4) у писању сугласници остају неизмењени, што се звучности и безвучности тиче, у неким страним именима и придевима од њих изведеним: Вашингтон, вашингтонски, „ХаБсбург„, „ХаБсбурговци„, Питсбург.
Наглашавамо „у писању“ – јер говорна норма овде одступа од писане, тј. одсуство, у ствари, изговарамо као отсуство.

Str.-44
Док се у стручној књизи, под трагичним одкорењивачким насловом за србски језик: „Савремени српскохрватски језик»“ додаје и придев „Хабзбуршки»„:

е) А исто ово одступање у правопису чинимо каткад и у властитим именима из страних језика и у придевима изведеним од тих имена, па се тако пише: Хабзбурговци, хабзбуршки…“

Str.-103
И шта сад овде видимо?

Видимо дволичност, безобразлук и двоструке аршине наших лингвиста и осталих учених и преучених језикословаца у правопису свог сопственог језика, јер с једне стране они штите корен и оригиналност страних речи, страних властитих именица, као и придеве изведене од њих, али то исто одступање не врше када је реч о придеву изведеном од именице за њихов властити народ (ваљда), па као што су Хабзбурговцима који хтедоше да потамане србе, сачували оригинално име у писању, не мењавши слово „Б“ у „П“ у имену хабзрбуршке монархије, па тврде да треба писати „хаБзбушки„, а не „хаПсбуршки“, истим одступањем, У ИСТОМ ПРАВИЛУ, и са далеко више разлога (јер забога ради се о њиховом народу, о Србима…), требају да сачувају и слово „Б“ у придеву за име србског народа, односно ДА САЧУВАЈУ ОРИГИНАЛНОСТ ИМЕНА ЗА СРБЕ и у адекватном придеву! Па! С тога…! Истим аршинима треба да се одступи од истог правила (једначење сугласника по звучности) и у случају „тих проклетих“ Срба, па да се с тога у правопису успостави (ни по бабу, ни по стричевима), да је правилно писати „срБски језик„, а не „срПски језик“, као и „срБски народ„, а не „срПски народ“…!!

Друго, такође врло битно, пошто знамо да у србском језику постоји реч „срп“ која означава пољопривредну алатку, и сада ако би хтели да напишемо реченицу, примера ради: „Србску оштрицу треба дотерати и додатно наоштрити„, мислећи наравно на алат срп, а не на србе као народ, то фактички неће бити успешно, нико неће схватити да онај ко ово изриче у писаној форми, мисли на алат срп чијој речи „срп“ природно следи придевни наставак „срПски„, јер се придев „срПски“ користи као придев за народ. Међутим, истовремено, то ће и значити да је речи „срп“, одузето то да сходно природном саставу те речи и распореду слова, дода и логички придев који тој речи следи, а то је „срПски“…

Језик је за мене и неке моје другаре који су врло образовани, који наравно знају за једначење сугласника по звучности (и много што шта још…), много више него пука граматика, која наравно треба да постоји. Међутим, језик је толко дубок, толико дубоко обухвата човека и има дубок смисао за њега, то захвата неуролингвистику, језик је БИЋЕ народа, и зато послушајте емисију Древник која говори о срБском језику…

Древник бр.47. “Реформатор или плаћеник“ – 24.02.2018.(7526. сечко дан двадесет први)

Линк ка видео прилогу на YouTube
Видео прилог можете скинути преко овог сајта.

 

Михајло Јелић, наставник срПског језика – Требамо писати „срБски“


Требао сам о овој нашој битној србској језичкој проблематици да пишем раније, односно да изнесем свој став (износио сам само став других око овога „срБски»„), јер сада срби имају прече бриге, оне базичне, егзистенцијалне, матерјалне, нестајемо као народ, нестајемо као држава, породице нам се распадају, свађају се и убијају отац и син, браћа такође, пријатељи се разилиазе и крве, нестајемо као нација, потпуно смо аутистични на национално-културни идентитет, а по тој националној матрици нас уназад 100 и више година и уништавају, више наши откорењени „невидљиви“ интелектуалци, него видљиви спољни непријатељ од кога су се срби увек у својој историји одбранили. Страни душмани уништавају нас зато што смо Срби, а не зато што смо грађани, космополите, комунисти, јер грађанин, комуниста, космополита може бити и Словак који живи у Србији, неки Мађар, Словенац. А да о ситуација са издајом Космета и затрпавање Србије азилантима и не говорим. Ако као народ не реагујемо на сво ово уништавање Србије (такође и на уништавање у најбитнијој егзистенцијално економско-привредној сфери), за 5-10 година бићемо мањина у сопственој Србији, и све нациналне мањине, родне мањине, етничке групације (азиланти), имаће већа права од србског народа, који је као народ и нација крвљу стварао своју државу.

Дакле, да кренемо са овом нашом „срПско – срБском“ језичком темом…

Ми требамо писати „срБски“, каже наставник срПског језика Михајло Јелић

Линк ка видео прилогу на YouTube
Видео прилог можете скинути преко овог сајта.

Наставник срПског језика Михајло Јелић, говорио је о значењу србских речи из нутрине србског језика, о њиховој творби и њиховом настанку, из смисла речи-корена из кога су настале. Међутим, ја бих се осврнуо на оно око чег се ломе копља данас, а о чему је причао и дотични наставник, јер све више образованих људи иако знају да путем једначења сугласника по звучности „б“ прелази у „п“ (па се стога пише „срПски“ уместо „срБски„) инсистирају да се у фонетском правопису вратимо на старо писање те речи, тог придева, дакле „срБски“. И ја се за то залажем.

Ставио сам овај интервју са наставником срПског језика Јелићем, јер све то има већу тежину, будући да он зна граматику србског језика, предаје је, али он иде и даље и дубље од лингвиста сувоправилаша, мада ја не би као он и као врх свега, повезивао србски језик са светим писмом, јер србски народ са својим србским језиком постојао је и пре објављивања првог светог писма, више бих обратио пажњу и фокус на губљење смисленог значења србских речи, због извесних граматичких правила.

Заправо, повод за писање „срПски или срБски“ дао ми је Милан Миленковић са интернет радија „Снага Народа»„. Заиста је изванредан интелектуалац и Србин, и ради генијалну ствар, на генијалан начин, оно што је одавно требало неко да уради, елита, али ми немамо националну елиту, већ генијалне појединце. Он политички описмењава Србе путем својих емисија „Гнев Србије(наравно, у том тиму на заједничком задатку су исто тако вредни и изванредни новинари-водитељи са својим емисијама: Драгана Кукрић, Данијела Милошевић, Биљана Ђоровић, и остали које нисам споменуо, нека се не љуте… па техничари Ведран Гбин, Александра Арсовић). И ако је Миленковић левичар по сопственим речима (али левичар са израженим националним набојем и идентитетом. Постоје и такви левичари, а не само анционално-интернационални) покушава да посрби откорењене србе, тамо где још може да се прими, а може, неке је потребно само још мало погурати… да им врати самопоштовање што су Срби и макар мало да се приближе по идентитету оним најелитниим србима из 1914. који су били спремни да се жртвују зарад нације и заједнице, да одбране своје интересе, и пре свега интересе својих будућих покољња, а то смо ми данас!! Захваљујући њима, њиховој жртви, ми као Срби још постојимо, иако смо овако килави. Иде Миленковићу то, миц по миц, али иде! Но, дубоке су наше ране, тешко се излази из националног аутизма, али његов труд је свакако вредан и исплатиће се, ствар је времена и часа, то је сигурно! Отприлике 80% се слажем са оним што проповеда, али ето не слажем се по питању „срПски или срБски“, и још које чега, јер он углавном потенцира да они који по интернету у текстовим пишу „срБски“ да су неписмени пуноглавци (не познају правило једначења сугласника по звучности) са испољавањем неког лажног сајбер патриотизма, уместо у стварности, „на терену“.

Па вероватно има и таквих, али они су неважни, јер у стварности има доста оних који су писмени и знају за то правило једначења, а залажу се да се врати у писаном облику „србски“, а разлоге ћу образложити касније. Чак је једном Милан и карикирао мало то, да ми који се залажемо за писање придева „срБски“ сад као желимо да се вратимо на нама неразумљивом славеносрбском језику» из доба пре Вукове реформе. Није то баш тако, што ћу објаснити касније. Он упада у своју сопствену замку, за Деретића говори да је такозвани „историчар“ јер има диплому машинског инжењера. Има и ту диплому, но, тако он каже, Деретић, да је завршио и историју у Француској. Све једно, но Миленковић велича Вука Караџића, као „оца наше писмености“ који је био потпуно необразован, истина био је талентован и самоуки радник, али није имао никакво образовање. Рецимо да Деретић и нема диплому историчара, иако он тврди да је има, исто тако Вук није имао никакву диплому, није био лингвиста а „отац је наше писмености“, док је Деретић безвезњак, иако је самостално годинама „копао“ по историјским архивама и истраживао историју Срба. Мислим, треба имати исте аршине и за Деретића и Вука, и вредновати њихове стручне аргументе истим аршинима, а не за једног важи један аршин, а за другог нешто потпуно другачији. Рецимо, само да напоменем, дипломирани историчар Радован Дамјановић» који предаје историју у школи, а уз то је и лингвиста и палеолингвиста, исто прича што и Деретић за историју срба, и за ону лажну и за ону праву, само има свој сопствени начин када објашњава и образлаже историјске чињенице. То се може погледати у овом», овом» и овом» видео прилогу (најновије снимљено. Вреди погледати и његов Ју Тубе канал».). А, такође, на свој археолошки начин, оно што прича Деретић, као и историчар Дамјановић, потврђује и археологија, а о томе говори наш врхунски дипломирани археолог, др Ђорђе Јанковић, археолог који открива преваре састављача историје».

И хајде сад да се коначно конкретно бацимо на конкретне ствари, „срПски или срБски„?

У књизи: „Правопис српскога језика“ (Матица српска) у делу текста где се говори о једначењу сугласника по звучности, каже се да има и неколико одступања од овог правила, где се на стр. 36 помиње»:

20. Од изложених општих правила имамо неколико врста одступања, најчешће мотивисаних тежњом да се не замагли значење.“

, па се наводе примери. Једно од поменутих одступања, између осталог каже да се одступа и у овоме» (стр. 37):

(3) У властитим именима, транскрибованим и само делимично прилагођеним нашем правопису, и у изведеницама од њих.“

, па се наводе примери од којих је неке поменуо и наставник Јелић (тај део почиње од 36-ог минута). Међутим, на тој 37. страници и тридесет осмој» где се говори о тим одступањима, нигде се не помиње слична реч, попут речи „србски„, а смислено различита, али где се испред слова „Б“, налази „С“ као код „срБски“, да би могли да поредимо и да се уверимо у тачност аргумената за одступање од правила, али се зато такви примери наводе у уџбениику за I, II, III, и IV разред средње школе: „Граматика српскога језика» (Живојин Станојчић, Љубомир Поповић)  где се на 44. страни» указује да се то одступање врши у:

4) у писању сугласници остају неизмењени, што се звучности и безвучности тиче, у неким страним именима и придевима од њих изведеним: Вашингтон, вашингтонски, „ХаБсбург„, „ХаБсбурговци„, Питсбург.
Наглашавамо „у писању“ – јер говорна норма овде одступа од писане, тј. одсуство, у ствари, изговарамо као отсуство.

Str.-44
Док се у стручној књизи, под трагичним одкорењивачким насловом за србски језик: „Савремени српскохрватски језик»“ додаје и придев „Хабзбуршки»„:

е) А исто ово одступање у правопису чинимо каткад и у властитим именима из страних језика и у придевима изведеним од тих имена, па се тако пише: Хабзбурговци, хабзбуршки…“

Str.-103
И шта сад овде видимо?

Видимо дволичност, безобразлук и двоструке аршине наших лингвиста и осталих учених и преучених језикословаца у правопису свог сопственог језика, јер с једне стране они штите корен и оригиналност страних речи, страних властитих именица, као и придеве изведене од њих, али то исто одступање не врше када је реч о придеву изведеном од именице за њихов властити народ (ваљда), па као што су Хабзбурговцима који хтедоше да потамане србе, сачували оригинално име у писању, не мењавши слово „Б“ у „П“ у имену хабзрбуршке монархије, па тврде да треба писати „хаБзбушки„, а не „хаПсбуршки“, истим одступањем, У ИСТОМ ПРАВИЛУ, и са далеко више разлога, јер забога ради се о њиховом народу, о Србима… требају да сачвају и слово „Б“ у придеву за име србског народа, односно ДА САЧУВАЈУ ОРИГИНАЛНОСТ ИМЕНА ЗА СРБЕ и у адекватном придеву! Па! С тога…! Истим аршинима треба да се одступи од истог правила (једначење сугласника по звучности) и у случају „тих проклетих“ Срба, па да се стога у правопису успостави (ни по бабу, ни по стричевима), да је правилно писати „срБски језик„, а не „срПски језик“, као и „срБски народ„, а не „срПски народ“…!!

Погледајмо сад смислено ово правило одступања од једначења сугласника по звучности, по ономе што сами лингвисти прописују, па с тога кажу:

„Од изложених општих правила имамо неколико врста одступања, најчешће мотивисаних тежњом да се не замагли значење.“

Кажу да се не замагли значење. Да, али са „српски“ језик и „српски“ народ се не само замагљује значење и смисаона јасноћа (о ком народу се ради) имена србског језика, и србског народа у сложеницама, што је изведено из властитог имена за србски народ: „Срби“, него се то име у писаном облику и поништава, тј. име србског народа, претвара се у другачије значење, значење о ком народу се ради, о имену тог народа. Јер, ако заиста желите да строго научно објасните само из ове сложенице „срПски језик“, гледајући дакле само њу, у односу на то о ком народу се то ради, ви би помислили да се то ради о неком народу који се зове „Српи“.

Међутим, пошто је јасноћа имена замагљена, ви гледајући научни поступак, исправно значење имена народа за језик, а нејасно написано, морате да тумачите и растумачујете лингвистичким поступком, да би погрешно написано значење, постало правилно и јасно у НЕПОСРЕДНОМ значењу (у јасноћи имена за народ, за Србе, јер по свом властитом имену за народ „Срби“, Срби су истим именом ословили и свој језик) и ви тако нејасно написано растумачујете, растумачујете и објашњавате строго лингвистички да се „срПски“ односи на Србе, а не на Српе, јер се слово „б“ путем једначења сугласника по звучности, претворило у слово „п“.

Али, ако случајно „СрБислав“ погрешно напишете са „СрПислав“, ви погрешно значење и јасноћу објашњавате и тумачите обичном грешком, јер иза погрешно написаног имена за СрБислава не стоји никакво лингвистичко првило, већ се ради о обичној правописној техничкој грешци, што и јесте тако, јер сте можда брзо писали, били сте преморени па с тога и погрешили у писању..

Међутим, сва властита имена, било за народ или имена људи, она морају да се препознају НЕПОСРЕДНО одмах приликом погледа на натпис, јер ако погрешно написано име за СрБислава у виду „СрПислав“, не говори о истом човеку, како онда у својој непосредној суштини значења, погрешно написано „срПски“ може да се односи на Србе? Не, то не може, јер исто се тако губи и смисао и јасноћа имена за народ у писаном придеву „срПски“, за Србе, али пошто се путем аутоматизма дугог 150 година после Вукових реформи (и преношење с колена на колено), у обичним људским главама утиснуло да се придев „српски“ односи на Србе, иако сам НАПИСАН придев на то не упућује, ти ОБИЧНИ ЉУДИ (НАРОД) иако је погрешно значење за име србског народа у написаном придеву „срПски“, знају да се то односи на Србе, иако појма немају да је то добијено путем граматичког правила једначења сугласника по звучности, што значи да је ИСПРАВНО ЗНАЧЕЊЕ, ПОГРЕШНО НАПИСАНОГ ИМЕНА ЗА СРБЕ У ПРИДЕВУ „СРПСКИ“ ушло у „аутоматски програм“.

Све ће ово бити јасније када простудирамо целу ствар са речју „Грб„, која се мало користи, и у говору и у писању, али постоји у србском језику. Реч „грб“ је појам за неки уцртани знак на застави одређене земље. На њему се не примењује правило једначења сугласника по звучности, и он када се пише, пише се као „грБски“, а не „грПски“.

Е, сад… идите улицом и питајте пролазнике: „Шта је то грПски знак“?

Наравно, пре тога немојте да им 2 сата причате о једначењу сугласника по звучности, и како по томе настаје придев „срПски“.
Огромна већина неће знати шта је „грПски знак“, јер, аутоматски и рефлексно огромна већина упитаће се сад: „шта је то Грп“ (?) да би докучили шта значи придев „грПски“, који је изведен из корена те речи „Грп“, тако ће они претпостављати.

Међутим, и хипотетички, када би се реч „грб“ са својим придевом „грБски“ користила много у србском језику, као што је случај са именом србског народа „Срби“, тада би се значи примењивало правило једначења сугласника по звучности, као за „Срб-и – срПски“. Тада би се погрешно написан придев „грПски“, и заправо смисао тог придева и непосредно јасно значење, АУТОМАТСКИ правилно тумачио у непосредном значењу у главама обичног човека, иако је у смисленом облику погрешно све написано (фонетским правописом), као код неправилно написаног „срПски“, јер би се то рецимо, као и за „срПски“, 150 година употребљавало у писању, па би и тај неправилно написан придев „грПски“, путем мисаоног аутоматизма утренираваног 150 година (у главама људи то би било као нешто попут компјутерског програма, кога ви нисте свесни, али он аутоматски функционише у вашој глави), прешао у правилно и јасно значење, нашта придев „грПски“ не упућује, али ти обични људи би знали (за кога тобоже ти данашњи језикословци толико брину, да све разуме) да се „грПски“ односи на „Грб“, а не на „Грп“. Научно гледано, као ни у случају са „срПски“, не би било потребно да лингвисти тумаче право значење погрешно написаног, јер би усађен „програм“ сам радио за себе, а не разумевање и схватање смисла и значења речи, придева.

То је то, драги моји лингвисти, језик је много више него што ви тврдите, а тврдите да му је основа искључиво за „споразумевање међу људима“. То, да, стоји једним важним делом, али ЉУДСКИ језик је много, много, више, он је круцијално битан у размишљању, јер све што је човек постигао, постигао је путем језика кроз размишљање унутар свог ума, стваралачког и филозофског размишљања путем језика, а не ГЛАСНИМ споразумевањем са људима, у томе је разлика између језика човека, који је артикулисан, и животиња, чији је језик не-артикулисан, и искључиво им служи за споразумевање, оне не могу са ав-ав да размишљају и стварају, као човек унутар свог АРТИКУЛИСАНОГ језика. Када не би унутар свог ума човек могао да размишља својим артикулисаним језиком, он не би могао ни гласно да изговара АРТИКУЛИСАНЕ речи (већ неартикулисане – као животиња), које су претходно биле мисли.

На почетку беше: Слово (у уму прелази и у слику), Мисао, па тек онда дође Реч.
То је тајна артикулисаног ЉУДСКОГ језика, који омогућује стваралаштво, иначе си само несвесна биолошка животиња.

Узмимо само нашег Теслу, он је све створио у својој глави путем србског језика, путем размишљања, то је он лично говорио, где му је мисао прелазила у слику и визију, и повратно, визија и слика у коначну закључну генијалну мисао самог решења открића, у коначан Теслин увид, закључак, и на крају непогрешивост конструисаног апарата којег је измислио, који је одмах функционисао и радио без грешке. И то је све остварио путем србског језика унутар свог размишљања, а не говорећи га ГЛАСНО у споразумевању са људима. То је и кључ за писани језик, због смисла на који упућује, реч мора бити правилнио написана, јер она прво дотакне мисао, која је пропусти кроз размишљање смисла и значаја, и ако је погрешно написана, погрешан је и смисао, без обзира на ваша лингвистичка правила, која су наравно потребна, али имају одређену границу и лимит. Језик је пре свега духовна категорија.

Даље….

Морамо узети у обзира да је путем „срПски“ узурпирана и преузета реч „Срп“, која је већ „заузета“, јер оригинално и реално постоји, и представља пољопривредни алат Срп, који, узгред буди речено, може служити и за клање нечијих глава, а не само за „срПовање“ срБског народа у писаном језику. Симболика је јака, ми смо још у језику приликом Вукових реформи нудили свој национални идентитет на само-клање другима, али то у језику није болело, то је дошло касније, и у биологији. Јер, тако то иде код самопорицања и одрођивања од сопственог идентитета… прво у језику, па онда на биолошком нивоу, зарад југословенства, космополитизма, а „извођачи радова“ ће се лако наћи, ко би други био, него наша „браћа“, којој смо и поклонили наш срБски језик. Заиста, симболика је велика, не разумеју ово сви.

Зато нам се и догађа, то што нам се догађа…
Има и другог, још за жив језик и правопис битно…

Ово се мени стварно десило, не измишљам.

Пре једно месец дана био сам код комшија на кафу, и ту се нашао и један други комшија, из друге зграде, који има викендицу на борском језеру одмах близу викендице ових комшија из моје зграде. Започела се прича… и овај комшија из друге зграде рече да, пошто дуго није био на плац, треба српом да покоси огромно растиње, јер му је овај комшија из моје зграде стално то говорио да уради, будући да он редовно одлази на свој плац, па види у пролазу и његов, но овај је мало лењ.

И ја се у магновању сетих да га упитам нешто око српа, користећи придев „срПски“, али као што је ред (пошто реч „Срп“ већ САМОСТАЛНО постоји у србском језику), за алат срп, а не за жив народ, за Српе, односно Србе, и упитах га:

„Јели, јел си проверио оштрицу срПског сечива, можда ти је срп туп, па треба да га наоштриш“?

Јасно сам рекао и нагласио „срПски„?

„Не, добар ми је срп“, рече овај.

Дакле, тај комшија је придев „срПски“ схватио у непосредно-конкретном значењу, повезао је са алатом, а не са језиком, па да ме исправља.

Дакле, иако знају за једначење сугласника по звучности, људе страшно иритира ово повезивање српа као алата са Србима као народом, јер снажно осећају да се и у писању мора строго и дословно поштовати име за њихов народ, па сходно томе, унутар фонетског правописа, треба писати ЕТИМОЛОШКИМ ПРАВОПИСОМ – „срБски“. Још када знају да се у страним именима као за Хабзбурге одступа од овог правила, па се не пише фонетским правописом „ХаПсбуршки“, већ етимолошким „ХаБзбуршки„, то лицемерје јако иритира обичног човека, тада људи и сами виде да се ради о тешком безобразлуку, лицемерју, бестијалној сујети, откорењивању наших интелектуалаца-сувоправилаша, јер исто правило одступања не користе па да се пише и за име Срба „срБски„.

Наравно, да би одбранили своју браншу и доминирали у својој сујети над „глупим“ народом, они тврде ово, то сам скинуо са Вокабулар» форума…..

Д.М.

„… Овим дајем себи шлагворт за објашњење лингвистичког аспекта. Наиме, недавно сам на Фејсбуку написао коментар баш на ову тему и упитао присутне коментаторе, заговорнике „србске“ верзије, како би им се допало да наставе да изговарају речи „српски, чешки, руски, енглески, норвешки, рашрафити, збарити, срце, суза итд.“ а да пишу „с(е)рбски, чехски, русски, енглезски, норвегски, разшрафити, сбарити, с(е)рдце, солза“ или томе слично, сходно правилима која би евентуално налагао етимолошки правопис. Наравно, кад некоме ким се лако манипулише (па им је мозак испран а не знају да су искоришћени као карика у процесу нечијег туђег политичког или незнамтинијакаквог успона) представите како би изгледала читава ситуација која би настала увођењем једне „ситнице“ као што је слово Б у речи „српски“, онда се људи мало и замисле… Е, замислимо се сви!“

Види се одмах ово лицемерје и безобразлук, јер наводно каже:

„представите како би изгледала читава ситуација која би настала увођењем једне „ситнице“ као што је слово Б у речи „српски“, онда се људи мало и замисле… Е, замислимо се сви!“

Па већ сте увели, односно оставили, ту „ситницу“ „Б“ у „ХаБзбуршки“, за туђе име, а за срБско да остане „П„! Види се да овај појма нема шта је идентитет! Он идентитет доживљава у сувопарном граматичком правопису. Не схвата дубину, духовно, идентитетно и етимолошко значење имена, јер постоји и вибрира само у правилима, само у граматици. Е, не може одроде србски! Има исто одступање од правила да буде и за „срПски“, па да се пише „срБски“!

Друго, не изговарају сви „срПски“ кад причају, има их који изговарају и „срБски“, што уопште није тешко како то лингвисти представљајују, као народ „лооооми језииик“ да каже „србски“. Филолог Др Калезић управо у овом» тексту говори да је „срБски“ ступило у правопису, јер се сматрало да више од 50% народа изговара „срПски“.

А како се то мерило?

Као и Др Калезић, тако и други филолози и лингвисти причају: „Језик је жив, он се мења, па се развија, некад и вене, слаби…“ итд… Па не мења се језик сам, људи му дају живот, и мењају га, не мења језик сам себе, јер ако прихватимо то правило да се језик сам од себе мења јер: „Језик је жив, он се мења.“ онда ћемо за 10-ак година збога мноштва англизама, где се у сленгу усвајају стране речи са србским префиксима попут: „најхот„, „најстајлинг(то се може наћи на форумима где претежно пише најмлађа генерација), почети да причамо и пишемо србско-енглеским језиком. Језик се код народа и у сленгу не мења сам од себе, већ од оних конкретних медија и других конкретних  утицања која утичу на то, и зато су лингвисти и филолози дужни да штите свој језик од откорењивања и мењања, у противном, за 20 година причаћемо и писати како је нека политичарка „најхот“ а не „најдражеснија„, а тиме ћемо и идентитет променити из корена, јер у језику све почива, и све се завршава. А пошто смо данас скоро 80% аутистични на сваку националну вредност, за 30-40 година изумреће и тих 20% што држе до свог националног идентитета, па ће онда неки разсрб рећи:

„Па људи, зашто ми уопште причамо и пишемо срПским језиком, дај бре људи да пишемо и размишљамо на енглеском, шта има да се мучимо са нашим старим архаичним српским, ионако смо сви у сленгу прешли на полуенглески језик.“

Друго, и по томе што неко изговара срБски, а неко срПски, није потпуно тачно и егзактно правило „пиши као што говориш, говори као што пишеш.“ То се види и у другим примерима, рецимо мој драги деда Божин није умео да каже правилно моје име „Небојша“, већ „Небоша“, тако је и писао, али то је мени било симпатично. У битним стварима као што је властито име за народ, за србе -„Срби“ – изведени придев треба да се пише етимолошким правописом као „срБски“, а не фонетским, јер губи се прави смисао и јасноћа оног нашта написано упућује, а све то је веома битно за питање идентитета и порекла народа који је створио срБски језик, а то су Срби, не срПи!

Треће, не можеш ти, као лингвиста са Вокабулар форума, унутар свог језика упоређивати како пишеш свој језик и како стране језике, па да сходно томе, своје етимолошки погрешно написано име у придеву „срПски“, оправдаваш тиме што због правила једначења сугласника по звучности, мораш и стране језике унутар свог језика да пишеш у придеву етимолошки погрешно, ако то већ урадиш за „срБски“, и све оне друге речи за које важи правило једначења сугласника по звучности (у фонетском правопису), па да је стога неизводљиво да се пише „срБски“, јер онда мора и на свим другим речима да се од правила одступи. Не, ЗАБОГА, ЗАБОГА… то није тако, ако си могао да одступуш од ФОНЕТСКОГ правописа па пишеш „хаБзбуршки“ етимолошким правописом, можеш и етимолошким правописом да пишеш „срБски“, за име твог народа одроде, а остале речи пиши у сагласности са једначењем сугласника по звучности и фонетским правописом, не етимолошким, јер оне нису битне за идентитетно име срба, већ само придев „срБски„! Твој србски идентитет је у твом имену србине! Не у чешком (чехски) и енглеском (енглезки)! Пазите како он доводи у исту раван и значај етимолошки неправилно написан придев „срПски“ за србско идентитетно име, упређује га са безначајним ЗА ИДЕНТИТЕТ срба, безначајно етимолошки написане погрешне изведенице: „разшрафити“, „сбарити“, „с(е)рдце“, „солза“. Па није бре откорењени лингвисто идентитет срба у именима тих речи, у шрафовима, доста нас ви „разшрафљујете“ у појам, већ у имену за србе! Није твој предак Србин гинуо бранећи граматику и једначење сугласника по звучности, да би ти данас живео у слободи, он је гинуо бранећи име срБско!

То име мораш да поштујеш, и као придев, да увек остане „Б“ – и етимолошко „срБски“!

Ниси се родио србине као неписмен, из граматике, из једначења сугласника по звучности, већ из срБске колевке! И шта брига енглезе и чехе како ми пишемо придеве за њихове језике, њима је битно како их пишу они сами унутар својих језика, а не срби у србсском.

Ево како то раде енглези, извучено из Нортон енглеско-србског речника…

English, чита се, односно изговара, као „инглиш“ [‘inggliš].
Овако написана реч „English“ има 2 значења. Прво значење је да је то именица, тј. властита именица за народ, а друго значење је да је она придев. У оба значење или случаја ова реч се исто пише, као „english”. Као именица, овако написан реч english има и фукцију множине за именовање народа, односно енглеза и значи=“Енглези“, али се испред речи дода префикс „The”, па се пише „The English”.
Као придев овако написана реч english означава и име језика којим енглези говоре, и значи „Енглески језик“, а исто значење има и када се напише „English language“. У свим овим значењима реч „english“ не мења облик У ПИСАНОМ ОБЛИКУ, пише се исто, дакле не мења се корен „eng“. Дакле, енглези се због било ког правила не откорењују, нити се самопоричу као Срби (не одричу се свог имена) у свом писаном језику, јер и када реч означава име народа, и када означава име језика, увек се пише исто, као „english“.

Поред више лоших ствари, Вук је учинио и неке добре ствари, заиста је књижевни језик приближио народу, али то је слаба сатисфакција за нас Србе, с обзиром да је од аустроугара и њихове продужене руке Јернеја Копитара, Вук искоришћен за разбијање србског идентитета путем „реформе“ језика, не би ли се тако срби утопили у неку врсту аустро-словенства, и да наравно временом „легну на руду“, да се покатоличе, што се и дешавало! Да Аустроугарска није финансирала Вукове реформе, Вук никада не би могао да учини било шта, а само наивни и глупи могу да верују да су аустроугари помогли србима да се описмене, да уведу ред у свој правопис, из чисте љубави, као ето воле Србе, не могу да живе без њих, па им помажу

О разбијање Срба путем језика и удаљавања од руса и словенства говоре многи аналитичари и стручњаци, један од њих је и Др Зоран Милошевић.

Интервју проф. др Зорана Милошевића за „Борбу за веру“:
http://goo.gl/6nJvFT

„Овде морам рећи да је у Украјини покушао да деструктивно делује на разбијању језичког јединства „Украјинаца“ и Руса, а по обрасцу примењеном код Срба (уз помоћ Вука Караџића), Јернеј Копитар. Наиме, језичком реформом Вука Караџића иза које је стајао Копитар, тачније Беч и Ватикан, разбијено је језичко јединство Срба и Руса. Копитар у Украјини није имао успеха, али је његов образац касније примењен са успехом. Наравно, поново је примењен код разбијања српског језика током последњег рата и одвајања Босне и Херцеговине као посебне државе, а потом и Црне Горе. Да не заборавим рећи, Јернеј Копитар је за ово одликован два пута (од Беча, а потом и Ватикана ), а у образложењу стоји да је то орден за разбијање језичког јединства Јужних Словена.“

Др Зоран Милошевић: Улога Јернеја Копитара у унијаћењу Срба:
http://goo.gl/698yrW

„У временима када су Срби страховали за свој идентитет, посебно религиозни и национални, приближавали су се Русији. Када би, пак, Русија била слаба, а утицај западних центара моћи у Европи растао, Србима су се наметале реформе које су превасходно имале за циљ удаљавање Срба од Русије. Према научним сазнањима, реформа српског језика коју је извео Вук Караџић, а подржала Аустроугарска у лику Јернеја Копитара, ради – слободно можемо рећи – редефинисања српског идентитета, те формирања код Срба идеологије аустрословенства и услова за њихово покатоличавање, омогућила је каснију деструкцију српског језика, како у смислу онемогућавања развоја језичке културе неког вишљег нивоа, тако и у смислу саме језичке дезинтеграције, са не тако малим последицама и на политичком пољу.“

Др Зоран Милошевић, Александра Мировић:
http://is.gd/OcfYR7

„… Вук је брзо радио и наметао своје ставове. За само четири године од прве збирке простонародних песама Вук је извршио готово све припреме за главни свој ударац: издао је другу потпунију збирку народних песама; штампао прву граматику; кренуо у отворене, оштре полемике са тада најчитанијим романсијером који пише на славено-сербском, Милованом Видаковићем; по кратком поступку је решио и сва преостала питања азбуке; да би најзад, у сарадњи са Копитаром, који се с разлогом сматра и коаутором, завршио Српски рјечник. Занимљив је податак да није услишена молба Лукијана Мушицког (на слици изнад») да бар у наслову овог дела стоји србски као етимолошки траг изворног имена нације којој Рјечник припада. Потом је 1827. године објављен и Вуков Први српски буквар, мада ће се доста касније испоставити да ово ипак није био први буквар код Срба…“

Једна од најбитнијих ствари да се из ових наведених цитата схвати суштина Вукових реформи, је то, да је аустроугарска наградила Јернеја Копитара за језичко разједињавање јужнословенског јединства, а онај ко награђује зна шта ради, јер зна како се разграђује национални идентитет и онај заједничко-словенски. Друга ствар је интелектуалци у Вуково време, образовани интелектуалци, и интелектуалци данас. Данас их имамо ко плеве, и баш данас смо потпуно аутистични за национални идентитет, потпуно, потпуно разбијени и разједињени, док за време Вука било их је врло мало, али су зато држали до србског националног идентитета, зато је и Лукијан Мушицки» (владика, песник, писац, филозоф, правник, … “ Поред грчког и латинског, он зна неколико европских језика и познаје скоро све веће песнике античког и новог доба“ помагао је Вуку у реформи) инсистирао код Вука „да бар у наслову овог дела стоји „срБски“ као етимолошки траг изворног имена нације којој Рјечник припада.Вук му није удовољио, али Јернеју Копитару удовољи све што треба.

А погледајмо још једном каква нам је данас ситуација, управо са горњим цитатом са тог лингвистичког форума који се зове „Вокабулар“. Вокабулар је страна реч – адекватна србска је „речник“. И ови ће да бране србски језик од туђица?!

За разлику од супер образованог Мушицког, тај дотични лингвиста говори да онај ко жели и инсистира да се нека реч пише етимолошким правописом, унутар фонетског правописа, да он малте не манипулиша масама, да им испира мозак и ради за неки страни туђи интерес. Какав бесмисао, и баш ће он да нас брани од туђег интереса, а његов форум за свој назив користи туђицу за назив. По њему, значило би да је Мушицки радио за туђи интерес, али аустроугари нису наградили Мушицког за разбијање србског идентитета у језику, већ словенца Јернеја Копитара!

И оно најважније, ако су ти исти лингвисти, који говоре да се убацивањем етимолошког правописа за неке речи унутар фонетског, испире масама мозак, коме онда они испирају мозак када у истом том фонетском правопису одступају за Хабзбурге, па уместо фонетског „ХаПсбуршки“, пишу етимолошки „ХаБзбуршки… а етимолошко „СрБски“ не може да се пише, већ мора фонетско „срПски“!!

Кој безобразлук, која шизофренија…!

На том истом форуму можете прочитати да се тај „народни“ језик још више после Вукових реформи приближио народу, том обичном човеку, међутим, то је обична лаж. Данас је потпуно иста ситуација као и пре Вукових реформи, да би обичан човек из народа читао било које књижевно штиво, а поготову филозофско и стручно, он мора поред себе имати и дебелу књигу, лексикон страних речи и израза, јер без знања значења гомиле тих туђица, обичан човек не може схватити суштину написаног, а постоје толико много адекватних србских речи за туђице. Рецимо, уместо речи „правопис“ лингвисти више воле да користе за исто значење туђицу „ортографија„, што обичан човек неће одмах разумети, а имамо гомилу таквих сличних примера. Тиме се прави хаос у уму обичног човека, јер губи се ток мисли, ТАЈ НАЈБИТНИЈИ ПОВЕЗАНИ И НЕПРЕКИДНИ МИСАОНИ ТОК ТОКОМ ЧИТАЊА и непрекидно психичко стање пажње, што је најбитније за разумевање и стварање закључака. Туђица све то прекине код обичног човека, тај ток мисли, јер: „хоћеш да схватиш нешто брале“? Може, може… али мораш бити професионални интелектуалац, не може то тек тако, какав народ, какав обичан човек.

Ево, узећу један пример из Вујаклије (стр. 1002), где се за већ познате појмовне речи из србског језика користе туђице, чија се значења апсурда ради, после објашњавају србским појмовима, да би обичанан човек све то разумео (?!), а већ постоји србска мисаона реч!

Чему онда срБске речи, ало?!
Чему онда срБски језик!!

То је шизофренија, таквих примера има мали милион, а показно, ради се о изразу „центрифугаланцентрифугална сила“ и „центрипеталан центрипетална сила

центрипеталан (лат. centrum, средиште, refere, тежити чему)

средотежни, који тежи (ка) средишту; центрипетална сила,
фил. сила која је стално управљена средишту; супр. центрифугалан

центрифугалан (лат. centrum средиште, fugere бежати од)

средобежни, који тежи да се удаљи од средишта; центрифугална сила,
средобежна сила, сила која се јавља као реакција средотежној сили
услед кретања по кривој путањи… итд…

Па зар није примереније и правилније, ако вам је до народа језикословци, лингвисти и интелектуалци, да би он разумео ваше књиге, да се користи србска и одмах препознатљива реч и појам „средотежна“ сила (због непрекидног стваралачког миосаоног тока), уместо „центрипетална“ сила, као и „средобежна“ сила, уместо „центрифугална“ сила, ало?

И шта ради обичан човек када наиђе на гомилу сличних туђица приликом читања? Изнервиран узме и баци књигу и лексикон. А поента свега је и кад се научи значење туђице, оно се временом код неутренираних губи (код професионалних утренираних интелектуалаца не), па с тога више пута треба да се читају ти лексикони страних речи и израза, не би ли обичан човек нешто запамтио по аутоматизму.

И чему служи онда србски језик?
Служи као окосница да се уведе што више туђица, иако имамо толико много србских речи које прекрива прашина.

Интересантно је, то сам запазио, да од образованих највише песници инсистирају на „срБски“. Рецимо, песник и књижевник, мој пријатељ, велики СрБски Посвећеник, Драган Симовић» инсистир на „срБски„.

Ако идемо у прошлост, то исто је инсистирала и наша чувена песникиња Милица Стојадиновић Србкиња» (1830—1878).
Било које штиво да је писала, користила је придев „срБски“, као и у доњој песми.

У Споменицу Минки Караџић

У туђини именом се дичиш
Србског Рода ког достојно носиш;
њим се дичиш, а ти с’ дика србству,
јер му светлаш образ у туђинству.

Даље, даље, ништа лепше није
но кад љубав к роду срце грије,
то је накит Србину, Србкињи
ил’ у дому или у туђини.

И јошт једно: из далека света
кад ти душа отаџбини лета,
у Фрушкој се Гори ти устави
и мене се онда ти спомени.

1851.

То исто ради некадашњи млади песник, Павле С. Поповић Шапчанин» (1827—1847)
Његова песма…

Србским Одпадницима

Идите само од нас, ми нећемо никад вас жалит’!
Нити бојимо се ми да ће нас мало остат’.
Липа кад оће да цвати, осушено да јој се грање
Окреше, волије још; боље ће цватити тад.

Сви су они знали за Вуково једначење сугласника по звучности, али су инсистирали на етимолошком правопису код придева изведеног из именице „Срби“, инсистирали су на „срБски“. Попут Лукијана Мушицког, који је у писању користио „срБски“, тако је из тог доба и наш велики срБски мислилац, песник, књижевик и писац, Петар Петровић Његош, у свом највећем и непревазиђеном књижевном делу „Горски Вијенац»“ (штампано 1847. год.) у писању користио придев „срБски“, а не „срПски“!

У то се можете уверити на овој», и овој» страници оригиналног Горског Вијенца. Дакле, по том питању образовани, и пре свега МУДРИ и ДАЛЕКОВИДИ ЊЕГОШ, се није слагао са необразованим Вуком Караџићем, који никакво образовање није имао, то се зна! Био је талентован и самоук, то стоји, али није био образован!

Да би се величале Вукове „реформе“ дуго се од разноразних језикословаца, интелектуалаца и лингвиста у СФРЈ, тврдило како је Његошев Горски Вијенац потврда Вукове реформе, што се може видети и на доста данашњих сајтова, а ја ћу навести пример где се рецимо на сајту основне школе „Вук Караџић“ из Сочанице» говори ово:

„… 1847. је година Вукове победе, и година у којој је коначно доказао да је српски народни језик једини прави језик Срба, тј. да је старословенски језик мешавина рускословенског и српског народног језика без чвршћих правила. Те године издате су четири књиге Вука и његових сарадника:

* Превод „Новог завјета“ са црквенословенског на српски језик, аутор: Вук
* „Рат за српски језик и правопис“, аутор: Ђура Даничић,
* „Песме“, аутор: Бранко Радићевић
* „Горски вијенац“, аутор: Петар Петровић Његош.

Издавањем Горског вијенца, доказано је да се и највећа филозофска дела могу писати чистим српским народним језиком.“

Хмм… добро, но хајде да поступно корак по корак видимо да ли је то баш тако.

Када је путем интернета широј јавности од пре неколико година постао доступан на увид изглед оригиналног Горског Вијенца у дигиталној форми, наши откорењени сувоправилаши-лингвисти су се нашли у јакој неприлици, јер је било јасно да је сам Његош писао придев „срБски“, а не „срПски“, иако је знао за Вуково једначење сугласника по звучности, тако да ове догме: „Издавањем Горског вијенца (1847.), доказано је да се и највећа филозофска дела могу писати чистим српским народним језиком.“ није остало ништа, разбијена је у парампарчад (али не само по овоме „срБски“, већ и у неким другим аспектима, но то ћу навести на крају). Што се тога тиче, ствари су јасне! Међутим, пратећи језички форум „Вокабулар“, један лингвоста (Ђ.Б.) невешто све то правда тврдећи, цитирам:

Горски вијенац је штампан старом ортографијом, отуда у њему „србство„.

Ето, уместо србске речи, користи туђицу, али то има разлога, да видимо шта је у питању?

За оне из народа који то не знају, хајде прво да видимо шта значи несрбска реч „ортографија„. На том истом форуму, где тај дотични лингвиста тврди то што тврди, за значење речи „ортографија“ каже се следеће: ортографија (гр…писање) правилно писање, правопис; вештина нацртати усправну страну неког тела онако како пада у очи. На Википедији за значење речи ортографија пише следеће: Правопис или ортографија (грч. ortho – исправно, и грч. graphos – писмо) је скуп општих, важећих правила писања неког језика. Писање уз непоштовање неког од тих правила се назива правописном грешком. Прво што увиђамо, дотични лингвиста, који би у србском језику требао да чува србске речи од отуђења, када говори о Горском Вијенцу, користи за обичан народ нејасу грчку реч „ортографија“, уместо да за исти израз користи јасну србску реч: „правопис“ па да каже, и да тако свима буде јасно шта каже:

Горски вијенац је штампан старим правописом, отуда у њему „србство„.

Но, тај лингвиста врло добро зна, да ће том страном речју учинити то да кад то прочита обичан човек, брзо ће одустати да пронађе смисао реченог (шта му бре дође та „ортографија?“) и све ће протумачити, ако би га неко питао за објашњење:

Не знам бре брате шта је рекао, не разумем ништа, али види се да је много паметан човек…

То намерно раде наши интелектуалци, највећа већина (не баш сви), што више туђица користе у говору, да га маса слави, иако га ништа не разуме (а понекад у случају медиокритета-политичара – и он сам себе не разуме – све је научио напамет). Или, случај када интелектуалци пишу своја стручна и филозофска дела препуна туђицама, које могу заменити ако жели србском јасном мисаоном речју и појмом, али они то не раде, с тога ту се види да они уопште и не пишу за народ, већ за великоумну елиту која влада туђицама… Дакле, исти случај као и са славеносрбским књижевним језиком у Вуково доба.

Е, сад… на шта нас наводи тај лингвиста када каже: „Горски вијенац је штампан старом ортографијом, отуда у њему „србство“. Он жели да нас наведе на размишљање да те 1847. године када је штампано оригинално Његошево дело „Горски Вијенац“ није било бог зна колико штампарија које могу да штампају књиге по новом србском правопису (ортографија) којег је Вук обзнанио својим „Српским ријечником“ још 1818., па је ето, тобоже, велики Његош био принуђен да своје дело штампа старим правописом, иако је тобоже писао „чистим срПским језиком“. Хајде прво да видимо када и где је штампан оригинални Вуков „СрПски ријечник“ тим његовим новим правописом (оргографијом). Увид за то, дајем са истог сајта као и за Његошев „Горски Вијенац“, са странице дигиталне библиотеке сајта „Библиотека Матице српске», тако да све можете и сами проверавати. Ово је» оригинални изглед почетне стране Вуковог Српског ријечника из 1818. и видимо да је штампан у Бечу тим новим Вуковим правописом (ортографијом) где Вук скоро 100% користи придев „срПски“. Међутим, Вук када на страницама» 171 – 172. објашњава нашироко реч женидба, написао је 2 пута придев Србски (србски, србска), ево шта тачно каже:

„Сватови су тако немирни и безобразни, да већ има ријеч: „Као Србски сватови.“ Побију кокоши и прасце, покољу ћурке, гуске, патке; полупају судове: покраду (код ђевојачке куће) кашике и друго што се гођ може понијети, пећ собну (ако им повлади кум) оборе па изнесу на поље; ђе што (као у Бачкој) извуку кола навр куће; сами точе, сами пију; вичу, лупају (шта вичеш – шта лупаш – ти овђе? нијеси ти ђевојку довео) и т.д. Србска свадба траје готово неђељу дана: на два дана прије, него што ће поћи по ђевојку, почне се пити, па једнако док не оде кум.“ Ево тог дела текста увеличаног, да се боље види:

srbski

Дакле, да резимирамо ствар око овога „срБски“ и тобожње потврде да је оригинални Горски Вијенац из 1847. „потврда Вукове реформе“, јер наравно да је Његош знао за Вуково једначење сугласника по звучности, те да с тога „Б“ прелази у „П“, па се уместо „срБски“ пише „срПски“. Његош је то знао, али у томе није подржавао Вука, задржао је у писању придев „срБски“, јер будући да је и његово дело штампано у Бечу скоро 30 година касније од штампања Вуковог „Српског ријечника“, да је у томе хтео да испоштује Вукове „реформе“ он би писао „срПски“, његово дело би било одштампано тим новим „срПским“ правописом (ортографијом) али Његош није то желео!

Међутим, из доње студије Меше Селимовића: „За и против Вука»“ видимо да је и Његош писао народним језиком, али он се битно рзликовао од Вуковог народног језика.

Меша Селимовић: „За и против Вука„:

„… Очевидна је, како ми се чини, национално-даворијска теза о јединству и идентичности језика свих наших писаца XIX века, а апологија конкретног, свакидашњег, опипљивог, стварног језика код Његоша, и код сваког правог књижевника, имплицира одбијање сваког другог и другачијег језика, сваког другог и другачијег приступа књижевном делу. Најповршнији увид у Његошев језик, међутим, показаће да је то у основи народни језик, али битно друкчији од Вуковог. То је друга тежња, други мисаони процес, друкчија лексика, други и друкчији стил. Карактеристично је да прва Његошева реч у Горском вијенцу, посвета, не постоји у Вуковом Рјечнику. Ни друге, после ње:прах (у пренесеном значењу), вијек, гордити се, ни многе друге [жртва, ужас, сваколик, бич тиранах, страва земна, варварске ланце, сталне (челичне) груди, трагически конац, итд.].

Али није видљива битна разлика само у Посвети. Десетерац Горског вијенца је сасвим друкчији него народни, најчешће без цензуре, без кидања и пада, крепак, целовит (Праунука Туркова с Кораном; Да опусте земљу сваколику; Францускога да не би бријега). Његошев стих се не замара, нема клонућа, динамичан је, мисао прекорачује опасно место, вуче је напред жеља да се извикне, одмах експлозивно, своја и особена, далеко од сваког општег места, опште речи, општег ритма.“

Ни језик, најчешће и на најуспелијим местима, није вуковски:

Звiезда е црне судбе надъ ньомъ…
Вражъ племе позоба народе…
Маленъ свiеть за адова жвала.

Или овај филозофски ламент дубоког смисла, свемирског опсега:

А я шта ћу? Али са киме ћу?
Мало руках, малена и снага,
Една сламка међу вихорове.
Сирак тужный без нигђе никога,
мое племе сном мртвiем спава-
Суза моя нема родителя-
Нада мном је небо затворено,
Не прима ми плача ни молитве-
У ад ми се свiетъ претворио,
А сви люди паклени духови.
Црный дане, а црна судбино. Итд.“

Ето, сад, после свега овог изведеног од Меше Селимовића, види се да је чиста измишљотина да је Горски Вијенац потврда Вукове реформе, а пратећи неке језичке форуме, управо су лингвисти потенцирали да је Меша Селимовић својом студијом „За и против Вука“ дао најуравнотеженије и најквалитетније мишљење и закључке, и за и против Вука, али онако непристрасно, не сврставајући се ни на једну страну.

Наравно, када је Вукова реформа тамо негде 1867-1870. године однела коначну победу, од тог периода је донета забрана штампања србских књига старим правописом, тако да су све књиге штампане овим новим, данашњим, а пример за то нека буде „БеседаДрагутина Јовановића». Из те беседе ево још приказа стране 3» и стране» 7. и 8.

После овог периода, сви Његошеви Горски Вијенци штампани су садашњим правописом (Његош се опростио од нас 1851.) и наравно да се са таквим Горским Вијенцем могло тврдити да је он потврда Вукове реформе, али то не само да није тачно, већ и благо речено је некоректно, и према Великом Његошу, и према србском народу, с којим одрођена и откорењена интелигенција стално манипулише, на штету србског националног идентитета и самог народа!

Шта ја хоћу овим прилогом, овим текстом?

Хоћу да утичем на народ, да се створи неко удружење и да натерамо лингвисте да у фонетском правопису врате придев „срБски“, да ако је могуће приволимо неке лингвисте на нашој страни, разне интелектуалце, језикословце, филозофе, социологе, филологе… јер на нашој страни су аргументи, лингвистички аргументи, јер ако може да се одступа од правила једначења сугласника по звучности за страна имена и придеве изведене од њих, као што се каже доле у уџбенику из граматике за средњу школу:

4) у писању сугласници остају неизмењени, што се звучности и безвучности тиче, у неким страним именима и придевима од њих изведеним: Вашингтон, вашингтонски, „ХаБсбург„, „ХаБсбурговци„, Питсбург.
Наглашавамо „у писању“ – јер говорна норма овде одступа од писане, тј. одсуство, у ствари, изговарамо као отсуство.“

Исто тако треба да се пише уместо „срПски“, „срБски“!
Лингвисти! Наглашавам! У писању! У писању!

Неки говоре да је ово зашта се ја залажем некакав безвезни излив патриотизма. Какав бре патриотизам, када су нам обрисали идентитет и име путем „срПски“. Ово са „срБски“ је потрага за изгубљеним идентитетом, јер у нашем имену је и идентитет! И ако ти путем „срПски“ обришу име и тиме и идентитет, како можеш као безимен и безидентитетан да будеш патриотско спопадало у писању, и да неко тврди да су то само безвесни изливи патриотизма неписмених људи?

Смешно, брате, смешно…

Не тражим ја да се говори славеносрбским језиком као у периоду пре Вукове вреформе, већ само да се поново пише у фонетском правопису, етимолошко: „србски“, „србско“, србкиња, итд… и да вратимо слово јат (ѣ), а о том јату ћу нешто рећи на крају текста.
У језику смо почели да губимо идентитет и да се откорењујемо од самих себе, од свог идентитета! У језику требамо да започнемо и повратак себи, свом идентитету, срБству!

Читао сам доста стручног матерјала да би написао овај текст, разне анализе, па и једним делом преведену преписку између Вука Караџића и Јернеја Копитара, јер тај матерјал постоји у борској библиотеци, доста тога сам и скенирао мобилним телефоном једног мог пријатеља који има најновији Самсунг 6, што значи да је скенирани матерјал перфектан, чак и бољи него када би се текст скенирао на скенеру, камера тог мобилног телефона има хардверски 16 мегапиксела.

Данас се хвалимо како имамо „најсавршеније фонетско писмо на свету“ и да је Вук „отац наше писмености“, а историјски гледано у односу на то „неписмено“ време пре Вука, данас смо као нација најразједињенији него икада, за озбиљним назнакама да ћемо ускоро нестатио као народ, као особена и ориганална култура, ако се не опасуљимо, јер око 80% данашњих срба нема никакав национални идентитет, нити било какву лепу емоцију за њега, осим кривице што су Срби. Све су то само анационални грађани, космополите са огромном дозом аутошовинизма.

Данас, у односу на Вуково доба, имамо образованих интелектуалаца ко плеве, али 90% њих (част реткима) су не само откорењени и одрођени од србског национално-културног идентитета, већ су поред дубоке анационалности и антисрби, исмејавају нас као нацију и понижавају сваку нашу национално-културну вредност и самобитност, јер по њима то су „реликти прошлости“, по њима, робство (мондијализму) је слобода.

У Вуково време, било је мало образованих србских интелектуалаца, не као данас, мало али одабраних, интелигентних и пре свега национално усидрених у србству, са намером да га никад не издају! Неки су и помагали Вука попут Лукијана Мушицког», тражили су од њега да усвоји неку златну средину око превођења књижевног језика у народни, нису они били против тога, већ за златну средину, али Вук није био дорастао да то схвати, био је талентован то да, иако је био необрзован, али није био далековид и мудар, да схвати да је основа србског идентитета у језику, да с тога треба да се подржи језичка веза са словенством у мери која је најоптималнија и за обичан народ. Он јесте био жељан знања, доста је и знао, али и водио је из ината рат са тадашњом образованом интелигенцијом, која је схватала да је он само средство у рукама Копитара и аустроугара да се окрњи србски идентитет, са тенденцијом даљег крњења и још већег уништавања.

Хоће понекад и образована интелигенција да понижава „глупи“ народ и да тако уздиже себе, вероватно је то Вук јако осећао, па им се инатио: „Е сад ћу вам ја показато ко је и шта је народ„, али на крају, дугорочно гледано, трпео је и три народ. Разједињавање и откорењивање срба од србства, почело је у језику, као и од словенства. Зато су аустроугари и наградили Јернеја Копитара, који је перфектно искористио Вука, а изгледало је као да му „помаже“, његовом народу. Да је дух словенства потребно било очувати и у језику, чега Вук није био свестан, можете видети из ових» његових речи Копитару у њиховој преписци, а тај део текста имате и овде:
slaveni-1

Дакле, овде Вук каже да је навуко на себе критику учених људи, а особито писаца, који као Србе желе да претворе у Старе Словене.

Ту се лепо види да Вук није схватио њих, нису они желели да претворе Србе у старе Словене, већ да се у језику, а тиме и у националном идентитету, очува континуитет словенског духа, а тиме и србског као део Словенске цивилизације. Е, то плаћамо ми данас.
Запад увек планира на дуге стазе, на 200-300 година, па и више, они знају да кад једном почнеш у ПРАВОПИСНОМ језику да крњиш и губиш идентитет путем почетне прве „реформе“, доћи ће временом касније и још неке друге „реформе“ и потпуно ће уништити оригинални језик, и откоренити Србе у том веома битнмом делу.

А Вук је волео и паре, додворавао се Вук Копитару да изврши „реформе“, урадиће он то, само „ако му неко да новац„, није он то радио само из љубави према народу и народном језику, то можете видети са ове странице» преведене преписке између Вука и Копитара, а ево тог исечка:
Novac-1

И наравно, Копитар му је дао паре да одради то, и Вук је избацио слово јат (ѣ) и уместо њега увео латиничноj„, што је највише наљутило тадашњу србску националну елиту.

Дакле… инаћење, паре… а трпи његов народ, то је историјски след. Уместо да се нађе заједнички језик са елитом, да се нађе нека златна средина око народног језика као књижевног, а да буде прихватљиво обичном човеку из народа. Можда је требало увести ону врсту народног језика (а различитог од Вуковог) за књижевни, са којим је писао и сам Његош. А да су та 2 народна језика различита, говорио нам је Меша Селимовић. Навикли би се ми на тај језик данас, 150 година касније, из генерације у генерацију… ушо би нам нам тај језик у мисаони код, прешао би нам и у говорни, и у размишљајући аутоматизам.

Ето, на крају, и данас би без икаквих тешкоћа могли да уведемо у азбуци и писму слово јат (ѣ) и то јат би био УЈЕДИЊУЈУЋИ мост између: екавице, ијекавице, и запостављене икавице. Срби се не би разједињавали и по дијалекту у писању, и тако непотребно преводили текстове са једног дијалекта на други, а у говору би свако могао да задржи свој дијалекат. То се може добро видети рецимо код речи „порекло„, ако би се уместо слова „е“ убацило јат (ѣ) и тада би се та обједињавајућа реч писала овако:

порѣкло

И тако би исто било са свим речима где би се могло увести јат (ѣ), у разним текстовима, књигама, филозофским делима. Таква штива са речима где постоји јат (ѣ), екавичари би унутар себе и својих мисли БЕЗ ИКАКВИХ ПРОБЕЛЕМА (обичан свет) читали као: „порЕкло„, ијекавичари као: „порИЈекло„, а икавичари као: „порИкло„, а смисао се не би изгубио.

Сећате ли се када је својевремено за време ратног периода у БИХ, Радован Караџић увео екавицу један период у Републици Србској, да би се тако појачало јединство свих срба, и из Србије, и из Републике Србске, а самим тиме и екавичара, и ијекавичара?

То може и да иритира један део народа, да се осећа подређено, то и јесте тако у пракси и животу, срби се зачас око свачега поделе, а у овом случају могли би се незгодно и подређено осећати, зарад свеобухватног јединства, Срби ијекавичари.

Али са словом Јат (ѣ) тога нема, и нико не губи, нема разједињавања, већ само уједињавања!
Ето, шта само једно слово може да учини.

И зато није баш најбоље правило „пиши као што говори“. У великом делу да, али као што видимо, у неким сегментима и није тако.

Само мудри интелектуалци могу спасити србе од нестанка као нације…!

Интервју са Миланом Николићем Изаном о винчанској кабали и његовој књизи „Ланац Љубави“


Дајем вам на увид презентацију једне по својој прилици инспиративне и значајне књиге (духовна бајка која се може прилагодити свим временима) за србски народ, књиге Милана Николића Изана: „Ланац Љубави„. У представљању Изанове књиге учествовали су: Марина Буковички, драмски уметник; Велимир Абрамовић, филозоф; Вујадин Радовановић, илустратор; Дејан Поповић, дизајнер електронске књиге; Милан Николић Изано, аутор и Зоран Колунџија, издавач. На представљању књиге требао је доћи и композитор Александар Сања Илић, али био је оправдано одсутан.

Презентација је одржана крајем 2012.

После ове презентације иду 2 интервјуа са Изаном, који ће вам још више појаснити шта нам књига доноси, и кодирано, и некодирано, а пун увид ћемо имати ако будемо сами прочитали књигу. Ја је још немам, али волео бих да је имам, али …  🙂

Милан Николић Изано: „Ланац Љубави“

Линк ка видео прилогу на YouTube
Видео прилог можете скинути преко овог сајта.

*********************

Извор: Блог Весне Михајловић

Први текст: Представљање књиге „Ланац Љубави“

Аутор Милан Николић – Изано

Дакле, књига се чита у даху, заиста као бајка и долази се до закључка да је треба опет прочитати, јер, као деца што желе да им се изнова и изнова чита бајка да би савладали штиво, да би спознали механизме борбе између добра и зла, тако нас и ово штиво омамљује. Зашто је то тако?

Аутор књиге: Милан Николић Изано

Аутор књиге: Милан Николић Изано

Цела прича је осмишљена као нови мит у којој испод главне радње тече још скривених и слојевитих прича, по значају јачих од површинске. Замисао ми је била да читаоцима понудим једну духовну бајку помоћу које би успели да пробуде своју подсвест и прошире свесност. Писао сам је сликама и употребљавао симболе, јер сам мишљења да се на тај начин повезују лева и десна страна нашег мозга а то је и основа буђења подсвести које креће из пинеалне жлезде (трећег ока).

Можемо ли тачно одредити место и време догађаја?

Географски и историјски везао сам се за подручје Балкана, мени најпознатије, али прича се лако може пребацити и у било коју област света. Место догађања је дакле, Балкан-Алкан. Зашто Алкан? Сви смо алке (карике) повезане у један ланац, односно браћа и сестре, и међу људима не сме долазити до сукоба јер смо Једно. А друго представљање, извучено је из приче о централном Сунцу Алкион ( по митологији) око којег се врти и наш Сунчев систем. Ако смо ми људи, по најновијим научним сазнањима, материјализована светлост односно фотони, онда смо делићи и тог Сунца Алкиона односно мале алкице. Хронолошки, то је 14 и 15 век, а причу сам поставио тако да се уклапа у “пророчанство“ које сам представио (понудио). Историјске личности и догађаје извукао сам из тог доба и надам се да нисам ни једном речју угрозио њихов рад и дело. Што се тиче догађаја које наводим, описана су са годинама старог српског календара, зато су и Стефан Лазаревић и Ђурађ Бранковић важни, јер су и они у своја дела уградили те године. Стефан на споменик његовом оцу на Косову а Ђурађ на улазу у тврђаву града Смедерева. Користио сам се и митологијом старих цивилизација, ослоњених на природу, а понајвише словенском и симболима везаних за њихова божанства. Такође, покушао сам дати објашњење зашто Срби себе називају небеским народом и одакле то долази. А то се односи и на све остале Словенске народе као и на цео Бели Род (ово нема везе са бојом коже).

Да чујемо нешто о појашњењима пророчанстава?

Дао сам моје решење за Тарaбићево Креманско пророчанство за Три Крстате Горе, а паралелно са тим убацио сам и своје жеље везане за времена која долазе. Покушао сам да дам објашњење на Тарабићеву поруку из Креманског пророчанства, где нам говори, “кад дође судњи дан људи ће наћи спас само у Три Крстате Горе“. Она се географски не може пронаћи, зато што се налази у нама. Тројица која владају небом, Отац, Син и Свети Дух владају и људима, ум, тело и душа, али ми имамо и дуалност која је присутна свуда око нас и у нама. Мушко-женско, добро-зло, материја-дух, талас-честица… Уједињењем тих двоје (дуалност и тројство) форми, надграђујемо се и побеђујемо време, које неки представљају као четврту димензију, а могло би да се каже да ми живимо у тродимензионалном свету ограђени са четвртом “силом“, временом. Зато сам га ја означио са бројем четири и по тој логици збир два и три дају четири. Значи, да би савладали време и достигли то четири, морамо се прво успети на Три Крстате Горе, односно схватити своју дуалност и своју небеску и земаљску Тројицу. А онда је пут ка петици, петој димензији, лако проходан.
Izano-Lanac-Ljubavi

Може се рећи да роман носи у себи поруку јединствености свега, како то да појаснимо?

Тачно, све у свему, покушао сам објаснити јединственост свега и наше место у њему. Потребу људи (човечанства) за повратак природи (једином видљивом духу), и схватање наше дуалности и тројства. Односно, понудио сам начин помоћу којег се може пронаћи у себи дух или невидљива природа. Покушао сам да објасним разлику измећу суштинске и личне (прва је судбина карме и душе, а друга ега и материјализма) судбине и важност да их разликујемо. Суштинска људска судбина је једина и само је она важна, а ова друга не постоји, већ само лажно живи у нашим овоземаљским чулима у илузији овог света. Наравно, све је ово скривено у причи и сваки читалац ће моћи да схвати онолико колико је проширена његова свесност. Мишљења сам, да онај који жуди за жељом сазнања, покушава да тражи решење, па ће ову духовну бајку читати више пута.

Коме је превасходно намењена порука и подука овог романа?

Циљ ми је био да, превасходно, поруку упутим нашем роду (Расима), јер осећам тоталну збуњеност и несхватање живљења живота, које је завладало у нама. Неслога и раздор који владају у друштву и породици прете да нас униште. Али са друге стране, књига се зове „Ланац љубави“ да би представила божанску повезаност свих народа које живе на овом простору и потребу за миром, јединством и проналажењу заједничке истинске вере. Вере Љубави. Упоредо, кроз судбину (личну или земаљску) главног јунака метафорично је приказана и судбина Раса (Рашки народ су чинили Срби, Хрвати, Словенци, Руси, Чеси…) тј. њихово претапање и одрођавање у различите нације захваљујући намерно уметнутих (од стране црног рода) погрешних и страних религија за наш род, које су својим лукавим варљивим утицајем довеле до тога да брат удари на брата.

Такође, ова духовна бајка показује и начине и методе помоћу којих се стиже до ширења свести, како код мушкарца а како код жена.

Какву улогу играју бројеви у роману, неоспорно да је роман препун симболике бројева?

Златни низ (Златни цвет у причи) или Фибоничијев број 1,618 је доминантан, али ту је и број Пи (3,14..). Они леже у основи свих уметничких дела која су за своју основу имали Божански закон стварања. Све на овом свету направљено је на основу златног низа па и сам човек. Ако је то закон божанског уређења, онда смо и ми људи, дужни да у нашим делима постављамо исти тај закон. Можда он и влада нама, а да нисмо свесни? Зато је он присутан у причи (скривен) и главни јунак после “буђења“ схвата његову важност. А број Пи, из математичких формула знамо да је у једначини израчунавања круга, а у овој причи то би био кружни циклус Универзума, свих тела и бића који у њему постоје. Објашњење тајне неких бројева из књиге, налази се у додатку, а значење већине бројева који су написани или оне који се требају израчунати, оставићу да сами спознају читаоци трагачи. Оне читаоце који су авантуристичког духа а жељни знања, обавештавам да је књига кодирана, бројевима и симболима. Шта тај код открива? Оно што ми зовемо будућност.

Можда можете само објаснити о чему се ради код броја 41?

Важност средњег броја 41, Петровог матрикса, види се када му се дода физичка ознака за фреквенцију Hz. 41 Hz je фреквенција на којој наш мозак прелази на виши ниво свести, онда је у могућности да доживљава астралне пројекције. Зато је и између 26 и 67 у средини златног низа (повезује). Главни јунак је свој први астрални пут, доживео у сну (сања у сну) после погибије породице, касније, при погибије Белца, а до краја живота ту вибрацију је научио користити и употребљавати по потреби. Највише пажње сам обратио на фреквенцију (мозга) и начин на који се она подиже. Да бих то учинио у овој књизи, био сам приморан да се послужим поезијом а у завршном делу књиге чак сам и прозу писао у стиху. Онај који те делове буде читао у даху, сигуран сам да ће осетити тај набој дизања фреквенције, а читаоцима остављам да сами забележе своја осећања које ће у тим тренуцима имати. Због те вибрације која подстиче “буђење“, направио сам и електронску књигу са музиком Балкана, композитора Сање Илић и групе Балканика, да би се у том другом читању стекао потпуни доживљај који ће читаоца одвести до тог шестог унутрашњег људског чула. Емоција срца и осећања душе.

Било би лепо да чујемо неку реч о рачунању времена?

Све године су писане са годинама старословенског календара осим Петрове године рођења, која је написана и по хришћанском календару како би је могли узети за основу рачунања. Узимамо да је старословенско и старозаветно рачунање времена кренуло од 5508 година пре нове ере, то произилази из споменика које и сада имамо по целој Србији. Као мали, видео сам те споменике на Кораћичком (очево село, поставио сам га у причу) гробљу, сада се више не могу пронаћи (зарасли су у коров и трње). Све ово је учињено да би се повезао и доказао континуитет нашег постојања на овим просторима од Винчанске културе све до данас. Зато је на корицама књиге написана 2012 година (година издавања књиге) словима, како се писало у средњем веку на овим просторима. Читаоци ће имати прилику да виде и илустрације које прате ову причу, а посебно је за ово о чему причам важна она која представља Смедеревску тврђаву, престоницу тадашње Србије. Илустратор, Вујадин Радовановић, остао је шокиран сазнањем да је пола натписа, деспота Ђурађа Бранковића, који је уписан на тврђави, данас премазан бојом и малтером. Било му је потребно више од месец дана да сазна шта ту пише и словима и “бројевима“.

Много би могло још да се прича о роману „Ланац љубави“ али само укратко да чујемо понешто о митологији, вери, астрологији ?

Користио сам се симболима везаним за митологију, углавном Словенском, са примесама старо Грчке, Египатске, Индијске, Маја. Нисам то чинио да би правио неку митолошку чорбу, него да прикажем њихово ослањање на природу и међусобну повезаност. Тако да имамо доста животиња (фауна), коњ, вук, орао, лабуд, голуб, лисица, змај. Присутне су биљке (флоре), храст, врба, смрека, брест, липа, багрем, сува трава и цвеће. Ствари из свакодневног живота која се везују за разна божанства старословенске митологије као фрула, секира, штап, слама, катанац, крчаг. Природне појаве и ватра (са посебном вредношћу), муње, громове, непогоде. Видећете да Белац од народа добија име Змај Перкан, по Богу Перуну као божанство светлости (Сунца). Душа је светлост, а самим тим и ми смо светлост. Све ово, горе наведено, су симболи који владају животом и имају своја значења, како у митологији (Словенској) тако и у мојој причи.

Борба главног јунака би личила на борбу Бога Волоса и Бога Перуна који га муњама гађа, као у Египатској митологији, борба Сета и Ра. Борба Месеца и Сунца, таме и светлости у којој нико не добија, већ се стално смењују. Видимо да после тога Петар постаје земљорадник, сточар, а по митологији знамо да је Волос њихов заштитник. Тако да кроз живот имамо таму и светлост, добро и зло, стално се смењују и део су нас или смо ми део њих. Спомињу се, или се из приче може схватити, још доста старословенских Богова. Сварог, Световид, Род,Триглав, Радогост, Мора. У први мах изгледа да је све ово посвећено старословенским боговима, погрешно названом (од злонамерних) религијом паганизма или многобожанством, схватиће те да је све сведено на једног јединог Бога, као и у основи правог хришћанства. На жалост, сведоци смо да је данашња религија (ја га називам материјално хришћанство), а посебно ови који се са њоме служе (продају је), изгубила своју духовност и нема решење да поведе човечанство у нову еру. У песмама сам написао за важност праћења звезда и њиховог кретања као и бројева који нас следе. Важност броја 108 по астрологији има везе са астралом. Ако нас лунарни држи везане у материјалном свету, соларни астрал нас вуче на горе ка духовности. Црни род који спомињем у причи, не везујем за народе већ за интересне групе, које држе људе у незнању или везане страхом у лунарном астралу. Да би се дошло до соларног или потпуне душевне слободе, прво се морамо ослободити страха и незнања, тада постајемо способни да полетимо. Мрежом којом је уловљен и Петар од стране мрачних сила и која у причи стоји над главама Белог народа, у ствари је лунарни астрал, вешто и лукаво саткан од оних који нас држе заробљене на овоме свету. Управљају тако њиме, да смо постали фигурице страха које само њима верују и слепо их служимо, немоћни да га се ослободимо и полетимо онако како душа жели и зна.

Да ли је „Ланац љубави“ весник новог златног доба?

Оно што ја осећам, а сигурно сте и Ви то исто осетили, да то што пулсира и даје неки нови ритам а стиже нам однекуд, терајући нас да се мењамо, тражи од нас да променимо и начин размишљања о божанском и о људском постојању. Нити се треба враћати на нешто што је иза нас, нити упорно тврдити како се мора поштовати нека традиција о којој сви говоре, а она јадна, нема никаквог сазнања од пред Немањићког доба (намерно скривена од нас), већ, једноставно ићи напред. Не окретати се већ тражећи себе, морамо да се окренемо ка унутрашњем ја, да га пронађемо и да тако освојимо ново доба човеченства које стиже у наше животе. Изгубили смо Оца, ритам неба, вибрацију која даје снагу живљења и стварања. Заборавили смо Мајку, природу, зато у овој књизи дајем читаоцу могућност сазнања, да су људи по Косовском боју још били свесни своје прошлости, али да после пада Смедерева (1439) у наш народ улази заборав и губе се сва знања старог света. Ланац љубави спаја у читаоцима прошлост и будућност, али трајно задржава у садашњости. Ја бих то назвао, проширена садашњост, која даје могућност људима да се присете старог знања и на тај начин дођу до свога духа. Улазак у пету димензију, златно доба, води кроз разумевања силе те димензије. То је сила свести, Универзално поље свести. Ова књига служи том циљу.

У чему лежи важност наших живота?

Важност нашег живота лежи у откривању суштинске судбине или судбине душе. Ми се сви, илузорно, боримо за судбину тела, као што је чинио и главни јунак али карма га води ка његовој правој судбини, и зато он нити гине у рату, нити га убија болест, куга. Петар “убија“ свој егоизам онога момента када умире Белац, или другачије речено,онога момента када се буди и издиже његова душа. Касније, читајући дедин Завет, учи и схвата своју праву судбину и до краја живота посвећен је само њој. Зато време губи смисао и због тога (само привидно) ова прича изгледа да се брзо завршава (мислим на године од повратка кући, па до смрти). Он успева у овоме животу и оставља поруку човечанству. Сви смо ми мали Богови, он је у нама, треба га пронаћи, а то је суштинска судбина свих нас.

Да ли би хтели да нас упутите и да нам откријете барем један важан детаљ тајног кода књиге и на који начин је она шифрована?

Као што сам у књизи навео, ова духовна бајка носи у себи веома велики број порука и скривених тајни које воде ка прочишћењу и просветљењу како појединца, тако и свих људи на овој лепој планети. Ова књига није научно дело, тако да јој није био циљ да она доноси нова “стара“ сазнања на начин школског уџбеника, већ су све те поруке скривене и кодиране на тај начин да их сви могу видети, али само мали број нас разумети. Оно што би могао у овом тренутку рећи, то је, да сам за тајни код користио нумеролошку вредност симбола старог винчанског писма, а затим сам разумевањем азбуке и значењу њених слова кроз поруку која она носи са собом, успео да пребацим нумеролошку вредност винчанског писма на данашња слова која користимо. Неко би рекао да је то ћирилица а мени је драже да је називам азбуком а зашто тако, разумећете када будете сазнали скривену поруку коју носи са собом Ланац љубави.

Рекли сте да ова књига има више нивоа, можемо ли сазнати нешто о њима?

Да, она је састављена из три принципа свести у седам нивоа. Волим по неки пут да кажем да човек говори речима, душа сликама, а Бог бројевима. То су принципи свести које сам применио у овој духовној бајци. Први је материјални или земаљски принцип. Други је духовни или небески принцип а трећи је божански или космички принцип.Сви они су прожети са седам нивоа човечијег бића кроз која треба проћи да би се достигло поновно сједињење са целином. Ко препозна и схвати ове принципе и нивое пред њиме ће се јасно отворити дванаест захтева у дванаест божанских корака која су пред нама постављена и која треба проћи да би схватили ко је и од чега је начињен ЧОВЕК.

А неки савет за сам крај?

Човек је енергетско биће и да би одржао свој опстанак мора пронаћи начин за уношење довољне количине енергије у себе. Прво сам то прочитао негде, а касније сам и сам почео да користим тај начин уношења енергије у организам, тако да све то могу навести из личног искуства.

60% енергије добијамо од воде (течности). Да би она имала дејства, мора бити антиоксидантна или Жива вода.
30% енергије добијамо до Сунца. Најбољи начин, соларна јога или гледање у Сунце.
5% енергије стиже нам из земље. Најбоље шетати бос.
Осталих 5% је чврста храна. Најбоља је она од свежег воћа и поврћа.

Тако је и Петар прочистио свој организам, спремајући се за завршну борбу, а богатио га је космичком енергијом (љубав).

Моја порука је, постанимо бољи људи, они који ће бити ближи једни другима, они који ће искрено осећати. Променимо овај сурови садашњи свет, свет индустријско-технолошког материјализма, у један нови свет – свет универзалне технолошке космичке духовности.

Књигу сам завршио са надом да ће вера љубави превладати у новој ери и то искрено свим својим бићем верујем и желим.

Књигу можете наручити и од аутора
Милан Николић Изано
Сајт: www.lanacljubavi.com
email: lanacljubaviizano@gmail.com

Ланац Љубави: Милан Николић Изано

Линк ка видео прилогу на YouTube
Видео прилог можете скинути преко овог сајта.

Други текст: Интервју са Миланом Николић Изано о винчанској кабали

Господине Николићу у предходном вашем интервјуу који сте нам дали, приликом представљања ваше књиге Ланац љубави, говорили сте о томе како је она шифрована тајним кодом и да са собом носи поруке које су важне за све нас у периоду који је пред нама.
Vincansko-pismo

Да ли би хтели да нас упутите и да нам откријете барем један важан детаљ тајног кода књиге и на који начин је она шифрована?

Као што сам у књизи навео, ова духовна бајка носи у себи веома велики број порука и скривених тајни које воде ка прочишћењу и просветљењу како појединца, тако и свих људи на овој лепој планети. Књига није научно дело, тако да јој није био циљ да она доноси нова “стара“ сазнања на начин школског уџбеника, већ су све те поруке скривене и кодиране на тај начин да их сви могу видети, али само мали број нас разумети. Оно што би могао у овом тренутку рећи, то је, да сам за тајни код користио нумеролошку вредност симбола старог винчанског писма, а затим сам разумевањем азбуке и значењу њених слова кроз поруку која она носи са собом, успео да пребацим нумеролошку вредност винчанског писма на данашња слова која користимо. Неко би рекао да је то ћирилица а мени је драже да је називам азбуком, а зашто тако, разумећете када будете сазнали скривену поруку коју носи са собом Ланац љубави.

Рекли сте да сте протумачили азбуку, можемо ли знати на који начин и која су ваша сазнања проистекла из тога?

Осим што пишем, волим и да читам. Нарочито старе мистичне записе, старосрбске и старословенске књиге, митологију, астрологију и све оно што се ређе може пронаћи на полицама библиотека. У једној таквој претрази, до мене је дошла руска црквена песмица са речима за свако слово наше азбуке. Познато вам је да су србска и руска азбука веома сличне а и редослед слова је скоро исти. Као малог, мајка ме је учила азбуку како је она некада научила у школи: Аз, Буки, Веди, Глагол, Ест…. на жалост, ја је никада до сада нисам научио. У претраживањима које сам радио за потребе књиге, проналазио сам преводе значења речи која означавају слова на данашњи србски језик, али се то свуда завршавало са словом “У“ , до слова “Ш“ нисам долазио . На разним блоговима или у чланцима, моји предходници су говорили да се азбука састоји од четири реченице, али мени није било јасно зашто недостају слова Ф, Х, Ч, Џ, Ш. Све док ми у руке није дошла горе наведена песма која је имала и нешто више но што је мени било потребно, и она слова која се користе у руском језику. Проучавањем санскртског језика, солидно познавање руског и одлично грчког (и он у себи има доста основа из санскртских речи), помогло ми је да дешифрујем значење азбуке до краја и да спознам које су то четири реченице што се крију у њој. Ја Бог видим речи и дела добра. Ја сам жив сила земљиног простора и знам како људи мисле. Наш Оче, опрости и реци слово закона правилног учења. Дај нама овде чашу знања у узаврело легло твоје на земљу одмах.

Приметила сам да говорите “србски“ а не како је књижевни правилно “српски“. Има ли то неке везе са сазнањима до којих сте дошли проучавајући наш језик? 

Одлично сте приметили и потпуно сте у праву. Ја вам сада нећу објашњавати зашто, али ће те ви сами доћи до истих закључака као и ја, када вам наставим са причом која ме је довела до тога да добијем нумеролошку вредност за свако слово данашње азбуке и зашто је важно да користимо “ћирилична“ слова. Ко је прочитао Ланац љубави, приметио је да су у њему све године осим једне, писане по старозаветним или СурБелским календарем. Вама је познато да већ велики број људи са ових простора зна да је сада 7521 година по том календару. Некако, хтели ми то или не, подсвесно везујемо то доба са Винчанском цивилизацијом. Читајући књиге наших цењених професора Радивоја Пешића, Светислава Билбије, Милоша Милојевића, Симе Лукин Лазића, Олге Лукић Пејановић и других, сазнао сам доста о винчанској и ертурској култури, а нарочито о писму које су користили. Мада је разлика између ове две културе пар хиљада година, писмо је скоро остало исто. У раду доктора професора Пешића, пронашао сам нумеролошку вредност коју је он дао за 26 симбола винчанског писма. Овај број је веома значајан, као и у златном низу код главног јунака моје духовне бајке. Да је то тако, уверио сам се сазнањем да је Библија писана на хебрејском и старогрчком са 26 основних симбола, остали су били помоћни. Тако исто и винчанско писмо користи за основу 26 симбола, а остали су помоћни или су само мало различити од основе варијанте.

Прича постаје све занимљивија. Хоћете да нам кажете да винчанско писмо не само што је старије од хебрејског и старогрчког, већ има исту основу од 26 симбола као и они. Да ли је то случајност и има ли и оно неку везу са Библијом?

Можемо водити дугу полемику о томе да ли случајност постоји или не, али када у једном раду имате десетине случајности на једном месту и оне се упорно понављају без обзира на то што нама није јасно како, јер тамо не би требале да стоје, онда то престаје да је случајност. Ја нисам имао могућности да проучавам речи винчанског и етрурског писма, а то ми није била ни жеља. Хтео сам да пронађем везу између данашњег говора на овим просторима и наше азбуке са винчанским писмом како би успео да створим оргинални код са којим би шифровао духовну бајку Ланац љубави. Дошао сам до невероватних резултата, дошао сам до Винчанске кабале. Успео сам да даншњу азбуку вежем за нумеролошку вредност винчанског писма, и да речима данашњег говора докажем да се, најблаже речено, србским језиком може у потпуности објаснити Библија и нумеролошка вредност свих њених бројева. Тако да сада могу открити ту тајну. Ланац љубави је кодиран Винчанском кабалом и азбучном нумерологијом.

Колико је мени познато у књизи доктор Пешић је дао нумерологију за свих 26 симбола Винчанског писма.

Да, ја сам се са њом користио али ми се никако нешто није уклапало, како би се у жаргону рекло, коцкице се нису слагале. Причом ћу вас вратити се на ону руску црквену песму која ми је помогла. Приметио сам да је реч код слова “Р“ некако спојена са наредним словом “С“. У песми се каже: “рци слово тврдог“ …Доктор Пешић је правилно поставио низ слова Р, С, Т и одредио њихову нумеролошку вредност 70, 80, 90. Међутим, код слова “С“ долази до једне неправилности, јер се реч “рЦи“ другом својом половином прелива на наредно слово тако да добијамо да је нумеролошка вредност за “С“ и “Ц“ једнака 80. Доктор Пешић је за слово “Ц“ одредио нумеролошку вредност 700, тако да је то оно што мени није дозвољавало да дођем до потребних резултата. Такође, са променом у задњем реду, након разумевања азбуке добио сам редослед слова, нешто мало различит од Пешићевог, У, Ф, Х, Ч, Џ, Ш и као последње у низу добио сам руско ШЋ или оно наше изгубљено ЏЗ. Остало ми је само да одредим редослед и бројчану вредност за слова Ђ, Ћ, Љ и Њ, што није било тешко и Винчанска или Азбучна кабала је била спремна.

Објасните нам зашто сте је назвали кабалом и како се она уклапа у вашу књигу? Поред тога, рекли сте да Ланац љубави има више нивоа, можемо ли сазнати нешто о њима?
Ilustracija-iz-knjige

Размишљао сам о томе како да је назовем, јер код нас влада погрешно схватање да је реч кабала хебрејског порекла. Ја је лично схватам као сложеницу Ка Балу или ка Богу. На питање да ли сам погрешио она ми је сама дала одговор, јер сам добио да бројчана вредност слова од Исусових речи “Ја сам Истина“ даје 350 или коначни збир 8 као и кабала која нам даје збир 35 или коначан 8. Кабала је нумерологија, а то је истина јер је све у бројевима. После ових резултата преломио сам и уместо Винчанског кода, који ми је деловао помало излизано, одлучио сам се за кабалу, а волим по неки пут да кажем да човек говори речима, душа сликама, а Бог бројевима тако да је самим тим цео систем склопљен. Што се тиче “дубине“ књиге, она је урађена на три принципа у седам нивоа. Први је материјални или земаљски принцип. Други је духовни или небески принцип а трећи је божански или космички принцип.Сви они су прожети са седам нивоа свести човечијег бића кроз која треба проћи да би се достигло поновно сједињење са целином. Ко препозна и схвати ове принципе и нивое пред њиме ће се јасно отворити дванаест захтевa у дванаест божанских корака која су пред нама постављена и која треба проћи да би схватили ко је и од чега је начињен ЧОВЕК, а самим достизањем тог ниво свести спојићемо се целином, односно, вратићемо се под скуте Богу.

Када је књига изашла из штампе пре шест месеци, деловало је све то као једна занимљива прича а и критичари су је прогласили новим жанром, али тек сада видимо да она у себи има много више него што се у почетку мислило и да тражи од нас да је поново узмемо у руке и да почнемо да истражујемо. Шта је то ново што ће те нам открити, нешто што би нас још више заинтерессовало?

Верујте ми, она и мене самога изненађује скоро сваког дана. Истражујући и радећи на Винчанској кабали, долазим до невероватних података. Раније сам рекао да је ова прича мени речена, да је дошла са неких виших нивоа. Сада сам и то спознао како а уједно, спознао сам како радити на себи да тај канал остане стално отворен. Мало пре сам рекао да Бог говори бројевима и верујте ми то је тачно. Наш велики научник Никола Тесла је говорио да са девет основних бројева и са четири основне рачунске операције можемо схватити како функционише свет и цео Универзум, сада сам потуно уверен да је то тачно. Припремам за септембар јавно предавање, а затим нову књигу која ће све ово потврдити, а до тада вам могу рећи један мали део од свега тога. Прво и основно је то да преко бројева можемо схватити да човек у истом тренутку постоји и на земљи и на небу. Духовни свет и божија реч утичу на физички свет човека а духовни свет чека да га слободном вољом физички свет осветли и тако врати у оно што ми називамо Рај. Друго, снага речи је у њеној вибрацији, а снага вибрације је у нумеролошкој вредности речи. Самим тим, када израчунамо и добијемо број речи, можемо га посматрати и тумачити на више начина, као збирну суму, као цео број и број састављен од више појединачних. Треће, невероватно је али истинито да нашим данашњим говором можемо потпуно објаснити све библијске бројеве а затим наставити још даље тако да на питања која нам она поставља дајемо тачне одговора који нас воде ка разумевању људског земаљског и космичког постојања.

Часопис Треће око прати ваш рад и надам се да ће те нас и наше читаоце обрадовати са неким детаљима пре званичне презентције ваших радова.

Поновићу, да би се разумело све ово о чему ћу говорити у септембру, требало би прво прочитати књигу. Неко ће помислити да се шалим, али ја заиста сматрам за себе да нисам човек знања већ човек осећања. Из тог разлога не желим да свој рад представљам као научни, јер ја нисам научник, већ као уметнички рад који је настао као последица буђења моје подсвести и ширења свести. Чврсто сам убеђен, а и од контакта који сам имао са људима који то исто осећају, запљускује нас талас из космоса који је све јачи, а његове вибрације носе љубав са собом. Они који успеју да споје своје унутрашње биће са спољашним, прочишћаваће себе са тим спознајама које навиру однекуд далеко, а тако близу и на тај начин долазиће до спознаја која су им до јуче била страна. Винчанска кабала нам говори да се свеобухваност знања налази у пољу свести и оно се мора делити, јер човек није на овоме свету да узима већ да даје. Они који себично користе благодети које добијају од виших сила, требало би да знају да добијају тренутно у материјалном свету, а то је безначајно у односу на оно што губе на духовном, вечном свету. Зато ћу и ја са вама поделити нешто од тих сазнања све док не припремим комплетно предавање које ће бити јавно, а планирам да све то снимим и јавно објавим на своме сајту. Запамтите, у једноставности се крије мудрост свеобухватности. Винчанском кабалом и азбучном нумерологијом решава се тајни код златног низа у Ланцу љубави. Замолио бих све да добро обрате пажњу на приче које нам се подмећу да се одрекнемо Косова и да коначно завршимо са небеском Србијом и да напокон живимо реално у земаљској Србији. То је једна веома опасна подвала са којом се не треба играти ако се не разуме, а оно који то говоре добро да размисле о чему говоре и да ли су свесни шта траже. То је покушај да се одвоји духовни свет од физичког и да се заувек пресече та веза. Винчанска кабала ће нам рећи да обратимо пажњу на број 42. На 42Hz човек је клинички мртав, на 42 степена телесне температуре човек умире. На 42-ом степену географске ширине налази се Пећка Патријаршија и Ватикан. Тај мистични број је веза духовног и матерјалног света. У историја словенских народа по хронологији руског монаха Нестора из 12-ог века, читамо да су Руси населили њихове просторе долазећи преко Карпата са ове стране Балкана. Писао је да и то да су Словени деца Нојевог сина Јафета, а он је имао сина Гомера који је предак данашњих Срба. Након потопа и повлачења великих вода, Јафет је дошао на просторе доњег Дунава и ту је основао прву цивилизацију.

Сада ћемо се играти мало Винчанске кабале.
Јафет = Сунце = 306 иста збирна вредност
Гомер = Раси = 160
Орао = Србија = 171

Да ли је све ово случајност или нам показује зашто срби за себе говоре да су небески соларни народ.

Библијски бројеви и њихова значења:

Закон = 109 = 1+9 =10 = 1
Тројица = 309 = 3+9 = 12 =1 +2 = 3
Бог Отац = 277 = 2 +7 +7 = 16 = 1+ 6 = 7
Исус Христ = 818 = 8 +1+ 8 = 17= 1+ 7 = 8

Да ли можемо видети Бога? Наравно да не можемо. Зашто? Зато што је невидљив,

НЕВИДЉИВ = 100 = 10×10 = 1
ЕНЕРГИЈА = 145 = 1 + 4 + 5 = 10 = 1

Аутор интервјуа: Вера Рашајски Гаврилов

*********************

Изнео бих само један детаљ који је изреко Изано, а битан је за схватање нашег србског идентитета, а то је да је пола натписа Ђурђа Бранковића који је уписан на смедеревској тврђави, било премазано бојом и малтером, тако да се није могао прочитати пун натпис. Да би открио пун натпис, шта тачно пише, илустратору Вујадину Радовановићу било је потребно пуних месец дана, уз сарадњу кустоса музеја смедеревске тврђаве, и сестре Изанове другарице која ради на филолошком факултету и познаје старосрбски језик на коме је написан тај натпис.

Утврђено је да на натпису пише датум изградње тврђаве, а он није 1430. година како нам званична „историја“ говори, већ 6938. Дакле… смедеревска тврђава изграђена је 6938. године по старом србском календару кога смо се одрекли, а то нам је изгледа мазохистичка особина, нашој ЗВАНИЧНОЈ интелектуалној „елити“ и највећем друштвеном шљаму србског колективитета (!!), да се зарад додворавања другостима одриче свега, па и србског идентитета, порекла и аутохтоности на овим балканским просторима, јер наш стари календар говори и о нашем ИСТОРИЈСКИ КОНТИНУИРАНОМ идентитету, будући да смо га користили за рачуњање времана и у разним писанијама док га нисмо укинули. Тај календар је део наше културе, наше писмености и културног постојања, наслеђа…!

Изано тврди да се србска духовност губи баш тада, за време изградње смедеревске тврђаве 1430. године, односно 6938. по старом календару. По мени, то се десило раније, баш када смо почели да мењамо свој оригинални духовни код и матрицу (прелазак у страно нам хришћанство), наш духовни запис, што је по мени модерним речником речено „непроменљива константа“ која је била извор наше снаге, слободарске само-свести, духовности, памети, базичног идентитета, културне моћи и мудрости…!

Тај се битан суптилан процес није примећивао на самим почецима само-одрођивања, јер он потиче са најдубљих дубина нашег БИЋА, тако да га наш фрагментарни ум (тзв. „будност“) не примећује баш одмах, јер има пуно начина за бекство и опсене, будући да ум плива по плићаку нашћег БИЋА, на фрагментарно свесном нивоу, а процес самоодрођивања се испочетка одвијао и ЗАПОЧЕО дубоко у подсвесном и несвесном, чега могу бити свесни само изузетно САМО-ОСВЕШЋЕНИ духовни мудраци и прегаоци. Зато су нам изгледа, историјски гледано, биле потребне толике несреће, скоро пуних 900 година, да би данас када смо скоро потпуно разбијени као народ, оно што је вековима било потискивано, под понором страха и свесности нестанка као народа, нагло почело да испливава на површину после открића разноразних историјских лажи и фалсификовања наше историје, за шта је најодговорнија наша одрођена „интелигенција“ која верно служу цару НАМЕТНУТЕ НАМ ЛАЖИ и дан данас!

Кад се једном тако БИЋЕ примитком хришћанства одроди од самосебства, немојмо се чудити што је касније дошло до следећих ситнијих одрођивања и расцепкивања већ расцепканог БИЋА, па су тако од Срба настали хрвати, муслимани-бошњаци, црногорци, македонци, а ако се не освестимо… добићемо и „војвођане“, „египћане“, „марсовце“, ове, оне…

Да би се вратили самосебству, потребна је духовност сваког појединца Србина, да склопимо очи и уђемо дубоко у њега, да нађемо спој и карику која недостаје, да се спојимо са самосебством које је тамо где и јесте, на извору нашег БИЋА и чека на нас. Претходно нам је потребна дубока друштвена СЛОГА и катарза привржена истини и само истини! После ридања и плача душе, доћи ће зора, доћи ће сузе радоснице нове зоре Србског БИЋА и повратка свом оригиналном идентитиету, примерено духу времена и нове Епохе у којој улазимо…

Ланац Љубави Милана Николића Изана у младеновачком хотелу „Селтерс“

Линк ка видео прилогу на YouTube
Видео прилог можете скинути преко овог сајта.

Славиша К. Миљковић: Откривање истине о језику Срба 8


Претходни повезан текст:
Славиша К. Миљковић: Откривање истине о језику Срба 7
http://wp.me/p3KWp-673
Аутор: Славиша К. Миљковић
Преузми текст

8. Одреднице ЛУ и УЛ

(научено до сада)

Славиша К. Миљковић

Славиша К. Миљковић

Реч је од Бога ради истине, кретање је ради спајања.
Реч/слово изворно следи неку слику/појам/идеју.
Свако србско слово има утврђено/одређено значење проистекло из прастаре србске духовноси и виђења физичког света.
Свако србско слово јесте својеврсни хијероглиф који својом графиком употпуњује поменута значења.
Свако србско слово има звучну вредност која употпуњује графичко-хијероглифску вредност.
Свако србско слово има бројчану вредност која (условно) одређује редослед србских слова
Двословне самогласничке одреднице одређене су значењима србских слова, старом србском духовношћу и спознајом физичког света; свака одредница има значење у левом и десном читању; та значења стоје у препознатљивом узрочно-последичном односу: указују на супротност, условну супротност или неки други препознатљив узрочно-последични однос.
Да нам је Академија наука лажљива, незналачка и антисрбска, доказују својим постојањем свако србско слово и свака србска реч!

ЛУ (л у = људи учени/плодни; лу = хладноћа, свежина). Закључујемо да учењу претходи жеља за сазнањем (сазнајна ватра) праћена одговорајућом стањем свести које описујемо као хладна глава, хладнокрвно размишљање. Отуд се за ученост људи подједнако везују ватра и хладноћа. …Уууул показује да је ватра (ул) сагледавана као на нама заустављено учено/плодно кретање, да ватра долази са/од Сунца које је истовремено и Учча и Луча. Луууу… показује виђење да хладноћа долази од нас самих, греје нас Сунце, ватра или топли људи. Ми сами смо хладни ако не дајемо, јер топлота јесте зрачење, јесте давање. Хладноћа одбија. Плодна парност могућа је само уколико постоји обострано давање. Отуд је и Стварање везано за топлоту и давање. Своју хладноћу можемо отклонити/поништити само кретањем које називамо давање. Давање има много облика и начина. На нама је да да их што више спознамо:

лú (пећ, ложење, кин.). Пећ јесте изворно хладна јер је од земље, камена или метала. Ложимо пећ кад је хладно, ватром која је топла. Пећ јесте људска ученост/плодност јер је везана за породично огњиште; пећ јесте људски ⋃-облик јер је, изворно, засвођено удубљење. Дивна потврда србске десне супротности раштркане по белом свету: насупрот србском појму ул (ватра), стоји кинески лу (пећ). Не постоји умна глава која би то назвала случајношћу;
лу (сећи, цепати; делити, санс.) = л у = људи учени/плодни (сечењем/ цепањем/делењем добијамо најмање два дела; оно јесте учено/плодно ако је у служби множења и творности). Најчешће сечемо и цепамо дрва јер смо зависници од ул-ватре;
лū (заробљеник, кин.). Војник припада ратном богу Јару (Сунцу). Заробљени војник не поседује борбену ватреност, не господари њиме Јар. Зато је он, будући да је без ратне врелине, постао лу (хладан) смештен у хладноћи тамнице;
лù (копно, кин.). Изворно, копно представља охлађену Земљину масу. Ул (ватра) јесте у унутрашњости Земље, спољашњи део јесте лу-охлађен;
лǚ (мислити, размишљати, кин.) подразумева „хладнуглаву;
лǚ (закон, правило, норма, кин.) најчешће подразумева хладан разум, не емоције;
лǚ (зеленило, кин.) подразумева воду, хладовину, свежину;
лúн (потонути, отићи на дно; пасти, погинути; теорија, учење, кин.) = лу н = хладноћу рађа. На дну је вода хладнија; погинули је остао без животне ватре, мртвац је хладан; за учење треба хладна глава;
луō (несносан, досадан, кин.) = лу о = хладан он, човек без пријатне топлине, човек кога не желимо у нашој близини;
луó (мрежа; ловити мрежом; пуж; гонг; коренасте биљке (ротква, репа), кин.) = лу о = хладан он; лу О = хладно окружење (мрежа се баца у дубину воде – тамо је хладно; пуж је хладан јер му је услов кретања влага; гонг је хладан јер је од метала; коренасто-кртоласте биљке садрже хладноћу/свежину у свом корену);
луò (опадати, губити (лишће); ронити (сузе); падати (о снегу, киши), кин.) = лу о = хладан/хлади он. Јасно је да у свим значењима назиремо хладноћу и (за)хлађење;
луч (буктиња) = лу ч = хладна ниско (буктиња јесте хладна у делу где је држимо руком, ватрена је на супротном крају);
лукав (онај који крије мисли и осећања) = лу ка в = хладноћа пратилац знајући; лу к ав = хладноћа пратилац видљив (лукави људи имају хладан ум, не подлежу емоцијама док делају);
луг (храстова шума) = лу г = хлад(овин)ом глагољи;
луг (пепео) = лу г = хледноћом глагољи (пепео не може горети, пепео јесте угасла, хладна ватра);
луд (умно/душевно поремећен) = лу д = хладан добар (лудост и велика ватреност доносе велике невоље; отуд се сматра да је боље да луд буде хладне главе);
лужа (локва, блато) = лу ж а = хладим живо ја (животиње се у њима хладе, каљају, луже, бачкају);
лук (део кружне линије) = лу к = хладан пратилац Сунца. Сунце је врело, небески „пут“ којим оно иде јесте хладан јер Сунце плови небеском реком (са висином расте хладноћа);
лук (зељаста биљка са подземним задебљаним стаблом) = лу к = хладноћа пратилац (луковица лука јесте хладна јер је извађена из земље; пуна је хладноће/свежине јер је највећим далом сачињена од воде; љутина лука јесте хладна ватра, она не гори, она само имитира врелину);
лула (цеваста направа за пушење) = лу л а = хладна људима ја; лу ла = хладна основа/површина/земља (у лули гори ватра (ул), али лула се може држати рукама јер је хладна; луле су најпре израђиване од печене земље);
луша (хип. од лула) = лу ш а = хладна земља ја (луле су прављене од земље); лу (хладно) + ша (вода = ток = проток дима) = хлади ток, хлади врелину дима. Сматрам да луша није израз одмила, већ синонимна реч;
Луна (Месец) = лу н а = хладан наш Бог; лу на = хладна површина (Месец светли, не греје); лу н а = хладноћу рађам ја;
луфт (ваздух, зрак; промаја, нем. варв.) = лу ф т = хлади вртење потврдно; лу фт = хлад истурањем (лепезе и вентилатори хладе ваздух окретањем, тј. истурањем устајалог/топлог ваздуха). Видимо да је немачки варварски = србски језик.
луб (спољашњи део, кора дрвета; одваљена кора дрвета) = лу б = хлад Божји (кора штити од спољних утицаја, омогућава живом ткиву испод непрестану свежину); л уб = људски уб. У Срба уб је велики суд од издубљеног дрвета. Тачније, зидови тог суда прављени су тако што се користила иструлелост средишњег дела стабла и уклањала сва маса до тзв. беловине која се налазила одмах испод коре и која је чинила зид суда. Често је за такво дубљење коришћена и ватра (ул). У сагласју су уб (убити) и уб (издубљен): убити = уб ити = убом ићи (направит уб (рупу) у нечијем телу). Кора дрвета и слој испод, тзв. беловина нису носиоци јаке ватре: јаку ватру носи централни део стабла, тзв. срчовина. Спољашњи део стабла јесте истуреност (лб);
лубања (лобања) садржи: л (људи – људска лобања јесте најразвијенија на Земљи), лу (свежина/хладноћа – глава не сме бити „усијана“, потребно је хладно размишљање), уб (удубљеност – лобања јесте удубљеност испуњена мозгом), бан (владар – глава влада телом), ан (умно и живо биће; Сунце = округлост), нј (истуреност/ одвојеност – глава јесте истурена и вратом одвојена од тела), ја (онај који јесте – само умност из лобање може закључити ја сам онај који јесте), лу бања (хладноћом окупана – лобања помаже да мозак хладно и трезвено размишља); лб (истуреност/одвојеност – лобања јесте истурена и вратом одвојена од тела). Једном приликом чуо сам од једне (званичне) умне (?) особе да је лобања србска реч, а да је лубања хрватска реч;
лубеница (биљка из рода бундева са великом јестивом бобом) јесте плод који дубимо (уб) и једемо све осим коре (лубе). Лубеницом се сладимо (у = ук = свршавање) и хладимо (лу); лубеница јесте округла као Божји син (бен), тј. Сунце; сва је својом спољашњошћу истурена (лб);
луг (шума листопадног дрвећа) = лу г = свежином глагољи (у шуми је свежина/хлад/сен(1) ); л у г = људи учено/плодно глагоље (јер је луг света шума). Луг даје дрва која глагоље ватром (г ул). Много пре покрета Мисли зелено, србски језик је познавао природну/животворну/ суштину која почива на узрочно-последичности. Србски луг јесте храм Божји, храм јесте истуреност/одвојеност (лг);
луг (пепео; вода у којој је прокуван пепео, цеђ, лукшија) = лу г = хладноћом глагољи (пепео јесте угасла ватра, отуд он хладноћом глагољи; цеђ јесте базно средство: јаке базе јесу хладна ватра јер сагоревају кожу иако су у хладном стању). Пепео је везан за ватру помињану у одредници гул. Лугове је србски човек крчио ватром. Посебни храстови лугови били су посвећени Перуну и другим боговима чија је ватреност била посебна;
слуга (чин на србском двору; поданик, онај ко је у потпуности предан нечему, онај ко се брине о нечијем добру; онај који из страха извршава наређења; онај који за плату врши кућне послове) = с луг а = словим/законим лугом ја; словим законим лугом Божјим = свештеник у светом лугу, Божји слуга, чувар луга, лугар. Слуга јесте истуреност (лг);
лüгат (реч, тур.) = л у г ат = људи учени/плодни глагоље непрестано; лу г ат = свежином глагољи непрестано (ОСЈ јесте сведок да србски језик представља најстарији и најсвежији језик истовремено); луг ат = лугом непрестано (луг у коме је централно свето дрво Запис и ова „турска“ реч јесу у директној србској вези). Овде се реч види као истуреност (лг), тј. изговореност;

_________________________
1. У кинеском језику густа шума = сен! (в. СЕН). Наравно, као и у случају свих кинеских речи наведених у ОСЈ, и ова реч је потпуно „случајна“, нема ама баш никаквих веза са србским језиком.

лугма́ (пуна уста; залогај, јев. לוּגמָה) = л у г ма = људима учено/плодно глагољи Мајка Земља (залогај и пуна уста (обиље), тј. храна, долазе од Мајке Земље); лу гм а = свежином спојена ја (најквалитетнија је свежа храна). Реч долази из уста, залогај који одлази у желудац долази из уста. Овим се једначе „турска“ луг-реч и „јеврејски“ луг-залогај.

Насупрот ул-хладноћи/свежини налази се:
УЛ (у л = учени/плодни људи; ул = ватра):
√ул (горети, санс. 28, 89). Из насловљених одређења може се извести закључак да су се, некад прадавно, ученим људима сматрали они који су знали тајну прављења ватре: …уууул = учени/плодни људи зауставили небеску ватру у огњишту тако што су пронашли тајну добијања ватре, па се она није морала преносити у сталним људским кретањима;
у’л (дојенче, беба; дете. јев. עוּל) = у л = ученост/плодност људска; ул = ватра, топлина (беба јесте ученост/плодност људска, јесте везана за топлину људске душе, мајке и дома);
уље (врста масноће биљног или животињског порекла) = ул је = ватра јесте, ватрено јесте (уље добро гори, уље је калорично);
– –уљ (суфикс): драгуљ (драги камен) = драг ул ј = драга (Сунчева) ватра/сјај спојена – јасно истицање чињенице да драгуљ сија на светлости; модруљ (тиркиз – драги камен модре боје; риба модрикасте боје) = модр ул ј = модром ватром спојен (пошто је боја условљена светлошћу, свака боја јесте ватреност у тој боји); кривуљ (врста бора) = крив ул ј = крив ватром спојен (прав бор служи за различите намене, крив само за ватру, тј. огрев); вртуљ (вихор) = врт ул ј = врти ватру спојен, вртећа ватрена спојеност; пасуљ (врста махунарке) = па с ул ј = поново слови/закони ватром спојеном (исхрана пасуљем подразумевала је његово кување (прва спојеност са ватром) и касније јављање експлозивно-ватреног метана у облику прдежа (друга спојеност са ватром). Наравно, наше званично језикословље не доводи значење овог суфикса у везу са ватром;
улица (део насељеног места који је предвиђен за кретање) = ул и ц а = ватром спојена дуга ја (улица је почињала од капије/двери, тј. од места на којима се изворно ложила ватра; градска улица је подразумевала осветљеност ватрама/бакљама/ фењерима);
бул (бик, енгл.) = б ул = Божја ватра (бик јесте животиња посвећена Сунцу); б у л = Бог ученост/плодност људска (бик јесте носилац мушке/Божје/небеске плодности (бик Апис оплођује Земљу), бик јесте симбол полног спајања (бл)); бу л = плаши људе (јер симболише Бога и има рогове). Ако је бул енглеска реч, како то да Срби (чак и они који никада нису учили енглески језик) имају реч була (крава; бик – обично назив који користе деца);
бул (лопта, кугла. фр. боуле) = б ул = Божја ватра, јер се ради о пресликаном Сунцу. И „француско“ боуле носи сличну поруку: б О ул е = Божје Сунца ватра јесте; бо ул е = у њему ватра јесте;
бул ец (пањ, клада; балван, јев. בּוּל עֵץ) = б ул е ц = Божја (велика) ватра јесте дуга (балван својом величином обезбеђује велику и дугу ватру). Величина подразумева добру спојеност (бл);
булмус (жеља, страст, јев. בּוּלמוּס) = б ул м у с = Божја ватра воденим штрцајућим семеном слови/закони; б ул му с = Божја ватра давањем слови/закони. Страст/жеља јесте спојеност (бл), подразумева штрцање семене течности;
булати (кокати кукурузна зрна) = б ул ати = Божом (јаком) ватром прећи преко;
гула (клада, чворугава цепаница; чвор, кврга, израслина на дрвету) = г ул а = глагољим ватром ја. Познато је да најјачу ватру даје чворновато дрво. Потпуно иста реч постоји у јеврејском језику:

гула (мермер; чвор; дугме, јев. גוּלָה). Значења мермер и чвор ослањају се на одређење: гу ла = трајна основа (чвор на дрвету јесте најтврђи и најтрајнији део; мермер јесте трајан јер не трули). Дугме јесте везано за отварање/затварање; место где се отварају/затварају врата у србском језику називамо улаз. У ОСЈ5 показао сам да је улаз везан за ватру (ул), баш као што су у истом словном сагласју речи врата и ватра. Зато дугме глагољи ватром јер контролише улаз: г ул а = глагољим ватром ја; г ула = глагољи улажењем (дугме улази/пролази кроз рупицу). Мермер, дугме и чвор јесу јаке спојености (гл): мермер јесте спојеност зрнасте структуре; чвор је најтврђа спојеност на дрвету спојена дубоко у стаблу; дугме је спојено/зашивено и најтврђе на тканини;
гüл (ружа, булка, тур.) = г ул = глагољи ватром (булку и ружу најчешће доживљавамо у црвеној жар/јар-боји, тј. боји ватре);
гüлле (ђуле, тур.) = г ул ле = глагољи ватром доле (тј. кад падне после опаљења);
гулголет (лобања, јев. גוּלגוֹלֶת) = г ул (глагољи ватром = Сунце = округло, сија) + голет (предео без вегетације) = округла/светла голет. Лобања јесте јака спојеност (гл) костију по шавовима;
гулаш (јело од комадића меса у соку, паприкаш, мађ.) = г ула ш = глагољи ватром (као) основом (нема гулаша без дугог кувања); г ул аш = глагољи ватром каменом. Ово одређење је нејасно само на прво гледање. Објашњавам га двојако. Прво: пошто се гулаш дуго кува, потребно је лонац ставити на два камена између којих је ложена ватра. Друго: имао сам прилике да видим овакво спремање гулаша: у метални суд убаце се комади меса, поврће и зачини; потом се унутра убаце јако загрејани камени облуци; суд се чврсто затвори поклопцем и потом котрља. Врело камење омекшава месо и поврће и кува их у њиховом соку. Гулаш јесте јака спојеност (гл) многих састојака;
гулити (дерати, скидати; љуштити кору, кожу…) = г ул ити = глагољи ватреним кретањем. Ово одређење каже да су се прва драња чинила ватром. То не чуди. И данас се то у неким случајевима чини врелом водом (шурење) или смуђењем. И човеку кад изгори кожа на сунцу, она се љушти. У том смислу овде треба поменути „италијанско“ ардере (горети) = ар дере = Јар дере, врелина дере (скида кожу). Свако драње коже или њено оштећење, болом личи на дејство ватре. Овде се, дакле, подразумева спојеност (гл) коже и ватре.
Наравно, унутар ОСЈ има на хиљаде примера који доказују да је ул = ватра, и лу = хладноћа/свежина.

Крај фељтона…

П.С.

Славишин текст за скидање са горњег линка где пише „Преузми текст“ је у Word-u 2003, текст је у ћирилици, али пре тога требате знати да Славиша користи један специфичан фонт под називом “Times-Cirilic”, и да би вам се његов текст отворио у ћирилици у Wordu, потребно ја да на свом рачунару имате инсталиран исти такав фонт, у супротном, текст вам се неће отворити у ћирилици, већ у латиници, са грешкама за поједина слова, уместо њих биће знаци интерпукције, зарези и разне цртице.

Са овог линка можете скинути фонт “Times Cirilic” и инсталирати га на свом рачунару:
Скини фонт “Times Cirilic”

Бранислава Божиновић: Сродност србског и санскритског језика, речник сродних речи


Бранислава Божиновић: Сродност србског и санскритског језика, речник сродних речи

Линк ка видео прилогу на:http://www.youtube.com/
Видео прилпог можете скинути пратећи следеће упутство.

Бранислава Божиновић је једна грандиозна и величанствена жена, прави Србски Посвећеник, која је проучавајући санскритски језик дошла до спознаје, да је наш србски језик најсроднији древном санскритском језику (санскрит или санскрт), а та сродност се огледа у изузетно великом броју речи, како на лексичком, тако и на граматичком нивоу, што све задире до најранијег Ведског нивоа, на нивоу РГ-Веда, а то је период од пре 4000 година!

srb
„Нисам се никад покајала, јер кажем, страшно ми је појмовно проширио хоризонте санскрит, и врло сам задовољна да је српски толико сродан санскриту. Онда ми је постало јасно, зашто не може Србин тако лако да прихвати туђе уверење и туђе моделе мишњљења, јер то потиче из језика. Знате, ова књига коју сам ја написала, прва књига речника… Толика би се књига могла написати само о једном корену санскритском и изведеницама из њега, и сродности са српским“

Пошавши трагом ове емисије по интернету, коју сам добио од једне жене која је познавала Браниславу, наишо сам на сајт: „Пешић и синови„: http://www.pesicisinovi.co.rs/ на коме се од заборава могу наћи више података о величанственој Бранислави: „Одлазак Последњег Српског Санскртолога“» и њеном грандиозном раду на пољу сродности српско-санскритског језика, што је она преточила у тротомни речник у издању издавачке куће „Пешић и синови“. Ко жели да купи ове речнике може их наручити на следећим страницама сајта „Пешић и синови“:

Бранислава Божиновић: Речник српско-санскртских речи 1
(цена: 900 динара – клубска цена: 700 динара)

http://tinyurl.com/ycadsw4k

Бранислава Божиновић: Речник српско-санскртских речи 2
(цена: 1200 динара – клубска цена: 900 динара)

http://bit.ly/LQ8Yc7

Бранислава Божиновић: Речник српско-санскртских речи 3
цена: 1200 динара – клубска цена: 900 динара)

http://bit.ly/KOZoG1

Треба одати захвалност госпођи Весни Пешић и њеној издавачкој кући „Пешић и Синови“ што се уопште зна о Бранислави и њеном речнику, јер је наша званична „научна“ јавност одавно у спрези са властодржачком структуром власти, којој је циљ да срби идентитетно вечито буду тиква без корена, саобразно лажној и изфалсификованој историји по којој су срби хорда дивљака која се од некуд (можда и са Марса) доселила на Балкан у VII веку (662 год.) и почела све живо да убија, да отима земљу народима који су ту живели. Врхунац тог културно-духовног геноцида кривотворењем србске историје достигнут је данас:

Извор»

„На недавно завршеном 35. заседању Комитета Унеска у Паризу („Вести“ су о томе опширно извештавале) Француска је, дрско и уз застрашујући притисак, покушала да српске манастире, цркве, сву српску културну и другу заоставштину на Косову и Метохији преименује у „косовско наслеђе“. Србе је то шокирало…“

Само наивне Србе може ово да шокира, не оне отрежњене, јер, забога, „Французи су наши доказани савезници“, „пријатељи“. Ово сам одмах на почетку истако, јер душебрижници „теорије завера“ који бдију интернетом да поремете сваки покушај Срба да открију своје истинско порекло које задире у дубоку прошлост, излизано механички говоре …. „људи немају шта да једу, а ти пишеш о тамо некој небитној пра-историји“ итд.. итд…

Ако је небитна та дубље прошлија историја, зашто се фалсификује и ова најновија? Јер, кад чујемо одређену свежу историјску лаж, одмах препознамо да је лаж? И то се ради на један простачки дрзак начин! Од стране „наших пријатеља“. Такође, и та дубља историја је некад била свежа и најновија. Наравно да је историја битна, јер она показује континуитет постојања једног народа и то на свим нивоима: егзистенцијалном, економском, културном, научном, духовном, идентитетном… и ако је кривотвориш путем званичне „истините“ историје, можеш потпуно променити слику једног народа, тако да једну културну, слободарску и цивилизовану нацију, можеш претворити у хорду дивљака, неписмених примитивних кољача, а истинске хорде дивљака да претвориш у „цивилизоване културне“ народе, будући да се политика базира на историји ( тзв. „званичној историји“) коју политичари користе да би нешто „непобитно доказали и приказали“.

Ово је само један пример, за сада покушаја кривотворења историје, и то од наших „доказаних пријатеља“, „савезника“, а има их мноштво сличних који су и ушли у садашње уџбенике историје!

Каже се:

„Ако желиш да уништиш неки народ, уништи му историју“

Отуда и овај мој подухват, ради нашег освешћења и враћања својим истинским коренима, трагом језика, ЈЕЗИКА-БИЋА…

Бранислава је била прави ерудита, по образовању је била лингвиста и инжењер машинства, смер аеродинамике. Била је авио инжењер и то не обичан, већ надарен, креативан и стручан инжењер, јер да није тако, не би се за њу отимале велике компаније попут Мерцедес Бенца. Бранислава је те понуде увек одбијала, оставши верна Саобраћајном институту у Београду, све до одласка у пензију.

Што се тиче србског језика и његове сродности са санскритом, мора се нагласити да је Бранислава првенствено имала намеру да изучава санскритски језик, па је тек накнадно, увидевши сличност и сродност са сбрским, започела свеобухватни грандиозни рад на пионирском, али изузетно културно-стратешки важном подухвату израде речника сродних србских и санскритских речи, то се види у овом њеном исказу:

„Нисам се никад покајала, јер кажем, страшно ми је појмовно проширио хоризонте санскрит, и врло сам задовољна да је српски толико сродан санскриту….“

Ово наглашавам због тога јер етикеташи „теорије завере“ одмах залепе ту етикету неком истинском трагаоцу србског порекла и идентитета, без опсежне провере и чињеничне анализе њиховог дела, по принципу „пљуни, па залепи“, јер наводно они прво без икаквог проучавања било чега, умоболно и шарлатански замисле да је србски народ најстарији, па онда измишљају некакве тобоже историјске документе, искривљују их и прилагођавају их својој „умоболној теорији“.

Из Браниславине биографије види се да је у њој љубав према санскриту усадио њен отац, Светислав Божиновић ( http://bit.ly/LyJzUg: Рођен 1906. у ВРБИЦИ код Зајечара. Аутор збирки приповедака „Одбачени људи“ и „На шумским стазама“ ), професор зајечарске гимназије, а накнадно се њена љубав према санскриту распламсала читањем књига познатог хрватског санскритолога Чедомира Вељачића, након чега одлази у Индију да изучава санскрит у светом индијском граду Бенаресу. Након повратка у Београд, наставила је изучавање санскрита код професора Радмила К. Стојановића, чија сам предавања нашо на интернету, срећом неко је и то поставио као видео прилог на YuTube, али из више делова, из осам. Нешто сам мало погледао те видео прилоге и мој неки будући прилог о сродности србског и санскритског језика биће посвећен раду професора Радмила, спојићу те делове у видео прилог из једног дела и објавити га на свом блогу. Заинтересовани могу то да погледајуи и сада: Професор Радмило К. Стојановић: „Корени српског језика“: први део, други део, трећи део, четврти део, пети део, шести део, седми део, осми део.

Рад Браниславе Божиновић на овом грандиозном подухвату израде речника сродних српско-санскритских речи, по величини онога што је она дала, нешто је заиста блиставо и сјајно за србски културни идентитет, културу, науку, духовност! Пре свега, утрла је пут повратрку србског народа самоме себи, својим коренима, пра коренима, до извора самог нашег БИЋА, да се у пуној самосвесности учврстимо у њему, да се укоренимо у његовом језгру и више никад не скренемо странпутицом, јер колико је то погубно за нас, то показује УПРАВО ДАНАШЊИ ТРЕНУТАК, кад нас разбијају и уништавају сопствени интелектуални изроди, најгори издајници и злочици, служећи страним душманима више од једног века у уништавању србског идентитета, националне самобитности и државотворности, јер су се размножавали у свим властодржачким структурама и временима: институцијама, образовању, комунизмима, социјализмима, демо(Н)кратизмима… и тако владају над нама, пре свега нашим умовима, мозговима, психама!

Кад се мало боље погледа, само њено име, Бранислава Божиновић, говори нам да је та величанствена жена од Бога послата (Божи-новић) да брани и слави (БраниСлава) истинитосно знање о идентитету нас Срба, о нашем БИЋУ путем ЈЕЗИКА, јер ЈЕЗИК је исто што и БИЋЕ.

Бранислава Божиновић:

То је драма наше интелигенције! Она боље зна туђе, него свој народ! Не може се калемити на тај народ хришћанство … Па га онда, калемити му национализам, национализам западне Европе 19-ога века, па смо сада испали националисти. Па му калемити комунизам, па се ни тај пелцер није добро примио. Много боље у градовима, много мање на селу. Јер је ту прави српски народ.

Па ћемо му сад калемити либералну демократију, и сви ти калемари су дубоко уверени да је важно само донети пелцер. А где је, на шта се калеми тај пелцер? Оће ли он родити оволике воћке (рукама показује да мисли на велике воћке) или неке кврге?
Па ћемо констатовати кроз 50 година, да смо и ту нешто промашили. То је због корена. Не можемо ми о коренима говорити до Светог Саве и примитка хришћанства. Питам се… где смо били пре тога?

Ко смо пре тога!
То је ЈЕЗИК!!
ЈЕЗИК, који је тај народ сачувао!…“

Бранислава је у праву, свака част Светом Сави, његово дело треба поштовати, међутим, примитком хришћанства и калемљењем на њега почели смо да се одкорењујемо од самих себе, од свог културно духовног кода, менталне матрице. Тачно је, покушало се да се и у примитку хришћанства одржи нешто од наше изворне духовности, од нашег изворног духовног кода и правца, да се то помеша са хришћанством и тако сачува, али временом смо се све више одкорењивали и од тих „религијских привезака“ изворног духовног правца, заслугом наших „интелектуалаца“, „учених људи“ и „духовњака“, тако да данас готово да немамо ни један траг изворног духовног правца, и ако га имамо све се свело на испразни фолклор слављења славе без икакве дубине и духовног садржаја, све се свело на ждрање, опијање и подсећање на минуле доживљаје и догодовштине из живота, ко је ским и шта урадио, ко се разболео, ко се оженио/удао, ко је умро. Да је откорењивање опасан пут без повратка, ако се на време не заустави, показује нам садашњи тренутак, јер ускоро наше најмлађе генерације, заслугом екумениста у врху СПЦ, неће знати ни ко је био Свети Сава утемељивач наше неизворне хришћанске религије, а шта онда рећи о оној изворној, која по ЈЕЗИКУ видимо задире у прастара ведска времена?

Није нам као народу лак пут повратрка својим пра изворним коренима и идентитету, али треба га започети, препородити се идентитетно путем раскринкавања наше лажне историје, осветљавањем праве, изучавању нашег језика, упоређивајући га са санскритским, онако како је тај пут зацртала наша Посвећеница – Бранислава! А кад неко то крене да ради као она, целим својим БИЋЕМ и ЗНАЊЕМ, стекне се увид да је србски (са доста заборављених речи и појмова, без туђица, са речима којих нема у речницима, али су живе у народу) и санскритски језик, један те исти јези, што је у једном моменту и сама Бранислава рекла објашњавајући сродност србских и санскритских речи:

„Ма, нема… српски и санскрит, то бре исто… „

Суштина која одређује истину да је ЈЕЗИК=БИЋЕ одређује оно што је Бранислава рекла:

„Језик излази из мишљења, мишљење се образује помоћу језика…“

Мисао ствара реч, реч се враћа ка мисли, и кад се из употребе избаце многе речи, по мери сакаћења аутентичног језика србског народа, будући да о њему овде расправљамо, смањује се и опсег мишљења и способност размишљања у корелацији са стварношћу, проницањем у њену дубину и суштину, у њеном схваћању, у филозофском погледу на њу, у овладавању многим знањима, будући да је основна перцептивна „алатка“ код човека за то ум, који се непрекидно изграђује, надограђује, унапређује или назадује, у међусобној сродности, зависности и утицајности на релацији односа СРБСКОГ ЈЕЗИКА и МИШЉЕЊА, УМОВАЊА.

Поготову је најпогубнија ствар када се нека оригинална србска реч која означава неки свеобухватни појам, избаци из употребо до заборава, замени неком неразумљивом туђицом, или допола схватљивом, чиме се поремећује већ урођени опсег мишења, размишљања и схватања стварности (базирано на основу оригиналних и одмах схватљивих појмова урођеног СРБСКОГ-ЈЕЗИКА-БИЋА, којих сада нема) онога што неко писаном речју или својим говором, беседом жели да објасни, саопшти. Дешава се, то је свима нама познато, да када србски ум чита неко штиво са доста неразумљивих или допола јасних туђица, а тога је све више и више… нит спознаје и ПАЖЊЕ се константно ремети, тако да том уму, да би све правилно разумео и схватио, потребно да поред себе има стално лексикон страних речи и израза, да га држи отвореног, па кад тако уз утрошено време за читање лексикона разуме ту туђицу, да се поново врати на читање претходног штива које је већ започео, не би ли га коначно и потпуно разумео.

Међутим, та нит спознаје се никад не би изгубила када би цело штиво било у духу урођеног СРБСКОГ-ЈЕЗИКА-БИЋА, она би имала свој нераскидиви ток са далеко већим потенцијалом за спознају, у датом моменту, готово тренутну. По мени, што је дебљи лексикон страних речи и израза, што више има речи у њему, то је веће сакаћење и губљење знања властитог ЈЕЗИКА-БИЋА, јер какав је то језик, не само србски, ако ти мораш стално поред себе да имаш дебеле лексиконе страних речи и израза, да би користећи их схватио нешто?

Или, пак, мораш да их узмеш у руке и ишчитаваш стално док по принципу аутоматизма не схватиш све туђице, не би ли тако без лексикона ишчитавао неко штиво или значајан спис, да не би изгубио нит разумевања и спознаје онога што читаш, или кад слушаш неког говорника. Међутим, чак и тад, по мени, ти губиш основну матрицу идентитета која се добија рођењем у ЈЕЗИКУ-ВИЋА неког НАРОДА, СРБСКОГ у нашем случају, ти си као тада нешто схватио, али изгубио си себе, свој идентитет, прилагођавајући се уз помоћ туђица другом ЈЕЗИКУ-БИЋА.

Ово су суптилне ствари, али постоје људи који ово до савршенства знају, свесни су свега…

Наравно, мали је број људи који потпуно овладају лексиконом страних речи и израза, туђице многе, да кажем „избацију из такта“, јер константно морају да преврћу лексиконе не би ли схватили оно што читају, па одустају од читања неког штива са доста туђица, или га површно прочитају, али тада губе схватање и разумевање праве поруке и знање које одређено штиво носи, јер нису разумели правилно туђице, или их уопште нису разумели. Тако се, са доста туђица у језику, губи способност и опсег мишљења и разумевања, будући да су свеобугватни појмови носиоци неких кључних карика, везивног ткива ка знању и разумевању читаног штива. То се дешава зато, мислим да то најбоље знају неуро-лингвисти, јер неразумљиве туђице уносе нервозу у урођено ЈЕЗИК-БИЋЕ, све више људи одустају од читања неких значајних штива, „јер је то компликовано“, чак и одвраћају човека од размишљања и умовања, будући да губитком и заборавом урођеног богатства речи и појмова из УРОЂЕНОГ-ЈЕЗИКА-БИЋА, ум атрофира, губи способност мишљења и размишљања, губи вољу за умни рад, за умовање (поготову данас, реч и мисао се губи и нестаје, бива прогутана царством визуелних импресија електронских медија, интернета…) будући да је за рамишљање, умовање и схватање нечега потребан ВОЉНО УЛОЖЕНИ УМНИ РАД, константан рад и кретња умне енергије, иначе ум атрофира.

Истоветна је ситуација када се ради о читању неког штива, као и слушању неког говорника са доста туђица и неразумљивих фраза, па отуда имамо честу реакцију да особа каже:

Е, ништа га нисам разумео, али види се да је паметан ?!

Ако хоћеш да створиш идиота, створио си га, јер многи наивно „мисле“ да ако неко у говору користи њима недовољно разумљиве и схватљиве појмове, фразе, или их уопште не разумеју, да се у том случају само по себи подразумева да је особа паметна, јер користи речи из лексикона страних речи и израза, њима неразумљиве фразе, итд… а они то нису савладали, па је стога „та особа паметна“. То може да буде дакако и тачно, али и погрешно, тип може да прича бесмисленом испразном реториком, са неразумљивим фразама и појмовима који уопште немају никакву градивну везу са оним што причају, немају СМИСЛЕНУ СРЖ за схватање и разумевање, цео „велики говор“ је права будалаштина, али тип добија аплауз идиота који ништа не разумеју, „мислећи“ да је овај „велики мудрац“, „велики говорник“.

Такву врсту „мудрујаштва“ користе стопроцентно наши политичари.

Истинско схватање и разумевање јасно је само у оним моментима када је у континуитету, оном ко чита неко штиво или слуша неки говор, све разумљиво, одмах и сада, свака реч, појам, фраза, под условом наравно да је све смислено, са богатством мноштва различитих речи и појмова; ЈЕЗИКА-БИЋА!

Суштина изучавања србског језика, паралелно са санскритским и његове сродности са србским, лежи у пописивању заборављених речи из србског језика које су још живе у народу настањеног у селима, али их нема у србском речницима. Савет ка таквој врсти трагалаштва Бранислави је дао њен професор Стојановић, а сама Бранислава нам је споменула неке примере, из торлачије, навешћу један.

Бранислава Божиновић:

„На пример, у санскриту ћете наћи да се стеница каже „ТИТИБА„, а торлаци кажу „ТАТАБА„.

Не знам колико је на том плану урадила Бранислава и наши санскритолози, да се из нашег народа по селима попишу све могуће речи које су они упамтили путем усменог преношења с колена на колено, а нема их у нашим речницима, јер још мало па ће та генерација изумрети, заједно са селима. Наша интелигенција одавно некритички све што стигне са запада слепо прихвата, а источна мисао сродна нашој готово да је заборављена, зато и немамо тимове стручњака који би радили на проучавању санскрита, који се код нас на прсте могу изборојати, а то су по подацима са сајта „Пешић и синови“ поред Браниславе још и: Павле Јевтић, Радмило Стојановић и Радивоје Пешић, отац Весне Пешић.

Међутим, ипак их има и данас, овој групи србских санскритолога додајем и једног великог познаваоца биљака и здраве органске исхране, то је Мирјана Петровић, санскритолог и преводилац са санскрита. Нешто о њеном познавању санскрита и веда можете погледати у емисији: „Космос: Чему нас уче веде„.

Многима ће вероватно бити интересантан детаљ на који је Бранислава указивала објашњавајући сродност србског и санскритског језика, што је заиста индикативно, јер је доста распростраљено у нашем народу, а то је да су наше псовке и називи расплодних органа истоветни са истим у санскритском језику. Да има прегршт речи из нашег језика које су сродне са санскритским говори нам један детаљ, када је Бранислава говорила о својој првој књизи речника:

„Знате, ова књига коју сам ја написала, прва књига речника… Толика би се књига могла написати само о једном корену санскритском и изведеницама из њега, и сродности са српским„.

Једна стара санскритска реч, односно појам, још из доба веда: „МАЈА“ има значење: обмана, илузија, што је истоветно са нашим изразом за обману и илузију: „заМАЈАвати“… па зато често користимо тај израз кад некоме желимо да скренемо пажњу да нам не сеје разне илузије и обмане:

‘Ма немој бре више да ме „заМАЈАваш“…’
или…
‘Доста смо се „заМАЈАвали“…’

Прочитај текст до краја»

Телевизијска реклама АГРОБАНКЕ д.о. Београд


Аутор:Проф. Др Радмила Обрадовић

Ових дана смо у прилици да у рекламном блоку који се емитује на РТС 1 у време пред други дневник видимо и рекламу Агробанке д.о. Београд, у којој више младих људи, девојака и младића, једни за другим изговарају, као слоган, „Због мене“. Пажљивом гледаоцу (и слушаоцу) неће промаћи да само један од последњих у низу учесника не изговара исто што и они пре и после њега, већ каже „пр му“. Потписник ових редова је помно испратио поменуту рекламу дана 10.маја 2010. године у темину пре 2. дневника. Пажљиви гледалац и слушалац који макар мало познаје језике народа и народности у Србији зна да је то што је чуо превод поменутог слогана на албански језик, који у писаном облику гласи „pёr mu“. Но, свима нама остаје да се питамо шта ће албански језик у реклами српског д.о. која је уз то намењена српском говорном подручју. Да ли је мрачна намера аутора рекламе била да тестира познавање језика народа и народности у Србији, степен толеранције и/или моћ запажања српског телевизијског аудиторијума, па је зато слоган на албанском ставио пред крај, иначе досадне, рекламе, када гледаоцу, који је већ, рецимо, седам пута чуо неинвентивно конципиран и монотоно поновљен слоган на српском, опала пажња, па он неће ни запазити то „пр му“, утолико пре што ће још два-три пута чути на српском „Због мене“? А требало би да се запитамо и коме се обраћа аутор рекламе, односно Агробанка д.о. Београд, ако знамо да pёr mu представља народни или можда дијалектални облик, спрам књижевног pёr muа. Како је почело, тачније, како ствари већ стоје за Србе и Србију, на крају нам се може и судити што не знамо књижевни албански језик. А српски, ако је судити по језику београдских медија, одавно не говоримо.

Дакле, ако непристојно не знамо српски и то ником не смета, засметаће што пристојно не знамо албански. Па ће Скупштина Србије расправљати о резолуцији о албанском језику на медијском јавном сервису Србије, пардон, да се не разгоропаде Чеда, који, за оне неупућене, гаји исте ставове као Риза Хаљими, и оне, како рече Петар Луковић, невладине жентураче- медијском јавном сервису европске Србије. Уосталом, зар посланик Европског парламента Јелко Кацин, чије ставове је иначе бранио нико други него Чеда, није у новембру 2009. године посланике Скупштине Србије поздравио управо на албанском.

Борба за истину о Сребреници: На списку пострадалих у Сребреници и 500 живих сребреничана!


Када је руководство Републике Српске увидело да их Резолуцијом о Сребреници властодршци из Србије пуштају низ воду, да им забијају нож у леђа, што прети укидању Републике Српске, коначно су решили да покрену институционалну иницијативу за сазнавање пуне истине о догођајима у Сребреници, о манипулацији бројкама. О томе ћете нешто више сазнати у доњем чланку од премијера РС Додика. Ми слободни људи овде у Србији, дужни смо да у томе помогнемо нашој браћи у РС, тиме помажемо и самима себи овде у Србији, јер судбина нам је заједничка, једна смо нација, целина, опстанак нам је заједники, ма где живели.

Као допринос томе, после пренетог чланка са интернета, следе 2 прилога где лично муслиман Мирсад Токач, директор истраживачко документационог центра из Сарајева, потврђује да на списковима пострадалих у Сребреници има и 500 живих муслимана сребреничана!

Истина је на нашој страни, но то није довољно, за истину се треба борити у медијима, ту се добија битка за истину, није довољно само знати је, већ и борити се за њу, јер на светској сцени је монструозна идеологија лажи поремећених умова који воде овај свет. Ту идеологију лажи ти монструми баш и шире путем светских и многобројних „домаћих“ медија, које они стриктно контролишу. Лаж се више и не скрива, она нам се просто намеће да погорша наше животе, јер ти што лажу свесно то раде, и знају да ми то знамо, и да знамо да они знају да то знамо. Идеолози планетарног фашизма једноставно желе власт лажи…!

Пођимо редом…

Иувор:Vesti Online

Додик: Утврдити чињенице о Сребреници

19. 04. 2010. 15:09х 17:47часова |

Премијер Републике Српске Милорад Додик изјавио је данас да Влада РС не негира чињеницу да се у Сребреници десио злочин над Бошњацима, али изражава потребу да се утврди чињенично стање о броју страдалих у јулу 1995. године.

Да се утврди ко је настрадао у Сребреници, ко је жив, а ко мртав: Милорад Додик

После седнице владе, на којој је разматран извештај комисије о страдању Бошњака у Сребреници, Додик је рекао да је Влада РС констатовала да је ранија Комисија за Сребреницу радила под огромним притиском и претњама тадашњег високог представника у БиХ Педија Ешдауна због чега је, како је навео, изосталаобјективност у раду те комисије.

Он је казао да је влада задужила свој Центар за истраживање ратних злочина да утврди чињенично стање у вези с ратним дешавањима на подручју Сребренице и тачан списак погинулих и несталих у тим ратним операцијама.

Додик је рекао да је и у ранијем извештају владине комисије за утврђивање истине о ратним дешавањи у Сребреници и око ње има разних нетачности, на основу којих се у јавности манипулише, те је позвао надлежне правосдуне институције да наставе са процесуирањем свих оптужених за ратне злочине.

Додик је навео и податке да је на подручју Сребренице сахрањено 75 Бошњака који уопште нису погинули на том подручју, те да се у Меморијални центар сахрањују и чланови породица страдалих који умиру природном смрћу.

„Наш примарни циљ јесте утврђивање чињеница, де се утврди ко је страдао у Сребреници, ко је умро, а ко је жив“, истакао је Додик.

„Нама у Влади РС треба истина о ратним дешавањима у Сребреници, која се неће моћи довести у питање и да се испитају услови под којим је радила раније владина комисија за Сребреницу“, рекао је Додик, позивајући органе БиХ да заједнички раде на утврђивању истине о томе.

У владином извештају о ратним дешавањима у Сребреници током јула 1995. године наведено је да је на том подручју, према прелиминарним подацима, нестало 7.800 Бошњака.

Он је казао да је таква одлука донета и за Федерацију БиХ у вези са страдањем Срба у Сарајеву, али тај посао до данас није урађен због опструкције тамошњих органа. Влада РС тражи да се спроведе и та одлука и да се истом методологијом утврди страдање људи у Сарајеву, нагласио је Додик.

Он је казао да Институт за нестала лица БиХ није установљен на легитиман начин и због тога тражи од Савета министара да разматра то питање и врати га у законске оквире функционисања.

Кошарац: Хоћем истину о Сребреници

Република Српска не жели да негира догађаје у Сребреници, већ жели да се дође до потпуне истине о тим догађајима, рекао је шеф владиног тима за координацију активности истраживања ратних злочина и тражење несталих лица Сташа Кошарац.

„Српска не негира догађаје у Сребреници, али морамо бити свесни чињенице да у јавности РС и БиХ у последње време има пуно података који доводе у сумњу све преводе извештаја Комисије за Сребреницу“, рекао је Кошарац на конференцији за новинаре после седнице Владе РС.

Он је навео да је у извештају Комисије за Сребреницу констатовано да је пријављен нестанак 7.806 лица, а да је касније, користећи се разном врстом превода, направљено да је то коначан број и да су то жртве догађаја у Сребреници у јулу 1995. године, истичући да све више информација у последње време указује да то није тачно.

Према његовим речима, Општински штаб Цивиле заштите Сребреница је у јануару 1995. године изнео податак да је тада у Сребреници живио 36.051 становник, од којих 19.566 мушкараца и 16.639 жена, да би приликом изласка у Тузлу рађена нека врста пописа где је приказано да је са 4. августом 1995. године из Сребренице изашло 35.362 становника.

„То говори о одређеним проблемима који се односе на манипулацију бројем жртава и догађајем у јулу 1995. године“, истакао је Кошарац.

Он је рекао да је Међународна комисија за нестала лица, која је суоснивач Института за нестала лица БиХ, извршила 13.000 идентификација, од чега се 6.414 односи на догађаје у јулу 1995. године.

„Од Истраживачко-документационог центра из Сарајева имамо информације да је страдало 8.460 Бошњака, од којих је 4.062 убијено, а 4.398 се воде као нестали, док је у информацији Међународног комитета црвеног крста који је достављен Институту за нестала лица БиХ наведено 3 .60 лица“, нагласио је Кошарац.

Он је рекао да ови различити подаци, дефинитивно, показују да постоји потреба да се отвори квалитетан процес истраживања и доказивања коначне истине о догађајима у Сребреници.

„Желимо да на бази аргумената утврдимо коначну истину о догађајима у Сребреници и околини од 1992. до 1995. године, без обзира на етничку припадност жртава“, истакао је Кошарац.

Он је рекао да је у сребреничкој регији страдало 3.262 Срба, од чега су 73 одсто цивилне жртве рата, док је 800 српске деце остало без једног или оба родитеља.

„РС има националну и моралну одговорност да на основу свих доказа отворимо процес утврђивања коначне истине о страдању у и око Сребренице у овом периоду без обзира на етничку припадност“, нагласио је Кошарац.

Он је додао да на Спомен-зиду у Поточарима стоји да су у Сребреници страдала 8. 372 Бошњака, а до сада их је укопано 3.749.

„У БиХ смо сви суочени са проблемом да се тамо укопавају не само жртве из јула 1995. године, већ и бошњачке жртве из Сребренице, Власенице, Милића и других места, што довољно усложњава ситуацију у откривању истине о Сребреници“, истакао је Кошарац.

………………

Сад следе ове вести, овај други прилог је уствари аудио снимак, где ћете лично чути Токача како говори о лажним цифрама, не само о 500 живих сребреничана који су „пострадали у геноциду“, већ и о томе да су се на списку пострадалих сребреничана на меморијалном гробљу у поточарима који је посвећен пострадалима у Сребреници, нашли и муслимани из других места, из Власенице, Братунца, Зворника.

Наравно… Токач није открио врућу воду, све ово о лажним цихрама говоре десетак и више година уназад, многи страни интелектуалци којима је до истине, затим и неки наши, и наравно да нема говора сва та догађања назвати геноцид, то је увреда за људски ум, памет, морал… јер довољно је само и један жив муслиман да буде на списку пострадалих да би се цела лажна конструкција о геноциду аргументовано оборила!

Уосталом, како веровати у стручно и научно доказивања геноцида у Сребреници било коме, пре свега  Хашком трибуналу, ако има лажних спискова пострадалих на основу којих је и донета пресуда о геноциду, и ако те лажне спискове сами  муслимани потврђују ?

Ова Токачева презентација жртава догодила се крајем марта, у Бања Луци, и јасано је било да ће марионетски властодржачки режим у Србији донети декларацију на штету свог народа и истине, а у политичку корист муслимана, и лажи! Циљ светских моћника и муслимана је постигнут, Срби су сами признали да су починили оно што нису починили, оно што се није догодило, геноцид !! Могао је Токач да каже да су жртве нула, али ови наши властодржци су нас тотално понизили, у наше име!! Наметнули су нама и будућим генерацијама непостојећи печат геноцидности, и кога је сада брига што Токач износи истину, и шта се заиста догађало у Сребреници, јер рећи ће:

„… па ви Срби сте сами признали да се у Сребреници десио геноцид, какав Токач сад, ко ће други до вас знати шта се заиста догодило у Сребреници, јер ви сте чинили те злочине, не Токач…“

Наравно… од борбе за истину не треба одустати, заправо треба се захуктати у борби за њу, само сам хтео да се сада јасније види како би и ђаво могао да позавиди овим нашим однарођеним „демократама“ који воде Србију у безнађе и пропаст,  јер прешли су све границе етике и морала…!

Сребреница: На списку пострадалих у „геноциду“ има и 500 живих Сребреничана!

Аудио снимак где Мирсад Токач потврђује да на списку пострадалих у Сренбреници има 500 живих муслимана

П.С. Искористићу ова два снимка да направим један у спрези са текстом. То ћу поставизи на Ју Тубе, па на сајт.

%d bloggers like this: