Садуша Реџић: Глупи пас


Аутор: Садуша Реџић

Глупи пас

Звали су га Ђиђи.

Старац, његов власник, умро је сам. Једино је тог пса имао, ако сам добро схватио. Кученце је било на погребу, са још шесторо људи, најближих рођака и комшија. Био је то шарени мешанац, нешто већи од пекинезера, дуге, оштре длаке која му је у праменовима падала преко очију и мајушних шапа. Ромињала је пријатна, ситна киша. То јест, мени је пријала, али је пас био мокар до голе коже. Вероватно због кише, окупљени су се брзо разишли, отресајући црне кишобране пре уласка у кола. Стара дама сетила се пса и позвала га у свој ауто, али овај ју је игнорисао. Госпа је погледала у небо, опипала пунђу и нестала у аутомобилу, оставивши за собом једва приметан облачић одвратних, загушљивих гасова.

Покушао сам да му се обратим, али сирота животиња је била толико утучена смрћу господара, да ме није приметила. Киша је сипила целог дана и целе ноћи. Пас се није померао. Једино је, када се спустила ноћ, легао на свежу, мокру хумку и спустио њушкицу до блата, повремено цвилећи. Ту и тамо је испуштао тужан, дуг, завијајући звук из грла.

Сутрадан је поново дошла жена која је позвала пса код себе, са још двојицом старијих мушкараца. Положили су цвеће на гроб и постојали неколико тренутака у тишини. Када су пошли, позвали су мешанца, али се он није помакао с’ места. Главу није померио, нити уши начулио. Мало су се удаљили и нешто се договарали. Један од њих је пришао псу и помазио га по глави. Помиловао га је још неколико пута, а онда је покушао да га повуче за огрлицу, али се Ђиђи укопао у месту предњим шапама. На крају је пробао да га подигне и понесе са собом, али је мали опасно зарежао, па га је човек испустио, а Ђиђи је, онако нарогушен, брзо откасао назад до хумке.

Предвече је дошла друга жена. Дуго га је вабила пилећим кошчицама, миловала по глави, звала да јој дође. Коначно је прикопчала поводац на његову огрлицу и повукла га за собом, али је Ђиђи почео да се костреши и лаје на њу. Када је схватила да се узалуд труди, извадила је из велике, црне торбе чинијице са храном и водом и скинула поклопце са њих. Ставила их је поред Ђиђија. Посматрала га је неко време. Он као да није примећивао оброк. Са жаљењем је заклимала главом, чујно уздахнула и отишла.

Пас је и следеће ноћи био у дубокој тузи, јецао је, уздисао, цвилео и повремено завијао. Дувао је лагани ветар са планина и тихо сам шумео лишћем изнад сиротог створења. У једном тренутку постао је свестан мог присуства. Подигао је главу, погледао у месец, па у мене, односно, моју крошњу. Прошуштао сам да ми је жао његовог газде. Овога пута примио је поруку. Пришао је мом стаблу и сео, наслонивши се на мене. Иако је кора при мом корену стара, дебела и испуцала, ја и даље осећам. Када је, например, пробијају инсекти, то доживљавам као благо голицање. Једном се десило да је докони младић ножићем рецкао површину моје коре: и то сам осетио. А јак осећај, који би људи назвали болом, само мало измењен, прошао је на тренутак мојим жилама, када ми је она девојчица поломила грану, клатећи се на њој у току сахране. Прија ми када детлић извлачи из мене ларве буба. А када ме додирне неко живо биће, примам топлоту и понешто од његових мисли и осећања.

Када се Ђиђи наслонио на мене, осетио сам малу количину топлоте и назрео тихе, брзе откуцаје маленог, скрханог срца. Примао сам таласе бола који су се изливали из његовог мајушног, напаћеног бића. ‘Ухватио’ сам и нешто чега он сам још увек није био свестан, односно: није био свестан последица нечињења на које се одлучио, али је из њега свеједно избијала чврста решеност.
Покушао сам да му одговорим шаљући му заузврат дубоки мир који сам стотинама година упијао живећи на овом тихом и заштићеном месту. Чинило ми се да је незнатно помогло. Пред зору је заспао. А можда је то била само клонулост од исцрпљености…

Од људи који су долазили на гробље примао сам различита осећања: први су искрено жалили куцу, и још увек покушавали да је придобију да нешто поједе или попије макар мало воде или млека, други су завидели преминулом старцу на верности његовог љубимца, трећима је Ђиђи био занимљив, неки су га гађали каменчићима у намери да му одврате пажњу или га наведу на покрет, а било их је и који су мрзели малог пса, из разлога који понекада ни њима самима нису били јасни…

Бојао сам се да ће ноћ која је уследила бити пресудна. Осећао сам да Ђиђи има повишену температуру. Знао сам колико је слаб, жедан и изгладнео. Скоро да сам се осећао кривим што сам се онако фино натопио приликом последње кише, а овај пас поред мене умреће ако не одлучи да пије.

Покушао сам да му ставим на знање да није у обавези ни према старцу, ни према себи, ни према Творцу да то учини, покушао сам да му укажем на то да је страшно глуп, чак и за једног пса, ако мисли да настави тако. Шумео сам му о женки кокера коју доводи жена у црнини када обилази преминулог мужа, два гроба према залазећем сунцу. И знам да ме је разумео! Али није хтео да одустане. Одлучио је да оде.

Већ сам могао да замислим осећај: сићушно тело се лагано хлади, предајући се толико жељеној смрти. А онда ће доћи муве. У ројевима… Заиста не волим муве. Мада, није на мени да се жалим. Шта уопште може једно дрво? Ни да наговори мешанца да није вредно умрети зато што газде више нема… Тја, као да су људи нека узвишена сорта, па се без њих не може?

Међутим, Ђиђи је неким чудом поживео. Рано јутром се однекуда појавило одрпано, мршаво Циганче, носећи картоне стиснуте под прљавом мишком, певушећи… док није угледао Ђиђија. Стао је и упутио му оштар звиждук, очекујући, ваљда, да му овај одмах скочи у крило. И гле чуда, мешанац диже главу! Можда му је старац звиждао на тај начин? Дечко испусти картоне на земљу, приђе му и поче да га чешка по глави. Ђиђи тихо заскимта и једва приметно махну репом!

Када му је деран, претпоставивши да је вода у чинији остављена за псића (храну су у току дана зобали гавранови, а увече докрајчиле луталице), принео посуду, Ђиђи се пар тренутака премишљао, а онда је одлучио да оњуши воду. У следећем тренутку је халапљиво лаптао, тресући се целим телом!

Циганче је однело картоне и Ђиђија, носећи га под другом мишком. Ето! А ја уложих онолики труд… Ма, шта ми је уопште требало да се бакћем са једним псом, када се зна да нису нарочито бистри?

Ах! Поново самоћа. Тишина и мир. Небо се мрачи. Облаци се гужвају. Биће кише, натопиће се земља.

ТВ Лав, Вршац: Светозар Радишић – Како мислити, шта чинити


ТВ Лав, Вршац: Светозар Радишић – Како мислити, шта чинити

Линк ка видео прилогу на: http://www.youtube.com
Видео прилог можете скинути пратећи ово упутство.

Господин Светозар Радишић је пуковник у пензији, доктор је наука из области теорије ратовања, стручњак и експерт за војне стратегије и доктрине, посебно за неоружане облике агресије. Прошле године у новембру гостовао је на телевизији Лав из Вршца, то је град за кога га вежу лепе успомене, јер је једно време живео у њему.

У емисији је било речи о новом светском поретку, како се успоставља и како функционише, о Либији, о Гадафију, о Европској Унији из које моћна Велика Британија хоће да изађе, а гле парадокса, мала Србја да уђе, о томе како је на овим просторима вођен неокортикалан рат, о Србији, о Косову и Метохији, о предстојећем великом сукобу који се очигледно припрема, о сновима, о мислима и још много чему. Када је реч о изреченом „како мислити“, на први поглед то изгледа грубо, као да неко хоће неког да научи како да мисли, међутим није тако, већ је потребно бити свестан моћи мисли, које јако утичу на подсвест, а подсвст на човеково понашање, јер свака мисао носи своју информацију. Мисао може бити и исцељујућа, њоме можемо усавршавати сопствени организам, душу, да решимо сопствене проблеме.

Пошто је доктор теорије ратовања, професор Светозар Радишић је истраживао зашто је људски род у непресталном сукобу, из чега произилази да зна какви су ратови били у прошлости, какви су у садашњости, и какви ће бити у будућности, што је детаљније образложио у књизи „Рат свих против свих“.

Иако је човек сам крив јер је створио катастрофичну будућност, односно они који воде човечанство, Светозар Радишић је оптимиста, јер запад пред нашим очима пропада, а исток се буди, јачају Русија, Кина и Индија, предочава нам да се по његовом мишљењу Русија, заједно са Индијом и Кином припрема за коначан обрачун, јер је евидентно да се све креће у таквом расплету догађаја… после чега ће зло бити уништено, завладаће хиљадугодишњи мир.

Љубав пре првог погледа


Аутор: Стефан Симић

Слагао бих када бих рекао да ме је освојила чим сам је угледао, то би била неопростива лаж, такве девојке ме освоје и пре него што их видим – пошто их баш такве чувам и негујем у својим мислима…

Гледао сам све више у њу а све мање у текст. Текстове сам знао напамет, док сам њу тек почео да упознајем. Приче сам и могао да измислим, ионако их нико други не зна осим мене, док је Даницу немогуће измислити…

Даница је баш таква, али и свет из кога долази је баш такав…

На себи је тада имала дугу хаљину у хипи фазону, преко ње црвену кошуљу и плетену торбицу. Коса јој је била најцрње црна, локнаста, увезена у дуг репић пребачен преко рамена, а тен бео. Носила је дрвени накит око струка, руке и врата. Носила је са лакоћом своје тек освојено пунолетство препуштено заносу будућих дана који су јој ишли у сусрет. Била је лепа, ма шта лепа, била је прелепа – неискварена скупом шминком и јефтиним животом. Била је све оно што човеку треба…

Још када сам је угледао осетила се нека посебна врста слободе којом одише – неухватљивост при ходу, умерена дрскост и провокација док говори, образовање које превазилази године у којима се налази, али и нека сасвим очекивана доза природне напетости коју је вукла за собом. Сва је некако дивља, неукротива, још не ухваћена у замку времена која се, свакоме, неминовно спрема?! Преко свих тих особина, на крају, иде и плашт питомости који савршено балансира све то. Плашт питомости који је суптилно извезла њена професорска породица својом љубављу и васпитањем…

Мајка професор књижевности у гимназији, отац историчар уметности у пензији – мајка поета а отац естета. Чекали су је дуго, предуго, као да су чували своје најлепше године да се посвете свом једином детету. Ни малој Данучки се изгледа није журила – допустила је родитељима да стекну име и да се остваре у својим професијама, да постану оно што су и дан данас – угледна Београдска породица, прави представници културног миљеа, које, једноставно, мораш да поштујеш, па иако их лично не познајеш…

Са госпођом мамом се још нисам званично упознао, али судећи по особинама њене ћерке могу непогрешиво да оценим које је све методе користила у Даничином васпитању…

Ове остале девојке ме све више плаше док их упоређујем са њом – расипају се својом лепотом као да је туђа, појачавају је којекаквим вештачким чудима кварећи оно најлепше што имају – своју младост. Можда траже мушкарца, не знам, мада судећи по њиховом изгледу све више мислим да траже спонзора који ће све то да финансира?! Просто је невероватно колико девојке само могу да се упропасте сређујући се?!

А и ја се, искрено, баш и не палим на професионалне лепотице, њихов изглед обавезује, све то кошта, не дозвољава ти да се опустиш – ове, назови, аматерке су ми далеко драже, прво што дуже трају, а друго што не живе од своје лепоте?! Напротив, неко други живи од њихове лепоте и за њихову лепоту…

Ја сам, управо, један од њих…

* * *

Упознао сам је сасвим случајно, на сајму књига, мада да је питате она би се вероватно заклела у нешто потпуно супротно?! Потанко ми је објаснила, још те вечери, да ништа у животу није случајно и да је наш сусрет чиста режија небеских сила које су одрадиле да се сретнемо?!

Морао сам да се сложим, нисам имао другог избора, само ми није било јасно шта је тај искусни режисер, кога из милоште зову живот, чекао све ове године…

Читао сам тога дана, на једном штанду на сајму, бавећи се више онима који ме слушају него причама које читам. Било је свега петнаестак људи, и то углавном госпође у годинама, а међу њима је била и Даница… Седела је негде при крају, на средини, као једини, тек процвали, пупољак међу свим оним увелим ружама. Погледом се уносила у сваку моју реч. Смешила се и бунила заједно са мном, потврђивала је климањем главе оно о чему говорим пратећи пажљиво моју гестикулацију. У ваздуху се осећало да ме разуме и било је само питање тренутка када ћу да прекинем са читањем и да је упознам…

Гледао сам све више у њу а све мање у текст. Текстове сам знао напамет, док сам њу тек почео да упознајем. Приче сам и могао да измислим, ионако их нико други не зна осим мене, док је Даницу немогуће измислити…

У њеном погледу, у начину на који ме је слушала, крило се нешто нестварно – неки нарочити занос који превазилази несигурне погледе из гомиле. Крило се толико љубави према људима, неке сентименталне младалачке носталгије, бриге према човеку, гордости према нељудском… У њеном сањалачком погледу оцртала се идеална насловна страна моје књиге – убедљивија од свих предговора и поговора, садржајнија од свих цитата и којечега. У тим замишљеним очима сам увидео сву надолазећу младост света која нас греје и обасјава са свих страна, али и страх јер нема ко да јој изађе у сусрет и да јој помогне?!

Увидео сам све оно чему и сам тежим – све оне добре снове који ме свакодневно прогоне, са којима никако да се изборим…

Уместо да сам завршио након треће приче, као што сам планирао, ја сам, ношен пажњом, читао даље. Правио сам све дуже драмске паузе, импровизовао сам колико год сам могао настојећи да задивим све присутне. Трудио сам се да им пренесем приче што боље, да их проживим поново пред њима и да их покренем?! Ионако, увек, подсвесно очекујем од људи да осете оно што ја осећам и да ми на емоцију коју им шаљем врате још јачом емоцијом. Волим када се књижевне вечери претворе у психотерапеутске сеансе где читам људима оно што не бих смео, или не бих умео да причам – и то управо на начин који је у реалности неизводљив?!

Уметност ионако све превазилази и то баш зато што је ништа не обавезује?!

Нажалост, у тренуцима док сам доживљавао катарзу са самим собом – Даница је устала усред последње приче, позвали су је и отишла је са њима без поздрава у непознатом правцу?! Није се ни окренула, нити махнула, нити ми било којим гестом ставила до знања да јој је стало…

Додуше, нисам ни могао да очекујем ништа посебно, пошто се нисмо ни упознали. Једно је оно што ми се вртело по глави док сам читао, а друго је оно што се стварно одиграло?! Већ сам почео да је замишљам у свим могућим животним ситуацијама – смувао сам је безброј пута у тих пола сата, чак сам јој на брзину навукао и белу хаљину набеђујући је како јој лепо стоји?! Ипак, од ње није било ни трага ни гласа. Можда се та девојка, питао сам се у себи, уживљава у све, са свима?! Можда има извесне емоционалне поремећаје па иде од дешавања до дешавања и експонира се?! Или је на лаким дрогама, тешким седативима, или су је пустили на викенд да се излудује па је враћају да не кажем где…

Одједном је оно силно самопоуздање којим сам зрачио, одједном је онај заразни ентузијазам, она бура која је могла да анимира цео сајам почела да се топи. Прекинуо сам наступ на пола приче. Схватио сам да само губим време и уместо редова на папиру напокон сам појурио за њом у реалности… Успут, да напоменем, да заиста немам ништа против средовечних госпођа које су ме са посебном пажњом слушале, али овде се радило о нечему сасвим другом?! Поклонио сам им се више из фазона, театрално, да схвате у чему је ствар и одјурио сам да је тражим по оној гужви…

Да ствар буде још гора – сајам је баш тога дана решио да обори све рекорде посећености тако да се моја потрага закомпликовала до крајњих граница. Сударао сам се са свима – са клинцима из провинције који су ишли у колонама, са познатим фацама које су захтевале посебну пажњу, са пензионерима, са песницима којих је стандардно више него читалаца. А највише сам се сударао са девојкама које су ме подсетиле на Даницу, а на њу ме је подсетила, отприлике, свака друга особа женског пола пошто баш и нисам био најсигурнији како Даница тачно изгледа…

Сајам је тако организован да некога кога не желиш да сретнеш – сретнеш по десетак пута у току дана, а некога кога желиш, кога упорно тражиш, не можеш никада?! Не стварно, док су други јурили за књигама и за познатим личностима, ја сам јурио за потпуно непознатом девојком која је могла да буде где год. Нити сам знао како се зове, нити чиме се бави, нити одакле долази, знао сам само да ми се страшно свиђа и да ћу упропастити себи бар наредних хиљаду година уколико је не пронађем…

Трчкарање на сајму од хале до хале није представљало егзибиционистички покушај саморекламе анонимног писца, иако је многима са стране деловало тако, већ крајње искрен покушај да што брже дођем до ње… Након пола сата зауставио сам се код “излаза” свестан да је то једино место где свако мора да прође. Међутим, од Данице поново није било ни трага ни гласа – осим онога што ми се с времена на време привиђало, али то се не рачуна…

Момци из обезбеђења су загледали људе при улазу, трагали су за сумњивима, док сам их ја загледао док су излазили. Разликовали су нам се једино критеријуми сумњивости. Оне које би они пустили из прве – ја би их задржао за сва времена, а оне који су они заустављали ја не бих ни погледао…

Недуго затим ми је пријатељ незаинтересовано јавио да ме нека девојка чека на штанду и да се распитује за мене. То “нека” девојка могло је да значи свашта – и прва пратиља на последњим изборима за Мис Србије и извесна тетка Станка са Палилуле – нарочито зато што мој пријатељ у девојке убраја и жене у поодмаклим годинама (ваљда зато што се и он сам налази у тим годинама)?!

Ипак, без обзира на све, појурио сам назад најбрже што сам могао не препуштајући ништа случају. Нажалост, радост је кратко трајала, обезбеђењу није падало на памет да ме пусти – објашњавали су ми да након изласка не може поново да се уђе (осим ако се не купи нова карта)?! Објашњавао сам им ко сам, шта сам, за кога сам, чиме се бавим, кога јурим, ко ме јури – но, као да их је додатно мотивисала моја упорност тако да су били још гори…

Од тада све више мислим да се људи који организују сајам годинама уназад труде да закомпликују ствар што је могуће више – не само да подижу цену, већ подижу и број горилла које дежурају. Брига њих што ја пишем, или било ко од нас, ти типови који су дежурали тога дана нису чули ни за нека далеко већа имена – они би и Достојевског обесили уколико би покушао да уђе без карте, а камоли неког клинца из надолазеће гарде, која, понекад, живи читаву недељу од новца који је потребан за једну једину сајамску улазницу?!

Но баш ме брига, ја сам своју Даницу врло брзо пронашао, а они нека виде како ће…

* * *

Колико таквих Даница срећем свакодневно на улицама Србије?! Старијих, млађих, веселијих, тужнијих, другачијих а опет по много чему сличних њој… Ко ће њих да примети?! Ко ће њих да воли?! По ритму чијих прича ће оне да њишу своја предивна тела?! Ко ће да пробуди њихов дух?! Ко ће да препозна све оне посебности на њима, ситне мале, наизглед, неважне глупости, до којих им је стало?! Ко ће са њима да доживи све оно што доликује једној младости?! Коме ће, јадне, да верују, коме ће да се препусте уверене да је тај неко једини и прави. Са ким ће да граде будућност, како…

Колико само лепоте пролази градовима свакога дана – и префињене и тек процвале, и научене и природом стечене, и нафуране и спонтане, свакакве, али лепоте. Виђам их на улазним вратима факултета, испред позоришта, паркова, на промоцијама, концертима. Сударам се са њима у градском превозу, студентској мензи, пратим их погледима у главној улици, на трговима, пратим их свуда. Где иду све те девојке – кога величају у својим мислима, коме се радују?! Шта се све крије у њима?! Колико само неиспрачиних прича?! Колико само недосањаних снова?!

Док шетам, док се мимоилазимо, просто ме обузме количина лепоте на једном маленом међупростору, количина заноса и чулности која ми иде у сусрет. Осећам потребу да их заустављам све редом и да им се захваљујем свакој понаособ на инспирацији, на пријатности којом су ме обасјале, на чињеници да уопште постоје, да су остале нормалне у читавом овом лудилу?! Али како то да урадим?! Како, када се све што је људски и искрено сматра остатком прошлих времена?!

Код мене преовладава мушки сентимент док пишем, обраћам се мушкарцу, међутим, далеко више бринем и размишљам о женама, далеко више патим и то не зато што су нежнији пол, то је релативно, већ зато што им је више стало до нежности?! И то не зато што су лепши пол, не мора да значи, већ зато што им је више стало до лепоте?! Уколико ствари наставе да се одвијају овим током питам се ко ће да им се посвети, да их засмејава, да игра пред њима. Ко ће заједно са њима да машта, да се буди крај њих и да им преноси све оне луде снове, од речи до речи, који се доживе само када се истински воли?! Ко ће њих истински да воли?! Ко – када је све лажно, недовршено, недоречено…

Не стварно, ко ће да воли све те девојке?! Да им омогући све оно што стварно заслужују?! Један богат и испуњен живот, једну реалну бајку коју могу да доживе само комплетне личности…

Просто ме понесе та силна заносна девојачка лепота, омађија ме својим раскошним сјајем, ухвати ме у своју чаробну мрежу различитости. И плачем и радујем се и тугујем и славим – пресрећан што све то постоји, хода улицама, развија се у нешто божанствено што ће тек да процвета, тек да замирише, али и несрећан што је све мање оних који то умеју да поштују, или бар да препознају ако ништа друго?!

Шта вреди узвишеност када су сви приземни?! Шта вреди истинска лепота када сви траже вештачку?! Шта вреде уникати када сви траже замену?!

Довољно ми је да изађем из куће и да се препородим, довољно ми је да одем на сајам књига, факултет, или у позориште и да видим све оне бистре погледе који ми враћају веру у човека, наду у срећнију будућност?! Довољно ми је да се сетим Данице, њене приче и свих Даница света које заслужују дубоко поштовање и оправдавају све стваралачке подвиге?! Да није њих све уметности би пале у воду и претворила би се у архаичне музејске експонате. Ништа није лепше од лепоте – али не неке оностране, космичке, недодирљиве, која постоји само у књигама и у главама великих, већ и оне уличне, свакидашње, где све те девојке раде неке сасвим обичне ствари, готово неприметне…

Све оне делују нестварно, иако су реалне. Ту су, са нама, испред нас, а као да нису. Као Богови, а нису Богови. Подсећају ме на још ненаписане песме које непрекидно одјекују у нама чекајући да се запишу. Подсећају ме на изворе воде који неуморно струје и ударају, али никако да избију на површину. Као идеали који тек треба да се створе и да се прогласе идеалима. Као једине преостале звезде на мрачном небу промашаја. Као наше једине шанса и као наше једине победе…

Даница је таква и свет из кога долази је такав, али Даница је сваким даном, нажалост, све мање. Као и светова из којих оне долазе…

Објављено у Проза. Ознаке: , . Leave a Comment »

Светозар Радишић : Само истина може да буде прави лек


Извор: Треће Око

Пише Зоран Николић

Како размишља наш „теледириговани“ мозак и да ли има лека против огромног притиска помоћу кога глобализација хоће да нас униформише, а светски моћници да потру сваку црту националне и сваке друге аутентичности?

Моћ исцељења лежи у нама

Оваква питања не муче само нас, већ и становнике многих, знатно већих и утицајнијих држава на свету. Понеки озбиљан научник подигне глас против свега што се тренутно догађа на нашој планети, али медијска блокада и потреба да се људска маса унификује у својој безличности, просеку и склоности медиокритетском приступу и даље је победник у овом рату. А рат је одавно почео и још увек траје…

Управо о томе разговарамо са др Светозаром Радишићем, човеком који је недавно објавио десету књигу која се бави овом тематиком, а током претходних девет је најављивао управо оно што нам се данас дешава. Не само нама, већ и свим становницима планете. Да ли је, и у коликој мери био у праву, остављамо вама на процену. Овог пута, он је гост „Трећег ока“ који кроз последњу књигу „подвлачи линију“ и анализира целину коју сачињава његов креативни опус.

Ово је Ваша десета књига у вези са феноменима у мозгу, размишљањем, свешћу, умном повезаношћу човека са космосом. Зашто кажете да књигом „Како мислити – исцељивање информацијама“ завршавате свој научно-популарни опус?

Др Светозар Радишић

– У претходним књигама, почев од књиге „Неокортикални рат“, у којој сам описао најважније и најраспрострањеније начине којима се данас утиче на људски мозак, преко књига попут веома тражених књига „Скривено мисаоно оружје“, „Магија у неокортикалном рату“, Док мисли стварају космос“ и „Космички додир“, објаснио сам суштину људских сукоба и свео је на различитост расположивих информација. У књизи, која је могла да се зове и „Свемоћ мисли“, ставио сам тачку на несхватљиво важну тему о моћи информација садржаних у људским мислима, емоцијама и нагону. Како је реч о књизи написаној на крају трагања ка узроку светских збивања и појединачних проблема, она је врста сублимиране поруке читаоцима.

Описани су мисаони свет, психосоматика, космичке умне фреквенције, здраво размишљање, утицај аутохипнозе на подсвест, начин на који информације стварају стварност. Циљ је био, пре свега, да укажем на опасности, изазове и искушења који су пред људским родом, а и да укажем на путеве и излазе доступне захваљујући развоју наука и технологија. У трагању за истином, за коју тврдим да је коначни излаз, понудио сам пут до узрока.

Ваша схватања подсећају на дело „Пристонска гноза“ Рајмонда Ријеа, зар се не плашите да Вас не сврстају у јеретике?

– Човек има право да мисли, те сматрам да је моје мишљење само једно у низу. На основу свега што знам, сматрам да је Универзум почео да се ствара када се ништа није огледало у огледалу. Недостајали су „то нешто“ и огледало. Уосталом, Универзум од свог постања чини само енергија. Реч је о умној, самостварајућој и свепрожимајућој енергији. Све што постоји у универзуму („енергије“, материја, информације) суштински је скуп различитих, свеприсутних и свепрожимајућих облика енергије. Када не би постојали енергија, материја и кретање (космички садржај), систем људске реалности би се распао, а сазнање би изгубило смисао.

У таквој средини човек, који нема чула за време и простор, покушава да спозна себе недовољно схваћеним мислима. Сигурно је да му несавршенство чула и одсуство свести о моћи инстинкта и интуиције ствара потешкоће у оријентацији и доприноси неразумевању времена и простора као кључних, пресудних и суштински парадоксалних феномена. За човека се све видљиво заснива на невидљивом, све доступно на недоступном, а све стварно на нестварном. С друге стране, без познања Бога немогуће је схватити како човек мисаоно функционише у космосу и како је могуће да су мисли толико моћне. Где год се пише о Богу на научни начин, који свакако не подсећа на црквено-догматски, постоји зебња од несхватања исписаних информација, без обзира што је речено како оне настају.

Заштита је омогућена догматском тврдњом да је Бог допустио избор – и на тај начин слободоумље – и захваљујући чињеници да су сви људи уникати. Тврдња да је Бог исто што и „умна енергија“ заиста је смела иако је научно заснована, а то значи и експериментално потврђена. Уосталом, поистовећивање Бога са свепрожимајућом умном енергијом није у колизији са тврдњом светог Јована Дамаскина да је само Бог по природи бестелесан.

Ви нисте научник коме је матична област медицина, па опет значајан простор посвећујете психосоматици. Како то тумачите?

– Психосоматска медицина покушава да разреши и недовољно истражен однос између материје и онога што се назива несвесном психом, будући да се све чешће помиње да су психа и материја заправо иста појава: „Једна посматрана изнутра, а друга споља“, како је говорио још Карл Густав Јунг. Још у старој Кини лекари су добро знали да емоције и мисли имају снажан утицај на људски организам. Те две врсте информационе енергије посебног типа у стању су да изазову различите болести и код телесно веома снажних људи. Довољно је само да „ударе“ на најосетљивије место у организму и појавиће се болест. Психосоматска обољења настају на релацији душа – тело, мада суштински човекова душа није део човека – она је исто што и човек сам. Душа је свепрожимајућа, будући да прожима тело и човекову животну енергију, и не може да опстане без њих. Психосоматика је мени омогућила основу којом доказујем да информације утичу на подсвест и тако разарају, или исцељују душу.

Шта је по Вама здраво размишљање и зашто је оно значајно?

– Исцељење настаје изнутра, а покреће се мислима (самосвешћу или наумом), биљним мелемима, амајлијама, лековима, симболима, вером, потпуном променом начина живота, подешавањем фреквенције протока енергије или под утицајем човека од великог поверења. Подсвест болесних или на психосоматској основи оболелих људи, ради исцељења, треба да прими информације у облику „здрав сам“, „ритам мог срца је природан“, „крвни притисак ми је стабилан“, „немам проблема“, „лечим се“, уместо речи „болујем“, „није ми добро“, „биће боље“, „нека ти се убудуће испуне све жеље“…

Подсвест поправља стање организма и уређује га на основу информације типа „здрав сам“, јер када прими информацију „бићу здрав“, оздрављење ће чекати, јер је време у информацији неодређено, измиче садашњем раду, те се тако ефекат исцељења никад неће постићи.

Зашто аутохипноза, а не медитација и хипноза?

– За самоисцељивање је најважније трасирање пута до подсвести. Хелмут Хансен је у књизи Моћ хипнозе сликовито објаснио за већину људи несхватљив свет – свет хипнозе. Према његовим истраживањима, Емил Куе (1857–1926), човек који је развио науку о аутосугестији, први је схватио да је суштина хипнозе – аутохипноза, и да је увек, у сваком решењу проблема реч о ефектима аутохипнозе. Од Куеа потиче изрека: „Наше дејство не подстиче воља, већ способност имагинације (ментално представљање)“. Његов познати закључак је да свако може сам себе да хипнотише и да је аутосугестијом могуће отклонити сваку своју болест. Дословно је рекао: „Научите да сами себе излечите, ви то можете. Ја лично нисам још никога излечио. Могућност излечења лежи у вама. Позовите у помоћ свој лични дух да служи вашем телесном и духовном здрављу. Биће ту. Он ће вас излечити и бићете снажни и срећни.“

Кажете да је информација пресудна за све што се дешава?

– Информација је садржај енергије којим се она самообликује. У току самообликовања и након њега преобличава се и информациона материја. На тај начин у космосу је све информисано. Информације приказују својства енергије и материје, а уз то условљавају све односе и процесе у Универзуму. Оне су средство за претварање енергије у различите облике и за стварање различитих материјалних стања. За избор информација, према разним критеријумима, неопходни су знање, искуство и мудрост. У зависности од тога на шта утичу, информације могу да материјализују и дематеријализују енергију. Тако једна реч, као шифра (код) са унапред утврђеним менталним значењем, када се налази у емоцијама или мислима, спаја, обједињава и акумулира енергију. На тај начин покреће процес измене енергијског стања и преобличавање енергије, промене ритма и учесталост њеног кретања. Овде је реч о најснажнијем космичком утицају, којим се мења суштина (то значи и одлике) онога на шта су информације усмерене. У случају самоподешавања душе, информације утичу на подсвест. Разлика између информација и мисли је у томе што мисли преносе информације.

Одакле?

Па из „умне енергије“.

Како?

Једноставно, човек је космички, енергијски организам, енергијски утопљен у свемир. Он за комуникацију са космосом користи мисли као вид енергије. Све време је чулно отворен за информације, а несвесно их прима само у стању дремежа, сна и дубоког сна. У стању дубоког сна информације могу да мењају личност.

Мислим да ниједан интервју не може да обухвати Ваше дело. Шта је суштина Ваше замисли?

– Јак човек усмерава енергију на промену ситуације, а слаб сву енергију троши на равнодушност, патњу, увреде, самооптуживање и незадовољство. Понудио сам начин за исцељивање информацијама, ради отклањања предрасуда претворених у уобразиље. Речју, покушао сам да помогнем људима у њиховом освешћивању, које ће бити неопходно за опстанак у неизвесној, блиској будућности.

Светозар Радишић о магији и подсвести


На питање водитељице – да ли постоји магија – професор Радишић одговара да нема ништа логичније него да магија постоји, међутим она се код нас невероватно много мистификује. Многи мистични ритуали који се спроводе у свету попут масонских и сличних, укључујући чак и мање мистичне – црквене, су заправо магијски ритуали којима је циљ да изазову веру у човеку да је оно што се путем магијског ритуала жели остварити и могуће, да је то остварљиво, да је то стварно-постојеће. Кад то човек усвоји као могуће, кад створи унутар себе енергију вере да је то тако, могуће и остварљиво, његов психосоматски систем организма то усваја и путем механизма подсвести сам спроводи у дело магијски чин који постаје остварљив, догодљив и даје резултате. Тако се човек магијским путем може и сам излечити од неке болести, без учешћа званичне медицине.

Али исто тако, из незнања, човек се путем неког магијског чина може изманипулисати, да поверује у нешто што не постоји, па да се то касније истим механизмима оствари и догоди у његовом животу као нешто лоше, јер његова вера „да је то могуће“ је „окидач“ механизма остваривања магијског чина.

Пре него што погледате овај заиста интересантам прилог професора Радишића, морам да кажам да се овде у Србији људи држе доста у незнању путем флоскуле: „ма то су глупости“,  не само око магије, него и око разних других парапсихолопшких способности којим човек може да овлада, да их буде свестан. Али, у другим земљама то није тако, рецимо у Великој Британији. Као потврду тога Радишић износи чињеницу да је некадашњи чувени маг Алистер Кроули, радио магијске ритуале под окриљем државе које је чак и војска штитила за време бомбардовања Лондона и Велике Британије у другом светском рату.

Светозар Радишић: Постоји ли магија?

Линк ка видео прилогу на:http://www.youtube.com/
Видео прилоге скините по овом упутству.

Подсвест је веома моћна. Ако би неко желео да помогне самом себи он то може урадити путем подсвести, а не свести. Пут до подсвести и механизмима како она функционише и делује је тај да упознамо суштину деловања и значења наших мисли и осећања. Ако то појединац упозна, он путем мисли може сам себе да исцели, говори професор Радишић.

С друге стране када је човек у незнању око ових ствари, онај ко познаје моћ подсвести може да изманипулише човека и да му створи пакао од живота. Исто тако може то и сам себи човек да уради, ако се дубоко емотивно веже за лоше мисли нечега што му се лоше десило у прошлости, у детињству често. Ако то човек свесно не разреши, то преузима подсвест. То је онда неразмрсив чвор патње. Човек може да постане господар своје подсвести, а самим тим и свог живота…

Светозар Радишић:Пут до подсвести

Линк ка видео прилогу на:http://www.youtube.com/

Јелена, баба које нема


Аутор:Гордана

Јелена, моја баба.. Нечија жена. Прво ћерка, па мама и баба. Када сам била врло мала, имала сам баку са кикама уплетеним и овијеним око главе. Носила је мараму, на крајевима дивно ишарану. Понекад би је скинула да намести косу и опет повезала, са обавезним шпицем на челу. Никада нисам сазнала (а сада је прекасно), засто је то радила. А, Јелена, баба које више нема, је била лепа. Млада, са плавим очима и веома лепим осмехом. На моју велику жалост, није била научена да показује нежности, на начин који је мени био потребан. Али јесте она показивала, на свој диван и јединствен начин. ТО, тада нисам знала. Сећам се само детаља. Сећам се свог смеха, који је захваљујући, мојој баба Јелени тада остао недирнут, непрекинут. Због ње дуго одзвањао целом кућом. Дивном сеоском кућом. После је моја баба, полако али сигурно старила и даље је имала исто уплетене кике и исто обавијене око главе. И старила и разболела се. Лежала у кревету, али ја понесена животним обавезама, је нисам много обилазила. Чак ни тада нисам схватала колико ме је волела. Како је човек проклет, стално нешто тражи, стално тражи, тражи доказе љубави на све друге начине САМО НЕ онај прави. А тај буде управо тик уз њега. На дохват срца и руку.

Сећам се, када сам била предшколског узраста, моји су ме водили у село. Волела сам то село. Његов мирис, његове људе, њихове испуцале руке, изборану кожу, земљу, ваздух, животиње, чак и кишу… па вашаре (нешто најлепше на свету). Тада је био, један врло леп обичај, да старије целивамо у руку. Деду, бабу обавезно, али се уопште не сећам да сам целивала стрица и стрину. И замислите, моја мала главица се тога стидела. Да, да обожавала сам село и жела са њима и ишла за сено, на кладенац за воду…обожавала мирис штале (и данас такође), али се моја мала плава главица стидела што љуби деду и бабу у руку. Ни дан-данас не знам зашто. Можда, зато што се моја мама тога стидела. Јер, забога, већ је живела у граду…а можда и због тога што се нису баш добро односили према њој…Ко зна…Али нешто је мене подстакло на то. Тако сам одахнула, када више то нисам морала да радим.

Елем, била сам мезимица иако је у тој кући била још једна девојчица. Моја сестра од стрица. Баба и деда су имали два сина, а ја сам прво унуче, па још женско дете у породици. Каже се да сам “обрала милост”. И тако приликом једне посете, ја која сам обрала милост, искористим тренутак када су се моји нешто запричали у изи. И мој истраживачки дух ме одведе из изе у собу. Ту су спавали баба и деда и била је огромна. Ту су биле и намирнице и била је славска соба и све је било ту, у тој соби. Брачни кревет, брашно шећер, јаја, суве шљиве, суве воћкице нанизане на пртен конац, одела, хаљине, сукње, мараме… све на једном месту. Цео живот у соби. Слике са старим рамовима на зиду. Старе слике са старим рамовима. Даклем, у тој соби је била корпа са јајима. Лепа плетена корпа, која мирише на пруће од кога је исплетена. Која је навукла и онај специфичан мирис из сеоских соба. Пуна пунцијата. Права домаћа јаја. Од кокица које су виделе сунце и осетиле ветар …кроз перје и пасле и пиле водицу свежу ..И које су спавале ноћу. Које нису морале цео боговетни дан да кљуцају и носе јаја. Пуна корпа. И онда долазим ја. Узела сам једно јаје и вероватно случајно испустила. Кажу да нисам била агресивна, већ увек весела и насмејана. Значи, није то било намерно.. Кад је пало на земљани под, наравно јаје је пукло. Односно сломило се, шта пукло. Никада нећу сазнати, шта ме је заинтересовало. Комбинација беланца и жуманца, жутог као сунце. Или несто друго. Тек, ја сам онда намерно једно по једно јаје испуштала из ручице и код сваког разбијања се кикотала. И тако редом јаје, за јајетом. Како су се моји, сетили да ме нема у изи и пошли у собу, не знам. Тек када ме је моја мајчица видела шта радим, па још смо у гостима, а ја правим штету, устремила се на мене као кобац на пиле. Иначе је увек тукла као Илија Громовник. Али не замерам јој то уопште. Заборавила сам. Чак мислим, да ме је понекад тукла, више због строгости, јер и сама тако васпитана. А код свекрве је ипак морала да остави утисак. Међутим, на сцену ступа баба Јелена, баба које је тада било. Срећа моја. И наравно, баба ко баба, није дала, да ме мама туче, Не. Њену мезимицу, не, никако. Бака је у ствари схватила, да ја то нисам са лошом намером радила, већ онако клиначки, детиње. А и много ме је волела, казе мој тата. То је иначе његова мајчица. Кажу да је мој тата иста баба (тј његова мајчица), а ја исти он. И знате ја сам поносна на то. И срећна због тога, јер сам касније из другог угла, гледајући схватила да су то дивни људи.

Баба је још дуго, дуго после тога живела. Онда је због болести била неко време полупокретна, па чак и једва покретна. Нисам била уз њу кад је умрла и осећам се страшно, због тога. Она је увек била Јелена Баба које има, за разлику од мене која сам увек била Гордана, унука које је ретко било у њеном животу. Али ја је волим и даље и мислим на њу. Јелена је у ствари баба које има у мени. У Гордани. Живи она у мом срцу и мојим мислима.Понекад јој цујем и глас. А увек је видим насмејану. Моју лепу насмејану баба Јелену. Јелена је ипак баба, које има.

Препусти се… и то је све!


Пусти земљу, да те сади
пусти храну, да те храни
пусти воду, да те пије
пусти ваздух да те дише
Препусти се… и то је све !

Пусти реку, да те чисти
пусти снежну планину
грехе да ти отопи,
пусти Љубав, да те Љуби
пусти Сунце, да те греје
пусти Бога, да се смеје,
Препусти се… и то је све !


26.07.1992., Небојша
…………….
Почех ја, а наставите ви, препусти се, пиши… и то је све…Препусти се

%d bloggers like this: