Велимир Абрамовић: Тесла и Веде


Извор: Ведска Академија Србије
Интервју: Велимир Абрамовић

Преузми текст:
Тесла и Веде

П: Тесла каже: „Живот је ритам који се мора спознати. Ја осећам тај ритам и препуштам му се. Он ми је врло захвалан и дао ми је сва знања која имам. Све што живи повезано је дубоким и дивним везама. …Те везе су нераскидиве.
…Имамо два ока: земаљско и духовно. …Универзум је жив у свим својим манифестацијама. …“ Тесла се овде обраћа персоналном Богу, када каже „Он“ и „препуштам му се“. Можете ли нам рећи нешто више о томе?

Велимир Аврамовић: Да. Тесла сматра да у Космосу постоји једно језгро одакле је добијао своје идеје, одакле свако добија идеје. Значи, језгро које када покуша да објасни терминима обичног језика, материјалним терминима, он назива извором светлости. Значи, оно је светлост, суштина светлости. У духовној терминологији Тесла каже да је то језгро самилост и лепота. У свом схватању да је васиона жива, он изводи последицу свог духовног оживљавања исходишта свих његових идеја и такође поставља теорију да је човек аутомат космичких сила, тј. да постоје космолошки разлози за стваралаштво и да један јединствени космички закон влада целокупном Васионом па и човековим телом и умом.

Лично је учинио много радећи на себи у раној младости, негде од своје шесте, седме године када је постао свестан да прима идеје које не примају и сви други људи из његове околине, породица, пријатељи итд. То је трајало до његове 17 и 18 године и завршило се драматично са тешком болешћу кроз коју је израстао у духовно биће вишег реда. Почео је након тога потпуно другачије да размишља. У овај век је дошао управо са тим космичким језгром и зато је инсистирао на речи „проналазак“ или „откриће“ (invention), а не изум. Он није вадио идеје из ума већ је само откривао оно што је природа већ створила, оно што је Бог, Врховно Божанство за које каже:

„Ја верујем у једног Бога који није описан у религијама.“

Дакле, Врховно Божанство, Творац, ствара бесконачност која има своје еманентне, унутрашње Космичке законе који раде по одређеној шеми. Као научник, Тесла је био тај који је проналазио те законе. Није их вадио из ума, јер је ум универзалан и нема разлике између људског ума, ума научника и ума саме природе. Све то потиче из Божијег ума. Тесла то прво открива себи а онда свима другима. Сматрао је да наука представља само каналисање врховних принципа, поистовећење ума и стварности, и прилагођавање тог открића колоквијалном језику, обичном људском језику за који важе конвенције. Значи, ако кажемо да је нешто атом или молекул или електрицитет, ми смо се договорили да те речи то значе. На основу тог договора научник то објашњава језиком математике.

ВА: Вивекананда је био код Тесле у лабараторији где му је Тесла материјализовао неколико фигурица од којих је једна била фигурица Кришне. Вивекананда је био члан мисије Рама - Кришне која је требала да споји источну и западну цивилизацију, да пренесе мудрост истока која усклађује појединца и друштво, друштво и планету, планету и њено галактичко, космичко окружење и оплемени људе Запада. Вивекананду је код Тесле запањило то што је Тесла дошао до највиших сазнања и да је помоћу електромагнетних поља манипулисао енергетским облицима вишега реда - астралним нивоом.

Укратко речено, његово главно становиште јесте да је васиона жива, да постоји свест и да је човек тај који мора да освести материју. То је у ствари главна улога човека на земљи – да схвати најдубљу везу између тзв. живе и тзв. неживе материје – и да прикаже то јединство.

Према томе, и наука и религија и уметност и сви други видови људског мишљења, филозофија, делатности, чак иду према разотуђењу чула од саме универзалне стварности. Наука не би требало да се бави експериментима у смислу да постави значење људских потреба и људског прилагођавања природе себи, тј. човечанству, изнад законитости која је природна. Зато Тесла говори о језгру с којим увек морамо бити повезани, јер из њега проистичу принципи који у науци значе етику. На тај начин особа добија један унутрашњи регулатив да начини открића која се више користе у сврхе добра него у сврхе зла. То је оно што је карактеристично код Тесле – покушај уношења етике у научна истраживања. намеравао је да открије метафизику света апарата електронско-технолошког доба у коме живимо, кога је он започео својим патентима (1898. патент телеаутоматске контроле; 1899. откриће у Колорадо Спрингсу). радећи са екстра ниским фреквенцијама, тзв. бочне модулације, открио је да електромагнетна поља показују интелигентна својства, тј. да постоји веза између светлости и ума на чистом физичком плану. У то је укључена и промена временских координата. Локална временска координата у ствари представља однос хомогених електромагнетних поља. Ако, дакле, променимо локалну временску координату, постоји могућност астралног путовања.

По мом мишљену, Тесла је све ово остварио још у прошлом веку а касније је све то усавршавао.

П: Тесла је рекао да наука није могућа без духовности. У чему се огледа трансцендентална димензија Теслиних научних погледа и зашто је Тесла рекао: „Верујем да ће моја открића људима учинити живот лакшим и сношљивијим и усмерити их на духовност и моралност?“

ВА: Да. Изразито је инсистирао на томе да постоји јединство духа и материје, тј. да материја проистиче из духовне сфере заједно са свим проналасцима и комплетном људском науком. Тесла зато и каже: „Својим проналасцима учинићу да живот људи буде лакши.“ То је управо прилагођавање човековог ума и чула, његовог искуства и његовог свакодневног живота, космичкој парадигми, свету принципа или узора коме сваки човек мора да се повинује да би био слободан. Можда то изгледа противречно али у ствари није. јако леп пример је гравитација. Гравитацију не осећамо све до тренутка када начинимо неки антигравитациони акт, као на пример подизање руке. До тог тренутка немамо осећај њеног дејства.

По мом мишљењу, Теслини проналасци у вези обртног магнетног поља носе у себи три вида трансценденције. Прво, то је веза између микро и макро света. Почев од атома, Сунчевог система, Галаксије, па до група Галаксија, постоји низ концентричних обртних магнетних поља који на известан начин чине концентричне магнетне сфере које дају илузију кретања. Тесла је сматрао да кретање није нешто реално, као што је говорио антички филозоф Мелис који је први рекао да перцепцја кретања не значи да кретање стварно постоји. Уколико имамо јединствени космички физички континуум, једну реалну бесконачност која је свуда истоврсног састава и свуда је изотропна тј. истих особина и ако време као нешто нематеријално заменимо за силу, добијамо принцип који може да гаси и активира тачке бесконачног бића. На тај начин, без класичног појма интензитета и енергије, ствара се утисак перцепције кретања без претпоставке да је кретање нешто реално.

Дакле, прва трансценденција његових проналазака односи се на укидање реалности кретања, и то баш због тих концентричних магнетних ротационих поља. Ево зашто. Знате за тзв. оглед „с јајетом“. Када укључите ротационо магнетно поље, јаје полако почиње да се врти. Усправља се и врти се бржа и брже. Оно повећава силу вртења. Међутим, то се дешава, не додавањем магнетне силе, већ „променом“ геометрије магнетног поља. Ту лежи суштина трансценденције која објашњава да перцепцију кретања ствара гашење и паљење истоврсних тачака бића, а не кретање тела кроз простор.

Теслини ставови се много више поклапају с Ведским учењима. Ведска математика има једно потпуно другачије тумачење бројева, посебно бесколичинског броја нуле и бесконачности. Она инсистира на циклусима што представља велики значај у таласној механици. Код Теслиних калемова, примара и секундара поређаних у облику концентричних поља, јавља се моменат временске координације на локалном нивоу. Ако постигнете одређену временску координацију, која је карактеристична за биће у датом моменту садашњости, видећете стварање материје или оно што виде јогији с Истока. Њима мозак служи као електромагнетска машина. Тесла је покушао да мозак и његове могућности изрази једним конвенционалним, математичким и научним језиком и учини да то буде доступно свима. На тај начин би живот постао много лакши.

П: Споменули сте јогије. Познато је да је Тесла парктиковао јогу, поготово у другој половини живота. Позанто је да је живео у целибату, био вегетаријанац . . . Имао је контакт с Бхагавад-гитом и другим ведским списима. Веровао је у реинкарнацију. Да ли уопште познајемо Теслу?

ВА: Врло слабо. Мислим да западни свет никада није упознао Теслу иако је живео у центру највеће буке западне цивилизације, у Њу Јорку. Био је потпуно одвојен од људи и с њима је комуницирао само када је желео. Што се тиче религије, сматрао је да ће најпогоднија форма будућности бити уједињење будизма и хришћанства. За широку народну масу је препоручивао „самоиницијацију“ тј. да човек пре свега развије све своје способности па тек онда добије учитеља на вишем плану. Сматрао је да човек мора да пронађе другог човека коме ће предати знање. Знање по себи, предавања на универзитетима, писање научних чланака и сл. не доприноси развоју науке, јер људи не разумеју о чему се ту ради. Углавном је о својим радовима говорио преко медијума као што су биле новине.

П: Познато је да је Тесла познавао Вивекананду и да је веровао у Кришну?

ВА: Вивекананда је био код Тесле у лабараторији где му је Тесла материјализовао неколико фигурица од којих је једна била фигурица Кришне. Вивекананда је био члан мисије Рама – Кришне која је требала да споји источну и западну цивилизацију, да пренесе мудрост истока која усклађује појединца и друштво, друштво и планету, планету и њено галактичко, космичко окружење и оплемени људе Запада. Вивекананду је код Тесле запањило то што је Тесла дошао до највиших сазнања и да је помоћу електромагнетних поља манипулисао енергетским облицима вишега реда – астралним нивоом.

Западна наука сматра Теслу својим чланом. Али то је погрешно. У свим Теслиним апаратима постоји оно што би Хришћани рекли „свети дух“, тј. нематеријални принцип с којим се сродила Теслина душа као проналазача. Тесла каже да је знање примао од „космичког језгра“ и да је путем визуализације и конкретног рада на моделу склапао апарате. Дакле, чисто психичко знање је уобличавао у конкретан апарат. У том смислу није био западњак.

П: Тесла се користио неким санскритским терминима као на пример акаш, што значи простор или етар. Можете нам рећи нешто о томе?

ВА: Тесла је имао сопствену теорију етра по којој се сва материја раствара у етру и из етра се по одређеном принципу структуира. Ти принципи су били принципи временске координације делова етра. Делови неког материјалног система су симултани и делују издвојено у односу на простор. Материја и простор имају заједничку градивну јединицу, етар. Тај етарски дијаметар без одређеног правце сферно исеца делове континуума. Када се на основу тога начини систем каскадних поља примара и секундара добијамо сферу у сфери, сферу у сфери итд. са само три сфере добијате модел Космоса с којм је Тесла радио и на основу кога је вршио своје експерименте. Посебно је радио с енергетским сноповима етарског карактера, тзв. пројектори честица, који јако личе на брахмастру или Брахмино оружје које се спомиње у ведској литератури.

Горан Марјановић: Брзина светлости и Максвелова константа (Релативна релативност)


Аутор: Дипл. Инг. Горан Марјановић
У Београду, 06.05.2011.г.
Преузми текст:
Брзина светлости и Максвелова константа (Релативна релативност)
Извор»

Увод

Дипл. Инг. Горан Марјановић

Брзина светлости је најпознатија природна константа. Вредност многих параметара, али и ваљаност многих теорија и постулата, утемељени су на њеној величини. У суштини то је брзина којом се крећу фотони као кванти електромагнетног зрачења. Величина ове фундаменталне физичке константе утврђена је – са једне стране – на основу вредности добијене мерењем а са друге – на основу електро магнетне теорије J. C. Maxwell-a (James Clerk,1831-1879). Наиме, у својој “Динамичкој теорији електромагнетних поља” објављеној 1865. године Максвел је дефинисао константу којом је одређен однос између електричних и магнетних феномена, при чему је тај однос – у димензионом смислу – представљао брзину и имао нумеричку вредност веома блиску вредности измерене брзине светлости.

Иако је ова чињеница указивала само на то да светлост има електромагнетну природу, ове две веома сродне, али у суштини ипак различите, физичке категорије су потпуно изједначене и сасвим поистовећене и у квалитативном смислу! Нажалост, још је већа грешка учињена када је та “обједињена” вредност брзине усвојена као “највећа могућа брзина кретања било ког феномена у природи”, поставши тако кључна вредност у Lorentzovim трансформацијама.

Ово је једна од најзначајнијих, иако ненамерно учињених (процедуралних), грешака у развоју научне мисли, јер је тиме изгубљен цео један свет – свет који је саставни део постојеће реалности али потпуно инверзан оном за који одавно знамо и који нам је чулно и мерно доступан док овај други само наслућујемо и теоријски описујемо као виртуелан. Прихватањем разнородности поменутих категорија, “раздвајањем” њихових вредности и усвајањем Максвелове константе, уместо брзине светлости, као кључне вредности Lorentzovih трансформација битно се проширује домен реалности обухваћен већ постојећим теоријама, укључујући и један сасвим “нови” свет у којем је фотон “нормална” честица са потпуно реалном масом мировања и у којем се све садашње виртуелне структуре попут тамне масе, тамне енергије, егзотичне материје итд. “преводе” у домен реалног света …

Највећа могућа брзина кретања у природи

По нашем мишљењу, заснованом првенствено на анализи изворних радова Coulomba (Charles-Augustin de Coulomb, 1736 – 1806) и Maxwella, измерена брзина светлости никако не би смела бити изједначена, а поготово не сасвим поистовећена, са Максвеловом константом, јер се ради о сродним али структурно ипак различитим формама – потпуно аналогно појмовима електромоторне силе (Е) и напона (У) у струјном колу које су такође веома сродне, али ипак и битно различите величине. Што је још важније, вредност Lorentzove константе којом је одређена величина релативистичких ефеката, никако не би смела бити дефинисана на бази вредности измерене брзине светлости, тј. експериментално установљене брзине кретања фотона!

Наиме, основу Теорије релативности чине Lorentzove трансформације. Величина релативистичких ефеката (пораст масе, контракција дужине у правцу кретања, дилатација времена, …) овиси о вредности константе gamma, γ=1/√1-(v/c)2, у којој параметар “c” представља највећу могућу брзину кретања у природи, а то је – према важећим конвенцијама – брзина светлости чија је вредност  грешком поистовећена са вредношћу Максвелове константе. И ту је проблем. У складу са оваквом дефиницијом Lorentzove константе ни једна честица са реалном масом мировања не може достићи брзину светлости а фотон, који се (ипак) креће том брзином, је дефинисан као “честица” без реалне масе (мировања) и има виртуелну масу m = E/c2, што је – иако парадоксално – широко прихваћено.

Оно што ми предлажемо је појмовно раздвајање измерене брзине светлости и Максвелове константе тако да се величини “c” која, по нашем схватању, у Lorentzovim трансформацијама представља теоријску вредност „највеће могуће брзине“ кретања у природи више не додељује вредност измерене брзине светлости него вредност Максвелове константе. Обзиром да је њена величина незнанатно, али ипак већа од брзине светлости, та би вредност у ствари требала бити она права Lorentzova теоријска баријера и супстанцијалним објектима потпуно недостижна брзина, која се, као таква, ни не може експериментално измерити, али се – како је то показао Максвел – може добити на основу електромагнетних особина вакума.

Кликни на приказ да га видиш у највећој резолуцији

Усвајањем нашег предлога, Lorentzove трансформације остају исте, њихова инваријантност се не доводи у питање, али квалитативна разлика постаје огромна јер сада “луксонски зид” може бити достигнут, па и прескочен, без нарушавања тренутно важећих постулата и/или теорија.

Обзиром да би узимање у обзир наших тврдњи довело до коперниканског преврата у науци, и – сасвим нескромно тврдим – до ТРЕЋЕ ТЕХНОЛОШКЕ РЕВОЛУЦИЈЕ, покушаћемо образложити ову идеју. Почнимо зато од историјски забележених чињеница.

Историјске чињенице

Проучавајући кретање Јупитеровог сателита Jo, Ole Christensen Roemer је 1676. године показао да светлост путује коначном брзином и проценио њену вредност на око 300 000 km/sec. 1848. Hippolyte Fizeau је развио свој метод за мерење брзине светлости и добио вредност од 315 000 km/sec. Побољшањем овог метода, Leon Foucault је 1862. године новим мерењем добио вредност од 298 000 km/sec. Тек 1972. године коришћењем ласерске технике прецизност је битно повећана, а измерена брзина светлости у вакуму износила је 299 792 456 ±1.1 m/s. Након више поновљених мерења, на Генералној конференцији јединица мере (CGPM) одржаној 1975. године, за брзину светлости у вакуму, дефинитивно је утврђена вредност од 299 792 458 m/s, која се користи и данас.

Са друге стране, још 1856.г. Wilhelm Eduard Weber и Rudolf Kohlrausch мерећи однос електромагнетне и електростатичке константе, пражњењем Лајденске боце, добили су бројну вредност тог односа веома блиску вредности брзине светлости коју је измерио Fizeau. Тиме су постављени темељи Максвелове теорије.

Коначно, у раним 1860-тим, Максвел је показао да се, према електромагнетној теорији на којој је управо радио, електромагнетни таласи у вакуму простиру брзином чија је вредност једнака односу који су добили Weber и Kohlrausch. Уочивши велику блискост нумеричке вредности овог односа и вредности брзине светлости коју је добио Fizeau, сматрао ову чињеницу доказом да светлост има електромагнетну природу, тј. доказом идеје да је светлост у ствари електромагнетни талас, коју је 1846.г., у свом раду “ Thoughts on Ray Vibrations “ изнео Michael Faraday. Ипак, наглашавамо да сам Максвел никада и нигде у својој теорији није поистоветио однос електромагнетних и електростатичких феномена са брзином светлости.

Максвелова константа

Вредност Максвелове константе је заиста незнатно већа од измерене брзине светлости и, уз одређене конвенције које ће бити објашњене у наставку текста, има вредност: v = 3*108 [m/s]. Ова „незнатна“ разлика нема готово никакав утицај при малим, средњим, па ни великим брзинама и ово је вероватно један од основних разлога због којих је Максвелова константа изједначена са брзином светлости.

Ако пажљиво преиспитамо Максвелов оригинални рад [1], нпр.:

„… we may define the ratio of the electric units to be a velocity… this velocity is about 300,000 kilometres per second…“

, можемо видети да он заиста нигде није рекао да је брзина светлости универзална константа , него је као основну константу дефинисао однос између електричних и магнетних феномена, при чему тај однос – у димензионом смислу – представља брзину и има бројну вредност која је истог реда као и брзина светлости !!!

Данас, у терминологији савремене физике, може се рећи да брзина коју представља Максвелова константа и која има димензију брзине, није брзина било ког физичког феномена, електричног, магнетног, светлосног, гравитационог или било које врсте, него само теоријска вредност брзине векторске суме електронског спина и пропагације управне на спин док брзина светлости подразумева реалну брзину кретања фотона. Дакле, брзина коју предстваља Максвелова  константа, а не брзина светлости, је инваријантна, физичка баријера брзине простирања електромагнетних поља у вакуму, и која може бити достигнута само теоријски, након утрошка бесконачно велике количине енергије, што је наравно немогуће!

У складу са оваквим тумачењем брзина светлости може, али и не мора, имати непромењиву вредност – при чему сви постулати важећих теорија остају очувани. Ово је од великог значаја јер је најновијим истраживањима недвосмислено потврђено да је брзина светлости током историје мењала своју вредност !

Зашто ми верујемо да је фотон као “честица без масе” (?) достигао ту баријеру када и сам Максвел каже [1]:

„It is manifest that the velocity of light and the ratio of the units are quantities of the same order of magnitude. Neither of them can be said to be determined as yet with such degree of accuracy as to enable us to assert that the one is greater than the other. It is to be hoped that, by further experiment, the relation between the magnitudes of the two quantities may be more accurately determined.“

„In the mean time our theory, which asserts that these two quantities are equal, and assigns a physical reason for this equality, are not contradicted by the comparison of these results such as they are.“

(Page 436, Volume II)

Дакле Максвел тврди (само то) да су брзина светлости (“velocity of light”) и однос електричних и магнетних феномена (“Ratio of Units”) квантитети истог реда величине који, као два различита квалитета, могу имати и идентичну величину, тј. нумеричку вредност.

Нажалост, по објављивању Максвелове теорије, упркос другачијим идејама (Somerfield, Heaviside, нпр.) ове две величине су потпуно поистовећене што је сасвим разумљиво јер је светлост, у то време, била једини познати феномен са том брзином.

Крајем XIX века изведени су неки експерименти у циљу мерења односа електро магнетних феномена (Rowland in 1870, Rosa in 1889, Rosa and Dorsey in 1905) али прецизност мерења је била мала. Уочена разлика добијених вредности и измерене брзине светлости замаскирана је могућим грешкама у мерењу, тако да су ове вредности поистовећене, а акценат је дат на што прецизније мерење брзине светлости, док је мерење односа електромагнетних феномена пао у заборав. Ипак, проблем фундаменталне различитости Максвелове константе и брзине светлости, иако добро прикривен, остао је присутан.

Да је теорија релативности објављена пре Максвелове теорије, вероватно се нико не би двоумио око тога да је Максвелова константа бројчано блиска и сродна, али квалитативно ипак различита физичка категорија од измерене брзине светлости. Овако, када је ТР објављена много година касније (STR, 1905.g., OTR, 1916.g.) Максвелова константа је постала главни ослонац кључног Ајнштајновог постулата о константности брзине светлости. Максвелове напомене су заборављене, а брзина светлости је проглашена за фундаменталну природну константу. Чињеница да је фотон морао постати честица без масе није сматрана апсурдном, што она у суштини јесте, него је широко прихваћена као доказ да је светлост таласне природе.

Зашто за све ове године та грешка није откривена и исправљена?

Као прво, веома је мали број оних који сматрају да су Максвелова константа и брзина светлости различити квалитети. Са друге стране, Ајнштајнов ауторитет је заиста велики, ТР поткрепљена одговарајућим доказима тако да било шта што захтева неке корекције или противуречи теорији у било ком смислу – не долази у обзир.

Ипак, експериментална реалност нам указује на недовољну ширину постојећих теорија захтевајући нове идеје. По нашем мишљењу решење је врло једноставно. Потребна је само мала промена у схватању и тумачењу појма највеће могуће брзине у природи као кључне величина која одређује вредност Lorentzov константе.

Lorentzove трансформације у функцији Максвелове константе

Погледајмо сада шта је заправо Масксвелова константа.

У савременој интерпретацији Максвелове теорије, електрична и магнетна поља могу се ширити кроз простор у форми таласа и простирати брзином која зависи од односа електричне и магнетне константе празног простора. Та брзина једнака је брзини простирања светлости, а има вредност c=√1/ε0μ0, где је μ0 пермеабилност (магнетна пропустљивост) вакума, а  ε0 пермитивност (електрична пропустљивост), такође мерена у вакуму..

Ипак, Максвелу су појмови пермеабилности и пермитивности вакума (μ0 и ε0) били потпуно непознати јер у то време није било ни наговештаја Квантне теорије поља.

У оригиналном раду Максвелова константа има вредност:

V = sqrt 1/( μ * ε), где μ представља магнетну, а ε електричну константу празног простора, чија је величина одређена експериментално. На основу тада доступних података сам Максвел је добио брзину од V = 310 740 000 m/sec.

Иначе, вредности μ0 и ε0  које се користе данас нису независне величине него функције усвојеног мерног система јединица. Да би се избегли бројни проблеми које су уносили разни системи јединица (cgs, Heaviside-Lorentz, Gaussian …) у којима величине имају различите дефиниције и вредности, италијански физичар и математичар Giovani Giorgi је 1901. године предложио врло практичан систем јединица.

Следећи изворне Максвелове идеје, Giovani Giorgi, је измислио систем јединица (Giorgi систем), претечу Међународног система (SI, у којем се основна величина у неком изразу може добити као функција осталих величина без икаквог мерења. На тај начин, уместо налажења вредности за ε0  или  μ0  експерименталним мерењем, њихова вредност се може једноставно израчунати.

Систем који је Giorgi предложио, познат као практичан систем, користи метар, килограм и секунду (MKS) као мерне јединице преко којих је дефинисана вредност константе K у Coulombovom закону а тиме и вредност магнетне пермеабилности, тако да оне у том систему имају следећу вредност:

K = 9 * 109 [ Nm2/ Coulomb2 ]
μ0 = 4 π * 10-7 = 1.256637 * 10-6 [ Henry/meter ].

По дефиницији Coulombonovog закона:
ε0 = 1/4π *K, tj.  ε0 = 1/36π * 109 = 8.841941 * 10-12  [ Coulomb/Volt*m ].

Одавде следи да је однос електромагнетне и електростатичке константе:

β = sqrt 1/( μ0 * ε0) = sqrt (36π * 109 / 4π * 10-7) = 3 * 108 [ meter/sec. ]

и ово је у ствари права вредност Максвелове константе.

Нажалост, процедура и редослед дефинисања фундаменталних физичких ентитета су измењени. Вредност магнетне пермеабилности m0 је прихваћена по дефиницији и у складу са усвојеним системом јединица:

μ0 = 4π * 10-7 [ Henry/meter ],

док је за вредност електричне пермитивности e0 уместо њене праве, изворне, вредности која проистиче директно из Coulombovog закона (1/36π*109 C/Vm) усвојена она која се добија посредно – на основу измерене брзине светлости. Имајући у виду да је Coulombov закон (у било којој формулацији) тачан само за стационарне услове јер наелектрисање својим кретањем производи магнетно поље које онда мења јачину силе (ови услови су опште познати као “електростстичка апроксимација”), ово сматрамо сасвим нелогичном процедуром.

Дакле, чињеница – да се вредност константе у Кулоновом закону који дефинише интензитет (правац и смер) електростатичке силе којом непокретно тачкасто наелектрисање делује на друго, такође непокретно наелектрисање, одређује преко динамичког ентитета какав је брзина кретања фотона, што је апсурд – потпуно је занемарена и данашња вредност диелектричне константе вакума дефинисана на следећи начин:

ε0 = 1 / (μ0 * c2)= 8.854171 * 10-12 [ farad/meter ],

тако да Coulombova константа, уместо своје оригиналне вредности засноване на усвојеном мерном систему јединица добија вредност такође посредно – из пермитивности вакума (чија вредност је, како смо видели, дефинисана преко брзине светлости …):

K = 1/4pi*ε= 8.987569 * 109 [ Nm2 / Coulomb2 ].

Укратко, уместо да вредност Максвелове константе буде сасвим независна од брзине простирања светлости (брзине кретања фотона) и њена вредност одређена само односом електромагнетних феномена чија величина проистиче из усвојеног система јединица и Coulombovog закона, урађено је сасвим обрнуто. Максвелова константа је потпуно изједначена са брзином светлости а вредност електричне пермитивности и Coulombove константе су предефинисане и кориговане на вредности које им намеће измерена брзина светлости, што је парадоксално јер су теоријско-статичке величине дефинисане на бази експериментално динамичких величина!

Последице су следеће.

Фотон као квант носиоц ЕМ интеракције не сме да има реалну масу мировања чиме се издваја од свих других реално постојећих објеката нашег света. Вредности троме и тешке масе а тиме и стварних кинетичко – гравитационих ефеката у екстремно релативистичким условима су битно различити од оних који су предефинисани теоријом релативности, а разлика је тим већа што је реална брзина кретања ближа брзини светлости. Имајући на уму постојеће проблеме савремене теоријске физике (тамна материја, тамна енергија, егзотична материја, телепортација, заустављена светлост,…) које јој намеће експериментална реалност, ово питање требало би што пре разрешити.

Како? Ево предлога.

Разлика између енергије честице утврђене прецизним мерењем и вредности која се добија на основу односа пређеног пута и времена њеног прелета постаје све већа што су веће енергије односно што су реалне брзине кретања честице ближе брзини светлости. Исто тако, директно мерење односа електричних и магнетних феномена коришћењем модерне технологије могло би показати да се производ (μ00) разликује од вредности  c-2 што би довело до великог напретка у разумевању структуре материје.

Тиме би, дуалност таласно честичних објеката могла бити описана на један много природнији начин – кроз симетричност «суб-луксонских» и «супер-луксонских» ентитета у нашем појавном свету који би и сам по себи представљао јединство двају једнаких али инверзно-опозитних просторно временских категорија.

Закључак

Ослобађањем Максвелове константе везаности за измерену вредност брзине светлости и усвајањем њене вредности као највеће могуће брзине у природи ослобађамо и материју из окова сублуминалних брзина дозвољавајући јој нове форме егзистенције и квалитете које сада зависе само од локално-структурних особина вакума, при чему и сама брзина светлости, тј. брзина кретања фотона, постаје инваријантна. Фотон се коначно трансформише у «нормалну» честицу са реалном масом коју и исказује у бројним експериментима, а све теорије и постулати остају важећи. Шта више – Максвелова константа која је сада ослобођена своје зависности од измерене брзине кретања фотона и чија вредност је сада структурно везана само за структуру вакума и његове особине – нуди нам једну сасвим нову слику и могућности виђења, схватања и тумачења, како квантног, тако и релативистичког света. Ово је од пресудне важности за савремену физику јер ни структура вакума нема – нити може имати, као ни било шта у природи – атрибуте апсолута, што пракса и потврђује.

Кликни на приказ да га видиш у највећој резолуцији

И на крају – оно најлепше. Уколико прихватимо да фотон има реалну масу мировања, баш као и све друге познате стабилне честице, њихова структура може бити објашњена у функцији једног елементарнијег ентитета, основне опеке нашег света, од којег је сачињено све – од атома до највећих небеских тела укључујући, наравно, и све облике живота.

Литература:

  1. „A treatise on electricity and magnetism” by James Clerk Maxwell, Dover

Publications Inc., reprint of the Third Edition published by the Clarendon Press in 1878.

  1. THE VELOCITY OF LIGHT AND MAXWELL’S CONSTANT, Felipe O. Bertrand,

          http://dgleahy.com/dgl/fob.htm

  1. Coulomb’s Electric Torsion Balance Experiments, www.exphps.org/pdfs/projects/coulomb%20experiments.pdf
  2. On the Notation of MAXWELL’s Field Equations,

http://www.zpenergy.com/downloads/Orig_maxwell_equations.pdf

  1. A Dynamical Theory of the Electromagnetic Field,

http://en.wikipedia.org/wiki/A_Dynamical_Theory_of_the_Electromagnetic_Field

Контрола кретања и свести


УЧЕСНИЦИ ПРЕГОВОРА У ДЕЈТОНУ, ПОДВРГНУТИ „ИСПИРАЊУ МОЗГА“
Пише: проф. др Светозар Радишић

Само верни корисници Интернета били су у прилици да примете логично питање: да ли би и атлетичари тако лако обарали светске рекорде, на олимпијади у Пекинги, да су као пливачи носили на себи дресове фирме „Спеедо“. Мало је људи реаговало и када је 7. јануара 2000. објављено да је у дресовима Борусије из Дортмунда пронађена отровна супстанција трибутилтин (ТБТ), која разара хормонски систем људи. Медицински стручњаци саопштили су да се ТБТ лако може апсорбовати додиром, преко коже, што доводи до повећања нивоа тестостерона и смањења естрогена. Требало је да неко надлежан за хуманост постави утицајним људима питање: да ли су дресови фирме „Најк“ (седиште у граду Бевертон, у америчкој држави Орегон) тајна успеха тимова који их носе. Од одговора на таква питања зависи опстанак људског друштва, а, пре свега, руље. Коме највише одговара обарање светских рекорда? Познат је и одговор: финансијским магнатима, истим оним људима који су измислили тзв. тоталне борбе људи, у кавезима, и ТВ серију „Велики брат“.

Реч је наравно о владању људима, њиховој контроли и контроли њиховог ума. Све више је показатеља да свет полако, због похлепе језуита, срља ка неоробовласничком поретку. Проблем је што у Србији се више системаца прихвата да Србијанци постану нанотехнолошки робови, јер придобијени шаком долара, размишљају по чувеној нардоној изреци „Куд сви Турци, туд’ и мали Мујо“. Они се и не осврћу око себе и не покушавају да схвате за кога раде.

Олдос Хаксли, познати заговорник програма насталог у клиници Тејвисток, један од гуруа покрета „Њу ејџ“, на предавању које је спонзорисао Глас Америке Стејт департмента, у Калифорнијској медицинској школи у Сан Франциску, 1961. године, обратио се групи лекара, психијатара и владиних административаца речима: „У следећој генерацији или ту отприлике, фармаколошки ће се уређивати да људи воле своје робовање и производити, тако рећи, диктатуре без суза. Произаћи ће нека врста безболног концентрационог логора за читава друштва, тако да ће људима у ствари бити одузета њихова слобода, али ће радо уживати у томе, јер ће бити одвраћени од било какве жеље за побуном – пропагандом, ‘испирањем мозга’, или идиотизацијом појачаном фармаколошким средствима. И то ће, изгледа, бити крајња револуција“.

Наравно „велики брат“ је пустио своје „пипке“ широм планете и после 5.октобра 2000. досегао и Србију. Скоро свакодневно смањују се права Србијанаца, а истовремено угрожава њихова приватност, достојанство и слобода. Тако је, уводећи ред у област интернет комуникације, Републичка агенција за телекомуникацију (РАТЕЛ) прописала 11. јула 2008. провајдерима техничке услове за подсистеме, уређаје, опрему и инсталације интернет мреже. То увођење реда, значи велике трошкове за све који се баве пружањем интернет услуга и могућност гашења мањих. Медјутим, удар на џепове провајдера ће се највероватније прелити на новчанике грађана, који све више времена проводе на нету. Као и у све пљачке руље, после „српске октобарске револуције“ и у ову је умешана вавилонска, „демократска“ власт. Усвојени правилник, има упориште у Закону о телекомуникацијама, а потписује га Управни одбор РАТЕЛ-а у сарадњи са операторима и државним органима надлежним за непосредно спровођење електронског надзора.

Занимљиво је да је 27. августа 2008. у Новом Саду пуштен у рад Дата центар, који су направили јавног предузећа „Информатика“ и једно приватно предузеће, које је обезбедило опрему (сервере) и своје стручњаке. Нови сад је преко ЈП „Информатика“ (које одиграва улогу слуге „великог брата“, без одобрења градјана) добио тзв. инфраструктуру (мрежу оптичких каблова) по целом граду. Као што је речено у првим реакцијама градјана за нови тоталитаризам је довољно уводјење каблова и комуникационих уређаја. Наиме центар је направљен тако да су сви комуникациони завршеци у Дата центру. На тај начин се могу контролисати сви подаци који пролазе кроз мрежу.

Важно је да се схвати да нису Срби први измислили самоуништавајућу електронску контролу, нити начине за контролу људи и свести, електромагнетне инструменте и оружја. Руски аутор Владимир Михајлович Колдајев међу првима је објаснио кључ руског приступа ефектима микроталаса и радио фреквенција:

„Интензивно микроталасно зрачење изазива промене карактеристика мембране ћелија и преноса јона, изазива електричне прекиде у границама фазних подручја и друге ефекте уништавајући животни процес“.

Уосталом, из програма који је започео Владимир Иванович Вернадски (1863-1945) потекао је и совјетски војнички слоган: „Ко овлада царством електромагнетног спектра господариће светом“.

Човек и Космос

За контролу људи и њиховог ума свакако постоје разлози. Један од њих је пораст контролисане агресије, који се све више скрива иза паравана тероризма. Међутим, агресија и њена контрола имају исту научну основу. Реч је о енергетској природи човека и могућности да се на људе утиче електромагнетном енергијом. Ајзак Чуанг, предводник Универзитета Стенфорд и Калгари универзитета је недвосмислен: „Направљен је квантни компјутер заснован на одлици атома да памти“. У његовом језичком изразу атом је универзалан, али он је и невидљиви део човековог бића.

Уосталом, биофизичар Александар Леонидович Чизевски (1897-1964) потврдио је утицај космичких чиниоца на физиологију човека и претпоставке о нераскидивој вези људског организма са космотелурском средином. Говорио је и о високој осетљивости биосистема на електромагнетне изворе.

Етјен Гије и Кристина Арди у књизи Алхемија живота навели су: „Молекул ДНК је способан да на даљину пренесе сигнал дате фреквенције, интензитета и амплитуде. Можемо рећи да спирала вибрира и да вибрација бива пренесена овој или оној области која је удаљена од места примања сигнала, области која тада почиње да ствара специфичан производ (информациону РНК и протеине). Примање сигнала и његово преношење на ефектор генског типа на ћелијском нивоу објашњава начин на који енергија (вибраторног типа) може да буде трансформисана у материју… Хармонизатор је околина.“ Научници који су радили на пројектима контроле ума као што су БЛУЕБИРД, АРТИЦХОКЕ, МКУЛТРА и МКСЕАРЦХ, знали су ту особину људског организма.

Чиновници креатора новог вавилонског поретка знали су и резултате истраживања Генадија Петровича Малахова. Према његовом сазнању „електричним пољима се може управљати помоћу свести, будући да је мисао – енергетско поље.“ То је научна основа за разне вештачке утицаје на људску психу.

Александар В. Трофимов је у књизи Нови хоризонти геокосмичке медицине навео низ научних сазнања која се користе ради контроле људи и њиховог ума. У светској литератури описани су бројни начини и механизми за мерења измењене осетљивости организма човека у односу на магнетна поља. Истражени су многобројни начини за оптимизацију електромагнетних процеса у организму човека.

Повезаност човека са космосом, простором, временом, енергијама и информацијама омогућава бројне покушаје да се људи ставе под контролу „великог брата“, којој он очевидно тежи.

Контрола људи није могућа без дубљег познавања квантне физике и поља „нулте тачке“ (празнина). За сада се зна да су вакуум (празнина, поље „нулте тачке“, акаша, Јунгово „колективно несвесно“, Шелдрејково морфогенетско поље, Борхесов универзални ум, спиритуална панорама, Теслино скаларно поље, Махаришијево јединствено поље интелигенције природе, Зеландов „простор животних варијанти“, Други Wорлд Wиде Wеб, „разводна табла“ Исака Боневица, „матрица“ Војне обавештајне службе САД…) називи за исти (умни и емотивни) део космоса.

Извесно је да је једна од основа контроле људи човеков електромагнетизам. Зато су, у закључку о загађености планете свеприсутним електромагнетним пољем, др Роберт Бекер, др Рутгер Вивер и др Стивен Пери написали нешто што је важно за могуће утицаје на човека: „Људи су електричне животиње са осетљивим магнетним мозговима. Праћакају се у мрежи електромагнетних утицаја. Уосталом, и ајкуле лове људе на тој основи.“

Контрола људи

Није само људска веза са космосом основа за контролу људи. Више је за то „крива“ његова природа. При покушају да направе савршену имитацију ока, научници су схватили да мисао обликује слику на мрежњачи и да се та слика може пројектовати на екран, а исто тако и да је „слика“ о којој је реч повезана с мислима на исти начин као оригиналан утисак. То је написао Никола Тесла у писму М. В. Капу 4. марта 1919. године. Тада је навео да је само питање момента када ће се и технолошки искористити та особина људи.

Више није тајна, у седишту Агенције за националну безбедност (НСА) у Форт Миду, још од 40-тих година 20. века постоји огромни и веома снажан бежични систем СИГИНТ (Сигнал Интеллигенце). Тај систем може да детектује, идентификује и прати биоелектрично поље сваког човека на даљину. Систем се користи за праћење сумњивих и из других разлога одабраних лица, надгледањем аудиовизуелних информација у њиховом мозгу. СИГИНТ је мрежа која користи РНМ врхунски метод за мониторинг нервних сигнала. Тим методом мапира се и бележи електрична активност тзв. визуелног кортекса (центар за вид) и приказују слике из субјектовог мозга на монитору. При томе, агентима НСА доступна је визуелна меморија праћеног субјекта. У мозак лица које се прати, могу се „кришом“, без његовог знања и пристанка, утиснути одређене слике, поготово у РЕМ фази сна.

Када је реч о контроли људи и Агенцији за националну безбедност САД, треба да се зна да подаци у Вашингтон стижу на разне начине. Српски криптолог Александар Трифони, у књизи Разбијањем шифара до истине, наводи да је један канал успостављен на основу тајног споразума те агенције и швајцарске фирме „Црyпто АГ“ и да све програме Wиндоwс легално прегледа и надзире управо та агенција.

Могућности утицања на људе описао је пуковник Џон А. Ворден у инспиративном тексту „Информацијска револуција и будућност војног ваздухопловства“. Будући да је експерт за електронику, веома јасно је објаснио како на људско тело утиче микроталасни пулс велике снаге у гигахерцном подручју.

„Неубојно оружје“ користи се за утицај на психу, ум и дух људи. Џенет Морис, из Одбора за глобалну стратегију, који предводи један од бивших заменика директора ЦИА, Реј Клајн, најавила је да ће САД, поред микроталасног оружја, увести и нови метод за гушење побуна и нереда, контролу дисидената, деморалисање или онемогућавање непријатељевих снага и повећање перформанси тимова пријатељских специјалних оперативаца. Морисова је упозорила да пешадија „ризикује“ да буде изложена специфичном звуку који се не може елиминисати нити неутралисати помоћу заштитне опреме, па чак ни са чеповима за уши. Није поменула цивиле. Као да је могуће негде издвојити пешадију.

Контрола ума

Контрола ума спроводјена је већином тајно, у војне сврхе, под надзором најмоћнијих обавештајних служби. Временом су неки од резултата истраживања постали јавни. Тако се зна да су неурофизиолог Хозе Делгадо, из Университy Сцхоол Yале, и Рос Адеј са Университy оф Цалифорниа, прецизним модулисањем фреквенција изазивали успаваност или агресивност животиња. „Кројењем“ електромагнетног сигнала у импулсне облике спроводили су танане психолошке манипулације. Делгадо је после истраживања током 1966. године изјавио да се емоцијама и понашањем људи може управљати електромагнетном енергијом: „Људи се могу контролисати на исти начин као роботи – тастерима“.

Биле су то прве информације о могућностима да се електромагнетном енергијом утиче на ум. Адам Манделбаум је у књизи Сенке рата те информације само потврдио:

„Спроводе се истраживања на пољу микроталасних генератора у циљу уништавња машина и људи. Инфрасонично оружје се на тестовима показало као успешно, а истраживања оружја која би радиофреквенцијама пореметило нервни систем војника прилично су одмакла.“ Уосталом, последња деценија 20. века проглашена је у Уједињеним нацијама за деценију истраживања људског мозга. У делу истраживања учествовали су и српски научници Ђуро Коруга, Никола Иланковић, Дејан Раковић… Резултат њиховог истраживања свести је Интернационални антистрес институт.

О електромагнетном оружју, и финесама примене екстремно нискофреквентних електромагнетних поља код „несмртоносног оружја“, међу првима су још 1993. године писали др Едвард Телер и Клеј Естерли на Универзитету Џонс Хопкинс у Лорелу (америчка држава Мериленд).

На основу њихових сазнања, најновија технологија радио-биолошког (или „психичког“) ратовања је, споредни производ усавршених психолошких инструмената, коришћених приликом космичких летова за тзв. мониторинг.

Та технологија се, према тврдњама веома угледних људи, примењује у пракси и то за остваривање значајних циљева. Харлан Џирард, директор Међународног комитета за заштиту од агресивног микроталасног оружја из Филаделфије, је за „Блиц Неwс“, објављен 18. јула 2001, изјавио: „Тврдим да су сви учесници преговора у Дејтону, а посебно Слободан Милошевић, били подвргнути истраживањима. Нормално је очекивати да се мировни преговори воде у Женеви или у Вашингтону. Дејтон је место које би требало да се нађе последње на списку могућих локација. Међутим, Дејтон је идеално место за спровођење експеримената. У њему је остварен и програм контроле ума познат под називом МК-УЛТРА. На стотине информација о Милошевићу похрањене су у америчке компјутере. Стручњаци су мерили електромагнетне таласе Милошевићевог мозга.“

Подаци о примени електромагнетног оружја сустижу један други. Јуриј Ј. Воробјовски у књизи Западни пут у апокалипсу пише о примени генератора-појачивача-ласера, који „може да обезбеди рад у дијапазону од 10 до 150 херца, а већ 10 до 20 херца производи инфра-звуке који погубно делују на све живо…“ У листу „Независимая газета“ 1991. године објављени су подаци да су ЦИА и КГБ потписали 24. септембра 1990. године Споразум о заједничкој контроли над психотроником. Документ број 174-90/16 потписали су Владимир Крјучков и Каспар Вајнбергер.

Лист „Орегон Јоурнал“ објавио је чланак „Мистериозни радио сигнали изазивају забринутост у Орегону“, у којем аутор тврди да је читава област града Јуџина у Орегону била преплављена микроталасним зрачењем у марту 1978. године. Становници Орегона жалили су се на главобоље, умор, несаница, црвенило коже, узнемиреност, „зујање“ у глави, праћено високим тонским завијањем. Аутори чланка „Технологија која не убија и ваздухопловство“ објављеног у америчком часопису „Прогресивни магазин“, у јануару 1996. године, открили су да армија САД развија микроталасна оружја с намером да их употреби против људских бића и ради контроле менталних функција људи. Почетком маја 2001. године „Њујорк тајмс“ је објавио да америчка војска поседује ново оружје под називом „технологија активног одвраћања“. Специјални уређаји користе се за контролу ума. Апарати шаљу радио-сигнале који код људи на удаљености до 700 метара стварају осећај да им је кожа потпуно изгорела. Аутор написа је закључио: „Остварен је сан свих мучитеља – да свом непријатељу нанесу велики бол, али да га оставе у животу“.

Неокортикални ефекти игара за децу често су веома видљиви. На пример, светска јавност је упозната да су се средином децембра 1997. године 732 малишана у Јапану сручила на под испред ТВ екрана, модрих усана и гушећи се, приликом емитовања 38. епизоде цртаног филма „Покемон“. Малишани нису издржали ментални шок изазван брзим и јаким блесковима светлости (узастопне муње из очију малог чудовишта по имену Пикачу). У експерименталној фази је даљинска контрола ума, сателитско посматрање можданих таласа и њихова анализа помоћу компјутера активираних мислима. Уважена финска научница, др Рауни Лена Килде, је текстом објављеним 23. октобра 1999, на финском језику, у часопису „Спекула“, упозорила најмање 6500 финских научника, докумантованим примерима, да се већ примењује сателитска контрола ума милиона људи, уз помоћ суперкомпјутера, инсталираних у Мериленду и Израелу.

Полицијске и војне агенције, према мишљењу др Рауни Килде, могу да следе сваког корисника и да утичу на његове мисли помоћу микроталаса, узрокујући да и здрави људи чују гласове у својим главама. Њене ставове потврдили су научници Института за биофизику из подмосковског Пушчино Шорохова и Тиграњана. Они су експериментално доказали да сноп из генератора веома високе фреквенције, модулисан гласом, изазива ефекат гласа који се чује „директно у мозгу“.

На питања да ли је могуће пренети звук тако да глас чује само изабрана особа (и нико више) и да ли је могуће с удаљености изменити емоције употребом електромагнетних уређаја, одговор у војној литератури је – да. За потврђивање истинитости наведене тврдње довољно је да се прочита Уговор Министарства одбране САД из 1995. године. Назив уговора је Комуникација микроталасним звучним ефектима, евиденциони бр. документа: СБИР Ф41624-95-Ц-9007.

Прва употреба електромагнетног оружја у војне ратне сврхе, догодила се у тзв. Заливском рату, у Кувајту. Трупе САД употребиле су технологију „немог звука“. Слали су поруке директно у мозак ирачких грађана и војника. Улазили су у њихове мождане таласе и мењали их, манипулисали су електроенцефалографским обрасцима и вештачки уграђивали клонирана негативна емоционална стања: осећај страха, нервозу, незаинтересованост, беспомоћност, немоћ… Примењени метод није само сугерисао људима како да се осећају, него је стварао осећања у ум уграђеним емоцијама.

Наравно, могуће је и клонирање људског гласа. Лабораторија Лос Аламос у Новом Мексику открила је 1999. године технологију гласовне морфологије. Са снимка нечијег гласа који траје десетак минута научници су способни да клонирају говор у скоро реалном времену. Та технологија се већ користи у контроли људи ради управљања друштвеним процесима. Учинили су то с гласом генерала-дипломате Колина Пауела и генерала Карла Штајнера, али и са гласовима стјуардеса, 11. септембра 2001. године.

Када се наведеном додају ненотехнолошки инструменти за контролу мозга (ВериЦхип микрочип за сателитску контролу кретања и мисли људи, помоћу РФИД технологије) и микрочипови који ће бити уграђени у пасоше, личне карте, здравствене картице, картице за превоз у градском саобраћају…, јасно је да ће грађани постати руља. Уколико се власт у Србији технички и технолошки не описмени, „велики брат“ ће микрочиповати прво њу (своје верне слуге), преко већ формиране Електронске управе, и ставити под потпуну електронску контролу.

<span>%d</span> bloggers like this: