Лоша судбина Србима одређена је 1928. године у Дрездену, на IV конгресу КПЈ! Истина о 27.марту 1941! И Павелић и Тито доделили орден за „заслуге“ Курту Валдхајму!


После овог текста следи један мој прилог о томе шта се стварно догађало 27. марта 1941, а базира се на једном документарцу који је после 60 година откривен (тај документарац први пут је приказиван на ТВ Пинк 2006.), и који нам говори да је то што су нас учили у СФРЈ о 27. марту 1941. брутална и гнусна комунистичка 50-огодишња историјска лаж! Злочин над истином! А то је да су комунисти наводно били кључан фактор у организовању спонтаних демонстрације народа тог 27 марта 1941. против издајничке владе Цветковић-Мачек, и потписивања тројног пакта са Хитлером, што нема никакве везе са истином! А све је у склопу поткрепе Дмитровићевог текста, додатним аргументима, за ово што говори на основу докумената КПЈ, да је КПЈ у Дрездену 1928 поставила темеље антисрбског деловања у процесу уништења Срба, што је такође и Тито спроводио, уз помоћ однарођених србских комуниста које је пажљиво бирао када их је постављао уз себе на власт, и сви су били антисрбски настртојени или без икакаве националне свести, бриге за свој народ! Све ово није био случај са хрватским и словеначким комунистима, којима је комунизам и југословенство био само параван за изградњу својих сопствених држава у процесу разбијања Југославије, што се и десило, управо по том зацртаном антисрбском програму КПЈ на њиховом 4. конгресу у Дрездену 1928.

****************

Извор: Васељенска ТВ

Судбинма Срба одређена је 1928. у Дрездену

Прошло је осам деценија од једног скупа југословенских комуниста, који је у политички живот тадашње државе увео мржњу према Србима и нацртао границе држава које ће се родити почетком деведесетих.

Ратко Дмитровић (Фото: Новости)

Ратко Дмитровић (Фото: Новости)

 

Улупао сам педесет и четири године, од тога тридесет у новинарству, наменски прочитао брежуљак књига, докумената, записника, историјских уџбеника, сећања учесника важних догађаја, анализа идеолошки протканих и анализа ослобођених идеологија, разговарао са људима, све трагајући за решењем једне мистерије, али … није вредело.

Никада нисам докучио одговор на питање због чега се комунизам, са свим појавним облицима на простору бивше Југославије, најдубље укоренио код Срба, иако је та идеологија у бившој држави једино Србима донела огромна страдања, муке, протеривања, губитак територија. Односно, због чега многи Срби и данас поштују комунистичке вође које су им нанеле више зла него Хитлерове дивизије. Претерујем? Не, нажалост. Онај ко хоће, може да сазна, само је питање труда и времена.

Геноцид над Србима

И на овом месту, у „Печату“, неколико пута до сада указивао сам на један датум и догађај из историје Комунистичке партије Југославије (КПЈ) који се деценијама врло смерно, упорно и педантно сакрива од српске јавности. Да, у питању је Четврти конгрес КПЈ одржан 1928. године у Дрездену. Значај тог скупа, расправа на њему, програмски документи који су усвојени, основ су свих каснијих антисрпских чињења на простору Југославије, укључујући – немам проблем да ово кажем – геноцид који су усташе у НДХ провеле над Србима. Тврдња јесте јака, али су докази још јачи.

Шта се то догодило у Дрездену, од 3. до 15. новембра 1928. године на Четвртом конгресу КПЈ? Ко је био тамо? Да ли је тај скуп југословенских комуниста заиста надуо једра усташког покрета, охрабрио свако антисрпско деловање у будућности, поставио темеље будућих независних држава, а на штету Срба, створио ембрионе будућих народа који ће настати из српског бића и живети на патолошкој мржњи према Србима? Сваки одговор на ова питања је потврдан.

Дакле, у Дрездену је на почетку Конгреса, у анализи политичког стања у Краљевини СХС, констатовано да су стварањем те државе јужних Словена под власт великосрпске буржоазије стављени Словенци, Хрвати, Црногорци, али и знатна албанска, бугарска и мађарска подручја. Ова констатација и оно што следи, извучено је из докумената КПЈ, и не представља ни најмању тајну. Не употребљавам наводнике из разлога што су све те тврдње буквално преписане и несумњиво су аутентичне.

КПЈ означила је српску буржоазију и војску Монархије као свог главног непријатеља, подвлачећи да се борба мора пренети у саму Србију, као базу хегемонистичког режима, а да та борба мора да започне признавањем отцепљења етничким заједницама које то желе и оружаним устанком, односно изазивањем оружане побуне у земљи, њеним растурањем и стварањем нових држава на рушевинама Краљевине СХС.

То се врло прецизно наводи у документу Конгреса, названом „Резолуција о привредном и политичком положају“, где стоји да ће се КПЈ борити за успоставу независне Хрватске, независне Црне Горе, Македоније и независне Словеније, док ће мађарској мањини у Војводини дати право на отцепљење. Посебна пажња посвећена је „албанском питању“ за које су делегати Четвртог конгреса КПЈ рекли да је суштинско. Констатује се да је после Првог светског рата једна трећина свеукупног албанског становништва пала под владавину угњетачког режима великосрпске буржоазије и наглашава да је ослобођење тог народа од српске окупације могуће само кроз свеопшти устанак.

„Велика Албанија“

У овом смислу југокомунисти су те 1928. године позвали „Косовски комитет“ да се дигне против српске окупације, као и радничку класу на том простору Балкана да устанак подржи и помогне како би се спојио угњетени и раскомадани албански народ и створио своју независну и уједињену Албанију. Скрећем пажњу на ово „уједињену“, пошто се ради о позиву на стварање „велике Албаније“, овога што данас имамо; Албанија, Косово и западна Македонија, простор настањен искључиво Шиптарима, на којем само формално постоје границе. У пракси је то јединствен териториј и преостаје само његово проглашење за једну државу, са делом Црне Горе у њој, што је ових дана најавио и Адем Демаћи.

Е сада долазимо до „Акционог програма“ најважнијег документа Четвртог конгреса КПЈ који изазива језу и осам деценија после тог за Југославију и Србе судбоносног догађаја. У њему се наглашава да у тим данима само КПЈ помаже борбу потлачених народа за ослобађање од великосрпске окупације, али да то југо-комунисте неће омести, ни деморалисати.

Комунисти у споменутом документу отворено позивају све национално-револуционарне организације у Хрватској, Словенији, Црној Гори, Косову и ВМРО у Македонији, на „прогон српских окупатора, српских трупа, чиновника и жандарма, као и српских четника из Хрватске, Словеније, Далмације, Војводине, Босне, Црне Горе, Македоније и са Косова“. На крају документа комунисти позивају све потлачене народе, несрбе, да одбију служење војног рока изван свог завичаја.

Невероватно колико све ово подсећа на 1991. годину. Туђман, Кучан и Алија деловали су дословно по упутствима из Дрездена.

Четврти конгрес изабрао је нови Централни комитет и Политбиро у који су ушли: Филип Филиповић, Милан Горкић, Гојко Вуковић, Ђуро Ђаковић, Јаков Жорга, Јован Малишић, Ђуро Салај, Божо Видас, Марко Машановић, Лаза Стефановић и Петар Радовановић. За политичког секретара изабран је Јован Малишић, а за организационог Ђуро Ђаковић. Конгрес је, ово је додатно интересантно, осудио деловање „десне фракције“ КПЈ, предвођене Симом Марковићем. О чему се ради. Марковић је био један од најобразованијих комуниста тог времена у Европи.

Докторирао је 26. јуна 1913. године, са дисертацијом „Општа Ракатијева једначина првог реда“, пред Одбором који су чинили Милутин Миланковић и Михајло Петровић Алас. Марковић је био лични пријатељ Лењина, члан Извршног комитета Коминтерне, али се није слагао ни са Коминтерном, ни са својим партијским друговима у вези са питањем будућности Југославије. Он је бранио став да Југославију не би требало разбијати, да стварање националних држава може да буде погубно и трагично. Само неколико месеци по окончању Четвртог конгреса руководство КПЈ искључило је Марковића из својих редова.

Да се вратимо и појаснимо онај део где спомињем комунистички ветар и усташка једра. Звучи нестварно, али само за неупућене. И једни и други, комунисти и усташе, имали су, видели смо, исте циљеве на почетку антисрпског деловања. И начини борбе били су им исти. Јачих доказа за ту тврдњу не би требало тражити изван догађаја који историчари дефинишу као „Велебитски устанак“.

Антифашистички устанак

Догодио се 1932. године, само четири године после Конгреса КПЈ и апела свим несрпским народима, њиховим револуционарним и терористичким организацијама, да се дижу на устанак против српске окупације. Пред крај лета, те 1932, „Хрватска револуционарна организација“, позната као усташе, предвођена Антом Павелићем доноси одлуку да се оружано нападну институције Краљевине Југославије у Лици, и на тај начин отпочне борба за ослобађање хрватског народа од српске окупације.

Таман како су рекли и препоручили југо-комунисти у Дрездену. Под окриљем ноћи, између шестог и седмог септембра, усташе предвођене Андријом Артуковићем нападају жандармеријску станицу у селу Брушани, код Госпића. Сукоб је трајао мање од једног сата, жандарми су спремно одговорили на напад и натерали павелићевце да се повуку према Велебиту. У пуцњави је убијен усташа Стјепан Девчић, а један жандарм лакше је рањен.

Тим поводом огласила се и КПЈ преко свог листа „Пролетер“, који, у броју 28, објављује текст под насловом „Усташки покрет у хрватским крајевима“ у којем је, поред осталог, писало: „Комунистичка партија поздравља усташки покрет личких и далматинских сељака, и ставља се потпуно на њихову страну. Дужност је свих комунистичких организација и сваког комунисте да тај покрет помогне, организује и предводи“.

Ово последње, „предводи“ није реализовано са усташама, али је у потпуности примењено 1941. године, у антифашистичком устанку Срба у Хрватској, када су на територије са српском већином долазили комунисти, Хрвати, представљали се као противници усташтва, српски саборци, узимали за себе позиције тзв политичких комесара, тај српски устанак против фашизма каналисали у жељеном смеру и на крају га приписали искључиво себи. Данас у Хрватској, у причи о антифашизму, Србе нико не спомиње.

Није вам потребно више од пет минута да на сто испред себе ставите закључке Четвртог конгреса КПЈ, оно што данас имамо на простору бивше Југославије и упоредите. Све је остварено. Осим одвајања Војводине.

****************

У контексту конгреса КПЈ у Дрездену, дајем део текста о њему са сајта Комунистичке Партије коју је основао Титов унук, Јосип- Јошка Броз, заправо само тих пар реченица и имају о томе:
http://www.kp.rs/

Четврти конгрес КПЈ одржан је у Дрездену, у Немачкој од 6. до 12. новембра 1928. године, истакао је да се Југославија налази пред револуционарним расплетима. Конгрес је осудио леву и десну фракцију. За политичког секретара изабран је Јован Малишић, а Ђуро Ђаковић за организационог секретара Партије. Уосталом на овом конгресу су донесене одлуке о стварању независних држава: Србије, Косова и Метохије, Македоније, Хрватске, Босне, Словеније, Војводине и Црне Горе, тј. ових садашњих држава, које се налазе у суседсву Србије а које су биле у саставу Краљевине Југославије.“

Али и овај делић довољан је да нам укаже како смо ми Срби били подло преварени пре свега од наших србских однарођених комуниста који су партиципирали у Титовој власти!! А учили су нас да будемо југословени, да бранимо југославију што су Срби једино од свих народа и чинили приликом распад СФРј! Међутим, КПЈ је ето још 1928 године донела одлуку о разбијању Југославије, на штету Срба, јер се и из овог кратког текста са сајта КПЈ види да се Србима одузима Космет и Војводина! О мајко моја како смо преварени, више штете нам је нанео КПЈ и србски комунисти у Титовој власти, него сви спољни непријатељи, јер су извршили лоботомоју над нашим мозговима, умало да су нам потпуно уништили идентитет лажним југословенством, јер да је Југославија трајала још 10-ак година, сви Срби би се изјашњавали као југословени. Но не бих више о овоме, Дмитровићев текст је и више него довољан!

Али, повежимо све то са накнадним догађајима, са догађањима 27. марта 1941., да би видели да се тај план заиста спроводио. Нема већег злочина него кад неком народу мењаш свест и идентитет програмираним лажима о њему и његовој историји! Надам се да ћу стићи да на дан 27 марта ове године, још детаљније обрадим ову историјску велику комунистичку лаж о 27. марту 1941., за сада идемо овако…

Истина о 27. марту 1941! Комунисти нису организовали народ на протест, то је гнусна историјска лаж!

Линк ка видео прилогу на YouTube
Видео прилог можете скинути преко овог сајта.

Уз дозволу господина Синише Михаиловића са телевизије Републике Српске, објавио сам на Ју Тубе следећу емисију – ТВ „Некад било“: Божидар Зечевић – Истина о 27 марту 1941. (05.04.2013.:  http://www.rtrs.tv/av/pusti.php?id=26007 )
Одређен број људи већ зна ово, али за оне многе који не знају, рећи ћу вам укратко о чему се ради. Господин Зећевић који је филмски историчар и драматург, најзаслужнији је што се после 60 година комунистиче историјске лажи о догађајима 27 марта 1941, открила истина о тим догађајима. У богатој архиви филмских докумената „Филмских Новости“ у Београду, господин Зечевић је нашао филмску ролну на којој је писало: „Ступање Краља Петра на Престо“. Међутим, на траци је било нешто потпуно друго, то је био филмски и тонски запис о изражавању спонтаног незадовољства народних маса у Београду 27. марта 1941. поводом потписивања тројног пакта тадашње квислиншке владе Југославије, са Хитлером. Првих 35 минута Синиша је разговарао са аутором филма о 27 марту 1941. господином Зечевићем, а после тога ћете имати прилику д погледате 55 минта документарца. Гледајте га више пута, пажљиво, јер има много више чињеница него што ћу ја написати, говори се и о посети несретног кнеза Павла Хитлеру, па затим да је 1939 у краљевини Југославији, створена држава у држави, бановина Хрватска која је чак имала неку своју пара ваојску, само се то тако није звало, која је после разоружала официре Краљевине и њену војску, која се нашла у Хрватској приликом напада Хитлера на Југославију 06.04.1941. Дакле, несретни кнез Павле је тако несвесно припремао терен усташама, мислећи наивно да ако удовољу свим Мачековим захтевима, да ће решити проблем са Хрватима.

Срби су увек најбољи слој у свом народу имали у непоколебљивој војсци (обични људи, војници спремни да бране отаџбину) и мудром војном командном официрском кадру, док су нам политичари и интелектуалци далеко најслабија тачка, без икакве су одговорности за народ и зато сваку проливену србску крв додатно пролију у будућим генерацијама, својим неразумним одлукама, јер да још неспретнији и незрелији краљ Александар није створио Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца, дакле са својим џелатима Хрватима па и Словенцима (прочитајте текстВладимир Умељић: Србоцид!) да би више сазнали о овоме) који су се у великој већини борили против Срба током првог светског рата, тада не би било покоља и геноцида над Србима у Јасеновцу и НДХ!

Е, човече, човече… како нас олако продају, на „паганистичком жртвенику“ „Веееллиииккиихх идееејааа„, а с друге стране исмејавају религијски паганизам када се кољу и жртвују животиње, не људи, животиње, јер то је видљиво, то виде, то им је јасно, али кад су опседнути идејама не виде своје будуће људске паганистичке жртве и крв!

А и зашто би, увек страда стока, а не чобанин…

А било је толико неверовтно убедљивих разлога за опрез, аргумената, историјског искуства, жртви, масакра, крви, да је то високи ризик за Србски народ да живи заједно у заједничкој држави са својим џелатима, али ко *ебе народ, битне су „вееелиике идеје“, јер „то су наша словенска браћа“, можда и успе, па шта сад и ако нас мало прикољу, као по обичју, како су и навикли, а?
Не виде да су кључне и непремостиве разлика код „браће“, њихове непремостиве религјске супротности, једну уобличује Ватикан, а другу Србска Православна Црква, што значи да је Југославија била немогућа мисија!!!

Но, добро, ако и покољу „нешто стоке“ гураћемо даље, покушаћемо опет, можда нам успе, можда ће тад бити мање „заклане стоке“, али опет довољно за неко будуће „братство и јединство“.

Вратимо се теми…

Када се погледа овај аутентични филмски и тонски запис, догађаји потпуно одударају од онога што су нас 50 година учили комунисти из историје у СФРЈ, о том историјском догађају, да су наводно комунисти организовали народне масе да изађу на „спонтане“ протесте 27. марта 1941., што је гнусна лаж, и злочин над истином када се погледа овај матерјал! Свеје било супротно, што после Титове смрти потврђује и један од петоро водећих комуниста КПЈ у Србији, Светозар Вукмановић Темпо.

Наратор , Божидар Зечевић о томе шта је рекао Светозар Вукмановић Темпо:

„Овом приликом, не могу да не цитирам једног од петоро водећих чланова КПЈ у Србији, Светозара Вукмановића Темпа, који је тек после Титове смрти записао, да је у марту 1941. ситуација прерасла партију, и да је расположење маса било испред организационих снага КПЈ, да нико у партији није знао за пуч, и да су спонтане манифестације у Београду потпуно изненадиле руковоство партије, да је директива коминтерне била:

Не идите на демонстрацвије, чувајте партију. Није још куцнуо одсудни час.

Tempo
Томе сведочи и отказивање митинга који су комунисти понесени народним одушевљењем били заказали за сутрадан 28. марта. Дакле, све ово је било познато и већини историчара, али су историје већ биле написане, потписане и наштампане, а генерације прихватиле ово као једину истину.“

Друго, на документарном снимку нигде се није чула парола „Боље рат него пакт – боље роб него гроб“, коју су нам комунисти „набијалии у подсвест“ путем 50 година лажне историје и испирања мозга, нас обичних људи! Један од живих учесника тог догађаја који сведочи у овом филму, а то је Десимир Тошић, који је 13 часова био на протесту, каже да је велика историјска лаж, да је главна парола под којом је био организован државни пуч, била: „Боље рат, него пакт“, већ да су 2 главне пароле биле „Доле влада“ и „Живео Краљ Петар други„. Он, иако није чуо ту паролу, не искључују могућност да је и та парола била, много их је било, међутим, велика је историјска лаж да је то била главна парола! Биле су и следеће пароле: „Живела војска„… „Доле пакт“ … „Савез са Русијом„.

Сад се и ја питам попут господина Синише, како су могуће овакве лажи, иако се знао детаљ који је бацао сумњу да су комунисти КПЈ били „кључни фактор“ у организовању „спонтаног народног незадовољства“, а не обичан народ и националне официрске патриоте, кад се знало за историјску чињеници да је у том периоду 27. марта 1941 СССР имао потписан пакт са Немачком о ненападању, а да су комунисти дали проглас за борбу против непријатеља тек 22.јуна 1941. када је Немачка напала Совјетски Савез? Па ако је то тако, а тако је, како су онда комунисти организовали „спонтане народне протесте“?!

Могуће је, моћ пропаганде је огромна, а почело је овако, на овај детаљ о Титу обратите пажљу.

При крају филма, приликом прославе ослобођења Београда где је било преко 100.000 људи, Тито је између осталог сам на овом скупу рекао велику историјску лаж, што ћете и сами лично чути. Цитирам, Тито:

„Другови и другарице, грађани и грађанке, нисам мислио да данас овде, на овом величанственом збору, говорим. Али, сматрајући, да је ово велики дан годишњица, онога хисториска прекрета, у најтамније доба када је немачки фашизам гушио скоро читаву Европу. Да је на тај хисторијски дан, овде на улицама Београда, народ Србије, народ осталих дјелова Југославије, Хрватске, Словеније, и других, дао отпор, и казао је: „Не, боље рат него пакт“

Дакле, овај део његовог говора се односи на 27. март 1941., што је у односу онога што је реакао, прљава лаж, јер ћете се у самом документарцу уверити, да је тог протеста било само у Србији, не и у Хрватској и Словенији, а потврда те Титове лажи је и овај документарац који приказује како су хрвати одушевљено „протествовали“ дочекајући немачке војнике са пуно одушевљења и радости приликом њиховог уласка у Загреб 10.04.1941. Ево тог филма.

Улазак Немаца у Загреб 10. априла 1941. – Опште славље на улицама

Линк ка видео прилогу на YouTube
Видео прилог можете скинути преко овог сајта.

И на крају докумернтарац се завршава овим…
Наратор:

„Титову идеју о 27. марту разрадили су постепено Кардељ и његов дежурни марксиста Борис Зихерл“.

А то је ово:

„Комунистилка партија је 27. марта извршила последњу смотру маса пред велики народни устанак. Уски дворски пуч био је само оруђе великосрпског хегемонизма, али је свенародна комунистичка партија Југославије уз маршала Тита, преузела руковођење народним манифестацијама. Што није успело 27. марта 1941. успело је 29. новембра 1943. 27. март био је први дан народно ослободилачке борбе под вођством Тита и партије…“.

Дакле, и у овој идеји о 27 марту види се прљава лажна пропаганда КПЈ уперена против Срба, што је зацртано у Дрездену на 4. конгресу КПЈ. Какав великосрбски хегемонизам на 27. мат 1941.?! Па зар је могуће да се овако лаже и манипулише, кад се зна да је србски народ 27.марта1941. дигао глас против издајничке владе, не против других „народа и народности“, па да се то може назвати „великосбрски хегемонизам“?!

Искористићу сад прилику да са пар убедљивих аргумената на видело изађе право Титово лице. Много зла нам је нанео тај овек верни аустроугарски официр који се у првом сбветском рату борио против Срба у 42. хрватској вражкој домобранској дивизији!

Јован Јовановић Јоца је изузетно значајан за нас да би се лакше схватио Тито и његов перфидан антисрбзам. Пре него што пређем на то, нека неко пронађе Јоцу Јовановића који тренутно живи у Београду, да би се са енглеског језика преведе једна изузетно значајна књига, а да би се лакше схватила та митска прича о „успешној југословенској економији“ иза које су се крили тајни бесповратни кредити Амера Титовом режиму.

Јован Јоца Јовановић поседује књигу: Yugoslavia: The New Class in Crisis (1968), од Ненада Д. Поповића (Југославија: Нова класа у кризи) часног патриоте и изузетног економско-финансијски стручњака.

Ненад Д. Поповић

Nenad D. popovic
У књизи се налазе веома битна сазнања и подаци, да је Титов “оригинални социјализам” финансирао нико други до амерички капитализам, односно, да је с почетком 60-их година прошлог века па надаље, САД тајно, бесповратно и сукцесивно са 120 милијарди долара финансирала Тита и наше “велике социјалистиче изградње и победе” … нашу “снажну економију” у бившој СФРЈ, што је чиста фарса и обмана, јер је крајем 50-их година СФРЈ била банкротирала, та наша чувена “снажна социјалистичка економија”.

Све то пише и још много тога у књизи врсног финансијског стручњака и србског патриоте, Ненада Д. Поповића. Он је крајем 50-их година прошлог века био опуномоћен министар у министарству унутрашеих послова, био је и лични секретар Светозара Вукмановића Темпа. На крају крајева, морао је да емигрира и побегне у САД да се на време склони од тоталитарног Титовог режима који је био усмерен искључиво да уништи Србе као нацију.

У овом делу број 2, Јоца није причао о књизи Ненада Д. Поповића, али ако се потрудите и погледате све делове овог видеа, сазнаћете и то.

Ћирилица – Јован Јоца Јовановић, Зоран Пироћанац, Славко Никић 2/7

Линк ка видео прилогу на YouTube
Видео прилог можете скинути преко овог сајта.

Јован Јоца Јовановић:

“… Знате шта је Тито изјавио Мештровићу. Имате у књизи… у књигама, ја то што причам имате у књигама. Биланџић, историчар загребачки је читао записнике политбироа, десет дана по уласку у Београд Тито је изјавио. ” Ми ћемо се у Србији понашати као окупатори… И још нешто, сретне се Иваном Мештровићем, то имате у сећању сина Мештровића, имате о томе у Загребу књигу. Каже Тито, пошто је и Мештровић масон, па се срели масони. Каже:” Што се ви не вратите у Југославији”? Каже Мештровић: “Бојим се Срба“. Тито каже:Не требате их се плашити, ја сам их уништио заувек”!! И још једна мисао, Тито је рекао једном приликом: ” Ја сам тако уништио Србе, да за 50 година неће знати ко су! А за 100 година неће постојати…!

Злочини комуниста-Срђан Цветковић-(02.11.2012.)

http://www.rtrs.tv/av/pusti.php?id=21887

Др Срђан Цветковић: „Између српа и чекића“

Линк ка видео прилогу на YouTube
Видео прилог можете скинути преко овог сајта.

На основу ова 2 видео прилога, и Јовановићевог казивања, о монструозним злочинима тито-комуниста у периоду од 1944. па до 1953. убедљиво највише над Србима у Србији, може се доста аналитички дискутовати и сагледати општа национална „осакаћеност“ нас Срба, али ипак нас није потпуно уништио у идентитетно самосвесном смислу.

Е, то је то, сад се лакше схваћају Титове речи, прошле су тих 50 и кусур година (то је ово скорије и садашње време), и Тито је уз послушне србо-комунисте, које је пажљиво одабирао када их је постављао на неким битним позицијама у властодржачкој послератној комунистичкој структури и хијерархији, спроводио план: „Слаба Србија, јака Југославија“. Те Титове „закрпе“ били су они водећи „заслужни борци“ из партизанско-ратничког периода, не они обични из борбених редова и нижих инстанци КПЈ (који нису ни слутили манипулацију врха КПЈ у односну на ОБЕЋАНИ ОЧЕКИВАНИ РАЈ, кад „ми дођемо на власт“), већ они на самом врху власти у КПЈ, издајице свога србског рода. Тито је са њим СКОРО потпуно очистио Србију од виђенијих и утицајних Срба националиста, србских интелектуалаца који су били чврсто утемељени у националној самосвести! Неки су брутално без икаквог суђења побијени у чисткама од 1944. -1953. хиљаде и хиљаде њих. Неке је Титов антисрбски режим послао на Голом отоку, у затворе итд… а неки су срећом избегли то и побегли у иностранство, тако да је у Србији, у интелектуалној србској сфери, не толико у народу, остао само колебљив и млак анационалан слој тзв. „Срба“, то су Срби који би продали веру за вечеру, за функцију на власти, фотељу, за положај директора у фирми, и рођеног брата би жрттвовали само да буду на власт…

И кад је Тито очистио до 1953 земљу и Србију од „реметилачких“ национално и културно освешћених Срба, онда је ланце репресије могао да олабави, да тзв. „критику“ режима сведе у оквире „дозвољеног“ и ефемерног, без суштинског плурализма супротстављених мишљења и идејаа, где би неко могао да постави питање комунистичких злочина. Наравно, у то време то би било лудило, јер би те у томм случају „прогутао мрак“, без да неко и сазна неки податак о теби. Дакако, сво ово планско погубљење „реметилачких“ Срба одрађено је у строгој тајности, односно далеко од очију јавности, 95% обичног србског света није ни слутио шта се испод тепиха „веееллииких идеја“ комунизма и југословенства одвија, тај монструозни програм за уништења срба зацртан још у Дрездену на 4 конгресу КПЈ. Истовремено, народ се хипнотички „дрогирао“ и пропагандно „дресирао“ историјским „истинама“ и „злочиима“. Једино су србски комунисти на високом положају комунистичке титовласти, били потпуно анационални, чак и антисрби, док су комунисти осталих народа, Хрвата и Словенаца, и те како били национално освешћени, и под параваном лажног и глумљеног југословенства, припремали су терен за отцепљење својих народа и прављење својих независних држава, баш онако како је зацртано било у Дрездену 1928 на 4 конгресу КПЈ.

И зато не треба да нас чуди ово:

Едвард Кардељ је још 1952. године рекао да су Словенци само привремено ушли у Југославију и да ће из ње изаћи кад за то дође час! Југословенство, највећа трагична заблуда Срба!

http://wp.me/p3KWp-5HO
Сада следе још неки кључни необориви аргументи који јасно говоре какав је суптилан злочинац био Тито према Србима и њиховом роду, јер ако ратном злочинцу над Србима, Курту Валдхајму (Козара, Херцеговина), доделиш највиши југословенски оредн (1997.), а знаш да је он злочинац, знаш да га је и Павелић одликовао за „заслуге“, онда си ти још и већи ратни злочинац него тај кога си закитио ордењем, јер злочин над истином је највећи злочин!!!

Од њега све почиње!!!
Тада ти је потпуно јасно шта је Тито хтео да каже када се обратио Мештровићу:

Не требате их се плашити, ја сам их уништио заувек”!! И још једна мисао, Тито је рекао једном приликом: ”Ја сам тако уништио Србе, да за 50 година неће знати ко су! А за 100 година неће постојати…!

Курт Валдхајм је био на званичној југословенској листи ратних злочинаца (1947.) кога треба гонити, баш у тој Титовој СФРЈ, Тито је то знао, али ипак га је тај „борац за мир у свету“ … „борац за несврстане“ одликовао највишим југословенским државним орденом!!!

Наравно да је Курт Валдхајм био злочинац и према Јеврејима, али ми Срби требамо сами себи отворити очи и схавтити како смо монструозно преварени под параваном „вееликких човечанских идеејјааа“, да би се очистили од историјских заблуда, да би тако очишћени видели свој даљи пут, отрежњење, освешћење и свеопшти препород!!!

Уверимо се сад у то ко је био Курт Валдхајм и Јосип Броз, односно пројекат под именом „Тито“….

Курт Валдхајм-Ратни злочинац над Србима-(19.04.2011.)

Линк ка видео прилогу на YouTube
Видео прилог можете скинути преко овог сајта.

Наратор Синиша Михаиловић о злочинцу Курту Валдхајму :

„Историја се поигра са животима људи боље од било каквог филма, или напетог романа. Доказала је то и у случају Курта Валдхајма, првог човека Уједињених Нација, премијера, а затим и председника Аустрије. То је један дио његове биографије. Други дио је много мрачнији. Тај дио је испливао у јавност тек 1986. године, када је један аустријски часопис објавио да је Валдхајм био високи официр вермахта, и да је починио велике злочине у Југославији и Грчкој. Његове активности су осетили Срби на Козари и источној Херцеговини!!! 1942. године одликовао га је Анте Павелић!!! А његов надлежни официр био је злогласни генерал Лер! Прекомандован је у Грчку, одакле је велики број Јевреја депортован у Аушвиц!

1947. године, Југославија је званично теретила Курта Валдхајма за ратне злочине!! Реакције није било све до објављивања фотографија.

Курт Валдхајм:

„Глупости, све су то лажи и клевете, јеврејски лоби стоји иза свега тога. Они хоће да ме дискредитују. Ја јесам био тамо за време другог светског рата, али само као обичан преводиоц. Немам појма о никаквим злочинима, ништа нисам видио. Солун? Ни о томе ништа не знам, никакав прогон Јевреја није ми познат“

Наратор Синиша Михаиловић о злочинцу Курту Валдхајму:

Ништа Валдхајм није знао, ни за прогон на Козари, ни за Јасеновац!!! А онда је пронађен нови доказ, изјава једног немачког официра са суђења, који је признао све злочине на Козари, уз писану наредбу Курта Валдхајма!!! Кина и Израел су били против његовог именовања у Уједињеним Нацијама. Југословенска дипломатија је заћутала!!!

Симон Визентал:

„Имали смо га притераног у ћошак, фалио нам је само неки конкретан доказ о њему. Али је очигледно ДА СУ ГА ТИТО и остали државници штитили! Југославија, којој је Валдхајм нанио много зла, стала је у његову заштиту!!!“

Синиша Михаиловић:

ЈОСИП БРОЗ ЈЕ ОДЛИКОВАО КУРТА ВЛАДХАЈМА 1977 ГОДИНЕ!!!!

И управо је наш глас пресудио у избору Валдхајма за председника Уједињених Нација 1972 године! Након објављивања фотографија, Америка му забрањује улаз у ову земљу. Умро је на слободи!!! Умјешао се још једном у наше животе 1990., када је са Хелмутом Колом договорио све о признању независности Хрватске и Словеније!“ …

……………
Синиша Михаиловић:

„Идемо у 1986. годину, то је била сензационална вест…?

Данко Васовић, новинар, писац и истраживач:

„Сензационално је било када сам ја као млади новинар „Вечерњих Новости“, радећи дакле, против интереса државе, о чему имам сијасет строго поверљивих докумената, јер видим да је читава Савезна Удба и СУП, и Министарство спољних послова и Председништво, ја располажем тим документима и презентираћу их, како за ову емисију, или на суђењу, јер намеравам сада да тужим редакцију која је била продужена рука тајне службе, и интереса министарства спољних послова. Дакле, сметало им је то што сам установио, ја сам га имао у руци са Козаром!! Курт Валдхајм је мислио, пошто је пријатељ био Тита у Југославије, који га је као што си лепо реко, одликовао.

Да поновим прецизно, то је високо одликовање југословенске заставе, једно од највећих југословенских одликовања!

Тито је знао да га је Павелић одликовао!!!
Знао је да је био тежак ратни злочинац!!!
И одликовао га је!!!

Држао га је у шаци са тим сазнањем, а Курт Валдхајм му је, тај злочиначки пакт, враћао тако што је као генерални секретар (УН-а) увек причао и истицао, „велику улогу“ председника Тита на међународној сцени. При том, био је обавезан да испоштује наредбу и уцену Тита и наше тајне службе!

То значи, да шеф његовог кабинета и прес-службе буде наш човек, Руди Штајдухар, а да десна рука у, значи у Уједињеним Нацијама, председник генералне скупштине Уједињених Нација, буде Лазар Мојсов.

Синиша Михаиловић:

„Да ли си ти имао људе, свједоке који су преживјели Козару, који су теби потврдили то о чему си ти говорио“?

Данко Васовић, новинар, писац и истраживач:

„Ево, рећи ћу ти одмах Синиша, шта се ту десило. Значи, знајући да га имам на Козари, Курт Валдхајм ми се поверио, јер је схватио да, иако испред њега стоји млади новинар, да овај дечко зна! И то да зна оно што такорећи нико у свету не зна. И он ми је поверио да постоји, да он зна да постоји у југословенском архиву, значи, докази и досије да је он ратни злочинац! Међутим, каже: „То нема везе, ви знате да сам ја пријатељ Југославије, Тита. Тито је мене одликовао. И молим вас када се вратите, пренесите у министарству спољних послова, да издају једно саопштење, да ја немам никакве везе са овим ратним злочинима, да је све то само једна кампања јеврејских новина“ итд… Значи, то ми је реко. Ја, напротив, знајући о чему се ради, заиста нисам пренео те поруке које је он тражио од мене. И наставио сам истраживање, и знао сам да постоји досије.

Знао сам да постоји досије да је ратни злочинац!!!
Извуко сам то из архива, донео сам ту вест!

Главни уредник је 3 дана задржао ту моју информацију, додао ми је још двоје колега, и после тога је Савезна Удба, и министарство спољних послова преузело. Значи, истргло је случај из мојих руку, иако сам ја потписан на том тексту.

Значи, од тог тренутка, почиње операција за спас Курта Валдхајма од Титових кадрова који су крили своју улогу у томе, и Курта Валдхајма као њиховог човека, као што си лепо рекао у најави. Он ће касније то свесрдно вратити као председник Аустрије…“

Зашто Курт Валдхајм иако је било доказа да је ратни злочинац, ипак није осуђен за то?

Данко Васовић:

„Значи, Козара је постала небитна, направљен је фалсификат са Козаром…!“

Синиша Михаиловић:

„Е, то ме сад занима, на чему је пао тај случај?

Данко Васовић, новинар, писац и истраживач:

„Ево на чему је пао злочин! Значи, ја сад имам прецизно ту целу документацију, и сад сам реконструисао, и први пут сад излазим прецизно са тим. На основу свих ових строго поверљивих докумената из министарства спољних послова, и председништва итд… ја сам нашао где Лончар (тадашњи министар спољних послова СФРЈ) каже: „Мора се наредити Милетићу да сарађује“. Милетић је, иначе хрват родом, Антун Милетић, живи преко пута „Сава Центра“. Био је пуковник, у својству начелника архива оружаних снага војно историјског инститтута. Чак и његов директор није знао шта он ради, Секула Јоксимовић, тако да је Милетић једино одговарао Лончару.

У садејству, уз координацију са одређеним тајним службама и људима из Беча и Аустрије, пао је договор да се направи један компромат службама и људима из Беча и Аустрије. Пао је договор да се направи један компромат. Значи, један компромитујући материјал, један документ. И један од 220 докумената које сам ја добио када сам истраживао у том архиву оружаних снага, коју сам добио. Дакле, видео сам када је Милетић дао фасциклу од 220 докумената, покојном војном историчару Душану Пленчи, који је мени дао тај документ, ја сам га објавио у „Шпиглу“, био је брзојав, један телеграм који говори да је Курт Валдхајм послао са Козаре 4224 особе, жене и деца. Састојећи се од 16% старијих мушкараца итд… на присилан рад у Немачкој итд…

Међутим, тај документ, иако говори о истинитој ствари, иако је само прекопирао оригиналне брзојаве такозване усташке, што значи телеграме. Он је одштампан на потпуно новом листу хартије и на машини која никада није била произведена пре 1948. године. А телеграм датира 22. јула 1942. године. И Курт Валдхајм је одмах рекао: „Дас из ајне фалше! (Ово је фалсификат!)“. Тако су све оптужбе пале! Пала је моја књига, пао је читав рад. Пала су сва документа која га оптужују да је ратни злочинац, и од тог тренутка ја почињем битку велику, једну борбу, да спасим голу главу! Покреће се државна машинерија. „Вечерње Новости“, морам да кажем то отворено, биле су егзекутор, као директно место где сам ја живео и радио. Значи, покреће се државна машинерија, ја бивам проглашаван хоштаплером, варалицом који је хтео да се прослави итд… итд…“

Ова удбашка комунистичка машинерија ради и данас на уништењу србског народа, они су нам највећи нерпријатељ, управо то су данашњи „позиционари“ и „опозиционари“ који су за 24 година од распада СФРЈ, Србију потпуно урнисали и направили колонију од ње и своју привану „мафијашку својину“. Удбашке архиве се под хитно требају потпуно отворити, србском народу треба се потпуно разјаснити шта се стварно догађало за време другог светског рата, јер видимо да су још на делу монструозне титоистичке лажи!

Оне сад полако падају једна, за другом, но треба то све студиозно и непристрасно анализирати када дође патриотска власт, а на то се неће чекати дуго, после ових догађаја у Украјини њихови налогодавци ће их пустити низ воду! То је сигурно!. Треба открити комунистичке гробнице широм Србије, где леже кости многих срба патриопта и обично света. Још више треба се решити убитачне поделе по Србе на четнике и партизане, то је масло титоиста да би владали нама и делили нас за сва времена!! За њих су четници увек „дежурни кривци“ за све, да би прикрили своје монструозне злочине!

Злочине над Истином…!!
Злочине над Србима…!!
Томе долази крај…!!!
Изађимо масовно на изборе 16.03.2014.!

На изборима гласајте за покрет Двери!!
За оне који никада нису били на власт!!
А имају добре идеје за спас и препород Србије!

Истина коначно на РТС-у: Двери пробиле медијски мрак!

Линк ка видео прилогу на YouTube
Видео прилог можете скинути преко овог сајта.

Све странке су нам вампирског карактера, годинама нам пију и сисају крв ти вампири и паразити, пљачкају земљу, понижавају нас, продају територије, али томе ће ускоро доћи крај!!!

Доле бриселски споразум…!
Не у Европској Унији…!
Не у НАТО…!
Да, савезу са Русијом…!
Само нас Русија може спасити…!
Али, прво ми морамо бити Срби…!!
Ослободимо се страха, будимо слободна бића…!!

О Титу

Кад је већ било речи о Титу, искористићу прилику да вам дам на увид један текст публицисте Пере Симића, из његове књиге: „Тито феномен 20 века“, о Титовом рату против Срба у првом светском рату, као и о његовом раду на отцепљењу Космета, где све у ствари почиње од њега. Цео текст се базира на архивској грађи до које је дошао господин Симић. Тај текст можете скинути овде», а из њега издвајам ово:

„Судећи према ратном дневнику његове јединице, али и према поверљивим биографским подацима који се о њему чувају у Москви, Броз је у том рату имао све запаженију улогу. Према ратном дневнику његове јединице, 42. домобранске вражје дивизије, у чијем је саставу био његов 25. домобрански пук, од августа 1914. године прокрстарио је сва главна попришта ратних окршаја у западној Србији – од Љубовије, Малог Зворника и Лознице до Крупња, Беле Цркве, Столица, Текериша, Ваљева, Мионице, Љига и Лајковца. Другим речима, учествовао је у борбама на Дрини, Гучеву и Мачковом камену, у знаменитим биткама на Церу и Колубари. А према ратним извештајима и српске и аустријске војске, његова дивизија је одиграла важну улогу у опсади Београда и у окршајима код Умке, Остружнице, Бановог брда, Сењака, Аде Циганлије и Бежанијске косе.
Већ у првом борбама на Дрини, страдала су десеторица Титових Кумровчана.
Без обзира на то што Аустрија ни после три офанзиве није успела да оствари свој ратни циљ, млади аустроугарски наредник је стално напредовао. У „Казнену експедицију“ на Србију пошао је у чину каплара, а из ње је јануара 1915. године отишао у чину старијег водника. Постао је командант пуковске извиднице. Био је то највиши подофицирски чин у аустријској војсци, а ускоро је постављен и за ордонанса у штабу своје 42. вражје дивизије. Добио је униформу „са три ширита“7 и постао штабсфелдвебел“.

……………..

„Годину и по дана касније, у априлу 1970. године, Тито је у Београду примио делегацију косовских политичара. Поглавар косовских Албанаца Фадиљ Хоџа одао му је посебно признање:
– Народ на Косову није имао мајку своју и он је у Вама, у Савезу комуниста, гледао своју мајку, своју идеологију, своје схватање, и то је велика ствар, друже Тито.
Ни Тито није био шкрт:
– Ја вам захваљујем што сте ме посјетили и што смо мало поразговарали. Продужите ви тим путем којим сте пошли“

……………..

Људи јесу наивни, неки су можда још опседнути пропагандом хвалоспева о Титу, међутим, здрав разум је здрав разум, за чишћење од хипнозе довољне су ове Титове речи Фадиљу Хоџи:

„Продужите ви тим путем којим сте пошли“

А зна се, шиптарски пут је био пут отцепљења, кога је Тито подржавао!

……………..

„Јула 1977. Тито је на Брионима примио председника ЦК Србије др Тихомира Влашкалића и председнике покрајинских комитета Војводине и Косова Душана Алимпића и Махмута Бакалија. Тема је била веома деликатна: неодрживост савезних уставних решења према којима су покрајине у Скупштини Србије суверено учествовале у доношењу закона који су се примењивали само у централној Србији, а републички органи власти нису имали никакве уставне ингеренције на доношење закона и одлука који се примењују у покрајинама. Уместо да допринесе разрешавању те противречне ситуације, Тито је похвалио договор да се одложи расправа о том озбиљном системском проблему, а оним што је рекао о односима Републике и покрајина у питањима народне одбране, још више је закомпликовао односе у Србији:
– Покрајине у тој области треба да имају иста права као и републике!
То уопште није било предвиђено југословенским Уставом, али др Влашкалић није имао храбрости да то каже Титу.“

……………..
Титова реченица:

„Покрајине у тој области треба да имају иста права као и републике!“

Које бре „републике“, већ „република“, само је република Србија имала покрајине, остале не. Из овога се види Титов рад на отцепљењу обеју аутономних покрајина, као и на чињеници да су србски комунисти потчињени њему, највећи кривци за лошу судбину Срба у СФРЈ попут др Влашкалића!

Фото албум демонстраната – 27. март 1941.

Едвард Кардељ је још 1952. године рекао да су Словенци само привремено ушли у Југославију и да ће из ње изаћи кад за то дође час! Југословенство, највећа трагична заблуда Срба!


Настављам најављени серијал о историјски гледано најтрагичнијој заблуди код нас Срба, о заблуди југословенства и стварања Југославије. Цена заблуде србске „елите“ била је превисока и трагична за србски народ, то је био стравични геноцид у Јасеновцу о коме и дан данас „елита“ бесрамно ћути, док истовремено разним „чињеницама“ Хрвати фалсификују праву истину око Јасеновца и ако се не одупремо томе, ускоро ће нам званична „историја“ говорити да је Јасеновац био само „систем разних радних логора“, где су Срби умирали од тешког рада и болештина, да није било клања и масакра!! У том ужасу и паклу Јасеновца, о томе ћу ускоро детаљно и документовано писати, хрвати су једини народ на свету који су имали и логор за децу (побијено је око 100.000 деце!), за србску, ромску и јеврејску децу, а Срби ни до дан данас нису поднели тужбу против Хрватске за тај геноцид, јер злочин геноцида не застарева по међународном праву, али изгледа када је у питању србска тзв. „елита“, то не да је одавно застарело код њих, већ се и крије права истина о Јасеновцу!

Будући да су се Словенци први насилно и противусатавно отцепили из СФРЈ 1991. године, почињем са њима и њиховим јасним историјским ставом да су у Југославији ушли само привремено, док не дође час за отцепљење и остваривање њиховог историјског сна да створе неазависну државу Словенију. Кардељеве речи о томе већ сам споменуо у претходном тексту, сада вам дајем на увид и видео прилог који о томе говори.

Само су наивни Срби веровали у идеју југословенства

Линк ка видео прилогу на:http://www.youtube.com/
Видео прилог можете скинути пратећи ово упутство.

Едвард Кардељ:

Другови, да се одмах прекине ова расправа, јер ви добро знате да смо ми Словенци ушли у Југославију привремено. И, да ћемо ми изаћи кад дође време. То време није дошло„.

Едвард Кардељ:Другови, да се одмах прекине ова расправа, јер ви добро знате да смо ми Словенци ушли у Југославију привремено. И, да ћемо ми изаћи кад дође време. То време није дошло

Идеја је једно, а реализација њених идеала у животу нешто је сасвим друго, и питање је да ли све стране по питању неке велике „заједничке“ грандиозне идеје и њене реализације то заиста искрено желе и мисле, да је спроведу у дело, а не да ли то причају у медијима народу, јер јавно могу да причају једно, а скривено да мисле и желе да реализују нешто сасвим друго. У случају југословенства радило се о „двоструком књиговодству“ „братских“ народа, само је наивни српски народ водио једноструко књиговодство, односно његова тзв „елита“, зато сад народ плаћа цену тог трагичног једноструког књиговодства, а та иста „елита“ преузела је нову интернационалистичку идеју, „европејство“, ново двоструко књиговодство.

Докле народе, докле?

Бранко Драгаш:

„… Јер је та идеја југословенства, јесте била лепа, као што је идеја Европске Уније лепа, али прво морамо да научимо оно што сам научио, читајући историју. Значи, где је ту двојно књиговодство? Значи, шта ми добијамо, шта ми ту губимо. Ако ми то, губимо, зато што неко други добија, и нас зато користи као што се десило од 1918. Живојин Мишић не само што је био генијални ратник, који је био смењиван неколико пута, него је једноставно видео шта ће се ту десити. И онда ми улазимо у једну… потпуно смушено, непланирано, у једну трагичну заједницу која се зове Југославија. Где, и Словенци и Хрвати плански улазе у ту заједницу да би се ослободили Италије, Аустрије и моћних око себе. Рецимо, ја сам један од ретких, ја сам са 17 година, можда спадам, ја сам један од ретких који је прочитао сабрана Кардељева дела. Ја мислим да то, врло тешко можете наћи неког ко је то прочитао. То је неких 7-8 књига… и ја сам сад читао тамо негде 1952 године избила је „Цесна афера“, И сад ја читам та, са Централног Комитета Комунистичке Партије Словеније записник. Ја мислим да то ни они нису читали. Ја сам то читао, јер ме занимало, да видим шта ту има. И сад има на једнум месту, у Уставу Словеније је тад избила афера због чега се гради по Југославији, а не гради се Словенија, такозвана „Цесна“ афера. Ови старији то знају. И, онда, у једном тренутку кажу: „ма шта ће нама Југославија, нама Словенцима, ми можемо да живимо итд…“ и почне расправа у оквиру тога. Јави се Кардељ и каже следећу реченицу:

Другови, да се одмах прекине ова расправа, јер ви добро знате да смо ми Словенци ушли у Југославију привремено. И, да ћемо ми изаћи кад дође време. То време није дошло„.

Бранко Драгаш:

„Кад сам ту реченицу са 17 година прочитао, мени је било потпуно све јасно“.

Да, једном седамнаестогодишњем омладинцу све је било јасно, а да ли је то било јасно онима којима је требало да буде јасно! Онима који су задужени у име српског народа да им буде јасно! Да ли је тадашњим „искусним“ српскик комунистима то било јасно! Некима јеста, а наивцима српским комунистима и српским југословенима из невладајућих теоретичарских и идеолошких сфера изгледа није, будући да они стално „лебде у облацима“ идеја, не виде шта се дешава на земљи, у пракси, у животу, у реализацији!

Срби, идеалисти, они који су и поред трагедије стварања Југославије и даље „југословњени“ никако да схвате да се све те фантастичне идеје могу савршено употребити за манипулацију у разбијању неке нације и народа, јер идеје спроводе вешти политичари „шибицари“ и манипулатори, то се кроз историју показало, та тенденција. Међутим, све би било у реду да народи који желе да се уједине то искрено заиста и желе, али у случају Срба, Хрвата и Словенаца, то је видимо немогуће, јер без обзира што се воде као јужнословенски народи, то априори није гарант да ти народи „исто мисле“. Разлике у васпитно-негованим менталним склоповима и религијским правцима који су битни и утицајни на погледе и визије живота сва три народа, драстично су супротни без обзира што смо ми етнички и лингвистички „исти народ“, Словени, јужни Словени. Ми Срби то најбоље знамо, једини смо искрено желели заједничку државу, док су је Хрвати и Словенци доживљавали само као „чекаоницу“, док не дође прави моменат да их њихов „воз“ одведе у њихову самосталну државу.

Зар нам на примеру Словенаца Кардељ савршено јасно то не говори?

Идеалисти нека сањају и даље, али они који желе да буду политички ангажовани, морају бити мудри, јер се са нама Србима и идеалима „југословенства“ судбина горко поиграла, крваво! За то смо ми Срби одговорни, никакви Хрвати, Словенци!!

Ево ја имам још бољи сан и идеал него што је југословенство, мој интимни сан је да на Планети Земљи постоји само један Род, род Земљана, да постоји само нација „Земљана“, јер то је савршено смислено из свих углова и аспеката: духовних, егзистенцијалних, са становишта чисте логике, етике и пре свега интелигенције, знања. Али, да се то јавно пласира и тиме доји народ, тако је наивно, јер да се поклопи да то сви народи света истовремено ИСКРЕНО ЖЕЛЕ И ПРЕ СВЕГА РАДЕ НА ТОМЕ, односно њихове тзв. „елите“ које их вековима уско парцијално и фрагментално обликује, образује, васпитава… тако је немогуће у овом ступњу човекове свести и духовности. Поготову код интелектуалаца, тако да би у овом моменту, прави идиотизам био форсирати ту најграндиознију идеју „Земљанизма“, у политичком смислу. Није ствар у идеји, идеја је одлична, супер, али… видели смо на примеру сјајних идеја југословенства и комунизма, све сјајне идеје преузима и спроводи у пракси интелектуална багра и шљам са својим скривеним циљевима!

На примеру науке и Тесле то се најбоље види из другог угла, а истоветан је процес. Теслина имплементирана наука усрећила би цео свет, све нације, све људе на Планете Земљи, али не и болесну и искомплексирану багру која повлачи конце развоја народа и човечанства, јер не владајући собом и својим унутрашњим конфликтима, нагонима, „крпи“ се владајући масама.

Због свих тих ствари нас Србе у овом најтежем историјском тренутку може спасити само обједињавајућа национална идеја, повезивање са Словенском браћом која су се кроз историју према нама тако и показала, браћа која нису ратовала против нас, већ су нам помагали. То су Руси, Белоруси, Украјинци, Чеси, Словаци итд… Треба створити један моћни Савез Словенских држава и тако се духовно, образовно, културно, научно, екононмски и војно (мора се, таква је реалност) удруживати, повезивати. Бити целина, а уједно да свако има и залива своју сопствену „башту“. Тако ће истовремено цветати и Целина и посебност, тај врт Словенства, са прекрасним различитим мирисним баштама и прелепим разноликим цветовима.

Вратимо се на Словенце….

За време другог светског рата многи Словенци су спас од фашистичке Немачке нашли у Србији, а међу њима и једно мало словеначко дете по имену Милан Кучан. Милан Кучан се касније као председник Републике Словеније лепо одужио Србима и Србији. Као председник Републике Словеније, у име свих Словенаца, 1991 је прекршио тадашњи УСТАВ СФРЈ и насилно отцепиоп Словенију из ње, будући да тадашњи УСТАВ СФРЈ није дозвољавао отцепљење било код народа из СФРЈ, без сагласности свих осталих конститутивних народа. Те сагласности од Срба који су живели у целој СФРЈ, у свих 6 Република, знамо није било. Нико их од сепаратиста није ништа ни питао.

Да се подсетимо, за време стварања Краљевине Срба, Словенаца и Хрвата, једино је тада Србија била независна и међународно призната као држава. Хрвати и Словенци тада нису имали никакву државу, сада је имају. Хрвати је имају базирану на геноцидној политици према Србина, а Срби који су их братски све загрлили скоро да и немају, на путу су да је изгубе ако се не отрезне. И Хрвати и Словенци, та наша „браћа“ здушно су непосредно пре распада СФРЈ увелико помагали шиптаре у правцу отцепљења, а сада су и признали Косово као независну државу, иако знају да је то нелегално и незаконито урађено, јер националне мањине по међународном праву немају права на отцепљење, а срби-југословени би и поред свих ових чињеница опет да праве Југославију?!

Ми Срби не требамо кукати над судбином, нити на нашу „браћу“ Словенце и Хрвате, свако је добио шта је тражио, неко свесно и стрпљиво, а неко брзоплето и несвесно, тражио је једно, а добио нешто сасвим друго, оно што није тражио, а изгубио је оно што је имао пре него што је ушао у оно што је тражио, мислећи да и други то исто траже и желе.

Прве ратне злочине приликом распада СФРЈ учинили су баш ти „цивилизовани“ Словенци, а не „варвари“ Срби. То је учинио Јанез Јанша и његова територијална одбрана каја се „храбро“ понела и борила против ЈНА коју је Анте Марковић, један њен део наравно, послао у Словенији и на граници са Аустријом. А кога је послао? Послао је неискусне голобраде младиће који су тренутнио служили војни рок у ЈНА, и при том су добили маневарску муницију, тако са су словенцима служили као глинени голубови за одстрел, и они су се тако „храбро“ изборили за своју независност. Детаље око тих злочина словеначке територијалне одбране више можете пронаћи са Видовдан форума и из једног текста Николе Алексића који је у то време помно пратио шта се дешава у Словенији.

Видовдан форум:
http://is.gd/Q0AqSh

Поједини делови, цитати…

… У одлуци словеначког парламента историјске реминисценције имале су доминантну улогу. То је најбоље изразио Франце Бучар, председник Скупштине:

Тај акт представља кулминацију о стогодишњим настојањима словеначког народа. Југославија у садашњем облику није способна да преживи и постаје жариште потенцијалних конфликата и ратне опасности. Срж југословенског проблема је у томе што држава никад није била утемељена на споразуму као интегратору. Зато се Југославија не може преобликовати у творевину способну за живот…

…………
Скривање злочина

„Војник ЈНА Милан Танасковић био је на стражи у складишту у ЈНА. Стражу и складиште опколили су и блокирали припадници МУП-а Словеније, али нису отворили ватру. Заправо, војници и припадници полиције су се у тим првим часовима понашали као да су сви схватили да је реч о потпуно бесмисленом сукобу.

После два дана сукоба, припадник МУП-а Словеније пришао је жичаној огради и замолио војника ЈНА Милана Танасковића да му припали цигарету. Док му је Танасковић палио цигарету, полицајац је отворио ватру и усмртио га. У већ мртвог војника испалио је више рафала из аутоматског оружја. Ово је један од најужаснијих примера рата који је у Словенији трајао нешто више од десет дана. Ни за овај, али ни за било који други злочин, ни петнаест година од тих дешавања, још нико није одговарао.

У претходних неколико наставака „Вести“ су презентовале све оне догађаје који према важећим међународним законима представљају тешко кршење правила и обичаја ратовања као и тешке повреде хуманитарног права. На крају овог серијала навешћемо и имена 44 погинула војника ЈНА. Њихове судбине су завршене те 1991. године. Иза свега су остали ТВ снимци, сведочења преживелих и рањених и горак укус да је после крвавог распада СФРЈ Словенија прва примљена у чланство Европске уније?!…“

Чланак Николе Алексића из Еколошког Покрета Новог Сада дат листу „Курир“.

http://is.gd/st0cFh

*************
Генерали крију доказе

БЕОГРАД – Скоро сто војника ЈНА стрељано је у сукобима у Словенији јуна 1991. године, а не 41, како је то званично саопштено – тврди за Курир Никола Алексић, директор Еколошког покрета из Новог Сада, који је истраживао збивања с почетка рата на просторима бивше СФРЈ. Он оптужује бивши војни врх и садашње државне функционере да прикривају доказе о масакру над војницима ЈНА у Словенији.

Сведок… Никлока Алексић

Алексић каже да је до цифре од стотинак војника дошао уз помоћ родитеља војника који су убијени у Словенији, чијих имена нема у званичним документима.
Пошто су сазнали да трагам за истином о терористичким актима и ратним злочинима словеначког руководства на челу са Јанезом Јаншом, Миланом Кучаном и Јанезом Дрновшеком, звали су ме родитељи побијених младића чијих имена није било на званичним списковима. Контактирали су са мном чак и из Хрватске, са острва Крка и из других република бивше СФРЈ – тврди Алексић, додајући да је чуо стравичне приче о зверствима начињеним над војницима ЈНА.

– Родитељи убијених су ми причали да су им рањена деца превожена санитетским возилима, на лежајима подмазаним уљем. Возећи их онако рањене, при великим брзинама на клизавој подлози, ломили су ту децу, а онда их живе стављали у хладњаче или бацали у вртаче – сведочи овај новосадски борац за људска права.

Он додаје да му је професор Смиља Аврамов причала како је на ВМА виђала обдукционе налазе у којим је писало да је већина од званично 41 убијеног војника имала прострелне ране на потиљку, начињене хицима из непосредне близине. Алексић је киван на државне органе што ти обдукциони налази нису као доказни материјал прослеђени судовима.

– Док је Зоран Станковић био начелник ВМА, тражио сам да ми да те налазе, а он ми је одговорио да су ти налази више нису у тој здравственој установи. Све су то сакрили руководећи људи у војсци деведесетих година и на тај начин постали саучесници у прикривању злочина словеначких терориста – наводи Алексић, додајући да у прикривању злочина учествују и неки од садашњих државних функционера када траже да се процесуира само троструко убиство у Холмецу, забележено камерама ОРФ телевизије.

Као доказ да је бивше војно руководство чинило све да прикрије истину о збивањима у Словенији, Алексић наводи случај водника Слободана Груловића из Чачка, који је због заслуга у словеначком сукобу ванредно унапређен у чин поручника, а одмах потом демобилисан из ЈНА.

– Када је неки словеначки официр из Територијалне одбране дошао на капију магацина који је дужио Груловић и тражио да га овај преда, водник Чачанин је извадио пиштољ и убио га као пса. Команданти ЈНА су одликовали Груловића, али га одмах потом демобилисали, да тај јунак не би сведочио о велеиздаји генерала – каже Алексић.

Курир је контактирао с професорком Смиљом Аврамов с намером да провери тврдње Николе Алексића, али је она најпре демантовала наводе директора Еколошког покрета из Новог Сада. Када смо је питали шта је истина, Смиља Аврамов је рекла да не жели да прича о сукобу у Словенији.

– Немојте ништа о томе, молим вас. Не желим да причам о тој теми – рекла је љубазно професорка Аврамов.

*************

У идућем чланку детаљно ћу обрадити стравична догађања у Јасеновцу, а после тога, у следећем, бацам се на аргументацији да су Хрвати искључиво желели и сањали да створе своју независну државу. Југославија и „југословенство“ само им је био идеолошки „алат“ да то остваре. Рецимо, „највећи Хрват“ и „Вееееллииикии југословен“, бискуп Јуриј Штросмајер, нити је био етнички хрват, нити искрени југословен.

Бискуп Јосип Јуриј Штросмајер води порекло из немачке војне породице која се у Хрватској доселила из Горње Аустрије. Рођен је 1815. године у Осјеку. Дакле, он није био етнички хрват, већ се родио у породици која је била кроатизована.

Ватикан је изгледа врло добро знао преко кога да шири југословенство у сврху разбијања Срба и словенства, не би ли проширио свој утицај на исток.

Да, тачно је, Јосип Јуриј Штросмајер се залагао за југословенство, да се јужни Словени уједине у једну државу, али да то њихово уједињење буде у оквиру Аустроугарске државе, под патронатом будног свевидећег ока Ватикана, где би хрвати били фаворизовани.
Све ово, а и многи више од тога можете прочитати у књизи историчара Василија Крестића под називом: „Бискуп Штросмајер у светлу нових извора„.

Ови подаци о „великом југословену“ Штросмајеру тек су од недано познати историјским научницима. Књига историчара Василија Крестића публикована је 2001. године, а базирана је на грађи једне друге књиге коју су написали Хрвати, под називом: „Korespondencija Josip Juraj Strossmayer-Serafin Vannutelli 1881-1887„. Ова књига је објављена у Загребу током 1999 године. То је уствари преписка и тајна коресподенција између бискупа Штросмајера и Ванутелија који је у то време био папски нунције у Бечу. Књига садржи укупно 110 писама ове преписке, од којих су само 20 Ванутелијева писма, а осталих 90 Штросмајерових. То су копије те преписке, док се оригинали налазе у тајном Ватиканском архиву, у фонду „Архива Бечке нунцијатуре“.

Крестићевој књизи посветићу посебан чланак, на крају овог серијала о заблуди са југословенством код Срба, а сада ћу издвојити само један битан и упечатљив цитат, а сви који желе, књигу могу скинути са доњег линка и проучавати је.

Скини књигу

Цитат:

„… Штросмајерова преписка с нунцијем Ванутелијем до краја је разобличила и разјаснила његове најважније верске и национално-политичке намере и циљеве. Из преписке недвосмислено произилази да је ђаковачки бискуп пре свега и изнад свега био римокатолик и то тврди, бескомпромисни и према свима другим црквама, и вероисповестима искључив и нетрпељив. На Србе православне вере он није гледао као на браћу друте вере, већ као на расколнике, шизматике, фоцијевце, бизантинце и крмељивце. Сличан потцењи вачки и ниподаштавајући став имао је и према протестантима и муслиманима. За њега је једина, истинска и права Христова вера, вера над верама, и права Христова црква, црква над црквама, била само римокатоличка вера и само Римокатоличка црква. Он је био ватрени Хрват и све што је чинио и радио чинио је за добро Хрватске и Хрвата.

Он је у сваком погледу био типичан кроатоцентриста. Уз помоћ Беча, династије и апостолског величанства, као политичких чинилаца, и уз помоћ Свете Апостолске Столице, као снажног моралног чиниоца, Штросмајер је увек и свугде покушавао да на рачун других народа (Мађара, Срба, муслимана из Босне и Херцеговине) стекне неке предности за његове Хрвате и за његову Хрватску. Бискупов недосањани сан била је велика римокатоличка Хрватска, Хрватска у чијим оквирима би се нашле Босна и Херцеговина. Све планове и циљеве који су се тицали Хрватске и Хрвата Штросмајер је везивао за Аустрију, тј. Аустро-Угарску и њену хабзбург-лоренску династију. Уз њену помоћ и у њено име желео је да шири границе Хрватске на Балкану, да отуда потискује православље и да сузбија утицај православне Русије. Због интереса Хрвата и Хрватске, чију судбину је везивао за Аустрију, бискуп је био доследни и уверени аустрофил….“

Наравно, ове своје истинске идеје, жеље, мисли и погледе у тајној преписци са Ванутелијем, бискуп Штросмајер вешто је прикривао у јавности, у којој се нудила једна романтичарска идеја за масе, око „уједињења“ јужних Словена…

Јосип Јуриј Штросмајер, тај „велики хрватски југосовен“ говори следеће:
„… У писму од 26. јануара 1883. Штросмајер је нагласио да оно што је код Хрвата католичко треба не само да се сачува, већ „да се тијеком времена и преобрази у божански квасац који ће онда све тијесто јужних Славена прожети и к јединству Свете Матере Цркве привести“. О тој историјској мисији Хрвата бискуп је писао Ванутелију и 10. јуна 1883. године. Међутим, овог пута Штросмајер није пропустио да каже шта би Ватикан, за узврат, требало да чини Хрватима. О томе је написао: „Чини се стога да је Божја провидност њих (т. ј. Хрвате — В. К.) особито предодредила да буду квасац у руци Бога и Свете Апостолске Столице који ће, тијеком времена, прожети тијесто јужних Славена те их привести јединству Свете католичке Цркве. Па из свега тога произилази да Хрвате ваља подупирати и из дана у дан чвршће их везати уз Свету Апостолску Столицу. Такав одговор бит ће најисправнији, у највећем сугласју с добробити Католичке цркве и уједно неоспорив.“ По трећи пут бискуп је изнео Ванутелију своје виђење улоге Хрвата међу Јужним Словенима 15. децембра 1886. године. Тада је написао: „Ја сам често изјавио и поновио да смо ми Хрвати катотлици од Бога предодређени да као квасац цјелокупно тијесто Јужних Славена прожмемо и мало помало да га светом јединству Католичке цркве приведемо.“ По овоме се види да је Штросмајер дубоко веровао и да је и друге хтео да увери у то да су Хрвати предодређени да одиграју значајну верску мисију међу Јужним Словенима. Тиме би они, подржани од Ватикана, али и од Беча, постали водећи верски и политички чинилац на Балкану…“

%d bloggers like this: