„Док анђели спавају“ – гост : Љубодраг Дуци Симоновић


„Док анђели спавају“ – гост : Љубодраг Дуци Симоновић

Линк ка видео прилогу на YouTube
Видео прилог можете скинути преко овог сајта.

На некадашњој БК Телевизији, у серијалу „Док анђели спавају“ којег је уређивала и водила Марина Рајевић Савић, гост емисије био је Љубодраг Дуци Симоновић. Емисија је снимљена 1996-те године.

На прагу Новог


Извор: Сабор
Аутор: Бранко Поповић

Постоје знаци времена. Пројављују се у разним сферама живота. Ко гледа не може да не види, бар неке од њих. Људи не воле промене. Можда тачније, људи се плаше промена. Зато често пристају на лаж, ниподаштавају знаке, избегавају да се замисле…

И када се сви познати путеви затварају и када се на крају свих очекивања изражава песимизам, инерција надвладава. Али зид је зид, судар је неминован, жешћи за оне који би да јавно силују живот, нешто блажи за оне који бар друге не убеђују, него би само хтели да потраје њихова ванживотна, виртуелна вртешка.

Речи су се огадиле, лаж је постала више него очигледна. Како реагују силеџије? Додајући томе још спина. Чедомор Јовановић оснива ПОКРЕТ ЗА ПРЕОКРЕТ!? Ивица Њачић: ЈАСНО, ЧВРСТО, ОДЛУЧНО!? Или НИКО НЕ СМЕ ДА ВАС ЛАЖЕ!? Од кога ли су то украли, или би да украду, наши стари знанци?

Aли оставимо на кратко ову највидљивију сферу нашег живота. Заправо мука је духу од писања о њој и њеним актерима. И не бих више ни реч о њој да нажалост њено опстајање не гуши живот и народни опстанак. Зато морамо понављати, опомињати народ тако склон забораву и вртешци, чак и сад кад је на ивици опстанка. Мада му се и то кроз знаке црта у имену споменутог силеџије.

Научна сазнања и технолошка решења већ данас су поодмакла од оног што се званично учи и јавности презентира. Интереси мултинационалних компанија, банкара и њихових политичарских пипака већ дуже време раде на блокирању свега што прети њиховом енормном богаћењу.

Научни институције, уз помоћ инфлаторних универзитетских диплома, омогућавају висок степен поткупљивости, деградацију вредновања струке и не ретко главну брану за све ново што угрожава интересе капитала. Многе такве институције су прерасле у својеврсне конзерваторијуме знања и живота.

Можемо кренути од медицине и фармакологије, где се свесно јефтини, природни лекови и методе лечења, лажно проглашавају штетним или олако надрилекарством. Кодекс алиментаријус и ГМО заправо су полуге којима се кани дугорочно профитирати на болестима, као и на поробљениим пољопривредама.

Алтернативни извори енергије и њихова примена такође нису у интересу владајућег лоповско-профитерског поретка, тако да се користе симболично у односу на могућности. Сазнања о томе полако избијају на видело, а тек ће време које долази открити колико је дугачка листа разних научно-технолошких открића која су, што у ембриону, што у поодмаклим фазама, намерно «спакована» у подруме.

Колико је наука подложна манипулацији можда се најбоље види на могућности да идиотски, такозвани неолиберални економски концепт деценијама завлада скоро као свето писмо, па да се тек са разбуктавањем глобалне економске кризе почне са посипањем пепелом. Предуго се ћутало и о томе шта је и како чинио и чини банкарски лоби и у шта се новац претворио од своје основне намене, какве је све вештачке кризе производио и производи…

Колико се ова цивилизација заглибила само у материјално, колико је пута наопачке изврнула учење и духовност хришћанства које је кобојаги присвојила као један од својих темеља, колико је нетолерантности показала према наслеђу и духовности других цивилизација, сувишно је набрајати.

Можда нигде дуже и систематичније није вршено силовање истине него у историографији. А главна мета су били Словени и затечени народи на оба Америчка континента, над којима је спроведен геноцид страховитих размера.

Такозвана демократија, која је под плаштом борбе против разних диктатура, представљана као најпреведнији и најхуманији поредак, само је лукаво постављена глазура. Њени механизми и функционисање заправо омогућавају да интересне групе легално пљачкају, поробљавају и трују читаве народе и немају везе са изворном, непосредном демократијом, о којој тек у последње време, након ескалације економске кризе, почиње да се гласније говори.

О свему овоме шира, али још увек ограничена јавност има прилику да се обавести захваљујући једином медију који није под цензуром, а то је интернет. И поред убацивања бројних намерних извртања, подметања сензационалистичких и нетачних информација, интернет је у последње две деценије геометријском брзином ширио свест о Новом. И колико год постојећи поредак користи интернет у своје сврхе, нудећи прегршт могућности за замајавање, заглупљивање, збегове у виртуалан живот и сл., толико интернет неминовно постаје све делотворније и убојитије оруђе Новог.

Није нимало случајно да паралелно са овим процесом поредак заснован на лажи и варању улази широм света у велику кризу. Повремени, намерно изазвани, конфликти који оправдавају војне интервенције, само вештачки одлажу неминовне промене и у кућама самих промотера овог поретка. Колико ће се брзо и уз какве све порођајне муке ту одиграти рађање Новог, тешко је рећи. Али притисак ће из године у годину расти, сразмерно угрожавању животног стандарда и ширењу информисаности. Резерве за преживљавање тамо су тек начете, за разлику од ситуације код нас, где су после вишедеценијског расапа скоро скроз израубоване. Зато су шансе за пробој Новог, маколико то изгледало невероватно, веће код нас, поготово што ће «моћни» бити више него икад заокупљени проблемима у свом дворишту.

На интернету се пре пар година појавило интересантно тумачење календара Маја, по којем се једно доба завршава 1987., а друго, Ново, започиње 2012. Тај међупериод су називали апокалипса или откровење. Значење је јасно, а надградња која већ дуже време ово везује за пропаст света, само је још једна од лажи у духу ове цивилизације, која би да обесмишљава знаке времена или ниподаштавјући их до негирања, или преувеличавајући их до апсурда.

Чињенице су да је мајански календар сасвим тачно лоцирао познати датум у овој години који се поклапа са врло ретким космичким догађајем поклапања равни Сунчевог система са центром наше галаксије. Одвајкада су консталције на «небу» имале одређене утицаје на наш живот. Чињеница је и да су цивилизације Маја и других посебно јужноамеричких народа имале другачије темеље неголи наша, а у време сусрета, и знања у разним областима, а посебно у астрономији, сопствена или наслеђена, далеко супериорнија од наше, којој је још увек Рим, односно Ватикан био центар. Само мали део тога допрео је до наше цивилизације (осим енормних количина покраденог злата), јер су освајачи по директивама Ватикана темељно уништили све што су могли, побивши притом у неколико деценија око 5/6 тадашње популације.

Још је интересантније да је од поменуте 1987. у Србији започело записивање порука које су наставак библијског откровења и садрже информације како о овом нашем времену, тако и о даљој па и најдаљој будућности. Већи део тих порука, названих «Друго откровење» објављен је у неколико књига крајем прошлог века или миленијума. Иако су о томе обавештени скоро сви медији, а на разне начине и многи истакнути актери нашег јавног живота, нико није до дана данашњег проговорио о томе. А тиче се не тако малим делом управо и нас Срба и Србије. Познато је да необичности и будалаштине свих фела у овој земљи лако добијају публицитет. А кад је нешто већ петнаестак година заливено ћутањем као воском, може се предпоставити о чему се ради: о нечему сасвим Новом, што ремети све постојеће шеме и шаблоне.

Ко у овим годинама, препуним разних знакова да је Ново на прагу и даље тврди да га не занима и да је равнодушан спрам онога што је у споменутим књигама записано, или је преплашен или је крајње неискрен. Ако притом неко ко је по струци новинар, а зна и да је Драган Атанацковић Теодор, иницијатор подухвата Народни Одговор и Општенародне Скупштине заказане за 6. октобар, уједно и записао поруке објављене у «прећутаним» књигама, па и даље нема жељу да о томе пише, или да са дотичним направи интервју, није ли то крајње контрадикторно елементарној професионалној и људској радозналости?

Љубодраг Симоновић Дуци: Хомосексуалност


Љубодраг Дуци Симоновић
E-mail: comrade@sezampro.rs

Преузмите текст у целости:
Хомосексуалност

ХОМОСЕКСУАЛНОСТ

У савременом капитализму стварају се покрети све бројнијих хомосексуалаца који би по Марксовом „хуманизму-натурализму“ спадали у дегенерисану друштвеност и на тај начин у дегенерисану природност. Не ради се о „поремећеној“ биолошкој природи човека (човек је хетеросексуално биће и има органску предиспозицију за педерастију), већ о владајућим друштвеним односима и њима одговарајућим вредносним изазовима. Није реч о „болесном човеку“, већ о болесном друштву. Не треба, стога, лечити људе, већ треба створити „здраво друштво“ (Фром) у коме ће стасати здрави људи. Хомосексуалност је конкретна друштвена (историјска) појава која је условљена природом владајућег поретка. Она је облик у коме се појављује одређени вредносни систем који уређује односе између полова и као таква је конкретни вид друштвеног функционисања. Антички педерастички Ерос има битно другачију природу од на капиталистички начин условљене хомосексуалности. Хомосексуална заједница данас један је од облика у коме се појављује на капиталистички начин дегенерисана друштвеност. Развој хомосексуалних односа одговара распаду породице као оплемењене природне заједнице и постајању брака економском заједницом. Хомосексуалне заједнице добијају легитимност „друштвености“ не у односу према породици као оплемењеној природној заједници, већ у односу према усамљеничком безнађу које ствара капитализам. Хомосексуална заједница је крајњи облик на капиталистички начин дегенерисане породице, а развој педерастије доприноси укидању могућности стварања породице као оплемењене природне заједнице. Истовремено, уништавајући човека као природно и људско биће капитализам уништава аутентичну друштвеност чиме стерилише Ерос и на тај начин уништава могућност биолошке репродукције друштва. „Репродукција друштва“ постала је сегмент деструктивне капиталистичке репродукције која се, као и све друге области живота, заснива на принципу „Паре не смрде!“. Вештачка оплодња, продаја семеног материјала, изнајмљивање материце, продаја деце – све су то легални и легитимни облици капиталистичке репродукције. Капитализам увлачи у своју егзистенцијалну и вредносну орбиту све погубније последице које производи дајући им институционални статус и стварајући од њих средство за свој развој.

Када се има у виду да капитализам уништава човека као природно и људско биће, суштина брака је опстанак човечанства као хуманизоване природне заједнице. Он је институционализована заједница жене и мушкарца која пружа могућност за стабилну биолошку репродукцију друштва и за одгајање деце. Када је брак лишен животворне (родне) димензије он губи основни разлог постојања. Истовремено, без животворне димензије брак постаје љуштура у коју је могуће убацити најразличитије садржаје. Ако се пође од хомосексуалног принципа као основе за успостављања брачне заједнице, због чега не дозволити склапање брака између браће, између сестара, између мајке и ћерке, оца и сина, бабе и унуке, деде и унука…? Родбинска веза има значај пре свега у перспективи биолошког опстанка, што значи полазећи од тога да инцест доводи до телесног и менталног дегенерисања потомства. У хомосексуалним односима, који немају родни карактер, тај проблем не постоји. Постајање хомосексуалности темељним принципом брака руше се све границе и са њима традиционално схватање породичних веза које се заснивају на хетеросексуалном односу. Истовремено, укида се историјска димензија човека и у том контексту хуманистичка и егзистенцијална визија будућности човечанства. Не само како ће изгледати, већ како ће бити могућ опстанак људског друштва уколико оно буде претворено у педере и лезбејке? На то питање капитализам може да пружи одговор који има техничку природу: вештачка оплодња, што значи техничко произвођење деце. У савременом свету хомосексуалност је постала анти-егзистенцијални принцип. Она је један од начина на који се уништава репродуктивна моћ човечанства и производи стерилно друштво. Хомосексуалност се појављује данас као део света који биолошки пропада и који уништава човека као природно, друштвено, културно биће… Она је постала анти-биолошки као деструктивни принцип.

Каква је природа „права хомосексуалаца“ може се видети у односу према остваривању права деце. Каква је то „хуманост“ која се обрачунава са основним потребама и правима деце? Уместо борбе за очување породице и у том контексту борбе за право деце да имају оба радитеља и њихову љубав и бригу, инсистира се на „праву хомосексуалаца да усвајају децу“. Истовремено, заједница деце са једнополним „родитељима“ постаје узор за „породицу будућности“. У коначном, због чега деца треба да имају родитеље? Због чега се не успоставе фарме за производњу и одгој деце – као што је то предлагао Платон и као што су то урадили нацисти? Усвајање деце није само један од начина „решавања проблема“ деце без родитеља, већ је постао принцип на коме се заснива хомосексуални брак. Оно се заснива на последицама које ствара капитализам као par excellence нехумани поредак, тачније, на лишавању деце могућности да задовоље своје основне људске потребе. Усвајање подразумева да су деца лишена својих правих родитеља, односно, да су лишена права да имају оца и мајку. Уместо „отац“ и „мајка“, на Западу у личним документима све чешће стоји „први и други родитељ“. Једни „производе“ и одбацују децу, а други их усвајају. Усвајање деце постало је робно-новчана и техничка операција. Децу продају и купују као ствари. За купљену децу важи „период под гаранцијом“ – као и за сваку другу робу. Заједно са одбацивањем права деце да имају родитеље, одбацује се хуманистичка педагогија, што значи педагошки систем који се заснива на настојању да се оплемени природно биће човека путем породице као оплемењене природне заједнице. Истовремено, лишавање деце родитељске љубави и поштовања узрок је најтежих менталних болести и најгорих облика друштвене патологије.

Основно право деце је право на будућност, а то значи право на хумани свет и на здраву животну средину. Реализовање потреба деце као људских и природних бића постало је питање опстанка човечанства. Настојање најреакционарнијих капиталистичких групација да број становника на планети сведу испод једне милијарде подразумева стерилисање људи и уништавање „прекобројних“. У том контексту, деца нису више „највеће благо“, већ највећа опасност за опстанак човечанства. Будућност се не сагледава полазећи од стваралачких потенцијала човека и хуманистичке визије света, већ полазећи од „чињенице“ да су природни ресурси ограничени и да томе треба прилагодити број људи на планети. Уместо да се тежи искорењивању потрошачког лудила које влада у најразвијенијим капиталистичким земљама Запада, које је главни узрок све драматичнијег пропадања планете, све су гласнији захтеви да се униште милијарде „прекобројних“, што пре свега значи деца. Уништавајући децу капитализам уништава животворну снагу човечанства и претвара људско друштво у свет телесно и ментално дегенерисаних метузалема.

У хомосексуалном односу људско тело губи изворну еротску димензију и бива инструментализовано на неприродни и нехумани начин. Оно постаје предмет сексуалног егзибиционизма при чему најважнију улогу добијају делови тела који немају везе са изворном еротском, поготову не са животворном природом човека. Не ради се о оплемењеном природном, већ о денатурализованом и стога дехуманизованом односу при чему је тело „партнера“ сведено на средство за изазивање оргазма. Пенетрација пениса у анус представља (повређујуће) насиље над организмом „партнера“ и (као и „орални секс“) деградирајући облик „сексуалног општења“. Психолошки основ хомосексуалности није потреба еманципованих људских бића за љубављу, већ страх од усамљености, одбачености, неизвесности… Уместо равноправних односа између „партнера“, доминира потчињавање и подавање, што значи садо-мазохистички однос који је непосредни израз положаја човека у капитализму као класном поретку који се заснива на принципу „Гази или пузи!“. Потреба за доминацијом и потчињавањем постаје основ дијалектике „сексуалне игре“. „Преузет“ је модел међуљудских односа на коме се заснива владајући однос између жена и мушкараца при чему су жене сведене на објекат сексуалног иживљавања.

Тежња за реализовањем човека као људског бића далеко превазилази (хомо)сексуалну димензију човека. Инсистирање на хомосексуалности као основном питању са којим се одређује човекобивство постаје начин сакаћења људскости и произвођење „једнодимензионалног“ (Маркузе) човека. Људскост је редукована на одређени тип сексуалности. Бити „неко“ значи бити gay или macho-man. То постаје основни облик друштвене самопотврде човека са којим се уклањају други облици самопотврде човека као самосвојног бића. На тај начин човек бива укинут као историјско, слободарско и визионарско биће. „Покрет хомосексуалаца“ заснива се на редукованој људскости и дегенерисаној друштвености. Човек долази до своје људске самосвојности и друштвености путем своје сексуалности, а не преко грађанског статуса, класне припадности, националне самосвести, породице, културе, политичких и религиозних убеђења… „Понос“ се не везује за борбу за слободу, за национални опстанак и друштвену правду, за очување природе и човечанства… већ за (хомо)сексуалност која има анти-егзистенцијални карактер. Хомосексуалци нису „поносни“ зато што су људи, већ зато што су „педери“ и „лезбејке“. Сексуалност више није лична ствар, већ добија спектакуларну јавну промоцију. Потреба за друштвеношћу сведена је на сексистички егзибиционизам који има банални циркузанерски карактер. Редукована људскост има данас битно другачију природу него што је то било у прошлости. Она се појављује у односу према све реалнијој могућности уништења света и у односу према стваралачким моћима човека који је у стању да укине класно друштво и створи нови свет.

„Борба за права хомосексуалаца“ указује на хипокризију капиталистичког света. Зашто је „борба за права хомосексуалаца“ лишена опште-људске и визионарске димензије? Зашто се они који се позивају на „хуманост“ када је реч о хомосексулацима, не боре против нехуманог, а за хумани свет? „Борба за права хомосексуалаца“ нема хуманистички, већ политички карактер и служи очувању постојећег света. Параде хомосексуалаца су врхунске манифестације „демократије“, а „поштовање права хомосексуалаца“ врхунски показатељ „хуманости“ владајућег поретка. Наметањем питања „остваривања права хомосексуалаца“ уклањају се са јавне сцене питања од којих зависи опстанак човечанства и слобода човека: биолошко пропадање народа, беспоштедна пљачка радних слојева, умирање од болести, глади и жеђи, дрога, криминализовање друштва, успостављање полицијске државе, неписменост, усамљеност, уништавање читавих народа од стране „демократског“ Запада, експерименти са генетским материјалом, произвођење све деструктивнијих средстава за масовно уништење, „запрашивање“ становништва и земљишта, менталне болести, уништавање земљишта и живих организама генетски модификованим биљкама, хаварије на нуклеарним постројењима, самоубиства, насиље, све скупље медицинске услуге и све погубнија манипулација фармацеутским препаратима, све веће социјалне разлике и све већа беда у којој живе радни слојеви, деца и пензионери, све загађенија животна средина, све отровнија храна, монопол капиталиста над медијима… Истовремено, „борба за права хомосексуалаца“ постаје уношење раздора међу људе на темељу њиховог сексуалног опредељења са чиме се разбијају они облици друштвености (национална и класна интеграција) који пружају могућност човеку да опстане и оствари слободу. Уместо да се тежи хуманом свету и истинској људскости, „решење проблема“ хомосексуалаца тражи се у капитализму који производи најгоре облике друштвене патологије. У нехуманом друштву хумана питања могу да буду „решена“ једино на нехумани начин. Само у хуманом друштву хумана питања могу бити решена на хумани начин.

Питање (хомо)сексуалности може бити схваћено на хуманистички начин само у контексту реализовања целовите људскости и то у перспективи борбе за очување живота на земљи и стварања хуманог света. Критичка дистанца према капитализму с аспекта хуманог друштва истовремено подразумева и критичку дистанцу према хомосексуалности с аспекта човека као оплемењеног природног (животворног) и друштвеног бића. На тој основи хомосексуалци као еманциповани људи могу да дају допринос развоју таквих друштвених односа који пружају могућност да се превазиђе (хомо) сексуална једнодимензионалност. Треба правити разлику између хомосексуалаца који су еманциповани људи и хомосексуалаца чији се поглед на свет и будућност заснива на њиховој сексуалној оријентацији. Први су у стању да сагледају хомосексуалност као друштвену појаву у контексту борбе за опстанак човечанства и стварања хуманог света; други су лишени критичке и визионарске свести и безнадежно су заглибљени у блату капитализма. Еманципација хомосексуалаца као људи од хомосексуалности само је један од облика у коме се човек ослобађа неприродних и нехуманих потреба које је капитализам створио у човеку. Заправо, еманципација хомосексуалаца од хомосексуалности само је један од облика у коме се човек еманципује од капитализма. Човек који је свестан погубних последица развоја капитализма треба да се супродстави демону који је капитализам усадио у њега и то на тај начин што ће се, заједно са другим људима, борити против капитализма а за хумани свет. Сви смо ми жртве капитализма. Сви ми од раног детињства носимо у себи клицу зла која се, у нељудском свету, развија уништавајући људско у нама. Сви смо ми склони насилништу, сви смо љубоморни, себични, „перверзни“, деструктивни… Питање је, само, колико смо у стању да контролишемо и прикривамо зло које је у нама. Једини начин да се човек избори против зла које је усађено у њега је да се бори против поретка који ствара зло и поспешује његов развој. Усамљеничко безнађе је тло на коме се најуспешније развија капиталистичко семе зла. Развој међуљудских односа и стварање од друштва заједнице слободних људи најбољи је начин на који човек може да супродстави злу и да развије своју људскост. Ради се, заправо, о развоју еманциповане и борбене друштвености. Зато су од прворазредног значаја покрети као што је то „Occupy Wall Street“ и друге грађанске иницијативе и раднички покрети који извлаче људе из њихових усамљеничких јазбина и пружају им могућност да, борећи се против нехуманог света, доживе себе као друштвена бића. У борби за опстанак човечанства и за стварање хуманог света у први план ће избити оне особености људи које их спајају и чине људима.

Председничко дисциплиновање поданика


Аутор: Ратко Крсмановић, професор

Многи аналитичари и политичари су покушали да објасне феномен хулиганства и насиља у српском друштву. Мало је оних анализа и јавних реаговања из којих није препознатљива отворена пристрасност.

prevara
Под паролом „Готов је“ крила се права истина коју сваки изманипулисан, разочаран и понижен грађанин Србије види: Готови сте!!

Док власт, која је на таласу незадовољства грађана освајала своје позиције уз примену свих врста оружја и насиља данас најоштрије осуђује овакве појаве, прети и спроводи своје претње, са друге стране се тражи разумевање за таква понашања уз препознатљиве облике изражавања симпатија за навијачке групе и НВО чије је учешће у нередима препознато.  Имају право они који говоре да је млади човек обезвређен, понижен и обманут. Обезвређење, не само младог човека већ човека уопште, представља тако снажно и интезивно заслепљивање лицемерством власти, израженом у паролама о бољем животу и „европској будућности“иза  чега, на другој страни остаје сурова реалност свакодневног урушавања и демистификовање велике преваре која је уследила након насилног преузимања власти, ватреним, медијским, хладним и свим могућим оружјем и оруђем.

delije
Некада су им петооктобарци додељивали медаље за храброст и допринос демократији, а данас су то за Тадићев режим „хулигани“. Врхунско лицемерје и цинизам.

Слику таквог стања и односа није тешко специфицирати и описати.  Оно што поменутим  анализама постојећег стања и објашњења чиниоца револта младих људи углавном недостаје,  јесте игнорисање околности да су тако потребнеи важне реформе друштва преусмерене у правцу старих и историјски преживелих односа, доводећи Србију као и друге земље тзв. транзиције у колонијални и вазални статус. По среди је један антиисторијски и антицивилизацијски процес који своје наказно лице више није у стању да прикрива медијском шминком и лажима.

Виртуални свет, сурова реалност и бунтовничко срце

Не може имати карактер трајања виртуални свет сачињен од малобројног слоја богаташа, њихових чланова породице, страначких првака, манекена, подобних глумаца, промотера, парадера, криминалаца и спортиста који живе срећним и безбрижним животом. Порука је да срећа и богатство и не зависе од  знања, рада, образовања, хуманизма, пожртвованости и солидарности већ од способности да се изрази лојалност властима, снисходљивост пред свим наметнутим, најчешће нама туђим вредностима  и ултиматумима. Неодрживе су бајковите слике живота у доколицама, на „фармама“, банкетима, свечаностима у земљи од седам милиона људи где посао тражи скоро два милиона (званично око 950.000).

realnost
Све чешћа слика „реформи“ и обећаног привредног „препорода“. То су те лажи „слободног тржишта“ за рачун профита корпоративног капитализма

Слике тих људи, њихове патње, бриге, ноћне море и живот нису предмет пажње оних који обликују слику Србије.

surova reralnost
Призор из реалности. Када ће многим оваквим породицама бити боље? Кад уђу у причу из бајке звану ЕУ?!

Слика те Србије смета и ремети причу о срећи и светлом путу „ без алтернативе“.
Они који виде и ову Србију, не умеју предуго да носе згрчени јаук испод језика, већ сваки повод а све чешће га налазе и користе да искажу револт и незадовољство.

  • Зар је тешко препознати скрнавитељски однос према земљи?

  • Зар је могуће реформама, тачније имитацијом реформи, правдати социјално дистанцирање и осиромашење људи, арчење имовине и ресурса земље, енормно инострано задуживање..?

  • Зар мислимо да су свету стваралаштва и младих људи потребни посебни тумачи дела и намера властодржаца?

Разумљиви су напори власти да спречи пожар и потресе  услед незадовољства и револта грађана, али, свака брутална репресија према бунтовничком срцу младих људи има за последицу још већи осећај беспомоћности и безперспективности а дипломирани психолог би морао имати у виду релацију:  очекивање –  фрустрације – конфликти и компензације . За дивно чудо, када смо код психологије као науке, да се игнорише и важност „формираног обрасца реаговања“. Начини на који то раде челници власти, представља својеврсну увреду разума. Подручје части и разума оних који су обезбедили право грађанства, настраностима попут хомосексуализма,  насиљу, криминалу, препуштању судбине земље центрима изван ње, са сигурношћу се може рећи да не прелази ни границе писаћег стола.

pederi
Срећан ти пети октобар

Протест на такво стање није хулиганство, већ ствар избора, ствар личности, способности разумевања па и образовања. Са ове временске дистанце се данас лако може говорити о манипулацијама делом грађана и инструментализацијом незадовољства услед низа притисака на Србију пре десет и двадесет година, када није пристајала на понижења и окупацију.

Србија се одупирала колонијализму двадесет две године. Не без последица! Глобални тутор или „империја зла“ (https://dzonson.wordpress.com/2008/08/24/globalizam-i-antiglobalizam/)  није бирала средства да колонизују Србију. Указивања на изворе и смисао њихових притисака је неретко подвођен под „умишљену“ категорију „теорија завере“(омиљени термини барјактара октобарског пуча). Србији су наметнуте санкције од дела међународне заједнице, са којима се уз велике напоре носила не тргујући нити са својом територијом, нити са добрима и без икаквих иностраних задуживања. Није скршен антиколонијални отпор. Очувани су независност, интегритет, идентитет и слобода Србије и СР Југославије. Отпор нису угрозили ни унутрашњи ослонци глобалног тутора,  инспирисани и плаћени  споља у лику једног дела странака, углавном десне орјентације по мери Запада, профитерске или без икакве орјентације.  Када би такви досијеи данас без фалсификовања били предочени овдашњој јавности, било би то много жешће разочарење од оног које је уследило демистификовањем сарадње власти и „земунског клана“, о коме говори сам „надзорник радова“ на „обарању Милошевића“ (http://www.nspm.rs/hronika/vilijam-montgomeri-milosevica-smo-srusili-sa-100-miliona-dolara.html).

montgomeri
Вилијам Монтгомери: Слободана Милошевића смо срушили са 100 милиона долара. Кликни ». Било је и више, нисте ви шкртарили, него ајд сад, да ти не кваримо књигу.

Међутим и „вријеме је мајсторско решето“.

Тај отпор није скршен ни током активирања  плана са терористичко-сепаратистичким покретом на Космету, којим је требало не само дестабилизовати  Србију, већ је лишити сопственог родног места, места на које је српски народ с’ правом осетљив и рањив. Одлучност Србије да спроведе уставну обавезу  и одупре се тероризму био је разлог да се исфабрикују лажи и конструкције о вршењу тобожњег геноцида, што је био повод за одмазду у виду бомбардовања од стране НАТО-а. Рат се могао избећи, али само капитулацијом, нашта тадашња Србија није пристала и нашта ће увек, она слободољубива Србија бити поносна.  Ни тада Србија није побеђена. Очувана је свака њена стопа територије.

Терет свих ових битки за суверенитет, независност и слободу, у значајној мери је носила младост Србије, са неким, не баш часним изузецима – онима који су, док се та битка за Србију  водила похађали разне напредне курсеве и боравили у НАТО -камповима ради дресуре за извођење пуча у Београду у лику „Отпора“ , уцењених и купљених појединаца и неких НВО, о чему данс отворено говори поменути  Монтгомери у својој књизи.

Жеља да Космет постане албански или натовски није реализована а на Косово су дошле снаге Уједињених нација на годину дана. Свој гнев и дуго припреману одмазду за непокорност, глобални тутор је реализовао 5. Октобра, након првог круга гласања на председничким изборима, када је направљен најмоћнији савез самог врха криминала, дела тајних служби, ДОС-а, тајкуна и дела НВО. Овај савез, ојачан и разним навијачким групама, тада херојима а данас „хилиганима“, склепан по мери и укусу оних који су у претходних десетак година испробали сва средства како би колонизовали Србију,  одолева до данас, али сам карактер и последице њиховог деловања сагласно интересима спољних тутора а наспрам интереса и потреба грађана Србије у значајној мери је демистификован. Демистификована је велика превара и манипулација.  Када се грађани, а нарочито младост једне земље суочи са таквим стањем, револт је неизбежан и оправдан.

Актуелно дисциплиновање стварних и потенцијалних учесника протеста има за циљ да предупреди понашање и латентну претећу експлозију незадовољства грађана изазваног демистификовањем улоге и карактера власти, пљачке,  дробљења државе и свакодневног понижења. Да згњечи патриотска осећања , солидарност и бригу за друге, храброст, пожртвованост…  Да Србију претвори у уснуло племе без наде и снаге да може постати слободна, развијена и срећна земља богатих људи са својим етничким, културним, националним и верским идентитетом. Десетак година узалудног ишчекивања да се обезбеди бољи и сигурнији живот, представља крупан разлог за сумњу и исправност постојећег „транзиционог“ пута. У чему је тај живот бољи, сигурнији и праведнији у односу на онај пре транзиције, не рачунајући терет иностраног дуга и стално испоручивање нових и нових, често и увредљивих захтева према Србији од стране разних окупационих гувернера?

Навијачке групе и власт

Владари су кроз историју зналачки примењивали познате римске максиме, попут оне  „хлеба и игара“, чиме су учвршћивали своју власт и популарност. А када смо код Рима, публике и навијања, указао бих на својеврстан континуитет пароле „Готов је(Habet, hoc habet!) . Није у питању никаква оригиналност наших „отпораша“, већ више од две хиљаде година коришћен узвик оркестриране публике у арени којим се означава врхунац самог спектакла.  Од тог момента судбина губитника је зависла само од покровитеља борбе, од положаја његовог палца. Окренут палац на доле, значио је смрт за борца а нагоре опроштај живота. Онога дана када је цео Београд претворен у страшно борилиште под истом паролом, нисмо могли видети палац покровитеља, али данас, десет година касније, видимо и покровитеље и њихове пресуде.

Хомогенизоване навијачке екипе, са респектабилним бројем чланова, разним реквизитима и хијерархијски уређеном организацијом и са специфичним разумевањем храбрости (што више буке, дима, обрачуна са „муријом“,  жестоки одговори на лоше суђење и бруталност чувара реда у спортским аренама и на улицама, постали су подвизи а не ствар нереда и хулиганства), нису одолеле разним поткупљивањима мимо самог спорта. Они се разликују по свом делу града, „фазону који фурају“, по старости, по месту на стадиону свог клуба, својим заставама, начину навијања… Поред тога, навијачке групе имају своју навијачку инфраструктуру у виду секција, како по Србији, тако и изван Србије. Значајан део политичких странака Србије, ослоњених на јасле својих покровитеља, поједине навијачке групе сматрају својим експозитурама, чиме се померају границе спортског навијања.  Својевремено је сукоб навијача који су себе називали „војском Драшковића Вука“, са полицијом представљан храброшћу, борбом против комунистичке диктатуре и жељом за променама.  На тим основама су после петоктобарског пуча дељена разна признаља за „демократију“ навијачким групама, не слутећи да ће ти „подвижници демократије“ убрзо постати „државни непријатељи“. Блиске везе или јединство навијачких група и „извођача радова“ на „рушењу Милошевића“ не представља никакву мистерију, али се сада догодио својеврстан обрт.

Навијачке групе, младе усијане и страствене главе са неспорно развијеним осећајем за пожртвованост и солидарност са припадницима групе  (реаговање на пресуду Урошу Мишићу, унука истакнутог српског војводе),  сада нису спремне да се клањају пред влашћу у чијем позиционирању су својевремено саме учествовале, већ суочене са посве другачијим амбијентом у односу на обећања, прете челницима власти, режимским новинарима, судијама, полицајцима и управама својих клубова. Некада пожељна бука и заглушујуће скандирање навијача на стадионима и улицама, сада улива страх властодршцима по њихов „европски пут“, „европску перспективу“  међународни углед земље, мир и безбедност грађана. Наравно, не помиње се оправдани страх од помрачине коју су сами произвели, па сада тај страх желе да одагнају галамом и доступним инструментаријумом државне принуде, јер ето није угрожена њихова лична власт већ сама држава, боље рећи оно што је од ње остало након десетогодишњег арчења и наплате револуционарних заслуга.

Власт експресно демонстрира и примењује расположиве капацитете репресије уз несмањену жестину медијског обрачуна са „хулиганима“.  „Прво се третирају шефови организованог криминала, после се у правну процедуру стављају насилничке навијачке групе и политичке организације. А сви ће доћи на ред… јер једино држава сме да се користи силом“, поручио је председник Републике Србије Борис Тадић својим грађанима. Међутим, треба приметити да на ред  још нису дошли батинаши Драгољуба Милановића, пљачкаши и потпаљивачи  Скупштине, нападачи полицијских станица  и поред тога што су познате персоналне улоге. Може ли судија, поступајући по закону, судској пракси и слободном судијском уверењу осудити „хулигана“ који је из револта гурнуо  контејнер низ улицу, по наредби промотера насилног освајања власти, насиља у Београду од пре десет година?! Може и мора ако не жели да ризикује свој статус и своју егзистенцију. Наивно је и нереално очекивати да успостављају и поштују законитост у друштву они који си насиљем дошли на власт, они који живе и богате се кршећи законе, али одмах посежу за пуном применом закона када им се неко испречи на путу споконог остваривања функције владања. Ту је и могућност експресне измене постојећих законских решења, само да се обезбеди трајање на власти.

Да би се убрзао и олакшао најављени редослед процесуирања изгредника, „откривена“ је веза организованог криминала и „хулигана“, али се не говори о претходној, очигледно пољуљаној вези истих тих „хулигана“, некадашњих барјактара демократије и телесне гарде садашњих властодржаца. Зар није онда логична и веза организованог криминала и саме власти? Хоће ли и та веза бити обухваћена санкцијама? Јасно је да власт истрајава на безусловном подчињавању и да ћемо на то бити приморани, а таква порука је упућена од највећег ауторитета власти – председника државе лично. Охолост, цинизам и хвалисање нису препоручиве у озбиљној полтици нити су одлике великих умова.

Дијалектика „слуге и господара“

Све у свему, манипулација са навијачким групама се показала као „батина са два краја“. Активирање другог краја проистиче из револта на двоструки морал, јер један је морал прокламован а сасвим други се збива у стварности уз сазнање да живимо земљи са границама од паучине која ропоће у испуњавању понижавајућих ултиматума, беди, преварама и свеукупном транзиционом глибу. У таквој стварности нису остварљиви њихови идеали и очекивања.  Тешко је контролисати насиље које настаје из револта због сиромаштва, превара, очаја и напуштености. Власт, њихови ментори и саветници превиђају чија су деца ти и такви „хулигани“ и „фашисти“. Превиђају да су то деца оног милиона родитеља који су остали без посла, без права на рад а тиме и на егзистенцију, да су то унуци оних стваралаца добара, градитеља, професора и лекара, чије пензије не покривају ни трошкове наметнутих пореских и комуналних рачуна, то су студенти на факултетима које купују криминалци и заштићени сведоци, деца која се не мире са решењима у којима преваре и лажи постају  морални императиви и да су то деца која препознају „мачкову пређу“ и „шарене лаже“. Таква, сурова реалност подстиче агресивност и насиље.

Власт губи из вида да су нове генерације увек имале сопствене пројекције, своје вредности и идеале без чега би људска срећа и слобода била обесмишљена и саката.

Превише се занемарује аспект узора свету младих људи а верује се у делотворност празних речи иза којих нема дела. Данас се на стадионима оре неке нове песме од којих подилази језа властодршце, попут оне која се чује на Маракани: „Слобино време, враћа се Слобино време!“

Навијачке групе су озбиљна претња и тајкунима, не толико због њиховог савеза са влашћу, јер тајкуни имају извежбан рефлекс благовременог „престројавања“, већ због сметње њиховим намерама да запоседу власништво над спортским клубовима и ресурсима.

Следи измештање пажње јавности са горућих проблема

Након ових дешавања а у условима најављених редоследа корака у обрачуну са хулиганима и носиоцима насиља, будно око контролора над овдашњим вршењем власти прво ће „обрадити“ понуђену слику стања и понудити формулу решења сагласно својим циљевима ширења америчког колонијалног канцера  (https://dzonson.wordpress.com/2009/05/18/bela-kuca-crta-nove-karte-na-balkanu/).  Отуда је, на основу уобичајеног шематизма глобалног тутора, реално очекивати извесне промене и померања унутар саме владе и владајућих странака као и кондиционе припреме резервних тимова. Тиме се измешта пажња јавности са мучног социјалног стања и ствара привид тобожњих промена. Поред поменутих измена у влади и странкама, не треба искључити ни неке локалне изборе са истим циљем (позориште за масе) и стварањем услова за увођење неких играча са „резервне клупе“, како би се пољуљала снага неподношљиво ојачале опозиције и неки делови увезали у структуру власти, чиме се купује тишина појединих опозиционих галамџија жељних власти по сваку цену.  Стварни циљ је континуитет колонијалног статуса Србије.

Модерни свет и стварност не допуштају ни једном народу да срља, да се клања пред  ауторитем власти и да тавори у колонијалном статусу, већ да допусти и  створи простор за креацију највећих појединачних и колективних вредности, око којих ће се окупити целокупна заједница и сачинити развојне планове своје земље у којој ће живети деца данашње деце.

Стиче се утисак да наша судбина и не зависи од нас. Да је наша судбина у рукама других.

marioneta
Тадић на четири (туђе) ноге

То може опстајати све док се делује неорганизовано и неповезано. Злу које прети, отпор може да пружи онај коме је зло намењено.

Очајни професор протествује: Зауставите хапшење омладине!


Да бих како-тако разбио медијску блокаду око хапшења омладине после геј параде, преносим са сајта Звонимира Трајковића једно писмо које му је упутила професорка Оливера Новаковић, он је то писмо после озваничио на свом сајту и упутио отворено писмо председнику Тадићу. Ради се о својеврсној тортури застрашивања омладинаца и њихових родитеља, претресању станова, саслушавања, и чак покретања кривичних поступака против омладинаца који нису ни учествовали у демонстрацијама 10.10.2010!?

Извор:
Звонимир Трајковић
2
2.10.2010.

*****

Отворено писмо председнику Србије Борису Тадићу
Зауставите хапшење омладине!

Господине председниче Тадићу мислим да сте са репресијама отишли предалеко и сматрам да је задњи час да са таквим методама утеривања страха престанете. Хапшењима и репресијом над неистомишљеницима, које називате „хулиганима“, „фашистима“… изазваћете знатно веће и озбиљније протесте, који се и по вас лично, и по Србију, могу завршити трагично. Прочитајте писмо које ми је професор Оливера Новаковић упутила – и на време извуците једно могући закључак, да се са хапшењима мора престати.

Поштовани господине Трајковићу

Хтела бих прво да вам од срца честитам на досадашњем веома плодном и за Србију драгоценом раду, као и да вам пожелим сваку срећу у будућем вашем делању!

Разлог због којег се јављам је жеља да вас обавестим о нечему што се ових дана дешава у Београду, а што се у медијима потпуно заташкава. Наиме, у току је невиђена хајка – у виду привођења, претресања станова (истина, уз судски налог), саслушавања, као и покретања кривичних поступака, огромном броју малолетника који су неколико дана пре 10. октобра били у било каквој вези са неком од патриотских организација, узимали летке и остали пропагандни материјал и сл., а БЕЗ ОБЗИРА ШТО НИСУ учествовали на демонстрацијама на дан 10. 10. 2010!

СУП у 29. новембра је практично преплављен средњошколцима и њиховим родитељима који су обавезни да дођу на саслушање. У најбољем случају та деца ће добити казну од 2. год. условно! То су добри, паметни млади људи. Ја их многе и лично познајем. Деца за пример, младе патриоте, одлични ученици, победници на многим такмичењима, не само у спорту, него и у свим областима знања. Велика већина су искрени верници који редовно иду у цркву, где их наравно уче да цене праве православно-хришћанске вредности. А сада та деца, будућност ове наше напаћене земље, треба да се повлаче са својим родитељима по станицама полиције и бивају саслушавана, док хомосексуалци шетају насмејани, са разнобојним балонима у рукама, заштићени од те исте полиције, односно од те исте државе!

И сваки тај паметни, родољубиви, млади човек мора са својим родитељима да иде код социјалног радника на разговор,односно неку врсту терапије! Коме је терапија потребна, њима или учесницима параде?! Има ли краја овом лудилу? Уосталом, шта су они погрешили? Зар има кривице у томе што су били у контакту са члановима легалних патриотски орјентисаним организација? Наравно да су недужни и сви они млади људи који су учествовали на демонстрацијама, али, треба ли тек наглашавати невиност малолетника који су на дан демонстрација, а под утицајем родитеља, седели у својим домовима?! Верујте, и инспекторима у СУП-у је непријатно. Један је тихо промрљао оцу неког средњосколца: „До сада смо добили списак од хиљаду малолетника против којих ће се повести судски процес за ширење расне, националне и остале врсте нетрпељивости, а да уопште нису ни учествовали у демонстрацијама“.

Где су сада НВО за људска права? Зашто се не огласе и не стану у одбрану ових младих људи? Свима њима ће у току судског процеса бити потребни адвокати, који их морају заштитити од оваквог бруталног „утеривања страха“од стране наших, до хистерије уплашених, властодржаца! Имају ли њихови родитељи новац да ангажују адвокате? Јасно је да ти људи нису ни функционери ДС-а, ни „експерти над експертима“ из Г17, нити било шта слично. То су службеници, просветни радници, радници… некада, такозвани средњи слој грађана, а сада популарно „жртве транзиције“, у преводу – сиротиња! Ништа сада не предузима ни СПЦ, из које су нам (с пуним правом) слали поруке да је наклоност према истом полу „Содома и Гомора“! Морамо се покренути. Не смемо дозволити да се „гуши“ патриотска младост Србије, а да ми будемо само неми посматрачи.

Зато вас најљубазније молим да дигнете свој глас и против овога! Све то што нам се дешава је скандалозно. Претерано нас понижавају и ако се хапшења не зауставе, поћи ћемо сви у демонстрације за ослобођење ухапшених.

Нека вас Бог чува.
С великим поштовањем:

Оливера Новаковић, професор,
секретар покрета ЗЕНЕС – Жене савест Србије
проф. др Мила Алечковић Николић

Коментар и савет

Нико, па ни ви председниче Тадићу, нећете одбранити власт употребом силе и репресијом. Ваша политика је дубоко погрешна, којом сте Србију уништили и понизили. То велика већина грађана види, схвата и осећа па су протести 09. и 10. октобра одраз укупног расположења грађана према вама као председнику, Влади коју ви у потпуности контролишете и Скупштини која је изгубила сваки ауторитет натегнутим „усвајањем“ ад-хок „закона“ према тренутним потребама власти. На улицама Београда 09. и 10. нису били Хулигани, фашисти, криминалци и навијачка руља, били су људи којима је доста понижења свих врста, а која управо ви иницирате. Политику националног понижавања можете променити, али народ НЕ. Народ се мења поступно, генерацијама, које ни ви ни многи који су били на улицама биолошки неће доживети.

Утопистичка политика коју водите „да Европска унија нема алтернативу“ је погубна у свим сегментима по Србију и Српски народ. Речено вам је више него јасно да нас та ЕУ из својих интересних разлога неће, и да у њу можемо да уђемо само зомбирани – без националног поноса, Космета, историјског сећања и наших традиционалних вредности. Ако сте ви лично спремни да будете зомби политичар Европејац, овај српски народ није спреман да буде сива безлична маса ЕУ која ће му наводно донети просперитет. Било је десет година прилика да то ЕУ уради али смо од ње добијали само претње, понижења, и условљавања. Председник који и поред свега тога стално понавља „да ЕУ нема алтернативу“ није политичар који може успешно да води Србију. Све на Свету има алтернативу, и онај који то не уме или не може да је пронађе, дужан је да место председника уступи онима који то знају и умеју.

То је била порука демонстрација 09. и 10. октобра. Нереде је изазвала ваша принуда да се геј парада мора одржати, иако сте имали више него јасне процене да је то за 85% Србије неприхватљиво. Не спорим да је у нередима учествовало и пар десетина хулигана који су МУП-у добро познати. Њих и треба хапсити, али вам то не даје за право да хапсите и све остале, и то хиљаде младих који са хулиганством, фашизмом и криминалом немају никакве везе. Они су патриотска омладина која неће више да подноси понижења, и који су вашој поданичко-погубној политици рекли ДОСТА.

Престаните са хапшењем омладине, пустите из затвора ту недужну децу – да не би дошло до још већег хаоса и протеста на коме неће више бити само деца, већ и њихови родитељи, радници и армија незапослених који су вашом политиком дошли на праг сиромаштва. Понижење и беда је завладала Србијом, и они своје незадовољство имају право да изнесу и на улици, поготову када то нигде друго не могу. Пустите децу из затвора, јер се погрешна политика никаквом силом не може одбранити.

Звонимир Трајковић

*****

С једне стране Тадићев режим хапси и малтретира омладинце који су само били у контакту са члановима легалних патриотских организација и то под лудачки смешном оптужбом за ширење расне, националне и свакакве нетрпељивости, а да нису ни протествовали 10.10.2010-те!?

С друге стране шиптар Рагми Мустафа, председник Скупштине општине Бујановац отворено у интервјуу листу „Правда“ заговара сецесију осталих делова Србије ван КиМ-а и каже да ће на тлу Србије направитиу Албанију:
Извор: Правда

„Природна Албанија“ је политичка платформа која ће заживети. Тај простор обухватаће, поред Албаније, делове Србије, Црне Горе, Македоније, Грчке и Косоо, а до њега ће се доћи мирним путем, рекао је за „Прав­ду“ Рагми Мустафа, председник Скупштине општине Бујановац, који се управо вратио из Тиране, где је био специјални гост Коче Данаја, заговорника идеје „Природне Албаније“.“

Мустафа сасвим отворено ради против државе Србије, изазива отворено националну нетрпељивост и мржњу, флагрантно крши Устав Србије, а још није ухапшен!

Овај антисрпски, антиљудски, антихумани Тадићев режим неће ни ухапсити Мустафу који заговара сецесију, националну нетрпељивост и мржњу, а хапси омладинце Србе који су само били у контакту са легалним патриотским организацијама!??

То се може закључити по данашњим вестима које је емитовао радио Беогтрад1 у 15:00 где се каже да ће државни тужиоц проверити наводе и изјаве Мустафе, где је шта реко, како је то реко, у ком контексту, па тек кад се провери да ли има елемената за покретање кривичне одговорности, они ће је покренути. Човек се у листу Правде јасно изјаснио, али наравно, наћи ће државни тужиоц „потребни контекст“ и од хапшења неће бити ништа, а Србија и Срби доживеће још више понижења. Могуће је да ће питати сведоке којом бојом гласа је Мустафа заговарао план велике Албаније на рачун територијалног интегритета Србије да би утврдио да ли има кривичне одговорности, јер ако је отворено заговарао сецесију одређених делова Србије благим и „пријатељским“ тоном, то ће вероватно бити олакшавајућа околност, право на „различито мишљење“, а још и каже да ће све бити изведено мирно, Срби неће ни да примете, зашто би га хапсили онда.

Тадић жели да репресијама и застрашивањима заплаши младе од било какве будуће побуне, а и не само младе, већ и све обесправљене, опљачкане и деградиране грађане Србије,  Србе које константно понижава, све нас је довео до хаоса. Међутим, неће му то успети никако, све му се већ враћа као бумеранг, већ клизи незаустављиво, сићи ће са диктаторског трона, ни један тиранин није дуго био на власти. Он је лупао у шерпе и протествовао против Слободановог режима, нико га није хапсио, а сад хапси омладинце који нису ни протествовали, али су ето познавали чланове легалних патриотских организација?! Он нас понижава и доводи до очаја потпуно свесно, то неће изаћи на добро.

Нико те бре Тадићу не подноси, нико!!
Радници отерали Тадића…!

Хомосексуалност је болест, усвајањем деце од стране хомосексуалаца, деци се крше њихова основна људска права!


Ову геј параду шири српски диктаторски режим, стали су иза тога! И финансијски, и нашим парама, и политички, и оружано! Али… кад треба бранити угрожене Србе на Косову и Метохији „браниће“ их „свим демократским средствима“, што значи – ваздухом. Од те силне „заштите“ Тадићевог режима, Срби са Косова и Метохије траже руско држављаљнство ради заштите. А ускоро би сви ми то могли да урадимо, боље би нам било. Но пређимо на тему.

Овом геј парадом шири се болесна идеологија хомосексуализма! И ми хетеросексуалци имамо права на протест. Ми упражњавамо секс на природан и здрав начин, то је дар природе свима нама, а не наш избор! Нема тру избора, то је јасно ко дан. У сексу и сексуалним активностима као таквим, не постоји избор, јер човек није измислио и створио ту основну биолошко-сексуалну енергију стварања свеколиког живота у разним облицима, простијим или сложенијим, већ БОГ, КОСМОС, ПРИРОДА! Једини могући начин вођења секса је хетеросексуа чин. Из тог светог чина, настали су сви данашњи педери и лезбејке, стога, да није хетеросексуалности не би било ни хомосексуалаца. Да није хетеросексуалности као једине основе за сексуални акт, у елементарном и сваком другом облику, не би постојао ни један облик живота: микроби, инсекти, биљке, птице, животиње, људи, па ни људи педери и лезбејке. Са хетеросексуалним Биолошким чином вођења секса, живот се непрекидно обнавља и одржава, тако свака биолошка врста обезбеђује себи опстанак. Са хомосексуалним „сексом“ свет изумире, односно само та врста, јер то природа не подржава!

Неки паметни људи, знам их, насели су идеологији хомосексуализма и не користе здраву логику код тих ствари, као код осталих. Помињу да су научници открили да се хомосексуалност догађа у животињском царству, и да је стога хомосексуалност природан чин?!Затим, тврде да је хомосексуалност само поремећај у мозгу, али да то није болест?! Хмм… интересантно, јер свака болест почиње поремећајем, поготову у мозгу: епилепсија, деменција итд… али ето, по њима, поремећај у мозгу који проузрокује хомосексуалност није болест, већ само „поремећај?!“

Човече, изгледа да самозаблодама и лудилу нема краја…

Да, тачно је, у природи се дешавају и болести, али то су болести, па стога и хомосексуалност код човека. Природа подржава само хетеросексуални чин, и зато на овом свету постоје само хетеросексуални облици живота укључујући передре и лезбејке који су рођени хетеросексуалним чином, па су се после прешалтовали. Да се разумемо… ПРИРОДА не подржава болест, али јој даје шансу, снагу и лек да се излечи, односно оболели. Зато и те животиње, ако је то тачно да се стварно открила хомосексуалност и код њих, не би могле као животињска врста да опстану ако би се све заразиле тим, већ би изумрле, што је знак да природа не подржава хомосексуалност! Није ни чудо ако се деси неки такав поремећај код животиња, јер човек ја толико загадио природу: земљу, воду, ваздух, затим имамо разна штетна зрачења, тако да једне животиње скоро да ни немају природне услове за живот. Ево, овде у Бору, сведоци смо да су се мачке потпуно пореметиле, више се не коте само у фебруару како је природа одредула за њих, већ скоро сваког месеца у години…

Нека ми каже неко од тих мудраца, ако је хомосексуалност „природан чин“, зашто онда природа не подржава тај хомосексуални чин, да хомосексуалцима да пород?

Просто… хомосексуалност није природан сексуални акт, већ болест коју природа не подржава.

Ако је хомосексуалност „природан чин“ и „слободан сексуални избор“ онда и садо-мазохистички пар, следећи болесну идеологију хомосексуализма, добија шансу да се легализује. И они попут педера и лезбејки добровољну ступају у „ванбрачне везе“, нико их не тера на то насилно, хвали им само легализација. Један садо-мазо партнер сексуално ужива да бичује, а онај други да буде бичеван. То је „њихов избор“, као код хомића, зар не?

Монструми који владају светом, у циљу уништавањеа људске врсте и креирања болесних друштава да би их лако контролисали, лако ће после наћи „научнике“ који ће нам објашњавати да је то „слободна сексуална оријентација“, а улицама наших градова парадираће садомазохисти.

Иначе, сазнао сам од професора Милана Брдара слушајући најновију радио емисији Атлантис, хомосексуалност су први са листе болести скинули амариканци 1973-ће, њихово удружење лекара. То се десило гласањем, 58% су гласали ЗА, да хомосексуалност више није болест, а 42% је било против. Ту је утицао и геј лоби, а вероватно је и неко од тих 58% био хомић, па је гласао за себе. Под притиском моћног геј лобија и људи из сенке који владају светом, и Светска Здравствена Организација је 1990-те хомосексуалност скинула са листе менталних болести.

Не брините, „научници“ могу све, они ће вам „доказати“ да дишете кроз уши, и ви ћете поверовати у то, мада врло добро знате да кроз нос дишете плућима.

Затим, заговорници хомосексуализма говоре да је усвајање деце од стране хомосексуалаца нормална ствар, наводе да у америци постоје много геј парова који усвајају децу, којој кажу „ништа не хвали“, међутим, то је њихова велика самозаблуда. То такође подржава и стручњак за људска права Марко Караџић.
Шта им то значи:

„ништа им не хвали“

Откуд они знају да тој деци ништа не хвали, да ли су се загледали у њихову душу?

Зашто…?

Свако онај ко се залаже да хомосексуалци усвајају децу, треба да зна да се тиме директно крше основна и елементарна права детета која су им нашим законима и УСТАВОМ загарантована. Сви су они у том случају одговорни за то.

Жалосно је да многи психијатри и психолози који знају стање ствари ћуте, јер они врло добро знају, да свако дете, да би приликом одрастања имало правилан и здрав биолошко-психолошки развој свог идентитета, и да би се као таква здраво развијало, нужно је да у родитељима има узоре мушког и женског полног идентитета, јер тако се изграђују. У случају да имају истополне родитеље, јасно је ко дан да је то немогуће, то све по правилу вуче за собом тешке психолошке последице по дете у његовом развоју!

Деца не могу одлучивати сама за себе, стога за њихов правилан психолошки развој треба да брину одрасли, они сносе највећу одговорност за то! Поготову људи који на државном нивоу брину о људским правима, попут Марка Караџића. Али, сведоци смо гледајући ове окупиране и недемократске медије, да се баш он, Марко Караџић, ватрено залаже да гејеви могу усвајати децу, и тиме децу директни дискриминише не поштујући њихова основна људска права, права детета која су загарантована законима и УСТАВОМ! Деца су најважнија тачка и есенца сваког друштва, садашњости и будуности сваке нације… и ако најодговорнији у друштву, људи задужени ЗА ЗАШТИТУ ЉУДСКИХ ПРАВА попут Марка Караџића, отворено лобирају да педери и лезбејке могу усвајати децу, тада су они НАЈОДГОВОРНИЈИ ЗА КРЕИРАЊЕ ЛУДИЛА БОЛЕСНОГ ДРУШТВА И БОЛЕСНИХ ВРЕДНОСТИ!

Том Марку Караџићу у сваком ТВ наступу пуна су уста закона и устава, закона и устава… а први их он крши залажући се да хомосексуалци могу усвајати децу! Тиме као човек из власти, деци у старту ускраћује најосновније и елементаро људско право, да у свом развоју имају узоре мушког и женског полног идентитета!

Уместо да брани права детета, он од гомиле хетеросексуалаца само види хомиће, та „анђеоска“ створења, задужена за одгој деце и њихово усвајање.

Геј парада је пандорина кутија која отвара то, а после тога ће разни Караџићи лако да легализују хомосексуалне бракове и усвајање деце од стране хомосексуаклаца. Зато је од огреомног значаја да се то на време спречи забраном геј параде 2010!

Смехотресна олимпијада или „Љубице, љубим ти хаубице“


Аутор:Валентина Шекарић

И таман када човек помисли да не може бити горе, однекуд се појави Гранд машинерија на челу са Гораном Бреговићем и распрши сваку заблуду о правом стању ствари културног духа Србије. Како то обично бива код нас, шунд и кич поново односи победу над интелектом и здравим разумом. Грандиозно-скандалозно…или (како то рече победник) : „Ово је Балкан“.

Наиме, вечерас је Србија добила представника на такмичењу за Песму Евровизије 2010 у Ослу. Између разноликих и дубокоумних стихова Марине Туцаковић „Динг-донг“, „Хајде иш-иш-иш“, „Ниже, ниже“, „Вози, вози, вози“, „Ди-џеј, дуни у брателе“, „Председниче, брате“ и „Сви смо ми за лудницу“, публика је ипак одлучила да нас, ове године, Европи представе стихови Милана Станковића „Стисни ме, кисни ме“ и „Љубице, груди ти хаубице“. Већ након прве нумере, у којој је Емина Јаховић „изишкала мало мазаног, а мало намазаног“ и открила нам да је љубав „мусака“, било је сасвим јасно да се Горан Бреговић и овог пута држао свог старог рецепта : трубачи и кафански дернек, без обзира на то о чему се пева. А када се на сцену појавила млада звезда Гранда и, уз добро познати турбо-фолк ритам, запевала „Оп, оп, оп, ово је Балкан, цоме он“ било је и више него јасно да ови из Гранда, где год да се појаве, сигурно побеђују. Нишлија Оливер Катић дошао је као шлаг на торту својим стиховима „Ди-џеј, дуни у бикини“ и „Хеј, председниче, ухвати анархију“ и запечатио овогодишње такмичење за Песму Евровизије заклетвом да „сви смо ми за лудницу“. Иако су организатори тврдили да све три композиције зраче ведрином и освајају већ на прво слушање, што (наравно) сасвим оправдава одлуку да овога пута Горан Бреговић буде алфа и омега читаве приче у вези са нашим учешћем на Песми Евровизије, слободно можемо да кажемо да смо поново надмашили сами себе. Након Ланета,
Аутор:Валентиба Шекарић
Ора и одличне песме Марије Шерифовић, Европи смо послали „Стару ципелу“ већински убеђени да горе од тога не може да буде….све до вечерас када им шаљемо „Балавице“ и „Хаубице“.

На крају свега, када се сумирају резултати вечерашњег СМС избора за Песму Евровизије 2010 у Ослу, једино што се може закључити јесте да би најбоље било да нас у Норвешку представља уводна песма цртаног филма „Ципелићи“ : „Шуби-дуби-ду пеопле“, јер нам је то најбоља гаранција да ће нас Европа сигурно разумети.

( Овај пост је објављен и на матичном блогу „Приче из недођије“ )

%d bloggers like this: