Парола хомосексуалаца на геј паради „Смрт држави“ – на челу поворке министар Чиплић!


Ова геј парада је и веше него очигледно показала ко нам води државу.

На челу геј парада педофил Франк ван Дален (испод пароле „Смрт држави“) и министар Чиплић

Кликните на слику да је увеличате

Сада је и више него јасно да прави хулигани седе у држави, и јавно промовишу насиље, јер бити у име државе на челу геј параде уз транспарент СМРТ ДРЖАВИ, је позив на насиљи и директно кршење УСТАВА и закона Србије са елемантима кривичне одговорности! Осим тога, на челу колоне поред министра Чиплића, био је и холанђанин Франк ван Дален који се залаже да на геј парадама учествују малолетници, и који је на геј паради у Амстердаму 2007-ме у једном чамцу возио малолетну децу од 12 до 16 година.

После те параде једна мајка га је оптужила да је напаствовао њено дете, тако да је Франк ван Дален оптужен за педофилију, да је ту децу искоришћавао за своје изопачености. Причали су да се овом геј парадом промовишу људска права, а доводе педофила да га промовишу! Ето које нам „вредности“ држава шири у име људских права. Да овде им закона и морала неко би због овог морао кривично да одговара. Ови људи који воде државу изгубили су сваки морални и етички кредибилитет, и питање је само тренутка докле ће народ да трпи ову срамоту.

Министар Шутановац, Чиплић и Хомен, називају младе протестанте хулиганима, Шутановац чак и фашистима, а јавно на геј паради путем пароле „Смрт држави“ држава позива на насиље! Нико није ухапсио педера који је носио ту паролу, а да је ту паролу носио неко од младих демонстраната, већ би био у затвору. Петооктобарски плаћеници сад тако лицемерно постављају питања, жигошући младу генерацију хулиганима: „Ко стоји иза тога“… „Ко их је злоупотребио“, „Која је политичка позадина“, „ко је све то организовао“, а њихов државни апарат путем геј параде јавно позива на насиље,  финансира га и стоји иза њега.

На геј паради држава у име људских права промовише педофила…!
(обавезно погледати до краја)

Педофили организатиори геј параде у Београду

Линк ка видео прилогу на YouTube
Видео прилог можете скинути преко овог сајта.

Цитати из видео прилога:
Посланик радикалне странке Александар Мартиновић:

„… Јел је ово држава Србија, коју ми треба да оставимо будућим генерацијама? Да педофили кажу шта треба да радимо у нашој рођеној држави! Па ви нисте могли да добијете већи шамар од немачког министра спољних послова (Гвидо Вестервеле), који вам у лице каже: „Заборавите да је Косово Србија.“ А на питање новинара, да ли намерава да закључи брак са својим партнеропм, он каже: „Сада не, зато што тренутно не живимо у истом граду“.

Али дочекао је министар спољних послова немачке да озакони своју везу са дечком: „Гвидо Вестервеле озаконио везу са партнером“.

Сад се сетих да је професор Милан Брдар у једној емисији Атлантиса испричао да је слушао од појединих људи на власти ово:

„Ми смо дошли на власт да не бисмо били држава??!“

Не, погрешно, Србија ће бити држава, ви сте дошли да покажете српском народу како изгледа највећи шљам у српском друштву. Овом срамном геј парадом су се мало прерачунали, све ће им се по принципу бумеранга вратити, геј парада је почетак њиховог краја…!

Овај режим мора да оде – доста нам је понижавања у својој домовини!


На дан геј параде у Београду 10.10.2010. испред Храма Светог Саве представници Српског Сабора Двери у уме нас већине грађана који се не слажемо са геј парадоми, изразилу су протест.

Доста је понижавања вечине грађана! Доста је понижавања српског народа!


Линк ка видео прилогу на:http://www.youtube.com/

Српски сабор Двери затражио забрану геј параде због кршења Устава и закона


Преносим захтев Српског Сабора Двери МУП-у Србије и полицијској управи града Београда за забрану одржавања геј параде 10.10.2010. у Београду.

Аутор: Српски Сабор Двери

Српски сабор Двери предао је Министарству унутрашњих послова и Полицијској управи града Београда захтеве за забрану одржавања геј параде 10. октобра у Београду због кршења Европске конценције о заштити људских права и основних слобода, Устава Србије и Закона о окупљању грађана. У наставку доносимо текст захтева и факсимиле са потврдом пријема од стране Министарства унутрашњих послова и Полицијске управе града Београда.

МИНИСТАРСТВУ УНУТРАШЊИХ ПОСЛОВА РЕПУБЛИКЕ СРБИЈЕ
За Министра унутрашњих послова

На основу Устава Републике Србије, Закона о кривичном поступку и Закона о окупљању грађана, Српски сабор Двери подноси, Захтев за забрану јавног скупа „ПАРАДЕ ПОНОСА 2010“ заказане за 10. 10. 2010. године у Београду у парку Мањеж(1) те се захтева да надлежни државни орган донесе

РЕШЕЊЕ

„Забрањује се одржавање јавног скупа „Парада поноса 2010“ заказане за 10. 10. 2010. године у циљу заштите јавног здравља и морала. Налаже се организаторима тог јавног скупа да све започете радњу у правцу организовања скупа обуставе и прекину“

ОБРАЗЛОЖЕЊЕ

Дана 10. 10. 2010. године у Београду у парку Мањеж заказан је јавни скуп који носи назив „Парада поноса 2010“ и чији су организатори следећа лица:

  • Удружење грађана Геј стрејт алијанса
  • Независна невладина организација Квирија-центар за промоцију културе ненасиља и равноправности

Члан 11 Европске конвенције о заштити људских права и основних слобода каже да „свако има право на слободу мирног окупљања….За вршење ових права неће се постављати никаква ограничења, осим оних која су прописане законом и неопходна у демократском друштву у интересу националне безбедности или јавне безбедности, ради спречавања нереда или криминала, заштите здравља и морала…“

Према члану 54 Устава Републике Србије „слобода окупљања може се законом ограничити само ако је то неопходно ради заштите јавног здравља, морала, права других или безбедности Републике Србије.“ Такође, према члану 11 Закона о окупљању грађана „надлежни државни орган може да забрани одржавање јавног скупа ради спречавање ометања јавног саобраћаја, угрожавања здравља, јавног морала или безбедности људи и имовине“.Према ставу судске праксе Републике Србије „Јавни морал није дефинисан као правна категорија у позитивним прописима. Отуда повреда јавног морала представља фактичко питање које се мора ценити у складу са схватањима грађана које преовлађује у одређеним срединама у временским периодима…“ (2)

Према последњем попису из 2002. године у Републици Србији од укупно 7498001 становника њих 6371584 изјаснило се да припадају православној вероисповести, њих 239658 исламској, 410976 католичкој.(3) Како у Републици Србији више од 90% становништва припада некој од вероисповести чији се етички кодекси и морал противи одржавању једног оваквог јавног скупа, управо имајући у виду и праксу јавних скупова таквог типа који су се одржали на различитим местима и градовима у свету, и констатујући да се овим скупом крши целокупни традиционални породични морал, испуњени су сви законски услови за забрану „Параде поноса 2010“ у циљу заштите јавног морала.

Како је подносилац овог захтева Српски сабор Двери молим да све одлуке које се буду односиле на горе наведен захтев достављате искључиво на адресу удружења Вишеградска 6-1/11, 11000 Београд

У Београду, 4. 10. 2010. године

Председавајући Управног одбора Српског сабора Двери, Радован Тврдишић

(1)Пун назив скупа као и датум одржавања преузет је са званичног сајта „Параде поноса 2010“- http://www.parada.rs/

(2)Извор: Обавезност пресуда донетих у управном спору, чланак Љубодрага Пљакића, Иубор судске праксе 5/05

(3)Републички завод за статистику-http://webrzs.stat.gov.rs/axd/popis.htm?#Stanovnistvo


МИНИСТАРСТВУ УНУТРАШЊИХ ПОСЛОВА РЕПУБЛИКЕ СРБИЈЕ
Полицијској управи за град Београд

На основу Устава Републике Србије, Закона о кривичном поступку и Законом о окупљању грађана, удружења грађана „Двери Српске“ подноси, Захтев за забрану јавног скупа „ПАРАДЕ ПОНОСА 2010“ заказане за 10.10.2010. године у Београду у парку Мањеж (4) те се захтева да надлежни државни орган донесе

РЕШЕЊЕ

„Забрањује се одржавање јавног скупа „Парада поноса 2010“ заказане за 10. 10. 2010. године у циљу заштите јавног здравља и морала. Налаже се организаторима тог јавног скупа да све започете радњу у правцу организовања скупа обуставе и прекину“.

ОБРАЗЛОЖЕЊЕ

Дана 10. 10. 2010. године у Београду у парку Мањеж заказан је јавни скуп који носи назив „Парада поноса 2010“ и чији су организатори следећа лица:

  • Удружење грађана Геј стрејт алијанса
  • Независна невладина организација Квирија-центар за промоцију културе ненасиља и равноправности

Члан 11 Европске конвенције о заштити људских права и основних слобода каже да „свако има право на слободу мирног окупљања…. За вршење ових права неће се постављати никаква ограничења, осим оних која су прописане законом и неопходна у демократском друштву у интересу националне безбедности или јавне безбедности, ради спречавања нереда или криминала, заштите здравља и морала…“ Према члану 54 Устава Републике Србије „слобода окупљања може се законом ограничити само ако је то неопходно ради заштите јавног здравља, морала, права других или безбедности Републике Србије.“ Такође, према члану 11 Закона о окупљању грађана „надлежни државни орган може да забрани одржавање јавног скупа ради спречавање ометања јавног саобраћаја, угрожавања здравља, јавног морала или безбедности људи и имовине“.Према ставу судске праксе Републике Србије „Јавни морал није дефинисан као правна категорија у позитивним прописима. Отуда повреда јавног морала представља фактичко питање које се мора ценити у складу са схватањима грађана које преовлађује у одређеним срединама у временским периодима…“ (5)

Према последњем попису из 2002. године у Републици Србији од укупно 7498001 становника њих 6371584 изјаснило се да припадају православној вероисповести, њих 239658 исламској, 410976 католичкој.(6) Како у Републици Србији више од 90% становништва припада некој од вероисповести чији се етички кодекси и морал противи одржавању једног оваквог јавног скупа, управо имајући у виду и праксу јавних скупова таквог типа који су се одржали на различитим местима и градовима у свету, и констатујући да се овим скупом крши целокупни традиционални породични морал, испуњени су сви законски услови за забрану „Параде поноса 2010“ у циљу заштите јавног морала.

Како је подносилац овог захтева Српски сабор Двери молим да све одлуке које се буду односиле на горе наведен захтев достављате искључиво на адресу удружења Вишеградска 6-1/11, 11000 Београд У Београду, 4. 10. 2010. године

(4)Пун назив скупа као и датум одржавања преузет је са званичног сајта „Параде поноса 2010“- http://www.parada.rs/

(5)Извор: Обавезност пресуда донетих у управном спору, чланак Љубодрага Пљакића, Иубор судске праксе 5/05

(6)Републички завод за статистику-http://webrzs.stat.gov.rs/axd/popis.htm?#Stanovnistvo

У Београду, 4. 10. 2010. године

Председавајући Управног одбора Српског сабора Двери, Радован Тврдишић



Информативна служба Српског сабора Двери

О историјском и демократском значају 5. Октобра


Аутор: Ратко Крсмановић
30. септембар 2010.

Уз сваку годишњицу петооктобарских догађаја, неизбежан је заглушујући закључак мање-више свих лидера ДОС-а, како је по среди „велика историјска победа демократије, промена, те да је ДОС испунио своја обећања…“ Страни медији су писали да је „Србија поново пронашла своју душу“. Та „велика победа“ и „проналазак душе“ су отпочели у пламену највеће државне институције – Парламента, пламену државне телевизије, оружаним активностима тзв. кризних штабова и криминалних група, њиховим упадима у државне институције, управе и јавна предузећа. Пљачке су биле само колатерална штета. Обични учесници демонстрација нису могли ни претпоставити да ће њихови лидери постати инструменти у рукама Запада за разарање СР Југославије а потом и Србије.

Продаја заводљиве приче о хипер срећној будућности у коју нас воде већ 10 година, није више убедљива ни за саму структуру ДОС-а.

вештина обмане

Нису била делотворна ни накнадна дисциплиновања непослушних. Извођачима радова на петооктобарским догађајима, заглибљеним у амбијенту корупције, подвала, афера, медијских цензура и манипулација, за даље трајање и пут „демократизације“ био је потребан и 6. Октобар у виду ванредног стања како би се звезде револуције лишиле сваке евентуалне сметње или неповерења у народу. „Ово је шести октобар, ово је нешто што је Србија очекивала“, пенио је од јарости и гнева током ванредног стања лидер ДОС-а и принц револуције Владан Батић (интервјуу за Блиц, 7. април 2003). Међутим, чак ни прагматични Запад није могао дозволити толику количини кршења људских права и суспензију демократске фасаде од стране „ватрених револиционара“ а у виду акције „Сабља“, осмишљене за обрачун са „непријатељима“. Ипак, у народу је остао страх као најсмртоноснији вирус који се ширио медијима. Био је то ефикасан начин да се скрши свака снага колективног деловања и жеља да се бране идеали правде и слободе. Наши ватрени присталице револуције, ни данас не губе наду у могућност репризирања француских одмазда и гиљотина од пре 200 година и новог револуционисање српског друштва. „Сада је јасно да 6. октобар никада није свануо и да посао мора да се уради до краја“ (Владан Батић у изјави Куриру, 5. октобар 2004, стр. 5).

Да бих се лишио евентуалног субјективизма у оцени ових догађаја и последица које су уследиле, послижићу се само неким подацима из књиге „Игра сенки“ Тима Маршала. Из његове књиге, која је својеврсна хронолологија припреме и извођења пуча у тадашњој СР Југославији, постаје јасно да је Запад пројектовао, финансирао и непосредно руководио петооктобарском “револицијом”, а потом обилато наплатио своју улогу кроз економску, финансијску и свестрану колонизацију земље. Наравно, рачуни се и даље испостављају. Запад је омогућио да сами, непосредни извођачи радова на њиховим пројектима колонизације наплате своју “револуционарну” улогу. Док се Маршал хвали улогом страних обавештајних служби на Балкану, улогом Запада у акцијама “Бљесак” и “Олуја”, наоружавању и обуци ОВК, овдашњи медији су заокупљени спровођењем агитпроповске политике ДОС-а и поданичког сврставања у ред асанатора поља злочина Северноатланске алијансе, покушавајући да прикрију или игноришу наставак НАТО злочина који се одвијају према нашој земљи и нашем народу, почев од даље разградње државе, злочина пред илегалним хашким трибуналом где се покушавају сакрити њихови почињени злочин против мира као родно место свих каснијих злочина и изместити одговорност на друге стране. О пучистичком карактеру ових догађаја говори сам Маршал на крају књиге, износећи податак да је Велимир Илић с колоном возила од 22 километара понео оружје и повео паравојску као и тим кикбоксера, што је “личило на државни удар”.

У поменутој књизи, уредник и новинар „Скај њуза“ нас обавештава о дугогодишњим припремама за “рушење режима у Београду”, те да су завршне припреме одржане у Лакташима код Бања Луке, као и да су се тада састали представници британске обавештајне службе МИ6 и наше војне обавештајне службе. Британци су добили уверење да се војска неће мешати у предстојеће догађаје и да неће пуцати у народ уколико буде бранио “демократски изабрану владу”.

Између бројних података он наводи да су стране обавештајне службе, пре свега британске и америчке, а затим и немачке, уложиле 60 милиона долара у независне медије, од 1997. године, потом у Отпор, а на крају, после НАТО бомбардовања 1999. године, у српску опозицију да би им помогли да с троне збаце Слободана Милошевића. Да то није успело 5. октобра, следећа прилика би се указала тек за неколико година, сматра Маршал.

лепо упакована лаж

Данас, чак и већини учесника ових догађаја, ношених обликованим уверењем о неопходности промена, постаје јасно да се иза деморатске фасаде крије намесничка, уцењена власт и корумпирана државна управа, која непрекидно арчи оно што је остало после похаре мултинационалних корпорација, не питајући за цену и последице. У исто време владајућа коалиција и даље понавља изанђалу паролу како је главни циљ њене политике улазак Србије у Европску Унију, шта више, “без алтернативе”, што заправо значи континуирано спровођење колонијалне и окупационе политике запада. Свако разумно и стварно развојно решење превазилажења заосталости, очувања интегритета, спречавања корупције и подела у друштву, условљено је тзв. релном политиком, односно прихватањем решења која диктира Запад.

Дакле, Запад јесте пројектовао и финансирао нашу “револуцију” да би потом вишеструко наплатио своју улогу кроз уништавање домаће привреде, образовања, система вредности, одбране, окупацију земље од стране мултинационалних компанија и банака које суштински данас владају Србијом. Истовремено, Запад је омогућио да већина ликова из галерије заслужних револуционара наплати своје услуге, који су иствремено били најдоследнији реализатори пројекта темељног разбијања најпре Југославије а потом и Србије. НАТО трупама су широм отворена врата и сви војни ресурси , отима се Космет, прети Санџаком И Војводином, гази се Република Српска… Ми ћемо све то бранити свим средствима само не и војним, што у преводу значи да и нећемо ништа бранити.

Историјски посматрано, заиста би се овај период могао сврстати у онај део политичке историје у коме Србија није одлучивала о својој судбини. То и није нарочита новост нити откриће јер је у таквом стању односа и решења Србија живела већи део свог живота. Међутим, сама историја није тако егзактна наука где постоје строге формуле и решења, али ни једно објективно сагледавање односних догађаја неће моћи избећи оцену о деструктивности И штети нанетој Србији и српском народу током и након петооктобарске револуције. Намесничка власт јесте испунила обећања, али, коме И за кога?! У амбијенту подвала, афера, превара, манипулације, медијских цензура, увожења разних трендова и вреднсти страних овдашњој култури и традицији, просечном грађанину остају недокучиве или недовољно разумљиве последице овакве „историјске победе демократије“. Остаје недокучива, поред свих „транспарентности“, грабеж плодова рада грађана Србије, природних ресурса, изврнуте колевке нерођене деце, гњечење слободољубиве и патриотске свести. Замагљена је слика, да је снага ове власти на туђим ногама, да је семе српског живота у туђим рукама.

Питање Санџака као услов за даље европске интеграције


Докле ће да трпимо овај Тадићев режим и комплетну „опозицију“, докле! Зар треба и душу да нам узму?

Извор:http://www.alo.rs/
Европа лупила још један шамар Србији!
понедељак 20.09.2010.

Неповољан извештај Европске комисије о напретку Србије

После Косова, Европска унија „отвара“ и питање Санџака као услов за даље европске интеграције Србије, а као замерке се наводе још и реформа правосуђа, слобода медија, опструкција рада Агенције за борбу против корупције, сарадња са Хашким трибуналом…

Наиме, ове замерке је у свом извештају навео потпредседник делегације Европског парламента за југоисточну Европу и известилац за Србију Јелко Кацин.

Србији се, такође, замера и блокирање Косова у свим регионалним, европским и светским економским организацијама. Судећи по овоме, чини се да су гаранције о убрзаном придруживању ЕУ, које је Србија добила после усвајања „лабаве резолуције“ о Косову у УН-у, биле само још једна у низу „навлакуша“ за наш државни врх.

Предраг Симић, професор Факултета политичких наука, каже за „Ало!“ да од Кацина и нисмо могли очекивати повољнији извештај.
– Кацин и људи из неких кругова искористиће сваки аргумент да нам нашкоде.

Ипак, чак и ако се отвори питање Санџака, то ће бити само једно од питања. Треба установити у којој мери су дешавања у Санџаку били рефлексија Косова, а не треба занемарити ни чињеницу да је Санџак не само политичко, већ и социјално питање, јер је један од најсиромашнијих делова Србије – објашњава Симић.

Мада су се многи понадали да ће после пристанка Београда да промени резолуцију о Косову у УН-у Европска унија имати више „разумевања“, изгледа да за Србију неће бити „пречица“ до чланства у овој организацији.

– То нам је поручио и угледни британски новинар Тим Џуда, а како сам у дипломатским разговорима сазнао, и извештај главног тужиоца Хашког трибунала Сержа Брамерца биће неповољнији од претходног – каже Симић.
Он каже да је скептичан да ће у октобру, када Србија буде на дневном реду Савета министара ЕУ, доћи до напретка, али да све зависи од тога колико ће ЕУ „ценити“ спремност Београда да пристане на услове Брисела и промени резолуцију о Косову.
– Београд је овим уступком јасно показао да хоће у ЕУ, а Европа је добила могућност да докаже јединство у спољној политици и да разговоре између Београда и Приштине „пресели“ у Брисел. Ипак, не треба бити много стручан па увидети да ЕУ неће примити кандидата који нема решено територијално питање, па ће се Косово формално или неформално појавити као услов да Србија уђе у ЕУ – закључује Симић.

Издаја Косова и Метохије, издаја Србије!


Ближи се 9-ти септембар 2010-те, дан када ће Србија на Генералној Скупштини УН-а поднети свој предлог резолуције о Косову, а нико жив не зна текст резолуције, само знамо да тај текст нећемо писати ми, већ странци, што је јавности приказано као „консултације са Бриселом и Вашингтоном“. Нико не даје тај текст на расправу у Парламенту Србије и широј јавности, што говори о невиђеној диктатури Тадићевог режима и комплетне саучесничке „опозиције“. Народ Србије и сви њени грађани, само су статисти за њих, боље речено „таоци“ антисрпске политике! Наравно, шта друго очекивати од квислиншког режима и „опозиције“ која се само ограничава на реторичко мрмљање, да ни она не знају садржај текста, уместо да организују грађанске протесте како би се владајући шибицари приморали да се текст да на јавној расправи, јер ради се о отимању Косова и Метохије! Нису то радили ни око самопонижавајуће резолуције Скупштине Србије о Сребреници, проглашавајући нас геноцидним народом, јер све је било базирано на лажној пропагандној слици да се у Сребреници десио геноцид.

Производња „реалности“ која нема везе са реалношћу, и после се све имплементира у резолуције, законе, ревидирање историје путем лажних чињеница и измишљених догађаја…

Jедино што се зна, али сада због „консултација“ више не важи, је овај интегрални текст предлога резолуције од 28.07.2010. од стране министарства спољних послова, поводом саветодавног мишљења Међународног Суда Правде (МСП):

„Генерална скупштина, руковођена принципима садржаним у Повељи УН, имајући у виду своје функције и овлашћења на основу Повеље УН, подсећајући на своју резолуцију 63/3 од 8. октобра 2008, свесна да није постигнут договор између страна о последицама једностраног проглашења независности Косова од Србије, водећи рачуна о чињеници да једнострана сецесија не може бити прихватљив начин за решавање територијалних питања,

  1. Прима на знање Саветодавно мишљење МСП донето 22. јула 2010. о томе да ли је једнострано проглашење независности Косова у складу с међународним правом,
  2. Позива стране да пронађу узајамно прихватљиво решење за сва отворена питања путем мирног дијалога, у интересу мира, безбедности и сарадње у региону,
  3. Одлучује да укључи у привремени дневни ред 66. заседања тачку под називом: ’Даље активности после доношења саветодавног мишљења Међународног суда правде о томе да ли је једнострано проглашење независности Косова у складу с међународним правом’“.

Пре него што кажем нешто о садржају текста, рећи ћу нешто о МСП-у.

Прво, види се да је тај суд инструмент великих сила, јер је саветодавно мишљење дао гласањем, попут неког жирија. Без обзира што је Србија упутила трапаво питање, они су своју одлуку морали да донесу након разматрања оног дела међународног права који забрањује националним мањинама да се отцепљују, а не да дају уопштене и теоретске одговоре. По томе се види да то није никакав суд правде, већ неправде, служећи интересима тренутно најмоћније силе, САД. По истом калупу, такође је у оквиру међународног права право Србије да брани свој територијални интегритет од насилне сецесије неке национе мањине, у нашем случају од шиптара.

Друго, мишљење МСП-а је саветодавно и необавезјуће, а сви релевантни политички фактори у свету и код нас понашају се као да је то прва божја заповест, као да је нека пресуда.

Оно што се одмах види и уочава код овог текста, то је да је и овај текст, за који су властодршци тврили да „не иде испод црте државних и националних интереса“ најобичнија капитулација, обмана народа и издаја национало-државничких интереса. Сада ће уз помоћ „консултација“ текст да се дотера, да би ова квислиншка власт играла стару игру обмана, јер приказаће све као „дипломатску победу“, а у ствари биће то имплицитно и фактичко признавања стања на терену, независности Косова. Текст је капитулација, јер се у њему нигде не помиње резолуција 1244 која једино гарантује Србији да је Косово само аутономна покрајина унутар Србије. Дакле, резолуција 1244  је с тачке међународног права „чувар“ Косова, да је интегрални део Србије.

Кад се правоснажност те резолуције уклони, и донесе нова у којој се неће експлицитно признати независност Косова, већ ће се провлачити: „добросуседска сарадња“ власти у београду и приштини… „заједничко решавање свакодневних проблема“… „нормализација односа“, то ће бити признање фактичког стања, јер ЕУЛЕКС има само задатак да власт препусти тзв. „косовским институцијама“. После 5-6 година голготе са овом гарнитуром домаћих окупатора и издајника, јер са њима ништа боље не можемо да очекујемо, та псеудо елита дилетаната и скотова, само зна да распродаје и уништава све што стигне па и националне интересе, моћи ће и формално да призна независност Косова. Као много пута до сад, ставиће народ пред свршен чин, који ће опет да „прогута“ горку пилулу по ко зна који пут.

Ствар је једноставна, кад властодршци већ хоће да пишу текст резолуције, треба наћи неко правно лице да пронађе одговарајући део међународног права који не дозвољава да се национална мањина одцепљује од државе, уз обавезно навођење резолуције 1244 која је гарант Србији да је Косово и Метохија само покрајина са широм аутономијом у оквиру њених граница и суверенитета. Баш се секирају Уједињене Нације за то њихово:

„… да једнострана сецесија не може бити прихватљив начин за решавање територијалних питања“

,

јер неком је прихватљива, шиптарима, америма. Види се да су тотални дилетанти, не базира се међународно право на чињеници да је неком нешто прихватљиво или неприхватљиво, већ на законским актима једнаким за све, и по којима се суди.

Ситуација би била једноставна да су на власти одговорни људи који брину о националним и државним интересима, а не продана малограђанска багра!

Да су одговорни људи на власти, они би одмах након првих признања сецесије Косова од стране других држава упутили тужбу МСП-у против истих, а не да траже саветодавно мишљење, јер суд је ту пре свега да суди. Дакако у тој тужби би се навели документи из међународног права који не дозвољавају сецесију националне мањине, тако да би суд морао да суди и до краја се изјасни, а не да се игра жирија и околише.

Једно је јасно, узалуд се упућују апели властодршцима и „опозицији“ да раде у корист Србије, српског народа и њених грађана… „не радите то“… „урадите ово“, јер они су доведени на те положаје да раде управо то што сада раде Србији, свако на свој начин игра улогу у разбијању Србије, ко црева су се повезали својим неделима: да је опљачкају, да је униште као државу, да србима избришу слободарски национални дух, целу историју, да нас представе као дивљаке са ножевима у зубима, да смо геноцидан народ, да нас максимално понизе, а ово са Косовом је само завршни чин велеиздаје!

Док се не десе радикалне промене, док не дођу потпуно нови људи на власт, у свим највиталнијим државним институцијама, Србија ће само да тоне.

Најекстремнији у издаји Косова је Чедомир Јовановић који је бескрупулозан у томе, он се чак не либи да на тако понижавајући начин Србима на Косову нуди да бирају коју ће врсту независности да изаберу (?!), а као наводно упозорава нашу јавност и власт да кажу „народу истину“, да народ схвати „реалност“, симулирајућу тобоже да Тадићев режим понавља политику деведесетих. Да је ово демократска земља, тај отворени заговорник признања лажне државе Косово, одавно би се нашао у ћузи, јер је по важећем УСТАВУ Косово и Метохија као аутономна покрајина саставни део Србије. Као нескривени лобиста за шиптаре, он се ко дрогиран навуко на Милошевића, наводно за ситуацију око Косова и отцепљење шиптара крив је његов режим и његова политика дискриминације и насиља.

Чеда заборавља да када је његов ДОС преузео власт 2000-те, и пар година после тога, нико из америчке администрације није помињао независност Косова, већ највећи степен аутономије. Милошевић то није ни порицао никад за шиптаре док је био на власти. Чеда је имао водећу улогу у хапшењу Милошевића, стрпали су га у затвор, па у Хаг, и тек после тога кад више није било препреке Милошевићевог режима и њега, као ни „деведесетих“, јер дошла нам је „демократија“, баш за време пуне власти ДОС-а дошла је прича о независности Косова и подмукле реализације тога од ДОС-овог режима у разним облицима и мутацијама, попут вируса.

Први корак ка пуштању Косова низ воду ДОС-овци су направили повукавши тужбу против НАТО пакта, легализујући тако њихову агресију под командом САД-а, а повод је био исценирани тобожњи масакар у Рачку. И кад против оног ко те бомбардовао повучеш тужбу, значи ти шаљеш поруку свету и агресору да то није агресија, већ заиста „хуманитарна интервенција“, то је „за наше добро“.

Други и одлучујучи корак је превара са ЕУЛЕКСОМ. О томе ће вам до детаља рећи војно-политички коментатор Милован Дрецун. Рећи ћу вам мали сиже. Оно о чему властодршци ћуте је то да је првобитно нашој јавности речено да ће ЕУЛЕКС деловати паралелно са УМНИКОМ који је главни заштитник резолуције 1244, по којој је Косово саставни део Југославије односно данас Србије. ЕУЛЕКС је продукт неповољног за нас ахтисаријевог плана, међутим тај ахтисаријев план је одбачен у  Уједињеним Нацијама. ЕУЛЕКС затим долази под окриљем УН-а што је нелегитимно и немогуће, јер ЕУЛЕКС није предвиђен тренутно важећом резолуцијом 1244 коју спроводи УМНИК под окриљем УН-а. Е, сад, ако се хоће спровести у пракси да Косово постане независно, потребно је само имплементирати ахтисаријев план, механизам за то је ЕУЛЕКС. У свему овоме имамо парадокс и правну нелогичност. ЕУЛЕКС по ахтисаријевом плану има улогу да постепено преда власт косовским институцијама, али ахтисаријев план није одобрене од стране УН-а, препрека је и УМНИК полиција и резолуција 1244. Пошто резолуција 1244 није могла да се замени ахтисаријевим планом, уклоњена је УМНИК полиција која је бројала 3000 полицајаца, замењени су са 800 полицајаца ЕУЛЕКСА што је сигурно прошло са сагласношћу наших власти. Остало је само 30-ак официра за везу да се јавности замажу очи, као и трули компромис са светским моћницоима у 6 тачака који је овде представљен као велика „дипломатска победа“, а у суштини те 6 тачке не значе ништа, ако је цена независност Косова. То је оно да ће нам укинути визе за ЕУ итд…

Дакле… пошто је у пракси уклоњена главна препрека за реализацију резолуције 1244, УМНИК, остаје још да се уклони резолуција 1244, а то управо сада ради влада Србије пишући текст нове резолуције уз „консултације“ са Бриселом и Вашингтоном. Наводно могућ је компромис да ми не признамо независност Косова и да наставимо европске интеграције и улазак у ЕУ. То је немгоућа мисија, јер почевши од Бајдена, па све до скорашњег посете министра спољних послова Немачке Гвида Вестервелеа, који је у Приштини рекао да је косовска независност неповратна. Теоретски гледано, ако и уђемо у ЕУ, 22 земље ЕУ су признале независност Косова и временом ће се вршити притисак на колонију и банана државу Србију да и она то учини формално правно. Она ће то учинити засигурно, јер се већ определила за „европске стандарде и вредности.“

Осим тога, ова власт упорно прећуткује и не прича вам да због новонасталих проблема, у ЕУ ће бити обустављен пријем нових чланица за следећих 10-ак година.

А шта ће са нама, са ЕУ и светом да буде за наредних 10-ак година, у односу на хаос који влада, не могу ни да замислим, с обзиором кад се сетим пустошења и беде уназад десетак година владавине и харања ДОС-а, где они прођу ту трава не расте, не види се светло на крају тунела….

Милован Дрецун говори о превари са ЕУЛЕКСОМ
(11.08.2008)

Линк ка видео прилогу на:http://www.youtube.com/
Видео прилог можете скинути пратећи ово упутство.

Сада ћу се осврнути на оно суштинско, нама су као народу највећи непријатељи ови домаћи, не спољни, спољни их само користе као послушне марионете за једнократну упоптребу. То су разни страначки лидери, странчари и „интелектуалци“ који само брину о својим каризмама професионалних „срба“, „демократа“, „европејаца“, док им је српски народ задња рупа на свирали. Узимам за пример Вука Драшковића и Бориса Тадића.

Што се тиче Драшковића, њему би и најопасније вирус (не овај против свињског грипа) могао да позавиди на великим мутацијама, када узмемо период од двадесетак година Драшковићевог политичког ангажмана и све противречне и контрадикторне ставаове и изјаве које је давао у том периоду, укључујући и ову најновију о Косову:

Драшковић: Нова политика за Косово

Кад слушате његов говор видећете да се он залаже за реалност на терену, да признамо фактичко стање где је Косово под окупацијом и да се тако сарађује са шиптарима, са њиховим властима. Наравно, он вербално не говори да се призна и формално-правно независност Косова, али кад признаш стање „де-факто“ онда после следи и „де јуре“, да се и правно призна независност. Врхунац цинизма је показао када му је водитељ скренуо пажњу да је Косово и Метохија по важећем УСТАВУ територија Србије.

Драшковић:

„… да у нашем УСТАВУ стоји тврдо закуцано у његовој преамбули да је Косово покрајина (цинично се осмехнуо) у саставу суверене државе Србије. Косово је било покрајина у саставу суверене државе Србије, и она то већ 5-10 година није. Држава Србија је кумановским споразумом и резолуцијом 1244 савета безбедности заправо била присиљена да се повуче са Косова.“

Дакле, човек се залаже да кад агресор привремено освоји неку територију земље коју напада, земља која је поражена, мора да промени свој УСТАВ по коме је тај окупирани део трертиторије био под њеним суверенитетом…!?

Идући том квази логиком, када је српска војска у првом светском рату морала да одступи на острву Крф, тадашња српска влада у избеглишту је требала да промени УСТАВ и да напише да Србије више као државе нема, не постоји, јер то је реалност.

Да Драшко, професионални „србине“, али у тој резолуцији 1244 пише да је Косово дефинисано као аутономна покрајина, у крајњој истанци, у оквиру Србије.

Дашковић је својевремено пролонгирао свој чувени ‘модус вивенси’: „Више од аутономије, мање од незавосности“ за који нико није знао шта то значи, па ни он сам.

Погледајте шта је тај исти професионални рбин изјавио почетком 90-их:
http://en.wikipedia.org/wiki/Vuk_Dra%C5%A1kovi%C4%87

Quotations( цитати):

“ Any of the Arnauts [Albanians] and other nationalities who want Kosovo to be a republic can pack their bags immediately. There is room only for those who recognise Serbia as their fatherland.“ 24 June 1990 SPO rally. BBC Summary of World Broadcasts, 29 June 1990
(„Сваки од Арнаута (Албанаца) и припадника других националности који теже да Косово постане република, могу одмах спаковати своје кофере. Овде има места само за оне који Србију препознају као своју домивину.“)

Борис Тадић марионета запада
( 09.05.2008.)

Дакле наш врли председник Тадић Бо-ри-с има праксу да се бори за србију тако што се стално на најодговорнијим функцијама „консултује“ са странцима, са Бриселом, са Вашингтоном, као и сада око нове српске резолуције о Косову.

Из горњег видео прилога чућете да је генерал Dzon Mur Bik, био специјални саветник у министарству одбране када је Тадић био министар одбране, генерал енглеске војне обавештајне службе!? Да, да, па то су наши „савезници“ побогу, они нас стално бомбардују за „наше добро“, још за време другог светског рата када су бомбардовали само српске градове, гађали немце, а побили српске цивиле, а и сад 1999-те такође се нас бомбардовали за „наше добро“ због Милошевића.

На свом сајту предедник Тадић говори ово:

Председник Србије Борис Тадић: Војска Србије кључни фактор стабилности на Балкану
30. мај 2008

„Председник Републике Борис Тадић изјавио је данас да је наша стратешка намера да Војска Србије буде најснажнија у региону западног Балкана, не да би претила другим државама, већ да би била кључни фактор стабилности тог подручја.“

Које лицемерје и обмана. Док је био министар одбране, уништено је доста нашег наоружања и тако је у великој мери ослабљена борбена моћ војске, а сада му је стратешка намера да наша војска буде најснажнија у региону!??

Како… са чиме Тадићу…? Са праћкама?

Давинић је после њега само завршио посао. По међународним конвенцијама тадашња Србија и Црна Гора није имала обавезу да уништи то наоружање. Уништено је милион ипо против пешадијских мина, неколико стотина тенкова, 1200 ракета типа „Стрела 2“ и разног другог наоружања. Све је рађено полутајно и не зна се прецизно тачан број уништеног наоружања.
Тадићев режим је такође уочи рата у Јужној Осетији, помагао грузијском режиму 2008-ме, наоружавши га против наших традиционалних савезника и братског народа Руса. Нашим ракетама „Стрела 2М“ грузијци су обарали руске хеликоптере! Тада је министарство одбране Русије саопштило да је прилоком напада на Јужну Остетију, Грузија од српског наоружања користила наше калашњикове, ПВ ракете типа „Стрела 2М“, тенковске и топовске гранате.

Незаконито је спровођена кадровска чистка, посебно против ратне гарнитуре која је пружила отпор НАТО агресору! Било је заостајање у платама да би војни кадрови напуштали војску, уништен је морал припадницима војске, медијским омаловажавањем вођена је негативна кампања против ње, да би се показало да је она неспособна.

Планира се да наша војска има само 30.000 војника. Али зато шиптари не мирују, по подацима које Дрецун износи, на Косову се ствара организована шиптарска војска која ће бројати око 50.000 људи. По извештају УН-а на Косову шиптари поседују од лаког наоружања око 480.000 комада, такође имају и артиљеријско наоружање. Шиптари покушавају да набаве хеликоптере, шаљу своје људе на обуку за пилоте, раширили су обавештајну мрежу по Србији…
Баш лепо, док ми разбијамо војску, шиптари је стварају, а познато је да имају „велике апетите“ што је зацртано по програму њихове организације зване „Призренска лига“ из 1878-ме.

Шта ако шиптари купе авионе, хеликоптере, тенкове и нападну север Косова, јужни део Србије? Ко ће то да брани Тадићу, и са чиме? Са праћкама…?

Прави државник би прогласио окупацију непосредно после проглашења шиптара самозване независне државе Косово, и тако би показао да се не одричемо тог дела територије. Чекала би се повољна констелација и распоред снага у свету, не би ли се то искористило да се Косово и Метохија поново врати под контролом Србије.

Али, марионети Тадићу то нису рекли његови „консултанти“.

Међутим, сада му причају добро и подробно шта да ради, апсолутно сам сигуран да ће у тексту резолуције писати следеће: „добросуседска сарадња“ власти у београду и приштини… „заједничко решавање свакодневних проблема“… „нормализација односа“… То ће бити признање фактичког стања, неће се формално-правно признато независност Косова. ЕУЛЕКС ће сву власт пренети косовским институцијама, будући да ће се овом резолуцијом поништити резолуција 1244 по којој је КиМ у границама територије Србије, и за 5-10 година кад иовако исцрпљен и изнурен народ огугла на све, каде га психички и ментално потпуно докрајче, сломе и понизе…. признаће се и формало независност Косова.

Ето тако… са овим шибицарима на власти и „опозицијом“, ништа нас боље не чека!

Бољитак нас чека само са потпуно, потпуно, потпуно НОВИМ ЉУДИМА, са новом поштеном и ЧАСНОМ ЕЛИТОМ која ће да води рачуна о нашим највиталнијим националним интересима, која ће да препороди ДОМАЋУ ЕКОНОМИЈУ, ПОЉОПРИВРЕДУ, ЕНЕРГЕТИКУ, ВОЈСКУ, ЕКОЛОГИЈУ, КОРУМПИРАНО СУДСТВО, ТУЖИЛАШТВО, ЗДРАВСТВО, ОБРАЗОВАЊЕ, НАУКУ…!

Српско филозофско друштво: Јавни протест против академског националног самопонижења…!


Објављујем коначну и ауторизовану верзију јавног протеста против академског самопонижења. Потписници протеста су

Прф. др Милан Брдар
и
Проф. др Алекксандар Јокић
…………….

Универзитет у Београду
Ректорат

Српско филозофско друштво
Медији

ЈАВНИ ПРОТЕСТ ПРОТИВ АКАДЕМСКОГ НАЦИОНАЛНОГ САМОПОНИЖЕЊА

Ми, доле потписани, овим путем прилажемо свој најоштрији протест због акције довођења осведочених непријатеља ове државе и нашег народа на конференцију „Асиметрични ратови, међународни односи и теорија праведног рата“, заказаној за 17-19 јун, о. г., на Филозофском факултету у Београду у оквиру “International Law and Ethics Conference Series (ILECS)” (оснивачи проф. др Александар Јокић, Portland State Univ. и проф. др Јован Бабић, Филозофски факултет, Београд) а у организацији до сада непознатог Центра за етику, право и примењену филозофију, Српског филозофског друштва и Београдског Универзитета.

На страну зачуђујуће сужен избор учесника – 14 иностраних уз само једног домаћег референта (проф. др Јован Бабић, као преостали суоснивач и организатор) – насупрот тако сложеној интердисциплинарној теми. Зашто група иностраних учењака заседа у Београду о трошку наше државе? Зар су наши филозофи и остали посленици друштвених наука недовољно компетентни за дијалог с њима? Да је ограничен само на то, протест би се тицао научне струке и нашег слуганског односа „према свету“. Реч је, међутим, о нечему много важнијем од пуко филозофске расправе.

Прави разлози за протест садржани су у томе што је:

  1. организатор позвао неке од учесника који у озбиљној земљи ни у ком случају не би доживели гостопримство на највишем, академском нивоу;

  2. што ће један од њих бити награђен почасним докторатом, а што ће остати као беспримеран догађај, нарочито ако се мотри према лауреатовим заслугама за исти.

Ад. 1) Реч је, прво, о Мајклу Волцеру (Универзитет Принстон, СAД) – који у нашем контексту није значајан као аутор цитираних књига, него као интелектуалац који се ентузијастички залагао за бомбардовање Србије. Помињем га као првог зато што ће му бити посвећен први део речене конференције.

Други је Дејвид Лубен (Универзитет Џорџтаун, СAД) – који је вођен видљивим антисрпским политичким мотивима острашћено нападао први зборник радова с ИЛЕКСА, објављен у САД (вид. The Philosophical Review, Vol. 111 (October 2002), No. 4, pp. 620-24), и другим идеолошки обојеним текстовима (као на пример http://www.allbusiness.com/legal/4081615-1.html), без икакве аналитичке вредности. Дотични се уз то готово прославио оптужбом Србије за геноцид у тексту „Timid JusticeThe ICJ should have been harder on Serbia“ (http://www.slate.com/id/2160835), јер се залагао за промену званичне дефиниције геноцида како би земља у коју сада долази као гост могла да буде боље оптужена.

Трећи је Игор Приморац – бивши професор Филозофског факултета у Београду, од почетка деведесетих, после емигрирања, осведочен борац против „српског нацизма“ и свих „српских геноцида“, такође заговорник бомбардовања током свих деведесетих година. Није се суздржавао да и бивше београдске колеге назива „нацистима“ (а неки од њих сада ће му узвратити пријатељским дочеком, као организатори овог „симпосиона“). Ово су општепознате чињенице унутар Српског филозофског друштва и Филозофског факултета.

Позивати у госте људе спремне да вам 1992. или 1999. саспу бомбе на главу, а деценију касније да вам се смешкају у лице док их китите почастима, представља запањујући случај самопонижавања и мазохизма, на који би морали да реагују сви који још имају националног достојанства и самопоштовања. Ко хоће, то може да ради приватно, али је недопустиво радити као представник било које националне институције (Центра за етику, право и примењену филозофију, Српског филозофског друштва као организатора, Министарства науке које је обезбедило финансирање овакве „међународне сарадње“, и Ректората Београдског Универзитета, који свему обезбеђује најсвечанији тон).

Као бивши председник Српског Филозофско друштва – националне установе која је до сада увек водила рачуна о интелектуалној части и националном достојанству, и као суоснивач ИЛЕКСА – ануалне конференције замишљене да током година „пробија санкције“ и афирмише нашу земљу и науку у западном свету, протествујемо и у име необавештених колега који држе до самопоштовања и достојанства своје земље ограђујемо се од овог догађаја. Дотична конференција се очигледно преобратила у своју супротност, у институцију самопонижавања и малтене трибунал за покретање новог таласа оптужби против наше земље, сада не штампом него путем „примењене филозофије“ на неукусан начин потчињене идеолошко-политичким захтевима. Рачунамо да би таквим људима као што су горепоменути, у озбиљној држави, ако би их неко и позвао, гостопримство на званичном нивоу сигурно било ускраћено.

Ад. 2) Наш протест свој последњи али и најзначајнији разлог има у скандалозној најави да ће професор Мајкл Волцер у четвртак 17. јуна у 11.00 часова свечано бити окићен почасним докторатом Београдског универзитета! Зна ли управа Универзитета шта чини и кога у овом случају награђује? Има ли Ректорат Одељење за информације које обезбеђује увид у то ко уопште заслужује да буде дочекан на тако високом академском нивоу?

Дотични лауреат се у својим ангажованим текстовима, попут многих америчких аутора, инвестирао за политику своје владе, а да се притом није прославио ни филозофски, логички, односно аргументативно. Напротив, реч је о политичкој злоупотреби филозофије. Ослоњен на вести ЦНН-а и саопштења Стејт Департмана, што баш не служи на част филозофу високог ранга, Волцер не схвата када је на танком леду и када аргументативно пропада. Погледајмо.

Ако с једне стране каже да су хуманитарне интервенције морално оправдане ван сваке сумње („Argument about Humanitarian Intervention“, Dissent, Winter 2002, http://www.dissentmagazine.org/article/?article=629), а с друге да би данас на Косову, „у случају да је све остало препуштено Европи“ данас „у животу била само шачица Косовара“ (u Inprints, Vol. 7 (2003), no. 1, http://jeffweintraub.blogspot.com/2003/08/michael-walzer-on-just-wars-politics_25.html), онда следе закључци који су за филозофа ван сваке сумње:

  1. да је бомбардовање Србије било оправдано,
  2. зато што је Србија (била) геноцидна држава,
  3. да је Европа неодговорна и неспособна да решава проблеме у сопственој кући;

  4. да је агресија САД и НАТО на Југославију морално оправдана,

а) као спашавање образа Европе,
б) као заустављање српске геноцидне политике на КиМ.

Погледајмо још један пример. Велики филозоф исписује таутологију недостојну бољег студента када каже: „Да је у случају Косова НАТО војска била на терену пре бомбардовања Србије, бомбардовање највероватније не би било неизбежно, нити би дошло до таласа очајних и огорчених избеглица“ („Argu-ment about Humanitarian Intervention“, Dissent, Winter 2002, http://www.dissentmagazine.org/article/?article=629).

Дакле, да је било онако како је тражила Медлин Олбрајт у Анексу Б Рамбујеовског „споразума“, за бомбар-довањем не би било потребе. Смешна таутологија међутим скрива озбиљнији став који гласи: Г-дин професор Волцер дакле сматра да је бомбардовање Србије било оправдано (иако му се, успут, омиче ненамеравана логичка посл-дица да је управо та акција НАТО снага подстакла „талас избеглица“).

Зар је у академским круговима потребно тражити експлицитне изјаве о подршци бомбардовању, када је провлачење оваквих ставова кроз (квази)науч-не/филозофске текстове много озбиљније. Није ли ту реч о засењивању простоте познатим именом, чему је очигледно подлегао и предлагач за високо признање о којем је овде реч. А као што се види, дотични професор према бомбардовању уопште није имао „амбивалентан однос“. Уз то, ни предлагач није био амбивалентан када професора који се политички инвестира по цену брукања своје, филозофске струке, предлаже за тако високо признање.

Ако је речени предлог потекао из незнања, онда то сведочи о површности и неозбиљности предлагача; ако је, пак, потекла из намере, онда очекујемо да се у образложењу почасти Волцеру дâ за право у вези бомбардовања и да његово „ратно залагање“ (а не само научно дело) буде истакнуто као важан разлог за њену доделу. Како год било, овај догађај ће остати у супротности с укупним наслеђем и програмским смислом ИЛЕКС серије, као и с досадашњом праксом Српског филозофског друштва, и Београдског Универзитета.

На крају, скандалозно је и то што овај беспримерни догађај не изазива никакве реакције наше академске и културне јавности. Пошто сматрамо да је одбрана националног достојанства дужност одговорних људи а не тек повремени хир, споредан у односу на промоцију личне каријере, својим протестом се супротстављамо том саучесничком ћутању и пракси мазохистичко-провинцијалног додворавања „извиканим именима“ из иностранства, без питања шта су током деведесетих година писали, а често и викали – о нама.

Др Милан Брдар
редовни професор Универзитета,
научни саветник Института друштвених
наука, Београд и бивши председник Српског
филозофског друштва, 1997–2000
mbrdar@eunet.rs

Др Александар Јокић
tenure professor, Portland State University, USA,
суоснивач конференције ИЛЕКС и њен редован
организатор и учесник до лета 2004. године
ajokic@sbceo.org

У Београду, 14. 06. 2010. године
………………
П.С. Потпишите Листу подршке професорима потписницима јавног протеста против академског националног самопонижења

%d bloggers like this: