Драган Симовић: О ратницима и духовницима


Аутор: Драган Симовић, песник и књижевник

dragan simovic portret-3

Лирски записи

01

Сврха сваке духовности, сваке посвећености па и сваке религиозности јесте уздизање и узрастање до Божанске Свести, до Божанске Свесности, до Божанске СамоСвесности.
Божанску Свест можете звати и Космичком Свешћу, ако вам је тако воља, ако је то вашем унутарњем бићу ближе и јасније.
Песнички речено, сврха је свега онога што умно, словесно и освешћено чинимо, да се уздигнемо понад ове жабокречине, понад ове мочваре, понад ове каљуге неосвешћеног и бесловесног живота и живљења којим владају моћне узрочно-последичне силе, које нас вазда вуку надоле у безнађе и бесмисао, у таму и ништавило.

02

У овоме се свету, на Земљи, води непрестани рат – рат за Живот са Сврхом и Смислом.
За овај наш живот, за овај наш животни ток, будност је битна.
Нисам рекао да је будност важна, већ управо тако – битна!
Зато што је битност понад важности; битност је највиши ступањ важности.

Бити будан, значи: бити повезан са Свешћу, бити Биће Свести.
Надаље, бити будан, значи: бити одговоран.
Одговоран пред Створитељем који је у нама, у нашем најдубљем унутарњем бићу,
бити одговоран пред Духом Стварања,
бити одговоран пред Божанском Свешћу.

03

Побеђен је само онај непријатељ којега смо победили у Пољу Свести.
Ако то знамо, онда нам је јасно зашто су се све србске победе на ратничком пољу,
после кратког времена, преобраћале у србске поразе.
Зато што Срби већ вековима ниједног свог непријатеља нису победили у Пољу Свести.

Сваки онај непријатељ којега не победимо у Пољу Свести, лукаво се прикраде и (заобилазним и невидљивим путем) ушуња, потуљено увуче, у наше унутарње биће – свеједно да ли у Биће Личности, или, пак, у Биће Народа.
Узалудне су све наше победе на војничком и ратничком пољу, ако своје душмане нисмо победили тамо где се једино и побеђују – у Пољу Свести.
Штавише, дешава се да непријатељ којега смо победили само на војничком пољу, после неког времена, гле,
бива још јачи и жешћи!

04

Зашто Срби ниједног свог непријатеља, у последњих десетак векова, нису победили у Пољу Свести?
Зато што је србски народ давно остао без словесног духовног племства, без онога што се зове културна елита.

За опстанак Рода и Народа битне су две касте – каста ратника и каста духовника.
Народ без тих двеју суштих каста и није више Словестан Народ, већ најобичније крдо за кланицу.

Ми смо све време у последњих десетак векова имали из самог Бића Народа самониклу и самобитну касту ратника, али, нажалост, никада нисмо имали самосвојну и самобитну касту духовника.

05

Хајде, сада, у овоме трену, да песнички и сликовито разјаснимо како су се све србске победе после кратког времена преобраћале у србске поразе.
Да би непријатељ био истински поражен за сва времена, онда морају усаглашено и усаображено (усаглашено и усаображено са Галактичким Језгром) да дејствују обе касте – каста ратника и каста духовника.

Каста ратника побеђује непријатеља на војничком пољу, што је нижи ступањ победе, а потом каста духовника тај исти рат наставља, али на једном вишем ступњу, и тако у Пољу Свести коначно (коначно!) побеђује непријатеља.
Тек тада је (и само тада!) непријатељ побеђен за сва времена.

06

Срби, данас, у овоме часу вечности, немају више ни касту ратника ни касту духовника.
То је истина, сушта истина, коју морамо да освестимо.
Колико могу, и шта могу, Срби да учине без тих двеју суштих каста – када знамо да управо те две касте и држе Биће Народа – видећемо!

Драган Симовић: Моји Галактички Преци


Аутор: Драган Симовић, песник и књижевник

p1200813

Лирски записи

01

Срби су много што-шта преживели у својој стотину векова дугој повесници, али ова понижења, овај јад, ову духовну беду,
овај стид и срам – неће преживети.
Ниједан народ у својој повесници није био тако понижен до скота, до последњег скота.
Оваква понижења могу да доживе, и преживе, само они који се више не рачунају у људе, не рачунају у словесне народе.

Са становишта духовне науке, са једног вишег ступња Свести, боље је да смо нестали, да смо заувек нестали са овога света, него што смо доживели сва та понижења.
Оно изабраних и одабраних Срба, оно расних и самосвесних Срба, знам, поуздано знам, неће преживети ова понижења Србства.
Одлазиће један по један, један за другим, или, пак, сви скупа, са овога света, а остаће само они Срби који у суштини, у бити, и нису Срби, већ само користе лажна србска имена, да би што више обрукали и понизили Србство.

Заиста, Србство је овога пута понижено и обрукано за сва времена.
После овога и неће више бити никаквога Србства на Земљи, већ ће опстати нешто што је ругање Србству,
нешто што је спрдња са Србством.

02

Враћам се својим коренима, својим боговима и прецима, враћам се првобитном бићу звездане расе, враћам се прецима Стриборјанима, Хиперборејцима и ПраАријевцима, враћам се вери својих посвећених предака, јер са овим Србима који се ругају свему Србском, уистини, немам ничег заједничког, нити то може бити мој род, нити, пак, то јесте мој народ.

Не желим да ови лажни, да ови вештачки створени Срби брукају моје богове и моје претке који су и живели и умирали, и, опет, и умирали и живели држећи се Сварожнице, држећи се Галактичке Вертикале.

03

Ми смо од ПраВасељене, од Духа Стварања, од Свести, од Створитеља добили многе дарове, а један од тајинствених дарова јесте и тај, да смо ми кадри не само да мењамо и стварамо своју судбину, већ можемо – у својој стваралачкој машти, у сновима својим – да бирамо, да стварамо, и да обликујемо како своје потомке тако и своје претке.

04

Нека се свако од нас изјашњава како год пожели – јер свако од нас ствара своје претке – али, што се мојега бића и суштаства тиче, ја сам Стриборјанин, Хиперборејац, ПраАријевац, потомак посвећених божанских предака, који и данас живе у Галактичком Језгру и, који ми, све време, припомажу у овоме свету привида, варки и опсена.

05

Ови лажни и вештачки створени Срби нису моји Срби, нису Срби орлови и соколи, нису Срби летачи, већ су то пузавци и гмизавци који су Србство понизили до скота, до последњег скота.
Неће ме више ништа ни везивати ни повезивати са њима, нити у овоме свету нити у иним световима.
Кретаћу се усамљен као носорог, као степски вук, повезан са својим Галактичким Прецима, повезан Бесмртним Боговима.

06

Нека у овоме свету скончам као последњи просјак – јер сам међу овим лажним и вештачки створеним Србима одувек и живео као просјак (будући да су ме све време, од када знам за себе, вазда прогањали и кажњавали за све оно што сам, као песник, чинио за Србство) – али ћу до свршетка свог земаљског животног тока остати веран Светоме Завету својих Галактичких Предака.

Драган Симовић: Србија Србска


Драган Симовић: Србија Србска

Линк ка видео прилогу на YouTube
Видео прилог можете скинути преко овог сајта.

Драган Симовић: Велика Правасељенска Завојница


Аутор: Драган Симовић, песник и књижевник

dragan simovic portret-3

Лирски записи

01

Све оно што се догађа и што ће се догодити, већ је давно догођено, и у праисконим спевовима опевано.
У Махабхарати, древном спеву ведских ришија, наћи ћете јасну и потпуну слику,
наћи ћете документарни филм у песничкој речи, наше блиске будућности.
Велики свети рат између бића светлости, на једној, и небића таме, на другој страни.

Већ је отпочело галактичко разлучивање, космичко разлучивање оних који су за Светлост од оних који су за Таму.
Оно што је доживела Стара Атлантида то ће доживети и Нова Атлантида.
Све се понавља, и све се враћа на Почетак, на НадПочетак, будући да се све одвија по Великој ПраВесељенској Завојници.
Велика ПраВасељенска Завојница јесте Потка Вечности.

02

У времену које долази, које ће убрзо доћи, биће битна Свест.
Свест о божанском пореклу, о прецима и о себи.
Свест ће нас ослободити страхова и брига, Свест ће нас ужижити у садашњи тренутак,
у овај тренутак, у вечно сада.

Галактичко разлучивање већ је отпочело.
Одвија се свуда око нас у концентричним круговима.
Одвија се и по Космичкој Спирали.

Приметићете како се свуда око вас људи опредељују из свог унутарњег бића,
како се разлучују, како се разилазе.
Разилазе се како по Вертикали тако и по Хоризонтали.
Приметићете како има Срба и Срба.
Како су Срби већ унапред опредељени и разлучени.
Како се једни окрећу ка Светлости а други ка Тами.
Како су једни за Светлост са Истока, а други за Таму са Запада.
Како једни прослављају Живот а други славе Смрт.

Приметићете како су им лица различита, како им је поглед различит, како им је мирис душе различит,
како су им мисли различите, како су им осећања различита.
Дојучерашње суседе нећете више препознавати.
Они су само привидно били ваши суседи.

03

Почетак великог космичког разлучивања догодио се на Косову,
али се од Крима све убрзано одвија.
Све се одвија по Великој Божанској Спирали.
Ништа више није као некад, нити ће, пак, ишта више бити као некад.
Разлучују се расе, разлучују се народи, разлучују се државе, разлучују се племена.
Још мало, само још мало, и кренуће немири у свим земљама, у свим народима, у свим родовима.

Распашће се све вештачке творевине, распашће се Империја Зла и Империја Звери, распашће се сви трабанти и сателити, распашће се све марионетске владе свуда у свету, распашће се све оно што су невидљиви жреци Црнобога вековима на крви градили.
Запада више неће бити.
Нове Атлантиде више неће бити.
Ничега од Зла и Звери више неће бити.

Драган Симовић: Песников поглед на свет


Аутор: Драган Симовић, песник и књижевник

Лирски записи

01

Сваки је човек пун страхова.
И свако је биће пуно страхова.
То су страхови који су таложени кроз многе нараштаје, кроз многе векове и тисућлећа.
Разлика између најхрабријег човека и највеће кукавице јесте само у томе, што први из страха креће да дејвстује, а други страхом бива укочен и залеђен.
Једна је те иста количина страха и у најхрабријег и у највеће кукавице, само што први не оклева, не размишља о страху, већ креће у напад, док други, препуштен размишљању о страху, страхом из ума бива обхрван и спутан.

Зато велики ратници никада не размишљају.
Они се из ума низводе у срце, подајући се осећањима срца, душе и унутарњег бића, и тако побеђују страх.
Онај ко остаје у уму бива поражен.
Ум је ратнику највећи непријатељ.
Рећи ћу вам, да је и песнику ум највећи непријатељ.
Ниједан песник из ума није никада ништа створио.
Из ума се не може написати ни један једини стих.
У томе је велика тајна и ратника и песника.

02

Вода нас и ватра чисте и ослобађају страхова.
Свака река, сваки поток, сваки горски извор има исцељујуће дејство.
Зурење у ватру такође има исцељујуће дејство.
Запали ватру на обали реке с вечери у сутон, да се избавиш од страхова,
да се излечиш и ослободиш од страхова!
Овако је говорио мој прадеда Перун једном човеку који му се пожалио на страхове.
Предај страхове води и ватри, упућивао је прадеда човека обхрваног страховима,
јер ће те, у противном, страхови сатрти.

03

Још сам тада, са пет или шест година, схватио, да је страх највећи човеков непријатељ;
да је страх узрок свих наших болести, страдања и смрти.
Ништа тако не разједа човеково унутарње биће као страх, и ништа тако не ствара грозну карму као страх.
Доцније сам схватио, и освестио, да се страх не побеђује једном засвагда, већ да човек мора из дана у дан, из трена у трен, да вазда изнова побеђује страх.

А најлакше га и најбоље побеђује онда када се из ума низведе у срце.
Ево сликовитог песничког виђења човека ума и човека срца.
Човек ума држи страхове над собом, а човек срца држи страхове под собом.
У првога страхови лебде над главом, док други ногама притиска страхове.

04

Страх од смрти јесте и отац и мајка свих страхова.
Када човек прихвати смрт као завршницу, као лабудову песму свог животног тока,
тада смрт више нема никаквог дејства над њим.
Све док човек одбија, не само да прихвати већ и да чује за смрт, дотле ће и бити обхрван страховима.
Савремена западна цивилизација створила је човека који више и не живи, јер све време, од детета па до најпознијих година, страхује и стрепи од смрти.

Смрт је постала баук за савременог западног човека.
Све је више оних који из силног страха од смрти, чак одбијају и да иду на сахране својих ближњих,
само да се не би срели са смрћу!
Свуда на Западу, кажу, није више пристојно, било где у друштву, ни споменути смрт.
Каква бесловесност!
Па живот и смрт заједно плешу међу планетама, сунцима и звезданим јатима.
Живот је почетак смрти, смрт је почетак једног новог живота.

05

Наравно, схватили сте, да ја све време говорим о себи, и само о себи.
О свом односу према животу и смрти.
О својој поетици, о својему погледу на свет, о својему животном путу.
О другима не говорим, јер немам права на то.
Одавно казујем себи, да моја смрт није страшна.

Сваке ноћи пред спавање разговарам са боговима и прецима,
са Богом Створитељем и са Великим Духом Стварања.
И сваки пут им кажем, да радим на томе како бих, у свакоме трену,
био спреман да умрем уместо оних који су ми најмилији и најдражи у овоме свету.
Да ја умрем, а да у овоме свету и даље живе они који су ми намилији и најдражи.
Каква дивота!

Драган Симовић: Тајна Знања Богова преузета из Акаше


Аутор: Драган Симовић, песник и књижевник

p1200813
Лирски записи

01

Древни посвећеници, који су усмено преносили Знања Богова, сведоче о Три Сунца.
Када са Земље сазерцавамо, Прво Сунце (до нас, у односу на нас) јесте Појавно Сунце, које је Предајник Другог Невидљивог Оностраног Сунца које је много веће од Првог Сунца илити Сунца Предајника.
Могли бисмо рећи, да је Прво Сунце уистини Сунце Сочиво у којему са сабирају и ужижују зраци Оностраног Сунца.
Прво Сунце не ствара Светлост, Топлину и Топлоту, већ је Оно само Прималац и Преносилац Светлости, Топлине и Топлоте Другог (Оностраног) Сунца.

Древни су посвећеници могли да виде и са Земље, на неким местима и у неким тренуцима, и Онострано Сунце.
Видели су га као Светлосни Венац, као Светлосни Прстен, као сребрно-златну Ауру око Првог (Појавног) Сунца, пошто је Друго Сунце много веће од Првог Сунца.

Древни су, такође, знали и за Треће Сунце, Сунце Свих Сунаца, и то Сунце они су звали Поноћним Сунцем, будући да су Га сазерцавали у Тренуцима када се Свето Време усаглашава и усаображава са Светим Простором (а то се најчешће дешава у Поноћ), односно, када се отвара Тајни Пролаз, када се пројављује и указује Галактички Портал према Трећем Сунцу, према Сунцу Свих Сунаца.

Сунце Свих Сунаца јесте Првобитна Светлост која прожима сва сазвежђа,
сва звездана јата, све појавне и непојавне светове на свим ступњевима Присуства и Стварања.

02

Древни су били носиоци Знања Богова, и та су Знања претакали у бајке, у приче, у песме,
у митове и легенде, у усмена и писана Предања.
Древни су живели у Заједништву са Боговима.
Они су учили од Богова, Они су подражавали Богове.
Имена Богова – то је Стварност преточена у Име, у Реч, у Слово.

Дејство Стварности јесте Реч, јесте Слово, јесте Име Божанства.
Ко је Сварог?
Сварог је Име, Сварог је Реч, Сварог је Бог Оностраног Сунца.
Сварог је Друго (Онострано) Сунце; Он јесте Онострано Сунце.
Али, Сварог има Два Начела – Појавно и Непојавно; што значи, да је Он по Суштаству, гле,
Онострано Сунце, а по Дејству – Овострано илити Појавно Сунце.
Сварог је истовремено и Видљив и Невидљив.

Знамен Сварога (Коловрат) управо указује на то – да је Он у исти мах и Појавно и Онострано Сунце.
Када из Унутарњег сазерцамао Коловрат, тада ће нам се открити да су у Знамену Сварогову уписана Оба Сунца.
Да је Сварог само Бог Појавног Сунца, онда Сварогов Знамен не би био Коловрат, већ Точак или Круг.

03

Треће Сунце, Поноћно Сунце, Сунце Свих Сунаца, Древни су звали Великим Триглавом.
Ко је Велики Триглав?
Велики Триглав – то су Три Сунца: Сварог – Онострано Сунце; Перун – Појавно Сунце; Свевид – Треће Сунце, Поноћно Сунце (зато што Свевид и ноћу види), Сунце Свих Сунаца.

Морамо разјаснити да је Перун Сварогов Син, односно, да је Перун носилац оног Свароговог Начела које се односи на Појавност, на Појавно Сунце.
Перун је рођен из Свароговог Суштаства; Перун је Сварогово Начело Суштаства.
Перун има Дејство Сварогово, али нема Суштаство Сварогово.

Али, Суштаство Сварогово јесте Суштаство Великог Триглава, Суштаство Сунца Свих Сунаца.
Перун је Владалац Доњег Неба.
Сварог је Владалац Средњег Неба.

Велики Триглав је Владалац Горњег (Највишег) Неба.
Велики Триглав чине Три Сунца, Три Начела, Три Бога Једног Суштаства.
Три Бога јесу Један Бог, јесу Једно Суштаство Присуства и Стварања.

04

Немогуће је разумети и схватити Родну Веру без Галактичких Знања.
Зато бих ја Родну Веру назвао Родним Знањем.
Више одговара реч Знање неголи Вера!

Родна Вера илити Родно Знање јесте Предање Богова.
У Родној Вери јесте скривено Знање о Рођењу Богова, о Стварању и Рађању Светова.
Родно Знање јесте Галактичко Знање, Знање из којег су произишле све потоње митологије,
све потоње религије, сва потоња учења на Мајци Земљи.

Родна Вера бејаше дуго чувана и скривана, јер је тако одговарало мрачним владарима на Земљи.
Није смела да се открије и обелодани Истина о присуству Звездане Расе, о присуству Људи-Богова на Земљи, чији су изравни потомци ВедСрби.

05

Морамо схватити и освестити, да су ВедСрби изравни потомци Звездане Расе.
Морамо схватити и освестити да су одувек постојали ВедСрби, а да Словена никада није било.
Ову Истину морају да прихвате, да схвате и освесте, сви расејани ВедСрби који се данас зову Русима, БелоРусима, Украјинцима, Словацима, Чесима, као и иним именима.

Нису данашњи Срби постали од Словена, већ су данашњи Словени постали од Срба, од ВедСрба.
Нису Срби отпали од Руса, већ су Руси отпали од Срба, од ВедСрба.
Са становишта Тајне Науке, није битно што Срба има десет, а Руса стопедесет милиона, већ је за Тајну Науку битна Истина, а то значи, да су Срби Старији Брат Руса, а не обрнуто, како многи умишљају.

Људи у опсени овако размишљају: ако Руса има највише, онда су Срби постали од Руса.
Људи у Истини знају, да су сви постали од Срба, од ВедСрба; знају да су сви Словени – Срби у расејању; Срби који су заборавили да су Срби, да су ВедСрби.

Драган Симовић: Наша Првобитна Вера


Аутор: Драган Симовић, песник и књижевник

dragan simovic portret-3

Лирски записи

01

Срби су кроз векове највише страдали од јудео-хришћана.
За Србе су једно те исто ислам и јудео-хришћанство.

Србима су ближи будисти и таоисти од било којег јудео-хришћанског народа.
Наравно да под Србима подразумевам и Русе, будући да су Руси само Руси Срби.
Рим и Цариград за нас су једно те исто.

За нас је једно те исто источно и западно јудео-хришћанство.
И једни и други све чињаху на нашему вековном сатирању и затирању.
Ово је почетак свих почетака, ово је почетак нашег буђења и освешћивања.
Док то не освестимо, ми не можемо напред.
Напросто, не можемо!

Оно што су нам чинили ватикански језуити, то исто (само прикривено!) чињаху и грчки калуђери.
Јудео-хришћанство јесте јудео-хришћанство, свеједно да ли је источно или западно.

02

Никада ми не бисмо запали турскога робства, да нас пре тога јудео-хришћани не преполовише,
да не затрше многа племена наша.
Турци су били само последица страшних јудео-хришћанских погрома над Србима.
Док то не освестимо, ми не можемо ни напред ни навише.
Ми никуд не можемо све док тога не будемо свесни.
А управо тога морамо бити свесни, јер нас велики послови чекају у будућности.

03

Јудео-хришћанско православље нема никакве везе са Србством.
Наше је само ведсрбско ПравоСлавље.
То је наша Вера, то је наш Пут.

Јудео-хришћанско православље јесте вера оних који већ вековима
и тисућама година раде
на нашему сатирању и затирању.
Наша Вера јесте Знање звездане расе.
Знање наших галактичких предака.
Наша Вера, то је наш ген, наш светлосни запис, наша првобитна светлост,
наше посвећеништво, наше стваралаштво.
Све што тражимо напољу, у спољноме свету,
то је већ у нама, у нашем унутарњем бићу.

%d bloggers like this: