Ћирилица – Гости: Славко Никић, Градиша Катић, Југослав Петрушић, Иван Ивановић, Веселин Шљиванчанин


Ћирилица – Гости: Славко Никић, Градиша Катић, Југослав Петрушић, Иван Ивановић…

Линк ка видео прилогу: http://www.youtube.com/
Видео прилог можете скинути пратећи ово упутство.

У овој најновијој емисији „Ћирилица“, на одличан и јасан начин сазнаћете огољено до краја шта се дешавало и дешава у Србији, о спрези тзв. „ослободиоца“, петооктобарарске домаће окупационе власти и земунског клана, о њиховој нераскидивој спрези и вези са подземљем и високо организованим криминалом. За мене је овде нова личност србски патриота Славко Никић, који се својевремено убацио у шиптарску ОВК и био њен командант. Пошто је родом са Косова и Метохије, перфектно влада албанским језиком, шиптаре познаје у прсте, тако да га нису провалили, иначе би га убили.

О шиптарским злоделима и злочинима према Србима, Славко је написао све прецизно, документовано и до детаља у својој књизи:

Можда

Славко Никић

Забрањено сежање

Сведочио је свему у својој књизи, све је то знала и петооктобарска издајничка власт, јер је била на време обавештена, али издајници су издајници, у Србији се суди само Србима, а поднешена документа о злоделима против Срба завршавају по фиокама! Славко се по задатку убацивао и у групама нарко дилера, хапсио их, ухапсио је својевремено и вође земунског клана.

Сајт Славка Никића
http://slavkonikic.com/

Неће се у Србији десити никакве промене, ако се хапсе само разни Мишковићи, већ и они највиши државни чиновници који су им омогућили да оперишу! Разни министри, тужиоци, судије… то су главни играчи, док се криминилни страначко-политички олош не стрпа у затворе, у Србији ће се десити само козметичке „промене“.

Сви гости су интересантни, свако из свог угла описује механизме и спрегу државе и подземља, а „везивно ткиво“ за све то, организатор свега су обавештајне службе, о тим механизмима је детаљније причао обавештајац Југослав Петрушић, као и Славко Никић.

Једино нешто лоше у овој емисији, а то је уједно и парадокс, то је сам водитељ, који је са великим ентузијазмом кад год му се то прохте, не би ли тако свој его довео у центар пажње, прекидао саговорнике у битним моментима, да доврше своју причу, мисао, да народ схвати све до краја. Срећом, његови гости су искусни људи, па су морали они њега да прекидају, да они преузму емисију у своје руке, да се надвикују са њим и тако дођу до речи, не би ли своју причу довршили до краја, да народ сазна неку битну и кључну ствар.

Мислим да би водитељ Ћирилице, Миломир Марић, требао да се прикључи емисији: „И ја имам таленат“, па нек се тамо искаже, мислим да би жири то одмах препознао, па кад се испразни, тек онда може да води емисију са озбиљним темама.

Ћирилица – Веселин Шљиванчанин, Борислав Микелић и Дарко Трифуновић

Линк ка видео прилогу на: http://www.youtube.com/

Ово је тужна прича о нашим херојима и патриотама који су осуђени у Хагу као злочинци само зато што су Срби, којима је од стране владара планете додељена улога „злочинаца“, да би прави злочинци прикрили своје злочине. У емисији су дата и решења, како ићи даље, јер сада је прилика да се иде у контраофанзиву, да се иде на ревизију одлуке хашког суда око срамног ослобађања хрватских злочиначких генерала, затим да се хрвати туже за планирани геноцид над Србима у Јасеновцу, јер злочини геноцида никада не застаревају!

Да, то је добар план, али док у државном врху Србије седи про усташки лоби, док државни тужиоц за ратне злочине Владимир Вукчевић, који је својевремено говорио да је за њега Ратко Младић српски Бин Ладен, не буде у затвору, то се неће догодити…!

Војислав Милошевић: Тајна документа НАТО-а о бомбардовању и агресији на Југославију!


Гостујући 15.09.2012. код Оливере Милетовић у емисији „Питања и одговори“ на ТВ „Палма Плус“, Војислав Милошевић је говорио и о једном тајном састсанку НАТО пакта где се одлучивало о злочиначким методама и разради варијаната у агресији над Југославијом! Извуко сам тај део.

Војислав Милошевић: Тајна документа НАТО-а о бомбардовању и агресији на Југославију!

Линк ка видео прилогу на: http://www.youtube.com/
Видео прилог можете скинути пратећи ово упутство.

Пре него што је прочитао најбитније тачке тог нацистичког плана агресија на Југославију и Србију, Војислав је реко једну врло кључну ствар о нашим „демократама“, да су стране обавештајне службе довеле ДС на власт правећи од ње једну организовану криминалну групу којој су дате одрешене руке да „оперише“ по Србији где хоће и шта хоће, али и да то исто омогући земљама запада и њиховим оперативцима да и они раде све што је у складу са њиховим плановима, који су штетни и злочиначки према Србији, то ми грађани Србије и Србски народ најбоље знамо.

Неке од одлуке о агресији на СРЈ донете на тајном састанку од 13.03.1999.
Војислав Милошевић:

„Оно што је јако важно, јесте, а то наш народ не зна, јесте следеће. Тајни договор челника НАТО-а био је тајни, али је истовремено био доступан нашим оперативцима и обавештајцима, имао је 5 тачака.

1тачка: Створити најоптималније услове за агресију на СРЈ.
Овај састанак се одржава 13.03.1999. ово су закључци са тога састанка. Једни од, али најбитнији.
Тачка 2: У случају отпора користити муницију са осиромашеним уранијумом 238 и касетне бомбе.
Ми знамо да су сада у јулу месецу наша 2 подофицира на Копаонику погинула, јер је експлодирала касетна бомба. Значи, толико година после, 13 година после бомбардовања Југославије од енглеских и америчких касетних бомби, које су забрањене свим међународним конвенцијама о рату, оне и даље убијају српске војнике и српску децу.

Контејнере са бојним отровима и микробиолошким матерјалима активирати ако одбрамбени системи пруже толики отпор да се поремете планови акције „Алигатор“. Стратешке неутронске бомбе користити за елиминацију живе силе на граници према Албанији и Македонији.
Тачка 3: Формирати међународни суд у Хагу који треба да пресуђује по брзом поступку политичком, војном и полицијском врху СРЈ.

Тачка 4: У случају отпора треба убијати цивиле, рушити мостове, болнице, школе, обданишта, резервоаре воде, инфраструктуру, трафостанице, далеководе. Рушењем рафинерија изазвати еколошку катастрофу. Активирати операцију „Потковица“ то јест, преко ОВК-а припремити наводни егзодуа албанског живља које ће се повлачити према Албанији и Македонији. Где ће чекати ТВ екипе, како би се овековечила наводна зверства српске војске и полиције…То су њихови закључци које су они спровели у дело.“

Из свега овога је јасно какви немилосрдни монструми иза сцене владају светом, ради се о глобалном фашизму и нацизму најгоре и до сад невиђене врсте! Ово није пример само са Србијом и нама Србима, већ и са другим народима и државама: Ирак, Авганистан, Либија. Када је реч о Србији и нама Србима видимо да је све унапред припремљено и одређено, та фарса о „албанским избеглицама“ па суд „правде“ у Хагу за ратне злочине на просторима бивше СФРЈ, где су само Срби криви, „злочинци“, „геноцидни“, а сви остали су јадне „жртве“.

Има ли нечег горе од светских монструма и НАТО-а?

Има, то су ове наше страначко-шибицарске „демократске“ властодржачке ДОС структуре са ДС-ом на челу, који све ово врло добро знају, и знали су цело време, али и поред тога желе да нас увуку да постанемо чланица НАТО пакта, а поврх свега повукли су тужбу против злочиначког НАТО-а мећународном суду од стране бившег режима, а видимо да су они унапред донели одлуке о убијању цивила у Србији, чак и о бомбардовању обданишта, о изазивању еколошких катострофа и геноцида путем осиромашеног уранијума!

Ево како се Еквадор решио дужничког ропства и окова ММФ-а, а када ћемо то да учинимо ми Срби? Сутра, или мало сутра?


ММФ разбија и економско-финансијски поробљава државе, он је само алат новом светском поретку у разбијању држава и пумпању крви главним вампирима капитализма у њиховим добро чуваним катакомбама, но ево како се Еквадор ратосиљао ММФ-а.

Како је Еквадор успео да реши потпуно исти проблем који ми имамо

Линк ка видео прилогу на: http://www.youtube.com/
Видео прилог можете скинути пратећи ово упутство.

А кад ћемо ми Срби да се решимо ММФ-а, сутра, или мало сутра?

Шаховским речником речено, ми треба да учинимо обрнуту рокаду, да се прво решимо ДОС окупатора који ПОТПУНО СВЕСНО сарађују са ММФ-ом и светским моћницима у разбијању Србије, и само по себи, решићемо се ММФ-а и дужничког ропства када доведемо часну елиту на власт, попут еквадораца.

Ево шта каже Џон Перкинс, бивши економски убица, који је радио за ММФ и светску банку илити за владаре Планете, монструме и вампире на Планети Земљи који сисају крв свим људима, ма у којој држави живели! Тамо где их локални вампири пусте да уђу. То је само једна метода, у безброј разрађених шема…

Џон Перкинс:

„Мој прави посао је био склапање послова, то је било давање зајмова другим земљама. Огромних зајмова, много већих него што су икако могли да отплате. И један од услова за зајам, рецимо милијарду долара, земљама као што је Индонезија, Еквадор. И… тада би та земља морала да даје 90% тог зајма назад компанијама Сједињених Држава да би она изградила инфраструктуру, Haliburton или Bechtel, то су неке од великих компанија. И те компаније би онда долазиле да граде енергетски систем, или луке, аутопутеве, и то је, у суштини, ишло у корист само неколико најбогатијих фамилија у тим земљама. Сиромашни људи у тим државама би на крају били остављени са невероватним дугом који никако нису могли да отплате.“

А кад ћемо ми Срби да се решимо ММФ-а, сутра, или мало сутра?

Бранимир Николић Бранчи: Моја смрт довешће до хапшења корумпираних политичара!


Бивши отпораш, Бранимир Николић Бранчи, извршио је чин самоубиства априла 2010-те, надајући се да ће тиме у овој држави покренути неки судски процеси. За собом ја оставио опроштајно писмо које ћете прочитати у доњем чланку.
Извор:Српски Журнал

********

Бранимир Николић Бранчи: Нека му је вечна слава

Објављено 11.04.2010. НОВИ САД – Бивши вођа суботичког Отпора Бранимир Николић Бранчи извршио је самоубиство тако што се обесио на Палићу, закључили су вештаци после обдукције. У Вишем суду у Суботици саопштено је да покојни Николић није имао родбине па ће његово тело бити предато Центру за социјални рад како би коначно било сахрањено после десет дана. У међувремену је његов адвокат и школска пријатељица Олга Радичевић добила и Бранчијево опроштајно писмо те је поступила по жељи покојника. “Национални грађански” доноси текст тог писма које је написано руком:

– Да револуција једе своју децу види се на мом примеру. Нисам се штедео нити бојао за време злочиначке владавине Слободана Милошевића, а ни исто тако злочиначке владавине политичких странака ДОС-а. Документовано сам доказао да су политичке партије, све одреда, обичне мафијашке организације а да су врхушке тих странака огрезле у тешки криминал. Страшно је то што је Демократска странка постала главна мафијашка организација у Србији.

Кад је Борис Тадић изабран за председника ДС-а, хтео сам да верујем да ће очистити странку од криминалаца, али сам се тешко разочарао, а после брака Тадић–Дачић било ми је јасно да нема обрачуна с корупцијом, него ће лепо удружени ДОС–СПС наставити геноцид над грађанима Србије по налогу својих тајкуна као што су Мишковић, Беко, Костић, Пецони,  Цептер, Чакањ, Цане, Драгић…

Дотични су скоро целу Србију купили, кроз приватизацију, опљачканим парама и парама од дроге и оружја. На тај начин је легализован прљав новац, привреда уништена, радници остали без посла. Све ово је урађено намерно, уз свесрдну логистику ДС-а, односно њихових министара и високих функционера. Чим сам подносио кривичне пријаве против горе наведених тајкуна, одмах су ме звали емисари из ДС-а, попут Оливера Дулића, нудећи ми новац и привилегије да повучем пријаве или бар да ћутим. Као што знате, одбио сам да имам икакве везе с тим шљамом и наставио борбу против највећег зла Србије – политичке мафије. Знао сам како ћу проћи и да ће ме уништити. Егзистенцијално су успели, али то су урадили и са 90 одсто грађана Србије. Морално нису. На десетине кривичних пријава, које сам подносио у име Отпора, против највећих криминалаца из Суботице заташкане су у суботичком тужилаштву, што се и даље дешава без обзира на то што је постављена нова особа у вишем тужилаштву. То су кривичне пријаве против Лајоша Чакања, Јожефа Касе, Гезе Кучере.

Главни тајкун у Суботици је Лајош Чакањ који је све криминалне активности обављао уз помоћ Јожефа Касе, Оливера Дулића, Саше Вучинића. Кривична пријава против Чакања, Славка Вујића, Марка Дукића, коју је поднео УБОПОК (земљиште на Прозивци – ТУШ) такође је заташкавана. Ја сам сигуран да је Оливер Дулић на брзину узео већи новац чак и од Јожефа Касе – Дон Касина.

Суботицу су уништили Јожеф Каса и суботички ДС, односно њихова врхушка. Уништили су наш град због својих личних интереса. Срушили су позориште, руше заштићене зграде у центру града по налогу инвеститора, намештају послове преко јавних предузећа, пљачкају буџет града. То су ствари због којих треба сви одреда да заглаве у затвору а имовина да им се заплени. Сигуран сам да је једини излаз револуција, јер нема другог начина да се зауставе. Будите сигурни да ће ова моја акција изазвати ноћне море код свих прозваних. Видећете јако брзо да се нисам узалуд жртвовао и да је можда овај мој потез луд, али да је делотворан. Хвала вам на досадашњој подршци. Нипошто не желим никакву сахрану, него желим да ме кремирате, а пепео да баците на суботички трг. Олгице, копије овог писма пошаљи пријатељима (следи списак новинара и пријатеља, прим. редакције). Таблоид да објави ово писмо.

Прилог: Кривична пријава УБОПОК-а која доказује и именује све актере политичке мафије и начин на који су опљачкали Суботицу. Исти документ доказује да је истина све што сам годинама износио у јавност и због чега сам био на удару и спреман за одстрел. На овај начин их желим натерати да се ова пријава процесуира и да се граду Суботици и држави врати њихова имовина. Ја вам више нисам потребан и само бих био на терету пријатеља, што не желим себи да допустим.

ПС: Молим вас да за Андреу Сигулински скупите 250 евра за кирију и режије које сам остао дужан због више силе. Ћао, пријатељи моји, Бранчи.

********

Попут некадашњех Чеха, Јана Палаха, Бранчи се жртвовао у име правде и истине и тиме је својим дубоко свесним чином саможртвовања ушо у вечну славу! Држава од тада није реаговала, а прошло је више од годину дана. То све значи оно што сада сви грађани Србије знају… ова држава нема проблем са мафијом, већ мафија управља овом државом, „правдом“ и неправдом, путем страначких кланова по принципу „поделе плена.“. Народ је издан и преварен од свих: од страначких лидера, од странака, синдиката, интелектуалаца. Оно мало интелектуалаца који су остали часни и поштени муче муку исто као и народ, плус медијски су блокирани.

Неки ће можда помислити да је Бранчијева жртва била узалудна, јер ништа се није променило, све је горе и горе. То тако изгледа сада, у великој смо апатији као народ и као грађани, само констатујемо поражавајућу и неподношљиву ситуацију. Но, треба рећи и ово, народ без неког вођства не може изнети промене, нигде у свету се то није десило, увек је неко предводио револуционарне промене, нека организација са часним и поштеним људима, нека одлучујућа личност. Кад се народ некако самоорганизује имамо следећу ситуацију (Видео прилог сам преузео са Славициног блога):

Српска полиција силом уклонила барикаде на Ибарској магистрали

Наравно, радници треба да се овако самоорганизује и боре за своја права, али где су сад ти „опозициони“ лидери и странке да ово подрже?
Где су ти такозвани милионски „независни“ синдикати и разне организације?

Дакле против нас су сви, и полиција, која је режимска, а не народна. Овај петооктобарски режим је опљачкао све, радници који протествују, јер не примају плате, бивају уклоњени, јер је тако одлучила влада Србије, а полиција то ревносно спровела. Наравно, полицајци ће рећи:

„Ми само радимо свој посао“.

Да, ви радите свој посао, али он није у функцији интереса грађана и народа, већ очувања овог репресивног и диктатрорског режима који је неолиберарним пљачкашким „реформама“ упропастио ову земљу и прети да је потпуно уништи. Наравно, и међу полицајцима има поштених људи… али шта је са њиховом савешћу, јер врло добро знају шта се догађа?

Овај мафијашки ланац којим смо оковани некад ће морати да пукне… и тада ће се десити промене.

Бранчијева жртва није узалудна, она ће бити водиља будућим бунтовницима који ће умети да организују народ на правилан начин, да би се донеле општенародне промене, а сви који су учествовали у упропашћавању Србије биће кривично изпроцесуирани!

Нашао сам на Ју Тјуб неке Бранчијеве наступе, погледајмо их…

Тако је говорио Бранимир Николић Бранчи 1:

Линк ка видео прилогу на: http://www.youtube.com
Други део, трећи део, четврти део, пети део.

Гашење Атлантиса: И дуже од века траје ноћ


Извор: Печат

Пише проф. др Милан Брдар, редован гост емисије „Атлантис“

Данас бити послушан овој власти или неком њеном надобудном припаднику, више је од бурлеске и потврда да послушник нема елементарног самопоштовања. Једно је било забрана у време комунизма у име идеје, а сасвим друго је данас, када се ексцеси Империје и власт у Србији држе заједно још само под кишобраном епохалне бруке, и откако ЕУ посрће попут сипљивог коња с Вашингтоном на грбачи.

Десило се да је предводник тог шареног јата човек у толико позним годинама да је више непристојно што уопште фигурише у јавности, у младости добар ученик стаљинизма и титоизма, против којих је био у средњим годинама у име изворно-казанског комунизма, да би на прагу девете деценије постао гаулајтер неолиберализма. Као професор међу студентима је остао најпознатији као пропагатор Марксових идеја о слободи штампе. Књижицом његових текстова коју је приредио („Вук Караџић“, Београд, 1971), стално је махао на часовима, што је континуирано радио и две деценије касније, као да је у њој видео своје животно дело. („Ко о чему, баба о уштипцима“.)

Као један од сталних сарадника/гостију емисије „Атлантис“ на Радио Бео­гра­ду 2 протестујем због њене забране. У стварне разлоге за забрану улазе и моји ставови, иначе изложени у низу емисија нарочито током последње три године. Поуздано знам да је у току протеклих годину дана на колегијуму више пута било речи о мојим иступима, да је чак било предлога да се емисија укине или да се барем мени забрани приступ у зграду Радија.
За Радио Београд 2 везан сам и тиме што сам лауреат годишње награде за филозофију, теорију уметности и естетику, за годину 2002. Награђена књига носи наслов „Филозофија у Дишановом писоару“ (Књижарница „Зорана Стојановића“, Сремски Карловци, 2002). Ове чињеницу помињем због специфичног стицаја околности: садржај књиге који је те године био разлог за тако ласкаво признање, једним делом би данас био разлог за забрану исте. У исти мах тај део садржаја открива нам рецепт по којем се збива све ово са слободама у Србији.

Легенда и стварност

У свом роману „И дуже од века траје дан“ („Просвета“, Београд, 1981) велики совјетски (казахстански) писац Чингиз Ајтматов прича древну легенду. У њој је реч о племену Жуанжуана, људи ратника сурових по томе шта су радили с поробљеним противницима. Бријали су им главе, до последње длачице, и одмах на теме стављали још врућу кожу тек заклане камиле коју су звали шира. Како су их држали неколико дана на припеци, без хране и воде, кожа скројена у облику капе за пливање брзо се сушила и спајала се с власима косе која је израстала и под њеним притиском урастала у главу, тако да је све више стезала лобању несрећника који је све то време трпео паклене муке. Када се кожа осуши, шира главу жртве покрива попут шлема, муке престају, а несрећник више нема ни разума, ни свести. Наизглед је здрав и ништа му не фали, може да се споразумева с околином али је био лишен памћења, више се није сећао ко је, ни детињства, ни оца, ни мајке, ни свог имена, једном речју био је лишен свог „ја“. Такве робове звали су манкурти. Манкурт је, заузврат, поседовао низ корисних особина: био је апсолутно покоран и безопасан, никад није помишљао на бекство, тако да није било потребе да их неко чува, а у исти мах могли су да их запосле као најверније чуваре.
Данас бисмо рекли да су Жуанжуанђани били дивље азијско племе, да то с нама модерним Европљанима нема ништа. На томе би остало да Ајтматов у другом току радње романа не приповеда о совјетско-америчкој здруженој акцији заштите Земљана од контакта с новооткривеном суперцивилизацијом, одлуком да се око Земље успостави заштитни транскосмички режим под називом операција „Обруч“ с инсталацијом серије пројектила спремних да униште сваки предмет који се из космоса приближава Земљиној кугли.

Поред ова два постоји и средњи ниво метафоре: партијском функционеру који долази својим сељанима да би их фасцинирао знањем, одушевљено им прича о томе како ће се у будућности помоћу радија управљати људима из једног центра, као аутоматима! Појединцу ће се чинити да све ради по својој вољи, а у ствари радиће по директиви одозго.
Метафора операције „Обруч“ развија се у три варијанте: у виду обруча око ума појединца – путем шире у виду отврдле камиље коже; ума цивилизације – опкољавањем планете; и колективне свести поједине државе – системом медија, а уз помоћ комуникационих сателита. Сврха је увек једна и иста: заборавити прошлост, не постављати питања, не знати за Разлику, Друго и Могућност друкчијег, коначно, бити помирен са собом и датим светом као да је реч о „најбољем од свих светова“. Ово треће није остварила совјетска, али остварује преостала Империја ширењем НАТО-а по сателитским земљама Источне Европе и инсталацијама ракетних система усмерених према Евроазији.

„Реалност коју треба имати у виду”

Операција „Обруч“ истог типа, директивама одозго, спроводи се над многим земљама, па и над Србијом, ево, већ десет година. Људство планете још увек издељено по државама, будуће је светско, космополитско стадо којим планирају да владају пошто га сатерају у безобличну масу. За сада, неопходне су им локалне елите које ће их глајхшалтовати. Локални владари њихови су робови, манкурти. Они су претходно прошли процедуру „Обруч“, па су едуковани за чување народа у својим земљама, због чега их „демократски“ доводе на власт, путем свакојаких „меких“ револуција. Као владаре, пуштају их да пљачкају сопствени народ, они ће ионако све наплатити. Робови су прошли процедуру „едукације“: поробили су их још као студенте; деведесетих су им увелико бријали главе, а да ови нису сањали шта их чека, две хиљадите су им на ћеле почели да стављају још влажне камиље коже, чије стезање су почели да осећају тек од 2001, да би до данас постали верни чувари, способни да се љуте – на народ, што се још увек не понаша као стадо. Да би то постигли теже потпуној медијској контроли, рачунајући да ће у мраку народ брже капитулирати.

Писоаризација и концлогорогија

Једина разлика између древних Жуанжуана који су јели сирово месо и ових ултрамодерних у скупим оделима, садржана је у томе што су први манкурте правили силом, од поробљених ратника, а ови други императивно захтевају да то чинимо сами са собом – добровољно и масовно! „Ми смо ваши пријатељи, и што год да учините ваша је ствар, и на вашу одговорност“. О томе ћу нешто шире рећи са становишта антиципативне шеме изложене у награђеној књизи још 2002. године, која се низом догађаја током последњих година систематски обистињује пред нашим очима.

У књизи сам својеврсни феномен уздизања керамичког мушког писоара у статус уметничког дела (познати перформанс Марсела Дишана) развио у парадигму, омогућава разумевање главних догађаја ХХ века: од бољшевичких револуција, преко судбине филозофије и друштвене науке у тој авантури, до пада Берлинског зида и постсоцијалистичке ере глобализације, с посебним освртом на судбину Србије у епохалном „тријумфу“ неолибералне најезде Империје на остатак света. Процес се једноставно може представити с два тока: први којим се безвредна ствар уздиже до узора вредности, и други, њему комплементаран, којим се све што је било вредно срозава до тачке безвредног. Ова два тока чине епохални процес писоаризације: све што је имало вредност, од националне културе до личног достојанства, а све што упадне у актуелну машину глобализације као последњег похода Империје у освајање света бива срозано до тачке безвредног писоара, у који може онда дословно речено да се врши свака врста нужде. Истовремено супротним током одвија се компензација изгубљеног, утолико што свакојако импортовано смеће, и оно што смо сами ценили као ниско, прљаво и зло, уздиже се до нивоа узора, нове вредности, праве ствари. У свему томе основну улогу има пар политичка моћ-медији, који чине машину попут парног ваљка за пеглање мозгова и дресуру људи.

Ова процедура сажето је изложена у 7. поглављу „Постмодерна концлогорологија или педагогија навикавања на Дишанову шољу“ (стр. 177, и даље). Парадигма Дишанове шоље је универзална: она може да буде дефиниција појединца, сведеног на ниво манкурта који мумла само једну реченицу: „Европа нема алтернативу“, или може да буде, нешто стилизованија шоља из које се пије оно што нам Империје и Европска унија сервирају, тако што морамо да клекнемо на колена, нагнемо се напред и испијемо садржај без бунта. А може да буде и цела држава.

На почетку педагогије жртва је имала етикету писаора, док то још није била. На крају, кад то постане – добија етикету новоевропског грађанина.

У тренутку када се забрањује „Атлантис“ изложена процедура је добро поодмакла, а сам чин забране један је веома важан прилог њеном остварењу до краја, путем осионе и кукавне забране. Забрана је кукавна, прво јер се крије њен аутор, а уз то, открива се да Управни одбор или Програмски одбор чине људи савитљиве кичме, који би ваљда требало да раде у циркусу.
У светлу антиципације изложене у књизи, везане за то да нас чека нова фаза концлогорологије по освајању Троје-Србије изнутра, од странака ДОС-а очекивао сам све и свашта, само не нешто добра за ову земљу. И зар нисмо и даље медијски затворени у концлогор, који се у међувремену проширио на још неке непослушне по свету, и зар није јасно да је под влашћу „демократских снага“ на делу и те како видљив програм с поглављима: Србија-Колонија-Депонија-… па Европска унија.
Пошто смо већ довршена колонија Империје и ЕУ налазимо се на степену одмакле депонизације. Већ смо увелико депонија: како празне сламе неолиберализма, измлаћене још пре једног века, тако и осталих треш идеја које нам импортују и кљукају нас, преко филмске продукције америчког пропагандног ђубрета на свим ТВ програмима, кич изјава западних нам пријатеља, до анахроних манира стараца, политичких актера изашлих из стаљинистичког шињела које су прву половину живота учили да заводе комунизам, а остатак живота проводе у завођењу либерализма, на подједнако глуп начин – претњама и забранама.
Уза све то, Србија је депонија уништене привреде, опустошених и у бесцење распродатих фирми с радним народом претвореним у гомилу просјака испод западне шаргарепе. Пљачкаши ове земље, дојучерашњи безгаћани, у стању су да нас у свом цинизму питају: „А, зар имамо другу перспективу осим европске!“
Ако кажем да депонизација Србије још није потпуна, онда то значи: прво, да су овакве забране, уз готово успостављен потпун медијски мрак, неопходан услов да се иста доведе до краја. У томе је улога те више него глупе мере, као што је отпор тој глупости услов да се Србија не угуши у смраду писоаризације.

Част забране и бешчашће позива

Истини за вољу, супротстављања су толико ретка да представљају ексцес, ето, на пример, у случају „Атлантиса“: Биљана Ђоровић

Данас бити послушан овој власти или неком њеном надобудном припаднику, више је од бурлеске и потврда да послушник нема елементарног самопоштовања. Једно је било забрана у време комунизма у име идеје, а сасвим друго је данас, када се ексцеси Империје и власт у Србији држе заједно још само под кишобраном епохалне бруке, и откако ЕУ посрће попут сипљивог коња с Вашингтоном на грбачи. Зато онај ко се повинује таквој одлуци или показује да је жртва страха у костима из времена титоизма, или да жртвује свој интегритет ради „пет минута“ власти, па било то и из уредничке или директорске столице.

Кулоарски позната чињеница да рвање због „Атлантиса“ у Радију траје више од годину дана, само сведочи да поред професионалаца патриота у Радију делује и огранак проусташког лобија (што је потребно јасно рећи), чији припадници делују и по многим телевизијама, радио станицама и листовима. Они отворено српски народ третирају као стадо, с мањим или већим степеном расизма, глумећи моралне јаничаре да се ко због тога не би побунио. Као логистичка подршка продужења рата против Србије мирним средствима, добијају нервне нападе кад чују да неко оспорава монтажу „Сребренице“, предаје КиМ, или отворено говори да је против геј и лезбо парада.

Они који би по вокацији требало да воде рачуна о достојанству ове државе, народа и националне културе, одавно су научени бежању у мишју рупу и дволичности, у страху да не буду проглашени за „српске националисте“, пази богати! Зато, под овом и оваквом антисрпском влашћу отворено и без зазора говоре – једино антисрби. И док се Срби интелектуалци стиде и плаше да се успротиве, ови се поносе што усред Србије могу храбро и смело да спроводе писаоризацију свега националног, од језика и културе, преко историје и традиције, до највиших институција државе и народа. Ова власт то омогућава доводећи до краја своју титоистичку тортуру, карикатуралну онолико колика је разлика између фарсе и бруке.

Полуанонимне особе које у Управном одбору седе само по партијској линији могу бестидно да тврде како се „злочини не смеју релативизовати“, а одавно немају смелости да више помену злочин над Србијом и народом 1999; у стању су да говоре о манијацима који брбљају о „запрашивању с неба“, а више не смеју да помену запрашивање Србије „осиромашеним уранијумом“; затварају нам уста пошто су их претходно затворили себи.

Ликови који ћуте о слоновима, а лове комарце су манкурти чији западни господари знају да их не треба чувати јер су добро „уштимовани“ да нас путем медијско-педа­гошко-пропагандне контроле одуче од своје традиције, историје, имена и корена, колективне и индивидуалне аутономне свести, културе, идентитета и интегритета, а у погледу потреба сведу на ниво желуца у арени тржишног животињског царства.

Из тог табора дошао је притисак за забрану „Атлантиса“, што није ни чудо јер им је као шареном друштву једини заједнички именилац антисрпство „увек, свуда и по сваку цену“, за које је „мрак“ свако ко не благосиља ђубре, како оно које сами медијски расипају, тако и оно које са Запада долази. А да углавном долази ђубре нема сумње.

Десило се да је предводник тог шареног јата човек у толико позним годинама да је више непристојно што уопште фигурише у јавности, у младости добар ученик стаљинизма и титоизма, против којих је био у средњим годинама у име изворно-казанског комунизма, да би на прагу девете деценије постао гаулајтер неолиберализма. Као професор међу студентима је остао најпознатији као пропагатор Марксових идеја о слободи штампе. Књижицом његових текстова коју је приредио („Вук Караџић“, Београд, 1971), стално је махао на часовима, што је континуирано радио и две деценије касније, као да је у њој видео своје животно дело. („Ко о чему, баба о уштипцима“.) Није ни чудо, јер му је научно дело за 40 година рада остало прескромно да би било видљиво, а камоли значајно. У зло доба, на прагу девете деценије живота, тај бивши омладински функционер с Голог отока, под руководством учитеља му Титовог џелата Јова Капичића, актуелног омладинца ЛДП-а, забрањује и шаље поруку а лà Сен-Жист: „Нема слободе за непријатеље слободе“.

Уз њега се јавио анонимус Жељко Ивањи, познат само по томе што у Управном одбору седи као члан странке за коју се више не зна јал’ јесте или није, такође препариран тип који је убеђен да су Срби у Сребреници починили злочин миленијума и да они који то доводе у сумњу могу да буду само злочинци које треба на време уклонити да „не трују свест грађана“.

Уз њих су чланови Управног и Програмског одбора РТС, знаменити по ћутању као знаку одобравања, само зато што је бивши млади џокеј с поповских леђа, у позним годинама прешао на грбачу целе Србије, изјавио да је „као слу­шалац незадовољан садржајем ‘Атлантиса’“. Па, зар да се због тога емисија забрани? Није му довољно што Србију већ јаше као најскупљи и најалавији посланик у њеној историји, него захтева да се радио програм прилагођава његовом укусу, па да му се „свиђа“. Ето, то је писоаризација! И нико да му каже: „Ма, дај, стари, јел ти то озбиљно?“ – него ћуте као у времену Титове страховладе. Само што овако нешто ни Тито није радио. Јахач Србије и њене слободне речи губи из вида да је то могао да изјави у својој кући, а да је на Управном одбору представник свих грађана који плаћају претплату.

Ако рачунају да ће им било ко поверовати да су ову забрану изрекли „у име демократије и професионализма“, онда само осведоче да су регредирали до нивоа политичке и сваке друге деменције, што је најчешће последица дрскости и ароганције. А често и старости.
Бити у друштву с њима, значи са собом учинити исто што су њима западни пријатељи већу чинили: срозати се до нивоа писоара у галерији Европске уније. Зато човек од интегритета може само да каже:

„Част је бити забрањен од вас, као што је брука бити с вама!“

Професионализам и његови последњи дани

Радио Београд 2 је кућа која је одувек пленила високим професионализмом, с већином новинара и аутора који само могу да служе на част и славу Радија у целини и овој земљи. Ово кажем на основу контакта с људима из куће у току девет година, на основу гостовања у преко 40 разних емисија. Управо због тога био сам запањен изјавом уредника Ђорђа Малавразића да је он реализатор забране и да се „у потпуности слаже“ с оценом Програмског одбора („Политика“, од 30. марта, о.г). „Ако неко из демократског дела јавности сматра да таква емисија треба да обележава Јавни сервис, онда треба да преслуша неки од снимака, па ће се лако разуверити.“Значи, грађани „из недемократског дела јавности“ то разуверавање не заслужују, без обзира на то што плаћају претплату. Но, на страну дискриминација, држимо се предмета. Да је г-дин Малавразић изрекао провидне псеудо разлоге за забрану, нарочито уз оно да се с одлуком „у потпуности“ слаже, јасно је сваком ко иоле има искуства са забранама из предмилошевићевског периода (јер их у време „Милошевићевог тоталитаризма“ није ни било). Бар да је изоставио оно „у потпуности“.

А зашто никад дотични из „демократског дела јавности“ у току годину дана нису тражили да дођу у „Атлантис“ и оповргну приче нас чудака и чаробњака? Тим пре што су у центрима „демократије“ помно слушали емисије и снимали их, као Удба у време Ранковића. Ово је логично питање, али је и наивно.
Прво, нису тражили учешће зато што немају шта да кажу аргументовано и чињенично засновано. Као паролаши плакатске свести, могу чињенице само да крију или да забрањују оне који њима аргументују, што ево сада чине.

Друго, гнусоба целе акције састоји се у томе што с њихове стране годину дана тече акција „сачекуше“, с циљем минирања „Атлантиса“. Уредница је врло често звала госте из њиховог табора, било да се суоче с нама или с њеним питањима. Редовно су одбијали и избегавали. Тако су израдили алиби, којим машу јахач попова унапређен у јахача Србије и кандидат за његовог посилног – а преузима и главни уредник: да, ето, у емисији није било оних „који друкчије мисле“?

А како стоје ствари везане за могућности „да се чује друга страна“ код перјаница професионализма? Ако погледамо медијску сцену, колико има радио и ТВ станица са којих се пљује по свему што је српско, с којих нас уче пузању пред Европом и Империјом, када одређени јаничарски листови и ТВ куће Србима пресуђују пре суђења, а поводом Хашима Тачија упозоравају да је „невин док се друкчије не докаже“, које ћуте о „трговини органима несталих Срба“, а вриште због сваке ситнице на основу које макар неком Србину у кафани могу да окаче нацизам и расизам, кад нас засипају телевизијском идиотијом и веселим простаклуком док земља одлази у мајчину, и тако даље, до бескраја, онда то није једностраност него је професионализам, јер се све ради по вољи и самовољи „демократске власти“? Шта мари што ни на једним од тих повода не могу да се појаве они „који друкчије мисле“.

„Атлантис“ је био изузетак јер је искакао из те унисоније и зато је скинут. Да не ремети хор безбрижног проевропско-америчког брбљања. Али, то једноумље је програмирано споља, као што је деведесетих био хаос разноумља; управо то је акција „Обруч“ која се довршава над Србијом, којом се свакој одраслој особи ставља шира око главе, да нам стисне и истисне мозак. Јахач Србије и његови ученици не само да против тога не смеју да писну, напротив, као успешни ђаци процедуре навикавања на Дишанову шољу, они весело, с ентузијазмом саучествују у том медијском мраку, своје бескичмењаштво претварају у врлину, антисрпство у доказ „културе“ и епохално достигнуће, дрскост и ароганцију у норме бонтона, а вољу троше у трагању за оним ко још одскаче од правила, да би га забранили.

Која ноћ, који век?

Да се на крају разумемо око још једне важне ствари. То што су у „Атлантису“ до сада гостовали људи, интелектуалци од интегритета, на распону од Едварда Хермана и Дајане Џонстон, преко Чомског до Мајкла Косудовског, као припадника мање групе – на светској сцени – коју није могуће корумпирати, и који Америци пред лицем држе огледало њене истине, а што наглашавају браниоци емисије, цензорима значи супротно. Та управо то су разлози за забрану. Један гост један разлог, по томе је емисија „Атлантис“ била јединствена, и није ни чудо што су актери износили листом фингиране разлоге. Оно што је нама за похвалу и понос, њима је на срамоту, пред својим западним менторима који су их већ добро научили да пузе. Наравно важи и обрнуто.

Ноћ о којој је реч је она у којој су се ДОС снаге заглавиле негде између 5. и 6. октобра 2000. године. И по њиховим сведочанствима, 6. октобар „још није свануо“. Они нас држе у тој својој ноћи која је само продужетак бившег предмилошевићевског мрака, „мутатис мутандис“, за коју је неопходно погасити светла преосталих слободних медија. Е, та ноћ заиста траје дуже – од једног људског века. Она је била прекинута милошевићевским периодом у којем су исти највише вриштали против тоталитаризма, да би се додворили западним менторима и награбили донације, а не због истине; каква истина, када је опозиционих медија било ко плеве. Као жртве своје ноћи ни не знају у којој смо историјској години, вратили су нас у 1948. годину свеопште пљачке земље и одстрела противника. Као санкилотерија они ни немају другог интереса до „у се на се и пода се“, у намери да великом пљачком постану сутрашња господа. Једино им још недостаје Голи оток за опоненте. Имају чак и в.д.управника, Титовог генерала Јова Капичића, ентузијасту који се већ јавно кандидовао за в.д.-а, а и његовог првог оперативца, јахача Србије и слободне речи. Да заврше како су почели, у одсуству мора и стена у њему, за сада морају да се задовоље Србијом као Проклетом авлијом. Да, ноћ о којој је реч дужа је од обичног људског века. И док њима, цензорима и моралним јаничарима, никако да сване 6. октобар, нама никако да сване дан који ћемо провести без њих и њихових сенки.

„Атлантис“ против Атлантиде

Акцијом забране која процедурално гледано одговара операцији „Обруч“, цензори не потапају „Атлантис“, него само стављају коцкицу у мозаик који све више открива да су и ЕУ и САД делови једне исте Атлантиде, одавно у фази прогресивног потапања. Нагнута је као Жерикоов „Сплав медуза“, поцепаних једара, на једној страни препуна весеља (вашингтонско-бриселске бирократије), на другој очаја и ужасавања (људи који су гостовали у „Атлан­тису“ и упозоравали, заједно с хиљадама демонстраната диљем Европе као весницима катастрофе пред вратима). Реч је о потапању Атлантиде европских вредности слободе и достојанства, које је за време Зида ширила и Америка из чисто пропагандних разлога. Посебно је Америка почела да тоне нестанком СССР-а, чију пропаст је тријумфалистички славила, не запажајући да је тада већ била у води до колена. Отада Америка, држећи немоћну ЕУ у свом загрљају тоне све више у исходима покушаја да се тријумфалистички наметне као господарица света. Њен лик алтернативе из времена Хладног рата, одавно је замењен стварним ликом глобалистичке милитаристичке Аждаје која нас лишава илузија!

Ништа од онога у чије име сте спремни да жртвујете Србију Европи као курви бога Зевса, више не постоји: то су само симулакруми. Она још има да понуди само јефтине ђинђуве, које јој је Зевс одавно даривао за утеху, после силовања, које је касније морала да призна за искрену обострану љубав. Зато, људски избор гласи: остати уз „Атлантис“, а не бити на Атлантиди која у својој ароганцији за своје потонуће. А њени домаћи мутанти манкурти сувише су мали, а препуни себе, безначајни, а успаљених сујета због западних миловања по глави, да би ишта од тога схватили. Они су научили да се смеју и подсмевају свему, свакоме ко је против њих. А кад им преврши, да забрањују. За то време, укроћени медији обављају споља и изнутра издиктирану улогу виолинског оркестра на Титанику који, онако везан за Атлантиду такође тоне, а зове се „Србија“. Слава нама с њима.

********

Ово је фантастичан текст професора Брдара, један од најбољих који одсликава укидање Атлантиса, са ширином и дубином разних аспеката који говоре зашто нам се догађа оно што нам се догађа, а догађа нам се, јер су многи наши „интелектуалци“ који су утицали на наш историјски пут формирани са широм на глави.

Данас, када треба да се емитује Атлантис у 17:00 , а и после тог термина, зовите овај број: 011/3229 653
и саопштите им:

„Вратите нам Атлантис, не плаћамо вас да нам укидате емисије које вилимо да слушамо.“

Петиција против укидања радио емисије АТЛАНТИС:
http://bit.ly/eYRzS3

На доњим линковима можете преслушати емисије из „Атлантиса“ у којима је гостовао часни и уважени професор Брдар…

Атлантис: Судбина Косова и Метохије
http://bit.ly/eFDpK0

Атлантис: Протест против академског националног самопонижења…!
http://bit.ly/fHXi32

Србијо, Срби, кажимо сложно резолуцији о Сребреници НЕ… или нас неће бити!!
http://bit.ly/dFKAv7

Србијо, када ћеш већ једном да кажеш: Доста?
http://bit.ly/i9KBeY

Професор Милан Брдар
http://bit.ly/ewZ7U5

О историјском и демократском значају 5. Октобра


Аутор: Ратко Крсмановић
30. септембар 2010.

Уз сваку годишњицу петооктобарских догађаја, неизбежан је заглушујући закључак мање-више свих лидера ДОС-а, како је по среди „велика историјска победа демократије, промена, те да је ДОС испунио своја обећања…“ Страни медији су писали да је „Србија поново пронашла своју душу“. Та „велика победа“ и „проналазак душе“ су отпочели у пламену највеће државне институције – Парламента, пламену државне телевизије, оружаним активностима тзв. кризних штабова и криминалних група, њиховим упадима у државне институције, управе и јавна предузећа. Пљачке су биле само колатерална штета. Обични учесници демонстрација нису могли ни претпоставити да ће њихови лидери постати инструменти у рукама Запада за разарање СР Југославије а потом и Србије.

Продаја заводљиве приче о хипер срећној будућности у коју нас воде већ 10 година, није више убедљива ни за саму структуру ДОС-а.

вештина обмане

Нису била делотворна ни накнадна дисциплиновања непослушних. Извођачима радова на петооктобарским догађајима, заглибљеним у амбијенту корупције, подвала, афера, медијских цензура и манипулација, за даље трајање и пут „демократизације“ био је потребан и 6. Октобар у виду ванредног стања како би се звезде револуције лишиле сваке евентуалне сметње или неповерења у народу. „Ово је шести октобар, ово је нешто што је Србија очекивала“, пенио је од јарости и гнева током ванредног стања лидер ДОС-а и принц револуције Владан Батић (интервјуу за Блиц, 7. април 2003). Међутим, чак ни прагматични Запад није могао дозволити толику количини кршења људских права и суспензију демократске фасаде од стране „ватрених револиционара“ а у виду акције „Сабља“, осмишљене за обрачун са „непријатељима“. Ипак, у народу је остао страх као најсмртоноснији вирус који се ширио медијима. Био је то ефикасан начин да се скрши свака снага колективног деловања и жеља да се бране идеали правде и слободе. Наши ватрени присталице револуције, ни данас не губе наду у могућност репризирања француских одмазда и гиљотина од пре 200 година и новог револуционисање српског друштва. „Сада је јасно да 6. октобар никада није свануо и да посао мора да се уради до краја“ (Владан Батић у изјави Куриру, 5. октобар 2004, стр. 5).

Да бих се лишио евентуалног субјективизма у оцени ових догађаја и последица које су уследиле, послижићу се само неким подацима из књиге „Игра сенки“ Тима Маршала. Из његове књиге, која је својеврсна хронолологија припреме и извођења пуча у тадашњој СР Југославији, постаје јасно да је Запад пројектовао, финансирао и непосредно руководио петооктобарском “револицијом”, а потом обилато наплатио своју улогу кроз економску, финансијску и свестрану колонизацију земље. Наравно, рачуни се и даље испостављају. Запад је омогућио да сами, непосредни извођачи радова на њиховим пројектима колонизације наплате своју “револуционарну” улогу. Док се Маршал хвали улогом страних обавештајних служби на Балкану, улогом Запада у акцијама “Бљесак” и “Олуја”, наоружавању и обуци ОВК, овдашњи медији су заокупљени спровођењем агитпроповске политике ДОС-а и поданичког сврставања у ред асанатора поља злочина Северноатланске алијансе, покушавајући да прикрију или игноришу наставак НАТО злочина који се одвијају према нашој земљи и нашем народу, почев од даље разградње државе, злочина пред илегалним хашким трибуналом где се покушавају сакрити њихови почињени злочин против мира као родно место свих каснијих злочина и изместити одговорност на друге стране. О пучистичком карактеру ових догађаја говори сам Маршал на крају књиге, износећи податак да је Велимир Илић с колоном возила од 22 километара понео оружје и повео паравојску као и тим кикбоксера, што је “личило на државни удар”.

У поменутој књизи, уредник и новинар „Скај њуза“ нас обавештава о дугогодишњим припремама за “рушење режима у Београду”, те да су завршне припреме одржане у Лакташима код Бања Луке, као и да су се тада састали представници британске обавештајне службе МИ6 и наше војне обавештајне службе. Британци су добили уверење да се војска неће мешати у предстојеће догађаје и да неће пуцати у народ уколико буде бранио “демократски изабрану владу”.

Између бројних података он наводи да су стране обавештајне службе, пре свега британске и америчке, а затим и немачке, уложиле 60 милиона долара у независне медије, од 1997. године, потом у Отпор, а на крају, после НАТО бомбардовања 1999. године, у српску опозицију да би им помогли да с троне збаце Слободана Милошевића. Да то није успело 5. октобра, следећа прилика би се указала тек за неколико година, сматра Маршал.

лепо упакована лаж

Данас, чак и већини учесника ових догађаја, ношених обликованим уверењем о неопходности промена, постаје јасно да се иза деморатске фасаде крије намесничка, уцењена власт и корумпирана државна управа, која непрекидно арчи оно што је остало после похаре мултинационалних корпорација, не питајући за цену и последице. У исто време владајућа коалиција и даље понавља изанђалу паролу како је главни циљ њене политике улазак Србије у Европску Унију, шта више, “без алтернативе”, што заправо значи континуирано спровођење колонијалне и окупационе политике запада. Свако разумно и стварно развојно решење превазилажења заосталости, очувања интегритета, спречавања корупције и подела у друштву, условљено је тзв. релном политиком, односно прихватањем решења која диктира Запад.

Дакле, Запад јесте пројектовао и финансирао нашу “револуцију” да би потом вишеструко наплатио своју улогу кроз уништавање домаће привреде, образовања, система вредности, одбране, окупацију земље од стране мултинационалних компанија и банака које суштински данас владају Србијом. Истовремено, Запад је омогућио да већина ликова из галерије заслужних револуционара наплати своје услуге, који су иствремено били најдоследнији реализатори пројекта темељног разбијања најпре Југославије а потом и Србије. НАТО трупама су широм отворена врата и сви војни ресурси , отима се Космет, прети Санџаком И Војводином, гази се Република Српска… Ми ћемо све то бранити свим средствима само не и војним, што у преводу значи да и нећемо ништа бранити.

Историјски посматрано, заиста би се овај период могао сврстати у онај део политичке историје у коме Србија није одлучивала о својој судбини. То и није нарочита новост нити откриће јер је у таквом стању односа и решења Србија живела већи део свог живота. Међутим, сама историја није тако егзактна наука где постоје строге формуле и решења, али ни једно објективно сагледавање односних догађаја неће моћи избећи оцену о деструктивности И штети нанетој Србији и српском народу током и након петооктобарске револуције. Намесничка власт јесте испунила обећања, али, коме И за кога?! У амбијенту подвала, афера, превара, манипулације, медијских цензура, увожења разних трендова и вреднсти страних овдашњој култури и традицији, просечном грађанину остају недокучиве или недовољно разумљиве последице овакве „историјске победе демократије“. Остаје недокучива, поред свих „транспарентности“, грабеж плодова рада грађана Србије, природних ресурса, изврнуте колевке нерођене деце, гњечење слободољубиве и патриотске свести. Замагљена је слика, да је снага ове власти на туђим ногама, да је семе српског живота у туђим рукама.

Сергеј Кара-Мурза о Србији: Извоз револуције


Аутор: Пајо Илић

Поглавље књиге Сергей Кара-Мурза: Экспорт революции
Поглавље 5. Србија-2000: свргавање Милошевића

До краја 1980-их година СФРЈ земљу од шест одвојених република и две аутономне покрајине, у којима је живело 25 етничких група, које су исповедале много религија – била је пример стабилног устројства међунационалне заједнице. Њена привреда је систем који је постао познат под називом „самоуправљање“ достигла ја свој најразвијенији облик у Закону о Раду 1976 године, у складу са којим се средства за производњу и други главни ресурси нису сматрали државном својином (као у СССР), него друштвеном својином.

Међу њеним достигнућима је био ниво писмености, подигавши се од 55%  1953 године до 90%  1986 године, смањење смртности деце која је опала у том периоду од 116,5 на 27,1  на 1000 рођених, бесплатне медицинске услуге и образовање.

До средине 80-их година Југославија се, као „земља дисидент“ у социјалистичком лагеру, у односима са Западом користила целим низом привилегија. Заокрет врхушке совјетске номенклатуре, који је ушао у отворени стадијум с доласком Горбачова, изменио је тај положај.  Југославија је сама постала за Запад „отпадничка држава“ и објекат рата.

Већ 1984 године администрација Регана је израдила тајни документ „Политика САД у односима према Југославији“ (NSSD 133), у којем се предвиђа „тиха револуција“, а затим интеграција Југославије у неолибералну економију „слободног тржишта“. До 1989 г. Југославија је акумулирала велики дуг према ММФ и Светској Банци, и ММФ је захтевао провођење структурних реформи југословенске економије са наглим смањењем трошкова на социјалну сферу, принудној приватизацији и замрзавању зарађених плата. У току 1 године (1989-1990) у индустрији је било отпуштено око 600 хиљада југословенских радника.

После карактеристичног за 1960-1970 г. просечног годишњег раста БДП за 6,1% , од 1990 г. је почео његов годишњи пад за 7,5%. Пад индустријске производње 1991 г. је износио 21%. По захтеву Светске Банке отпуштено је још 1,3 милиона радника – половина радног становништва земље. Изазвана од стране ММФ криза је створила економску ситуацију која је у пракси рашчистила пут за  отцепљење Словеније и Хрватске од Југосалвије у јуну 1991 г. (словеначки аутори пишу, да је „подршка радикалном одвајању од Југославије била условљена пре свега прагматичним, а не „идеолошким“ факторима“). После њих су следиле Босна и Македонија. Оставши у једној федерацији Србија и Црна Гора одбијају ултиматум ММФ, принцип „штапа и шаргарепе“ овде није функционисао, није успело провести „тиху револуцију“, и 27 јуна 1991 г. у Југославији је почео грађански рат.

После распада Југославије (СФРЈ) само је Србија стајала на путу плана Запада за укључење Балкана у економски модел, планиран за њих у Новом светском поретку. Привреда Србије је остала у значајном делу социјалистичка, са друштваном својином у крупним и средњим предузећима. Србија и Црна Гора су имале и значајне залихе минералних ресурса, које су привлачиле западне корпорације. Рудник Трепча на Балкану располаже залихама злата, сребра, олова, цинка у угља укупне вредности више од 5 милијарди долара.

За потчињавање Србије искориштен је широк арсенал економских, субверзивних и војних средстава: сурове санкције, подршка наоружавању сепаратиста интензивно бомбардовање оружаним снагама НАТО са следећом окупацијом Косова. Велики и чак новаторски програм за припрему слома Србије постало је циљано деловање на масовну свест како у самој Југославији, тако и у целом свету.

Тај програм је ушао у историју као сатанизација срба.

Важну улогу у убеђивању западне публике у суровост срба играло је фабриковање „по методи доктора Гебелса“ фотографије „српског логора“ у Трнопољу (Босна), направљене из видео записа 5 августа 1992 г. новинара британксе телевизијске компаније ITN (Indeрendent Television Network – аналог руског НТВ) под руководством Пени Маршала.

Фотографије су пропраћене тачним подацима: измождено лице иза бодљикаве жице припада босанском муслиману Фикрету Алићу, он је разговарао са новинарима, пружио им је руку кроз бодљикаву жицу. Та фотографија „српског логора“ је 1992 г. обишла сву западну штампу. Тај „фотодокумент“ је разматран у Конгреесу САД и постао формални повод и оправдање за САД, да заузму отворено антисрпску позицију за време рата у Босни.

У фебруару 1997 г. у једном левичарском часопису у Енглеској изашао је чланак, у којем су изложене околности снимања таквог  кадра. По случајном подударању, друга група новинара је направила тамо снимке, и имала видео записе, дело групе Маршала. На њима је био насликан не „логор смрти“, него пункт окупљења избеглица, смештених у згради школе. Ограда од бодљикаве жице је одвајала школско двориште од цесте и била подигнута још пре рата да деца не би истрчавала на пут. Новинари су „затворенике-муслимане“ снимали кроз ограду – а могли су је заобићи и снимити их прсто као неке који се одмарају на свежем ваздуху. Улаз и излаз из жицом ограђеног простора били су  слободни, и чак на другим кадровима из видеозаписа ITN, који нису емитовани, видљиво је да „затвореници“ пролази кроз ограду или је обилази. Те су кадрове пронашли сарадници левичарског часописа и поставили на Интернет. Аутор тог чланка је оптужио телевизијску компанију за манипулацију. А ова је часопис тужила суду „због клевете“.

Затим је „сатанизација“ срба била постављена на широко комерцијалну основу. Власти Хрватске, Босне и Херцеговине, а такође и албанска опозиција Косова заједно су унајмили пиар фирму „Ruder-Finn Global Public Affairs“ за вођење антисрпске кампање са циљем дестабилизације Југославије. У априлу 1993 г. директор те фирме Џејмс Харф је дао интервју Жаку Мерлино са француског ТВ канала TV-2. Хвалио се тиме како је његовој форми успело да створи антисрпско расположење у јеврејском јавном мнењу, приписујући србима кривицу за погибију јевреја. Рекао је: „У хрватским логорима је нестало десетине хиљада јевреја, тако да  код јеврејских интелектуалаца и организација постоје сви узроци за непријатељство према хрватима и босанским муслиманима. Наш задатак се састојао у томе да изменимо тај однос, и нама је то изванредно успело“. Кривица за погибију јевреја је пребачена на српску страну. Исфабриковане и публиковане под фирмом лажних фотографија српских „логора смрти“ биле су у тиражним западним мас медијима.

Касније снаге ОУН нису могле наћи никаквих доказа постојања тих „логора смрти“. Репортажа о „логорима силовања“, које су тобоже држали срби, такође су се показала исфабрикованом. После окупације Босне од стране ОУН нико није изјавио о било каквим знацима постојања таквих логора или медицинских докумената о „таласу трудних жена“, о којима су извештавали западни мас медији.

Кампања сатанизације срба током 1993-95 г. представљала је велики експеримент манипулације свешћу западног малограђанина. Објављена је чак и серија важних чланака, посвећених „сатанизацији“ срба као технологија. главни њихов закључак је био овакав: ако се реч „србин“ непрекидно и често смешта у негативан контекст (једноставно укључује у опис догађаја и у окружује непријатним епитетима), то ће се код читаоца или ТВ гледаоца, независно од њихове позиције створити одбојности према србима. Осим тога, не треба, разуме се, давати приступ пред телевизијске камере ником од срба – сваки разуман људски говор, који су изрекли срби (чак и на споредну тему), халуцинацију укида.

Као показатељ вештачки створене одбојности према србима навођена су два догађаја и реакције јавног мнења на њих (премда је сличних догађаја било поприлично). Први је – јединице ОУН на територији Српске Крајине, заузетој од хрвата, масовне гробнице српских цивила које су бојовници убили током операције „Олуја“.

Истраживање су водиле две независне комисије – Мисија посматрача Европске уније и група експерата ОУН за права човека. Како је изјавили дописнику „Гардијана“ истакнути дипломата (који је желио да остане анониман). „извештаји те мисије нису објављени – пошто су хрвати савезници Запада“. Тај дипломата, чије име новине нису навеле, појашњава „Постоји нешто слично пакту са Хрватском не отварати ту пандорину кутију“. Слични и чак неупоредиво мањи злочини срба изазивали су у то време на Западу бурну реакцију моментално бомбардовање из ваздуха. У датом случају реакција западних политичара и штампе није уопште било. На тим аргументима социолози су забележили чињеницу постојања одрживог двоструког стандарда у јавном мнењу.

Други догађај, на који су обратили пажњу социолози, обнародовали почетком 1996 г. у тој чињеници, да су американци дотурали босанским муслиманима оружја у вредности 300 милиона долара, које је асигнирала Саудијска Арабија. Дотурале су кршећи тиме ембарго ОУН, који су американци управо били дужни да штите и контролишу. Те тајне испоруке оружја су почеле већ за време Џорџа Буша (старијег) за припрему рата у Босни, али су пуни замах стекле под Клинтоном. Испоруке су вршене преко Хрватске, која је саучествовање у тој операцији наплаћивала добијањем половине оружја. Понекад су у случају потребе авиони тајно ноћу летели у Тузлу, Изетбеговићу. Да је откривена чињеница кршења ембарга у корист срба, то би изазвало огроман међународни скандал и репресије против срба – уз одобравање читаве западне публике. У датом случају није било никакве реакције.

„Прекретница“ у одлуци НАТО да почне рат против Југославије 1999 г. постало је тзв. „масовна убиство“ у Рачку (Косово). По листу „New York Times“, амерички дипломата Виљем Вокер је довезао са собом оперативну групу агенције „Асошијетед прес“ на место, где се  по његовим речима десило масовно убиство 45 албанаца од страен српске снага безбедности.

Француски листови „Mond“ i  „Figaro“ довели су у сумњу његову причу. Европси експерти касније нису могли наћи доказе масовног убиства у Рачку. Француски ратни дописник Рено Жирар је писао: „Што више од свега изненађује, је то што, је тај материјал поремећених оператора  АП, на радикалан начин противурече оптужбама Вокера“. У јануару 2004 г. фински патологоанатом Хелена Ранта, која је водила истрагу тог случаја, изјављује, да су у Рачку погинули и албанци, и србски припадници снага безбедности. Експерти-криминолози сматрају, да тела нађена у Рачку припадају онима, који су погинули са обе стране за време борби између српске полиције и косовске ослободилачке Армије. Х. Ранта изјављује, да рад Хашког трибунала (процес против Слободана Милошевића) обилује толико грубим прекршајима да не подлежу никаквом опису.

У јуну 2000 г. међународна група правника се окупила у Њујорку и прогласила војне и политичке лидере кривим за извршене ратне злочине против Југославије у периоду од 24 марта  до 10 јуна 1999 г. Главни окривљени у том процесу је бивши Главни јавни државни тужилац САД Ремзи Кларк. Представљени су материјали, који доказују  унапред смишљен избор цивилних циљева приликом бомбардовања београдске телевизије, колоне избеглица и кинеске амбасаде. У то време западни мас медији много пажње су поклањали процесу над Милошевићом, у њима није било помена о Клинтоновом нарушавању америчког законодавства приликом вођењу рата у Југославији.

Рат НАТО против Југославије 1999 г. по свом значају као део програма успостављања Новог светског поретка далеко превазилази оквире других регионалних ратова. Као прво, САД отворено изјављује, да је реч о рату усмереном на преуређење света – рату цивилизација. Н. Чомски наводи у наслову чланка прегледа у „New York Times“ (4. априла 1999 г.): „Нови сукоб Истока и Запада“. У том програмском чланку је речено: „Демократски Запад, његове хуманистичке инстинкте шокира варварска суровост срба“. Овде нема уобичајених идеолошких прикривања модерног   XX века, произашао је преврат према претходном расизму – хуманизам и демократичност представљени су као инстинкти, као природни квалитет западног човека, који је уредан човек. Православни срби, напротив, немају те инстинкте, њихови инстинкти су „варварска суровост“.

Агресија против Југославије требала је постати преседаном зато, да би узаконили одступање САД од главних норми савременог међународног права – принципа суверенитета и немешања у унутрашње послове државе. У замену је покренута доктрина „хуманитарне интервенције“, која даје НАТО право на ратна дејства против сваке земље, где су „нарушена права човека“. Правно признање те доктрине је прекривено, међутим она се реализује по „праву јачег“.

При том агресија НАТО није оправдана никаквим иако чак лажним, али споља рационалним аргументима, пошто су од самог почетка и експерти и званичници ОУН упозоравали, да управо та агресија доводи до праве хуманитарне катастрофе. У својом обраћањима на телевизији Клинтон изјављује, да, почињући бомбардовање Југославије „ми штитимо наше интересе, штитећи наше вредности и доприносимо учвршћивању мира“. Бомбардовања су довела до изласка са Косова 350000 избеглица, и, у складу са изјавама Управе ОУН за избеглице, изложили су опасности животе десетина хиљада њих.

Н. Чомски, који скрупулозно сакупља сличне случајеве одступања од рационалности политике САД, пише о томе, како је дао објашњење бомбардовања Југославије 1999 г.: „Тезе за свакодневну употребу потврђује, са је САД било потребно нешто учинити: просто нису могле оставити равнодушним постаће у то време, како се на Косову настављају злочини. Тај аргумент је толико апсурдан, да га је чак некако чудно и слушати. Претпоставимо, да видите, како се на улици врше злочини, и схватате, да не можете ћутати и стојати са стране – због тога ви узимате аутоматску пушку и убијате све учеснике датога догађаја: злочинце, жртве, сведоке. Требали би то прихватити као разумну и морално оправдану акцију“.

Осим директних ратних дејстава, важно оруђе у арсеналу Запада за разарање Југославије су били и политички атентати. 8 јула 1999 г. САД и Велика Британија су објавиле да се њихове специјалне команде већ тренирају за операције  отмице такозваних ратних заробљеника и председника Милошевића – Државни департмент  САД је чак објавио и награду од 5 милиона долара за његову отмицу. Убијено је неколико чланова југословенске владе (укључујући министра одбране Павла Булатовића) и познате политичаре који су заузели антизападну позицију. Први који је постао познатим је западни план атентата на председника Милошевића био је направљен 1992 г. тај план је касније обнародовао Ричард Томилсон, бивши радник британске обавештаје службе „Ми-6“.

Велики напори за разбијање федерације су чињени на отцепљењу Црне Горе од Србије. Њен председник Ђукановић је водио курс изласка из Југославије, давши на знање, да ће форсирати одвајање, ако председник Милошевић буде реизабран на нови мандат. Чак је изјавио да сматра од „првостепаног значаја“ за Црну Гору да приступи у НАТО – који је бомбардовао његову земљу пре свега годину дана.

Међутм већа половина становништва Црне Горе је била против одвајања, и сваки корак у том правцу био је рискантан. Спремао је раздор, Ђукановић је скупио више од двадесет хиљада „специјалне полиције“ са противтенковским наоружањем и артиљеријом. Њу су обучавали западни специјалци. Конфликт у Црној Гори дао би НАТО изговор за инвазију. План интервенције је био спреман већ октобра 1999 г. Званичници САД изјављују, да су друге чланице НАТО такође сачиниле планове инвазије.

Приредили су и провокације. 31. маја 2000 г. убијен је Зоран Зугић, саветник председника Црне Горе Ђукановића по питању безбедности. Западни политичари су за то окривили Милошевића, иако би му то убиство недељу дана пре избора у Црној Гори било крајње некорисно. Запис телефоског разговора између шефа америчке мисије у Дубровнику са чиновницима Државног департмента САД, америчке привредне групе у Црној Гори и Агенције за међународни развој директно указују на саучесништво ЦИА у том убиству. Прес-конференција у Београду, на којој је демонстриран тај запис, је била у потпуности игнорисана у западним медијима.

Прочитај текст до краја →

%d bloggers like this: