Мирослав Лазански кад би био председник, како се (не) брани Косово, о територијама (Уб – Трибина)


Мирослав Лазански кад би био председник, како се (не) брани Косово, о територијама (Уб – Трибина)

Линк ка видео прилогу на YouTube
Видео прилог можете скинути преко овог сајта.

Клетва Кнеза Лазара… Преци нас посматрају…

Линк ка видео прилогу на YouTube
Видео прилог можете скинути преко овог сајта.

Мирослав Лазански – комплетна трибина 02.04.2013

Линк ка видео прилогу на YouTube
Видео прилог можете скинути преко овог сајта.

Конференција алтернативних медија: Ослободите ухапшене


У среду, 13. октобра 2010. године у Међународном прес центру (Кнез Михаилова број 6) у Београду у 11, 55 часова (пошто је стварно и више него пет минута до 12) одржана је конференција алтернативних медија под називом “Апел за ослобађање свих ухапшених и нови друштвени договор”.

На конференцији су говорили:

  • Владан Глишић, Српски сабор Двери
  • Драгомир Анђелковић, недељник Печат
  • Жељко Цвијановић, Нови стандард
  • Александар Павић, Национални клуб Видовдан
  • Душан Ковачев, Фонд Слободан Јовановић
  • Ненад Вукићевић, Српски националисти

Ове презентације преузео сам са: Видовдан магазина

Владан Глишић – Српски сабор Двери

Драгомир Анђелковић – недељник Печат

Жељко Цвијановић – Нови стандард

Александар Павић – Национални клуб Видовдан

Ненад Вукићевић – Српски националисти

Душан Ковачев – Фонд Слободан Јовановић

Све ове презентације можете скинути пратећи ово упутство.

Издвојићу само неке најбитније детаље из говора ових људи, остало ћете сазнати гледајући презентације.

Владан Глишић је напоменуо да се кроз разговоре са људима, приликом одржавања породичне шетње 9-ог октобра, осећа велико незадовољство и бес народа овом влашћу, сви се слажу да нешто озбиљно мора да се мења.
Прави хулигани седе у власти, а милиони Срба су због њих бачени на маргини због њиховог отвореног антисрпског става и распродаје државне територије! Грађани Србије су доведени до најгореег сиромаштва, хаоса и апатије, јер својоим неолиберарним концептом, концептом мафијашко-партијског механизма, урушили су сву индустријску производњу, све су распродали, и сада како рече Драгомир Анђелковић, продају отпатке отпадака. Још за време санкција имали смо већу индустријску производњу него сада у „слободи“ и „слободном тржишту“.

Прави хулигани седе у власти која је организовала геј параду. У поворци са министром Чиплићем шета и холанђанин Франк ван Дален који се залаже да на геј парадама учествују деца од 12-16 година. На геј паради у Амстердаму 2007. возио се у једном чамцу са дечацима од 12-16 година, које је користио за “самопослугу”. Мајка једног од тих дечака  оптужила га је за злостављање свога детета, тако да је он оптужем за педефилију. Министар Чиплић је упозораван на то, али и поред тога он бестидно предводи колону, и у име државе промовише предофила и педофилију.

Да ли су то те  „различитости“ које треба да прихватимо у име тзв. људских права?

Да се укаже да ти млади људи, који су будућност Србије, нису хулигани него понос Србије, издвојићу једно речито Павићево сведочење, пошто је био на том протесту, у протесној литији са одређеном групом људи, која се пробила кроз 2 прстена полиције, али није и кроз трећи. На челу те литије био је свештеник и човек који је носио крст. После отприлике два ипо сата нашли су се на углу Ресавске и Булевара краља Александра, где се водио прави рат. Ту је неколико стотина младића, чија су лица била прекривена капуљачама, каменицама и молотовљевим коктелима, потискивало један велики шпалир жандармерије. Затим је та мала група ушла између сукобљених страна, свештеник је високо подиго крст.
Кад су младићи то видели, одмах су престали са каменовањем, више није бачен ни један каменчић на полицију. Затим су неколико младића спустили капуљаче, пришли су свештенику и упитали га:

„Оче, стали смо, шта сада предлажете?“

По речима Павића:

„Свештеник није могао да им каже то, зато што он не одлучује о свему томе.“

Шта то говори?

То говори да ови млади људи нису хулигани, да поштују ауторитет, постоје вредности који они цене и уважавају, они справом бунтовнички протествује против државе која их само сатанизује и вређа. Од њих прави губитнике нудећи им празна и лажна обећања да ће им бити боље тек кад уђу у Еврпску Унију. Не траже они нигде да уђу, већ посао у Србији да би стварали породице и издржавали их од свог рада. И поврх свега, режим долива уље на ватру, нудећи им педере, лезбејке, и педофиле, уместо да им нуди  запослење. А баш су им са педерима, лезбејкама и педофилима показали како се „ствара“ породица, и то у најтежим временима за нас, када нас сатире бела куга.

Треба одах да се ослободе младићи који нису пљачкали и немају криминалан досије, а ако су нешто скривили, нека се бране са слободе.

У прилог томе, навешћу неке индикативне детаље које је изреко такође Александар Павић.

Он је подсетио на апсолутно амнестирање свих оних који су учествовали у паљењу Скупштине 5-ог октибра 2000-те, чак су унапређени на одређене друштвене положаје!

У нередима 9-ог марта 1991-ве, Београд је страдао још више, више је било штете и више је био опљачкан. Али тада је „млада демократија“ предвођена једним кардељевим четником тражила да „сви, сви, сви“ буду ослобођени, а сада оне који с правом протествују против њих називају хулиоганима.

Петооктобарци су 2001-ве године амнестирали неколико стотина шиптарских теротиста, а сад би да стрпају у затрвор нашу будућност, нашу омладину. Зар се они уопште и могу поредити са доказаним шиптарским терористима, убицама Срба, који су пуштени на слободу?

Ако ова власт не ослободи те младе људе, они који су евентуално нешто згрешили браниће се са слободе, ова група патриотских организација покренуће кампању скупљања потписа по читавој Србији да се младићи пусте на слободу. Својом кампањом ће обићи читаву Србију, упознаће народ да се на геј паради нису промовисала никаква права, него мржња према Србији и њеним младим људима.

Сви ми то знамо, и ми грађани, и ови људи што воде све патриотске организуације, сазрело је време, више него икад, да се све… све… све… патриотске органозације организују у једну Патриотску Организацију Србије (ПОС) да као такви дођу на челдржаве, УЈЕДИЊЕНИ.

За разлику од ДОС-а, они ће се ујединити да дигну Србију из блата, ситне разике у програмима требају се занемарити, јер у овим најкритичнијим моментоима за Србију, постоји само један интерес, интерес око спаса од пропасти и уништења српског народа, нашег идентитета, економије, историје, морала, државе.

У ПОС-у никако не треба укључити ни једног јединог човека из „опозиције“, из било које странке, они су само посматрачи властодржачког убијања Србије. Од њихове испразне реторичке критике и оптуживања режима грађани и народ Србије немају ништа, већ од организованих акција окупљања грађана у легитимне и мирне протесте за смену режима, то ова килава паразитска опозиција не ради.

ПОС да смени ДОС, то треба Србији…!

Атлантис: Протест против академског националног самопонижења…!


У најновијој емисији Атлантис коју води и уређује госпођа Биљана Ђоровић било је речи о једној конференција која је још у току. Конференција је почела 17-ог јуна а завршава се 19-ог, и у организацији је „Центра за етику право и примењену филозофију“, српског филозофског дрштва и београдског универзитета. Назив те конференције је: „Асиметрични ратови међународни односи и теорија праведног рата“. Ова конференција је у ствари део пројекта „Међународно право и етика“ чији је серијал почео да се организује од 1998-е године.

Пре него што кажем неку реч о томе, да вам кажем да су гости Атлантиса били Професор др Милан Брдар који је редовни професор Универзитета, научни саветник Института друштвених наука, Београд и бивши председник Српског филозофског друштва (1997–2000). Други гост је био Бранко Тркља, бивши повереник владе Србије за Косово и Метохију, а данс председник српске националне организације „Слободари“.

Професор Милан Брдар: Јавни протест против академског на
ционалног самопонижења…!

Скини аудио клип (36 мб.)

Као што сам већ рекао серијал тих конференција почео је још 1998-ме године са циљем да се разбију санкције, да се афирмише наша наука на западу одакле долази организована антисрпска пропаганда. Оснивачи те конференције су Александар Јокић професор на Portland State University, USA и професор Јован Бабић са филозофског факултета у Београду. Професор Брдар је био учесник три конференција и то од 2000-те до 2003-ће. Све би било добро, да конференција од 2004-те није попримила потпуно другачији ток, тако да је професор Јокић напустио тај пројекат, а нарочито је скандалозна ова садашња конференција која се организује, тако да су професори Милан Брдар и Александар Јокић у име српског филозофског друштва упутили јавни протест против академског националног самопонижења, којег можете прочитати овде.

Сама конференција има интердисциплинарни карактер, што значи да треба да буде паритет у учесницима, колико страних толико и домаћих. По речима професора Брдара, паритет је обезбеђиван, све до садашње конференције, нарочито у Београду, јер за конференције у Америци није било довољно средстава да се обезбеди пун паритет. Међутим, ова садашња конференција у Београду организована је са 14 страних учесника, готово да нема ни једног домаћег учесника. Да поновим оно што се већ зна, јер је вест већ отишла у етар, од 14 учесника њих три су се залагали за бомбардовање Србије, а једном од њих Мајклу Волцеру (Универзитет Принстон, СAД) који се страсно залагао за бомбардовање Србије већ је додељен почасни докторат који је и најављњен, а иницијативу за то је покренуо декан политичког факултета у Београду Илија Вујачић.

Ово је невиђено академско и национално самопонижавање, јер те „хуманитарне интервенције“ које се желе и на научној основи довести у домену такозуваног „праведног рата“ су на примеру Србије, односно тадашње Југославије, чиста брутална нелегална агресија која није била одобрена од Уједињених Нација! Та агресија има геноцидно-екоцидни карактер, уништавала се привреда земље, нафтна постројења, њена инфрструктура, природа, погинуло је преко 2000 невиних цивила, НАТО армада нас је засула пројектилима са осиромашеним уранијимом, што је забрањено конвенцијама о ратровању, и све то због наводно једног човека, Слободана Милошевића?!!

Има ли нешто горе од тога да се поред свог тог зла којег нам је нанела Америка и НАТО пакт, још и једном Мајклу Волцеру додели почасни докторат, филозофу који не само што се експлкицитно у својим изјавама залагао за бомбардовање Србије, већ је и своју струку филозофа злоупотребио оправдавајући НАТО интервенцију што има посебну тежину!

Доделом почасног доктората Мајклу Волцеру:

ми као жртва те монструозне НАТО агресије заправо у невиђеном мазохистичко националном и академском самопонижавању, дајемо у ствари легитимет тој агресији и злочину, говорећи тиме у понизном самопотчињавању агресору да је и требао да нас „хуманитарно“ бомбардује, јер ми смо ваљда некакав „хуманитарни отпад“… „колатерална штета“!

А погледајте само како на најоштриује протесте професора Милана Брдара и Александра Јокића одговара декан политичког факултета у Београду, Илија Вујачић, који је и покренуо иницијативу да се Мајклу Волцеру додели почасни докторат:

“ Мислим да је то у равни дневне политике и не желим да коментаришем те оптужбе. Мајкл Волцер је највећи живи политички филозоф и додела почасног доктората ће подићи рејтинг Универзитета у Београду у међународним оквирима. О свакој личности могу се извести контроверзе, али професор Волцер није био идеолог НАТО бомбардовања Србије, већ такав поступак није осудио „

објашњава Вујачић.

Пазите која скандалозна изјава за јавно мњење, све нас третира ко ретарде! Па наравно човече да није осудуио НАТО бомбардиовање, он се залагао за њега! И све ово ће по њему подићи рејтинг универзитета?!

Није ово крај да нас овако понижавају, ако се не побунимо, јер овакви типови су безобзирни…!

………………
П.С. Потпишите Листу подршке професорима потписницима јавног протеста против академског националног самопонижења

Српско филозофско друштво: Јавни протест против академског националног самопонижења…!


Објављујем коначну и ауторизовану верзију јавног протеста против академског самопонижења. Потписници протеста су

Прф. др Милан Брдар
и
Проф. др Алекксандар Јокић
…………….

Универзитет у Београду
Ректорат

Српско филозофско друштво
Медији

ЈАВНИ ПРОТЕСТ ПРОТИВ АКАДЕМСКОГ НАЦИОНАЛНОГ САМОПОНИЖЕЊА

Ми, доле потписани, овим путем прилажемо свој најоштрији протест због акције довођења осведочених непријатеља ове државе и нашег народа на конференцију „Асиметрични ратови, међународни односи и теорија праведног рата“, заказаној за 17-19 јун, о. г., на Филозофском факултету у Београду у оквиру “International Law and Ethics Conference Series (ILECS)” (оснивачи проф. др Александар Јокић, Portland State Univ. и проф. др Јован Бабић, Филозофски факултет, Београд) а у организацији до сада непознатог Центра за етику, право и примењену филозофију, Српског филозофског друштва и Београдског Универзитета.

На страну зачуђујуће сужен избор учесника – 14 иностраних уз само једног домаћег референта (проф. др Јован Бабић, као преостали суоснивач и организатор) – насупрот тако сложеној интердисциплинарној теми. Зашто група иностраних учењака заседа у Београду о трошку наше државе? Зар су наши филозофи и остали посленици друштвених наука недовољно компетентни за дијалог с њима? Да је ограничен само на то, протест би се тицао научне струке и нашег слуганског односа „према свету“. Реч је, међутим, о нечему много важнијем од пуко филозофске расправе.

Прави разлози за протест садржани су у томе што је:

  1. организатор позвао неке од учесника који у озбиљној земљи ни у ком случају не би доживели гостопримство на највишем, академском нивоу;

  2. што ће један од њих бити награђен почасним докторатом, а што ће остати као беспримеран догађај, нарочито ако се мотри према лауреатовим заслугама за исти.

Ад. 1) Реч је, прво, о Мајклу Волцеру (Универзитет Принстон, СAД) – који у нашем контексту није значајан као аутор цитираних књига, него као интелектуалац који се ентузијастички залагао за бомбардовање Србије. Помињем га као првог зато што ће му бити посвећен први део речене конференције.

Други је Дејвид Лубен (Универзитет Џорџтаун, СAД) – који је вођен видљивим антисрпским политичким мотивима острашћено нападао први зборник радова с ИЛЕКСА, објављен у САД (вид. The Philosophical Review, Vol. 111 (October 2002), No. 4, pp. 620-24), и другим идеолошки обојеним текстовима (као на пример http://www.allbusiness.com/legal/4081615-1.html), без икакве аналитичке вредности. Дотични се уз то готово прославио оптужбом Србије за геноцид у тексту „Timid JusticeThe ICJ should have been harder on Serbia“ (http://www.slate.com/id/2160835), јер се залагао за промену званичне дефиниције геноцида како би земља у коју сада долази као гост могла да буде боље оптужена.

Трећи је Игор Приморац – бивши професор Филозофског факултета у Београду, од почетка деведесетих, после емигрирања, осведочен борац против „српског нацизма“ и свих „српских геноцида“, такође заговорник бомбардовања током свих деведесетих година. Није се суздржавао да и бивше београдске колеге назива „нацистима“ (а неки од њих сада ће му узвратити пријатељским дочеком, као организатори овог „симпосиона“). Ово су општепознате чињенице унутар Српског филозофског друштва и Филозофског факултета.

Позивати у госте људе спремне да вам 1992. или 1999. саспу бомбе на главу, а деценију касније да вам се смешкају у лице док их китите почастима, представља запањујући случај самопонижавања и мазохизма, на који би морали да реагују сви који још имају националног достојанства и самопоштовања. Ко хоће, то може да ради приватно, али је недопустиво радити као представник било које националне институције (Центра за етику, право и примењену филозофију, Српског филозофског друштва као организатора, Министарства науке које је обезбедило финансирање овакве „међународне сарадње“, и Ректората Београдског Универзитета, који свему обезбеђује најсвечанији тон).

Као бивши председник Српског Филозофско друштва – националне установе која је до сада увек водила рачуна о интелектуалној части и националном достојанству, и као суоснивач ИЛЕКСА – ануалне конференције замишљене да током година „пробија санкције“ и афирмише нашу земљу и науку у западном свету, протествујемо и у име необавештених колега који држе до самопоштовања и достојанства своје земље ограђујемо се од овог догађаја. Дотична конференција се очигледно преобратила у своју супротност, у институцију самопонижавања и малтене трибунал за покретање новог таласа оптужби против наше земље, сада не штампом него путем „примењене филозофије“ на неукусан начин потчињене идеолошко-политичким захтевима. Рачунамо да би таквим људима као што су горепоменути, у озбиљној држави, ако би их неко и позвао, гостопримство на званичном нивоу сигурно било ускраћено.

Ад. 2) Наш протест свој последњи али и најзначајнији разлог има у скандалозној најави да ће професор Мајкл Волцер у четвртак 17. јуна у 11.00 часова свечано бити окићен почасним докторатом Београдског универзитета! Зна ли управа Универзитета шта чини и кога у овом случају награђује? Има ли Ректорат Одељење за информације које обезбеђује увид у то ко уопште заслужује да буде дочекан на тако високом академском нивоу?

Дотични лауреат се у својим ангажованим текстовима, попут многих америчких аутора, инвестирао за политику своје владе, а да се притом није прославио ни филозофски, логички, односно аргументативно. Напротив, реч је о политичкој злоупотреби филозофије. Ослоњен на вести ЦНН-а и саопштења Стејт Департмана, што баш не служи на част филозофу високог ранга, Волцер не схвата када је на танком леду и када аргументативно пропада. Погледајмо.

Ако с једне стране каже да су хуманитарне интервенције морално оправдане ван сваке сумње („Argument about Humanitarian Intervention“, Dissent, Winter 2002, http://www.dissentmagazine.org/article/?article=629), а с друге да би данас на Косову, „у случају да је све остало препуштено Европи“ данас „у животу била само шачица Косовара“ (u Inprints, Vol. 7 (2003), no. 1, http://jeffweintraub.blogspot.com/2003/08/michael-walzer-on-just-wars-politics_25.html), онда следе закључци који су за филозофа ван сваке сумње:

  1. да је бомбардовање Србије било оправдано,
  2. зато што је Србија (била) геноцидна држава,
  3. да је Европа неодговорна и неспособна да решава проблеме у сопственој кући;

  4. да је агресија САД и НАТО на Југославију морално оправдана,

а) као спашавање образа Европе,
б) као заустављање српске геноцидне политике на КиМ.

Погледајмо још један пример. Велики филозоф исписује таутологију недостојну бољег студента када каже: „Да је у случају Косова НАТО војска била на терену пре бомбардовања Србије, бомбардовање највероватније не би било неизбежно, нити би дошло до таласа очајних и огорчених избеглица“ („Argu-ment about Humanitarian Intervention“, Dissent, Winter 2002, http://www.dissentmagazine.org/article/?article=629).

Дакле, да је било онако како је тражила Медлин Олбрајт у Анексу Б Рамбујеовског „споразума“, за бомбар-довањем не би било потребе. Смешна таутологија међутим скрива озбиљнији став који гласи: Г-дин професор Волцер дакле сматра да је бомбардовање Србије било оправдано (иако му се, успут, омиче ненамеравана логичка посл-дица да је управо та акција НАТО снага подстакла „талас избеглица“).

Зар је у академским круговима потребно тражити експлицитне изјаве о подршци бомбардовању, када је провлачење оваквих ставова кроз (квази)науч-не/филозофске текстове много озбиљније. Није ли ту реч о засењивању простоте познатим именом, чему је очигледно подлегао и предлагач за високо признање о којем је овде реч. А као што се види, дотични професор према бомбардовању уопште није имао „амбивалентан однос“. Уз то, ни предлагач није био амбивалентан када професора који се политички инвестира по цену брукања своје, филозофске струке, предлаже за тако високо признање.

Ако је речени предлог потекао из незнања, онда то сведочи о површности и неозбиљности предлагача; ако је, пак, потекла из намере, онда очекујемо да се у образложењу почасти Волцеру дâ за право у вези бомбардовања и да његово „ратно залагање“ (а не само научно дело) буде истакнуто као важан разлог за њену доделу. Како год било, овај догађај ће остати у супротности с укупним наслеђем и програмским смислом ИЛЕКС серије, као и с досадашњом праксом Српског филозофског друштва, и Београдског Универзитета.

На крају, скандалозно је и то што овај беспримерни догађај не изазива никакве реакције наше академске и културне јавности. Пошто сматрамо да је одбрана националног достојанства дужност одговорних људи а не тек повремени хир, споредан у односу на промоцију личне каријере, својим протестом се супротстављамо том саучесничком ћутању и пракси мазохистичко-провинцијалног додворавања „извиканим именима“ из иностранства, без питања шта су током деведесетих година писали, а често и викали – о нама.

Др Милан Брдар
редовни професор Универзитета,
научни саветник Института друштвених
наука, Београд и бивши председник Српског
филозофског друштва, 1997–2000
mbrdar@eunet.rs

Др Александар Јокић
tenure professor, Portland State University, USA,
суоснивач конференције ИЛЕКС и њен редован
организатор и учесник до лета 2004. године
ajokic@sbceo.org

У Београду, 14. 06. 2010. године
………………
П.С. Потпишите Листу подршке професорима потписницима јавног протеста против академског националног самопонижења

Љубодраг Симоновић – Дуци: Устај Радниче!


Ово је Дуцијева најновија књига коју можете лично наручити од њеега, а Дуцијева имејл адреса је ова:comrade@sezampro.rs

Устај Радниче!

Текст са полеђине књиге:

„Време живота човечанства истиче. Све интензивнији процес деструктивне капиталистичке репродукције све драматичније скраћује период у којем човечанство може да спречи уништење живота на планети. Време је почело да тече уназад – од нултог еколошког граничника чијим је прекорачењем судбина човечанства запечаћена. Почело је одбројавање. Човеку не преостаје друго него да се бори за опстанак. Он мора да верује да човечанство може да опстане, што значи да је могуће укинути капитализам и створити нови свет. Човек не сме да дозволи да га свакодневни живот и владајућа пропагандна машинерија доведу у такво психичко стање да дигне руке од свега и преда се ништавилу – које га води у смрт. Вера у будућност постала је не само основни есенцијални, већ основни егзистенцијални императив. Зато је усамљеност најопаснија болест коју ствара капитализам. Усамљени човек који је изгубљен у деструктивном капиталистичком ништавилу доживљава уништење живота и човечанства као коначно ослобођење од свих мука и од обавезе да буде човек, што значи да има одговорност за опстанак света. Најгоре што човеку може да се деси је да изгуби људску топлину, а то значи потребу за људима. Само човек који није изгубио најсуштаственију људску особеност, потребу за људима, може да жуди за хуманим светом. Када у човеку нестане људске топлине он постаје мртвац који хода.

Невероватна је величина зла које капитализам наноси људима… Невероватна је количина патње коју човечанство доживљава… А нови, хумани свет је на дохват руке. Треба се, само, организовати и борити.“

Србијо, када ћеш већ једном да кажеш: Доста?


brdar123
професор Милан Брдар

Поново је, у изванредној емисији „Атлантис“ коју на другом програму Радио Београда уређује и води госпођа Биљана Ђоровић, био гост професор социологије господин Милан Брдар, наш врсни интелектуалац.

Заиста је дивно слушати га како разборито и паметно прича.

Суштински, нагласак целе емисије је на ситуацији око отимачине Косова и Метохије, и како да се организујемо, и уз помоћ кога, да би га поново некада интегрисали у састав Србије, а најбитније од свега је да не изгубимо самопоштовање према самима себи, ваљда нам је доста самопонижавања.

Наравно, било је речи и о другим стварима. Професор Брдар је дао праву слику политичке „тежине“, тог фамозног „играча“ на глобалној политичкој сцени „изградње“ Новог светског поретка који се зове, Европска Унија, мислим, тај „јаки“ играч… и једино нас „тамо“, чека тако „светла будућност“, по речима наших „усрећитеља“, нашег првог „демократског“ режима после другог светског рата, јер ако не уђемо у ЕУ, ваздух више неће да постоји у Србији.

Било је речи и о специфичном облику планетарног тоталитаризма и фашизма којег спроводи Америка. Све се преноси у дубоко извитопереној, али уочљивој, психолошкој сфери, где су и тлачитељ и тлачени, „партнери“, „пријатељи“, „сарадници“ у некаквим „међународним“ организацијама, па сад, ако те је „‘партнер“ бомбардовао и срушио пола земље, страдали невини цивили, отео Косово, не значи да ти је непријатељ, не забога, (зар нам нису причали да они нису против народа Србије већ „само“ против режима) то је за „твоје добро“… и ти треба да се „радујеш“ што ти твој „мишићави“ партнер отима Косово и Метохију, чији се ресурси процењују на 55о милијарди долара, а твој ће „партнер“ све то да „легално приватизиује“, наравно… за опше „благостање“ и „задовољство“ свих, мислим „партнерски“, остаће нешто и за нас, ваљда…

Прво следи уводни говор госпође Биљане, па онда говор професора Брдара.

Скини аудио клип (9 мб.)

Ван контекста професоровог говора, да напоменем, да је у скоријој прошлости Председник Француске, Саркози, рекао неформално, да Србија може да уђе у ЕУ само ако призна независно Косово, и управо се види да наша политичка „елита“ припрема идиотску причу за масе, да ми ето ај’д некако признамо независно Косово, па кад уђемо у ЕУ, е тек ће тад да да га „аргументовано и демократски“ бранимо, и да бре „покажемо“ Европи да смо у праву.

Нема шта, успећемо, право је на нашој страни, а наши „пријатељи“ ће коначно све схватити…

П.С.

Користим прилику, да као што сам упутио позив Дуцију, тако упутим и позив уваженом професору Брдару, надам се не „узалудан“, да почне да у својој режији прави аудио снимке и да каже свом народу све што му лежи на души, а ја ћу то да публикујем на свом блогу, јер интернет је заиста моћан медиј који полако, али сигурно, разбија информативне блокаде….

Уважени професоре, ваше мисли ће бити расположиве за преслушавање 24 часа дневно, свакога дана, схватате, и тако се дугорочно отвара велики простор за индивидуално буђење и отрежњење одређених појединаца у обичном свету….

Наравно, та идеја се односи и на остале интелектуалце и блогере који ће то да публикују.

Мој имејл: orgonster@gmail.com

%d bloggers like this: