Др Александар Дрљачић: Зеолит – замка за токсине


Извор: Треће Око

Пише Споменка Милић

zeolit-2309-2013-03Читаоци „Трећег ока” већ одавно знају шта је то зеолит. Међутим, информације које смо добили од доктора наука Александра Дрљачића, доктора ветеринарске медицине, разјасниће још много тога. Др Дрљачић је запослен на Ветеринарском специјалистичком институту у Шапцу, а за „чаробни минерал” почео је да се интересује много пре него што је то постало „модерно”, да би последњих десетак година постао и стручни сарадник београдске фирме „Бонавиа”, која се бави увозом, прерадом и дистрибуцијом зеолита.

Почело је у Чернобилу

За овај минерал наш саговорник је чуо још крајем 90-тих, када је зеолитом изолован реактор у Чернобилу, а даван је и људима који су директно озрачени. А право интересовање дошло је средином 1990-тих, када је Дрљачић, као млад ветеринар, почео да ради на фарми свиња:
-Извесна количина зеолита донета је на фарму у експерименталне сврхе. Испочетка је то било „камење” које је везивало амонијак и тако уклањало непријатне мирисе, међутим, примећено је да млевени зеолит испољава позитивне ефекте на на здравље животиња, али и на производне резултате.

На који начин се испољавао овај позитиван ефекат?

-Пре свега, то се односило на везивање микотоксина у храни за свиње. Међутим, мој ментор, професор Милан Балтић и ја почели смо да размишљамо какав би ефекат зеолит могао да има на нуспродукте метаболизма који се налазе у дигестивном тракту свиња. Ти нуспродукти доводе до појаве „полног мириса”, због чега месо није таквог укуса и мириса да се може конзумирати.
Проблем је био у томе што, када се мушке и женске свиње држе заједно, долази до сексуалног побуђивања и лучења хормона. Због тога се мужјаци у врло раном узрасту кастрирају, што опет доводи до промене односа месо-маст (код оваквих свиња више је масти, јер је тестостерон тај који утиче на повећање мишићне масе, а код кастриране свиње нема овог хормона). Опет – ако се мужјак не кастрира – меса има више, али је нејестиво.

-Естроген (код женки) и тестостерон (код мужјака) имају свој метаболички пут, и њихови продукти распадања у дебелом цреву доводе до повећања концентрације индола и скатола у месу. Зато су рађени огледи: животињама је у храну додаван зеолит, и испоставило се да је, чак и када се мужјаци и женке држе заједно – месо употребљиво и бољег квалитета. На овај начин месо је квалитетније и стога што се животиње не излажу стресу због кастрације. А стрес утиче на структуру меса, појављује се вишак воде и још неке промене, па је његова употреба ограничена на само одређене производе.

Логично је било да се постави питање да ли би зеолит имао позитивно дејство и на људе – јер је познато да за себе везује различите токсине. Стога је др Дрљачић, са још неколико пријатеља, почео да и сам користи овај минерал. -Када су 1994-1995. постали доступни научни радови на Интернету, подаци су били приступачнији, а већ су рађени огледи у свету у вези са позитивним ефектом зеолита на људско здравље.

Али – на који начин заправо овај минерал делује? Сви знамо да он некако везује токсине, тешке метале, омета бактерије и вирусе, али – како?

-Зеолит је по хемијском саставу алумосиликат, а активна компонента у њему је клиноптилолит, и његова концентрација у зеолиту показује његову активност. Међутим, то није прост алумосиликат, већ се у његовој решеткастој структури налазе и везани катјони – пре свега калијум, калцијум и магнезијум. У контакту са потенцијално штетним супстанцама, које такође спадају у катјоне, клиноптилолит „отпушта” из своје решетке безопасне катјоне калијума, калцијума или магнезијума, а на њихово место долази штетна материја. На овај начин, инкорпориран у решетку – токсин је „заробљен”, и организам га природним путем избацује. А на бактерије и вирусе делује тако што везује токсичне материје које су продукти болести, а тиме спречава наредну генерацију микрорганизама да се „храни”. Иначе, када вирус или бактерија нападну, организам губи способност да обавља детоксикацију нуспродуката деловања микроорганизама и тако болест напредује. Ако се токсичне материје вежу – оне неће из дигестивног тракта прећи у крв.

Не заробљава витамине

Од способности да замени катјоне своје решетке оним другим, токсичним, зависи квалитет зеолита. Ова особина назива се катјонском изменом и што је она већа – зеолит је бољи.

Причало се да зеолит може помоћи у превенцији тумора. На који начин се то одвија?

Примећено је да код појединих особа оболелих од карцинома, а које су користиле зеолит, долази до побољшања здравственог стања. Иначе, код оболелих особа настаје поремећај у синтези ДНК и онда се ћелија не дели како треба. Она губи способност да препозна када дође до њеног оштећења, када би, под нормалним околностима, требало да дође до апоптозе (самоубиства) ћелије. Међутим, у случају тумора, ћелија се не уништи, већ иде у даљу деобу и тако долази до бујања ћелија тумора. Начин деолвања зеолита до сада није тачно познат.
Доктор Дрљачић напомиње да многи страхују да би зеолит, ако га узимају, могао да веже и витамине и потребне минерале. Међутим, како објашњава, овај страх је неоправдан. Зеолит који се узима у препорученим количинама не изазива хиповитаминозу или деминерализацију организма.

Препоручује се да се конзумира термички обрађен зеолит који је ситне, микронске гранулације. Обично се каже да је такав „активнији”, а од Александра Дрљачића сазнајемо и – зашто.

-Деловањем високе температуре неутралишу се све штетне материје које се могу наћи у рудама. Пре свега, може доћи до контаминације бактеријама, плеснима итд. (зеолит их, ипак, само у одређеној мери може неутралисати), а термичка обрада уклања ту опасност. Други разлог је што се тиме снижава садржај влаге на један посто и повећава се способност зеолита да везује воду, али и штетне материје. А смањење величине честица омогућава зеолиту да јаче делује – што је честица мања – већа је способност везивања штетне материје.

Иначе, др Дрљачић је раније користио зеолит из Врањске Бање који је, како каже, најквалитетнији код нас. Међутим, сматра да је квалитет домаћег зеолита на осталим налазиштима у Србији прилично променљив.
– Често је присутан калцијум-карбонат, који може имати повећану радиоактивност (зеолит који садржи више калцијум-карбоната – бељи је). Пожељније је да има више калијума и магнезијума. Код нас постоји више налазишта: Сланци, код Београда, на Фрушкој гори (где се не експлоатише, јер је то територија Националног парка), код Копаоника… Међутим, проблем је што је концентрација клиноптилолита у нашим лежиштима променљива. Од домаћих, сматрам да је и даље најбољи онај из Врањске Бање…

Може и за – локомотиву!

Зеолит се користи на још много начина, рецимо – у повртарству и виноградарству, због своје особине да везује воду. Ако је у спољној средини више влаге, зеолит је везује за себе, а када дође сушни период – ту воду отпушта. На тај начин првенствено се користи у расадничкој производњи и производњи грожђа, тако што се ставља испод сваког чокота и одржава оптималну количину влаге.

Користи се у грађевинарству (као састојак цемента) и у машинској индустрији (рецимо – грануле зеолита стављају се у кочнице локомотива – да би везивале влагу). Због особине да везује влагу и непријатне мирисе, у гипсаним плочама које се уграђују у кухиње често се налази два посто зеолита.

*****************

Велики значај зеолита

Линк ка видео прилогу на YouTube
Видео прилог можете скинути преко овог сајта.

Употреба зеолита у силирању кукуруза

Линк ка видео прилогу на YouTube
Видео прилог можете скинути преко овог сајта.

Ради комплетнијег знања и увида у корисност зеолита, погледајте и претходне чланке о зеолиту:

Др. Весна Михајловић: Шта је зеолит?
http://wp.me/p3KWp-3Tq

Зеолит: Чаробни камен живота!
http://wp.me/p3KWp-3M9

Бранко Станчевић и његов чудотворни препарат на бази зеолита “АТН”
http://wp.me/p3KWp-3Lf

Зеолит: Чудотворни минерал, спас за људе, спас за пољопривреду, спас од зрачења, спас за Србију!
http://wp.me/p3KWp-3Lt

Драган Симовић: Стварање државе у Бићу Времена


Аутор: Драган Симовић, песник и књижевник

СТВАРАЊЕ ДРЖАВЕ У БИЋУ ВРЕМЕНА

Сврха и смисао сваке Србске Владе, у последњих стотину година, јесте уништење Државе и затирање Србства.
Ниједна Србска Влада, у последњих стотину година, није била Србска, нити је ишта за Србство чинила.
Све Србске Владе, у последњих стотину година, имале су један једини задатак – да распродају Србију, да поткопају и разруше Државу, да посве ослабе и, на концу, да сасвим униште и затру Нацију.
Ниједну Србску Владу, у последњих стотину година, нису ни бирали нити стварали Расни Срби, они Срби који имају Србски ДНК и Србски Светлосни Запис, већ су све Србске Владе, у последњих стотину година, бирали и стварали НеСрби, они који имају само србска имена и привидне србске родослове.
Ово је веома важно да схватимо и освестимо, како не бисмо и даље лутали и улудо распршивали животну енергију, покушавајући да разрешимо нешто на разини политике и друштва што се, превасходно, разрешава само на пољу Свести и Свесности, односно, само у пространствима Духа и Наслеђа.
Напросто, дошао је тренутак када морамо почети да уважавамо духовне науке, те да не лутамо више од једне до друге позитивистичке, илити лажне материјалистичке науке, обмањујући, успут, како себе тако и ближње своје.
Ми морамо да схватимо и освестимо, да је огромна већина Расних Срба изгинула у Првом светском рату; да је велик део Расних Срба затрт у Другом светском рату; као и да је она мањина преживелих Расних Срба, после Другог светског рата, или расејана по беломе свету или посве скрајнута и ушуткана у Србији.

Ако је пред Први светски рат, рецимо, било осамдесет посто Расних Срба, сада их нема ни петина!
Више од осамдесет посто од овога што се данас Србима зове, нема никакву свест о Србству и Словенству, о Пореклу и Предању, о Прецима и Традицији.
Надаље, више од осамдесет посто оних који се Србима зову, нема Србски ДНК, нема Србски Светлосни Запис, нема Србску Етику, нема Србску Вертикалу.
Они су, напросто, нешто посве друго, и они, уистини, желе да буду то нешто друго (што осећају и верују да јесу!), и то, свакако, јесте њихов избор, који се мора уважавати и поштивати.
Ако неко нема Србски ДНК, и нема Србски Светлосни Запис, а има само србско име, не може нико од њега створити Расног Србина!
То је Закон!
Она мањина Расних Срба, ВедСрба, Стиборјана, ПраАријеваца, мора да пређе на Есотерно Поље, на Поље Духа Стварања, да васпостави своје Духовно Језгро, да се повеже са Великим Прецима, и да ствара Државу, не у Простору, већ у Времену, у Бићу Времена!
Заиста, није важно Пространство, није значајна Територија, већ је значајан, и битан, Дух Стварања, Биће Свести и Свесности.
По Предању Стриборјана, ВедСрбима се то већ једном догодило, пре 7520 година, и тада су они створили Државу у Времену, тако што су, из Духвног Језгра, ширили своја Света Знања преко Светог Језика по васцелом свету.
Ово искуство је веома важно, и у овоме Времену, за преостале ВедСрбе који су остали без своје Државе.
Само ће улудо трошити драгоцену животну енергију, на буђење и освешћивање оних Срба Натуршчика, оних што, уистини, нису од Србскога Рода.
Има још Древних Народа, који су духовно ојачали и оснажили тек онда када су остали без властите Домаје.
Зато не смемо очајавати, нити Духом клонути, већ да есотерно, тајинствено и тајанствено, дејствујемо из Духа Стварања усаображени са Бићем Времена.
Уосталом, боље је сачувати Језик и Предање, него ли земље и градове!
То је Наук наших Великих Предака.

Анатолиј Кљосов: Откуд су се појавили Словени и „индоевропљани“? Одговор даје ДНК-Генеалогија


Већ дуже време се припремам да објавим овај опсежан научни текст Анатолија Кљосова о пореклу Словена, а самим тим и нас Срба. Сава Росић, која га је превела, дала ми га јеш јуна ове године, међутим моја је пракса да сваки текст који објавим прво пропустим кроз призму схватаења свог ума, па тек онда када га разумем и схватим, ја га објавим на свом сајту. Али, пошто многе послове око сајта радим сам, на коме су заступљене многе теме на којима константнио радим и припремам матерјале, тек сам пре 3-4 дана успео да прочитам и проучим овај текст, текст који има 24 страна у Wordu.

На крају текста, моћи ћете тај текст комплетно да скинете у Wordu.

Доласком интернета људима је све јасније да је од увек наша цивилизација живела у лажима државних заступника „званичних истина“ у многим областима, путем школства и образовања. Али, ако се игде највише лаже, то се слободно може рећи да се ради у историји, овој „званичној“ историји која нам тобожео говори о истинитој историји. Путем васпитања, како у друштву, тако и у породицама, људима је урезано у мозак да оно што нам презентује „званична институционална истина“ то је непобитно тачно, јер ми тобоже живимо у некој „цивилизованој, моралној и одговорној заједници“, али та „морална и одговорна“ такозвана „цивилизација“, односно они који њом управљају а ми се слепо препуштамо њиховом вођству, данс нас је довела на руб свеопштег уништења, како човечанства тако и свих облика живота на нашој прелепој Планети Земљи, нашој Мајци Земљи.

Да би схватили овај текст, пажљиво га читајте више пута, у њему има појмовно за просечног човека одређен број непознатих и нерасветљених термина, посебно у лингвистици, као и неких нових из ДНК генеалогије. Међутим, Кљосов је то тако лепо објаснио, тако да ће овај комплетан текст бити свима у потпуности јасан када га пажљиво проуче, и верујте ми то ће бити вредно вашег труда! Запрепастићете се када откријете разне чудовишне лингвистичке конструкције где се, примера ради, носиоци тзв. „индо-европских језика“ аутоматски сматрају „индо-европљанима“, што је изругивање са здравим разумом, бркају се бабе и жабе, лингвистичке језичке категорије пренете су на етничку. Говорећи једно, лингвисти подразумевају нешто друго, док се трећи збуњују.

Кљосов је то лепо објаснио.

ДНК Генеалогија нам пружа праве одговоре, валидне научне одговоре, о пореклу нација и скупине народа, они имају већу тежину од лингвистике, археологије, антропологије, историје. Укратко, ради се о проучавања ДНК, која нема везе са генима, већ са Y-хромозомом као јединим носиоцем сперматозоида, другим речима, посматрају се конкретне мутације у одређеним нуклеотидима Y-хромозома, тако да свако од нас носи одређен маркер у својој ДНК, илити слику мутација у мушком полном Y-хромозому. Тај маркер је у мушком потомству неистребљив. Заправо, једино се може истребити, ако се истреби само потомство.

У ДНК Генеалогији „маркер“ је исто што Род, „предачка хаплоскупина„, „хаплоскупина рода“ и својим проучавањем ДНК Кљосов је дошао до спознаје да су Словени Род „R1a1“. Сад вам је све ово нејасно, али детаљним читањем и разумевањем текста схватићете све термине, шта они значе и нашта нас упућују. Проучавање Анатолија Кљосова нема везе са генима, будући да ДНК готово да и нема гена у себи, свега 2%гена, док мушки полни Y-хромозом има још мањи постотак гена, готово ништаван, тако да ћете се запрепастити кад сазнате да и Арапи могу бити пореклом Словени, будући да хаплоскупине и хаплотипови никако не одређују облик лобање, носа, физичке и интелектуалне карактеристике човека итд… јер хаплотипови и хаплоскупине се не „растварају“ нити асимилују, тако да ма коју религију да су потомци Словена током хиљада година прихватали, ма колико језика и културно-етничких идентитета да су променили, да ли су били хришћануи, муслимани, будисти, јевреји, многобожци, небитно је.

Словенскии Род остаје Словенски Род! За разлику од многих генеолошких линија које се могу прекинути, ове које сам управо спомињао, носиоци Словенске родне хаплоскупине и хаплкотипа заувек су повезани са својим људским родом, у нашем изучавању са својим Словенским Родом R1a1, на чијем почетку је био Патријарх Рода, чије је потомство и до дан-данас опстало и живи! То Родно одређење се не може прекинути, попут етничко-културне, религијске, језичке линије.

Да скратим ову уводну причу и пређем на главну поенту, будући да је ово важно и за нас Србе. Западна историјска и лингвистичка школа покушавајући у задњих 300 година да проникне од ког народа воде порекло ти такозвани „индо-европски народи“ насељени на тлу данашње Европе, из неког разлога није помињала да би то могли да буду Словени, односно Пра-Словени, будући да се по њиховој историјској пколи и „истини“, Словени појављују од некуд, не зна се тачно откуд, тек у VI веку на Балкан. Када се о томе расправљало могло је да се говори о старим Германима, старим Скандинавцима, али о старим Словенима не, одмах приликом спомена тог имена, изађу оспице заступницима германско-ватиканске историјске школе, тако да је код њих и даље све СМИШЉЕНО неразјашњено и остало на том незграпном термину „Индо-европљани“ са безброј хипотетичких варијација одакле воде порекло, од ког почетног пра-народа.

Међутим, Кљосов нам путем ДНК Генеалогије открива да ти тзв. „Индо-европљани“ који живе у Европи, воде порекло од Пра-Словена, односно:

Аријеваца!

Откуд сад ти Аријевци, ко су они?

Аријевци су у ствари народ и Род за које се користио термин и назив „Словени“ будући да су они сами себе називали Аријевцима, не Словенима, што је забележено у древним индијским ведама и иранским предањима, а историјске детаље о томе чућете од Кљосова. Иначе, кад већ говоримо о Словенима, Словени као народ не постоје, тај назив: „Словени“ користио се као збирно име за језичко сличне народе (Руси, Пољаци, Чеси, Срби, Словаци итд…). О томе можете нешто више чути од нашег непревазиђеног палеолингвисте и одличног познаваоца митологије, Слободана Филиповића, у једном делу следећег видео прилога: „Аријевци – Срби»„.

Откуд воде порекло источни Словени рода R1a1, у ствари Аријевци, које је проучавао Кљосов, где им је била Пра-Постојбина?

Пра-Постојбина свих Аријеваца са својим заједничким претком био је Балкан, како нам открива Кљосов, тачније Србија, Косово и Метохија! Босна и Македонија!

Аријевци, тај Један Јединствени Род (Данас Срби, Руси, Украјинци итд…) насељавали су те просторе још пре 12.000 година!

Временом, део Аријеваца је из разних разлога о којима Кљосов говори, почео да се расељава на друге просторе по Планети Земљи, тако да се после 200 и нешто покољења, односно пре 4500 година, део Аријеваца преселио на источно-еевропску равницу, на тим просторима појавио се тада предак данашњих савремених Руса, Белоруса, Украјинаца, то је род R1a1.

Дакле, ко смо ми Срби?

Ми смо Аријевци, Аријевски Род, народ који је од увек живео у својој Пра-Постојбини!
Србији, Косову и Метохији!!

*****************

Са руског превела Сава Росић
Руски весник, бр. 21, 2008

Анатолиј Алексејевич Кљосов је председник научне консултативне управе Међународног генеалошког бироа. Професор је биохемије Харвардског универзитета. Оснивач је Руске академије ДНК-генеалогије…

Уверени смо да ће ово научно-популарно излагање у правом смислу речи сензационалног проблема, професора А. А. Кљосова, изазвати доста расправе. Посебну одбојност ће изразити они људи којима је мрска историја не само руског народа, већ и читавог словенства.

Неразумевање ће изрећи и поједини богослови који се у својим погледима ослањају углавном на Стари Завет. Са њима је, наравно, тешко расправљати, а ми то и не намеравамо. Мислим да ни богослови, ни истраживачи ДНК-генеалогије не могу докраја појмити Промисао Божји. Једно је јасно: Господ нас приближава Истини, али нико нема право да је присваја за себе.

Анатолиј Кљосов

Откуд су се појавили Словени и „индоевропљани“? Одговор даје ДНК-Генеалогија

Анатолиј Алексејевич Кљосов» је председник научне консултативне управе Међународног генеалошког бироа. Професор је биохемије Харвардског универзитета. У СССР-у је био доктор хемијских наука, професор Московског државног универзитета. За истраживања у области биолошке катализе додељена му је награда Лењинског комсомола (1978) и Државна награда СССР (1984). Оснивач је Руске академије ДНК-генеалогије. Живи у Њутону, Масачусетс.

Сместите се удобније, поштовани читаоче. Чекају вас извесни потреси. Није баш најзгодније започињати приповедање тиме како аутор од свог истраживања очекује ефекат праска бомбе, али шта ћу кад ће тако и бити!

А откуд заправо толика увереност? У наше доба се више ничему не чуде, зар не?

Да, да је тако – јесте. Али када питање већ има најмање триста година и постепено се уобличило уверење како питање нема решења, у најмању руку „доступним средствима“, и одједном се решење нађе – сложићете се, то није тако честа појава. А то питање је – „порекло Словена“. Или – „порекло полазне словенске заједнице“. Или, ако хоћете, „тражење индоевропске прапостојбине“.

И уопште, какве све претпоставке током тих триста година у вези тога нису изношене. Вероватно, све што год је могуће. Проблем је у томе што нико није знао које од њих су тачне. Питање је било крајње замршено. Зато се аутор неће изненадити ако као одговор на његове закључке и судове одјекне хор гласова – „па то је било познато“, „о томе су и раније писали“. Таква је људска природа. А да тај хор упитамо – па где је онда прапостојбина Словена? Где је прапостојбина „Индоевропљана“? Одакле су се појавили? Онда више хора неће бити, већ ће бити неслагање – „питање је сложено и замршено, одговора нема“.

Али најпре – неколико одредница како би било јасно о чему се ради.

Одреднице и појашњења. Историја питања

Под Словенима ћу у контексту њиховог порекла подразумевати Прасловене. И, како ће се видети из даљег излагања, тај контекст је нераскидиво повезан са „Индоевропљанима“. Последње је чудовишно незграпан термин. Реч „Индоевропљани“ је просто изругивање са здравим разумом. Заправо постоји „индоевропска скупина језика“ и историја тог питања је таква да је пре два столећа откривена одређена сличност између санскрита и многих европских језика. Та скупина језика је и названа „индоевропском“, у њу улазе готово сви европски језици, осим баскијског, угро-финских и туранских језика. Тада нису били познати разлози из којих су се Индија и Европа одједном обрели у истој спрези, а ни дан-данас није баш да се знају. О томе ће такође бити речи касније, и без Прасловена се ту није могло.

Хаплоскупине и хаплотипови никако не одређују облик лобање или носа, боју косе, физичка или интелектуална обележја човека. Али они заувек повезују носиоца хаплотипа с одређеним људским родом, на чијем почетку је био патријарх рода, чије потомство је опстало и дан-данас живи, за разлику од милиона других прекинутих генеалошких линија.
Показало се да је тај маркер у нашим ДНК непроцењив за историчаре, лингвисте, антропологе, пошто се тај маркер не „асимилује“ као што се асимилују носиоци језика, гена, носиоци разних култура који се „растварају“ у популацији. Хаплотипови и хаплоскупине се не „растварају“, не асимилују. Ма коју религију потомци током хиљада година прихватали, ма који језик стекли, ма које културно-етничке карактеристике променили, иста та хаплоскупина, исти тај хаплотип (једино уз извесне мутације) тврдоглаво се појављују приликом одговарајућег тестирања одређених сегмената Y-хромозома. Небитно да ли је у питању муслиман, хришћанин, Јеврејин, будиста, атеиста или многобожац.

Али је било апсурдно када су саме носиоце „индоевропских језика“ почели називати „Индоевропљанима“. То јест, Летонац и Литванац су Индоевропљани, а Естонац није. Ни Мађар није Индоевропљанин. Рус који живи у Финској и говори фински – није Индоевропљанин, а када пређе на руски, одмах постаје Индоевропљанин.

Другим речима, језичка, лингвистичка категорија је пренета на етничку, чак у суштини генеалошку. Изгледа да су сматрали како бољег избора нема. Онда га можда није ни било. Сада га има. Премда су то, строго говорећи, лингвистички термини и, говорећи једно, лингвисти подразумевају друго, док се трећи збуњују.

Испада да ништа мање збрке нема ни када се враћамо у древна времена. Ко су „Индоевропљани“? То су они који су у давнини говорили на „индоевропским“ језицима. А још пре тога, ко су били? Па били су „Протоиндоевропљани“. Тај термин је још неспретнији: то је као кад бисмо древне Англосаксонце називали „Протоамериканцима“. Они Индију нису ни видели, и тај језик се још није ни образовао, и тек ће се хиљадама година касније преобразити и улити у скупину индоевропских, а они су већ „Протоиндоевропљани“. То је као кад бисмо кнеза Владимира називали „протосовјетским“. Премда је и „индо“ такође лингвистички термин и код филолога нема непосредне везе с Индијом.

С друге стране – да се схвати и саосећа, то може. Па, није било другог термина за „Индоевропљане“. Није било назива за људе који су у та далека времена образовали културну везу с Индијом и ту културну и, у сваком случају, језичку везу проширили на читаву Европу.
Чекдер, како то није било? А Аријевци?
Е, о томе ћемо мало касније.

Још о терминима. Из неког разлога је допустиво да се говори о старим Германима или Скандинавцима, а о старим Словенима није. Сместа се чује – не, не, старих Словена није било. Премда би свима требало бити јасно да се ради о Прасловенима. Какво је то двојно мерило? Хајде да се договоримо – говорећи о Словенима, имам у виду наше претке који су живели хиљадама година пре нас, а не савремену „етнокултурну заједницу“. Ваљда морају имати некакво име? Ваљда не незграпно „Праиндоевропљани“? Нити „Индоиранци“, је л` да? Нек онда буду Словени, Прасловени. И Аријевци, али и о томе ћемо касније.

Сада – о којим се то Словенима ради? Словени се традиционално деле на три скупине – Источне Словене, Западне и Јужне. Источни Словени – то су Руси, Украјинци, Белоруси. Западни Словени – Пољаци, Чеси, Словаци. Јужни Словени – то су Срби, Хрвати, Босанци, Македонци, Бугари, Словенци. Овај списак није исцрпан, можемо се присетити Сорба (Лужичких Словена) и других, али је идеја јасна. Та подела је у суштини заснована на лингвистичким критеријумима по којима се словенска скупина индоевропских језика састоји из источне, западне и јужне подскупине, с отприлике истом поделом по земљама.

У таквом контексту су Словени – „етнокултурне заједнице“, што укључује и језике. У таквом виду су се, сматра се, формирали до VI–VII века наше ере. И словенски су се језици, према подацима лингвиста, разишли пре око 1.300 година, опет отприлике у VII веку. Али генеалошки побројани Словени припадају сасвим различитим родовима, и историје тих родова се сасвим разликују. Зато су Западни и Источни Словени као „етнокултурне заједнице“ – донекле различити појмови. Једни су махом католици, други – православци. Језик се приметно разликује, а има и других „етнокултурних“ разлика. А у оквиру ДНК-генеалогије – то је једно те исто, исти род, исти маркер у Y-хромозому, иста историја миграција, исти заједнички предак. Иста предачка хаплоскупина, најзад.

Ето, стигосмо до појма „предачка хаплоскупина“, или „хаплоскупина рода“. Њу одређују маркери, или слика мутација у мушком полном хромозому. И код жена их има, али у другом координатном систему. Дакле, Словени – то је род R1a1. Њих међу житељима Русије, Украјине и Белорусије има од 45 до 70%. А у древним руским и украјинским градовима, насељима – до 80%. Закључак гласи: термин „Словени“ зависи од контекста. У лингвистици су „Словени“ – једно, у етнографији – друго, у ДНК-генеалогији – треће. Хаплоскупина, род се образовао онда када ни нација, ни цркава, ни савремених језика није било. У том погледу је припадност роду, хаплоскупини – првобитна.

Пошто припадност хаплоскупини одређују сасвим конкретне мутације у одређеним нуклеотидима Y-хромозома, може се рећи да свако од нас носи одређени маркер у ДНК. И тај маркер је у мушком потомству неистребљив, он може бити истребљен једино заједно са самим потомством. Нажалост, таквих случајева је у прошлости било исувише. Али то уопште не значи да је тај маркер – показатељ некаквог „соја“ људи. Тај маркер није везан за гене нити има икакве везе с њима, а управо гени и једино гени се у случају такве жеље могу повезати са „сојем“. Хаплоскупине и хаплотипови никако не одређују облик лобање или носа, боју косе, физичка или интелектуална обележја човека. Али они заувек повезују носиоца хаплотипа с одређеним људским родом, на чијем почетку је био патријарх рода, чије потомство је опстало и дан-данас живи, за разлику од милиона других прекинутих генеалошких линија.

Показало се да је тај маркер у нашим ДНК непроцењив за историчаре, лингвисте, антропологе, пошто се тај маркер не „асимилује“ као што се асимилују носиоци језика, гена, носиоци разних култура који се „растварају“ у популацији. Хаплотипови и хаплоскупине се не „растварају“, не асимилују. Ма коју религију потомци током хиљада година прихватали, ма који језик стекли, ма које културно-етничке карактеристике променили, иста та хаплоскупина, исти тај хаплотип (једино уз извесне мутације) тврдоглаво се појављују приликом одговарајућег тестирања одређених сегмената Y-хромозома. Небитно да ли је у питању муслиман, хришћанин, Јеврејин, будиста, атеиста или многобожац.

Како ће бити показано у овом истраживању, чланови рода R1a1 на Балкану, који су тамо живели пре 12.000 година, после двеста и нешто поколења избили су на источноевропску равницу, где се пре 4.500 година појавио предак савремених Руса и Украјинаца рода R1a1, укључујући и аутора овог чланка. Петсто година касније, пре 4.000 година, они су, Прасловени, стигли до јужног Урала, а четристо година касније кренули су у Индију, где сада живи око сто милиона њихових потомака, пре 3.500 година, чланова истог тог рода R1a1. Рода Аријеваца. Аријеваца – зато што су они сами себе тако називали, и то је забележено у древним индијским ведама и иранским предањима. Исти ти су и потомци Прасловена или њихових најближих сродника. Никакве „асимилације“ хаплоскупине R1a1 нити је било нити има, а и малтене истоветни хаплотипови лако се откривају. Истоветни словенским. Још један талас Аријеваца, с истим хаплотиповима, кренуо је из Средње Азије у Источни Иран, такође у трећем хиљадулећу пре наше ере, и постали су ирански Аријевци.

Најзад, још један талас представника рода R1a1 кренуо је на југ и допро до полуострва Арабија, Оманског залива, где се сада налазе Катар, Кувајт, Уједињени арапски емирати, и тамошњи Арапи, добивши резултате тестирања ДНК, запрепашћено гледају сертификат тестирања с хаплотипом и хаплоскупином R1a1. Аријевском, прасловенском, „индоевропском“ – назовите како хоћете, али је суштина иста. И ти сертификати одређују границе ареала похода древних Аријеваца. Ниже наведени прорачуни показују време тих похода – пре 4.000 година.

Дакле, говорећи „Словени“, у даљем истраживању имаћемо у виду источне Словене, људе из рода R1a1, у терминима ДНК-генеалогије. Наука све донедавно није знала како да их у „научним терминима“ означи. Који их објективни, мерљиви параметар обједињава? Питање заправо није ни постављано тако. На основу огромне масе података које је лингвистика прикупила, упоредне анализе језика – то су извесни „Индоевропљани“, „Аријевци“, дошљаци са севера (у Индију и Иран), знају за снег, хладноћу, познати су им бреза, јасен, буква, познати су им вуци, медведи, познат им је коњ. Сада се сазнало да су то људи управо рода R1a1, коме припада до 70% становништва савремене Русије. А даље на запад, према Атлантику, удео аријевског, словенског рода R1a1 стално опада и код житеља Британских острва износи свега 2–4%.

То смо питање расправили. А „Индоевропљани“ – ко су онда они?

Из горе наведеног неминовно следи да „Индоевропљани“ – то и јесте древни род R1a1. Аријевци. Онда све, или у сваком случају много тога долази на своје место – и око доласка људи тог рода у Индију и Иран, и ширења људи истог тог рода по читавој Европи, а одатле – и појављивање индоевропске скупине језика, пошто је то заправо њихов, аријевски, језик, или његова наречја, и појављивање „иранских језика“ индоевропске скупине, пошто то и јесу аријевски језици. Тим пре што су се, како ћемо даље видети, „ирански језици“ појавили тек после доласка Аријеваца у Иран, а ако ћемо тачније – онда не „после“, већ су постали исход доласка Аријеваца, у другом хиљадулећу пре наше ере.

А како сада на „Индоевропљане“ гледају савремене науке? Код њих су „Индоевропљани“ нешто попут слонопотама*. „Индоевропљани“ су у савременој лингвистици и помало у археологији – древни (по правилу) људи који су потом (!), хиљадама година касније (!), дошли у Индију и некако извели тако да се санскрит, књижевни индијски језик, обрео у истој лингвистичкој спрези с основним европским језицима, осим баскијског и угро-финских језика. И још осим туранских и семитских, који у индоевропске језике не спадају. Како су то они, Европљани, извели, како су се и откуд обрели у Индији и Ирану – лингвисти и археолози не објашњавају. Штавише, у „Индоевропљане“ убрајају и оне који у Индију нису ни долазили и канда са санскритом везе нису имали, али су језик, изгледа, ширили. Келте, на пример. Али при томе расправљају ко су били Индоевропљани, а ко – нису. Примењују се најразличитији критеријуми, све до облика посуђа и врста шара на њима.

Још једна потешкоћа – пошто и многи ирански језици спадају у индоевропске, исто из многима непознатих разлога, онда се често уместо „индоевропски“ каже „индоирански“. Што је још горе, „Индоевропљане“ често називају „Индоиранцима“. И допуштају се чудовишне конструкције како су, на пример, „на Дњепру у давнини живели Индоиранци“. То треба да значи да су они који су живели на Дњепру хиљадама година касније произвели потомке који су дошли у Индију и Иран и некако извели тако да су језици Индије и Ирана у одређеној мери постали блиски многим европским језицима – енглеском, француском, шпанском, руском, грчком и многим другим. Зато су ти древни људи који су хиљадама година пре тога живели на Дњепру – „Индоиранци“. Да полудиш! Штавише, говорили су „на иранским језицима“! А при томе су се најстарији ирански „индоевропски“ језици појавили у другом хиљадулећу пре нове ере, док су они на Дњепру живели пре 4.000–5.000 година. И говорили на језику који ће се тек појавити кроз више стотина, па чак и хиљада година.

На аријевском су говорили, драги читаоче. Али је међу лингвистима просто страшно да се то спомиње. Те се и не спомиње. Код њих то није уобичајено. Биће да нису добили наредбу. А сами се не усуђују.

А ко су „Протоиндоевропљани“? Па то је нешто попут протослонопотама. Биће да су то они који су били преци ових који су били преци ено оних који су хиљадама година касније дошли у Индију и Иран и извели тако да… и тако даље. Ево како то лингвисти замишљају. Постојао је известан „ностратички језик“, јако давно. Смештају га у прошлост између 23.000 и 8.000 година, неко у Индију, неко у Средњу Европу, неко на Балкан. Не тако давно је у англофонској литератури израчунато да је у научним изворима предлагано 14 разних „прапостојбина“ „Индоевропљана“ и „Протоиндоевропљана“. В. А. Сафронов их је у фундаменталној књизи „Индоевропске прапостојбине“ набројао 25 – седам у Азији и 18 у Европи. Тај „ностратички“ језик (или језици), на коме су говорили „Протоиндоевропљани“, распао се пре око 8.000–10.000 година на „индоевропске“ језике и друге, неиндоевропске (семитске, угро-финске, туранске). И „Индоевропљани“ су тако понели своје језике. У Индију су, истина, доспели хиљадама година касније, али су свеједно „Индоевропљани“.

И то смо расправили. Истина, лингвисти још увек нису расправили. Они истичу – „премда се порекло индоевропских језика проучава интензивније од других, оно и даље представља најтежи и најпостојанији проблем историјске лингвистике… Иако историја питања траје преко 200 година, стручњаци још нису успели да одреде време и место индоевропског порекла“. Ту опет искрсава питање прапостојбине. Управо трију прапостојбина – прапостојбине „Протоиндоевропљана“, прапостојбине „Индоевропљана“ и прапостојбине Словена. Са прапостојбином „прото“ ствари лоше стоје, зато што лоше стоје са прапостојбином „Индоевропљана“. Сада се мање-више озбиљно разматрају три кандидата за прапостојбину „Индоевропљана“ или „Протоиндоевропљана“. Једна варијанта – Предња Азија или, конкретније, турска Анатолија, или још конкретније, област између језера Ван и Урмија, нешто јужније од границе бившег СССР-а, у западном Ирану, то јест западном Азербејџану. Друга варијанта – јужне степе савремене Украјине-Русије, у крају такозване „курганске културе“*. Трећа варијанта – источна или Средња Европа или, конкретније, долина Дунава, или Балкан, или северни Алпи.

Доба ширења „индоевропског“ или „протоиндоевропског“ језика такође остаје неодређено и варира од пре 4.500–6.000 година, ако се као његови носиоци прихвате представници курганске културе, до пре 8.000–10.000 година, ако су његови носиоци – житељи Анатолије. Или још раније. Присталице „анатолијске теорије“ сматрају да главни аргумент у њену корист представља то што је ширење пољопривреде по Европи, Северној Африци и Азији започело из Анатолије негде пре 8.000–9.500 година и пре око 5.500 година стигло до Британских острва. Присталице „балканске теорије“ користе исте аргументе о ширењу пољопривреде, истина од Балкана према Анатолији.

То питање ни дан-данас није решено. Постоји мноштво аргумената за и против сваке од три варијанте.

Ствари исто стоје и у погледу прапостојбине Словена. Пошто нико досад није повезивао Словене (Прасловене), Аријевце и Индоевропљане, а тим пре није између то троје стављао знак једнакости, то је прапостојбина Словена – посебно и такође нерешено питање. То питање се у науци разматра већ преко триста година, али сагласности, чак ни оне минималне, нема. Опште је прихваћено да Словени излазе на историјску позорницу тек у VI веку наше ере. Али то је већ ново доба. А нас занимају Стари Словени, или Прасловени, рецимо пре најмање три хиљаде година. А с тим ствари уопште лоше стоје.

Понеки сматрају да се „прапостојбина Словена“ налазила у области Припјата и Средњег Дњепра. Други мисле да је „прапостојбина Словена“ била територија од Дњепра до Западног Буга, коју су Словени заузимали пре две-три хиљаде година. А где су Словени пре тога били и да ли их је уопште било – то питање се сматра „у овој етапи нерешеним“. Трећи претпостављају да су прапостојбина Словена, као и „Индоевропљана“ уопште, биле степе на југу садашње Русије и Украјине, али то четврти с негодовањем одбацују. Пети мисле да прапостојбина „Индоевропљана“ и прапостојбина Словена ипак треба да се подударају, зато што су словенски језици врло архаични и стари. Други исправљају: не „Индоевропљана“, већ једне од њихових великих скупина, самим тим наговештавајући како је морало бити различитих „Индоевропљана“. А каквих то – обично се не објашњава.

Повремено се спомиње извесна „индоиранска заједница“ која је, ко зна зашто, говорила на „балтичко-словенском прајезику“. Од тога човек већ добија вртоглавицу. Понекад се наводе некакви „црноморски Индоаријевци“. Откуд одједном да су „индо“ а уз Црно море, то се не објашњава. Лингвисти кажу да је тако уобичајено.

Укључују антропологију и кажу да су Словени у том погледу блиски алпској зони – савремена Мађарска, Аустрија, Швајцарска, Северна Италија, Јужна Немачка, северни Балкан, што значи да су се Прасловени кретали са запада на исток, а не обрнуто. Међутим, антрополози и археолози не могу да наведу време тог кретања, пошто Словени своје мртве обично нису сахрањивали већ спаљивали, што је научнике лишило материјала током две и по хиљаде година. Појединци мисле да је расељавање дуж територије Источне Украјине везано за ширење курганске археолошке културе, што значи с истока на запад. Готово једнодушно се мисли да је становништво андроновске културе било „индоиранско“ по својој језичкој припадности, да су на Јужном Уралу, у Аркаиму*, живели „Индоаријевци“, а изградили су га опет „Индоиранци“. Сусрећу се изрази „индоиранска племена на путу пресељавања у Индију“. То јест, она су већ била „индоиранска“, премда се тамо још нису преселила. То јест, како год хоћете, чак до апсурда, само да се реч „Аријевци“ не користи. Најзад, „паранаучна“ литература запада у другу крајност и тврди да су „Словени-Руси били праоци малтене свих европских и дела азијских народа“, и „од 60% до 80% Енглеза, северних и источних Немаца, Швеђана, Данаца, Норвежана, Исланђана, 80% Аустријанаца, Литванаца – то су асимиловани Словени, Словени-Руси“.

Ситуација је отприлике јасна. Можемо да пређемо на суштину мог излагања. Тим пре што „најнапреднији“ историјско-лингвистички научни чланци, признајући да питање места и времена настанка „индоевропског“ језика остаје нерешено, позивају да се изађе изван међа археологије и лингвистике и у решавање питања укључе „независни подаци“ који ће помоћи да се на проблем баци поглед са друге стране и начини избор између основних теорија.

Што ја и чиним у овде представљеном истраживању.

ДНК-Генеалогија уопште, и Словена посебно

Суштину ДНК-генеалогије и њене основне поставке не једном сам раније описивао:

http://www.lebed.com/2006/art4606.htm
http://www.lebed.com/2007/art5034.htm
http://www.lebed.com/2007/art4914.htm

Овога пута прелазим право на ствар и само ћу напоменути да у ДНК сваког мушкарца, и то у његовом Y-хромозому, постоје одређени одсечци у којима се постепено, једном у неколико нараштаја, у нуклеотидима нагомилава једна по једна мутација. То нема везе са генима. И уопште, ДНК садржи свега 2% гена, а мушки полни Y-хромозом – још мање од тога, гени тамо чине ништавни део постотка.

Y-хромозом је једини од свих 46 хромозома (тачније 23, које носи сперматозоид) који се преноси са оца на сина и даље сваком наредном сину у временском низу од десетина хиљада година. Син добија од оца исти онакав Y-хромозом какав је он добио од свог оца, плус нове мутације, ако их је било приликом преношења са оца на сина. А то се ретко дешава.
А колико ретко?
Ево примера. Ово је мој словенски хаплотип, род R1a1, са 25 маркера:

13 24 16 11 11 15 12 12 10 13 11 30
16 9 10 11 11 24 14 20 34 15 15 16 16

Свака бројка представља одређени редослед блокова нуклеотида у Y-хромозому ДНК. Он се зове алел и показује колико пута се тај блок понавља у ДНК. Мутације се у таквом хаплотипу (то јест случајна измена броја блокова нуклеотида) одвијају брзином од једне мутације на око 22 нараштаја, то јест у просеку једном у 550 година. Који ће се алел следећи изменити – нико не зна и не може се предвидети. Статистика. Другим речима, ту се може говорити само о вероватноћи таквих измена.

У својим ранијим причама о ДНК-генеалогији наводио сам примере на такозваним хаплотиповима са 6 маркера – малим, поједностављено. Или их још зову „бикини-хаплотипови“. Али је за тражење прапостојбине Словена потребно знатно прецизније оруђе. Зато ћемо у овом истраживању користити хаплотипове са 25 маркера. Пошто у Y-хромозому сваког мушкарца има 50 милиона нуклеотида, хаплотип с његовим бројкама се у принципу може по вољи настављати, ствар је само у техници одређивања редоследа нуклеотида. Хаплотипови се одређују са највећом дужином од 67 маркера, премда технички границе нема. Али и хаплотипови са 25 маркера представљају врло велику резолуцију, такве хаплотипове чак ни научни чланци не разматрају. Вероватно је ово први такав.

Хаплотипови су изузетно осетљиви на порекло, говорећи о генеалошким родовима. Уместо словенског R1a1 узмимо, рецимо, угро-фински род, N3 у систему ДНК-генеалогије. Типичан хаплотип тог рода са 25 маркера изгледа овако:

14 24 14 11 11 13 11 12 10 14 14 30
17 10 10 11 12 25 14 19 30 12 12 14 14

Он има 29 мутација у поређењу са горе наведеним словенским! То одговара разлици од преко две хиљаде нараштаја, то јест заједнички словенски и угро-фински предак живео је пре више од 30.000 година. Иста слика добија се ако се упореди, на пример, са Јеврејима. Типичан блискоисточни хаплотип Јевреја (род J1) је овакав:

12 23 14 10 13 15 11 16 12 13 11 30
17 8 9 11 11 26 14 21 27 12 14 16 17

Он има 32 мутације у односу на словенски. Још је даљи од Угро-Финаца. А међусобно се разликују за 35 мутација. Све у свему, идеја је јасна. Хаплотипови су врло осетљиви приликом поређења са представницима разних родова. Они одражавају сасвим различите историје рода, порекло, миграцију родова. Ма какви тамо Угро-Финци или Јевреји! Узмимо Бугаре, браћу. До половине њих има варијације ево оваквог хаплотипа (род I2):

Прочитај текст до краја»

Здравствено упозорење – отрови на полицама супермаркета


Ово сам добио путем мејла…
Извор:http://matrixworldhr.wordpress.com/2012/04/09/
Превела и уредила: Барбара Арбанас-Ковачевић

Здравствено упозорење – отрови на полицама супермаркета

Свако ко узима витамин Ц (а већина би људи требала) требао би избегавати следећа ‘мека’ пића: Sunkist, Fanta, Diet Coke, Sprite i Pepsi MaX. Ова пића садрже натријум бензоат, 211 на налепници. Хемијска реакција између витамина Ц и натријум бензоата ствара бензин који је врло канцерогена хемикалија.

Бензин може озбиљно оштетити ДНК у митохондријима све до тачке када се у потпуности онеспособљава, заједно је избацујући. Митохондрије конзумирају кисеоник како би вам дале енергију, и ако их оштетите, долази до озбиљних неправилности у раду станица које су често фаталне. Широки распон болести је везан уз оштећење ДНК, укључујући Паркинсонову болест и поприличан број неуродегенеративних болести.

Ово се надовезује на причу о Ментосима и дијеталној Coca-Coli. Немојте мешати нити ово двоје, јер они узрокују хемијску реакцију (експлозију) у стомаку. То се не односи само на Ментосе, него на све ‘mint’ производе: Mint Life Savers, Tic Tac’s, Cool Mint’s, Овде није кривац ментол, него аспартам у дијеталним пићима, 951 на налепници. Такође, избегавајте 950, acesultam F (иста ствар). Тровање аспартамом је знанствено повезано с 92 симптома болести…

Хоћете ли и даље пити ваша дијетална пића?

Већина европских земаља забранила увоз и коришћење аспартама у својим земљама укључујући све производе од сахарина, на пример Equal, Nutra-Sweet, Spoonful и сва дијетална пића, укључујући 6000 потрошачке робе и пића који се продају на полицама супермаркета. Ова забрана утиче на коришћење овог производа у било којем потрошачком производу, а њен прекршај, доноси казне које износе од 9000 € до 90 000 €.

Мексико такође разматра забрану свих 6000 производа од аспартама на својим полицама супермаркета. У Мексику је аспартам познат као Рамсфелдова болест, према имену Џорџ Бушовог пријатеља Доналда Рамсфелда. Монсанто поседује фирму Nutra-Sweet i Searle, а поставио је Рамсфелда као својег главног директора како би он могао користити своју снагу у Парламенту како би овај смртоносни отров прошао ФДА и подстакао њихову продају производа од аспартама.

Избегавајте све зубне пасте произведене у Кини, посебно Colgate, јер садржи етилен гликол. То је протозамрзавајуће средство, врло токсично, па чак и фатално – уништава бубреге, јетру, плућа, крвне станице, срце и нервни систем. Такође се налази у неким водицама за испирање уста, шминки, лосионима након бријања, дечјем пудеру и марамицама, шампонима и дезодорансима.

Избегавајте Smarties – они садрже готово све отровне боје које се налазе на тржишту. Најгоре су 102 и 104, а најгоре од свих су 110 (канцерогена), 124 (непожељна), 128 (посебан опрез). 129, 131 и 133 су такође канцерогене.

Поврх свега, Smarties чак нису направљени од чоколаде. Нити су Tim Tam. Синтетичка чоколада нема никакву хранљиву вредност.

Читајте налепнице на храни. Једнога дана, то би могло спасити ваш живот.

%d bloggers like this: