Ново издање Дуцијеве књиге: „Спорт, капитализам, деструкција“


Ово је изглед насловне стране новог издања Дуцијеве књиге: „Спорт, капитализам, деструкција“.

SKD - Duci - prednja korica

Ради се о прерађеном издању. Књига име преко 300 страна, и кошта 500 динара. Књига би требало да изађе из штампе током идуће недеље. Књигу можете наручити лично код Дуција, путем овог његовог мејла:
comrade@orion.rs
Као и путем Дуцијевог телефона:
+ 381 011 689 36 69

Радио Београд 2: „Демократски без муке“ – Интервју са Љубодрагом Дуцијем Симоновићем


13 фебруара 2014. у емисији другог програма Радио Београда 2: „Демократски без муке“ коју води и уређује Душанка Петровић, гост је био Љубодраг Дуци Симоновић. Повод за разговор биле су зимске олимпијске игре у Русији које су у току, и какве се све игре моћи преплићу око олимпијских игара уопште.

Радио Београд 2: „Демократски без муке“ – Интервју са Љубодрагом Дуцијем Симоновићем

Линк ка видео прилогу на YouTube
Видео прилог можете скинути преко овог сајта.

Но, као и увек, Дуци упорно говори о суштини ствари, о борби против капитализма коме је спорт само инструмент за духовно поробљавање људских маса, да им скрене пажњу са егзистенцијалних и еколошких проблема који су довели човечанство на ивицу провалије.

Водитељ Душанка Петровић:

„Кад кажемо данас, Љубодраг Дуци Симоновић, зашта се ви заправо борите“?

Љубодраг Дуци Симоновић:

„Па, знате шта, ја сам се борио још и као млад човек. Играјући кошарку, ја сам веровао да се борим за своје друштво и да чиним нешто добро. Значи, то је једна странпутица била. Али, већ годинама уназад, ја се борим заправо са другим људима у свету, који су свесни како се ствари развијају, борим се за опстанак живота на Планети, односно за опстанак човечанства. Значи, игра се последњих 5 минута, да употребим спортску терминологију, јер је капитализам постао тоталитарни поредак деструкције, и са оваквом динамиком уништавања живота на Планети, човечанство ће у 21. веку нестати. Људи ће изгубити могућност да преживе као биолошка и духовна бића. Значи, моћи ће да преживе само они који су постали нека врста киборга, нека врста робота, који су заправо лишени било каквих људских критеријума…“

ТВ Галаксија 32 – Чачак: Интервју са Љубодрагом Симоновићем Дуцијем, децембар 2013.


У децембру 2013. у Дуцијевом стану снимљен је овај значајан интервју, у коме је Дуци за 70-ак минута рекао мноштво корисних ствари за освешћивање људи, у смислу борбе против капитализма као једног тоталитарног поретка деструкције који прети да уништи човечанство, као и о изградњи једног новог хуманијег света, у коме ће развој и унапређење међуљудских односа, бити мерило богатства, духовног богатства. Заслуге за овај добар интервју има и Драгана Сенић из Центра за визуелна истраживања и развоја визуелне културе – „Круг“, из Чачка. Емисију је снимила екипа „ТВ Галаксија 32“ из Чачка.

ТВ Галаксија 32 – Чачак: Интервју са Љубодрагом Симоновићем Дуцијем, децембар 2013.

Линк ка видео прилогу на YouTube
Видео прилог можете скинути преко овог сајта.

Истакао бих само једну значајну ствар, а то је да људи, обични грађани, нису ни свесни колико их је капитализам у људском смислу издегенерисао, „прождрао“ и дехуманизовао са својим морбидним вредностима тржишне привреде, и водеће логике капитализма: „паре не смрде“, стварајући у свету једно лудило и идиотизам потрошачког друштва. За ово је Дуци дао један савршен пример. Док му је мајка била жива, одлазио би код ње у своје Краљево и испричао је једну анегдоту. Наиме, једна жена из неког оближњег села поред Краљева, долазила би петком у Краљево, када је пијачан дан, да продаје кајмак и сир, што је такође продавала и Дуцијевој мајци, па би отишла и до ње. И кад она тако дође код Дуцијеве мајке, окупе се и комшике па се уз кафицу и слатко у домаћој атмосфери, окупи лепо друштванце за дружење.

И једном приликом та жена исприча Дуцијевој мајци у смислу „јао, знате шта ми се десило“, како јој се мачка удавила у каци са киселим купусом. Дуцијева мајка се забринула и рекла јој: „Ју, па нећеш ваљда сада да даш твојој деци да једу тај купус?„, а она јој одговори:

Ма таман посла! Ја то возим на пијац!?

Ето, то је то, многе људе капиталистичка логика у служби профита „паре не смрде“ издегенерише, избије из њих сву људскост, а да нису ни свесни да је то под дејством те капиталистичке логике да паре не смрде, која је хипнотисала цели свет, јер овакве ствари излазе саме из људских глава као модел понашања, кад им капиталистичка логика уништи ум, нису им ово рекле масонске ложе, нити су им се обратили американци, то су постали одомаћени модели понашања код људи које је капитализам већ „појео“, њихову свест, осећајност, људскост, хуманост. Нећеш да трујеш себе и своју децу са киселим купусом из каце у којој је била цркнута мачка, али ћеш тај исти купус мртав хладан да продајеш на пијаци и тако да трујеш друге људе и и њихову децу, јер „паре не смде„!

Људи се овако нечовечански понашају према другима, а да нису ни свесни да је то зато што их је капитлизам са својим накарадним вредностима узео под своје одавно, тако да је уништавање здравља и живота људи у оваквим нељудским примерима постала „нормална ствар“, јер, „сви то раде“, будући да „паре не смрде“. А овако је у свему у тржишној привреди и лудилу потрошачког друштва: продаје се месо од заражених животиња, лекови којима је истеко рок, отровна ракија… а познато је да многи сељаци, не сви, имају две баште, једну за себе са органском непрсканом храном без пестицида и хемикалија, а другу за тржиште, за пијаце, са производима који су препуни пестицида и токсичних хемикалија!

Уживајте у овам изванредном интервјуу…!

Радио емисија “Гозба”: Гост Љубодраг Симоновић Дуци – други део


Љубодраг Симоновић Дуци:

„Природа капитализма, што значи тенденција његовог развоја, условљава како природу критике капитализма, тако и политичку стратегију борбе против капитализма. Не ради се о стварању униформног начина мишљења, већ о начину мишљења који настоји да постави питања која имају егзистенцијални и есенцијални карактер. Такав начин мишљења је супротан владајућој идеологији, која се појављује у виду кока кола културе, која настоји да маргинализује суштинско, да би маргиналном дала спектакуларну димензију…“

Овим цитатом из Дуцијеве најновије књиге: „Последња Револуција“ започео је други део емиисије „Гозба“, а надовезује се на тематику из првог дела емисије.

Радио емисија “Гозба”: Гост Љубодраг Симоновић Дуци – други део

Линк ка видео прилогу на YouTube
Видео прилог можете скинути преко овог сајта.

Љубодраг Симоновић: Интеграција људи у капитализам


Љубодраг Симоновић
E-mail: comrade@orion.rs
Преузми текст

ИНТЕГРАЦИЈА ЉУДИ У КАПИТАЛИЗАМ

Капитализам као тоталитарни поредак деструкције створио је одговарајућа средства и методе за уништавање критичке и визионарске свести и такве облике посредовања између човека и света који уништавају могућност да човек укине капитализам и створи нови свет. Некада су свештеници били ти који су контролисали свест људи. Данас су то ТВ водитељи и други капиталистички манипулатори, уједињени у showbusinessu, који полазе од резултата модерне науке и технике и на њима заснованим митовима, као и од инструментализоване мистике која производи квази-религиозну свест. Уместо да је умусмерен на разобличење деструктивних процеса који доводе у питање опстанак живота на Земљи и на стварање визије новог света, он је усмерен на произвођење спектакуларних опсена са којом се уништава критички однос према капитализму и визионарска свест. Отуда такву популарност стичу разни „Кока-кола“ мистификатори и интелектуални хохштаплери са својим причама о тајанственим „владарима света“, „ванземаљцима“, „мистичним силама“, „паралелним световима“… Мистификаторска вештина замењује историјске анализе, а мистика визионарску машту. Савремене технократски засноване „бајке“ су један од начина на који капитализам дегенерише ум и ствара масовни идиотизам. Како је постојећи свет све мање људски свет и како је човек све усамљенији и тиме све мање у стању да промени свој живот, нараста потреба за бекством у илузорне светове. Илузије су постале најтраженијих роба на тржишту „потрошачког друштва“ и на тој основи дошло је до хиперпродукције илузорних светова. Производња илузија постала је један од најважнијих начина на који се капиталисти обрачунавају с хуманистичком визионарском свешћу и настојањем потлачених да се организују и боре против капитализма. Манипулација севише не налази у идеолошкој, већ у психолошкој сфери. Нема више приче о „светлој будућности“ и „америчком сну“. Бекство из све црње реалности постала је опсесија „просечног“ (мало)грађанина „демократског света“.

Уништавање ума и историјске самосвести потлачених претставља спону која повезује савремену индустрију забаве и нацистичку пропагандну машинерију. Ево која је упутства дао Адолф Хитлер(1942.) нацистичким главешинама да би им „помогао“ да успоставе ефикасну власт над „покореним народима“: „Отуда не треба дозволити да се појави неки учитељ који ће се наједном заложити да се уведе обавезно школовање за покорене народе. Знање Руса, Украјинаца, Киргиза и других да читају и пишу може само да нам шкоди.Оно би омогућило онима са бистром памећу да стекну одређена знања о историји и тиме да дођу до политичких идеја, које би се на неки начин опет могле усмерити против нас. – Много је боље да се у сваком селу постави радио разглас, да би се људима на овај начин саопштиле новости и понудили забавни садржаји, него их оспособити да стекну сопствена политичка, научна и друга знања.Не сме се исто тако десити, да се покореним народима у радио емисијама говори о њиховој историји, већ им се пре путем радио станица мора преносити музика, и то што више музике. Јер, забавна музика унапређује радни елан. А ако људи баш хоће да играју, то би на основу наших сазнања и системског приступа у целини могло да се поздрави.“ (22) Хитлерова упутства за манипулацију свешћу „нижих раса“ претстављају, заправо, основ савремене стратегије владања капиталиста како над радничком класом у најразвијенијим капиталистичким земљама, тако и над народима који се налазе на „периферији капитализма“ и које је Запад осудио на истребљење.

Давање маргиналном спектакуларнe димензијe, на чему се заснива како рекламна индустрија, тако и читава идеолошка сфера капитализма, један је од најважнијих начина на који се уништавају критеријуми по којима се одређује квалитет. Ради се, заправо, о уништавању могућности да се увиди права природа владајућег поретка и, истовремено, да се увиде реалне могућности за стварање хуманог света. Без могућности препознавања квалитета истинска визионарска свест није могућа. Када све постаје „фантастично“, „генијално“, „невероватно“ – онда оно што је истински вредно нестаје у блату тривијалног. „Расправа”која се у јавности води поводом спортских догађаја типичан је пример маргинализовања битног, деполитизовања људи, стварања лажне друштвености и масовног идиотизма. Владајући медији настоје да са све агресивнијим и примитивнијим забавним програмима убију интересовање људи за истину и да одвоје мисао човека од реалног света који ствара капитализам: уништење природе, масовна смрт од глади, жеђи и болести, бацање хране, криминализовање друштва, стварање полицијске државе, све већа могућност употребе нуклеарног оружја, монструозни технички пројекти који треба да омогуће изазивање земљотреса и погубних климатских промена, масовно убијање деце ради „добијања“ органа, бацање нуклеарног отпада у океане, хаварије на нуклеарним електранама, бела куга, све масовнија неписменост, уништење националних култура и историјске самосвести… У „кривим огледалима“ капиталистичке идеологије и у светлу спектакуларних реклама „потрошачког друштва“ све оно што је битно бива извитоперено и маргинализовано, да би оно што је споредно добило судбинску и спектакуларну димензију. Рекламне поруке, попут „Кока-кола је оно право!“, са којима ТВ и радио станице непрестано бомбардују људе, уништавају способност човеку да уочи и схвати битно. Савремени спектакл не заснива се на стварању класичних илузија путем менталне манипулације, која се своди на „завођење“ човека коришћењем његових предубеђења, страхова и жеља, већ на стварању спектакуларних опсена које су лишене садржаја и које се своди на агресивно надраживање чула техничким средствима. Уместо мелодије, чује се заглушујућа бука; уместо визуелне представе, појављује се заслепљујућа светлост… Нема емоција, нема маште, нема ума… Изазивање опсена нема само ескејпистички карактер, већ уништава чула, као и потребу и могућност маштања о хуманом свету. Опсена није само спектакуларни облик у коме се појављује деструктивно капиталистичко ништавило, већ и техничко средство за уништавање људскости.

Сам на капиталистички начин дегенерисани живот постао је средство за увлачење људи у вредносну и егзистенцијалну орбиту капитализма. „Потрошачко друштво“ непосредно делује на политичку сферу. За Маркса нерадно време радника резултат je њихове борбе против капиталистичке експлоатације и као такво је могућност за њихово класно освешћивање и организовану политичку борбу. У „потрошачком друштву“ нерадно време постало је конзумерско време и као такво средство за увлачење радникау духовну и егзистенцијалну орбиту капитализма. Путем „потрошачког друштва“ капиталисти су створили ново тржише и тиме простор за развој капитализма и (привремено) купили „социјални мир“. Истовремено, они гурају људе у дужничко ропство и на тај начин их интегришу у владајући поредак. Капитализам је дегенерисао класну свест радништва стварањем потрошачког менталитета. Потреба за слободом постала је потреба за куповањем и уништавањем. Радници су постали „потрошачи“ који својим радним и конзумерским активизмом доприносе развоју капитализма. Они не производе само „своје окове“ (Маркс), већ производе уништење живота и своју пропаст као биолошких и људских бића. Истовремено, све дубља егзистенцијална криза довела је до тога да је пролетерска омладина у развијеним капиталистичким државама постала, у виду војника-најамника, оруђе најмоћнијих капиталистичких концерна за уништавање „непокорних“ народа и за успостављање (америчког) „новог светског поретка“.

Што се тиче „социјалне државе“,званична идеологија тврди да је она резултат „компромиса“ између буржоазије и радничке класе. Уистину, „социјална држава“ један је од облика у коме је успостављена класна доминација буржоазије над радницима. Она нема хуманистичко утемељење, већ је политички одговор буржоазије на све дубљу кризу капитализма и мењалачке (револуционарне) потенцијале радничког покрета у најразвијенијим капиталистичким државама Запада. Њен смисао је успостављање „подношљиве експлоатације“ радника од стране капиталиста, што значи ублажавање њихове егзистенцијалне угрожености са чим треба предупредити класну борбу радника и омогућити стабилан развој капитализма. У суштини, „социјална држава“ је легални облик пљачке радника који, путем пореског система који је наметнут од стране капиталистичке државе, сами финансирају „социјална давања“ која треба да им омогуће да преживе егзистенцијалну кризу коју ствара капитализам – и да се не буне. Истовремено, „социјална држава“ је средство за уништење класне свести радника и за њихово увлачење, путем развоја потрошачког менталитета, у вредносни хоризонт „средње класе“ која је један од носећих стубова капитализма. У коначном, „социјална држава“ омогућава опстанак капитализма и на тај начин доприноси уништавању живота на планети.

Криминализовање радничке популације један је од најефикаснијих начина на који потлачени бивају увучени у духовну и егзистенцијалну орбиту капитализма. Ради се о најгорем облику дегенерисања људи и друштва који у потпуности одговара владајућем духу капитализма. Криминализовањем потлачених друштво се претвара у капиталистички зверињак. Борба радничке класе за праведно друштво претвара се у борбу атомизованих грађана за опстанак. Оно са чим се капиталистичка друштва, која су у све дубљој кризи, сучељавају је све реалнија могућност да банде криминалаца преузму власт и успоставе диктатуру. У томе ће, наравно, имати подршку капиталиста и грађанске класе уколико се тиме спречавају радикалне друштвене промене и омогућава даљи опстанак капитализма. Не треба сметнути с ума да су фашисте у Италији и Немачкој, у време економске кризе капитализма након Првог светског рата, финансирали и довели на власт аристократија и капиталисти да би се обрачунали с радничким покретом. Уништавајући друштвене институције капитализам ствара услове да банде криминалаца постану једина реална друштвена снага која може да се обрачуна с радницима и спречи пропаст капитализма. Уосталом, спрега мафије и владајућих капиталистичких група већ деценијама претставља основ обезбеђивања власти у најразвијенијим капиталистичким државама. Уништавање еманципаторског наслеђа грађанског друштва, све дубља еколошка и економска криза, све већа незапосленост, обезвређивање демократских институција, мафијашко организовање капиталиста и политичара, све веће социјалне разлике, опште криминализовање друштва, религиозни фанатизам, бујање фашизма… – све то ствара претпоставке да се све дубља криза капитализма претвори у општи хаос из кога може да проистекне нови фашистички варваризам. Општи хаос је, заправо, „одговор“ капитализма на егзистенцијалну кризу коју ствара и на постојање објективних могућности за стварања новог света.

Прочитај текст до краја»

Љубодраг Симоновић: „Отуђење“ и деструкција


Љубодраг Симоновић
E-mail: comrade@orion.rs
Преузми текст

„ОТУЂЕЊЕ“ И ДЕСТРУКЦИЈА

„Отуђење“ је основни појам на коме се заснива Марксова критика капитализма, а „разотуђење“ основни појам на коме се заснива ослободилачка интенција његове критике капитализма и визија будућности.Постајање капитализма тоталитарним поретком деструкције довело је до тога да је Марксов појам„отуђење“ постао недостатан појам који не пружа могућност да се успостави одговарајуће полазиште за критику капитализма. Савремено отуђење човека нема само нехумани, већ и деструктивни карактер. Оно подразумева уништавање природе као животворне целине, човека као биолошког и људског бића и еманципаторског наслеђа националних култура и грађанског друштва, што значи визионарског ума и идеје novuma. Уништавањем културне и слободарске свести уништава се могућност да човек постане свестан своје отуђености и да успостави критичку и мењалачку дистанцу према капитализму.

Постајање капитализма тоталитарним поретком деструкције нису само приватна својина, рад и тржиште постали начин отуђења човека од његовог природног и људског бића, већ је то постао сам живот. За разлику од ранијих владајућих класа, буржоазија настоји да укључи не само у своју вредносну, већ и животну сферу и радне слојеве. Радник није само робни произвођач, већ и робни потрошач и као такав произвођач тржишта, што значи средство за решавање кризе хиперпродукције. Деструктивни конзумерски активизам постао је доминирајући облик животног активизма човека и најважнији начин на који радник бива увучен у егзистенцијалну и вредносну орбиту капитализма. Капиталистички начин живота (“потрошачко друштво”) постаје тотализујућа моћ која никога не штеди и од које се не може побећи. Комерцијализовање живота најгори je облик тоталитаризма који је створен у историји јер он у потпуности подређује природу, друштво и човека деструктивном механизму капиталистичке репродукције. Његова суштина уобличена је у монструозној максими “Паре не смрде!” у којој се, истовремено, изражава бит екоцидног капиталистичког варваризма.

Код Маркса је људскост,која пре свега подразумева слободу и стваралаштво,најважнији квалитет који човек поседује и у односу према њему појављује се идеја „отуђења“. Оно је могуће зато што је човек у својој бити људско биће: човек може да постане не-човек зато што је човек. По Марксу, људскост може бити потиснута и дегенерисана, али не и уништена. Упркос манипулацији и репресији, Гетеовим речима казано, „добри човек у свом нејасном нагону сасвим је свестан свога правог пута“. Идеја о„отуђењу“ човека појављује се у односу према могућности „разотуђења“, што значи да и поред капиталистичке тотализације живота капитализам неће успети да уништи људскост у човеку и да ће она у погодном историјском тренутку (економска криза капитализма) да се појави у облику револуционарне свести и праксе. „Разотуђење“ је универзални принцип и подразумева ослобађање човека од нехумане улоге коју му је капитализам наметнуо. Од посебног значаја је то што Марксов појам „отуђење“ упућује на то да се човек у капитализму отуђује од своје људскости тако што се отуђује од својих истинских људских потенцијала, што значи од онога што као универзално стваралачко биће може да постане. Сваки човек носи у себи безгранични потенцијал људског – то је најважнија Марксова хуманистичка порука која је основ његове визије будућности. Што се тиче капиталисте, он као капиталист не може да постане хумано биће, већ то може да постане само уколико се као човек еманципује од капитализма, што пре свега значи уколико својим радом обезбеђује сопствену егзистенцију. Укидање класа и класних односа не значи само враћање радника своме истинском људском бићу, већ и враћање капиталисте себи као човеку. Социјалистичка револуција, са којом се укида класно друштво које је засновано на приватној својини над средствима за производњу, и капиталисте лишава нељудскости: нема капиталиста без капитализма. Циљ социјалистичке револуције није истребљење капиталиста, већ укидање класног друштва и стварење таквих друштвених односа који ће омогућити да сваки човек, у заједници са другим људима, реализује своје истинске људске моћи.

Имајући у виду владајућу тенденцију у развоју капитализма, уместо Марксовог појма „отуђење“, појам деструкција требало би да постане полазиште у критици капитализма. Тај појам пружа могућност да се уочи најважнији и по човечанство и живи свет најпогубнији потенцијал капитализма. Идеја деструкције нема само у виду положај човека у капитализму и његов однос према природи као предмету рада и „анорганском телу“ (Маркс) човека, већ и однос капитализма према живом свету, што значи однос према природи као еколошкој целини и у том контексту однос према човеку као биолошком и људском бићу. Капитализам не отуђује само природни свет од човека, већ уништавајући природу ствара од ње смртног непријатеља човекa. У капитализму не доминира отуђени, већ деструктивни рад; не прерада, већ уништавање природе; не потискивање еротске природе човека и осиромашење чула, већ дегенерисање људског и биолошког (генетског) бића човека; не заглупљивање човека, већ уништење ума… Развијајући се као тоталитарни поредак деструкције капитализам укида могућност сукоба између људског и нељудског тако што уништава људско и тиме укида могућност отуђења: што је човек мање човек, све је мања могућност да се човек отуђи од себе као човека.

Развој капитализма као тоталитарног поретка деструкције намеће питање: да ли капитализам може у тој мери да дегенерише човека да он у потпуности и неповратно изгуби своје људске особености? Када се има у виду деструктивно лудило које влада у најразвијенијим капиталистичким земљама, намеће се закључак да је капитализам прекорачио антрополошку границу до које је Маркс дошао са својом идејом „отуђења“ и успео да до те мере дегенерише човека, да су његове деструктивне „потребе“ постале снага која га покреће и која даје смисао његовом животу. Не ради се само о отуђењу човека од његове људске бити, већ и о његовом дегенерисању као људског и биолошког бића. Капитализам не само да дехуманизује човека, већ га денатурализује, што значи лишава га особина које су својствене живим бићима. Капитализам не приморава само човека да се понаша као механички део индустријског процеса рада и на тај начин га телесно деформише, као што то тврди Маркс, већ га генетски изобличава и сакати као живо биће. Ради се о капиталистички изазваној мутацији човека од природног и културног бића у радно-деструктивни (потрошачки) механизам. Човек није само путем капиталистичког тржишта „опредмећен“, већ је постао, као радник и потрошач, саучесник у уништавању света. Потреба за уништавањем постала је аутентична потреба на капиталистички начин дегенерисаног човека.

Живот који се заснива на деструктивном капиталистичком тоталитаризму постао је извориште телесног и менталног дегенерисања људи. „Потрошачко друштво“ приморава човека да се прилагоди владајућем поретку путем деструктивног конзумерског активизма који са све интензивнијем уништавањем робе (динамика деструкције) „решава“ кризу хиперпродукције и омогућава да се створи нови простор на тржишту. Он најнепосредније условљава начин живота, менталитет и вредносни хоризонт савременог капиталистичког (мало)грађанина. Разлика између „класичног“ и савременог капитализма је у томе, што савремени капитализам сакати и дегенерише људе не само тако што своди све људске потребе на „потребу за имањем“ (Маркс), већ на потребу за уништавањем. „Имање“ подразумева потребу за трајним поседовањем и искоришћавањем ствари. Квалитет трајност, који је некада претстављао највећу вредност робе, у „потрошачком друштву“ постао је највећа препрека за стварање тржишта и оплодњу капитала. Нису више ствари (роба) те које имају фетишки карактер, као што то тврди Маркс, већ је деструкција добила фетишки карактер. Капитализам претвара животворну (еротску) енергију човека у погонску снагу деструкције. На тај начин он уништава аутентичну и ствара деструктивну друштвеност. Уништити што више робе у што краћем времену претставља највиши изазов за савременог капиталистичког фанатика. У току новогодишње продајне кампање у освит 2011. године, на једној од лондонских робних кућа појавио се натпис: „Купујем, дакле постојим!“ Ова наказна парафраза Декартове максиме cogito ergo sum („Мислим, дакле постојим.“) недвосмислено указује на природу савременог капиталистичког дегенерисања човека. Крајњи и најпогубнији резултат развоја „потрошачког друштва“ је уништење човека као умног бића и претварање људске заједнице у гомилу деструктивних капиталистичких фанатика.

Маркс истиче да капитализам развија универзалне људске потребе, а онда тврди у Економско-филозофским рукописима да капитализам своди све људске потребе, укључујући и изворне природне и људске потребе, на потребу за имањем: „Приватна својина начинила нас је толико тупим и једностраним да један предмет постаје наш тек кад га имамо, тек када он, према томе, постоји за нас као капитал или кад је он од нас непосредно поседован, једен, пијен, ношен, настањен итд., кратко речено употребљен. И сама приватна својина, додуше, ова непосредна остварења поседа схвата само као средства за живот, но живот, за чија средства она служе, јесте живот приватне својине, рад и капитализирање“. (…) „На место свих физичких и духовних чувстава је, према томе, ступило отуђење свих тих чувстава, чувство имања. На овоапсолутно сиромаштво морало је да се сведе људско биће да би из себе рађало унутарње богатство…“ (15) Које је то „унутарње богатство“ које човек „из себе рађа“ онда када га капитализам сведе на „апсолутно сиромаштво“? Ова игра речи, која се заснива на слободарском оптимизму и у којој људскост постаје апстракција, прикрива истину да капитализам може у тој мери да дегенерише човека да он изгуби људскост без које неће имати потребу за правдом и слободом и стога се неће борити за праведни и слободни свет. Маркс је могао да развије своју критику до краја, али постављајући ствари на тај начин могао је да дође до закључка да капитализам безнадежно дегенерише човека и тиме укида сваку могућност разотуђења, што значи могућност да човек створи нови свет. На тај начин била би прекорачена антрополошка граница након чега би позив на борбу против капитализма постао бесмислен. По Марксу, упркос томе што се човек отуђује од себе, у дубини његовог бића и даље гори пламен људског који ће се, потстакнут заједничком борбом против капитализма а за хумани свет, разбуктати и испунити својим сјајем и топлином читав свет. Неспорно је да визију будућности треба засновати на вери у човека, али и на свести да је капитализам у стању да уништи људско у човеку.

Прочитај текст до краја»

Љубодраг Симоновић Дуци: ТВ СОС, 29.01.2009.


Љубодраг Симоновић Дуци: ТВ СОС, 29.01.2009.

Линк ка видео прилогу на: http://www.youtube.com/
Видео прилог можете скинути пратећи ово упутство.

Ово је Дуцијево гостовање на телевизији СОС у оквиру емисије „Гост СОС-а“. То је контакт емисија у којој су се укључивали и гледаоци са својим питањима. Дуци је говорио о много чему: о себи, о својој каријери спортисте, о спорту, о допингу у спорту, о правом патриотизму… али као и увек разјашњавао је да је узрок свих пробмема у једном друштву, капиталистички поредак који је овладао светом, док су проблеми грађана и народа само „нус производ“ тог владајућег поретка иза кога стоје најмоћнији капиталистичи фанатици, са наравно послушничким режимима у многим државама које они „инсталирају“ и подупиру.

Спорт је чист продукт капитализма који само служи за покоравање маса, за њихово уништавања, како на биолошко телесном плану, тако и на егзистенцијалном, културном и духовном, само да се одвоје од сагледавања правог узрока својих егзистенцијалних проблема. На ово нарочите треба да обрате пажњу млади људи, који се свесно гурају на стадионе не би ли им уништили стваралачку енергију и претворили је у деструктивну, у обрачунима са противничким навијачима, уместо да сагледају праве узроке свог незадовољства и животних проблема, који леже у глобалном капиталистичком поретку у ком живе. Србија је обробљења њиме преко послушних марионета на власти.

Заиста, ово је један врло интересантан интервју са Дуцијем, а на његовом крају чућете од Дуција зашто је бајка о црвенкапи једна од најмонструознијих прича која се пропагандно намеће младој дечици, њиховој подсвести и тако се дечица фактички „програмиирају“ у капиталистичком систему „вредности“, на живот у капиталистичком деструктивном и антиљудси уништавајућем систему.

%d bloggers like this: