Епископ, муфтија и депеше


По поступцима и делима српском народу је јасно да га је истовремено издала  и држава и црква, то се по први пут дешава у историји српског народа, отуда нас не чуде извештаји из депеша које је објавио Викиликс, већ нам само указују на операционализацију плана.

Извор: Печат

********

Како су београдска амбасада Сједињених Америчких Држава и председник Србије Борис Тадић радили на стварању проевропске православне цркве којој неће сметати независно Косово, и истовремено подржавали „умереног“ новопазарског муфтију Муамера Зукорлића.

„Упућени осматрачи кажу да је ДС у последње време почео да поправља односе са умереним црквеним вођама, а неки тврде да се Тадић нада да ће успети да спречи да тврдокорни конзервативац постане следећи патријарх“

Мајкл Полт, тадашњи амбасадор Сједињених Америчких Држава у Србији, затражио је 2. јуна 2006. године од централе у Вашингтону да „стриктно и у потпуности“ заштити идентитет особе која је 26. маја разговарала са службеником његове амбасаде. Колико је напора централа уложила да би испунила амбасадоров захтев није нам познато, али од Џулијана Асанжа и његовог Викиликса Полтов извор није успела да заштити. Па је захваљујући обелодањеним америчким дипломатским депешама откривено да се епископ аустралијско-новозеландски Иринеј Добријевић америчким дипломатама исповедао о односима у Српској православној цркви, објашњавао ко је то од црквених великодостојника са владом Војислава Коштунице радио на ућуткавању „умерених гласова“ у цркви поводом Косова, обећавао да ће деловати на стварању „реалистичне, практичне и аполитичне“ позиције СПЦ-а о Косову и „другим питањима од интереса за међународну заједницу“… Сазнали смо захваљујући Викиликсу још и кудикамо више о упорним покушајима америчких чиновника да у Светом синоду СПЦ-а идентификују своје савезнике, о труду уложеном да се српска претвори у проевропску православну цркву, о председнику Србије Борису Тадићу који „иза сцене ради у спрези са важнијим црквеним умерењацима, у покушају да утиче на избор патријарховог наследника“. И то пуне три године пре смрти патријарха Павла; смрти коју је – како се из ових припрема да закључити – без сумње скрхан, дочекао речима: „Шта ћу сад да радим? На кога ћу да се ослоним?“ (09БЕЛГРАДЕ1512)… Асанжов Викиликс помогао нам је, најзад, да се уверимо и да се америчко уплитање у религијске послове у Србији није ограничило само на Српску православну цркву, већ и да су у расколу у исламској заједници у Србији имали свог фаворита, санџачког муфтију Муамера Зукорлића. Коме су – гле случајности! – подршку, захтевајући само да то не буде обелодањено у медијима, потом пружили и председник Србије Борис Тадић и његов министар одбране Драган Шутановац.

Владика или доушник

Све у свему, узмемо ли у обзир и оно што је „Печат“ поводом Викиликса писао у последња два броја, откривајући како је актуелна власт у потаји постала саучесник у успостављању косовске државности, амерички рад на припреми Србије за сопствено комадање постаје још јаснији. Отимање Косова, које је било пропраћено подршком свим оним „умереним“, „конструктивним“, „проевропским“ и „реформаторским“ снагама на српској политичкој сцени – речју, свима који су, том умереношћу својих покушаја да одбране земљу, исказали спремност да зарад власти прихвате отцепљење наше Јужне покрајине – било је пропраћено и „дубинским“ радом, у спрези с придобијеним политичарима, на сличном проевропском умеравању „убедљиво најпоштованије институције, у коју друштво има највеће поверење“ (09БЕЛГРАДЕ1512), Српске православне цркве.

Иринеј Добријевић указује Американцима на кога још могу да рачунају, осим на њега самог: „Он је епископа Теодосија назвао усамљеним гласом умерености“. Теодосије ће, изненађујуће ли случајности, у годинама које су уследиле постати епископ рашко-призренски, уместо рашчињеног владике Артемија

Поверљива депеша 06БЕЛГРАДЕ879 – она у којој амбасадор Полт тражи да му извор, владика Иринеј Добријевић, остане сакривен – понајбоље открива ову паклену заверу дипломата, политичара и црквених великодостојника против Цркве, државе и народа. „Премијер Коштуница наставља да сарађује с конзервативнијим црквеним великодостојницима како би онемогућио напоре умерених елемената на дефинисању балансираног и независног става СПЦ-а о статусу Косова. Наставићемо да проналазимо начине да ојачамо умерењаке у СПЦ-у“, стоји у сажетку ове депеше, тек наговештавајући сав ужас открића која ће уследити. А оно што следи је поверљиви разговор са неуспешно заштићеним, у том моменту свеже именованим владиком аустралијско-новозеландским, тим „умереним гласом у оквиру цркве“.

Својим умереним гласом, дакле, владика „поверава своју дубоку забринутост да премијер користи свој утицај у цркви да обезбеди пуну подршку СПЦ-а владином ставу у преговорима о статусу Косова“. (Реч је, подсећамо, о сасвим јеретичком ставу да „нећемо само на речима одбити косовску независност; ми ћемо и деловати“, како је рекао тадашњи премијер Војислав Коштуница америчком изасланику Френку Визнеру.) Овај владика, елем, жали се свом америчком саговорнику да га је именовање за епископа аустралијско-новозеландског „удаљило од центра одлучивања СПЦ-а“, али „нас је уверио да ће настојати да остане ангажован око Косова и у Београду до коначног решења“.

Иринеј Добријевић указује Американцима на кога још могу да рачунају, осим на њега самог: „Он је епископа Теодосија назвао усамљеним гласом умерености“. Теодосије ће, изненађујуће ли случајности, у годинама које су уследиле постати епископ рашко-призренски, уместо рашчињеног владике Артемија; Артемија, кога је Полт „убеђивао да блиско сарађује са својим умереним и прогресивним колегама – као што су епископи Теодосије и Григорије – на позитивном приступу који би охрабрио косовске Србе да допринесу праведном и трајном решењу“, али му је Артемије, на своју несрећу, јасно ставио до знања да „нема намеру да игра конструктивну улогу у процесу проналажења коначног решења“ (06БЕЛГРАДЕ1329).

Оне умерене гласове у цркви, ипак, поверавао се Иринеј Добријевић, „маргинализовали су њихови претпостављени“, епископи Иринеј бачки и Артемије и митрополит Амфилохије, а та је, „тврда струја“, била додатно ојачана избором епископа милешевског Филарета и „босанских епископа“ у Синод.
Следи и шири, политички део приче. Говори Иринеј Добријевић: „Иринеј бачки покушао је да пронађе политички продор ка председнику Тадићу како би руководство СПЦ-а приближио лидерима ДС-а (као што је случај са ДСС-ом). Према Иринеју (Добријевићу), Тадић се извикао на Иринеја бачког, говорећи да ДС није заинтересована за такву врсту веза“. Примивши к знању ту информацију, амбасада САД-а закључује како би „Тадићево одбијање да развије однос са Иринејем бачким могло да буде у вези са чињеницом да Тадић иза сцене ради у спрези са важнијим црквеним умерењацима, у покушају да утиче на избор патријарховог наследника“.

Опет, баш као и када су осматрали дешавања на политичкој сцени Србије, однос према Косову је оно што Американце највише занима. Званични став цркве је, бележе тако, да „Косово мора да остане интегрални део Србије, при чему независност или аутономија не долазе у обзир“. Међутим: „Међутим, има фракција у цркви које се залажу за практичнији одговор на ову ситуацију. Епископ Теодосије је водећа личност међу умерењацима по овом питању“

Све у свему, коментарише Полт на крају ове своје депеше, „покушај оца Иринеја (Добријевића) да направи реалистичан, практичан и аполитичан став СПЦ-а о Косову (и осталим питањима од интереса за међународну заједницу) наилази на потешкоће. Његов рад у том смеру учинио је његов однос с премијером напетим, и изазвао сумњу у његове мотиве код конзервативнијих вођа СПЦ-а“.

И крајем те, 2006. године, Мајкл Полт размишља о односу религије и политике у Србији. Поверљива депеша „Политичка улога Српске православне цркве“, од 26. децембра 2006, наводи да је СПЦ од пада Слободана Милошевића имала „важну политичку улогу, све више сарађујући с конзервативним националистима“. Иако се изражава очекивање да ће у блиској будућности, „док статус Косова буде одређиван“, црква остати „тврдокорна“, Американци виде и трачак (своје) наде. Ево у кога се уздају: „Умерени гласови у цркви могли би да дођу у први план ако реформисти буду предводили следећу коалициону владу“.

Тадићева нада

У том тренутку, међутим, управо због Косова, СПЦ и Коштуничин ДСС одржавају блиске везе, при чему је „инсајдер из цркве“ амбасади појаснио да „ДСС подржава ‘тврду линију’ и противи се јачању умерених снага“. „СПЦ је имала централну улогу у помагању Коштуници у доношењу његовог Устава, док је патријарх Павле привукао велику пажњу медија када је изнет из свог болесничког кревета како би гласао ‘за’ на референдуму о уставу“, наводи се у овој депеши.

Насупрот овим ретроградним снагама, како их Американци тумаче, стоје оне здраве у које се ваља поуздати: „Упућени осматрачи кажу да је ДС у последње време почео да поправља односе са умереним црквеним вођама, а неки тврде да се Тадић нада да ће успети да спречи да тврдокорни конзервативац постане следећи патријарх“. Опет, баш као и када су осматрали дешавања на политичкој сцени Србије, однос према Косову је оно што Американце највише занима. Званични став цркве је, бележе тако, да „Косово мора да остане интегрални део Србије, при чему независност или аутономија не долазе у обзир“. Међутим: „Међутим, има фракција у цркви које се залажу за практичнији одговор на ову ситуацију. Епископ Теодосије је водећа личност међу умерењацима по овом питању“.

Црквени конзервативци, све у свему, „забринути су због приближавања Србије Европској унији“, противе се учлањењу у НАТО, одбијају папин долазак у Србију, штавише не прихватају ни „остале православне цркве“ – македонску и црногорску. Ипак, оптимиста с извесним покрићем (вероватно проистеклим из директног увида у душу својих српских сарадника, да не кажемо колаборациониста) амбасадор Полт закључује ведро: „Ипак, ако би реформаторске демократе, попут ДС-а, водиле следећу коалициону владу, могло би да се стекне више подршке умереним гледиштима у цркви“.
И некако баш после формирања ове „следеће коалиционе владе“ после мајских избора 2008. године, 23. августа долази до отвореног сукоба тврдокорног Артемија са умереним Теодосијем. „Суштина конфликта је у политици цркве на Косову, рефлектујући питања која су оборила премијера Коштуницу“, бележи депеша 08БЕЛГРАДЕ904. Артемије, „тврдокорни противник сарадње с властима (независног) Косова“, приписује се „Коштуничином“ крилу СПЦ-а, док „умерени епископ Теодосије верује да приоритет СПЦ-а треба да буде ‘жива црква’, другим речима добробит њених верника на Косову, што је положај који одражава политику Тадићеве проевропске коалиције“. Пораз који је у овом сукобу доживео Артемије, Американци су схватили као „знак који даје наду да прогресивније снаге у цркви добијају снагу“.

Које су то прогресивније снаге, поред проевропског Теодосија и Иринеја Добријевића који је своју прогресивност демонстрирао када се забринуо што се црква и држава заједнички боре против независности Косова? Амерички фаворити откривају се у низу депеша у којима се разматра ко би на трону СПЦ-а могао да наследи патријарха Павла, при чему 09БЕЛГРАДЕ1512, наводећи да ће „избор новог патријарха бити кључан у одређивању улоге СПЦ-а у модерној Србији“, објашњава оволико америчко интересовање за избор новог патријарха. Елем, депеша 09БЕЛГРАДЕ1354 открива да у пожељну групу потенцијалних наследника, оних који „нису оптерећени историјом“, спадају епископи захумско-херцеговачки Григорије, далматински Фотије, будимљанско-никшићки Јоаникије и пожаревачко-браничевски Игнатије. Насупрот њима је – процењивани су у америчкој амбасади могући кандидати за српског патријарха – „стара гарда“ у којој су, уз све разлике међу њима, Амфилохије, Иринеј бачки и Хризостом жички, док су као „потенцијални компромисни кандидати“ наведени Иринеј нишки и Јефрем бањалучки.

Избор Иринеја нишког за 45. патријарха српског Американци су дочекали опрезним оптимизмом који избија из 10БЕЛГРАДЕ248. Опрез: „У свом првом састанку с амбасадорком, патријарх Иринеј демонстрирао је многе од особина које су га начиниле компромисним кандидатом за наследника патријарха Павла“. Оптимизам: „Његова спремност да се позабави контроверзним питањима, као што су помирење с Ватиканом и санкционисање епископа Артемија, слуте на добро“. Било би лепо видети како патријарха Иринеја у својим депешама Американци описују данас. После пропасти помирљивих планова за папин долазак у Србију, или оне патријархове оцене да је НАТО „поган лек за нашу рану“, или, насупрот томе, после његове много тише реакције на барикаде на северу Косова. Но, за то ћемо морати да сачекамо неки нови Викиликс…

Умерени Зукорлић

Америчко-тадићевска борба за победу умерене, помирљиве струје у Српској православној цркви има крајње занимљиву паралелу у збивањима у исламској заједници у Србији, коју нам такође откривају америчке дипломатске депеше. Актери су, наиме, исти – верске вође, америчка амбасада, председник Тадић. И умереност изнад свега, с тим што епитет умереног у овом случају, веровали или не, Американци додељују санџачком муфтији Муамеру Зукорлићу. То је, да не буде забуне, онај Зукорлић који поручује да је „аутономија Санџака све извеснија“, кличе да су „Бошњаци у Санџаку као мали орлови који у свом гнезду брзо стасају и оно им постаје тесно“, Зукорлић који говори да „између нас Бошњака као националног корпуса и Београда као осовине власти, постоји нешто што се зове геноцид. Тај геноцид дешавао се у 11 наврата, а последњи је био у Сребреници“, Зукорлић који српским властима прети „зулумом“ какав се догодио на улицама Египта и Туниса…

Зукорлић је за Американце умерен и „упркос повременим путовањима у Иран“ с којих је, према гласинама које преноси депеша 06БЕЛГРАДЕ1842, умео да „донесе значајна средства из Техерана за употребу у политичке сврхе“, па чак и упркос сопственом признању (07БЕЛГРАДЕ1551) да се састаје са Иранцима који га упозоравају да „постаје превише близак Сједињеним Државама“…

У јесен и зиму 2006. године, откад датирају прве санџачке депеше, Американци потврђују да је умерени Зукорлић „савезник Расима Љајића“ у његовом сукобу са Сулејманом Угљанином који је 2004. године „напустио ДС-ову групу и прикључио се Коштуничиној коалицији“. Угљанин, иначе, у то време подржава доношење новог Устава Србије, Љајић пак са Зукорлићем и још неколицином муслиманских странака потписује декларацију против Устава у којој се тврди да „нови Устав Србије игнорише захтеве Бошњака и додатно их маргинализује“ (06БЕЛГРАДЕ1842). Американци у том санџачком сукобу – ко би то очекивао – стају на страну Љајића и осталих у његовој коалицији, наводећи да ће са „Националним демократским институтом и Међународним републиканским институтом размотрити који је најбољи начин“ да им помогну (обе су ове организације, иначе, изборну помоћ пружале и ДС-у и ЛДП-у, како је „Печат“ писао пре две недеље).

Љајићеви извештаји

Или је, ипак, америчка подршка Љајићу потпуно очекивана? На концу, реч је о човеку, функционеру државе Србије и популарном политичару, који са амбасадом САД-а сарађује на недељном нивоу. То јест, подноси им извештаје. 06БЕЛГРАДЕ1644: „У свом недељном састанку са службеницима амбасаде 29. септембра, Љајић није имао ништа ново да извести (…) Коментар: Љајић делује све утученији на нашим недељним састанцима“. Или, 07БЕЛГРАДЕ797: „Правдалачки Расим Љајић, председавајући Националног савета за сарадњу с Хашким трибуналом, састао се са службеницима амбасаде 5. јуна да исправи информације које је доставио у време операције хапшења Толимира“. И тако даље, има тога још…

Елем, вратимо се у Санџак. Депеша 06БЕЛГРАДЕ2007 бележи да је „стратешки циљ“ САД-а да „подржи умерене и прогресивне исламистичке елементе у Санџаку“, уз образложење тог циља: „Санџачки муфтија је духовни вођа већине муслимана у Србији и био је умерени вођа у поступању с нама. Подршка њему и осталим умереним исламским вођама у Санџаку и другде у Србији ојачаће њихов ауторитет у њиховим заједницама и спречити радикалније утицаје из суседних земаља“.
Следећа, 2007. година, доноси сукоб између Исламске заједнице у Србији (Муамера Зукорлића) и Исламске заједнице Србије (Адема Зилкића, кога подржава Сулејман Угљанин). Реч је, узгред буди речено, како Американци констатују у 07БЕЛГРАДЕ1394, о „расцепу који очигледно није око религије већ је то пре политички и економски грабеж за потенцијалним добрима – и профитом – исламске заједнице у тој области“.
Расцеп прати и „упозорење локалне безбедносне заједнице да би, у борби за подршку, санџачка исламска заједница, кроз своје блиске везе са босанским Ријасетом, могла да доведе своје присталице у контакт са екстремним елементима у Босни“.

Али, колико уопште вреде упозорења безбедносних служби, показује други пример који налазимо у Викиликсовим депешама. Депеша 09БЕЛГРАДЕ845 говори да је председник Тадић са министром спољних послова Турске Ахметом Давутоглуом потписао меморандум о разумевању, којим је турској државној агенцији за развој и помоћ ТИКА дозвољено да отпочне с радом у Србији. Тадић је то потписао иако депеша даље наводи да је његов саветник Александар Кнежевић „рекао да ће Београд пажљиво пратити активности ТИКА-е, забринут због (…) ‘неприкладних активности’, што је могућа референца на српску бојазан да је ТИКА продужена рука турских безбедносних снага“. Да бојазан око веза ТИКА-е с турским службама није безразложна, уосталом, показује депеша 06АНКАРА4822, која говори о помоћи ирачкој војсци преко ове организације, и 09АСХГАБАТ1630, сведочанство о полицијској сарадњи с Туркменистаном која се успоставља посредством ТИКА-е. (Мада, према 09БЕЛГРАДЕ304, Расим Љајић рече да су „лажне оптужбе да је ТИКА параван за турске безбедносне службе“. Нека му поверује ко хоће.)

Тек, кад је председник могао да нам у земљу доведе (могући) параван за иностране обавештајце – и то не сасвим пријатељски настројене, јер Турска је признала Косово – зашто би било кога забринула могућа веза онолико умереног Зукорлића са босанским екстремистима? Поготово што је, према 07БЕЛГРАДЕ2007, „Зукорлић марљиво радио на обезбеђивању међународне и локалне подршке, укључујући председника Тадића и Расима Љајића“, при чему подршку није тражио празних руку. 07БЕЛГРАДЕ372: „Користио је свој утицај у заједници да подржи Тадића“.

Коме ће се Американци приклонити, Зукорлићу или Зилкићу, постаје јасније када Нил Ј. Мекнил, регионални официр безбедности у амбасади САД-а у Београду, 2. априла 2007. од српске полиције тражи да „обезбеди личну заштиту новопазарском муфтији“, док практично све дилеме нестају с депешом 07БЕЛГРАДЕ1627, од 10. децембра 2007, у којој је забележено да је Сулејман Угљанин „окривио САД за расцеп у исламској заједници и оптужио Сједињене Државе да подржавају ‘тог убицу’ муфтију Муамера Зукорлића“.

А Тадићев Београд? Депеша 08БЕЛГРАДЕ279, као мерило све наше беде, не представља баш никакво изненађење: „Током последње посете заменика шефа мисије, он (Зукорлић – прим. Н.В) јој је дао копију писма које је потписао (босански муфтија Мустафа) Церић, у којем захтева од Тадића да призна Зукорлића као главног муфтију у Србији. Зукорлић каже да Тадић није одговорио Церићу, али је тихо пружио своју подршку посетивши Зукорлића када је дошао у Нови Пазар током предизборне кампање. Тадић је захтевао да приликом посете не буде новинара (…) Градоначелник Тутина Кучевић такође је навео овај ‘тајни’ састанак са Тадићем, као и потоњи састанак са министром одбране Шутановцем, као ‘доказ’ да Зукорлић има подршку ДС-а и војске“.

Било је то уочи мајских избора 2008. године, после којих су и Љајић и Угљанин постали министри у новој влади. „Бирати између Љајића и Угљанина, рекао је Хајрам Ђекић из ЛДП-а, је као да бирате између рака и леукемије“, бележи депеша од 24. марта 2008. године дилему с којом се Тадић суочио неколико месеци касније, када је састављао владу. Па је изабрао оба.

А већ наредне, 2009. године, постало је потпуно јасно да су стара савезништва у Санџаку прекинута; муфтија Зукорлић загазио је дубље у политику, а Љајић је „описао обе исламске заједнице као корумпирана ‘лична предузећа’ Зукорлића и Зилкића, додајући да је тешко одредити да ли су то ‘Мерцедес сервиси или исламске заједнице’“. Американцима пак као да је сврставање у међувремену постало небитно, јер ова појава неколицине завађених, јаких играча на том простору (подвлачимо, и Угљанин је оптужио САД за расцеп у исламској заједници) „створила је добре изгледе за међународну заједницу“ (09БЕЛГРАДЕ304) да се умеша… И да, слутимо, искористи то за додатну дестабилизацију, а тиме и утицај на Србију Бориса Тадића. Шта ће још од њега тражити, можда је боље и да не нагађамо.

Како год, тек Агенција „Франс прес“ у уторак нас је известила да је јавни тужилац у Тирани најавио покретање преткривичног поступка против албанских политичара споменутих у Викиликсовим депешама. Значи ли то да су они урадили и нешто горе од редовног подношења извештаја о државним тајнама америчкој амбасади, од вишегодишњег рада на цепању сопствене земље, од лагања сопственог народа, подривања његове цркве и потпомагања оних који у том народу виде геноцидне злочинце? Мора да јесу, чим се београдски колега албанског јавног тужиоца поводом Викиликса није ни огласио…

********

Ево још једне слике „умереног“ епископа Теодосија.
Извор»

Кликни на слику да је видиш увећану

Косово је Србија!

Беда политичког морала


Аутор: Ратко Крсмановић

Веб сајт „Викиликс“ од 28. новембра објављује поверљиву дипломатску преписку Стејт департмента и америчких дипломатских представништава, где је за нас нарочито узбудљива она која се тиче извештаја из Београда.

Беда политичког морала

Размере беде и понизности политичке елите постале су „транспарентне“; Догађаји после упозорења државника и председника Слободана Милошевића, показују снагу поткупљивости те да је кукавичлук масовнија појава од хероизма; Поништавање демократског система; За америчке поверенике на власти у Србији, изражена воља и расположење народа су трице и кучине; У земљи где криминалци постају угледни бизнисмени, где 25% становништва тражи посао а исто толико паразитира на државним јаслима, народ почиње политику доживљавати бедом и неморалом.

Да „батина има два краја“, уверио нас је је и бивши хакер, аустралијски новинар и интернет активиста Џулијан Асанж. Његовом амбициозном „Викиликсу“ је пошло за руком да поприми глобалну улогу. Тако нове софистициране комуникационе технологије контроле, доминације, обмана и поробљавања од стране глобалног императора, употреби као оружје за демистификовање и разбијање мита о свемоћи најмоћније силе света и њихових бедних марионета.

Узимајући у обзир објављене садржине дипломатских депеша САД из Београда, које објављује оснивач сајта „Викиликс“ Џулијан Асанж, без икаквих недоумица можемо јасно утврдити, или боље рећи потврдити, да ми живимо у друштву страшне беде политичког морала наших државника, али и изостанак адекватне друштвене свести о далекосежности последица неморалне петљавине политичара из самог врха власти. Немогуће је да се лицемерна понашања из свакодневног живота, у политици признају за поштена и допуштена, макар се радило о специфичном позиву на „реал политику“. Размере беде политичког морала и духа наших властодржаца постале су знатно „транспарентније“ уз помоћ чињница као најпоузданијих сведока. Документи о разговорима најближих сарадника Председника Србије говоре језиком тог политичког морала и одговорности владајуће олигархије. Природно би било да обманути људи, ма колико се гушили у драматичној социјалноекономској каљузи, апатији и безнађу, почињу да мрзе обмањиваче и лицемере. Овде нам није представљено пуко дипломатско лицемерје, већ грубе увреде и узурпација надлежности Владе Србијеу области спољне, одбрамбене и безбедносне политике земље као и кршење резолуције о неутралности усвојене у Скупштини Србије. Самим тим се крши и Устав и води у поништавање и самог демократског система.

Џулијан Асанж

Педантна амбасадорка САД у Београду Мери Ворлик, у свом извештају није морала описивати недостатак самопоштовања њених саговорника и њихову лојалност глобалном императору. То се подразумева из пренетих ставова саветника председника Тадића за спољну политику Јована Ратковића. Он је обавестио о спремности Србије да „сарађује са САД у области осетљивих обавештајних питања и да повећа војну сарадњу са америчком националном гардом из Охаја, ради тренинга за ‘мировне операције’. Обећао је и слање 50 додатних припадника жандармерије на Хаити као и ‘мировњака’ у Либан“. На изражену забринутост амбасадорке због „конфронтирајућег“ односа Србије у вези са питањем Косова, он је разуверио: „Одбацујући питање да ли ће Србија тражити резолуцију Генералне скупштине Уједињених нација о статусу као ’пуко тактизирање’, Ратковић је рекао да се председников тим фокусира на крупније питање… Из депеше се разуме да су та крупнија питања заправо пожуда за улазак Србије у НАТО. Наиме, Тадић сматра да Србија не може да остане ван НАТО-а у недоглед, али ово не изговара често наглас због политичке осетљивости те теме. Из овога се види да Тадић ради иза леђе сопственог народа и Парламента, припремајући заобилазну пртину за улазак Србије у НАТО. То и јесте у саглосности са интересима великог императора, који у свом походу мобилише припаднике „јањичарске“ освајачке војске од колонизованих или покорених народа и држава штедећи своје ресурсе и снаге. А да наша политичка елита, своју државу и не посматра као „заштитника интереса“ својих грађана нити као полугу „демократског развоја“, већ туђих интереса и циљева, знано је било за свакога ко је хтео да чује поруку и упозорење, државника и председника Слободана Милошевића од 02.10.2000.године, са јасном и обистињеном поруком да „не нападају они Србију ради Милошевића, већ Милошевића ради Србије“. Догађаји после овог упозорења су показали снагу поткупљивости и уцена, те да је кукавичлук масовнија појава од хероизма. Ваљда зато што су корени кукавичлука у биологији а хероизма у свести.

Америчка амбасадорка означава део документа са „заштити“, а реч јео делу где Ратковић описује тајне разговоре са британским амбасадором о Тадићевим плановима и могућим опцијама за Косово. Предочене су три опције: А) Делимичан суверенитет Србије на северу Косова и над 5 манастира са југа, при чему би прихватила а не формално признала „државу“ Косово; Б) Подела Косова и Ц) Србија прави избор: Или Косово или ЕУ.

Јован Ратковић, саветник Председника

Америчка амбасадорка процењује да је за Београд најприхватљивија опција А, додајући да ће одбијање признања Косова „одложити“ приступање Србије ЕУ на неодређено време.

Да не би било неспоразума, Ратковић је „сличан став пренео и британском дипломати Роберту Куперу , истичући да Београд трба да схвати да више неће владати Косовом, али да ће Косово морати да схвати да неће моћи да прошири своју власт северно од Ибра – стоји у депеши“ што преноси Прес 10. 12. 2010. Под насловом „Викиликс: Београд индиректно промовисао поделу Косова“.

Дакле, за америчке поверенике на власти у Србији, изражена воља и расположење народа су трице и кучине које ће они обликовати и згњечити сагласно америчким очекивањима. Српски режим прихвата постојање сепаратистичке државе Косово окрњено формалним признањем и суверенитетом над севером Косова.То што постоји нека Резолуција, Устав и Скупштина, није вредно ни помена, јер очигледно и не рачунају на могуће отпоре, док се „председников тим фокусира на крупнија питања“. Већ тада (10. фебруара 2010.) је Мери Ворлик обавестила Вашингтон да могу бити безбрижни око српске резолуције у Генералној Скупштини ОУН.

Тадић посредством свог саветника, поручује Американцима да Србија подржава територијални интегритет Босне и Херцеговине и да неће поклекнути пред „жељом већине житеља Републике Српске да се отцепе и уједине са Србијом“: „У том контексту Србија такође подржава улазак БиХ у ЕУ и НАТО, као начин стабилизовања земље и цементирања њених граница…

Мики Ракић, шеф кабинета Председника

Врхунац политичког неморала је изражен у депеши из исте збирке докумената, где Тадићев шеф кабинета Мики Ракић америчкој отправници послова Џенифер Браш 25. августа 2009. у строгом поверењу саопштава како би Москва могла знати где се крије Ратко Младић, што фрустрира Тадића: „Молећи да информације остану ‘за овим столом’, Ракић нам је рекао да је поставио низ питања о конкретним контактима између особа повезаних са Младићем и руских дипломата, као и телефонских позива и путовања у Русију особа повезаних са Младићем.“

Доведемо ли ову „информацију“ у везу са поменутим „фокусирањем Тадића на крупнија питања“, око уласка Србије у НАТО, јасно је да владајућа олигархија Србије солидарише са руским непријатељима, који су истовремено непријатељи саме Србије. Тиме Србија себе нуди као саучесника на послу стратешког опкољавања Русије. Њих не дотиче чињеница да се Русија, као велика сила од почетка залаже за решење косовског питања у складу са међународним правом.

Ни највештијем апологети ове „демократске“ врхушке, неће поћи за руком да из ових срамотна ставова пренетих посредством „Викиликса“ пронађе макар неку позитивну страну, чак и уз помоћ свакодневног медијског утеривања оптимизма. Можда је Ракић са Тадићем и Ратковићем, за овакву информацију добио неку америчку лизалицу, попут оног несрећног дечака потказивача који шпијајући и измишљајући разне несташлуке на рачун својих другова, доживљава трајни презир и гађење читаве околине. Опчињеност америчком снагом не даје за право одговорној и озбиљној политици да заборави на моралне и државне светиње, да подцењује и понижава сопствени народ и себе саме. Презир је исцрпљујућа болест. Тежа од судских казни и изборних неуспеха. У земљи где криминалци постају угледни бизнисмени и заштићени сведоци, где 25% становништва тражи посао а исто толико паразитира на државним јаслима по разним агенцијама које ничему не користе, где неке нове „црне тројке“ обигравају српска домаћинства пописујући имовину дужника, где је десетогодишњи биланс транзиције згњечио сваку вредност, народ почиње политику доживљавати нарочитим моралом, то јест бедом и неморалом.

У могућем одговору грађана на овакву социјалну и политичку ситуацију крију се нове опасности од могуће манипулације власти и обесмишљавања сваког реаговања и евентуалног протеста. Примера ради, изгледа оправданим указати на чињеницу да екстремни национализам никада не настаје из вишенационалног става друштва, већ из одсуства слободе, равноправности и социјалне сигурности људи. Није једино зло у томе што народ има лицемерну и неморалну власт, већ и у томе што таква власт манипулише и понижава оне којима влада.

%d bloggers like this: