Смехотресна олимпијада или „Љубице, љубим ти хаубице“


Аутор:Валентина Шекарић

И таман када човек помисли да не може бити горе, однекуд се појави Гранд машинерија на челу са Гораном Бреговићем и распрши сваку заблуду о правом стању ствари културног духа Србије. Како то обично бива код нас, шунд и кич поново односи победу над интелектом и здравим разумом. Грандиозно-скандалозно…или (како то рече победник) : „Ово је Балкан“.

Наиме, вечерас је Србија добила представника на такмичењу за Песму Евровизије 2010 у Ослу. Између разноликих и дубокоумних стихова Марине Туцаковић „Динг-донг“, „Хајде иш-иш-иш“, „Ниже, ниже“, „Вози, вози, вози“, „Ди-џеј, дуни у брателе“, „Председниче, брате“ и „Сви смо ми за лудницу“, публика је ипак одлучила да нас, ове године, Европи представе стихови Милана Станковића „Стисни ме, кисни ме“ и „Љубице, груди ти хаубице“. Већ након прве нумере, у којој је Емина Јаховић „изишкала мало мазаног, а мало намазаног“ и открила нам да је љубав „мусака“, било је сасвим јасно да се Горан Бреговић и овог пута држао свог старог рецепта : трубачи и кафански дернек, без обзира на то о чему се пева. А када се на сцену појавила млада звезда Гранда и, уз добро познати турбо-фолк ритам, запевала „Оп, оп, оп, ово је Балкан, цоме он“ било је и више него јасно да ови из Гранда, где год да се појаве, сигурно побеђују. Нишлија Оливер Катић дошао је као шлаг на торту својим стиховима „Ди-џеј, дуни у бикини“ и „Хеј, председниче, ухвати анархију“ и запечатио овогодишње такмичење за Песму Евровизије заклетвом да „сви смо ми за лудницу“. Иако су организатори тврдили да све три композиције зраче ведрином и освајају већ на прво слушање, што (наравно) сасвим оправдава одлуку да овога пута Горан Бреговић буде алфа и омега читаве приче у вези са нашим учешћем на Песми Евровизије, слободно можемо да кажемо да смо поново надмашили сами себе. Након Ланета,
Аутор:Валентиба Шекарић
Ора и одличне песме Марије Шерифовић, Европи смо послали „Стару ципелу“ већински убеђени да горе од тога не може да буде….све до вечерас када им шаљемо „Балавице“ и „Хаубице“.

На крају свега, када се сумирају резултати вечерашњег СМС избора за Песму Евровизије 2010 у Ослу, једино што се може закључити јесте да би најбоље било да нас у Норвешку представља уводна песма цртаног филма „Ципелићи“ : „Шуби-дуби-ду пеопле“, јер нам је то најбоља гаранција да ће нас Европа сигурно разумети.

( Овај пост је објављен и на матичном блогу „Приче из недођије“ )

Гранд – црна рупа нашег народа


Аутор:Валентина Шекарић

„Лакше је продати глупост народу него га научити да ради паметну ствар.“

Сасвим случајно налетех на овај видео клип на јутубу и нисам могла да одолим жељи да га постујем на блогу. Разумећете, сигурна сам, снажну поруку коју он носи у себи. Довољно је само да пажљиво слушате…

„Било је то у некој земљи сељака на брдовитом Балкану…ало, у овој причи није страдала чета ђака у једном дану. Овде је страдала млада генерација, наше младе наде…. Видите, једног дана су џелати дошли на идеју да нас погубе мучки и удаве у сопственим сузама које нећемо исплакати никада. Њихова имена са поносом почињем малим словом – саша и марина. Марина има чудне ставове. Обратите пажњу, јер се у њеном животу све око њих врти. Уколико Ваш дечко изађе са друштвом то значи да Вас је он преварио и Ви треба да раширите ноге првом који наиђе и да не осећате грижу савести због тога. Уколико немате дечка, онда чекајте оног који ће Вам поклонити бунду или нешто слично, па му дозволите да Вам покаже постељу у којој звер почива. Ако је купио бунду, значи да је купио и Вашу част, тако да је то оправдано. То су само неки од закона пресветле нам марине. Док је наш други џелат, врста божанства чак, пресветли сале, само колекционар наших молитви. Наравно, молитве у виду СМС порука које коштају више него паклица цигарета или, још боље поређење, више од литре млека које би попило Ваше дете које у соби плаче док Ви слушате нови ултра мега хит наше предивне Гоге. Она од алкохола не осећа ноге и не сећа се где живи, јер јој драги не поклања пажњу како она очекује, па сада пева о томе у виду стиха „скини ми прљаве гаћице, али запамти – ја сам поштена“. Ове речи слушају младе мамице, „али то што сам лака не значи да нисам паметна.“ Мега хит заиста, ја се њој дивим!!! Но небитно, то је нека наша хијерархија. Уколико тражите краља – нема га. Он је давно умро. Његово име би било Галилео Галилеј. Не заиста, само тако називам све људе који имају мало мозга да не слушају глупе матрице које они врте. Сви велики су постали велики тек после смрти, па ће ваљда једном и они.
Имамо ми и трећу врсту људи овде – оне који могу све да промене, али им фали мотивација. Изговор? Па, то је хит, баш има лепу мелодију итд. Запитајте се једном : кад сто пута чујеш нечије мишљење, хоћес ли почети да мислиш као он? Ја нећу, имам своје! Али, очигледно је да спадам у мањи проценат истих. О моралу ће нам држати предавање они који имају морала колико и амеба мозга. Речима једног човека којег ја сврставам у „Галилео“ категорију : „Овај rock and roll је узео све! Дао једва нешто мало да се помене. али пре бих свирао и даље макар ни за какве паре него сада да одустанем!“ Тако ћу и ја. Вичем све док ме не буду чули они којима су речи намењене.

Закључак? Лакше је продати глупост народу него га научити да ради паметну ствар. Ми смо жртве своје егзистенције. Умиремо, јер овде живимо…Али, запамтите – нисмо ми криви што делимо исти ваздух са горе наведенима. Било је то у некој земљи сељака на брдовитом Балкану…умрла је мученичком смрћу чета ђака у једном дану.“

Текст написао Јевтић Жељко
Текст читала Ивана Петковић

( Овај пост објављен је и на матичном блогу „Приче из недођије“ )

%d bloggers like this: