Опстанак: Отворено писмо Сепа Холцера…


Аутор: Бранка Мраз
Извор»

Отворено писмо Сепа Холцера

Сеп Холцер

Сеп Холцер

„Здраво живети можеш једино у сагласју са природом. Све остало је шарлатанство, да самозаваравање. Здраву биљку можеш да добијеш само на здравом земљишту. Здраво месо такође само од здраве животиње.“ У овом отвореном писму је представљено гледиште пионира пермакултуре Сепа Холцера о одговорном природном животу и решењу проблема данашњице.

Моја представа о одговорном природном животу – проблеми данашњице и предлог за њихово решење

“Долазиш на свет у једној стерилној клиници где ти одмах буду подрезани природни корени. Вакцинисан си и задојен неприродним хемијским сплачинама.
Природно рођење у породичној топлини и природно одрастање би били исправан почетак будућег живота младог човека. Сваки „становник земље“ има право већ по рођењу на комад земље. Земљишна реформа која ово узима у обзир се морала десити одавно.

Изолованим одрастањем од наше природе и њених живих бића, губимо сваку природну везу са светом око себе. Одрастање у симбиози са биљем, животињама и људима омогућава искуство у заједници и изоштрава те да видиш предмет свог деловања као мислећа индивидуа, да будеш дорастао свом задатаку усмеравања, уместо борбе и сузбијања. Посматрањем бића око себе и суживотом са њима, утврдићеш да је пророда савршена и да је творац мислио на све; да се се све налази у повезаности да ту нема шта да се поправља. Твој је задатак, да то очуваш.

holzer

Нема „глупих“ и „паметних“ свако ће се снаћи ако му није одузета могућност. „ Глупе“ и „паметне“ смо ми људи сами направили да би искориштавали слабије. Ја сам у својим пројектима са свим људима (одрасли, деца, сирочад, деца са улице и са ђубришта) из целог света, имао само одлична искуства. Дакле, не треба им туторство, већ им понудити могућност да оживе своје способности. Осећај успеха, радост, признање је највиша награда, најбоља терапија и има такође и економског смисла. Практичан пример је мој пројекат БЕРТА у Штајерској који је први европски пројекат пермакултуре за инвалидска колица.

Генерацијски проблем- огроман јаз у нашем друштву

Наши родитељи и стари се на смрт досађују у старачким домовима. Деца и унуци се заглупљују компјутерским играма и телевизијом. Смисао творевине је у томе да стари људи пренесу деци своја искуства и мудрост. Деца имају право на то, много боље се могу припремити за животне задатке. Морамо постати свесни колико велику грешку правимо. Кућа за више генерација и заједнички пројекти би омогућили да се затвори тај генерацијски јаз. Настава би морала бити подељена на 50:50, праксе и теорије. Сваком вртићу припада засад, свакој школи башта и земљиште, сваком универзитету пољопривредно имање. То су практичне могућности за истраживање и места изградње наше деце, а тиме и будућности друштва.

Образовање – специјализација – напредак – заглупљеност

Преко данашњег модерног, такозваног прогресивног образовања, млади људи се отржу од природе и кидају им се корени. Ако међузависност, наизменично деловање и симбиозу у животном колу природе, ниси сам посматрао, не можеш је ни препознати, ни схватити. Не можеш чак ни да се укључиш у овај циклус савршенства свега створеног.

Шта су последице? Уместо да појмиш како функционишу природни токови, помислиш да ти можеш да их поправиш и ухватиш, да их победиш, уместо да их схватиш. Твој задатак интервенције у природи би био само усмеравајући. За то је потребан здрав разум и креативно мишљење.

Деца и унуци нам заглупљују у школи и на универзитету, делом и сасвим труну. Не зато што су учитељи и професори „глупави“, не, већ стога јер морају да предају само по школском програму иза кога често сами лично не стоје. Дозволили су да их употребљавају лобисти и политичари. Али где има воље наћи ће се и пут господине професоре! Уколико професор зависи од политичке партије, или је под утицајем лобиста, не може и неће ништа да мења. Наука се јако узвисила и удаљила од праксе да је теорија постала неразумљива широким масама и тиме неприхваћена. Недостаје пуно карика у овом ланцу.

Наука и политика су до данас пропустиле да одговарајуће реагују на стравично уништавање природе. Утицај новца и корупција очигледно спречава неопходне мере и реакције. Катастрофе ће досегнути толику меру да ће довести до колапса овог болесног система. Загађење ваздуха, тровање воде и земљишта употребом хемије и вештачког ђубрива у монокултурној пољопривреди, преотима нам здраву животну основу. Храна је твој лек.

Сељак, земљорадник мора узгајати животне продукте а не само пунити трбухе хемијски загађеним, маловредним, оптерећујућим средствима за прехрану. Он мора бити учитељ, који демонстрира људима једно опхођење препуно поштовања према живим створовима, биљкама и животињама наше мајке Земље.
Нажалост, реалност је посве другачија. Кроз ЕУ-прописе, стимулацију великих површина, пољопривредници су постали несамостални и зависни. Земљорадник, газда имања је деградиран на примаоца субвенција. Премије би требале да надокнаде ограничења и мањкавости. Оваква стимулација или тзв. накнада је тек делимично поравнање штете једне промашене аграрне политике, националних и ЕУ закона и прописа.

Расти или пропадни је девиза ЕУ. Специјализација, модернизација, масован узгој животиња. Животиње се третирају само као роба. Однос узајамности према живим створењима је изгубљен. Последица је масовно мучење животиња. Даље последице су сакаћење других бића сечом рогова, скраћењем кљуна, крила или репова, повређивање стоке струјним шоком, унакажење непотребно великим ушним маркирањем итд. На такав начин потлачено створење не може лиферовати здраве животне намирнице. Ако се животиње не осећају добро и производ је штетан.

Сељак је душа народа! Умре ли сељак, умире земља!

Кроз прописану аграрну привреду губимо неповратно све старе културе. Старе током столећа доказане методе оплемењивања и прераде, ЕУ прописима се спречавају и забрањују. Централна, огромна места за прераду као кланице, пекаре, дестилерије, млекаре… су задужени за прераду и још стимулисани. Да би они били што боље искоришћени, сељаци су лишени могућности да своје сопствене производе прерађују, дорађују или оплемењују. За преживеле задње остатаке органских произвођача смањене су надокнаде ЕУ а повећано је шиканирање. Све остало даље знамо, решиће се само од себе. Пољопривредник је роб на свом рођеном имању, најчешће презадужен кроз прекомерну механизацију и специјализовање на једну врсту, измалтретиран, обезглашен и преоптерећен административним захтевима и шиканирањем пренадуваног управног апарата, живот му је догнан у тоталну зависност. Ко би се онда чудио да деца не желе да наставе тај пут патње својих родитеља.

Решење свих проблема:

Неопходна је грађанска храброст и не забијање главе у песак да би се супротставили овом отуђеном, непрактичном управном апарату. Стави себе у ситуацију својих ближњих, у биљке, животиње, да и у људе и упутај се би ли се њиховом месту добро осећао. Ако се кишна глиста осећа добро, земљиште је здраво. Такође и биљка и животиња се осећа добро ако је у правом биотопу и на слободи.

Највећи успех и корист ћеш имати ако овим судбинама исправно управљаш. Користити земљу није исто као искориштавати. Разноврсност, а не једностраност одржавају систем. Твој задатак у творевини је да те судбинаме усмераваш, а не да да се бориш против њих. Природа је савршена. Нема ништа за поправљање. Ако ипак покушаваш, то је самозаваравање. Природа је савршена , грешке чинимо само ми људи. Страх је у тебе утеран – ослободи га се, јер страх је најгори пратилац у животу.

Опхођењем пуним поштовања са творевином и суживотом са свим створењима највише ћеш профитирати ти сам, а бити земљорадник биће најлепши позив.“ – Сеп Холцер

Јозеф Холцер, (1942) „Аграрни побуњеник“ и еколошки визионар из аустријских Алпи већ као дете је учио од природе. Са 19 година преузео је родитељско имање Краметерхоф и од суморне сточарске фармице, направио плодоносан природни рај са разноврсним дивљим културама. Као планински пољопривредник кроз прецизно посматрање природе и експериментисање, развио је сопствене методе да своје газдинство води без вештачког ђубрива и хемије на хладним, високим положајима», и да узгаја биљке које потребују топлоту.

Када су студенти бечког универзитета почели да проучавају његов начин рада, он је сазнао да за ту врсту земљорадње постоји назив: пермакултура, концепт који је развио аустралијски фармер Бил Молисон, дуготрајан и одржив кружни ток у узгоју. Своју методу назвао је Холцерова премакултура.
Пермакултура Сепа Холцера се заснива на сопственом искуству и делом се разликује од других. Са иновативним идејама, али и старим методама као градња тераса, брежуљака и високих леја, одржању угрожених корисних животиња и заштити алпског биља, ова метода показује запањујуће резултате у планинским условима.

У Холцеровој премакултури или агро-екологији, како је он назива, централно место има сакупљање и употреба воде специјално у сувим регијама са сезонским падавинама, који су угрожене ширењем пустиња. Холцер користи природну кишницу коју спроводи комлексним системом канала и језерца, што такође нуди и еколошку нишу за биљне и животињске врсте.

Пројектима у целом свету показао је да су његова сазнања применљива у различитим климатским и вегетацијским зонама. Искуство које га је изградило је дугогодишњи сукоб са различитим службама које су угрожавале његово газдинство. Многе идеје стекао је јасним противљењем властима и њиховим препорукама, водио је дугогодишње судске процесе о чему је писао у књизи Аграр-Ребелл.

Саветник је земљопоседницима, сељацима, професорима и еколошким насељима у Русији, УСА, јужној Европи итд. код ренатурирања земљишта и подизању јестивих предела.

**********************

Ево тог Сеповог имања на Алпима у Аустрији, базираног на његовој пермакултури и агроекологији која се помиње у чланку. Имање се простире на око 45 хехтара, и прелепо изгледа, као саставни део природе…

Кликните на слику да је видите у пуној величини

Кликните на слику да је видите у пуној величини

Из раја којег је створио у природи, Сеп Холцер говори о својој визији живота у природи, не борећи се против ње (човек је увек крајњи и једини губитник у том рату), већ живећи саобразно с њом, са њеним законитостима, и у заједништву са свим живим бићима у природи.

Пустиња или рај – Пермакултура Сепа Холцера, сада

Линк ка видео прилогу на YouTube
Видео прилог можете скинути преко овог сајта.

Такође, ево и лепог примера једног нашег човека, који греје кућу без дрва и ложења, он само користи оно што нам природа нуди, и касније јој враћа то поново.

Живот је кружни ток, непрекидни.

Мирослав Павловић – Греје кућу на компост, биоотпадом

Линк ка видео прилогу на YouTube
Видео прилог можете скинути преко овог сајта.

Милија Стојановић: Платон из шуме


Милија Стојановић: Живот у природи

Линк ка видео прилогу на:http://www.youtube.com/
Видео прилог можете скинути пратећи ово упутство.

За љубитеље живота у природи у заједницама попут еко-комуна, еко-села, Милија Стојановић је веома интересантан човек који завређује сваку пажњу и поштовање.

Након бројних животних недаћа и неузвраћене љубави, Милија Стојановић из Блаца одлчучио се да живи потпуно сам у шуми. На дрвету поред водопада Голичке реке направио је малу кућицу. У природи живи већ 11 година без болести, није имао потребе да се обрати лекару.

Храни се искључиво оним што нађе  у природи: плодовима из шуме, корењем, по потоцима и рекама лови ракове, рибе. Паре му не требају, имао је право на пензју, али га није остварио, људи су га разочарали, друштво, али не и шума, природа.

Међутим, како сам каже Милија, живот у природи није лак, али човеку нуди све што је потребно не само да преживи, већ и да стекне душевни мир.

Милија с времена на време оде до библиотеке у Блацу и узима књиге на читање. Чита Толстоја, Достојевског и друге руске писце и тако живећи у природи и другујући са њом, Милија налази свој мир и спокојство. Мештани из околних села изузетно га цене и поштују, обилазе га и траже савете, од милоште Милија је добио надимак Платон из шуме.

Овај Милијин пример, тог дивног човека, говори колико је данашњи човек само статистички податак у нехуманој и несолидарној „цивилизацији“ од кога ствара усамљеног и отуђеног потрошачког роба за згртање богатства шачице мега капиталиста који доминирају светом. Социјална слика је још гора кад погледамо ситуацију у Србији, јер се може слободно рећи да је на влатси највећи и невиђени опозиционо-позициони страначки шљам у историју Србије, у буквалном смислу!

Љубитељи живота у природи од Милије могу добити драгоцено искуство проналажења и препознавања јестивог биља у природи, о самом животу у природи, док Милији могу дати оно што је одувек желео, топлу реч, пажњу, саосећајност, поштовање, дружељубивост, није њему проблем живот у природи.

Заиста, одрећи се пензије и отићи потпуно сам у природи потребна је изузетна храброст, не лудост, јер Милија има знање, жив је и здрав већ 11 година, без вакцина, без лекова, у природи има прегршт лекова за тело и душу.

Одређена група људи у Србији већ разрађује идеју формирања еко-комуна, еко-села, а кад нешто од тога и заживи, Милија би био драгоцен члан, не би био више сам.

Промоција града Бора


Бор је диван леп град, отворен град. Дођите, посетите га, отворите неки послић овде, разгледајте град и предивну околину, одморите се. На следећим фото-албумима можете погледати како је некада изгледао Бор (Стари Бор) и како изгледа Бор данас: „Стари Бор»“ … „Бор данас»„. Иначе, општину Бор окружују разне природне лепоте и добра, разна корисна одмаралишта и туристиче дестинације, набројаћу најбитније:

У Бору је у замаху туризам, као и повратак природи путем сеоског туризма. Промоцију Бора и околине прати предивна музика…

Панорама града Бора: Пролазак кроз Бор

Линк ка видео прилогу на YouTube
Видео прилог можете скинути преко овог сајта.

„Забележен један пролазак кроз град Бор 2012.године. Пролазимо улицама старог Селишта, кроз улицу 3.октобар, кроз Нови Градски Центар, пролазимо… Бор је градско насеље и седиште општине Бор и Борског округа у источној Србији, у региону који је познат и под именом Тимочка Крајина. Према попису из 2011. било је 34160 становника (према попису из 1991. било је 40668 становника) и после Зајечара највећи је град у овом делу Србије. Бор је рударски и индустријски град са развијеном обојеном металургијом.

Град је основан 1945. године, а само насеље негде око 1800. године. Плански је насељаван стручном радном снагом у време Југославије, те је стога изузетно шареноликог етничког састава. Бор се налази у Тимочкој крајини у непосредној близини Брестовачке Бање». Бор је такође у непосредној близини Борског језера и планине Стол.“

У општини Бор налази се један од највећих рудника бакра у Европи. У рудним лежиштима има такиође злата, и разних врло ретких драгоцених метала који се користе у савременој технологији.

Дубашница: Природне лепоте недалеко од Бора

Линк ка видео прилогу на YouTube
Видео прилог можете скинути преко овог сајта.

Општина Бор: Борско језеро – веслање

Линк ка видео прилогу на YouTube
Видео прилог можете скинути преко овог сајта.

Сви у природу, излет у околини Бора 70-их…

Линк ка видео прилогу на YouTube
Видео прилог можете скинути преко овог сајта.

  • дружење
  • излети
  • омладина

 

Сага о киперу

Линк ка видео прилогу на YouTube
Видео прилог можете скинути преко овог сајта.

%d bloggers like this: