Џозеф Штиглиц – нобеловац: 2012. последња година евра, могућа највећа економска катастрофа коју је свет видео


Извор: http://www.vesti-online.com/
28. 12. 2011.

Амерички економиста, нобеловац Џозеф Штиглиц оценио је да ће 2012. година бити гора од ове и да би то могла да буде последња година евра.

Џозеф Штиглиц-нобеловац: 2012. последња година евра, могућа највећа економска катастрофа коју је свет видео

Штиглиц сматра да су колапс политичког одлучивања у САД и економска криза у Европи „мачји кашаљ“ за оно што би се могло догодити наредне године, понајпре због неспособности политичара да покрену праве потезе, уместо да уметно одржавају статус кво.

„Дан коначне наплате – када ће се евро распасти или ће Европа предузети одлучне потезе који ће евру обезбедити нормално функционисање могао би доћи већ 2012. године. Међутим, европски политички лидери вероватно ће учинити све што је у њиховој моћи да тај дан одгоде. Европа ће наставити да пати, а с њом и цео свет“

, прогнозира Штиглиц у анализи за „Гулф тајмс“.

Амерички економиста сматра да се евро „изнад површине“ држи још само захваљујући потезима Европске централне банке која, иако то сама никад неће признати, ефективно финансира задужене државе.

„Европске вође константно тврде да су посвећени спашавању евра, али упорно раде све како до тога не би дошло. И сами су схватили да мере штедње значе успорен раст и вероватну рецесију. Свесни су да задужене земље без раста неће моћи да отплате дугове. Међутим, нису учинили ништа да би промовисали раст, већ су запели у спирали која води ка пропасти“

, напомиње Штиглиц.

Он сматра да Европу и догодине чека исти сценарио – мере штедње, слабе економије, незапосленост и раст дефицита, јер политичари у виду имају само привремено санирање проблема. „Црне дане“ он предвиђа и за САД, истичући да план опоравка утемељен на повећаном извозу неће „упалити“, управо због проблема у Европи.

Штиглиц сматра да ће САД праве последице мера штедње осетити управо догодине.

„Политичка препуцавања у предизборној години, зачињена добрим старим републиканским инатом, могла би резултирати потпуним укидањем пореских олакшица на плате, што ће милиони америчких домаћинстава осетити на свом буџету“

, објаснио је Штиглиц.

„Надам се да се варам и да ће наредна година показати да је мој песимизам био претеран. Међутим, реални фактори сугеришу да би то могла бити последња година евра – симбола педесетогодишњег процеса европске интеграције. У том случај, 2012. неће бити година окончања кризе, већ почетак нове и још страшније фазе највеће економске катастрофе коју је свет видео“

, закључује Штиглиц.

*****************

Дакле, овде видимо да економски нобеловац објашњава неумитни пропаст евра и ЕУ, то је реко крајем прошле године, а ове године та криза се захуктала још више, то сад види и обичан човек путем разних вести на малим телевизијама и интернету, не треба нам више Штиглиц да то видимо.

Међутим, наши економски „стручњаци“ нам и даље проповедају ту лажну и митолошку причу о Европској Унији, да је довољно да у њој само уђемо, и одмах ћемо бити срећни, ко у Рају.

Али наравно, сви ми грађани и србски народ знамо да је то брутална лаж!

Али зашто нам све ово раде наши властодршци, бивше владе, садашња?

Зато што се данас путем глобализма, односно економије, финансија, ММФ-а и светске банке спроводи до сад најбруталнији скривени фашизам за уништење разних народа! За економско „убијање“ и уништење њихових држава, јер економија је „кичма“ стабилности и нормалног егзистенцијалног живота сваке земље! Идеолози капитализма и фашизма су научили на Хитлеровим грешкама, који је само био њихова марионета коју су они финансирали. Сада они против поробљавања народа и Планете ратују неоружаним средствима, путем економије, нема више нужности за копненим офанзивама, физичким ратовима, довољно је инсталирати на власт издајничку властодржачку багру, најгори шљам дотичне земље и народа, тако да ће они да одраде пропадање и економско уништење своје сопствене земље, али под еуфемистичким геслом „интеграција“ … „уласка у ЕУ“, њихови контролисани медији ће о томе брујати, народ ће пропадати, умирати у беди и сиромаштву, али истовремено на ТВ екранима издајничка „елита“ и багра причаће му како „народ живи добро, али, ето, није савестан тога“.

Како се то ради у Републици Српској од њихове издајничке владе, то савршено објашњава Др економских наука, Професор Алекса Милојевић, а исти системски сценарио одиграва се и у Србији, од наших издајничких „елита“ и багре!

Др Професор Алекса Милојевић: Економски колапс Републике Српске!

Линк ка видео прилогу на: http://www.youtube.com

Поробљавање Србије у форми позападњавања


Аутор: Ратко Крсмановић

Професор Ратко Крсмановић

Све што је човек кроз историју стварао и ствара налази се у широком распону између слободе и ропства. И једно и друго су сапутници живота и имају своју емотивну, психолошку, моралну, духовну, економску, еманципаторску и егзистенцијалну димензију. Одсуство отпора ропству уступа простор потресним процесима гажења човека, народа и држава, што је део трагичне људске биографије. Човек је пречесто пропуштао прилику да се избори, чак и за ону лако дохватљиву и остварљиву слободу. Своју прилику, да као стваралачко, политичко и етичко биће шири хоризонте слободе, пречесто своди на срачунато и анемично таворење у зони тишине и бауљања по лавиринтима наметнутих образаца понашања и стварања. А такви, наметнути обрасци поробљавања својствени данашњем глобалном тутору, захтевају своје ослонце у земљи жртви, одрицање од себе, своје традиције, културе, вере, језика, од оних, тако важних идела слободе и вредносног система који не сме бити сезонског карактера.

Овдашњи ослонци поробљавања, политички аматери, дресирани по разним „напредним“ курсевима и НАТО камповима, „љупког“, „умиљатог“ и до зуба наоружаног Запада, покушавају да своју слугерањску пролазност и незнање надоместе заглушујућом буком и наметањем таквог вредносног система, којим се деструктивност и пороци намећу као врлине, као достигнућа демократије и слобода личности. Данас су ови „семинарци“ постали самопроглашена „демократска“ квази-елита са својим привилегованим слојевима и групама, са поткупљеним делом интелекталаца, са својим „опозиционим“ саучесницима, НВО трабантима и медијским инструментаријумом . Сви су консолидовани на акцији позападњивања Србије и анестезирања свести грађана услед чега, не само што промиче чињеница да смо поробљени, већ нам се чини да смо тек са доласком окупатора постали “слободни“.

Не сме се изгубити из вида чињеница да је та „елита“ на самом старту одбацила логику здравог разума и стварних демократских тековина када је прибегла методама насиља, како би оправдала и надоместила улогу услужног сервиса НАТО-а на терену. Пошло им је за руком да у значајној мери са позиција власти и силе, рециклирају последице опаких НАТО послова у Србији.

Њихова мисија и „визија“ жртвује Србију и истинске вредности људских права и слобода. Место њиховог Бога заузео је „прагматични реализам“ глобалног тутора. Презире се и руга властитом пореклу и свим темељним вредностима државе и друштва. Бришу се сећања на сва она страдања у отимању слободе и борбама за мир, подривају стубови на којима почива култура, економија, безбедност, истина и онај неунишиви народни геније који је надживео многа насиља и неправде. Врши се ревизија историје где се издаја земље и колаборација релативизује и приказује оправданом, изнуђеном, и морално прихватљивом.

Основни појавни облици „демократског“ позападњавања Србије:

  1. Одбрана слободе, националног идентитета, културе и постојаности, представљени су као анатемисана, „мрачна страна српске историје“, баш како су говорили и говоре осведочени непријатељи Србије;
  2. Ствара се илузија о западњачком изобиљу које је са њима лако достижно, што подразумева прихватање њихових, односно пројектованих западних образаца понашања где су идеали слободе изврнути наглавачке;
  3. Поделе и цепање становништва на супротстављене социјалне групе и продубљивање старих подела ради одржавања међусобних противуречности и успостављања нових;
  4. Дискредитовање традиције, културе, друштвеног уређења, система одбране земље и свих сегмената који би могли представљати потенцијалну и стварну баријеру поробљавању;
  5. Цепање државне територије на вештачке регионе и међусобно супротстављање новонасталих делова;
  6. Пропагирање порока западног друштва и њихово правдање као својеврсних врлина и демократских достигнућа;
  7. Подривање економског и финансијског система земље успостављањем центара еконономије под контролом западних банака и концерна, ради довођења у стање потпуне зависности од западних поверилаца и инвеститора;
  8. Кидање претходних и традиционалних међународних веза и партнерства уз ослонац на западне алијансе и савезе;
  9. Ширење псеудокултуре уз маргинализовање стваралаштва и науке;
  10. Профилисање и фаворизовање слоја техноменаџера са енормно високим зарадама и животним стандардом вишеструко већим од већине становништва, што представља основни инструмент за ослонац мултинационалног капитала и експлоатацију земље у интересу Запада.

Целина ових мера се одвија привидно добровољно и принудно мирним путем. Лакоћа српског позападњавања има и дозирану подршку Запада, сразмерно учинку на разарању државе и друштва и довођења у стање зависности и ропства. Анемичност у пружању отпора таквом стању, постала је је део трагичне биографије овдашњег човека.

Запад управо тежи томе да му зацртана жртва сама падне у чељусти и да при том чак буде захвална. Ради тога и постоји моћан систем манипулације и идеолошке обраде. Иза такве, активне операције поробљавања, постоји моћан инструментаријум насиља, којим и Запад и њихови намесници повремено припрете, илуструјући могуће последице „љутње“ и одмазде Запада.

Ипак, ни најсавреманија манипулативна психологија и идеолошка обрада, није у стању да бескрајно дуго и до краја разори свест народа, склоног да чује и оно што манипулатори не говоре али раде.

Склоност Запада да инсталира своје, идентичне моделе „демократије“ у различитим земљама и културама, попут некаквог рачунарског програма прикладног за све конфигурације, већ има страобалне последице по мир и безбедност у свету. Колонијални статус није природно стање већ наметнуто споља супротно интересима и потребама поробљеног становништва.

Александaр Тарасов: Економски узроци рата у Југославији


Аутор превода: Пајо Илић

Преузми текст:
Александaр Тарасов: Економски узроци рата у Југославији
Писано 6-ог августа 1999

Александар Тарасов

Два узастопна Југословенска рата, који протекоше на наше очи 90-их година, предвиђали су већ ружну улогу СМИ, која су иступала у југословенској кризи као главно оруђу принудог заглупљивања јавности. Када су СМИ проглашавали кривцем за рат једног-два човека (неважно; Клинтона са Моником, како то чине наше «патриоте», или Милошевића, као западна СМИ и наши неолиберали) – они спуштају гледаоца или читаоца до нивоа развоја неписменог и заборавног руског сељака са почетка XIX в., који је веровао да је Наполеон Антихрист.

Срамота је за новинаре, који на прагау XXI века покушавају наговорити аудиторијум, да најмоћнија војна машина у свету НАТО може бити покренута само ради тога, само се казне једног-jeдиног човека – Милошевића, и да је на Западу све до тог степена водили рачуна о новцу, да су ради кажњавања једног јединог човека спремни бацити низ ветар десетине милијарди долара. Срамота је за новинаре, који убеђују аудиторијум, да је Милошевић – «диктатор» и «фашиста», иако је Милошевић изабран на општим изборима и у условима његове «фашистичке диктатуре» пре 8 година 20 хиљада опозиционара је, удруженим снагама покушало на јуриш да заузме зграду Државне радио-телевизије, Парламента у МУП-у «фашиста», Милошевић никоога није предао на суд, а оне, које је задржао, ослободио је! А пре свега 4 године опозиција је код «фашисте», Милошевића опозиција је у Београду организовала непрекидне митинге – што се завршило тиме, што су једнога од лидера опозиције позвали у владу! Прави фашиста би већ одавно послао све демонстранте у концентрациони логор, а неке би као опомену осталима стрељао постројивши их уза зид (Пиноче, je нaпример, поступио управо тако, али Пиноче, ако је веровати новинарима – није фашиста него борац за демократију).
Заиста узроци Југословенског рата, су као и обично економски. Сви писмени стручњаци то знају.

MMФ као детонатор Југославије

Стварни иницијатор Југословенских ратова је ММФ. Из неког разлога се сматра, да је ММФ такав економски бог, свезнајући и који никада не греши, иако постоји мноштво супротних доказа. Наример, програм «економског оздрављења», који је ММФ наметнуо Руанди је довео до краха руандску привреду и масовног крвопролића између тутси и хуту, које је однеле животе више од милиона људи. «Салинастројка» која се спроводила у Мексику под руководством ММФ-а је довела до чувеног финансијског банкрота, за ликвидацију чијих последица у последњих пет година је Мексико морао «упумпати» 92 милијарде долара. Индонезија је од 1992 године уредно преорјентисала своју привреду по рецептима ММФ-а – до чега је то довело, сви су видели. Још раније су се потпуно аналогно развијали догађаји у Бразилу, где је последња ратна влада, која је беспоговорно извршавала све директиве ММФ-а, довела привреду у ђорсокак и изгубила власт.

Југославија је била прва земља «источног блока», која је почела престројавати своју привреду по рецептима MMФ-а (још од 1980 г.). управо је ММФ захтевао од југословенског руководства да одустане од «социјалистичких планова» изједначавања привредног развоја свих региона замље, што је лишило традиционално заостало Косово Великих државних дотација и дало могућност тада хоџистичкој Албанији да искористи незадовољство локалног становништва «новом економском политиком» за стварање на Косову албанског стаљинистичког подземља. Прва косовска криза избија 1981 г., када је стаљинистичко подземље подстакло терор против неалбанског становништва и испровоцирало уличне сукобе. Убијено је око 30 људи, 20 хиљада срба, црногораца и јевреја је избегло са Косова.

До 1984 г. Државна безбедност је уништила 3 подземне стаљинистичке «комунистичке партије» на Косову и плус подземну хоџистичку организацију «Пут ка слободи». Све то је коштало југословенску државну благајну суме, једнаке 70% кредита, добијених од ММФ-а. Још скоро 25% је отишло на отплату услуга експерата ММФ-а! Завршило се тиме, што је, 1986 г. ММФ успоставио над југословенском привредом потпуну контролу. Неприхватање «изједначавања» сада изазива незадовољство у Србији, јер је појачало заостајање те републике за Хрватском и Словенијом, индустријски најразвијенијим. Тако је ММФ поново оживео српски национализам у Југославији (са којим се Тито – хрват по националности немилосрдно борио, све до исељавања срба из других република). И управо је по саветима ММФ-а Милошевић одговорио на нови талас насиља на Косову 1988-1990 г. доношењем уставних амандмана, који су ограничили права аутономних покрајина у поређење са републикама: без тога је било просто немогуће спровести политику ММФ-а – руководство Косова је отворено изјавило, да таква политика противуречи југословенском уставу.

На захтев ММФ-а југословенска влада је 1989 г. донела закон о приватзацији. Како се испоставило кроз две године, приватизација је била обавезан услове «доктрине Ноува – Хоу», чију је виталност ММФ проверио на Југославији.

«Доктрина Ноува – Хоу»

«Доктрина Ноува – Хоу» је развијена 1982 г. и поставила је себи за циљ «ликвидацију економске и војне моћи вишенационалних држава источног блока».

Доктрина је претпостављала: стављање под контролу и под услове ММФ-а тржишних мехаизама тих земаља, спровођење приватизације и отварање привреде тих земаља за западни капитал уз истовремено очување технолошког заостатка за водећим западним земљама. По мишљењу аутора «доктрине», то је морало за собом повући (поступно): у политици: а) препород или ликвидацију владајућих комунистичких партија, б) као резултат тога настанак идеолошког вакуума, в) перманентну државну кризу;
у друштвеном животу: а) дезинтеграцију друштва на основу раста тржишног егоизма становништва (распадање друштва на супротстављене слојеве, групе, статусе, кругове), б) појаву међуетничких, међуконфесионалних, територијалних, кланских и социјалних конфликата са перспективом њихове милитаризације; у економији: а) пораст инфлације, б) индустријски пад и технолошки регрес и, најзад, в) неповратно подривање индустрије и одбрамбене способности.

У правом смислу речи биле су само три «вишенационалне државе источног блока» : Југославија, СССР, НРК. У Југославији «доктрина Ноува – Хоу» је нејблиставије изведена, што говори о изузетно високом професионалном нивоу аутора доктрине. Социјалистичка Федеративна Република Југославија се распала поткопана «тржишним егоизмом». Али са Србијом су настали проблеми.

«Отварање» Србије војним путем

Закон о приватизацији је донесен у СФРЈ 1989 г., али он није удовољио западном капиталу, будући да се практички није сводио на било које покушаје западних банака и компанија да узму под контролу Југословенску привреду. Зато су Југославију морали разбити. У бившим југословенским републикама приватизација је кренула на темељу, нових, републичких, закона. У Хрватској и Словенији ти закони су у потпуности задовољили Запад. Главни претендент за преузимање хрватске и словеначке привреде био је немачки капитал – и данас се практично сва привреда Хрватске и Словеније (директно или индиректно) контролише немачким капиталом. При чему су врло често немачки концерни, купивши хрватска предузећа, затварали их, очувавши самим тим радна места за једнопрофилна у правом смислу речи немачка предузећа – и на тај начин вештачки претерано повисили цена роба тих предуезаћа на међународним тржиштима. Тако сада стоје по целој Хрватској затворене фабрике – које су већ одавно опљачкали и демонтирали локални мештани, који су остали незапослени.

Међутим српски републички закон о приватизацији 1991 г. је постављао гаранције од таквог развоја догађаја. По том закону, орјентисаном на стварање «народног капитализма у Србији», западни капитал је могао рачунати само на 10% капитала приватизованог предузећа, западне корпорације су биле незадовољне том околношћу, али формалне претензије према закону нису могли показати, пошто је он споља задовољавао све услове ММФ-а: главнина привредних субјеката Србије је трансформисано у приватна (у акционарска друштва).

То, што је у Србији био донесен управо такав, а не други закон није зависило од Милошевића. Већина предузећа у СФРЈ су била предузећа колективног облика својине (својине радних колкетива). Управо су се ти власници (радни колективи) и изјаснили против других варијанти приватизације. Добили су то, да њихова колективна предузећа буду претворена у АД, у којима су радни колективи постали власници акција. Фактички се променио само облик власништва, али не и суштина. Против претварања својих предузећа у класична приватна југословенски радници су одлучно устали, пошто је Југосалвија у суштини увек живела по тржишним законима – и радници су знали, да је прво, што ће учинити нови власник-приватник –редуковати радних места, срезати плате и социјалне повластице (тако се и десило у Хрватској и Словенији).

Осим тога, југословенски раници су добили, да у закону буде утврђен принцип посебне добровољности процеса приватизације (држава је могла принудно приватизовати само она колективна предузећа, која су се нашла у позицији банкротства).

Као резултат тога си 1997 г. Удео капитала приватних предузећа у српској привреди је износио само 4%! Западне корпорације нису добиле практично ништа, иако је, наравно, западни капитал неупоредиво моћнији од српског.

Међутим, постоје сектори српске привреде, о којима одавно машта западни, нарочито немачки и амерички, капитал. То је, например, цео комплекс индустрије бакра Србије. Бакар је данас најпотребнија сировина за електронску индустрију која се брзо развија у Немачкој. За Немачке концерне српски бакар (узимајући у обзир смешне транспортне трошкове и могућности плаћања српским радницима веома ниске плате) – то је «златни рудник», који је истовремено омогућио увећање профита за 520-550%! Али српско законодавство није дало немачком капиталу да приграби српску индустрију бакра.

Други пример. На Косову леже највеће у Европи (а по мишљењу стручњака, и у Евроазији уопште) истражене залихе висококвалитетног каменог угља. Они се не експлатишу, пошто је то економски нерентабилно у условима, када у Европу стиже цевоводима јефтина руска нафта и гас. Али ако тај нафтни канал изненада пресуши – то ће онај ко буде владао Косовом, диктирати правила игре целој европској енергетици. По данашњем законодавству, западни капитал не може купити рудна богатства на територији Србије – рудна богатства уоште нису објекат приватизације (исто као монополи на природу).

Природан излаз за западне монополисте је сменити власт у Србији. Законским путем то им није успело да ураде – срби су на изборима гласали за Социјалистичку партију. У не малом степену, гласајући за социјалисте, срби су гласали за онај пројекат трансформације својине, при коме ће радни колективи, у овом или оном облику (у колективном или акционарском) остати власници својих предузећа. То јест Милошевић ту апсолутно није имао никакве везе с тим. Сам по себи Милошевић је био типични партократа, каквих смо се ми нагледали и код нас у земљи. Лично Милошевић, колико се може судити, ништа није имао против такве приватизације, која би одговарала Западу (породица Милошевића је породица милионаера и приватних власника). Али он је принуђен придржавати се званичне партијске линије по питањима својине, а Социјалистичка партија се не може одрећи те линије, не ризикујући да изгуби већину својих чланова и подршку свога бирачког тела – радника колективних предузећа. Није случајно у познатим акцијама протеста у Београду пре неколико година у главном учествовали студенти, ситни трговци и представници хуманистичек интелигенције, али не радници. Радници су знали, ШТА су добили по закону о приватизацији, а ево студенти и интелигенција (новинари, у првом реду), нису колективни власници, наивно су мислили, да ако смене власт – сви ће постати милионери. Разумљива заблуда: код нас, сетите се, новинари су се такође некада дерали «напољу» и прослављлаи «ваучеризацију» – а сада просјаче од државе дотације и жале се на «социјалну незаштићеност»

То, што смо гледали на Балкану, је покушај да се «отвори» за Запад привреда Југославије методама силе. То је чудовишан регрес међународних односа до нивоа средине XIX в., када је Запад тачно таквим истим методама «отворио» за себе Кину – посредством «ратова за опијум»

Уклањање конкурента

Постоји још једнан економски узрок Југословенског рата. Aвиајција САД, је уништавајући предузећа на југословенској територији, не само уништила оно, што нису дали купити америчком капиталу, него и уклонила конкуренте тог капитала. Само се тиме може објаснити, зашто су са таквом брижљивошћу авиони НАТО-а уништавали јуословенску дуванску индустрију. Југословенски дуван је успешно кункурисао са западним производима у Источној Европи (нарочито) у Средоземљу. Сада је тај успешни конкурент уништен.

Мало ко код нас у земљи зна, али још 80-их година југословенско путнички аутомобил «југо» имало велику популарност у САД. «Југо» је имао репутацију изузетно поузданог и економичног возила, који кошта по америчким стандардима, – суве копејке (СФРЈ, је заинтересована за западну валуту, продавала «југо» у САД по ценам нижим него у самој Југославији). Американци су стајали до краја дуго-дуго у редовима за то, да би купили «југо»! Аутомобилски лоби у САД био је у хистерији: «југа» су заједно са јапанским аутомобилима сматрали главном претњом америчкој аутомобилској индустрији. Продавач «југа» у САД је компанија «Глобал моторз», која је припадала југословенској фабрици «Црвена застава», се обогатио и развијао жестоким темпом, водећи представници америчког естаблишмента сматрали чашћу сарађивати са «Глобал моторзом». Сам Лоренс Иглбергер (који је постао касније државни секретар за време председника Буша) ушао у управу «Глобал моторза»! Чим су против Југославије увели санкције – «југо» је нестао са америчког тржишта, грандиозни рачуни «Глобал моторза» су замрзнути. Амерички аутомобилски лоби, није успео потиснути југословенске конкуренте економским путем, потислнули су их политичким. Сада, када су фабрике, које производе «југо», порушене бомбама, победа је постала коначна. Споразумно су америчке аутомобилске компаније су значајно санкционисали потрошаче – за «недовољан патротизам»: где ће сада амерички власници «југа» наћи зупчасти за своје јефтине и економичне аутомобиле?

Још један пример. Основни извор прихода државне касе СФРЈ је био извоз наоружања. Главни купци југословенског наотужања су били: Ирак, Либија, Иран, Судан, Етиопија, Алжир, Сомалија, Уганда, Кореја. Није тешко досетити се, да су САД из само једног политичког узрока биле заинтересоване да униште југословенски Војно-индустријски комплекс. Међутим постојали су и економски узроци. Ствар је у томе, што је са тржишта, које су заузели југословенски продавци наоружања, потиснути их је било практично немогуће: југословенско оружје је било веома високог квалитета (југословени су производили оружје углавном на основу сложених западних – укључујући и америчке технологије, купивши лиценце), а оно је веома јефтино коштало – Југославија је продавала наоружање за чврсту валуту, а плате у југословенском Војно-индустријском комплексу су исплаћивали у брзо обезвређеним динарима. Данас југословенски Војно-индустријски комплекс, порушен бомбардовањем авијације НАТО-а, не постоји. САД су лишиле добављаче оружја многих својих поротивника на међународној арени– као прво, и отворили за своје трговце оружјем ново тржиште – као друго.

Они знају волети само покорне

Разуме се, западне корпорације не могу директо рећи: ми водимо рат у Југославији ради свог суперпрофита. Зато нам причају приче о «фашисти», Милошевићу – иако то није Милошевић него «добри», председник Хрватске Ф. Туђман који се прославио речима «хвала богу, моја жена није ни српкиња ни јеврејка», и «ми морамо бити захвални јунацима-усташама (то јест хрватским фашистима из времена II светског рата) за то што су они створили Хрватску хрватском – без цигана и јевреја».
Зато је Запад тако захвалан Вуку Драшковићу, који је обећао спровести «праву приватизацију», – иако на Западу, наравно, знају, да Драшковић српски националиста ни по чему није бољи од Шешеља, онај исти присталица «Велике Србије» (и разлика је само у томе, што је Драшковић прозападни српски националиста, а Шешељ је антизападни).

Зато на Западу воле и председника Црне горе Мила Ђукановића: у Црној гори је приватизација сасвим другог карактера, није таква као у Србији. У Црној гори предузећа су насилно ликвидирана, а сво власништво је присвојио узак круг државне номенклатуре (формално – неколико фондова, брокерских и консултантских фирми). Све то је, узгред, довело привреду у ћорсокак, и зато је сада у Црној гори, на делу следећи, други, план приватизације, који је у потпуности копирани са чубајсовске «ваучеризације». Очигледно је «ваучеризација» Црне горе спроведена са рачунањем на жалосно руско искуство, и, према томе, црногорско руководство је поставило свој циљ стварање у републици криминално-бирократског капитализма а-ла Гајдар и Чубајс. Западном капиталу то одговара, пошто још 1998 г. црногорско руководство изјављује да је спремно продати западним концернима контролне пакете акција 6 највећих црногорских компанија за смешну суму од 1 милијарду долара. Већ сада је познато, каква ће западна компанија купити какво црногорско предузеће (например, рафинерију нафте «Југопетрол» у Котару, алуминијски комбинат и Подгорици и т.с.). управо зато западна авијација и није бомбардовала та предузећа (тачно исто, узгред, као и предузећа бакарног комплекса у самој Србији!).

Потпуно је очигледно, да је приватизација по Чубајсу, правилно названа «пљачкашка», не може бити да је пљачкашка у Русији а није пљачкашка у Црној гори. Наравно, на Западу то разумеју. Али када је реч о суперпрофиту такве се «ситнице», природно заборављају. Нису узалуд САД отворенио изјавиле, да су издвојиле 15 милиона долара на свргавање Милошевића – законито изабраног председника суверене државе.

Остаје да чекамо када ће Милошевића свргнути, – и посматрамо какво ће расположење затим бити у Југославији, неколико година касније. Имам познанике у Украјини, који су се веома радовали разбијању Совјетског Савеза, «ослобођењу од власти московљана», који су «ујединили Украјину», и маштали да се присаједине НАТО-у. Ево већ пет година како сви они заједно крију «неодложност», дирљиво воле «московљане» и мрзе НАТО.

Љубодраг Дуци Симоновић: Српске спортске легенде


После скоро 30 година Дуци је поново закорачио у згради некадашње Радио Телевизије Београд, данашњег РТС-а. Био је гост у емисији „Српске спортске легенде“ коју уређује и води Добросав Гајић, емисија је емитована 05.06.2011.

Љубодраг Дуци Симоновић: Српске спортске легенде

Линк ка видео прилогу на: http://www.youtube.com
Видео прилог можете скинути пратећи ово упутство.

На самом почетку Дуци је таксативно наводио своје биографске податке из спортске каријере, касније се осврнуо на пресудан моменат у његовом животу, напуштање Олимпијских игара у Минхену 1972-ге у име одбране олимпијских принципа у које је тада веровао. Противно спортским правилима, екипа Порторика, против које је играла тадашња Југославија, и изгубила утакмицу са 74:79, била је допингована (2 играча) и није била кажњена, утакмица није била поништена. Сви играчи, укључујући и тадашње тренере Југославије Мирка Новосела и Ранка Жеравицу, договорили су на састанку да ако се не испоштују олимпијски принципи, напусте олимпијаду. Нажалост, само је Дуци испоштовао договор, сви остали су се повукли. После тога је испаштао, искључен је из репрезентације, а у свом клубу Црвена Звезда имао је грдне проблеме.

Као и увек, једино Дуци у својим наступима спомиње кошаркаша Трајка Рајковића који је одмах по освајању златне медаље Југославије на светском првенству 1970-те у Љубљани, преминуо. Буквално је дао живот за ту медаљу. И тренери и лекари знали су за његове здравствене преблеме, али…

О спорту Дуци увек говори суштину, јер он се не може издвојити из целокупног друштвеног владајућег система, а то је да је он дрога и опијум за масе, служи за деполитизацију и идиотизацију маса, само да се људи не би повезали и борили против онога што је данас човечанство довело на ивицу провалије, а то је деструктивни и свеуништавајући капитализам.

Спорт је постао стециште свог тог зла којег генерише капитализам, говори Дуци… мафија све држи, па и спорт, само се у спорту годишње опере преко 2000 милијарди долара.

Било је речи о допингу у спорту, о деградацији жена у спорту, пуно тога….

Оно што сви виде, оно што краси овог дивног великог човека и борца за истину, је његов животни мото, следећи мисли свога оца који му је увек говорио:

„Сине… ако нешто радиш, ради поштено, или остави.“

Светозар Радишић: Нестанак великог брата, 2012-та


Кратко подсећање…
Доктор Светозар Радишић је пуковник у пензији, доктор је наука из области теорије ратовања, стручњак је и експерт за војне стратегије и доктрине, посебно за неоружане облике агресије.

Светозар Радишић: Нестанак великог брата, 21012-та

Линк ка видео прилогу на: http://www.youtube.com/
Видео прилог можете скинути пратећи ово упутство.

У овом предавању из 2007-ме године, господин Радишић је говорио о две комплементарне теме, о великом брату (владарима Планете) и 2012-ој години. Прво, треба рећи да се погрешно тумачи наслов Радишићеве књиге: „Нестанак великог брата 2012.“ у смисли да ће велики брат нестати баш 2012-те. Не, то су две одвојене теме, тачније тумачење наслова књиге било би ово: „Нестанак великог брата, 2012-та“. Професор Радишић нас полако, корак по корак, упознаје са системом владавине великог брата, са његовом пирамидалном структуром владавине.

Велики брат је глуп. Али, пошто има много пара њима надомешћује своју глупост купујући најбриљантније умове да раде, размишљају и кроје планове за свет уместо њега. Два таква најистакнутија ума које је он купио су Хенри Кисинџер и Збигњев Бжежињски. Велики брат има своје слуге и службенике.

Ко је велики брат, како и на кој начин влада светом, како контролише и креира оно што ће нам се, по његовом плану догађати, чућете у предавању са доста детаља. Отпор великом брату је наравно могућ. Говори се и о 2012-ој години као години великих промена услед дејства космичких кретања и циклуса који утичу на цео Универзум, не само на нашу Планету. То се циклусно догађа у одређеним временским интервалима. Наравно, 2012-те неће бит смак света, већ почетак великих промена, једне потпуно нове Ере, у позитивном смислу.

Моје лично виђење је да ће багра и скотови нестати, али гледаће да повуку за собом што више људи. Наравно да има одбране од тога, за све оне који се окрену себи, истини у свим њеним модалитетима и испољавању, како на индивидуалном тако и на групно-колективном плану, затим: у породици, на моралном плану, у духовности, у науци ( Теслијанска наука, наука нове Епохе у којој улазимо… ) у здравом животу и очувању природе, наше прелепе Планете Земље. Треба се окренути исхрани органском храном. Мој савет свим људима је да треба да науче преживљавање и живот у природи, да почну са оснивањем еко комуна, еко насеља, еко села, да уче како да производе здраву органску храну без икаквих хемикалија и пестицида, јер владари планете се обрушују на наше здравље и животе путем ГМО хране и Codexa Alimentarijusa.

У овом предавању господин Радишић је обухватио и наш српски контекст, нашу судбину, нашу прошлост, садашњост и будућност, све је то ЈЕДНО и повезано. Шта нам је чинити? Прво што нам следи да би изградили бољу будућност за своју нацију је самоосвешћивање, то је у току и биће га све више и више. Професор Радишић изражава оптимизам у нашу бољу будућност, у нашу обнову. Кад, тад, десиће се, то је сигурно…!

Обама уступа Амерички суверенитет у Копенхагену?


Od 7 do 18 децембра 2009. у Копенхагену ће се одржати самит земаља око новог споразума и уговора о борби против глобалних климатских промена, и тај евентуално потписани уговор треба да замени протоколе из Кјота 1997, чија важност истиче 2012-те. Оно што је познато је то, да неке земље не могу још да се договоре око смањења квоте емисије штетних гасова и висине обештећења земљама у развоју. Међутим, господин Kristofer Monkton који је прочитао тај уговор и који је како тврди упознат са целом позадином, каже да ће се тада у Копенхагену на неки начин искористити прилика да се формира нова светска влада. Он тврди да земље трећег света неће никада видети паре на име „климатског дуга“ то јест компензације, а за американце тврди да ако Обама потпише тај уговор, тиме ће фактички изгубити суверенитет, јер каже да тај уговор нема везе са климом, а чак и да има, каже, економски уговор ту не може ништа да помогне. Kristofer Monkton прецизира да ако Обама потпише тај уговор, он ће бити правоснажнији од америчког Устава, тако да ће американци фактички изгубити суверенитет, и имаће највише фининсијских плаћања и давања.

Он каже да чак ако и САД пожели да се повучу из тог уговора, неће то моћи, јер за то треба пристанак и сагласност свих чланица.

Наравно… остаје да се види да ли је све ово што прича Kristofer Monkton тачно и како ће се одвијати, јер чињеница је по мом мишљењу да се свету и припрема једна нова светска Влада од стране светских моћника која би преузела управу над свим земљама, због чега се припремају и неопходни „услови“, што је већ створено.

Створена је светска финансијска криза, сада су исценирали кризу и панику око свињског грипа, то ће још и да се увећава, а ту је и климатска криза и страх, страх и паника која се непрекидно смишљњено шири, јер моћници једино могу створити светску владу ако створе глобални хаос, страх и панику од свега и свачега и онда ће као „спасиоци“ преузети суверенитет над држава да би створили тзв. Нови „бољи свет“.

Ако то једном ураде, то више неће испустити из руку. Видећемо, време је пред нама…

Линк ка видео клипу на:http://www.youtube.com/watch?v=Vvk_GgjEGbQ
Видео прилог се може синути уз помоћ овог упутства.

%d bloggers like this: