Народе! Ујединимо се око једног јединог захтева, око захтева за поништење фалсификованих избора 2020-те, јер само ће тако Вучић бити скинут свласти…!


Свесни смо да ових дана друштвеним мрежама кружи око десетак врло оправданих захтева поводом скидања Вучића с власти, од стране разних патриотских групација и особа, али народ је почео да се дели око тога, јер једни дају предносто неком свом захтеву, који њих лично дотиче, а други опет неком њиховом захтеву и тако у недоглед, уз последично расипање енергије кроз разне полемике и дебате.

Све смо то могли да пратимо уз помоћ одличног новинара и репортера Дејана Петра Златановића и његовог јутјуб портла „Србин.инфо»„…

Наравно, наравно,… укупно сви ти захтеви су врло оправдани, али да би се сви ти захтеви реализовали у пракси, треба се ујединити око једног кључног захтева који сигурно обара Вучића, под условом да је народ на протестима јединствен и сложан, јер када се Вучић скине са власти, срушиће се и његов злочиначки режим, цео тај систем ће пасти и срушиће се ко кула од карата, и тек тада ће моћи да се имплементирају у пракси сви остали оправдани захтеви грађана, а како рекох има их десетак…

Тај кључан захтев је захтев за обарање фалсификованих избора, јер групација Саше Радуловића: „Доста је било“ је правно већ оборила изборе са својих 2700 приговора на нерегуларност протеклих избора, што се да видети из доњег прилога…

Рецимо, примера ради, мене лично дотичу захтеви око тога да се регулише ствар око крађе беба» и посебно захтев за укидање јавних извршитеља», јер ако се не десе неке промене око тих извршитеља, могу ме избацити из стана на улицу без игде ичега и било каквих средстава за живот, а то чека и многе друге који су у сличној ситуацији као и ја, и појединце и читаве породице.

Међутим, да би се сви захтеви повољно решили за све које то дотиче, као и разни други захтеви, једину услов за то остварење, је да Вучић буде скинут с власти, у противном народ ће само улазити у још већу кризу, беду и сиромаштво, све може бити на ивици грађанског рата, који би био погубан за Србију, и баш тај сценарио се по сваку цену мора спречити….!

Ја нисам члан ни једне странке нити покрета, нити ћу то икада бити, само хоћу да кажем да је потпуно небитно што је Саша Радуловић, који је дао тај предлог око једног јединог захтева, захтева да се пониште фалсификовани избори, председник покрета „Доста је било“. Битна је суштина и бит тог предлога, јер покрет Доста је било је са правне старне са својих 2700 приговора апсолутно оборио ове фалсификоване изборе! Међутим, надлежни судови који би требали да верификује то и пониште фалсификоване изборе, то не раде и тиме крше Устав над којим су се заклели да ће га поштовати…!!

вНаравно, те судије не врше своју дужност како треба, јер их је сам Вучић поставио на та места, међутим то их неће спасити од судских процеса када у Србији дође власт која ће радити у корист правде и истине…

Зато, још једном:

Народе! Ујединимо се око једног јединог захтева, око захтева за поништење фалсификованих избора 2020-те, јер само ће тако Вучић бити скинут свласти…!

Протест испред Уставног суда – Оборити фалсификоване изборе (14.07.2020.)

Линк ка видео прилогу на YouTube
Видео прилог можете скинути преко овог сајта.

Избори још нису готови, а РИК би да дели мандате (16.07.2020.)

Линк ка видео прилогу на YouTube
Видео прилог можете скинути преко овог сајта.

Надам се да ово доле нису само празне речи, већ да ће војска с речи прећи и на дела…

Антић из војног синдиката Србије: Планирамо масивне протесте, Вулин крши наша права (14.07.2020.)

Линк ка видео прилогу на YouTube
Видео прилог можете скинути преко овог сајта.

Ево шта о овим идиотским маскама говори др Јована Стојковић…

Протест испред Народне Скупштине 10. дан – Ного – Да ли треба да одемо да запалимо суд (17.07.2020.)

Линк ка видео прилогу на YouTube
Видео прилог можете скинути преко овог сајта.

Драган Симовић: О СРБСКОМ УСУДУ


Аутор: Драган Симовић, песник и књижевник

p1200813

(ЛИРСКИ ЗАПИСИ)

01

Некад ми се чини (а то је осећање дубоко у мојему Бићу), да сам све већ рекао што сам имао рећи;
да сам све већ исписао и испевао, те да се сада само понављам, без сврхе и смисла.
Чини ми се, да више немам шта ново да приповедам – да су све моје приче већ давно, негде и некад, некоме исприповедане!

Чини ми се, да сам све ово писао по води, јер све оно што писах и певах, развејаће и распршити ветри времена.

Ја никада не бејах био миљеником ниједне власти, нити миљеником књижевних и културних установа и издавачких кућа, тако да осећам и знам, да се ови моји лирски записи никада и неће појавити у тисканом, печатаном илити штампаном издању.
И даље ће се, у земљи Србији, објављивати књиге у тврдим, платненим и кожним издањима, и обавезно тискане латинштином; књиге оних надри песника и књижевника који презиру све србско што је; док ће моје писање по води отећи заједно са водом.

Ако нема ни једног јединог богатог а родољубивог Србина, да ове моје лирске записе сабере и објави, у властитом издању, а без икаквих обавеза према мени песнику, онда се ништа немојмо чудити што се нама све ово дешава!
Ако смо већ такви какви јесмо, онда ништа боље ни заслужили нисмо!

02

Има још дивних и узвишених србских песника, који живе и стварају овако као и ја,
али ви нисте чули за њих, нити ће икада чути, јер су они посве скрајнути и угушени, далеко од свих медија и гласила.
Ја сам, можда, последњи Мохиканац међу србским песницима, који се још бори, и не предаје, да се не утули Свети Огањ Србскога Певања, али ни ја, овакав какав јесам, не могу још дуго!

Без ваше новчане помоћи, ја ни оволико не бих учинио!

03

Један ми пријатељ, иначе, мађарски песник и уметник, пре неког времена, рече у граду Панчеву:

Е, мој Симовићу, мој пријатељу! Богати Срби неће да одреше кесу, да припомогну објављивање твојих књига, али ће зато сутра, давати и капом и шаком мађарским песницима, када Мађари буду владали овим просторима.

Тада ће се присетити тебе, али ће тада бити доцкан!

Морам да кажем и то, да је овај мој пријатељ, мађарски песник (чије име с разлогом не спомињем!), минулих година и новчано припомагао издавање мојих песничких књига!

04

Такав је Србски Усуд.
Нећемо брата за брата, већ хоћемо туђина за господара!

Проф. др Алекса Милојевић: Зло дефлације, зло власти!


Процеси уништавања србског народа путем катастрофално лоше економске и финансијске политике истоветни су и у Републици Српској, и у Србији, суштина им је иста, са малим разликама у форми примене. Заједничко је то, да су народ свесно издали и продали на путу уништења, у оба ова територјална подручја где живе Срби и остали грађани, и људи из политике (властодржци), и интелигенција, односно људи од струке: економисти, банкари, школовани и образовани људи. Они су у задњих 150 година убедљиво највећи непријатељи србског народа!

Наравно, имамо ми и часну интелигенцију и стручњаке попут професора Милојевића, али они су на сваки начин маргинализовани од стране издајничких власти, њихов глас истине је тотално блокирам за народ, да га чује, једино медијско место преко кога он може допрети до народа је интернет.

Зато пажљиво слушајте и настојте да разумете суштину бруталних економских превара, на обе стране Дрине, све је то једно те исто: Додикова влада, Тадићева, Николићева…

Узмимо пример нас у Србији, будући да професор пише о ситуацији у Р.С. Од када је дошао на власт ДОС, почела је невиђења пљачка (неолиберални концепт „приватизације“), пустошење и руинирање србске привреде и индустрије, немерно и свесно, али истовремено вам на строго контролисаним медијима наша издајничка интелигенција (економисти, банкари, професори универзитетза, финансијски стручњаци…) с лизана са властодршцима из свог уског личног интереса, објашњава да пљачка није пљачка, већ: „транзиција“, „прилагођавање светском тржишту“, „то је неминован процес после распада комунистичких држава“ и зато се морамо „интегрисати“ у (?) „цивилизовани свет“.

Путем чега?

Каво глупо питање? Па путем магле: „евроатланских интеграција“ … „уласка у ЕУ“ и тек када се „интегришемо“ и тек кад ко зна кад, јер нико од њих вам не објашњава када ћемо да се „интегришемо“ и уђемо у те „рајске просторе среће“ попут „ЕУ“, будући да су то „врло компликовани“ и „непредвидиви процеси“, али ћемо ући некада, и тек кад уђемо у те „рајске просторе“, тек ћемо онда бити богати и срећни, тек ћемо онда живети боље.

Дакле, ви видите да се привреда разбија, пљачка, радници се отпуштају због намерног уништавања фирми, губите посао, лоше живите, опхрвало вас је све више сиромаштво, а „интелигенција“, у коју се претходним образовањем у обичан свет усадио стереотип страхопоштовања: „то су људи од науке, еј“ … „они говоре само истину“, „професори су то, бре…“ и зато у обичним главама рађа се хаос, апатија и не пружање отпора пљачки и уништењу привреде, јер се верује „ученим људима“ и сви причају исто у званичним медијима, нигде не чујете супротна мишљења, ви пропадате, а „експерти“ вас уверавају да сте „на путу за рај“… тако да људи голу пљачку хипнотизирано прихватају као „неумитну транзицији“ и препуштају се банди пљачкаша да их „одведе у рај“, а свесни су да живе у паклу, јер излуђени, осиромашени и болесни, умирете лагано и нестајете, и ту и тамо погледате неку серију, утакмицу, тениски меч или филм на ТВ, не би ли се свесно заваравали да вам је тако лакше. Али умирање је умирање, било оно брзо или тихо, полагано. Гледали тв или не, ако се не одупирете свесно пропадању, све вам је исто…

Да би се свесно заглупљиван народ од стране „економиста“, „финансијских стручњака“ и „професора“ на државним јаслама, образовао, да схвати да екомномија није тако „јако компликована ствар“ како нам се свесно убризгује у свест, а све се то покрива гомилом неразумних термина и нових екомомских кованица, потребно је образовати се уз помоћ часних и поштених доктора економије као што је Професор др Алакса Милојевић.

Тада ће се видети, да је економија врло једноставна и разумљива ствар, са неколико кључних законитости које се морају испоштовати да би економија била здрава и у служби целине, народа, и свих грађана.

*****************

Аутор: Проф.др Алекса Милојевић
(директор економског института у Бијељини)

Зло дефлације, зло власти

Инфлација (раст количине новца и раст цијена), на коју се сви толико мрште, је права економска кијавица у односу на најопаснију економску болест дефлације (смањење количине новца и пад цијена) која већ разара наше економско ткиво са пријетњом њеног галопирајућег развоја. Колика је опасност те економске болести говори и чињеница, да ни једна земља, у новијој историји, није дозволила ту врсту авантуре. Ништа као дефлација не уништава тако брзо и тако темељито и друштво и привреду. Због тога је она означена највећим економским злом.

Као и свака појава и економија има своје разноврсне болести, теже и лакше, које не долазе саме од себе. Оне потичу од власти. Добра власт брани свој народ од економских болести, оздрављава економију и народ и тако му омогућава запошљавања и напредак. Лоша власт шири опасну заразу најразличитијих економских болести па и оних најтежих, какав је случај са најопакијом економском болести дефлације у коју смо дубоко загазили и која носи све пријетње нашег економског али и сваког другог слома. У прошлој години, падом цијена, појавила се болест дефлације.  Умјесто да је сва на ногама и да све звони на узбуну, наша Влада проглашавајући себе изузетно успјешном, рјешава проблеме тако што их не признаје, занемарује, једноставним навођењем (у економској политици) да дефлације у овој години неће бити. Као да ће непризнавање проблема довести до његовог рјешења.

Инфлација (раст количине новца и раст цијена), на коју се сви толико мрште, је права економска кијавица у односу на најопаснију економску болест дефлације (смањење количине новца и пад цијена) која већ разара наше економско ткиво са пријетњом њеног галопирајућег развоја. Колика је опасност те економске болести говори и чињеница, да ни једна земља, у новијој историји, није дозволила ту врсту авантуре. Ништа као дефлација не уништава тако брзо и тако темељито и друштво и привреду. Због тога је она означена највећим економским злом.

Новац потиче из производње. Ако нема роба нема ни новца. Умјесто да развију производњу и тако прибавља потребан новац, наша Влада посуђује, распродаје, увећава платне дефиците са иностранством као да тако може у недоглед. По свему судећи већ опасно ударамо у обале. Пријети нам озбиљна несташица новца. Пад цијена ће довести до нових пропадања предузећа и отпуштања радника са посла. Људи масовно неће моћи да остварују ни минималне куповине. Социјалне разлике ће се повећати. Сужават ће се круг људи који ће бити у стању да задовољавају своје потребе.

Пораст отицања новца због отплате кредита и намирења губитака (дефицита) са иностранством дјеловат ће на смањење његове количине што ће повећати дефлацију. Присутна је додатна тешкоћа која изражава посебност околности у којима се остварује дефлација код нас, што ће нас додатно притискати. И поред огромне несташице новца цијене ће ограничено падати. То ће повећати терет дефлације код нас. Новца ће бити све мање а цијене се неће значајније смањивати.

То зло долази из два правца.

Скуп домаћи новац због високог административног курса од око 2 КМ/Еуро и даље ће чинит иностране робе  јефтиним а домаће скупим. Погоршањем економских околности у земљи та разлика ће се повећавати. Повећават ће се могућности увоза а ограничавати могућности извоза. Да би савладали притисак прецијењене домаће валуте, да би извозили привредници ће морати да изврше додатни притисак на доле, прије свега на наднице и отпуштање радника.

Друго зло потиче из монополизације домаћег тржишта од стране иностраних роба и продаваца. Они ће задржавати релативно високе цијене јер домаћи произвођачи нису у стању да својим робама допринесу њиховом обарању.

Успорен пад цијена, убрзан пад надница уз пораст незапослености особине су наше дефлације које говоре о њеном погоршаном изразу и додатном оптерећењу.

Рјешење проблема је потпуно неизвјесно. Како из дефлације прећи у инфлацију, из већег у мање економско зло? Та могућност је у посједовању централне емисионе банке коју немамо. Оно што се назива централном банком код нас заправо је мјењачница. Које су границе наше издржљивости које нам одређује наша власт? Шта мислите?

Глумица Тања Бошковић о политичарима: Они се само боре за своје алаве задњице!


Тања Бошковић о политичарима: Они се само боре за своје алаве задњице!

„Они се само боре за своје алаве задњице! Само за своју личну корист! Презирем их!“

Потпуно је у праву, царица је, то су праве речи, савака јој част, послушајте све до краја!

Никола Алексић: Или ми или они…!


Алексићев проглас можете погледати мало прекомпоновано. То сам нашо на блогу „Недођија„.

Никола Алексић: Или ми или они…!

Линк ка видео прилогу на: http://www.youtube.com
Видео прилог можете скинути пратећи ово упутство.

Сергеј Георгијевич Кара-Мурза: Језик и власт


Настављам са објављивањем дела Сергеја Георгијевича Кара-Мурзе.

Аутор: Сава Росић, преводилац

Сергеј Георгијевич Кара-Мурза

Језик и власт
(лист “Правда Росији”, април 2001.)

У оном вештачком свету културе који човека окружује, издваја се посебан свет речи – логосфера. Он обухвата језик као средство општења и све облике “вербалног мишљења” у коме се мисли заодевају речима.

Језик је главно средство потчињавања. “Ми смо робови речи” – рекао је Маркс, а потом је то буквално поновио Ниче. Тај закључак доказан је мноштвом истраживања, попут теореме. Речи у-беђен и по-беђен истог су корена. То потиче од давнина, из латинског, у коме реч убеђивати (convincere) буквално значи “приморавати да се буде заједно са победником”. Подложност утицају речи дубинско је својство психе, настало знатно пре способности за логичко мишљење. То се види у развоју детета.

Хитлер је у “Mein Kampf” написао: “Од памтивека је само волшебна моћ изговорене речи била она сила која покреће велике историјске бујице у политичкој или религиозној области. Велика маса људи увек се потчињава моћи садржаној у речи”. Хитлер је писао као практичар-манипулатор, хипнотизер. Али отприлике исто то истиче савремени философ С. Московичи у књизи “Наука о масама”: “Оно што је у многим погледима зачуђујуће и тешко разумљиво, јесте свемоћ речи у психологији гомиле. Моћ која не проистиче из реченог већ из његове “магије”, од човека који то каже и атмосфере у којој се речи рађају. Њих не треба сматрати деловима говора, већ замецима представа, зрнцима успомена, малтене живим бићима”.

Од настанка буржоаског друштва Запада природни језик је почео да се замењује вештачким, наменски ствараним. Сада су речи постале рационалне, очишћене од мноштва смислова који вуку корене из дубине векова. Изгубиле су светост и вредност (заузврат стекавши цену). То је представљало расцеп у читавој историји човечанства. Када је главно средство манипулације уместо силе постала манипулација свешћу, властодршцима је затребала потпуна слобода говора – претварање речи у безличан, непродуховљен инструмент. Наравно, немогуће је постићи потпуну слободу говора у ма ком друштву – увек постоји нешто “непристојно”. Како је рекао Томас Џеферсон, “ниједна влада не може постојати без цензуре: тамо где је штампа слободна, нико није слободан”.

Претварање језика у оруђе превласти покренуло је и процес разарања језика. Управо је уклањање светости из језика и “претварање вредности у робу” омогућило слободу говора. Срамна убогост мисли наших демократа види се већ по томе што они слободу говора не схватају као проблем битка, већ као критеријум за јефтину политичку оцену: ако постоји слобода говора – онда је то друштво добро, а ако не – лоше. Ако се у наше лоше друштво уведе слобода говора, оно ће се нешто побољшати.

Заправо се ради о два различита типа друштва. “Ослобођење” речи значи и одвајање речи од света (од ствари). Реч, име, престаје да тајно изражава праузрок садржан у ствари. То је била културна мутација, скок из традиционалног у грађанско, западно друштво. Поређење како се Русија и Запад односе према речи пружа изванредан пример двају типова друштва. Ево Гогоља: “Према говору треба поштено поступати. То је највиши дар Бога човеку… Писцу је опасно да га потцењује. Никаква рђава реч нека не излази из уста ваших!”. Ма каква слобода говора! Ту је упориште на одговорности – “није нам дато да предвидимо како ће наша реч одјекнути”.

А шта то видимо у буржоаском, грађанском друштву? Ево формуле коју је дао Андре Жид (следећи Ернста Ренана): “Да би се имала могућност слободног мишљења треба имати гаранцију да написано неће имати последица”. Дакле, упоредо са знањем, и реч постаје апсолутно аутономна у односу на морал. Узгред, Жид је истовремено сасвим искрено писао две књижице – у једној од њих је изражавао најоданију љубав према Јеванђељу, а у другој проповедао хомосексуализам.

Буржоаско друштво је на стварање новог језика и његово убацивање у свест утрошило неупоредиво више средстава него на полицију, армију и наоружање. Раније ничег сличног није било. Кажу да се особеност Запада огледала у растућем коришћењу минералног горива. Сада додају да је подједнако важно било то што је друштво почело да користи језик – исто као и минерално гориво.

Са штампањем књига, стицање информација кроз књигу потискује усмени језик. У Средњем веку је било врло мало књига (у цркви – један примерак Библије). На универзитетима се читање књига морало плаћати. Укупно је за 50 година штампања књига, до почетка XVI века у Европи било издато 25-30 хиљада наслова књига у тиражу од око 15 милиона примерака. То је био пресудан тренутак. На масовној књизи почела је да се гради и нова школа. Њен главни задатак је постало искорењивање “домородачког” језика сопствених народа. Философи реч “домородачки”, не баш најпријатнију за руско уво, користе за означавање оног језика који је вековима природно израстао вукући корене из дубине слојева културе дотичног народа – за разлику од језика новина, радија, а сада телевизије.

Језик је постао роба и његова се дистрибуција врши по законима тржишта. Француски философ Иван Илич, који проучава улогу језика у друштву, пише: “У наше време речи су на тржишту постале једна од главних роба која одређује бруто национални производ. Управо новац одређује шта ће бити речено, ко ће то рећи и врсту људи којима ће то бити речено. Језик се код богатих нација претворио у нешто попут сунђера који упија невероватне износе”. Језик претворен у капитал је, за разлику од домородачког, постао продукт производње, са сопственом технологијом и научним елаборацијама.

У другој половини ХХ века дошло је до наредне прекретнице. Према истраживањима лингвиста извршеним у Канади пред Други светски рат, од свих речи које је човек чуо током првих 20 година свог живота, сваку десету реч чуо је из неког “централног” извора – у цркви, школи, у војсци. А девет речи од десет чуо је од некога кога је могао опипати и оњушити. Данас је сразмера обрнута – 9 речи од 10 човек сазнаје из “централног” извора, и обично су изречене кроз микрофон.

Али, у чему је разлика између “домородачког” и “коректног” језика? “Домородачки” се рађа из личног општења људи који излажу своје мисли – у вртлогу свакодневног живота. Зато је он непосредно везан за здрав разум (може се рећи да глас здравог разума “говори на матерњем језику”). Одабир речи у језику одражава настанак националне нарави, врсту међуљудских односа и односа човека према свету. Рус ће рећи “у мене је пас” па чак и “у мене је књига” што је немогуће буквално превести на европске језике. У руском језику је категорија власништва замењена категоријом заједничког битка. Ми припадност пса газди изражавамо глаголом бити.

“Коректан” језик буржоаског друштва је “језик спикера који чита текст добијен од уредника, а који је материјал публицисте дорадио у складу са примедбама управног одбора”. То је безлична реторика коју ствара читава покретна трака плаћених радника. То је једнострана бујица речи усмерених на одређену скупину људи с циљем да је у нешто убеди. Језик спикера у буржоаском друштву носи смислове које у њега удену они који контролишу средства јавног информисања. Људи који ни сами то не примећујући почињу да таквим језиком говоре, одвајају се од здравог разума и постају лак објекат манипулације.

Како се стварао “коректан” језик Запада? Из науке су у идеологију, а потом и у свакодневни живот у огромном броју прешле речи-“амебе”, транспарентне, невезане с ткивом живота. То су речи које као да немају корен, невезане су са стварима (светом). Оне се деле и размножавају не привлачећи пажњу – и прождиру старе речи. Чини се да међусобно никако нису повезане, али тај утисак вара. Оне су повезане као пловци рибарске мреже – везе и мрежа се не виде, али она лови, запетљава нашу представу о свету.

Важно обележје тих речи-амеба је њихова привидна “научност”. Кажеш комуникација уместо старе речи општење или ембарго уместо опсада – и твоје баналне мисли као да се поткрепљују ауторитетом науке. Човек је дужан да их у “пристојном друштву” употребљава. То пуњење језика речима-амебама представљало је један од облика колонизације сопствених народа од стране буржоаског друштва. Одвајање речи (имена) од ствари и смисла скривеног у ствари представљало је важан корак у разарању читавог сређеног Космоса у коме је човек живео и чврсто стајао на ногама. Проговоривши “речима без корена” човек је почео да живи у подељеном свету, и у свету речи више нема на шта да се ослони.

Стварање тих “бескоренских” речи постало је најважнији начин за разарање националних језика и средство атомизације друштва. Није без разлога наш језикословац и сакупљач бајки А.Н. Афанасјев истицао важност корена речи: “Заборављање корена у народној свести одузима природну основу речима које су образоване од њега, лишава их тла, а без тога памћење постаје немоћно да задржи све изобиље значења речи; истовремено постаје недоступна и веза између појединих представа, заснована на коренској сродности”.

Свака крупна друштвена промена потреса језик, нагло појачава творбу речи. Тако је било и у руској револуцији. У њој је било различитих струја. Она моћнија није била усмерена на уклањање, већ на мобилизацију скривених смислова, спајајуће силе језика. Велики утицај на тај процес имали су Велимир Хлебников и Владимир Мајаковски. Мајаковски је склоп својих поема црпео из “слојева древног стваралаштва”. Он је буквално градио запреке против језика сачињеног од речи-амеба. Код Хлебникова је та начелна смерница доведена до крајње јасноће. Он, коме су читавог живота Пушкин и Гогољ били омиљени писци, враћао је живот слојевима предпушкинског говора, тражио словенске корене и својом творбом речи их уводио у савремени језик. За Хлебникова је револуција, између осталих промена, представљала и средство препорода и процвата нашег “домородачког” језика (“дојади нам да смо што нисмо”). Хлебниковљева творба речи одговарала је читавом склопу руског језика, била усмерена не на поделу већ на спајање, на обнову везе појмовног и народског језика, везе између речи и ствари:

Слогосветови збораши
С трудосветом на штапу.

Притом укључивање фолклорних и архаичних елемената уопште није представљало регрес, то је био развој. Хлебников је на пример себи поставио изузетно сложен задатак – спајање архаичних словенских корена с дијалогичношћу језика до које је Препород стигао (“свака реч се ослања на ћутање свог противника”).

Па шта то видимо током садашњег антисовјетског заокрета у Русији? Већ је сазрео читав културни пројекат наших демократа – насилно, путем социјалног инжењеринга, угушити наш домородачки језик и свест, поготово омладини, напунити речима-амебама, речима без корена које разарају смисао говора. Тај програм се толико снажно и тупоглаво спроводи у живот да је чак беспотребно илустровати га – сви смо ми сведоци. Када Рус чује речи “берзански предузимач” или “плаћени убица”, оне у његову свест извлаче читаве слојеве смислова, он се на те речи ослања у свом односу према означеним појавама. Али ако му се каже “брокер” или “килер”, он ће појмити врло оскудан смисао, лишен осећања и без пробуђених асоцијација. Па и тај ће смисао појмити пасивно, апатично. Методична замена речи руског језика таквим нама туђим речима-амебама није никакво “кварење” или обележје некултуре. То је преко потребан део манипулације свешћу.

Тургењев је о руском језику написао: “у данима сумњи, у данима тегобних премишљања једина си ми подршка и ослонац”. Да би човека лишили те подршке и ослонца, манипулаторима је било крајње неопходно ако не да га укину, онда барем да руски језик максимално искваре и рашчерупају. Знајући то, ми све те језичке диверзије можемо користити као поуздан знак: опрез, у току је манипулација свешћу.

Секретар комунистичке партије Шпаније Хулио Ангита је почетком 90-их година написао: “Један познати политичар је рекао да када социјална класа користи језик својих угњетача, она постаје коначно угњетена. Језик није безазлен. Изговорене речи непосредно указују на то да ли смо угњетени или смо угњетачи”. Даље он претреса речи руководилац и лидер и указује да није случајно што штампа упорно настоји да из употребе избаци реч руководилац. Зато што је та реч историјски настала за означавање човека који оличава колективну вољу, он је том вољом створен. Реч лидер поникла је из философије конкуренције. Лидер персонификује индивидуализам предузетника. Зачуђујуће како се на разним тачкама света у длаку понављају једне те исте методике. Ни у Русији телевизија више неће рећи руководилац. Не, лидер Белорусије Лукашенко, лидер комунистичке партије Зјуганов

Исто тако се упорно истискује реч бирачи и замењује речју електорат (код нас: бирачко тело – прим.прев.). Када посланик каже “моји бирачи”, те речи указују да је посланик – изведеница тог колектива који га је изабрао (створио). Израз “мој електорат” схвата се као “моје особље” (моје предузеће). Електорат је пасивна и вођена заједница, њу политичар малтене “ствара”.

Стручњаци су много црпли из “језичког програма” фашиста. Фашисти су, приступајући “фанатизацији маса”, начинили још један корак у кидању везе између речи и ствари. Њихов програм понекад називају “семантички тероризам” који је довео до развоја “антијезика”. У том језику се примењивала посебна, “разорена” грађа фразе с монотоним понављањем међусобно неповезаних тврдњи и бајалица. Тај се језик веома разликовао од “нормалног”.

У језик продире велики број речи које противрече здравом разуму. Оне подривају мишљење и самим тим слабе заштиту од манипулације. Сада на пример често кажу “једнополарни” свет. Тај израз је апсурдан пошто је реч “пол” по смислу нераскидиво повезана са бројем два, с постојањем другог пола. У западној штампи је октобра 1993. г. за Врховни Совјет РСФСР уведен израз “бунтовнички парламент”. Тај је израз неумесно применити на врховни орган законодавне власти. Сличних примера има безброј.

Да би се разоткрио првобитан, истински смисао чак и главних речи новог језика, мора се обавити посао који философи називају “археологија” – буквално докопавати. Много тога је разоткривено, и када читаш та истраживања, та ископавања тристагодишњих смислова, пренеразиш се колико су истанчано упаковани смислови појмова које смо лакомислено укључили у свој домородачки језик. О стварању и маскирању смисла сваког таквог појма може се написати читав кримић.

Међутим, у целини, Русију нису успели да лише њеног језика. Буржоаска школа није стигла да се формира и захвати суштински део народа. Поуздан штит била је и руска књижевност. Лав Толстој је извео подвиг написавши за школу текстове на нашем природном, “домородачком” језику. Мали народи и са њима измешани Руси остали су дво- или вишејезични, што је знатно појачало њихове одбрамбене снаге. Совјетска школа није имала за циљ да масу насамари, нити је језик био роба. Сваком детету су код куће, у школи, на радију читали завичајне бајке и Пушкина. Може ли се поверовати да дете из средње класе у Шпанији уопште није ни чуло да постоје шпанске бајке. Питао сам све своје пријатеље – ни у једној породици није било шпанских бајки (а моја су деца у Москви имала велику књигу шпанских народних бајки). Понеко је начуо за бајке које као да су стекле печат Европе, постале ваннационалне (знају их преко Дизнијевих филмова) – бајке Пероа, Андерсена, браће Грим. Али, сада се и оне, као и Библија, модернизују. У Барселони је 1995. г. објављен превод с енглеског књиге Фина Гарнера под насловом “Политички коректне дечје бајке”. Човеку из наше “још увек дивље” Русије то се чини театром апсурда.

Ево почетка кориговане познате бајке (преводим дословно): “Била једном малолетна особа по имену Црвенкапа. Једном је мајка замолила да однесе баки корпу воћа и киселе воде, али не зато што је то сматрала послом својственим жени, већ – обратите пажњу – зато што је то био добар чин који би послужио јачању осећања заједништва међу људима. Сем тога, бака уопште није била болесна, већ пре супротно, била је изванредно физички и душевно здрава и сасвим у стању да сама себе опслужује, будући да је била одрасла и зрела личност…”. Сви су задовољни: и феминисткиње, и либерали, и борци за демократска права “малолетних личности”. Чак и оно мало “домородачког” што је преостало у измрцвареној бајци, уклоњено је.

“Пробављали” смо језик постиндустријског друштва, пунили га нашим смисловима, али смо у извесном тренутку почели да трпимо поразе. Школа је узмицала, као и штампа и читав културни слој. Тешко нам је било да схватимо шта се дешава: замењивање смислова је у идеологији буржоаског друштва представљало тајну – ништа мању од извлачења вишка вредности из радника. Како пише Илич, домородачки језик у перспективи “мора бити жртвован идеологији ширења тржишне економије, економије-утваре; та жртва је последњи циљ који себи поставља охолост homo economicus-а (економског човека)”.

Данас гледамо како модернизација сатире последњи грудобран језика који и даље чува древне смислове – цркву. Преписују се свети текстови, то је читав програм. Издаје се нова Библија са “савременим” језиком у Енглеској, у тиражу од 10 милиона примерака. Теолози старог кова назвали су је “модерна, али без Благодати” (сам појам Благодати је из ње уклоњен и замењен “незаслуженим добрима”). Библија је очишћена и од појма искупљења и покајања. И, најзад, за хришћанство кључна реч распеће замењена је “прикуцавањем за крст”. Речи и фразе пуне дубинског смисла, избрушене током две хиљаде година хришћанске мисли, замењене су “разумљивијим”. А да и не говоримо о отрцаној и конјунктурној политичкој цензури Светог Писма. Недавно су у САД почели да прелазе на нов, “политички коректан” превод Библије из које је избачено помињање да су Христа распели Јудејци. Као, беше распет, а ко га је и зашто распео – није битно. То је да би се из Јеванђеља одстранио “антисемитизам”. Да се феминисткиње не увреде, измењен је појам Бог-отац (сада је Бог-отац-мајка) тако да се суштина Тројства сасвим руши. Унете су и многе друге сличне “демократске” измене.

Писац Орвел је у роману-антиутопији “1984” дао фантастичан опис тоталитарног режима у коме главно средство тлачења представља новоговор – наменски измишљен језик који мења смисао познатих речи.

Малтене се држећи Орвеловог датума, у Русији је 1985. година означила почетак уистину тоталитарне кампање стварања и увођења “новоговора”. Она је спровођена уз сву моћ идеолошке машинерије КПСС, чија је врхушка променила курс.

Ако у свом повлачењу изгубимо ослонац матерњег језика и прихватимо језик који нам намећу свакојаке НТВ (независне телевизије – прим.прев.) неће нам преостати ни оно мало простора одакле бисмо могли започети напредовање. И онда ће нас потаманити као бубашвабе.

Родитељи ухапшених вапе за помоћ, патриоте где сте?


Родитељи ухапшених после геј параде по ко зна који пут протествују да се њихова деца пусте из затвора и бране са слободе, ако су за нешто криви, а овај мој текст је намењен патриотским организацијама које изузетно слабо дају актиивистчку подршку овом оправданом протесту против кршења људских права. Родитељи и данас протествују, прочитајмпо прво њихово саопштење:
Извор: Фејсбук

******

Саопштење родитеља родољуба ухапшених 10.10

Родитељи младића који су хапшени 10.10.2010. одржаће у четвртак 13. јануара у 12 сати нови протест испред зграде Министарства правде у Немањиној улици у Београду. Иако нам је, на састанку са државним секретаром Слободаном Хоменом 29. децембра, обећано да ће тужилаштво приспитати одлуке о одређивању притвора и да ће у већини случајева притвор бити укинут то се није догодило. Огорчени смо што се наша деца држе у притвору скоро три месеца, а наше жалбе се не разматрају уз убразложење да су тужиоци на одморима, док се притвор укида ратним злочинцима. Престали су сви правни разлози за притвор (испитани су сведоци, осумњичени, прегледани докази) и још пре два месеца су се стекли услови да већина ухапшених буде пуштена да се брани са слободе. Напомињемо да већина ухапшених нема предходни кривични досије.

Уколико наша деца не буду, у складу са законом, у најкраћем року пуштена да се бране са слободе бићемо принуђени да радикализујемо наш протест и ступимо у штрајк глађу као и да се за помоћ обратимо међународним организацијама за заштиту људских права као и страним амбасадама. Спремни смо да идемо до краја како би заштитили своју децу која се налазе у притвору у условима који су недостојни човека и где им се крше права гарантована затвореницима. Иако већина њих без ранијег досијеа држе се месецима у нехигјенским просторијама, без дневног светла, са вишеструко осуђиваним криминалцима (силоватељима, убицама, пљачкашима…). Омогућено им је да само 30 минута дневно изађу на светлост дана, ускраћује им се адекватна лекарска нега и свакодневно су изложени психичкој тортури што све представља кршење Устава и закона Србије али и међународних конвенција о заштити права затвореника.

Иницијативни одбор породица чија су деца ухапшена 10. октобра


******

Ови родитељи мученици су скоро потпуно сами у борби за правду и своју децу, јер осим какве такве активистичке подршке организације НАШИ 1389, све остале патриотске организације су анемичне. Пре него што нешто више кажем критички у односу на патриотске организације, увек треба напомињатти народу ово за све шибицаре у страначким униформама.

Прво, узалудан је сваки апел властодржачкој диктаторској коалицији за било коју неправду или кршење Устава и закона, попут овог и сличних:

„… еј, немојте то да радите, па ви кршите Устави Србије и њене законе, то је кривично дело, сместа повуците ту одлуку…“

Од оваквих апела властодршцима нема ништа, сведоци смо тога већ више од 10 година. Они су доведени на власт управо да раде то што раде, да опљачкају Србију, да униште домаћу привреду, производњу, војску, да униште српси народ по свим идентитетним темељима и основама. У том неделу наравно не либе се да отворено крше Устав и законе Сбије. То добро раде, уверили смо се свих ових година. Ево, чак поједини лидери из властодржачке структуре оторено и јавно говоре да треба променити Устав у коме пише да је КиМ у саставу Србије, да се Устав прилагоди „реалности“, другим речима да се и на правни начин, у свом Уставу, одрекнемо Косова и Метохије што би нам заувек везало руке да икада и практично повраттимо КиМ у оквиру Србије, јер констелација светске моћи ће се кад-тад променити, још брже овај наш издајнички режим, и ако сад сами прилагодимо свој устав „реалност“, онда ће светски моћници и сви наши непријатељи оправдано рећи да немамо шта више да тражимо да нам се поврати КиМ, јер смо га сами избацили из свог Устава као саставног дела Србије, и тиме признали независност Косова. Све то подупире претходна добро осмишљена квислншка резолуција око Косова у УН, што је предпослењи правни акт одрицања од КиМ-а, док би промена Устава око КиМ-а био задњи ексер на мртвачком сандуку.

Да је овај режим антисрпски који се одриче КиМ-а говори индиректно и извештај Дика Мартија, оптужбе и докази да је Тачи директно одговоран за трговину људским органима. Сада се опет спинује јавност са Еулексом који ће наводно да покрене истрагу против Тачија и доктора „Франкештајна“, међутим Еулекс нема ингеренције да покрене било какву истрагу, већ релевантни међународни суд, нити Еулекси има интереса за то, већ држава Србија! И уместо да Тадић преузме ствар у своје руке, да да иницијативу нашем тужилашту да покрене тужбу пред међународним судом против Тачија, и да тако да сигнал да ипак брине о интересима Срба и државе, Тадић најављује да ће преговарати са Тачијем док се не докаже да је невин?! Тадић је марионета запада, а марионете раде само шта им се нареди.

Треба наравно писати о свим криминалним и неуставним радњама овог режима, али говорити им:

„еј, немојте то да радите, то је против закона и интереса Србије..“

је чиста фикција, илузија, фатаморгана.

Такође и од „опозиције“ не треба ништа очекивати, јер само изводе народ пред изборе, наводно кад дођу на власт све ће променити, ове претходне ће стрпати у затворе, јер „имају доказе“. Па не треба ти власт да покренеш тужбу против неког, ако већ имаш доказе. Да, да… стара фора „судије су њихове“ па кад их доведемо на власт, довешће као „часне судије“ које ће им омогућити поштовање закона и независно процесуирање оптужених.. Игре без граница су то, сви то исто причају кад треба да дођу на власт, али кад дођу, раде исто што и претходни, криминалци не иду у затвор, пустошење привреде се наставља, тајкуни су још богатији, Србија и Срби као нација нестају у најдубљем понижењу…

Ево, сад Тома Николић позива народ на митинг протеста против власти почетком фебруара. Наравно, он је будући партнер запада, јер сад свира другу музику, а да је као радикал најавио митинг западна штампа би га медијски „очерупала“ до голе коже, био би то „смак света“, позивали би се на 90-те , на злочине, на велику Србију, да је Србија са Томом и радикалима претња миру на балкану.

Где је био Тома и сви лидери „опозиције“, Коштунца, Веља Илић, радикали када је требало изводити народ на улицу у моментима када је $Тадићев$ немилосрдни антисрпски диктаторски режим радио против интереса Срба, Србије и већине грађана?

Зашто нису организовали протесте 10.10.2010 притив геј парада када су знали да је 90% грађана против тога?

Зашто нису организовали митинге грађана да спрече доношење антисрпсике резолуције о Сребреници и резолуције око КиМ-а у УН?

Зашто не организују митинге подршке родитељима ухапшених младића када знају да се неуставно држе у притвору њих још око 200? Док у исто време овај антисрпска режим пушта на слободу из притвора чланове „Гњиланске групе“ који су оптужени за убијење, силовање и мучење на Косову и Метохиј током 1999-те године!

Зашто дозвољавају да родитељи од немоћи посежу са штрајком глађу и тражењу правде на међународном суду?

Ко је позиција, ко „опозиција“, кад ће се народ „организовано“ пубунити, одређује велики брат

Једина шанса да дође до истинских промена је у НОВИМ људима који нису никад били у шибицарско страначким клановима. Има их, има их у патриотским оргаизацијама, међутим, патриотско-родољубива сцена је уситњена, неодлучна и колебљива, па чак се не држе задатих речи и обећања.

То се најбоље може увидети баш на примеру ухапшених младића родољуба поводом геј параде.

Представници неких патриотских организација попут: Српског Сабора Двери, Националног клуба Видовдан, Фонда Слободан Јовановић и Српских националиста, одржали су после геј параде конференцију за штампу под називом:“Апел за ослобађање свих ухапшених и нови друштвени договор”. Све је било уреду, испричали су своју причу и упознали јавност са позадином догађања око геј параде, изнели су своју апел да се младићи који нису крали пусте да се бране са слободе. У име свих, Александар Павић из Националног клуба Видовдан, најавио је да ће се, ако се ова власт оглуши о те апеле, покренути кампања широм Србије у прикупљању потписа за ослобађање родољуба.

Александра Павић:

„Подсећамо на нереде 9-ог марта 1991 кад је Београд много више страдао и кад су вођене демонстрације да се сви… сви… сви… пусте на слободу. То исто тражимо и ми, и ако се власт оглуши о то, ми ћемо покренути кампању скупљања потписа и то по читавој Србији, и да може читава Србија да чује да се 10-ог нису промовисала људска права, него педофилија, него мржња према Србији и њеним младим људима…“

Обећаше, неиспунише….

Око 200 родољуба већ четврти месец чами у притворним јединицима где им се крше Уставна и законска права Србије, као и међународне конвенције о правима затвореника, а обећане кампање нема па нема. Једино су колико су могли својим активизмом протесте родитеља подржали „Наши 1389“ који су неоправдано и без икаквих доказа од Тадићевог режима брутално сатанизовани. То су „дивљаци, екстремисти, ултра десничари, фашисти, нацисти, праве звери…“, малте не, они су Хитлерове СС трупе. Оптужују их, а не пружају им шансу да одговоре на нападе у емисијама које би ишле уживо, да би грађани тако стекли јасну слику ко су они и зашта се залажу. Али их зато попут антисрпске ТВ Б92 позову у емисију инсајдер, сниме матерјал за емисију, и после најпримитивнијим методама пропаганде лажи, путем сечења и монтаже матерјала, дају искривљену и лажну слику о њима.

Немам ништа против људи патриота који су на конференцији за штампу обећали подршку демонстрантима, њихов рад у расветљавању истине и борбе против лажи је евидентан, но не може се нешто обећати па неиспунити, поготову оно што је оствариво и потпуно легално, прикупљање потписа грађана. Тако се шаље лоша слика код ионако разочараног и обезглављеног народа, а поготопву међу младима, младим родољубима носиоцима будућих промена.

Све у свему, овако раситњена патриотска групација управо одговара режиму који вештим медијским играма може да их држи под контролом. Једини начин да патриотске снаге донесу бољитак србији је укрупњивање и уједињење у једну већу и снажну патриотску организациу, са најзначајним заједничким смерницама и начелима за опстанак, опоравак и бољитак Србије, те смернице би могле да буду следеће:

     

  • Не у НАТО,
  • Обнова тужбе против НАТО пакта и тражење ратне одштете за агресију и бомбардовање,
  • Да, Косову и Метохији, да Србији,
  • Не Европској Унији и Евроатланским интеграцијама,
  • Да сарадња са земљама БРИКА-а (Бразил, Русија, Индија, Кина),
  • Ревизија комплетне приватизације и кажњавање пљачкаша,
  • Кривично судско процесуирање свих који су донели штетне одлуке по српску нацију,
  • Опоравак пољопривреде и њен убрзан развој у производњи и извозу органске хране,
  • Опоравак и развој комплетне домаће индустрије,
  • Развој малих привредника,
  • Обрачун са организованим привредним криминалом, криминалом и корупцијом,
  • Обрачун са нарко мафијом,
  • Независно судство и тужилаштво,
  • Ванстраначка парламентарна демократија као основ демократског просперитета,
  • Санирање беле куге и стимулација за пораст наталитета српске нације,
  • Очување Православља као израза колективне вере српске нације,
  • Дефинисати темељне српске националне интересе и држати се њих,
  • Развој грађанске клтуре и грађанских слобода,
  • Заштита људских права,
  • Заштита права националних мањина,
  • Право свкаког на своју вероиспевост,
  • Стоп ГМО храни и Codexu Alimentarijusu у Србији,
  • Развој екологије и заштите природне средине,
  • Само јака економска Србија може помоћи браћи ван Србије.

Мислим да су овакве или сличне смернице могуће око уједињења патриотских организација.

Овај текст сам почео да пишем пре подне, затим сам га прекинуо и довршио сад увече, тако да је у међувремену стигла вест о данашњем протесту родиитеља.
Извор: „Press online

Чланови породица ухапшених најављују штрајк глађу
Београд 13. 01. 2011

Чланови породица ухапшених током насилних демонстрација на улицама Београда, поводом одржавања Параде поноса у октобру прошле године, протестовали су данас испред Министарства правде Србије, тражећи да се ухапшени пусте на слободу.

Организатор протеста Синиша Шљамић рекао је да ће се породице ухапшених окупити и у петак испред зграде Министарства, најављујући целодневне протесте од понедељка и штрајк глађу, уколико ухапшени ускоро не буду ослобођени.

„Крајем децембра на састанку са државним секретаром Слободаном Хоменом, обећано је да ће тужиластво преиспитати одлуке о одређивању притвора и да ће у већини случајева притвор бити укинут, али то се није догодило“, рекао је Шљамић.

Према његовим речима, више од 100 ухапшених је у притвору 96 дана, а многи родитељи их нису видели два месеца.

„Уколико наша деца не буду, у складу са законом, у најкраћем року пуштена да се бране са слободе, обратићемо се за помоћ међународним организацијама за заштиту људских права као и страним амбасадама“, истакао је Шљамић.

Током одржавања протеста испред Министарства правде присутан је био велики број полицајаца на улазу у зграду, али и око ње.

%d bloggers like this: