Драган Симовић: Велика Правасељенска Завојница


Аутор: Драган Симовић, песник и књижевник

dragan simovic portret-3

Лирски записи

01

Све оно што се догађа и што ће се догодити, већ је давно догођено, и у праисконим спевовима опевано.
У Махабхарати, древном спеву ведских ришија, наћи ћете јасну и потпуну слику,
наћи ћете документарни филм у песничкој речи, наше блиске будућности.
Велики свети рат између бића светлости, на једној, и небића таме, на другој страни.

Већ је отпочело галактичко разлучивање, космичко разлучивање оних који су за Светлост од оних који су за Таму.
Оно што је доживела Стара Атлантида то ће доживети и Нова Атлантида.
Све се понавља, и све се враћа на Почетак, на НадПочетак, будући да се све одвија по Великој ПраВесељенској Завојници.
Велика ПраВасељенска Завојница јесте Потка Вечности.

02

У времену које долази, које ће убрзо доћи, биће битна Свест.
Свест о божанском пореклу, о прецима и о себи.
Свест ће нас ослободити страхова и брига, Свест ће нас ужижити у садашњи тренутак,
у овај тренутак, у вечно сада.

Галактичко разлучивање већ је отпочело.
Одвија се свуда око нас у концентричним круговима.
Одвија се и по Космичкој Спирали.

Приметићете како се свуда око вас људи опредељују из свог унутарњег бића,
како се разлучују, како се разилазе.
Разилазе се како по Вертикали тако и по Хоризонтали.
Приметићете како има Срба и Срба.
Како су Срби већ унапред опредељени и разлучени.
Како се једни окрећу ка Светлости а други ка Тами.
Како су једни за Светлост са Истока, а други за Таму са Запада.
Како једни прослављају Живот а други славе Смрт.

Приметићете како су им лица различита, како им је поглед различит, како им је мирис душе различит,
како су им мисли различите, како су им осећања различита.
Дојучерашње суседе нећете више препознавати.
Они су само привидно били ваши суседи.

03

Почетак великог космичког разлучивања догодио се на Косову,
али се од Крима све убрзано одвија.
Све се одвија по Великој Божанској Спирали.
Ништа више није као некад, нити ће, пак, ишта више бити као некад.
Разлучују се расе, разлучују се народи, разлучују се државе, разлучују се племена.
Још мало, само још мало, и кренуће немири у свим земљама, у свим народима, у свим родовима.

Распашће се све вештачке творевине, распашће се Империја Зла и Империја Звери, распашће се сви трабанти и сателити, распашће се све марионетске владе свуда у свету, распашће се све оно што су невидљиви жреци Црнобога вековима на крви градили.
Запада више неће бити.
Нове Атлантиде више неће бити.
Ничега од Зла и Звери више неће бити.

Драган Симовић: Песников поглед на свет


Аутор: Драган Симовић, песник и књижевник

Лирски записи

01

Сваки је човек пун страхова.
И свако је биће пуно страхова.
То су страхови који су таложени кроз многе нараштаје, кроз многе векове и тисућлећа.
Разлика између најхрабријег човека и највеће кукавице јесте само у томе, што први из страха креће да дејвстује, а други страхом бива укочен и залеђен.
Једна је те иста количина страха и у најхрабријег и у највеће кукавице, само што први не оклева, не размишља о страху, већ креће у напад, док други, препуштен размишљању о страху, страхом из ума бива обхрван и спутан.

Зато велики ратници никада не размишљају.
Они се из ума низводе у срце, подајући се осећањима срца, душе и унутарњег бића, и тако побеђују страх.
Онај ко остаје у уму бива поражен.
Ум је ратнику највећи непријатељ.
Рећи ћу вам, да је и песнику ум највећи непријатељ.
Ниједан песник из ума није никада ништа створио.
Из ума се не може написати ни један једини стих.
У томе је велика тајна и ратника и песника.

02

Вода нас и ватра чисте и ослобађају страхова.
Свака река, сваки поток, сваки горски извор има исцељујуће дејство.
Зурење у ватру такође има исцељујуће дејство.
Запали ватру на обали реке с вечери у сутон, да се избавиш од страхова,
да се излечиш и ослободиш од страхова!
Овако је говорио мој прадеда Перун једном човеку који му се пожалио на страхове.
Предај страхове води и ватри, упућивао је прадеда човека обхрваног страховима,
јер ће те, у противном, страхови сатрти.

03

Још сам тада, са пет или шест година, схватио, да је страх највећи човеков непријатељ;
да је страх узрок свих наших болести, страдања и смрти.
Ништа тако не разједа човеково унутарње биће као страх, и ништа тако не ствара грозну карму као страх.
Доцније сам схватио, и освестио, да се страх не побеђује једном засвагда, већ да човек мора из дана у дан, из трена у трен, да вазда изнова побеђује страх.

А најлакше га и најбоље побеђује онда када се из ума низведе у срце.
Ево сликовитог песничког виђења човека ума и човека срца.
Човек ума држи страхове над собом, а човек срца држи страхове под собом.
У првога страхови лебде над главом, док други ногама притиска страхове.

04

Страх од смрти јесте и отац и мајка свих страхова.
Када човек прихвати смрт као завршницу, као лабудову песму свог животног тока,
тада смрт више нема никаквог дејства над њим.
Све док човек одбија, не само да прихвати већ и да чује за смрт, дотле ће и бити обхрван страховима.
Савремена западна цивилизација створила је човека који више и не живи, јер све време, од детета па до најпознијих година, страхује и стрепи од смрти.

Смрт је постала баук за савременог западног човека.
Све је више оних који из силног страха од смрти, чак одбијају и да иду на сахране својих ближњих,
само да се не би срели са смрћу!
Свуда на Западу, кажу, није више пристојно, било где у друштву, ни споменути смрт.
Каква бесловесност!
Па живот и смрт заједно плешу међу планетама, сунцима и звезданим јатима.
Живот је почетак смрти, смрт је почетак једног новог живота.

05

Наравно, схватили сте, да ја све време говорим о себи, и само о себи.
О свом односу према животу и смрти.
О својој поетици, о својему погледу на свет, о својему животном путу.
О другима не говорим, јер немам права на то.
Одавно казујем себи, да моја смрт није страшна.

Сваке ноћи пред спавање разговарам са боговима и прецима,
са Богом Створитељем и са Великим Духом Стварања.
И сваки пут им кажем, да радим на томе како бих, у свакоме трену,
био спреман да умрем уместо оних који су ми најмилији и најдражи у овоме свету.
Да ја умрем, а да у овоме свету и даље живе они који су ми намилији и најдражи.
Каква дивота!

Драган Симовић: ПУТ ВЕЛИКИХ ПРЕДАКА


Аутор: Драган Симовић, песник и књижевник

(ЛИРСКИ ЗАПИСИ)

01

Не можеш ти бити велики, ако умишљаш да си већи од својих ближњих.
Ако умишљаш да си већи од оца и мајке, од брата и сестре, од пријатеља и друга.
Велики ћеш бити само онда, када све своје ближње видиш као велике личности.
Ако си рођен као Србин (што јесте велика част и чест!), а презиреш Србство – реци ми, како ти можеш,
и по којему Закону, да будеш велики?!
Велики си само онолико колико припомажеш, колико се жртвујеш, да и ти твоји ближњи,
твоји саплеменици и од рода твојега, буду велики.

02

Гледам јадне и кукавне Србе, који умишљају да ће бити велики ако се одрекну Србства.
А ја им кажем, не само што нећете бити велики, но ћете бити никакви, никоји и ничији!
Обијаћете многе прагове туђинаца, али вас нико у дом свој неће примити.
Одгониће вас туђинци од својега прага, онако како се псине луталице одгоне.
Скончаћете као они који су, у древним временима, били изгнани из рода и племена својега.

03

Човек, напросто, не може да живи без Вере.
Ако не верујеш у више духовне светове, у виша божанска бића, ако не верујеш у Створитеља и у Великог Духа Стварања,
у Мајку Земљу и у своје Претке у Језгру звезданих јата – шта ти онда даје снагу и дејство да постојиш, да биваш,
да живиш и преживиш све невоље, муке и патње овога света?!

04

Гледам своје јадне и кукакве саплеменике, који осташе без душе, трчећи за новцем и грабећи,
и отимајући новац од ближњих својих.
Све су претворили у новац, па и саме себе!
Гледам их, и нека ме туга праискона опхрва.
Боли ме њихов духовни јад и чемер!
Боли ме, јер видим како копне и нестају.
Што више грабе и отимају, све јаднији и беднији бивају.

05

Ваши коментари, драги и врли моји читаоци, мени пуно значе.
Ја сам вам веома благодаран на томе.
Ако некада не стигнем да одговорим на ваше лирске коментаре, знајте да нисам равнодушан.
Нисам равнодушан – напротив!
Радујем се свим бићем својим, вашим дивотним песничким речима.
Остао сам без својега помагала, па вам сада пишем са изнајмљеног рачунара.
Изнамљујем рачунар од ближњих на по два часа на дан.
За та два часа, некако стижем и да напишем и да објавим на нашим сајтовима.
Не стижем да исправним словне грешке (понека се словна грешка вазда поткраде!),
нити да у песничком надахнућу одговорим на ваше дивотне коментаре.
Али, свеједно – ви само пишите!

06

Никада ни једна врата не затварај за собом; гледај да свака врата за тобом остану отворена!
Они који су те примили у свој дом, примили су те и у срце своје.
Кад изиђеш из дома њихова, ти си и даље остао у срцима њиховим.
Нека те по доброти памте, и чувају срцу својему!
Овако ми је беседио отац, расни горштак, који је имао само четири разреда основне школе,
када сам са седамнаест лета полазио у свет.

07

Кад споменух већ свог оца, морам и ово да кажем.
Мој отац је, за само годину дана, два пута гледао смрти у очи.
Два пута је био осуђен на смрт, и два пута је неким чудом Божјим, био спасен.
Први пут је (1943) побегао испод ножа (негде у босанским брдима); други пут је, на Сремскоме фронту (1944),
био изведен на стрељање, па у последњи час помилован.
Тада је имао двадесет и једну годину.
Па упркос свему, оца памтим само по доброти.
Имао је племениту, узвишену словенску душу, а био је жесток, храбар и неустрашив.
Будући да се два пута у младости срео са смрћу, није се никога и ничега плашио.
Сећам се да су комунисти и удбаши у широком луку заобилазили нашу кућу.
Плашили су се мог оца, то су ми и сами признали деведесетих година прошлога века.

08

Никада нисам успео да напишем причу о своме оцу.
Покушавао сам више пута, али ми се није дало.
Очева животна прича, његови сусрети са смрћу, као да превазилазе и надилазе моје песничке могућности!

09

Дешава се, да се некога и нечега уплашим.
А онда се, одмах потом, застидим.
Застидим се, јер видим оца како ме благим а оштрим погледом посматра из Ирија Сварогова, и чујем како ми довикује:
Храбар човек умире само једном, а кукавица свакога дана и свакога часа у дану!

Клуб књижевника: Професор Велимир Абрамовић говори о непревазиђеном Генију Николи Тесли


Клуб књижевника: Професор Велимир Абрамовић говори о непревазиђеном Генију Николи Тесли

Линк ка видео прилогу на YouTube
Видео прилог можете скинути преко овог сајта.

Гост клуба књижевника био је најбољи светски познаваоц Николе Тесле, професор Велимир Абрамовић, који је веома инспиративно говорио о лику и делу непревазиђеног научног генија који се икада родио на Планети Земљи, Николи Тесли! Водитељ емисије био је Славиша Павловић.

Професор Велимир Абрамовић - Најбољи познаваоц Николе Тесле

Професор Велимир Абрамовић – Најбољи познаваоц Николе Тесле

Драган Симовић: Време малих људи


Аутор: Драган Симовић, песник и књижевник

dragan simovic portret-3

ВРЕМЕ МАЛИХ ЉУДИ

Нигде у свету нема више великих личности.
Ово је време малих људи.
Време у којему мали људи –
без својега става и мишљења, без своје поетике и погледа на свет –
о свему важном и битном одлучују.

Великих личности нема више у свету, јер свет, овакав какав јесте, одавно и није за велике личности.
Велике се личности повукоше из света, и обитавају у неким тајинственим упоредним (и оностраним) световима.
Орлу и соколу није место у мочвари.
За њих су небесна пространства и високе стене понад румених облака.

Великих личности нема више ни у породици, ни у роду, ни у племену, ни у држави, ни у власти.
Свуда су у свету –
на кључним, на важним, на битним местима –

све сами мали људи.
Како од малих људи можемо очекивати нешто велико, племенито и узвишено,
када ничег великог, племенитог и узвишеног нема у њиховом бићу?!

Ово је време (доба) КаЉуге; време у којему се све велико, племенито и узвишено изгони и прогони из света.
Велике су личности – прошлост, и поново ће (једном и негда) бити – будућност.
Али, сада их нема у свету; и немојмо их тражити у свету, зато што их нема!
На челу свих држава, свих влада и свих народа, гле, стоје мали људи!
Мали људи су одувек бивали себични и саможиви.
А себични и саможиви бивају, зато што је у њих све мало, тескобно и скучено – ум и раз-ум, срце и душа, дух и свест.
Тескобу и скученост коју у свету све више осећамо, то је управо тескоба и скученост од нас малих људи.

Да, заиста, сви смо ми мали људи –
тескобни и скучени, уплашени и престрашени!
Опхрвани бригама и страховима, а да не знамо што.
Дошао је тренутак, тренутак један у Вечности, када свако од нас мора да се побуни против малог човека у себи.

Да свако у себи самоме савлада и победи –
себичног и саможивог, уплашеног и престрашеног човека!
И, када савладамо и победимо малог, себичног и саможивог, уплашеног и престрашеног, човека у себи, тада ће и свет овај бити пун великих, племенитих и узвишених личности.
Али, све ово што рекох, и писах – то је
само мој дивотан песнички сан!

Владан Пантелић: АРИЈАНА ИЗ ТИЈАНИЈЕ


Аутор: Владан Пантелић

АРИЈАНА ИЗ ТИЈАНИЈЕ

Одувек сам тежио за земљом Тијанијом
Која нема ни време ни простор
А испуњена је смислом и суштаством
Њен мирис и укус и додир
Осећам у дубоком тиху
А и њен неискидани зов

Када се Тијаније наново сетим
Обузме ме чежња за слободом
И потпуно губим полет и вољу
Да бринем о времену – заробљивачу

Знам и јаснојасно видим
Да су време и простор везани близно
И да су издвојени из Вечности
И да имају облик дубоке и широке вреће
И да имају капије које чувају стражари
Троуглих глава и мрзних ока

Пут мудрости и сушт трагача за Извором
Је налаз капија и онесвест чувара
И поврат у Тијанију земљу наших предака
И загрљај вечни са Аријаном свезнајном.

Призивам Светлост силницама многомоћним

Драган Симовић: Срба је одувек било!


Аутор: Драган Симовић, песник и књижевник

Срба је одувек било!

Срба је одувек било!
Срба ће заувек бити!

Сви они који предвиђају скори нестанак Срба, нестаће пре Срба!
Сви они који се радују пропасти Срба, пропашће пре Срба!
Уистини, Срби неће нити нестати нити икада пропасти!
Срби јесу, као што су били, и као што ће бити.
Били су, и биће!
Нестајала су силна царства, а Срби су остајали.
Нестајаће још силнија царства, а Срби ће изнова остајати.
Остајати и постојати, бивати и бивствовати, живети и надживети.
То је праискона поетика Срба.
То је србски поглед на свет.
То је србски Пут ка Светлости.
Срба је одувек било!
Срба ће заувек бити!

Није важно колико, већ каквих!
Количина је небитна, каквоћа је битна!
У свим световима, у свим звезданим јатима, само је каквоћа битна!
Привид је и опсена да нестају Срби.
Срби вечно долазе и одлазе и снова се враћају.
Не постоји само једна Србија, па да бисмо могли да пребројимо Србе,
већ по једна Србија обитава у сваком звезданом јату.
Ко је тај што ће пребројати Србе!
Никада нико Србе пребројао није!
Срба има и тамо где их нема!

Највише их је управо тамо има, где сви мисле да их уопште нема!
Јер Срби нису обичан народ; Срби су народ необичан.
Народ мимо и изнад других народа.
Народ јединствен, самосвојан и самобитан, и народ непоновљив!
Сви други се народи могу поновити, само се Срби не могу поновити.

Срба је одувек било!
Срба ће заувек бити!

%d bloggers like this: