Међупланетарна порука – Да и је Никола Тесла примио сигнале са Марса?


Аутор текста: Владимир Караџић

Међупланетарна порука – Да и је Никола Тесла примио сигнале са Марса?

Скини текст»

Теслине белешке о етру из новембра 1933. године


Захваљујући Велимиру Абрамовићу», који је један од најпознатијих познаваоца Николе Тесле, Теслине белешке о етру из новембар 1933. године угледале су светлост дана и интернета. Велимир је дошао до тих белешки из архиве музеја Николе Тесле, дао их је једном великом поштоваоцу Николе Тесле из Црне Горе, Владимиру Караџићу, на проучавање, Владимир је то проследио мени, и ето тако су се Теслине белешке о етру нашле и на интернету.

Велимир је те Теслине белешке превео на србски језик и убацио их је у својој књизи: „Тесла еволуција свести човечанства„. Књигу је 2014-те издала на Цетињу „Фондација Мирјана А.Р.“

Тесла је у својим белешкама о етру дао и разне формуле, ето прилике разним талентима и поштоваоцима дела ненадмашног генија Николе Тесле, да се искажу, да проучавају…

Теслине оригиналне белешке о етру из новембра 1933. године

Делови из књиге Велимира Абрамовића: „Тесла еволуција свести човечанства“ где Тесла бележи своја запажања о етру

Делови текста о етру налазе се на странама: 105, 106. 107, 108

Књига Велимира Абрамовића: „Тесла еволуција свести човечанства“

Књига кошта 1000 динара. Наруџбе из Србије: velimir0abramovic@gmail.com, наруџбе из Црне Горе: mirjanaarajkovic@gmail.com

Велимир Абрамовић – Два примера примене темпоралне математике


Велимир Абрамовић, са два математичка примера, објашњава своју теорију константне садашњости…

Велимир Абрамовић – Два примера примене темпоралне математике

Књига Стива Лоа: Никола Тесла – Ја сам будућност


Никола Тесла полако, али сугурно, осваја Кину, ту најмногољуднију земљу несагледивог потенцијала, у свим правцима, па тако и научном правцу. Пре неког, не тако далеког времена, пре 2 године, у Кини је изашла прва књига о Тесли, то је књига кинеза Стива Лоа: „Никола Тесла – ја сам будућност“.

Све ово сам сазнао недавно приликом конверзације са нашим Теслијанцем Велимиром Абрамовићем, па сам га замолио да за мој сајт напише нешто о књизи Стива Лоа.

*********************

Аутор: Велимир Абрамовић

Kа научној духовности технолошког комунизма…

Неизмеран је допринос ове књиге успостављању Глобалног друштва и новој планетарној цивилизацији.

ЈА САМ БУДУЋНОСТ – Никола Тесла, аутора Стива Лоуа, професора екологије на Пекиншком и Шангајском универзитету је прва ауторска књига о Тесли, која се појавила у Kини. Пре тога изашла је само Теслина аутобиографија.

У Теслијанском планетарном друштву сва ће енергија бити добијана из неисцрпних и бесплатних природних извора.

Никола Тесла и његова наука прожета моралом и хуманошћу непорцењиво је значајна не само за савремени свет планетарног телекомуникационог система већ и за Духовно-научно разрешење дубоке кризе смисла и вредности тхничко-технолошке цивилизације.

Не само љубитељи и физичари – аматери, који настављају Теслин рад, већ и сви људи који дубоко мисле о науци, слажу се у једном: учење савремене физике у основи је скуп нелогичних ставова, један контрадикторан систем.

На катедрама на којима се проучава нуклеарна физика, односно распад атомског језгра, важи претварање материје у енергију без остатка и у фисионим рачунима све се слаже. На катедрама за астрофизику, међутим, претварање материје у енергију не узима се озбиљно, већ се маса рачуна преко јачине гравитације, која се опет израчунава преко Доплеровог помака, тако да на папирима недостаје преко деведесет посто материје у Kосмосу. Уместо да се мења теорија, ово се у школама назива “дефект масе”. То јест, крива је маса што недостаје, јер професор физике је “држава за катедром”. “мисли тачно” и “предају истину”. А ко му не верује, има и оцену као санкцију. Нажалост, ствари се од Галилеја и Ђордана Бруна нису много измениле.

Тесла је радио и на специјалној “вакуумској цеви са отвореним крајем” која служи као пројектор честице на неограничене даљине. Циљање се врши електростатички, дуж електростатичких слојева атмосфере, који се могу видети и голим оком: то су управо они слојеви по којима клизе облаци. Показује се да су полифазни систем, индукциони мотор и генератори наизменичне струје – мање значајна Теслина открића. Најважније је свакако оно што се из његових експеримената са етром и временом може извући као потпуно нова, космолошка физика, утемељена на енергетској резонанцији етра и резонантним ефектима времена, и поставити уместо физике засноване на плитком и нејасном концепту “свеопштег и вечног кретања изазваног силом”.

Теслина главна открића су: пренос енергије на произвољну дистанцију (заправо, суперпроводљивост природних медијума), његове ватрене лопте (фузија структурних елемената етра у материју), Теслин високофреквентни резонантни осцилатор за његове таласе нехерцијанског типа са такозваном бочном модулацијом (то јест својеврсне менталне-машине, које производе зрачења таквих карактеристика да непосредно интерферирају са електромагнетским пољима људског мозга, пригушујући мождане осцилације или мењајући саму природу осциловања, што у емоционалном сегменту принудно индукује разна осећања и расположења, као и измењена стања свести, као што су креативност, хиперперцепција, хипермнезија, све до хиперкогниције у којој се појављују “релативистичке” аномалије у временском домену), динамичка теорија гравитације (диференцијална теорија по којој сваки елемент Мендељејевог система има своје Г, своју гравитациону константу; Тесла је овде наставио Етвешове радове и извео низ потврдних мерења), и напокон, то је Теслина електромагнетска теорија, никада објављена нити јавно формулисана која не користи уобичајене појмове као што су “енергија”, “таласна дужина”, “фреквенција” и друге, већ уместо њих важе појмови: “крива распореда”, “вибрација система завојница”, “електрични притисак”, “пропорција преноса”, “етар”, “динамика електричног флуида”, “геометријске могућности цеви” итд.

Од модерне математике Тесла је користио само Фуријеове низове да би развијао електромагнетске ентитете у више и ниже хармонике, јер се то слагало са његовом основном претпоставком о истовремености свих делова бесконачног физичког континуума. Ту је он усвојио Архимедову дефиницију Kонтинуума као “бесконачне суме неједнаких делова”: Јасно је да се бесконачност не може састојати од неистовремених делова, па се очито ради о темпоралном континууму, или вечној садашњости. Међутим, и ако сви делови узети заједно чине непокретни Kонтинуум, неједнаки делови се међусобно разликују по карактеристичним временима и у томе је и порекло кретања – кретање је асинхроницитет самих тих делова и није примарно узроковано силом.

Теслина космологија је најопштијег типа, важи за изотропни и бескрајни, једном речју, целокупни Kосмос, док је Максвелова електромагнетика важећа за мала растојања; у суштини Максвел је извршио математизацију Фарадејевих скромних експеримената, не схватајући проблеме до краја. Недостаци Максвелове теорије произвеле су као последицу велике тешкоће у Специјалној теорији релативности (однос енергије кванта и брзине светлости у другом постулату; сам Ајнштајн занемарио је у фото-ефекту релативистичке промене простора и времена у кретању, јер ако се енергија мења са брзином, никаквог ефекта не може ни бити, уколико нема енергетске еквиваленције путање избијеног електрона и упадног фотона. У општој теорији релативности, недостаци Максвелове теорије довели су до идеје светске линије (заправо до панкосмичке екстраполације Фарадејевих магнетских линија сила, које описују гвоздени опиљци на лабораторијском столу), најзад до представе о коначном свемиру, који се повремено сабија у бездимензионалну тачку (проблем сингуларитета) и експлодира. На све ово не би се смејао само Тесла, него са њим и многи антички философи и научници јасног ума: Мелис са Самоса, Еуклид, Платон, Питагора и други.

Никола Тесла са својом науком исто је толико значајан за савремени свет планетарног телекомуникационог система и разрешење дубоке кризе вредности научно-технолошке цивилизације, која тражи своју философску онтологију, као што је за Хришћанску цивилизацију био значајан мит Исуса Христа. Интересантно је да смо током стотина и хиљада година имали толико много великих научника, али ни један од њих није добио своју цркву као што је има Тесла у Kалифорнији, у Сан Дијегу, управо у центру светске научно-технолошке моћи. Ни Планк, ни Ајнштајн, ни Бор, ни Паули, ни Њутн, ни Kеплер, и поред бављења алхемијом и теологијом (Њутн), или астрологијом (Kеплер), или мистиком (Лаплас), нису убедили колективно несвесно човечанства у трансценденталну димензију својих научних погледа. Тесла јесте.

Хришћанска цивилизација је метафора ослоњена на патњу, жртву и искупљење, на тајну крштења, ускрснућа и загробног живота, она је трајно обојена човеком и његовом осећајношћу. С друге стране, сцијентистичко доба има Теслу као хумани симбол јединства духа и материје, а уместо митологије и религијске метафоре успоставља веру у научне принципе и јасно виђење најдубљих космолошких закона. У историјском смислу, Тесла фундаментално мења облик религиозности на планетарном нивоу. Дакле, он није обичан научник, па ни само генијалан човек, већ светско-историјска појава највишег ранга, која духовност теологије замењује духовношћу науке. Уосталом, савремена физика већ је постала философија новог доба јер се отворено бави структуром материје, генезом космоса, а од скора и етиком.

Kвантна механика копенхагеншког круга окупљена око Нилса Бора није решила питање основне структурне јединице материје и принципа фузије (напокон и саму фисију математички описује једначина која се накнадно и насилно изводи из Лоренцових трансформација (E=mc2), релативистичка теорија није решила проблем научне, тј. субстанцијалне дефиниције времена (време је…, па шта је), а такође није објаснила ни садржину концепта силе (у општој теорији релативитета Фундаментални тензор са малим корекцијама има исту вредност као Њутнова сила ((F) и не даје никакво друго објашњење за путање планета око Сунца, сем што се необразложено тврди да планете морају имати путање какве имају због облика простора, чија се закривљеност, опет, не може другачије установити него по облику тих истих путања; ради се о кружном доказу, који не доказује ништа и не пружа право објашњење гравитације и праву операционалну теорију из које би проистицала могућност конверзије гравитационе силе у локалну ротацију и њено коришћење).

Теслина физика реалног физичког континуума или етра и његова научна мисао наслоњена на предсократовску античку космологију и питагорејску генеричку математику, (а не на електромагнетику деветнаестог века), није одмах могла да буде настављена, пре него што су се показала сва ограничења других настојања да се јединственом физичком теоријом обувхате збивања у физичкој реалности. После Чернобила сваком је јасно да без праве концепције времена и без дубљег познавања структуре материје, разбијање атомског језгра није ништа друго до неодговорно зло експериментисање на нивоу емпиријских метода. Чернобил је почетак слома инфантилних визија квантних механичара по којима су и роштиљ, млин за кафу и машина за прање веша требало да раде на атомски погон. А трагедија space-shutle Челенџера подсетила је људски род на чињеницу да није овладао правим принципима путовања кроз бескрајни космички простор и да се реактивним моторима дужа путовања не могу предузимати. О медицинским проблемима међузвезданих путовања и да не говоримо.

Теслина физика пружа одговоре и указује на интелектуални инструментаријум којим се ови проблеми могу решавати. Она се најкраће може описати као интердимензионална стационарна космологија и једина је актуелна теорија чије могућности нису испитане.

Дешава се да израз који ми данас употребљавамо за неки физички појам није ни постојао у Теслино време. Исто је тако и са начином писања математичких исказа и знакова рачунских радњи. (Од велике је користи за младог електроинжењера, који је, на пример, много пута већ чуо да је Јулиус Роберт Мајер открио закон о “одржању енергије”, да се изненади када, читајући оригинал, открије да Мајер нигде и ни у ком смислу не употребљава реч енергија; или када код Архимеда и Галилеја, који су све изводили геометријским путем, не нађе ни један знак рачунских радњи; или када види да чак и Њутн, који је већ био пронашао инфинитезимални рачун, још увек све доказује геометријски, исто као Еуклид и сви други научници у временском размаку између њих двојице.)

За разумевање Тесле је апсолутно неопходно не само читање његових оригиналних текстова, већ и разјашњавање садржаја термина његовог научног језика, да и не спомињем шифровани део заоставштине где је један те исти појам коришћен у различитим контекстима, тако да има н-факторијал комбинација семантичких извода. Без јасне хипотезе Теслине теорије и подударног обрасца мишљења, ово је практично немогуће разумети.

Авангардна светска наука полако се окреће Тесли. Нису у питању ни комерцијални, ни универзитетски сегменти научног мишљења, већ јавности непознати пикови светске моћи, чворови дифузне мреже светских управљача глобалног информатичког и сцијентистичког човечанства, у коме су сви појединци повезани са свим другим појединцима каналима светских телекомуникација и то на само два општа принципа: сродности идеја и нивоа интелигенције.Међутим, оно што их све спаја фундаментално јесте субјективна релација према времену као суштини нове цивилизације. Све досадашње цивилизације засноване на онтосу простора (тј. на простору као њиховој суштини) само су историјске чињенице.

Тесла је открио да је Земља језгро огромног генератора и да ротацијом електрише спорију јоносферу милијардама волти и ампера, и да, заправо, човечанство живи у сферном кондензатору неизмерне снаге, који се сам од себе непрестано пуни и по жељи се може празнити. Постоји јоносфера (фаза), диелектрик (атмосфера) и Земља (нула). Имамо, дакле струјно коло које даје природни електрицитет неограничене снаге, то јест чисту енергију, која не трпи никакву конверзију: изврши рад и у истом облику врати се у природну средину, у систем планете Земље.

Постоје и Теслини линеарни акцелератори у облику отворених вакуумских цеви, то јест цеви које раде на собној температури и чији се енергетски сноп не расипа, јер не путује кроз простор већ је навођен електростатичким карактеристикама циља, тако да на било коју дистанцију може да се пренесе било која количина енергије индукцијом. То су Теслини чувени “зраци смрти” направљени према моделу функционисања Сунца. Kенет Kорум, који је поновио Теслин експеримент у Америци и добио ефекте ипак није схватио поенту: Теслине честице не путују кроз простор као лоптице или Херцови таласи, већ настају из индукционих поља, баш као и његове већ споменуте “ватрене лопте”. Ради се о Теслиној оригиналној теорији космичког зрачења, коју је и експериментално доказао.

Теслино обртно магнетско поље има универзално важење. Напросто, то је једна истина дубља од људске гносеологије и људске осећајности, истина математичког типа, чија идеја се непосредно остварује у свакој инстанцији космичког Бића.

Усуђујем се да закључим да ни Теслин индукциони мотор, такозвани асинхрони, није концептуално довољно проучен. У њему се налази још неоткривена тајна ротације небеских тела и ротације уопште. Убрзано кретање Теслиног јајета проистиче из промене геометрије поља, а не из додавања квантума магнетске силе. Рад овог мотора изгледа јасан, баш као што је некада, пре Галилеја и Њутна, свакоме изгледало јасно да је тежина тела узрок његовог слободног пада.

Од других Теслиниих енигми, непроучене су: радио-техника (више неометаних емисија на истој фреквенцији) са дванаест у суштини непримењених патената); структура материје (“Обичавао сам да разбијам атом не ослобађајући никакву енергију” – изјава Н. Тесле из 1923. г.); гравитација (модел гравитационог мотора са оловним ротором и статором од стакла, који ради једном годишње, реагујући на констелацију планета); теорија етра (материја се структуира из етра и поново раствара у етар, по једноставним математичким законима, али нешто више материје настаје, него што нестаје – одатле повремене космичке катастрофе); Теслини медицински апарти и дејство Теслнихи нискофреквентних таласа на рад мозга (изазивају контракцију и дилатацију субјективне временске базе, тј. промену психолошке секунде).

Тесла је сматрао истинитом Будину идеју о “ја” као о илузији. “Заиста,” говорио је:

“Ми нисмо ништа друго до таласи у субјективном простору и времену и када ти таласи ишчезну, иза нас не остаје ништа… Нема индивидуалитета. Не може се рећи да талас у океану има индивидуалност. Постоји само илузорно следовање таласа једног за другим. Ви нисте иста особа која сте били јуче; и ја сам само низ приближних егзистенција, не потпуно истих. Овај ланац је оно што производи дејство трајности, слично покретљивости слике, а не моја субјективна и погрешна представа о мом реалном животу”.

Kада замишљам Теслу, не видим га насмејаног, него жалосног због онога што људи сами себи чине, у својој неизмерној подређености непознатим природним силама.

Kњига професора Стива Лоуа уздиже наду човечанства у победу одуховљене науке и Етарске физике над правим људским проблемима, а то свакако нису повећање новчаног богатства, територије или моћи над људима, него су то старост, болест и смрт, а њих само само Теслијански оријентисана наука може да превазиђе.

“Ја сам Будућност!” отвара нову страницу Теслијанства и то у најмногољуднијој и технолошки најразвијењој земљи света.

*********************

О кинезу Стиву Лоу и његовој књизи о Тесли, Велимир Абрамовић је у неким детаљима говорио и на свом недавном гостовањер код Теше на БалканИнфо, па можете и то погледати. Цела емисија није била о томе, већ причало се о свему по мало, па и о кинезима, о Стиву Лоу и његовој књизи о Тесли, али и о једној заједничкој књизи о Тесли коју припремају Веља Абрамовић и Стив Ло. Књига би требала да изађе идуће године, на дан кинеске нове године…

Интервју: Велимир Абрамовић – Теслина открића ће помоћи стварање нове цивилизације! (18.11.2018.)

Линк ка видео прилогу на YouTube
Видео прилог можете скинути преко овог сајта.

Велимир Абрамовић: ЦИВИЛИЗАЦИЈА ТЕСЛИЈАНА


Аутор: Велимир Абрамовић

Аутор: Велимир Абрамовић

Писац овог чланка много рескира објављујући га. Научници могу лако да му приговоре да је оно што је рекао измишљено и без научне основе, црквени људи могу да га оптуже чак и за јерес, да једном човеку, и то ђаволски вештом инжењеру Тесли, неоправдано приписује својства бесмртних анђела, виших Божанских бића.

Али, писац је рођени борац светлости, и за њега нема више религије од истине. Зато је храбро иступио са Теслом, са научником у кога верује, а треба ту додати, иступио са научником у кога и сви ми морамо да верујемо, ако смо прави истраживачи нове науке будућности.

Закорачивши на витешку стазу Вечитог Космичког Ума, писац је сусрео Теслу и од тад су заједно. Теслијанском светском братству придружују се многи, све их је више и прилазе све брже.
Онај коме је дато да препозна анђела, и сам је помало анђео…

Зашто је Тесла тек сада у Русији (Тунгуска тајна)

Теслином одуховљеном Физиком заснована је култура Светског друштва нашег Трећег миленијума. С Теслом је још у току експеримената у Колорадо Спрингсу 1899 године, отпочела планетарна научна цивилизација Теслиана. Њен почетни програм Тесла је објавио 1900 у чланку Светски систем, где је у 12 тачака најавио комплетну савремену цивилизацију. Све ово наставио је 1903 г. успешним тестирањем куле Ворденклиф на Лонг Ајленду код Њујорка, да би са тог места 30. јуна 1908 г. извео експеримент трансмитовања енергије кроз природне медијуме, познат као Тунгуска катастрофа.

С друге стране, у модернистичкој позицији бораца који покушавају да надвладају Космос, наивни научни истраживачи данашњице бију битку са бесконачношћу, битку коју не могу добити. Схватање научног позива као ратне вештине и улога научника као ратника против природе учинили су да се Западна цивилизација белог човека овако убрзано урушава, предвођена духовно немоћним свештенством савремених научника, (нарочито физичара и астрофизичара), до те мере лишених дубљих духовних увида, да многе од њих појам космолошке етике више и не занима.

И као што је раздвајање цркве и државе у француској буржоаској револуцији довело до бурног развоја економије, тако би и раздвајање државе и науке у наше доба довело до наглог развоја фундаменталних истраживања и усвајања нове парадигме планетарног друштва, једног новог облика религиозности неопходног данашњем човечанству, који би проистекао из одуховљене науке и технологије. Не треба посебно напомињати да је управо Тесла и његово дело прави темељ те и такве научно-религијске глобалне цивилизације, јер управо Тесла, и највише Тесла, повезује људску душу и технологију са Светим Духом, који је заправо сумерско-питагорејско-староегипатско-старогрчки врховни Свети Закон, (гр., Hieros Logos), мистичне природне математике.

Географски центар светске културе сели се кроз историју. Био је то некад Бабилон, Стари Египат, Атина, Александрија, Рим, Париз, Лондон, Њујорк. У наше доба, након унутрашње трансформације Совјетског Савеза, центар нове светске научне културе преселио се у Москву. Ту се, по закону по коме сродно привлачи сродно, доселио и Тесла. Заједничка Божанска мисија Тесле и Русије је преображај читаве планете Земље у научно-технолошки рај, са одуховљеном физиком као преовлађујућом светском религијом, прихватљивом за све расе и народе.

Постоји људски морал и космички морал. И управо овај други, космички морал даје смисао Теслиној одбрани Ј. П. Моргана кога још увек неправедно оптужују да је зли финансијер, коме је новац био важнији од напретка човечанства. У аутобиографији „Моји изуми„, Тесла сасвим јасно каже да је његов пројекат на Лонг Ајленду – где је целу планету Земљу умрежио у јединствен резонантни систем са својом кулом Ворденклиф – био одложен природним законима, док човечанство не сазри до степена да може да прихвати управљање целокупном енергијом планете, када ће, каже Тесла, исти пројекат бити тријумфално обновљен. То објашњава што је он без и једне речи протеста прихватио рушење куле Варденклиф намерно ритуално обављено на празник америчке независности 4. Јула 1917. године, у 11 сати ујутру. Тесла је управо био изашао из воза у Чикагу, где је дошао на позив адмирала америчке војне морнарице, кад му је уручен телеграм са обавештењем да је његову кулу срушила америчка војска. Тесла се на ову вест није ни осврнуо. Очигледно је унапред тачно знао о чему се ради и да је у питању извршење одлуке незваничне Светске владе, чија је главна економска полуга успостављена четири године раније, пред сам Грегоријански Божић 1913. године. Тада је Вудро Вилсон суспендовао амерички устав на само један дан, да оснује Федералне резерве, централну банку, приватну институцију која је од тог времена прави власник Америке и у чији рад ни Сенат, ни Конгрес немају никакав увид. Једини који се томе јавно, али безуспешно супротставио, био је сенатор Линдберг, отац Чарлса Лндберга, пилота који је први прелетео Атлантик.

“Сваки разуман човек мора веровати у Бога” – Рене Декарт

У конкретним поступцима Тесла је био неумољив. Његови друштвени ставови били су доследно натполитички и елитни: српском владици Николају Велимировићу је у време првог светског рата одбио да потпише његов политички апел за уједињење Срба ван отадџбине, што је владика разумео и прокоментарисао речима “Жао ми је што сам тог великог човека и минут одвлачио од његовог позвања”. Наводну Теслину изјаву подршке југословенском народноослободилачком покрету у време Другог светског рата, писали су заједнички тадашњи потпредседник САД-а Хенри Волас и Теслин нећак, Сава Косановић. Верујући у највиши аутоматизам космичких сила, Тесла је постизање социјалне среће и мира сматрао могућим само чисто научним средствима.

У правој науци, (а под њом подразумевам искључиво линију сумерско-халдејско-питагорејске математичке религије), ментални рецепти, формуле, морају бити освешћене, до краја растумачене и схватљиве свакоме. Често заборављамо да на сваког човека природни закони делују независно од његове личности, јер су сви космолошки закони надлични, чак и они који формирају саму нашу личност.

Будући да је био изузетно прозорљив, Тесла је имао потпуно свестан увид у живо свекосмичко Биће, имао је приступ језгру еманације – средишту исијавања љубави и светлости, док су, поређења ради, Нилс Бор и Вернер Хајзенберг, исто космичко Биће доживљавали као обични људи и на далеко нижем нивоу, то јест магијски, мутно, метафорички, у облику недомишљених концепција квантномеханичког дејства експериментатора на ексепримент и релације неодређености. Сам Алберт Ајнштајн био је иронични теиста, (”Желим да сазнам планове Бога”, изјављивао је поводом рада на никад завршеној Теорији јединственог поља), и у суштини био је прожет дубоком сумњом у Божју егзистенцију.

Компаративно гледано, Тесла као Духовник Науке, нема озбиљну конкуренцију у савременој историји.

Куда иде наука?

Халдејска мудрост учи нас да су космичке структуре згуснута светлост, а космичка збивања музика микро и макро небеских сфера. Музика коју ми слушамо, јер можемо да је чујемо, само је мали део опсега музике природних лествица, коју производе безбројни делови Континуума.

И сам ген је пребиотског карактера, претходи животу, он је духовна категорија, невидљиви закон аранжирања познатих хемијских компоненти; организација сваког па и људског генома је чисто математичка, а математички објекти, као што знамо, имају ванчулну егзистенцију – нико никада није видео бројеве, а ни геометријску тачку. Комплетна грађа човека – вечна је. Не само комплекс електромагнетских таласа који је материјална основа људске душе, него и атоми и молекули људског тела бесмртни су. Разлика живота и смрти је чисто математичка, у математичком поретку организације живог система. Увођење Духа у науку, преко хипотезе Времена, омогућиће физичку бесмртност.

У савременој науци, посебно у Физици, проучавају се само два логички степенована нивоа постојања – чулна материјална последица и формални језик. Најдубљи ниво егзистенције од кога све потиче и зависи – Духовни ниво, изостављен је из савремених истраживања. Просечан научник нашега доба свесно се одриче Духа, и наравно, не може теоријски да напредује на бази предвиђања надахнућем, као Тесла, већ само технолошки, помоћу безбројних покушаја (неоквантна механика – ЦЕРН, трагање за Хигсовим бозоном, непримерено, као у некој пародији, названим Божија честица). Као да електрон, протон и неутрон нису такође Божије честице?

Природни као и физички закони нису феномени, они се нигде не појављују, или, ако хоћемо, појављују се на питагорејски начин – као сама стварност. Онакве какве се данас примењују у физици, математичке формуле не изражавају крајњу природу физичких закона, него су нејасан научни језик, магијски запис.

Тек у непосредном физичком тумачењу елементарне математике, оне природно дате, а не ове људски конструисане, сусрећемо Дух у основи Физичке реалности. Интересантно је да у целокупној науци о психи – психијатрији и психологији, укључујући и експерименталну, једино у теорији архетипова Карла Густава Јунга, наилазимо на живу научну свест о ултимативној важности Духа за егзистенцију материје. И у самом Јунгу очито је ту прорадило начело јединствене основне бесконачности Света – Архетип Континуума.

Генији као Тесла се у ситуације свог живота не уносе лично. Кад некога воле, они заправо воле космос оваплоћен у тој особи, а не смртника-пролазника са свим његовим слабостима које му стање живота нужно намеће.

Моје искуство провере најразличитијих Теслиних изјава показало је да он није ни филозофски, ни имагинативни тип, већ чист визионар и то у смислу у коме средњевековни језуита са Палма де Мајорке, Рамон Љуљ, дефинише фантасмагорију, на читав век пре Кеплерових Божанских слика – архетипова.

Рамон сматра да је људска душа мрачна соба, (лат., camera obscura), са узаним отвором према Богу који у њу шаље фантасмагорије, слике Божанске реалности, које се од људске имагинације разликују по томе што су стварне.

Сви прави велики визионари су буквални, они напросто до детаља описују призоре својих визија. Исто тако је и научни визионар Тесла преносио визије у материју без икаквог логичког размишљања, које би му заиста само успорило процес утеловљавања идеја. Брзина рада у испуњавању позвања је заправо главни разлог што Тесла није оставио никакву физичку теорију. И као што природа само ствара никоме ништа не објашњавајући, тако исто понашао се и Тесла.

Добро знајући да је Тесла буквални визионар, и стога крајње поуздан, деценијама сам се питао, не шта је Тесла имао на уму, него шта је он видео пред собом, исписујући следећу необичну реченицу о свом рано преминулом брату Данилу:

„Сећање на оно што је брат постигао чинило је сваки мој покушај безвредним у поређењу са њим.“

Знао сам из анализе других Теслиних изјава, да он није био склон преувеличавању, и чак и када би му изјаве звучале фантастично, увек је имао у виду нешто врло конкретно и остварљиво, и према томе, да то што је рекао о Данилу мора да значи нешто много више од обичног претеривања у изливу братске љубави.

Пре четири године добио сам да у присуству доносиоца прочитам и одмах вратим детаљан досије Теслине породице, који је 1893-4 године урађен за потребе тајне политичке полиције Хабзбуршке монархије, одмах после Теслиног предавања у Друштву физичара у Паризу, а потом и у Краљевском Друштву у Лондону – О светлости и другим фисокофреквентним феноменима.

Ту сам наишао на право објашњење Теслиних чудних речи о брату: Данило Тесла је имао веома развијене парапсихолошке моћи и, када се сконцентрише, померао је ствари погледом, што Николи, поред свих напорних вежбања, никада није успело. Теслин брат Данило, имао је исти дар као Даглас Хоум, медијум кога је проучавао Теслин пријатељ, познати енглески научник Вилијам Крукс, односно исту способност као Нина Кулагина.

Наравно да је тако нешто могуће. У питању је однос енергија – материја, који противуречи класичном закону одржања енергије. Ако речју Петар можемо да покренемо са столице човека од сто килограма или визуелним сигналом можемо да зауставимо камион, онда мора да постоји начин на који се разумно разговара и са атомима и молекулима. Не само целокупна материја, него и природни језик састоји се од поретка фреквенција светлости и према томе сваки атом има своје светлосно име. Ако су опсег, поредак и модулација фреквенција одговарајуће, атом ће нас послушати као свако разумно биће. С друге стране, ако Петра погрешно зовнемо Павле, он ће остати да седи. Неће проћи много година, а људски научни дијалог са Космосом прошириће се до нивоа знања о томе да је целокупна природа живо биће и обдарена свешћу.

Познато је да је Никола Тесла са лакоћом читао туђе мисли, (сведочења његових школских другова из Госпића, Граца и Прага), предвиђао догађаје, (1899. у Филаделфији је силом задржао групу познаника да не отпутују возом, који је те ноћи имао тешку хаварију; Ј.П.Моргана је одвратио од путовања Титаником, о чему у Моргановом архиву постоји његов запис уз који је приложена карта прве класе за Титаник), био врхунски хипнотизер, (њујоршка вечера са личким боксерима браћом Живић, које је неприметно хипнотисао заједно са Џоном О’Нилом и пуковником Тошићем, о чему је писао и Њујорк Тајмс), али поменути изузетан дар брата Данила није имао.

И на крају, ко је Тесла и каква је његова улога у нашој будућности?

Дуго сам размишљао где да позиционирам Теслу у средњевековној теолошкој архитектоници Хришћанске анђеоске лествице, да га некако повежем са његовом хришћанском православном свештеничком породицом, али сам за Теслу једино одговарајуће место нашао у хијерархији надљудских бића теозофског учења (Теозофија је синтеза науке и религије, чији је оснивач Х.П. Блавацка у 19. веку): Тесла је Археј.

Археји су надљудска бића која се оваплоћују у великим људима на прекретницама људске историје, задатак им је да воде бригу о човеку. Изнад су Арханђела, али испод Серафина и Херувима, који су чисто светло и о којима Тесла отворено говори као о језгру из кога добија све своје идеје. Серафин је на халдејском љубав.

Ради бољег разумевања, навешћу хијерархију у целини, подељену у тријаде. Иначе, Свето тројство, тријада или број три за који је Тесла био изузетно везан, за Аристотела је број целине, јер садржи почетак, средину и крај.

Ево те лествице бића изнад људи:

Најнижи су анђели чувари сваког човека, задужени да га воде.
Арханђели, који су изнад анђела, владају душама народа; то је, по теозофима, свет колективног несвесног.

Археји, (назив потиче од Дионизија Аеропагите), којима припада Тесла, изнад су Арханђела, руководе свим великим преображајима човечанства у облику великих личности на судбоносним прекретницама људске историје и науке, они су духови личности и космичких инстиката.

То је прва група духовних сила, које се уздижу над човеком; њихове акције су најживље и најсложеније и продиру дубоко у материју као и у тајну људске индивидуалности.

Иза њих долази друга тријада сила, то су Деве индијске митологије, Дионизије их назива: ум, (гр., eksusiai), владање, (гр., dynemeis), и царство (гр., heriotes). Ближи су божанству него човеку, не могу као арханђели да сиђу у дубину материје, нити могу да воле човека, јер су непогрешиви. Ова бића одржавају материју, њихове силе су норма физичких система.

Далеко изнад људског поимања и могућности замишљања уздиже се трећа тријада бића или сила, која је највиша: Престоли – врховне моћи пожртвованости и доброте, Серафини – љубав, и Херувими – смисао мудрости исконске снаге, и толико су близу Бога да директно исијавају његову светлост. Они не раде већ блистају, они не стварају него преносе животне зраке Божије и буде их на нижим плановима постојања.

Престо, Серафин и Херувим чине врховну тријаду из које произилази светлост и која надахњује Космос својим животним дахом. Они су део Божанске сфере у ужем смислу, јер су својом природом изнад простора и времена, као и сам Бог, али очитују Божанство у времену и у простору. То је језгро о коме Тесла говорио амбасадору краљевине Југославије Владићу, из кога је, по сопственим речима “добијао све своје идеје, али у чију тајну није продро…”.

Сваки ред сила прима подстицаје од горњег реда, али обрнуто није сличај, утицај струјања је једносмеран, одозго према доле.

Врховни Владалац је Свети Закон (гр., Hieros Logos) који влада начелом непрекидности свеукупног бесконачног света. Бог Творац (гр., Demiurg) је несазнатљив.

Вођен из дна Космоса средишњим архетипом мистичне светлости, читавога живота свесно и с радошћу поклањајући људима спознате архетипске законе по којима ради природа, Тесла је, пред сопствену трансфигурацију на православни Божић 1943, и сам постао живи архетип оснивача нове научне религије.

* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *

Силен 29.08.2014. – Велимир Абрамовић

Линк ка видео прилогу на YouTube
Видео прилог можете скинути преко овог сајта.

Силен 05.09.2014. – Велимир Абрамовић

Линк ка видео прилогу на YouTube
Видео прилог можете скинути преко овог сајта.

Силен 12.09.2014. – Велимир Абрамовић

Линк ка видео прилогу на YouTube
Видео прилог можете скинути преко овог сајта.

Александар Живковић: Балканско-космички патриотизам Велимира Абрамовића и неодгонетнутост Николе Тесле


Извор: ФБРепортер
26. август 2014

Једна књига која нуди испуњење неизреченог обећања научно-технолошке цивилизације, наиме обећања о физичкој бесмртности (електромагнетном стимулацијом ДНК и регенерацијом ткива и органа), књига која истовремено отвара могућност да се трагом Николе Тесле добије увид у „фазе“ паралелних свијетова постојања – остаће прећутана у нашем „друштву знања“. Кривица за то дијелом је и до аутора, др Велимира Абрамовића, космичког патриоте Williama Abramchika, како се потписао у предговору књиге, који је многим знањима од теозофских и астролошких, преко метафизике и гносеологије до потраге за у теорији релативности изгубљеним бићем времена, успио да „отме“ Теслин рад као предмет истраживања академској физици и инжењерству, а додао бих и, и филозофији. Као да полази од Јунгове формулације „Истина је цјелина“ и са чврстим убијеђењем да је као таква сазнатљива, Абрамовић у својој књизи „Тесла, еволуција свести човечанства“ (Цетиње, 2014, Фондација Мирјана А. Р., стр 234) истиче лик и дјело Николе Тесле као путовође научно-технолошке цивилизације, па и нове универзалне научне религије која ће, коначно, обезбиједити свјетски поредак заснован на „космичком патриотизму“, етици снажној попут природних закона и слободи, истина ограниченој детерминизмом „човјека као космичког апарата“, али гарантованој немогућношћу глобалног информационог система да „прикрије“ и из једног центра контролише све канале комуникације.

Насловна страна књиге „Тесла, еволуција свести човечанства“

Насловна страна књиге „Тесла, еволуција свести човечанства“

Геодинамика балканског подручја погодна је, по аутору, стварању таквих умова који објезбеђују раскривање датог, од античких филозофа до Николе Тесле. Како је то далеко од самопројектованих „имагинарних Балканаца“ који се заричу да неће бити принципи Новог свјетског поретка, не помишљајући, да исти, управо сада стварају Тесла и Пупин шетајући се Петом авенијом, као што је то Тесла обећао Пупину на самртном одру? Далеко је управо колико Абрамовићев спис од постмодерног парадигматског дремежа наших природних и друштвених наука, које још увијек (што не значи да неће још и увијек) уживају у теорији језичких и логичких игара.

Прожет искуством Свејединства, Велимир Абрамовић таквој политичко-научно-културној сцени супротставља теслијанство као пут усавршавања науке и друштва, као и саме човјекове космичке свијесности, отворене за вјечно и бесконачно. Због тога и његов напор да додатно расвијетли Теслину психобиографију и изумитељски опус, али и да пружи допринос усвајању Теслине, истина несистематизоване, мисли као основе научне револуције, дакле парадигме будућег објашњења и разумијевања јастаства. Овај други задатак је, чини ми се, прешнији и утолико незахвалнији и за њега су, истиче аутор, више заинтересовани центри свјетске моћи него академска заједница. Због тога ћу се у овом приказу задржати на Абрамовићевом покушају реконструкције Теслине епистемологије и опште физичке теорије, укључујући космологију. Унапријед да кажем да тиме чиним штету другим ауторовим доприносима у овој књизи, но вјерујем да ће читаоци то лакше надокнадити уз вибрирање хартије него уз свјетлуцање екрана. (Да ли би се Тесла с тим сложио?)

Др Велимир Абрамовић

Др Велимир Абрамовић

„Сасвим ми је свеједно да ли тестирам своју направу у уму или у лабораторији“, писао је Тесла. Тај поступак визуализације изума, који је усавршавао од виђења чудних слика у дјетињству, он је називао „умна лабораторија“. Њему је био својствен специјални тип дедуктивног предвиђања, који како тумачи Абрамовић, почиње сликом, наставља се увидом у геометријски облик да би се тек у трећем кораку претворио у општи став изражен математички. Дакле, Теслина епистемологија је углавном заснована на мисаоном експерименту, најређем али и најреволуционарнијем методу у науци, док је индуктивно истраживање код њега сасвим ријетко. Због тога, Теслина наука, додајем ја, може да се означи као револуционарна наука у Куновом смислу те ријечи. Тесла ју је лично препознавао као дјеловање спољних надражаја на његову свијест, и управо је у томе гносеолошка тешкоћа да се реконструише његов сазнајни поступак са циљем да се његово дјело постави и у прагматично језгро савремене физике, као преовлађујућа парадигма у односу на квантну механику и теорију релативности.

Други задатак, који би водио реактуализацији фундаменталних принципа Теслине физичке теорије, јесте разјашњавање његове терминологије која је у много случајева усамљена у свијету физике, па стога и некомуникативна. У исти мах, треба продубљено проучити Теслин математички поступак, који Абрамовић повезује са питагорејством, наглашавајући да је он међу ријеткима који су успјели да остваре Платонову замисао о математичком трансферу из свијета идеја у материјално.

Никола Тесла чита Руђера Бошковића испред свог Увеличавајућег предајника

Никола Тесла чита Руђера Бошковића испред свог Увеличавајућег предајника

Укратко сажимајући основе Теслине несистематизоване теорије природе, аутор наглашава аксиом научника „да целокупна енергија једног физичког система потиче из спољне средине“. При томе се комуникација физичких система заснива на законима резонантног вибрирања, тј симултаном осциловању дијелова система. Ово се даље операционализује све до (остварене?) замисли о преносу енергије и интелигенције на велике удаљености без губитка енергије. Јасно је да ова идеја највише привлачи знатижељне, а да су Теслини приједлози о креирању „Светског система“ из истоименог чланка објављеног 1900. године умногоме остварене, али то не значи да је њихова пука комерцијализација крајњи домет мисли великог изумитеља.

За разлику од Ајнштајна, за Теслу је свијет строго каузалан и детерминисан, физичка реалност је универзална и прожима све нивое космичке егзистенције, што даље значи да се спознаја истине не може избјећи ни на који начин. Свијет је, по Тесли, још и јединствен и материја која потиче из духовности јесте еманација времена и простора. У том смислу он прихвата, од Ајнштајна одбачену, теорију о етру као јединственом пољу неиздиференцираног времена, простора и енергије из кога резонантним процесима настаје материја (стр. 75-76).

Космогонијска питања о поријеклу свијета и онтологији времена и простора, воде Теслу путевима хуманизације науке, стази на којој се балканско-космички патриотски и пркосно нашао и др Велимир Абрамовић.

У добри час! Док Тесла храни голубове у Централ парку.

Тесла или космос као питагорејска игра бројева


Извор: Кроз простор и време

Космичка авантура др Велимира Абрамовића: „Тесла еволуција свести човечанства“

07.10.2014.

Велимир Абрамовић - "Тесла, еволуција свести и човечанства". Цена: 1.000 дин. - 9,00 € Наруџбе из Србије: velimir0abramovic@gmail.com Наруџбе из Црне Горе: mirjanaarajkovic@gmail.com

Велимир Абрамовић – „Тесла, еволуција свести и човечанства“.
Цена: 1.000 дин. – 9,00 €
Наруџбе из Србије: velimir0abramovic@gmail.com
Наруџбе из Црне Горе: mirjanaarajkovic@gmail.com

пише: Миша Васић

”Благослови нас божански броју, ти који си створио богове и људе! О свети, свети Тетрактисе, ти који садржиш коријен и извор вјечног тока стварања! Јер божански број почиње чистим и дубоким јединством и досеже свето четири; потом ствара мајку свега, која све повезује, прворођену, ону која никад не скреће, која се никад не замара, Свето Десет, које држи кључ свих ствари.”

Pitagora
– питагорејска молитва упућена декади–

… Др Велимир Абрамовић је, у својој ванредно инвентивној студији о Теслином животу, погледу на свет и постварењу идеја на добробит људског рода, исправно истакао директну синергију света идеја и света материје. Он је смело ревитализовао хипотезу етра као медијума за бесконачни…

Одабрани умови човечанства од вајкада покушавају да проникну у суштину свега постојећег. С једне стране, неумитна питања везана за живот, смрт и тајну индивидуалне људске судбине призивају метафизички вапај за смислом. С друге стране, нагон за самоодржањем људске врсте призива неизбежно посезање за објашњеном магијско-техницистичком основом природних појава у сврху репрограмирања психо-хабитуалног континуума људског апарата у правцу исцељењења од болести, досегнуте дуговечности а све то у комфорном окружењу обиља енергије, удобног становања, ефикасног транспорта и ревитализујуће исхране.

Већ вековима егзистира дихотомија између разумевања природних закона ради прагматичног потчињавања људској вољи и метафизичко-езотеријског мистицизма (базираног на спиритуалној етици и ескапизму из тзв. „реалног“ живота оличеног у уклопљености у „материјални“ свет).

Тако, још од доба инаугурисања (лимитирано редукционистички схваћеног) ´Научног метода´ Франсиса Бејкон-а, шири се јаз између екстровертних ´техно-прагматичара´ и интровертних ´солипсистичких мистика´.

Техно-прагматичари примењују наслеђена и научена знања из области тзв. природних наука, пре свега математике и физике, оријентисани на антропоцентрично-утилитарни однос према космосу. За њих је циљ науке тзв. благодат људског рода, без обзира на последице по природну околину, али и духовно-морални аспект људске личности. При свему томе, не поставља се питање о истинским основама математике, те физике која из ње проистиче. Аутоматизам „колективног егоизма“ користи „бездушне“ математичке законе за трансформацију „мртвог“ универзума, а све са телеолошким призивањем материјалистичког раја овде и сада, на конзументским основама. Чак се рађа и редукционистичка идеолошко-квази метафизичка матрица, која резултира милионским свотама новца уложеним у планетарне трансцендентне ритуале техно-прагматизма („метафизика“ ЦЕРН-а и сл.) чија је сврха трансформација колективне свести у правцу техно-прагматичке парадигме.

Солипсистички мистици, с друге стране, беже у интроверсију дивинизовања принципа синергије спољашњег и унутрашњег, проучавајући синкретичко-еклектичку „плерому“ вековног традицијског наслеђа. При томе, све остаје само на нивоу личних, солипсистичких увида везаних за широк опсег редуктивно асимилованог истинског наслеђа, од ´езотерног хришћанства´, источњачких религија, до кабале и неоплатонизма, те питагорејства. Разнолика тајна друштва столећима негују ову традицију, опозитну техно-прагматичарима, која, на крају, будући одвојена од реалног света, стварних потреба човечанства, и сведена на филозофске системе, теорије и ритуале лимитиране на сопствене конзументе, води ка стерилном комерцијалном синкретизму (задњих пола века озбиљно девалвираног) ´new age´-а, те последично ка сопственом самоукидању, кроз ´next age´ (доктрину о изолованости појединца, који еволуира посве независко од своје околине и космоса, без свести о есенцијалној одговорности за било шта осим себе самог).

Дихотомија духа и материје, без неоходне синтезе, представља исходиште стерилних дискурса, и својом једностраношћу креира хаос бесмисла (на плану метафизике) те девастацију природне средине и угрожава сам опстанак биосфере (на плану прагматизма).

Наравно, истински велики умови човечанства, од Питагоре и кабалиста, преко Сведенборга, Лајбница, Паскала и Њутна, па све до Николе Тесле, постварују спиритуалне принципе кроз есенцијално разумевање метафизике као исходишта потенцијалне прагматичке реализације на добробит људске расе, а све у складу са природним законима.

У чему је тачка повезивања два наизглед непомирљиво различита аспекта односа према космосу? У симболима. Симболи увек претпостављају сопствено исходиште у спиритуалним законима вишег реда у односу на моторичко-сензорну перцепцију истих. Они еманирају амбивалентну менталну асимилацију, будући да су, истовремено, конкретни психички садржаји (редукционистички схваћени као ´објекти´) али и генерисана апстрактна релација према ономе што есенцијално представљају. Та релација је, међутим, апстрактна само у когнитивном смислу, док је у смислу креирања и репрограмирања како психе, тако и самог универзума, и те како конкретна. Симболе треба схватити као инструменте трансформације природе, и психе (као дела природе), будући да су они, заправо, израз неизрецивог архетипског материјала иза кога стоје природни закони у есенцијалном, неспознатљивом виду.

Најапстрактнији симболизам је везан за бројеве (и последичне геометријске фигуре нераздвојиво везане за бројеве). Бројеви и геометријски облици су нераскидиво везани на симболичком плану, креирајући парадигму истинског разумевања природних закона, и истовремену еманацију истих, која води креирању и трансформацији аспеката просторно-временског континуума у коме живимо. Чак и сами закони нису непроменљиви (што је у новије време показао Руперт Шелдрејк), тако да нам не преостаје ништа друго до да (на нивоу симбола) црпимо увиде из пан-космичког информатичког поља, иза којих стоји есенција скривена у безграничном кабалистичко-јудеохришћанском „Ein Sof“ (אין סוף), традицијски схваћеном у нашем прагматичном свету материје-енергије-простор-времена симболички као ´ништа´ или ´нула´ тј. број (есенцијални симбол).

Границе когнитивног су базиране на кодовима које људски ум може да одгонетне, будући и сам генерисан са матрицама представа лимитираних на категорије ван којих су непознате димензије докучиве само симболиком, која истовремено и ствара и моделира стварност.

Др Велимир Абрамовић је, у својој ванредно инвентивној студији о Теслином животу, погледу на свет и постварењу идеја на добробит људског рода, исправно истакао директну синергију света идеја и света материје. Он је смело ревитализовао хипотезу етра као медијума за бесконачни…

Др Велимир Абрамовић је, у својој ванредно инвентивној студији о Теслином животу, погледу на свет и постварењу идеја на добробит људског рода, исправно истакао директну синергију света идеја и света материје. Он је смело ревитализовао хипотезу етра као медијума за бесконачни…

Целокупно дело Николе Тесле јесте ништа друго до теургијско транспоновање метафизичких, симболичких игара бројева и геометријских релација из информатичке ´космичке супе´ у космичко форматирање и реформатирање.

Зато је прагматизам евидентно неодвојив од метафизике – јер се корени, како функционисања тзв. реалног света, тако и и његовог апстрактног тумачења, налазе у истом извору, који је, за људски ум, ограничен на ниво симбола.

Др Велимир Абрамовић је, у својој ванредно инвентивној студији о Теслином животу, погледу на свет и постварењу идеја на добробит људског рода, исправно истакао директну синергију света идеја и света материје. Он је смело ревитализовао хипотезу етра као медијума за бесконачни опсег креирања, рекреирања и егзистирања материјално-енергетског универзума, где се граница између потенцијалних апстрактних есенција и еманираних материјалних еквивалената мери геометријским аксиомима и међуодносом симболичких птагорејско-еуклидских конструката који изражавају природне законе (попут ´златног пресека´ или броја π (пи)).

Др Абрамовић у причу о Тесли уводи и свој лични дискурс ´времена као генератора простора´, где је време дефинисао бројном нулом или геометријском тачком, на основу чега улази у синхроницитет са (на овим страницама већ поменутим) древним спиритуалним учењем о безграничном „Ein Sof““ (אין סוף).

На тај начин, др Абрамовић резонира са есенцијалним симболичким гностичким порукама које информатичко поље потенцијално нуди свима, али су само софистицирани истраживачи космоса довољно отвореног ума да могу да их перципирају, асимилују и рециклирају ширем аудиторијуму, било кроз канале (лимитиране) људске комуникације, било кроз благотворне научно-техничке изуме као изразе поствареног света идеја.

Веб сајт Велимира Абрамовића:
www.constantpresenttime.com

%d bloggers like this: