Светозар Радишић: Свет заглупљиваних


Аутор: Проф. др Светозар Радишић
www.svetozarradisic.com

(Инсерт из књиге Светозара Радишића Космички Додир»)

Да би руља прихватила очевидни јарам и своје тихо пропадање, „финансијски најмоћнији људи” утичу на свест руље. Стога су појавом заглушујуће бучних реклама на телевизији и касније портпарола за све и свашта потиснуте и разбијене просвета и култура, искидане су информације и сценска дела, људи су постали свеснији своје немоћи, безвољнији, агресивнији, бесциљнији, а садржаји који су претходно били целине разбијени су на сегменте, што делује узнемиравајуће и депресивно. Пре неизбежних реклама, које продиру у подсвест људи, постојао је један свет, а после њих ствара се други, у којем људи несвесно постају добровољни робови „великог брата”. После „препарирања ума” подразумева се да „владари света“ отворено и уз ирационалну подршку угрожених не поштују ни своје одлуке, споразуме и судове. С друге стране, они траже од народа или га приморавају да поштује институције које су народу „потурене“.

Чиста је математика када се саберу трошкови за више од 50 „светских дана”, за које новац издваја тзв. међународна заједница, са трошковима и губицима због нерада у 52 нерадна дана (недеље), за државне и верске празнике и обележавања све неизбежнијих историјских драма, помена на хероје, политичаре и остале великане прошлости(1). Уз одласке на разне свечаности и погребе грађани смањују своје радно време, а губици се јављају и због неподесног радног времена државних институција, великих система, банака, болница, рада у сменама… Пропуштене шансе за опоравак и опстанак људског рода уносе додатно узнемирење кад се зна да је планета Земља због ратних сукоба и вештачки изазваних болести по нараштају све старија(2) и да је због „гушења истине” све мање људи способних за рад(3).

__________________________

  • 1. Обележавање значајних догађаја је логично, али да нису поборници и следбеници „Илумината” рушили споменике и уништавали градове попут Београда, Багдада, Лондона или Дрездена, не би било места за настањивање људи, нити за плодоносне њиве и шуме које су плућа планете. Човек би потпуно оковао планету бетоном и асфалтом. „Велики брат” планирано убија људе и стално их спречава да не пренаселе планету, брине да се човек не понаша природно и да случајно не живи у својој породици, тако да највише учествује у уништавању природе и непрестано ускраћује преосталим људима услове за живот. Суштински његов сатанизам је двоструко успешан: убијање људи изгледа природно, а људи који преживе свима делују као непотребни, јер су у сваком погледу неспособни за живот.

Када је реч о друштвеним животним парадоксима, уз њих се свакако сврстава животни простор, који је као фактор рата на ивици бесмисла. Упркос томе, похлепни моћници и даље подмећу „руљи” простор и припадајуће ресурсе као разлог за ратове против увек нових, набеђених непријатеља. При томе, за сатанизацију непокор(е)них и непослушних користе одавно интернационализоване медије(4).
Ратови које су у име хуманости и просветљења водили интернационалисти не би ли освестили и култивисали остатак света, постали су суштина свакодневице и толико уобичајени да масовни злочини нису више никаква вест. Декаденција након ратова, убијањем морално и вољно највреднијих људи (родољуба) и стварне интелигенције, ушла је у романе и поезију и остала у њима.

Стога сви образовани грађани планете Земље знају да су после бесмислених ратова за границе на перонима, булеварима и бродским доковима своје униформисане младиће узалуд чекале Ане, Зоје, Весне, Ана-Марије, Олге, Жанет… А када се нису вратили, како су потом писали песници, „своја нежна, нељубљена рамена давале су дечацима”. И тако све укруг. Нису се вратили, јер су дали животе који се не смеју дати. Неки од њих (по)чинили су злочине, након што су се вероватно заклели: „Ја ћу живот дати, отаџбино моја, знајући шта дајем и зашто га дајем.” При томе нису схватили да су рат за отаџбину водили недовољно умни фолиранти. Реч је о људима из власти који мазећи минијатурне псе и мачке на крилу, седећи у фотељама са дуборезом, шаљу распамећену „руљу” у рат и смрт уместо својих синова, родбине и блиских поданика.

__________________________

  • 2. Повећава се број пензионера у односу на број радника.
  • 3. Уз тај парадокс иде и истина да се најквалитетнији кадрови упућују у ратове и постављају пред све остале изазове, ризике и опасности, а особе које су физички, енергетски, душевно и ментално ометене у развоју законски се у име хуманости правно штите. Осим склапања истополних бракова, систем „великог брата” легализовао је чедоморства, тако што девојчице могу без родитеља да оду до медицинске установе и уклоне „последице нежељене трудноће”, што значи да заједно с влашћу имају право да убију нерођено дете. Исти тај систем, који предводе паписти и поборници староегипатске магије у разним ложама, изазива ратове и изводи експерименте in vivo у којем страдају људи, животиње и биљке. При томе они се наводно боре против фашизма, иако не постоји реч која би именовала њихова зверства у последња два века.
  • 4. Медији се увек у зачећу ратних хаоса отму контроли изазивача рата и отуђено доприносе даљем излуђивању „руље“. Видети: Gvido Knop, Istorija (Tajne 20. veka), стр. 42.

Зато после ратова остају трагови који су забележени у дневнику Ане Франк, или девојчице чији је дневник исписан на улазу гробља у Санкт Петербургу: „Остала сам сама”.

Да ли су деца остала сама без игде икога да би се неко попео на грађевине–симболе и на њима славодобитно и наводно слободољубиво заменио једно знамење другим, једну симболичну заставу другом, не знајући да ратови и грбови постоје због похлепе најимућнијих? Уосталом, све пободене заставе су попут уличних свечаних парада симболи похлепе и гордости, без обзира да ли су на Месецу, Северном полу, Монт Евересту, на Бастиљи, згради Рајхстага, на „Црвеном тргу”, у Улици маршала Тита или на тргу „Тјенанмен”. Децу „руље”, која гину, јер немају смелости да мисле и моћ да се одупру отвореном злу, никад нико није (о)чувао. Поједини владар имао је једва толико времена да изда марку са својим ликом, а већ би неки нови владар, у неком новом рату, заузео његово место на престолу и на поштанским маркама(5)…

У ратовима пада у заборав истина да човек свој живот треба да заслужи делом. Зато није чудно што се Срби сваки дан сусрећу са Исусом Христосом, светим Савом (Растком Немањићем), светим царем Лазаром Хребељановићем, Петром Првим Петровићем Његошем, Вуком Караџићем, Николом Теслом, војводом Живојином Мишићем, Милутином Миланковићем… Сви они су живљи у свакодневици од многих који се међусобно сусрећу и сударају на српским улицама. Имали су рашта родити се. Они су наставили да живе у предањима и мислима свих наредних генерација, а бољи живот од тога не постоји. Тако међу Русима живи сећање на Михаила Димитријевича Скобељева(6), иако то никако не одговара „великом брату”. Руси би требало да га забораве, а исти или веома сличан услов се поставља Србима. Наиме, Срби, да би постали део Европске уније, треба да забораве светог Саву и светосавље.

__________________________

  • 5. Гроздана Олујић, Гласови у ветру, стр. 69.
  • 6. Чак и народно памћење о таквим херојима као што је био Скобељев, Хазари доживљавају као претњу. Они схватају да се „мисија човека сличног Скобељеву не завршава његовом смрћу“. Потомство га чува као свету драгоценост, сећање на њега и његове подвиге црпи нове силе у годинама искушења. Хазари чине све да би се пољуљао народни дух преко безверја и самозаборава. Видети: Татјана Грачова, Света Русија против Хазарије, превод књиге Святая Русь против Хазарии, електронска верзија са сајта www.russvt.ru, стр. 43.

Занимљиво је чињеница да што је већа цивилизацијска криза, то је мање рада, посебно уређеног рада према теорији ефикасности и организације. На тај начин намерно се ствара природна неравнотежа, па изгледа логично што обични људи сумњају у „владаре из сенке”, сматрајући да своју менталну декаденцију, насталу у сваковрсном разврату, преносе на остале људе. То је један од разлога што свет не ствара извеснију будућност, а и што се чини да нестанак и уништавање људи „некоме” одговара. Уосталом, савремени ствараоци историје (интернационалисти) непрестано се понашају антиисторијски, тврдећи да су поједини народи остали везани за своју традицију, прошлост и превазиђени морал, и да стога, заглибљени у неважну прошлост, губе шансе да се изборе за берићетнију будућност. При томе заборављају да земље одакле долазе њихови саветодавци и налогодавци веома добро познају своју историју, изучавају је и руководе се принципима и искуствима проистеклим из ње. Уосталом, они су крајње нетолерантни, а најчешће (лицемерно) говоре о потреби наметања толеранције.

Ради остварења материјалних интереса следбеници „вавилонаца” склони су неограниченим лажима. Размишљајући о „лавинама лажи” које доминирају светом, Едуард Лимонов је у књизи Нестанак варвара забележио: „Запад треба да ћути још пола века и да не отвара уста када се, рецимо, говори о правима човека. Јер је основно право човека – право на живот. Пошто носи на свести толико изгубљених живота, треба да умукне и да се црвени у ћошку(7).”

Све наведено потврђује да планетом Земљом доминира виртуелна стварност у менталном лавиринту. Зато прогнаним Србима суде за непостојећи и инсценирани геноцид, Шиптари (Арбанаси, Арнаути)(8) подижу споменик Билу Клинтону, а Хрвати Хансу Дитриху Геншеру. То је свет у којем постоји космички закон по коме се све плаћа, а они који плаћају не знају шта су купили и не знају кога да питају колико и где се плаћа, па узимају све што стигну, као да је све бесплатно(9). Будући да је заглупљена и неинформисана „руља” настала од истог душевног материјала, изрођени владари су својим незнањем, безосећајношћу и безверјем утрли пут све црњем безнађу. Исходи заглупљивања и излуђивања су свуда. Научници на јавним скуповима доказују да су политичари добили титуле доктора наука а да нису упознали ментора, владике се јавно кају што су крстиле политичаре који се дрогирају, недовољно образовани писци објављују бесмислене текстове и добијају награде, певачи певају безгласно отварајући уста на снимљене музичке позадине, сликари сликају бојењем фотографија… На пример, Гвидо Кноп је у књизи Историја (Тајне 20. века) као супротности навео: „Хитлер и Мајка Тереза, Стаљин и Битлси, Аушвиц и слетање на Месец”(10). Тешко је прозвати школу у којој је он могао да научи шта значи реч „супротност”, или је његов начин размишљања верна слика размишљања људи с почетка 21. века.

__________________________

  • 7. Николај Ј. Данилевски, Русија и Европа, стр. 39.
  • 8. Реч је о некој врсти синонима. Многи Арбанаси су Срби, који су, да би се заштитили од турских и арбанашких насиља, примили ислам и арбанашки језик, те су тако постали арнауташи. Његош је у Горском вијенцу рекао: „Што је Босна и по Арбаније, ваша браћа од оца и мајке“. Међутим, као и код поримокатоличених Срба који су преузимањем туђе вере постали већи Хрвати од правих Хрвата, тако су поарбанашени Срби постали већи Арнаути. Једни и други су, највероватније због психолошког комплекса, будући да из слабости и страха нису одолели претњама, погромима и религијском притиску и због васпитања проистеклог из наведеног комплекса, постали истински србомрсци. На пример, на политичкој сцени Црне Горе појавио се Ферхат Диноша (министар без портфеља), који је пореклом из старе српске, зећанске породице Љиљановић (стари Криводољани), који су род Мрњавчевића у Кучама. Љиљановићи су исповедали православну веру и славили Никољдан. Диноша је запажен по бахатости и охолости у прозивању Срба као њихов огорчени политички противник. Видети: Војислав И. Пеличић, Записи пилота, стр. 119–121.
  • 9. Занимљиво је да људи космички закон „плаћања“, иако је очевидан, ретко кад разумеју. На пример, плаћа се свако кашњење, сваки застанак, сваки нерад, пропуштена могућност за самоусавршавање, злодело, лоша мисао, ленствовање, опуштеност у ситуацијама које захтевају реакцију, све врсте пропуста у физичкој, енергетској, душевној и духовној димензији. „Плаћање“ није непосредно везано за личност која чини пропусте, али је цена усмерена према тој личности и увек највећа могућа – прецизна, безотказна, немилосрдна, права. Може то бити губитак најдраже особе, а када се то догоди, човек се каткад замисли и на путу је да схвати Закон. „Закон плаћања“ разликује се од „Закона сетве и жетве“, будући да код потоњег кривац препознатљиво плаћа за почињено (не)дело. Та два космичка закона су за човека важнија од свих закона физике, јер су везана за душевну сферу, а човек је душа.
  • 10. Gvido Knop, Istorija (Tajne 20. veka), стр. 5.

Светозар Радишић: Нестаје магични свет хирамоваца и хермесоваца


Аутор: Проф. др Светозар Радишић
www.svetozarradisic.com

Замислите хапшење слободног зидара због крађе било чега и његово робијање у складу с почињеном грешком, или кардинала с истом судбином. Лакше их је замислити разрогачених очију са кесом на глави. Много тога није јасно у овом свету на ивици безнађа, али је сасвим извесно да су га ритуално стварали Хирамовци(1) и Хермесовци(2). Друго што никако није спорно је да једни и други знају више од обичног плебса, сведеног на заглупљену руљу. Доступна знања о функционисању свемира усмерили су несавладаном похлепом ка стицању моћи и владавини планетом. Истовремено ускраћују слободу, испирају мозак, застрашују људе и припремају их за прихватање предстојећег зла. Стога, није чудно што потискују слободоумље, користе психотронику и медије за утицај на људски мозак, прете пореским обвезницима војском и полицијом, уводе папски екумеизам.

Уосталом, није тешко разумети шта је хтео да каже Олдос Хаксли, познати заговорник основног програма који је настао у клиници Тејвисток, један од гуруа покрета „New Age”, на предавању које је спонзорисао Стејт департментов „Глас Америке“. У Калифорнијској медицинској школи у Сан Франциску, обратио се већ давне 1961. године, групи лекара, психијатара и владиних административаца речима: „У следећој генерацији или ту отприлике, фармаколошки ће се уређивати да људи воле своје робовање и производити, тако рећи, диктатуре без суза. Произаћи ће нека врста безболног концентрационог логора за читава друштва, тако да ће људима у ствари бити одузета њихова слобода, али ће радо уживати у томе, јер ће бити одвраћени од било какве жеље за побуном – пропагандом, ‘испирањем мозга’, или идиотизацијом појачаном фармаколошким средствима. И то ће изгледа бити крајња револуција”. Не треба сумњати да је знао за дела Хирама и Хермеса.

 _________________________

1. Хирам Абиф представља главног архитекту Соломоновог храма, у ритуалу трећег степана масонерије. Један је од главних симбола тзв. слободног зидарства. Видети: Кристофер Најт и Роберт Ломас, Хирамов кључ, стр. 8.
2. Хермес Трисмегистус, оснивач свих тајних наука. Видети: Živorad Mihajlović-Slavinski, Ključevi psihičke magije, стр. 13.

Човек и Космос

Како је могуће довести цео људски род у стање обесправљене, опљачкане, неслободне, заглупљене руље? Једноставно. У рату против Бога и човека примењујеу се, односно злоупотребљавају скривена, тајна научна знања о вези човека са „умном енергијом”. Реч је, пре свега, о неокортикалном рату у којем се утиче на људски мозак, преко феномена који настају у неокортексу – кори великог мозга.

Користи се истина да је космос у основи „умна енергија“. Да га чине енергијска поља која се циклично, спирално и у одређеном ритму крећу и кретањем стварају и одржавају живот. Проблем је што могући утицај електромагнетних поља показује да су људи нека врста предвидљивих енергисјких механизама, којима је могуће управљати пробраним енергијама.

О енергијама и њиховим ритмовима су знали и стари народи попут Срба и Маја. На основу њихових знања настали су календари, који су уносили ред у свакодневни живот и ритам ритуалних радњи. Српски календар је био у службеној употреби све до 19. века(3). Сунце је код Срба имало одлике човека: рађало се, имало детињство, младост, зрелост и умирало је. Ново младо Сунце (Божић) рађа се 22. децембра, а 1. јануара постаје дете (мали Божић). Пунолетство достиже око Ђурђевдана и живи до 22. децембра – када умире. Резултати најновијих истраживања падавина показују да киша заиста суштински мења хемијски састав у недељи око Преображења. Анализе показују да се у капима кише од Ђурђевдана до Преображења налазе тешки хемијски елементи који долазе са наше звезде као млаз елементарних честица – Сунчев ветар. После Преображења тих елемената нагло се смањује и киша од благо киселе, с pH вредношћу од 5 до 6, постаје неутрална. „Остаје тајна“, каже мр Милан Стеванчевић(4), „како су наши преци знали за те процесе на нашој звезди када се они могу регистровати само најновијим иснтрументима помоћу сателита“.

_________________________
3. Према српском календару, Цар Душан Силни је прокламовао свој Законик на празник Вазнесења 21. маја 6857. године.
4. Експерт за телекомуникације и истраживач у Београдској школи метеорологије.

Наведени циклуси, или спирале, суштина су ритма људског организма. Српски календар, као и тренутно у свету најпознатији Цолкин (Tzolkin), ритуални календар Маја, почива на астрономским подацима из којих су извођени редослед дана и циклуси који су се понављали и који су били међусобно испреплетани. Сваком појединачном дану приписиван је одређени судбински карактер.

На пример, Маје су сматрале Сунце везом до „срца“ универзума. Били су убеђени у то да космос има одређене „намере“ и да се из средишта универзума управља свим токовима видљивог света. Мудрац Оглала Сијукса, по имену Црни Лос, изразио је везу човека са космосом следећим речима: „Ми знамо да смо повезани у једно са свим стварима неба и земље, са јутарњом звездом и јутром које са њом стиже, Месецом у ноћи и звездама на небу. Једино незналица види мноштво тамо где заправо постоји само једно”.

Уз помоћ рачунара, последњих година су откривени периодични обрасци. Оно што ове обрасце чини посебним јесте да су идентични с периодима у мајанском календару. У међувремену су у природним наукама спознате повезаности соларних активности и људског понашања. Два канадска писца, Морис Котерел (Maurice Kotterell) и Адријан Гилберт (Adrian Gilbert), написали су на ту тему бестселер. У њему су доказали недвосмислену везу између успона и падова светских царстава и соларних циклуса. У једној студији је доказана несагледива повезаност између натпросечних годишњих геомагнетних активности (ГМА) и вероватноће да ће у истој години избити ратови.

Због космичког ритма и утицаја Сунца, како је говорио и Никола Тесла, догађају се у истим, или скоро истим, временским размацима кризе, ратови, успони и падови народа и држава. Реч је о космичкој спирали ритмичког понављања и различитим фреквенцијама у различитим сферама (физичка, енергетска, астрална, ментална, психичка) и на различитим нивоима. Руски научник Александар Чижевски, аутор теорије о зависности масовног понашања људи од космичких утицаја, сугерисао је да државна власт мора сваког момента да зна актуелно стање Сунца и стадијуме његових активности.

Поља су медијум који повезује читав космос. И људи емитују поља и примају их. Кроз поља су трајно повезани са космосом, примају енергију и информације. Када се то зна, лако је разумети зашто соларне активности и осцилације поља која настају услед њих, могу да изазову снажне реакције у људима. Истраживачи из америчке свемирске агенције NASA указују на корелацију између одступања код електромагнетних поља и срчаног инфаркта, изненадне смрти деце, као и читавог низа других функционалних сметњи. Професори Херберт Л. Кениг, Х. Фрелих, Александер Пресман и бројни други научници полазе од тога да су ЕМ-поља одиграла одлучујућу улогу у еволуцији.
Немачки биофизичар Дитер Брерс је у својој књизи (Р)еволуција 2012 написао: „Имам доказе да поремећаји електромагнетних поља и Земљиног магнетног поља непосредно утичу на активности мозга(5).

Неокортикални рат је неспоран

Злоупотребе мозга, осим под усмереним и контролисаним утицајем енергијских поља, на пример приликом примене радиофреквентног и микроталасног оружја(6), могуће су и у сектама, за време вођених и контролисаних медитација, на пример приликом трансценденталне медитације. Научно је доказано да мозак може под одређеним условима да произведе и избаци материје које ће се поново пронаћи у синтетичком стању на списку забрањених супстанци. Оно што се сматра „нормалним стварима“ само услед дуготрајних духовних вежби, као што је медитација, дешава се исто тако под дејством електромагнетних поља, дакле, подстиче споља: давањем одговарајућих „дрога“ у облику вештачки изазваних поља.
Веома је важна истина, да у непрестаном неокортикалном рату стабилни ћелијски системи који су намерно десинхронизовани, могу да се одговарајућим електромагнетним пољима поново доведу у своје стабилно почетно стање. Могућност енергијског подешавања организма је најбољи доказ о постојању те врсте рата, јер су ретки људи који још верују у честитост „владара из сенке“. То значи да су ти владари склони да све што знају (зло)употребе.

Две, три деценије уназад људи су мало знали о тзв. макрокосмосу и микрокосмосу. Макрокосмос сваки дан запљускује новим информацијама, у складу са развојем нових технологија и повећаним техничким могућностима. Природне науке су, чак и у експериментима на људима, такође принеле огромно бреме нових информација о људској души. Сада је јасно да молекули комуницирају између себе. Та особина је свима прихватљива код живих система, али у најмању руку је неочекивано да је и неживи системи показују. После свега што су учинили Мајци Земљи, људи стрепе и од помисли да је Земља жива. Ипак, доказано је да материја поседује особину да се сама организује, од нижих до све виших структура. Још од доба руског научника Владимира Вернадског, Земља се посматра као веома сложен, отворен систем који самим собом управља, са много других подсистема на које се може утицати. Модерна квантна физика је осим тога утврдила да клице свести постоје и у најмањој елементарној честици. Гитон сматра исто: „У свакој честици, сваком атому, сваком молекулу, свакој независној ћелији живи и делује, свима непозната, свеприсутност.“

_________________________
5. Diter Brers, (R)evolucija 2012, стр. 117.
6. Амерички официри и функционери су признали глобалну примену ХААРП-а и примену наведеног електромагнетног оружја у рату у Кувајту и Ираку. Постоје индиције да је то оружје примењено и на српским просторима.

Назире се излаз

Религија и наука, као полови (свештеници и научници се одричу Хирама и Хермеса),(7) почели су да се прожимају у теми о постојању Бога. „Ако универзум има ‘историју’ која се може реконструисати, која би могла да досеже до Великог праска, онда нам је блиска мисао да у дубини универзума постоји узрок хармоније узрока; другим речима: надређена интелигенција.“ На тај начин би, по Гитону, била искључена претпоставка да се универзум са својим облицима живота развио пуким случајем.

Многима који не верују да се примењује неокортикални рат главни ослонац је у вери да је немогуће електромагнетним инструментима, оруђима и оружјем мењати енергију у људима. Међутим, 2001. године је ДПА (Deutsche Presse Agentur) објавила напис под насловом „Научници радио-таласима укључују и искључују наследни материјал“. У том тексту је даље писало: „Научнику Џозефу Џејкобсону са Технолошког института из Масачусетса (МИТ) пошло је за руком да радио-таласима искључи и поново укључи поједине молекуле ДНК.“(8)

Опасности које прете човеку због сагласја са електромагнерном енергијом најавили су Етјен Гије, Кристина Арди, Александер Трофимов, Влаиљ Казначејев, Дејан Раковић, Николај Љубимов, Џон Хегелин… На пример, у књизи Алхемија живота доказано је постојање телепатије у молекулу ДНК. У међувремену се дошло до модела по којем је ДНК предочен као комуникацијски медијум: он емитује и прима информације и меморише их у једну банку података, која се налази ван димензија нашег простор-времена. Дитер Брерс, члан научног института International Council for Scientefic Development, који повезује више од стотину добитника Нобелове награде, пише: „Све наше духовне информације, као што су наша искуства, мисли итд, улазе у подручје обраде и меморисања са нашим материјалним планом (геном/ДНК). Ти процеси се одвијају ван димензија нашег простор-времена. У размени информација са банком података ДНК, Земљино магнетно поље функционише као медијум. Земљино магнетно поље које недостаје или осцилује утиче на комуникацију између ДНК и банке података. Ако ово разумемо, лакше ћемо докучити зашто поремећаји Земљиног магнетног поља тако драстично утичу на биолошке системе… Доказано је да језгро ћелије – ДНК – има додатно и једну врсту сталне везе/изнајмљене линије са духовним световима димензија којима управља. Она је одавде у посебној позицији да прима информације са извора постојања. Стога је ДНК релативно независан од земаљских и космичких поља.“ „Он је“, како Брерс мисли и пише, „нешто као веза са ‘оним скроз горе’.“(9)

Ослањање на ставове Дитера Брерса у овом напису је намерно, будући да темељито поништавају малициозности објављене у последњих 18 година против аутора књиге Неокортикални рат. Немачки научник је само потврдио податке о утицају на људски мозак које су раније објавили Ј. В. и Ј.Е. Ферјзер, Хозе Делгадо, Алан Фреј, Кевин Ворвик, Рос Адеј, Џозеф Шарп, Дејвид Пит, Вилфрид Ото Шуман, Ајзак Чуанг, Адам Манделбаум, Вјачеслав Михајлович Звоников, Џон А. Ворден, Александар Трифони и др. Сви они су недостижни за демократске српске научнике, који су медијским нападом на наводну псеудонауку покушали да одврате пажњу људи са неокортикалног рата, који је свевремен.

Како је човек суштином религиозна душа, изузетно је важно што организацијом духовно-материјалних система управља гравитационо, односно електромагнетно поље. Сада научници тврде да без електромагнетног поља не би било плана, ни концепта – а према томе ни конструкције тродимензионе стварности. Поменута поља су, такорећи, медијум између трансдимензија, хиперпростора и простор-времена на планети Земљи. При томе, треба да се зна да је хиперпростор исто што и Бог, будући да се као синоними за Бога и разним наукама и метафизици користе: „умна енергија“ (космичка свест), „вечни ум“ Светог Максима, „поље нулте тачке“, Борхесов „универзални ум“, „празнина“, „бездан“, „колективно несвесно“, „акаша“, Махаришијево „јединствено поље интелигенције природе“, „спиритуална панорама“, Зеландов „простор животних варијанти“…

Све човекове ћелије располажу врстом мозга. То знају и они следбеници Хирама и Хермеса који се нису одрекли Сатане. Сврстали су се у језуите и вавилонце у настојању да створе неоробовласнички поредак. За контролу људи, осим микрочипова користе и системе попут ХААРП-а (са централом на Аљасци) и СИГИНТА у Мериленду, уз помоћ супер компјутара и сателита. Злоупотребљавају планету, људе, религију, магију, медије, школске системе, па чак и јоносферу, која поред своје заштитне функције, има и још једну важну особину: она има највећи значај у развоју свег живота на земљи.

Упркос свему нељудском, пред људским родом је ера нанотехнологије и самоосвешћивања. Ускоро ће се „космички пешчани сат“ окренути и почеће нови космички циклус. То су закључци научника, попут Тесле, Шумана, Бома и Брерса.

Њихови ставови су логични. Емпиријска наслеђа се показују као неупотревљива и биће одбачена. Ново време доноси преображај друштва у којем ће доминирати истина, интелигенција, увиђање и милост, након што се у себи ућуткају разум и его. Баш као што оптимистички каже Дитер Брерс: „Посматрано у макрокосмичким димензијама, људски род ће доживети револуционарну еволуцију.“

________________________

7. Истина да се одричу Хирама и Хермеса значи да нису свесни, да они који владају њима поседују тајна знања и да су изнад религија и званичних учења током више миленијума.
8. Diter Brers, (R)evolucija 2012, стр. 152.
9. Diter Brers, (R)evolucija 2012, стр. 156 и 157.

Треба сачекати најважнији скуп у историји људског рода, који ће се одржати крајем септембра, или почетком октобра 2012. године, у Астани. На IV конгресу светских политичких лидера и лидера традиционалних религија састаће се први пут најмоћнији магичари света (херметисти) и у средишњем делу пирамиде, седећи око велике фигуре Сунца, одлучити о планетраном путу у будућност. Уколико скупу буде присуствовао и папа биће јасније зашто зналци тврде да највећи фонд раритета из области окултизма и магије поседује Ватиканска библиотека.

ТВ Лав, Вршац: Светозар Радишић – Како мислити, шта чинити


ТВ Лав, Вршац: Светозар Радишић – Како мислити, шта чинити

Линк ка видео прилогу на: http://www.youtube.com
Видео прилог можете скинути пратећи ово упутство.

Господин Светозар Радишић је пуковник у пензији, доктор је наука из области теорије ратовања, стручњак и експерт за војне стратегије и доктрине, посебно за неоружане облике агресије. Прошле године у новембру гостовао је на телевизији Лав из Вршца, то је град за кога га вежу лепе успомене, јер је једно време живео у њему.

У емисији је било речи о новом светском поретку, како се успоставља и како функционише, о Либији, о Гадафију, о Европској Унији из које моћна Велика Британија хоће да изађе, а гле парадокса, мала Србја да уђе, о томе како је на овим просторима вођен неокортикалан рат, о Србији, о Косову и Метохији, о предстојећем великом сукобу који се очигледно припрема, о сновима, о мислима и још много чему. Када је реч о изреченом „како мислити“, на први поглед то изгледа грубо, као да неко хоће неког да научи како да мисли, међутим није тако, већ је потребно бити свестан моћи мисли, које јако утичу на подсвест, а подсвст на човеково понашање, јер свака мисао носи своју информацију. Мисао може бити и исцељујућа, њоме можемо усавршавати сопствени организам, душу, да решимо сопствене проблеме.

Пошто је доктор теорије ратовања, професор Светозар Радишић је истраживао зашто је људски род у непресталном сукобу, из чега произилази да зна какви су ратови били у прошлости, какви су у садашњости, и какви ће бити у будућности, што је детаљније образложио у књизи „Рат свих против свих“.

Иако је човек сам крив јер је створио катастрофичну будућност, односно они који воде човечанство, Светозар Радишић је оптимиста, јер запад пред нашим очима пропада, а исток се буди, јачају Русија, Кина и Индија, предочава нам да се по његовом мишљењу Русија, заједно са Индијом и Кином припрема за коначан обрачун, јер је евидентно да се све креће у таквом расплету догађаја… после чега ће зло бити уништено, завладаће хиљадугодишњи мир.

Српски ТВ „Велики брат“: Вук Драшковић – ЕУ нас оправдано условљава


Хронологија једног квислинга, који исписије свој једини прави роман, а то је како је ушо на топ-листи „статуса кандидата“ као најперфиднији и најсофистициранији издајица Србског народа. Пуно ће их бити на тој листи, али он је врх врхова. Због оваквих многобројних добро „школованих“ перфидних типова, Србија пропада у задњих 150 година! По потреби су све што треба: југословени, комунисти, партизани, срби, четници, мундијалисти, европејци, ахтисаријевци…

Извор: Вести онлајн

********

Драшковић – ЕУ нас оправдано условљава

Лидер Српског покрета обнове Вук Драшковић изјавио је да ће Србија тешко доћи до статуса кандидата за ЕУ „организованом кампањом“ против ЕУ и „паролама“ да не жели да мења косовску политику, коју је назвао „губитничком и погрешном“.

Вук Ахтисаревић: Ахтисаријев план је једина реална могућност

„Чак и ако добијемо (статус кандидата) био би то неки знак милостиње од стране ЕУ, а то нам ништа не значи без коренитог преокрета државне политике“, рекао је Драшковић у интервјуу агенцији Бета.

Драшковић је рекао да Србија треба да одустане од „везивања“ за резолуцију 1244 Савета безбедности УН и да треба да се позове на нестатусни део Ахтисаријевог плана као најбољу и „једино реалну“ могућност.

„Везивање за Резолуцију 1244, везивање је за пораз и слепу губитничку политику. Оно на шта Србија треба да се позове и што је најбоља и једино реална могућност јесте нестатусни део Ахтисаријевог плана. Тај нестатусни део Ахтисаријевог плана без формалног признавања косовске независности требало би предложити као основу за дијалог Београда и Приштине уз посредовање ЕУ“, рекао је Драшковић.

Драшковић је рекао да су тај план прихватиле су земље ЕУ, укључујући и оне које нису признале косовску независност, САД, све друге чланице НАТО и генерални секретар УН, али је рекао да жали што тај документ не може да добије печат Савета безбедности УН због противљења Русије, која се са Србијом „веже за резолуцију 1244 која српском народу на Косову не гарантује практично ништа“.

Упитан шта би била алтернатива прихватању нестатусног дела Ахтисаријевог плана, Драшковић је рекао да би Србија била „одбачена од Европе, са могућношћу да за десетак година и у НАТО и у ЕУ буде Косово, а да Србија и даље буде привезана за једну мртву норму у своме Уставу и једну мртву резолуцију Савета безбедности УН“.

Лидер СПО је оценио да Србија није добар промотер регионалне сарадње, да је тачно да ЕУ Србији испоставља услове које није упућивала другим земљама кандидатима, али да то није „неправедно“.

У ратовима у којима је убијена Југославија Србија је била уплетена у три велика и крвава рата – у Хрватској, Босни и на Косову. По томе смо велики изузетак и ти додатни услови везани су за овај изузетак и од нас се с правом захтева да не настављамо непријатељства него да непријатељства гасимо пријатељством. Од нас се тражи да будемо промотер европских начела помирења и регионалне сарадње, јер напросто то су темељи на којима почива ЕУ“, рекао је председник СПО.

Драшковић је додао да „није патриотизам подстицати мржњу Срба на Косову и Метохији против албанске већине на Косову и Метохији“, као и да је политика пријатељства између Београда и Приштине, политика економске, културне, трговинске и сваке друге сарадње „заправо најбоља заштита српског народа на Косову и Метохији“.

На питање о паду евроентузијазма у Србији, Драшковић је оценио да је то последица „државне пропаганде и кампање“ која је уследила после 9. децембра и одлуке лидера ЕУ да за март одложе давање кандидатуре Србији.

„До 9. децембра у подне Европа је била идеално место, којем смо тежили, да би након вести да нисмо добили статус кандидата истог дана кренула кампања да та Европа више заправо и није Европа, него је то немачки Рајх и да нас је исти историјски непријатељ довео у позицију у којој смо били 1914. и 1941. године и да је национална обавеза да одговоримо тврдо, жестоко као што смо одговорили онда“, рекао је
Драшковић.

Истовремено, додао је он, лансирана је прича о померању „некаквих тектонских плоча на планети уз оптимистичко радовање да ће у том сударању Америка пропасти, да ће се ЕУ распасти и да ће драматично да се затресе Балкан и да је у том хаосу који чекамо велика шанса Србије.

„То су опасне ствари“, рекао је председник СПО.

********

Вук овде прича сам са собом, и наравно са својим налогодавцима, прате они његов рад. Права је увреда за интелект величати једну фикцију, имагинацију која се зове „статус кандидата“ која не значи ништа над реалним животом, стварном стварношћу и ситуацијом Србије, јер ето, реда ради да споменемо… Турска је већ 25 година под „статусом кандидата“, па није ушла у ЕУ. Македонија је од 2005-те добила статус кандидата за ЕУ, па још није започела ни преговоре за улузак у ЕУ, а камо ли да уђе.

Али ето, док Србија умире и нестаје, овде и сада, за Вука је идеал добити „статус кандидата“, за питај Бога када!

Вук сам себе исмејава, и понижава, каже да је до 9 децембра ЕУ била идеално место, а сведоци смо константно да се ЕУ распада, да је банкротирала, траже финансијску помоћ од Кинеза да би опстали. О пропасти ЕУ, те творевине попут бившег Совјетског Савеза говоре сами европљани који живе у њој, представници својих народа у парламенту ЕУ, један од њих је британац Nigel Farage, који говори о уласаку Србије у ЕУ:

Nigel Farage:Кандидатура Србије за улазак у ЕУ је невиђена глупост (преведено)

Затим…

Nigel Farage: Еуро игра је завршена, ЕУ се распада…! (преведено)

Али не Вуче, па он то намерно прича, појма он нема без обзира што живи у ЕУ, наговори ли га Срби „из деведесетих“ да то прича. Твој коалициони партнер Тадић је сам признао да су од нас ЕУ моћници, да би добили само тај имагинарни и ништавни „статус кандидата“, тражили да признамо независност тзв. „Републике Косово“:

Србија одбила да призна независност КиМ за статус
http://bit.ly/rtFdMT

„КРАГУЈЕВАЦ – Председник Србије Борис Tадић изјавио је данас у Крагујевцу да је Србија одбила захтев да призна независност Косова, који је изнет у последњим тренуцима преговора о статусу кандидата..“

И неписмен кад му ово прочиташ схвата да овакве захтеве можа да упути само немачки Рајх под маском ЕУ, али не, Вук је књижевник, не разумемо ми то, он види дубље, мора да се ту крије нешто добро што ми сад тренутно не видимо. Кад сами признамо независност тзв. „Косова“ да би добили тај фамозни „статус кандидата“, сазнаћемо зашто је то добро, не пре.

Хмм… хммм… а да! После, кад добијемо тај „статус кандидата“, да би кренули даље у бољитак и препород, илити у преговоре за улазак у ЕУ, мораћемо да признамо и независност тзв. „Републике Војводине“.

Да, да, како се нисмо сетили. Дивота једна, баш ће да се „интегришемо“.

Драшковић:

„У ратовима у којима је убијена Југославија Србија је била уплетена у три велика и крвава рата – у Хрватској, Босни и на Косову. По томе смо велики изузетак и ти додатни услови везани су за овај изузетак и од нас се с правом захтева да не настављамо непријатељства него да непријатељства гасимо пријатељством. Од нас се тражи да будемо промотер европских начела помирења и регионалне сарадње, јер напросто то су темељи на којима почива ЕУ“, рекао је председник СПО.“

Па добро Вуче, шта је радила у тим „великим крвавим ратовима“, конкретно у Хрватској, твоја Српска Добровољачка Гарда? Ти си је основао, ти си најодговорнији за њено деловање.

Зашто тебе нико не зове у Хаг за „злочине против човечности“, попут Шешеља?
По чему си сад ти изузетак Вуче?

Зашто је Вук изузетак говори и овај текст.

Једноставно, људско дно у историји читавог људског рода, читаве историји људске цивилизације, исписује се у Србији!

Знам, знам, губитак је времена писати било шта о Вуку, он је већ прочитана књига, боље је копати канал за паре, али ето, свако има неке своје лоше навике, којих се треба ослободити.

Одлучујућа 2012-та година је пред нама…

Светозар Радишић: Савршен злочин на стратишту


Извор: Правда
колумна | 6. децембар 2011. | 16:29

Све изгледа нестварно. Српска влада се одрекла највернијих Срба, оних који деценијама опстају само захваљујући вери у Бога, својој честитости и јунаштву. Русија је у Савету безбедности једина заступала интересе Срба, бар на речима, иако је седници присуствовао и Вук Јеремић, који је заступао интересе глобалиста, на енглеском језику. Барикаде, које народ треба да напусти, налазе се на „линији лудих крава“. Реч је о линији где су 1998. године људе деконтаминирали, а која се поклапа са линијом на којој су данас барикаде. Тада је откупом и помором крава српско становништво остало без сточног фонда. Народ, за које сви знају да су Срби, званични Београд ословљава као „грађани“, а у заједници са „стразбуршким вавилонцима“ (друго име за европске службенике „Великог брата“) покушава да сврста свој народ под појам „удружени злочинци“. Неко контролише и брише пристигле вести.

Све се то догађа у време хемијског запрашивања Србије из ваздуха, о којем се изјаснио и хемичар др Владимир Зупковић, и после постављања дела система ХААРП у месту Бељина јужно од Београда, о којем се изјаснио и инжењер Горан Марјановић, неспорни познавалац дела Николе Тесле, а то значи и система лицемерно названог „Харпа“. Само они који мисле да су Срби напали НАТО 1999. године, а да је НАТО бомбардовао Србију с правом, ради боље будућности планете, не могу да схвате шта се догађа на „линији лудих крава“. Јужно од те линије глобалисти су уништили сточни фонд, одлуком да се феномен лудила британских крава пренесе волшебно баш на будуће европско сукобиште и баш непосредно пред агресију на непокорну, српску СР Југославију. Срби знају да иза свега стоје они који су сместили део система ХААРП (који може да помоћу електромагнетних импулса изазове „ефекат великог праска у мозгу“ човека).

Све се то догађа у време хемијског запрашивања Србије из ваздуха, о којем се изјаснио и хемичар др Владимир Зупковић, и после постављања дела система ХААРП у месту Бељина јужно од Београда, о којем се изјаснио и инжењер Горан Марјановић, неспорни познавалац дела Николе Тесле, а то значи и система лицемерно названог „Харпа“. Само они који мисле да су Срби напали НАТО 1999. године, а да је НАТО бомбардовао Србију с правом, ради боље будућности планете, не могу да схвате шта се догађа на „линији лудих крава“. Јужно од те линије глобалисти су уништили сточни фонд, одлуком да се феномен лудила британских крава пренесе волшебно баш на будуће европско сукобиште и баш непосредно пред агресију на непокорну, српску СР Југославију. Срби знају да иза свега стоје они који су сместили део система ХААРП (који може да помоћу електромагнетних импулса изазове „ефекат великог праска у мозгу“ човека). Они који су организовали купопродају српских органа и одредили да судски спор води један из система налогодаваца, они који су прогнали Србе из Хрватске и ракетирали Србе у Босни и Херцеговини и Србији, они који запрашују народе из ваздуха, они чији су „црни хеликоптери“…

Реч је о још једном „савршеном злочину“ система „Великог брата“. Стечени капитал у легалној капиталистичкој пљачки усмерили су на куповину и помор крава јужно од садашњих српских барикада. Тај капитал и бесмислено доштампавање новца без покрића искористили су за убијање људи широм планете, купопродају наоружања, изазивање ратова, финансирање НАТО алијансе, „стварање светске владе“. Једном, речју, опљачканим новцем свих народа уређују по планети убијајући сваку самобитност народа, сваки траг самосвести, семе порекла и традиције. Убијају човека и Бога у њему. Срби су главна мета на стратишту, а сви који немо посматрају или подстичу савремену српску голготу саучесници су у још једном савршеном злочину „Великог брата“.

********

ХААРП антене су распоређене у целом свету, сем у Русији. Кликните на доњи линк да погледате светску мапу ХААРП антена. Иначе, ту мапу је открио један мој друг са Фејсбука, још у априлу и проследио ми је, па је сад користим у склопу овог текста.

Светска мапа ХААРП антена
http://vlf-engineering.stanford.edu/map/public_map.php

Ово доле је скица ХААРП антене у Бељини код Београда, о којој је причао професор Радишић.

ХААРП антена код Бељине

Кликните на приказ ХААРП антене да га видите у већој резолуцији, са објашњењем

Светозар Радишић: Распад система великог брата

Линк ка видео прилогу на: http://www.youtube.com
Видео прилог можете скинути пратећи ово упутство.

Кабалисти стварају нове уобразиље и доприносе „теорији о заверама”?


Аутор: проф. др Светозар Радишић
www.svetozarradisic.com

Преузми текст:
Кабалисти стварају нове уобразиље и доприносе „теорији о заверама”?

Саветници често, у име народа, сугеришу владарима да ли би требало и када би било најбоље саопштити јавности неку вест. Када рећи да је „краљ мртав“ и још важнију и темељнију информацију у облику: „Живео краљ!“. Нострадамусов „Плави принц“ Осама бин Ладен је нелогично али сигурно, за „свет информација“ – мртав. Зашто би га убили они који су га створили? Како је могуће да су га лечили у војној болници баш за време напада на „близнакиње“ 11. септембра 2001. године, а да је проглашен кривим за то (не)дело? Зашто га убили а не ухапсили у сатанистичкој, Валпуријској ноћи (30. априла/1. мај), када они који су у пакту са апсолутним Злу приносе жртве? Како је могуће да се поклопе убиство Гадафијевог сина и „ноћ жртава“, са убиством пакистанском хотелу, када је десет година припремана ликвидација најозлоглашенијег терористе. Да нису његовом смрћу заташкани, односно потиснути из јавности смрт сина Моамара ел Гадафија и нови планетарни злочини кабалиста у Либији? Можда је Бараку Обами био потребан само још један планирани и ишчекивани улов за председничку кампању? Да није постигнут договор са Осамом да се повуче са светске терористичке сцене и препусти је неком новоизабраном, убедљивијем терористи? Чију све смрт нису приказали јавности чланови „светске елите“, кандидати за „светску владу“?

Лаж – основа завера

Распамаћена руља би свакој вести из САД веровала да њихови преци нису чували Вернера фон Брауна, Јозефа Мангелеа, Андрију Артуковића, Адолфа Ајхмана и сличне злочинце. Веровали би да чувени конгоански политичар Мобуту Сесе Секо није у САД проглашен „диктатором” тек када се спремало његово збацивање с власти, иако је тридесет година, док је брутално кињио становнике Конга, за америчку јавност био „господин председник”. Када се не би знало да је и Аугусто Пиноче је био љубимац вашингтонских властодржаца. Подржали су га да дође на власт после наводно омраженог марксистичког режима Салвадора Аљендеа, иако је Аљенде био легално изабран, а Пиноче је извршио државни удар. Тако је било са Слободаном Милошевићем и Садамом Хусеином.

У САД, када затреба, непријатељи преко ноћи постају пријатељи и обратно. На пример, „ОВК” је почетком 1998. године добила етикету терористичке организације, али када се Ричард Холбрук средином исте године састао са њеним лидерима и подржао идеју „Велике Албаније” изјавио је: „Мислим да Срби треба да оду одавде” и више ниједном није поменуо да је реч о терористима, чак и када су трговали људским органима. Уосталом, шта очекивати од администрације која је наоружала све српске противнике у рату које је изазвала?

Када све то руља неби знала… веровала би Бараку Обами, иако су амерички излози пуни књига о лажима већине америчких председника. И излози њуjоршких књижара „потврђуjу” да сe у Сjeдињeним Државама много лажe. Прeдсeдник Џорџ Буш Јуниор, његов отац и њихови савeтници приказани су као главни кривци. Наjпопуларниjи наслови у излозима су: Дejвид Корн – Лажи Џорџа Буша млађeг: усавршавањe политикe обманe; Џо Конасон – Вeликe лажи: Пропагандна машинeриjа дeсницe и како она изврћe истину и Ал Франкeн – Лажи и лажљиви лажљивци коjи их причаjу: корeктан и избалансиран поглeд удeсно.
Осим што je написао књигу о лажи у политици, Дejвид Корн je и jавно оптужио прeдсeдника САД рeчима: „Џорџ Б. Буш je лажов. Лагао je на вeлико и на мало, дирeктно и случаjно. Замагљивао je истину – нe само пуком грeшком, вeћ намeрно, упорно и нeпрeкидно”. Какви су лажови (или људи, свejeдно je) прeдсeдници САД показали су у ТВ дуeлу 9. октобра 2004. године. Тада је Бушов ривал, Џон Кeри, рeкао: „Да нисмо напали Ирак уштeдeли бисмо 200 милиjарди долара и убили Осама бин Ладeна”. На то je Џорџ Буш Jуниор одговорио: „Послe свргавања Садама Хусeина, свeт је сигурниje и бољe мeсто за живот”. У вeзи са „људима лажи“, Даjeн Свeнсон, предавач профeсионалнe eтикe у Канзасу, изjавио је: „У Сjeдињeним Државама сe исплати лаж, због оштрe конкурeнциje и нeизвeсности”. Саврeмeна и свe популарниjа гнома САД jeсте: „Истину износe они коjи нeмаjу шта да изгубe – даклe, они коje нe трeба слeдити!” Ту теорију изгледа живи цео свет, а најбоље је „покрива“ тзв. терија завере. Баш у тој теорији Срби имају посебно место.

Кабалисти и вавилонци трају

Научници који су покушали да сазнају истину о историји српског народа увек су имали пред собом невероватан проблем: да открију коме не одговара да се сазна историја пре седмог века, утицај Ватикана на балкански простор, зашто српске власти не инсистирају да се геноцид над Србима санкционише, у шта су све умешане вође Србије и српског народа после ослобођења од Турака итд, итд. На пример, занимљиво је да ниједна институција у Југославији, а потом ни у Србији, никад није истраживала утицај „Римске курије“ и Ватикана на Србе, Србију и Српску православну цркву, а познато је да Ватикан има своју војну доктрину („Кашалинска“), војску и да посредно учествује на војним парадама, те да је реч о држави чије су границе одређене најистуренијим богомољама. У СФРЈ је историја почињала и завршавала периодом у којем је владао Јосип Броз Тито, то се свима чини логичним, али остало је питање: ко се то упорно боји „теорије завере“, односно теорије о заверама, и колико има истине у њима. Да би се одговорило на то питање требало би да постоји научна институција која ће раскринкати њене заговорнике, или оне који би да заташкају истину скривајући је иза паравана названог „теорија завере.

Чак се и научници слажу да завере постоје од постања. Међутим, оне које досежу до 21. века везане су за хришћански период и посебно за време када су, тако кажу заговорници „теорије завере“, Катари отпочели своју освету. Организовали су се у кабалистичко-језуитску масонерију, засновану на идејама Вавилона и староегипатској магији. На научницима је да провере, потврде или одбаце, информације према којима је масонерија настала 1717. године. Занимљиво је, због актуелних догађаја који наводно воде свет у Трећи светски рат, да се установи колико је истине у тврдњи да су „Илуминати“ (најстарија и најснажнија масонска организација) настали 1. маја 1776. године и какве везе оснивање те организације има с настанком Сједињених Држава, 4. јула исте године. Када се то разјасни, потребно је да се у историјски контекст смести садашња „светска финансијска криза“. То је важно, будући да су на савременој светској сцени „финансијски јунаци“, који су настали наведене године и потом створили садашњи светски поредак.
Према подацима из књига и новинарских текстова, Мајер Амшел Ротшилд, оснивач моћног „клана Ротшилд“, наводно је давне 1773. године одржао у својој резиденцији у Франкфурту састанак са дванаест моћних зајмодаваца, с циљем да израде план о контроли свеукупне светске имовине. Према писању Херберта Дорсија, закључено је да Ротшилд већ тада (три године пре формирања САД) имао значајан утицај на Централну банку Енглеске, али и да је за управљање светском имовином била неопходна потпуна контрола над банком о којој, из неких разлога, прича Дејвид Ајк.

Аутори дела „Пиони у игри“ Дорси и Вилијам Гај Кар тврде да је реч о плану који је касније назван „Протоколи сионских мудраца“. Име Ротшилд везује се за ред „Илумината“, који је, према једној од многобројних „теорија завере“, тајно владао светом управљајући се циљевима „новог светског поретка“. Према истој замисли, „Илуминати“, под маском изворних захтева за грађанском и социјалном једнакошћу и општом добробити креирају свет, настоје да коришћењем религијских схватања остваре светску империју. По свему судећи, интерес у „илуминатском учењу“ нашли су финансијски магнати попут Ротшилда и Рокфелера.
Познато је да је оснивач „Илумината“, Адам Вајсхаумпт, приступио масонерији, а то су учинили и многи други чланови тог реда. Нагађања о учешћу Ротшилда у креирању светске историје иде тако далеко да се спекулише о њиховој заслузи за победу Енглеза у Првом светском рату. Немци су, наводно, 1917. године скоро добили рат против Енглеза и њихових савезника и били спремни за повољан мировни споразум, када су САД ненадано ушле у рат преокренувши његов исход. Ротшилдови лобисти, тврди бивши циониста и отпадник Бењамин Фридман, вешто су убедили америчког председника Вудра Вилсона да уђе у Први светски рат на страни Енглеза, иако САД до понуде Ротшилдоваца нису било какав интерес за то. Као непосредан повод за улазак САД у Први светски рат помиње се исценирано потапање америчког трговачког брода, који су заправо потопили Енглези, а Американци су за поморски инцидент одмах оптужили Немце! За услугу Енглезима, кабализоване Сједињене Државе добиле су право на контролу над Палестином и захваљујући победи над Немачком и Турском омогућено им је да створе државу Израел. Коме је то одговарало, ако не америчким кабалистима и европским неовавилонцима? Проблем је што се назив „Вавилонци“ лако уклапа у реч сатанизам, који неко жели да сакрије иза наоко много нежније речи „фашизам“.

Све што се догађало у то време није била завера против Немаца, стимулисаних за ратове од похлепне породице Ротшилд, него завера против све распамећеније и опљачканије руље.

Никада нису доказане ни често помињане тезе о улози Ротшилда у настајању Совјетског Савеза, па чак и о међуратном доласку Хитлера на власт. Руска научница Татјана Грачова тврди да су Ротшилди финансирали Други светски рат, који се претворио од „светске револуције“ Троцког, у Хитлеров рат, а да су Хитлера, такође, финансирали Ротшилди, који су тако извршили злочин против сопственог народа. И коначно, Грачова у књизи „Света Русија против Хазара“ тврди да Руси мисле да светску владу Невидљиве Хазарије предводе баш они – династија Ротшилд.

Чини се да је Томас Ман, један од најзначајнијих немачких писаца, најбоље и најубедљивије уобличио теорију која је основа „теорије о заверама“ усмерене према банкарском опусу Ротшилдових. У ствари, он је само поткрепио већ постојећу контроверзну теорију постављањем питања: „Зашто сматрамо да су Ротшилди били угрожени политиком нациста, када је значајан капитал нациста управо код њих уложен, а они никада не би ујели руку која их храни. Они су намерно подржавали нацистичку политику у Немачкој, практично водећи Европу у Други светски рат, како би нагнали банкаре и финансијере да уложе капитал у Америку и да тако помогну излаз из кризе тридесетих“. Уз то, Томас Ман је напоменуо да су Ротшилди најпре покуповали све пропале банке и берзе у Америци, затим да су добили новац од свих, без икаквог личног трошка и коначно да су, по завршетку рата, финансирали обнову у разрушене Европе, што им је омогићило да подигну камате и још једном зараде, не улажући ништа. Стигли су лихварском похлепом до новца, којим су заразили тзв. потрошачки свет.

Владавина ротшилда

Више од два века Ротшилди су мета заговорника „теорије завере“. Те теорије се различитих садржина и облика. Постоје, на пример, тврдње да породица припада „Илуминатима“, затим да контролише сва богатства и финансијске институције у свету, да су једина јеврејска породица која поседује папу и Ватикан, да преко њих рептилска цивилизација влада планетом итд, итд. Теорије у различитим формама пропагирају се из различитих разлога, од којих је најпознатија она коју су протуриле нацистичке партије, као варијанту антисемитске пропаганде. Према тој теорији породица Ротшилд ради незајажљиве оплодње капитала подстиче ратове између влада и држава и унутар народа.

Историчар Најел Кембел Даглас Фергусон је у расправи о овој и сличним „теоријама завере“ написао: „Као што смо видели, у ратовима се тежи да се удари по цени постојећих обвезница уз повећање ризика, тако да се дужник (држава), у случају пораза и губитака територија, онемогући да исплати камате.” Таква теорија уграђена је у америчку стратегију ратова, у Пентагонову „Заједничку визију 2010–20“ и Памфлет ТРАДОК-а 525–5 (у којима је описано управљање друштвеним променама).

Многи људи су сведочили о огромној моћи коју су Ротшилдови црпели из повереничких послова. Чувени Ото фон Бизмарк рекао је да Ротшилди слободно могу да се назову власницима Немачке. Истиснувши Енглеску националну банку на сличан начин су „загосподарили” и Уједињеним краљевством, постајући ексклузивни повериоци краљевске лозе и њихових поседа.

Један од хроничара збивања у Европи описао је Мајера Амшела следећим речима: „Он је Јеврејин свих богаташа и крунисаних глава света и некрунисани цар свих њих, заједно са Јеврејима и онима који то нису!”

Најважнија оптужба везана за Ротшилде је да су одиграли кључну улогу у стварању и учвршћивању ционистичког покрета. Тако, руски теоретичари тврде да су баш Ротшилди 1897. године били међу главним организаторима Првог конгреса циониста.
Могло би се слободно рећи, да расправа о антисемитизму често губи смисао, због погрешног тумачења разлике између Хебреја, Јевреја, Израелаца и циониста. Иако је несумњиво да многи припадници светске богаташке елите имају јеврејско порекло, није разумно да се богатство везује за расу или религију. Нема потврђених доказа да су Јевреји или Хебреји – или било која друга расна или верска група – похлепнији или амбициознији од осталих. Међутим, лако је препознати кабалистички концепт у грабљењу новца и власти.

Чињеница је да су најимућнији људи света (садашња „светска елита“) уз помоћ новца и подмићивања ставили под контролу многе владе и тако преузела политичку власт у могим земљама. Сада, према јавном мњењу, не умањујући значај породица Рокфелер, Форд, Карнеги, Гејтс, Ањели и осталих финансијских магната, Ротшилди контролишу Сједињене Државе, системе попут НАСА, НСА, ЦИА, ДИА, НАТО, ОЕБС, ОУН, а исто тако и тзв. светску финансијску кризу, формирање „светске владе“, екуменизацију цркви итд.

Препознатљиви концепт

Руски народ је убеђен да су Ротшилди финансијски помагали сва руска страдања. Верују да су у све гадости против Русије све време умешани прсти породице Ротшилд. У књизи Црвена сомфонија написано је да су Ротшилди, које поистовећују са „Илуминатима“, планирали да искористе комунизам за успостављање светске диктатуре супербогаташа: „Демократска влада Керенског, кога је подржавао Ротшилд, створила је погодне услове за превласт циониста… Баш Ротшилдова групација циониста је свргла цара 1917. године“.

У књижици „Троцки и Јевреји за руску револуцију“ (Trocky and the Jews behind the Russian revolution) пише: „Да је грађански рат био резултат борбе политичких партија, он би се брзо завршио. И бели и црвени брзо би малаксали. То што се у ствари догодило, то је био рат између Ротшилдове мафије и мафије Шифа, које су постојано финансијски стимулисале рат“. У књизи Џима Марза „Владавина тајном“, је написано де су Аверал Хариман и Јакоб Хенри Шиф одиграли важну улогу у успону комунизма у Русији. Посебно је наглашено да су се Ротшилди уортачили с породицом Шиф још 1875. године.

Зар није важно да се зна да ли је истина да је Алберт Пајк писао стилом кабалиста обједињених у „сионске мудраце“: „Пустићемо са узице све нихилисте и атеисте, и изазваћемо страшну социјалну катаклизму која ће, у свом ужасу, јасно показати свим народима последице крајњег атеизма, порекла дивљаштва и најкрвавијих немира. Тада ће грађани широм света, који морају да се бране од мањине револуционара, затрти оне који су разорили цивилизацију, а већина, разочарана хришћанством, без компаса (циља) за свој деистички дух, не знајући коме да упути своје обожавање, прихватиће чисту светлост путем универзалног објављивања чисте Луциферове доктрине, коначно обелодањене пред јавношћу, објављивања која ће бити последица општег реакционарног покрета који ће уследити после разарања хришћанства и атеизма, истовремено савладаних и искорењених.“ Тако је писао Алберт Пајк у свом писму упућеном Ђузепеу Мачинију 15. августа 1871. године, у коме излаже планове о три светска рата, после којих би дефинитивно требало да се устоличи Нови Светски (Луцифаријански) поредак. Цитирани део писма се односи на „трећи светски рат“.

Они којима смета понашење Израела оптужују Ротшилде и за стварање државе Израел. Лако је утврдити да ли је почетни Израел настао на земљи која је припадала њима. Још је лакше утврдити да ли је „Б’наи Брит“, један од огранака Британске обавештајне службе и да ли је њен шеф био Виктор Ротшилд. Зато се чини смешном тврдња папе објављена у документарном филму „Рат за душе“, да он одлучује о владарима широм света. Бенџамин Дизраели је изјавио: „Светом владају сасвим другачије личности од оних које замишљају они који се не налазе иза сцене.“ После таквих изјава сви закључци припадају лаковернима. Није тешко схватити где се сада налази планета Земља, уздрмана земљотресима, вулканима, поплавама и олујама, за које се оптужују кабалистички системи попут ХААРП-а, или експерименти типа ЦЕРН у Женеви. Треба се само подсетити да је Џемс Варбург 1950. године изјавио: „Имаћемо светску владу, свиђало се то вама или не, милом или силом.“ Нелсон А. Рокфелер је 1968. године (у председничкој кампањи) нагласио: „Као председник, радићу на међународном стварању ‘Новог светског поретка’.“ Хенри Кисинџер је 1975. године потврдио: „Наша нација је јединствено надарена да игра стваралачку и пресудну улогу у Новом светском поретку, који се уобличава око нас.“ Коначно, Збигњев Бжежински је новинарима 2002. године рекао: „Све институције Новог светског поретка су ту. Оно што не знам је када ћете ви то увидети“. Не треба да се заборави да су сви наведени политичари и стратези слуге „великог брата“, система на чијем челу су Ротшилди. Једино се не зна у чијим рукама се они. То питање је основа свих „теорија завере“, а одговор је могуће наћи само у трагању за истином.

Чини се, после свега, да човечанство има проблем с истином. Много већи је проблем што се људи без истине неће извући из суноврата, у који су их упутили кабалисти. Они већ два миленијума крију, стварају и бришу истину. У вези са истином, проблем су лако доказиве завере, а не веродостојност теорија о њима. Скривање „тајних владара“ иза „теорија завере“ не може да траје дуго, јер им Лучоношу неће имати ко да дочека. Нестаће и они – утопљени у свом злу. Зато је једини излаз освешћивање и суочавање с истином.

Срђа Трифковић: Свет у зони сумрака демократије


Аутор: Биљана Ђоровић (Интервју из „Атлантиса (март 10, 2011 у 22:20)
Извор: Печат

Срђа Трифковић: Свет у зони сумрака демократије

Линк ка видео прилогу на: http://www.youtube.com/
Видео прилог можете скинути пратећи ово упутство.

Како је стратегија примењена у случају недавне забране уласка нашег саговорника у Канаду открила водећи западни неолиберални образац, којим онога кога лишаваш права и правде проглашаваш кривим по орвелијанској матрици „политике геноцида“

Српско-америчком историчару, писцу и спољнополитичком аналитичару др Срђи Трифковићу, после шест часова чекања и испитивања од стране канадских имиграционих власти на аеродрому у Ванкуверу, 24. фебруара 2011. године, био је забрањен улазак у Канаду. Овакав расплет драме чији се заплет одигравао средином фебруара, тешко се могао предвидети. Проблеми су настали пошто је тзв. „Институту за проучавање геноцида“ у Канади и његовом председнику Емиру Рамићу, засметала најава да ће др Срђа Трифковић одржати предавање на Универзитету Британске Колумбије под насловом „Балкан: неизвесне перспективе нестабилне регије“. „Институт“ је упутио захтев ректору универзитета Стивену Тупу да се предавање забрани. Ректорово непристајање да погази академске слободе није, међутим, зауставило прогонитеље оних који доводе у питање мит о наводном геноциду у Сребреници. Чињеница да су успели (макар привремено) да спрече улазак др Трифковића у Канаду, указује да је постмодерна демократија нестала у симулакрумским лавиринтима „бермудског троугла“ лобирање-профит-моћ. Стратегија примењена у случају забране уласка др Трифковића савршено се уклапа у водећи неолиберални образац којим онога кога лишаваш права и правде проглашаваш кривим по орвелијанској матрици „политике геноцида“, у смислу који овом појму дају Едвард Херман и Дејвид Питерсон. Образложење дато др Трифковићу има кафкијански призвук:

„Непожељан на основу кршења људских или међународних права јер је био високи функционер у власти која, по мишљењу министра, учествује или је учествовала у тероризму, систематском или грубом кршењу људских права, или геноциду, ратним злочинима или злочинима против човечности у смислу подсекција 6 (3) до (5) закона о Злочину против човечности и ратних злочина.“

Како тумачите ово образложење које нема упориште у истини, с обзиром на то да Ви никада нисте били „високи функционер“ у влади Републике Српске, на коју се очигледно односи наведена формулација?

Одлука да не будем пуштен у Канаду донета је од стране неке више политичке инстанце, а злосрећна чиновница имиграционе службе на аеродрому – која ме је тек онако форме ради испитивала ко сам, шта сам и чиме се бавим – била је пуки извршилац већ издате директиве. Доневши „своју“ одлуку да будем враћен првим авионом у Сијетл понашала се, премда несвесно, у складу са чувеном Брозовом инструкцијом судијама да се не треба држати закона као пијан плота. Иначе, појма није имала ни о чему. То је било напросто тужно; мени је било непријатно због ње саме. Довољно је да поменем да ме је питала да ли је и када против Војислава Коштунице подигнута оптужница за ратне злочине.

Позадина случаја такође је јасна: активисти „Бошњака“ напали су ме као „негатора геноцида“ јер не прихватам хашку верзију збивања у Сребреници. Универзитетске власти су, међутим, одбиле да скуп забране што је мојим опонентима било неприхватљиво, па су покренули своје везе да би се употребила нека друга, брутално стаљинистичка средства ућуткивања. Такву загриженост могу да сматрам само за комплимент, јер како рече Џозеф Конрад, о човеку треба судити по лику и делу његових непријатеља. Ипак је тешко схватљиво да је канадска држава пристала да постане оруђе лобистичких притисака босанских џихадиста.

Иначе, никада раније нисам имао проблема при уласку у Канаду или неку другу земљу. У Канади сам био 24 или 25 пута у протекле две деценије. Једном приликом имао сам сусрет са тадашњим премијером Малрунијем у његовом кабинету у Отави. У више наврата ишао сам да држим предавања на водећим институцијама, као што су универзитети у Торонту, Ватерлоу, „Алберти-Едмонтон“ и „Карлтон“ у Отави. Много пута сам био на научним конференцијама и српским скуповима од обале до обале. Да не заборавим: 17. фебруара 2000. године био сам позван као стручни сведок пред Спољнополитички одбор Доњег дома канадског Парламента и преко два сата им износио свој експозе и одговарао на посланичка питања. Том приликом, чак и од оних посланика који се нису слагали са мојим закључцима, добио сам признање да им је излагање указало на „недовољно истражене аспекте“ постјугословенске једначине.

Појасните нам мисију „Института за геноцид“ и улогу његовог председника Емира Рамића.

Емир Рамић, бошњачко-канадски активиста, има два лица. Његова „западна“ маска показује човека који је на челу босанско-муслиманске пропаганде, оличене у том „Институту“. Његове праве вредности и циљеви откривају се у чињеници да је члан редакције и сарадник (заједно са Норманом Финкелстајном) часописа „Корак“, излази у Сарајеву, а издаје га удружења бораца Изетбеговићеве Армије БиХ. „Корак“ је морбидно антисемитска публикација, прожета духом исламског фундаментализма. У управном одбору Рамићевог „Канадског института“ налази се – што је запањујуће – име Асафа Џанића, главног уредника тог часописа, као и Ели Визела и неколико других заблуделих странаца. Часопис Емира Рамића у тринаестом броју доноси интересантан чланак о принципима ратног права у исламу, у којем сазнајемо да је џихад праведна и легитимна борба против агресије, борба за заштиту људских права и слобода. Аутор овог чланка је иначе ноторни џихадиста Енес Љеваковић. Његов брат, Ирфан Љеваковић, налази се у управи тзв. „Агенције за хуманитарну помоћ Трећем свету“ (TWRA). То је организација коју ЦИА има на листи НВО повезаних са исламским тероризмом. Према извештају „Вашингтон поста“ „босански извори су потврдили да је Љеваковић један од неколико утицајних званичника који су штитили исламске борце који су остали у Босни кршећи Дејтонски мировни споразум.“ Ирфан Љеваковић је најмлађи од петорице браће; сви су били активни у екстремистичким пројекту Алије Изетбеговића. Под политичким руководством Зијада, Енесова улога је била да обезбеди идеолошку основу за скривени џихад.

Упућени тврде да има много контроверзи у уређивачком приступу поменутог часописа!?

Рамићев часопис свесрдно подржава негатора холокауста Махмуда Ахмадинеџада. Поборницима брисања Израела са мапе, Рамићев часопис загрејао је срце чланком др Џемала Најетовића, објављеном у 12. броју поводом шездесете годишњице „палестинске катастрофе“, како „Корак“ назива оснивање израелске државе. Листа „Коракових“ гнусоба тече предвидљиво, од једне лажи до друге, од једне антисемитске и србомрзитељске гадости до друге. Иначе, на „Фејсбуку“ Рамић припада групи под називом „Хвала Алаху што нисам Србин“, која као свој амблем има запаљене српску и израелску заставу. Рамић је изразио подршку Илији Јуришићу, ратном злочинцу осуђеном на 12 година затвора због учешћа у убиству преко педесет младих регрута у Тузли 1992. године. То је право лице и то је скривена агенда „Канадског института за геноцид“ Емира Рамића. Погледајте линкове и друге чињенице пре него што буду уклоњени, што ће се највероватније и догодити, у светлу Рамићевих више него заслужених правних проблема који га чекају.

Рекла бих да демократске процедуре постају комплементарне тоталитарним када год неко ствари назове правим именом. У којој мери је непристајање на „политички коректну“ унисоност о Сребреници одлучило о вашој депортацији са канадске границе?

Игра знакова је у пуном јеку, али истина постоји. Њу за разлику од лажи не треба измишљати. Што се тиче лажи на којима почива глобални систем оличен у канадским пограничним полицајцима, она главна и основна је да Бога нема, па је стога све допуштено; да је човек способан да ослонцем на сопствени разум реши сва питања свога постојања, да нађе есхатолошку пречицу ка крају историје, овоземаљском, по рецептури Џона Ленона: без раја, без пакла, у свету без нација и без вере, у којем сви живе само за данас, стриктно у се, на се и пода се. Ванкуверски инцидент указује колико смо одмакли на путу остварења ове сатанске визије либерално-демократске нирване – али она пати од низа структурних слабости. Основна слабост јој је да почива на истим идеолошким постулатима као и сви претходни тоталитарни, антитрадиционални, материјалистички пројекти, од Робеспјера, Лењина и Хитлера до Броза, Кастра и Пола Пота.

Попут нацизма и бољшевизма, постмодерна либерална демократија оличена у данашњој Канади има колективистичку и елитистичку суштину, прекројену по социјалдемократском моделу. Остаје непромењена мисија авангардне елите посвећених – у овом случају чувара „светог грала“ „сребреничког геноцида“ као амблема постмодерног хаоса – да кроз манипулацију политичког процеса усрећује манипулисане масе. Тако је, да будем конкретан, 24. фебруара у Ванкуверу канадско толерантно, мултикултурно, мултирасно и мултиетничко хармонично друштво, заштићено од духовног загађења и емотивног стреса који би представљало присуство моје маленкости на трибини Универзитета Британске Колумбије. Наравно, у међувремену на хиљаде кинеских тријадиста и блискоисточних џихадиста пролази кроз ванкуверски, торонтски и монтреалски аеродром без проблема – улазећи у Канаду не као посетиоци него трајно, као резиденти – али је сходно наведеној идеолошкој визури далеко пожељније да хиљаду њих добије канадске пасоше заувек, него да један Трифковић уђе на три дана.

Канада апсолутно није демократска земља у смислу старогрчког полиса, нити у смислу америчких очева нације, нити у смислу било које употребљиве дефиниције тог термина. Демократија је неизбежни шлагворт у дискурсу политичке елите у Отави, али само као идеолошки концепт заснован на вредновању исхода политичког процеса. Дакле, демократска је имиграциона политика која сваке године пушта четврт милиона асимилацији неподложних странаца у земљу, али не би била политички коректна и стога не може бити демократска жеља милиона Канађана да такву имиграциону политику подвргну тесту неког референдума. Само залагање за такву јерес се проглашава ксенофобијом и расизмом.

Колика је моћ, какви су циљеви и начин деловања муслиманског лобија?

Финансијски, тај је лоби на блискоисточним јаслама. Он је све у свему прилично рањив, јер је тешко балансирати џихадизам и антисемитизам (да морбидну мржњу према Србима не помињемо), који су евидентно идеје водиље Емира Рамића и осталих „бошњачких“ лидера у северној Америци, са покушајем ускакања на јеврејску нарацију холокауста. Мислим да ту квадратуру круга не могу да реше, без обзира на новац. С друге стране, већ две деценије Република Српска и сама Србија – изложене демонизацији у западним центрима моћи – не раде апсолутно ништа на плану лобирања. Наравно, новац је предуслов сваког деловања. Још је Марк Твен пре 150 година приметио да Америка има „најбољи Конгрес који новац може да купи“! Наивни су они који мисле да су се Боб Дол, Џо Бајден, покојни Том Лантош, Џо Либерман и остали српски – назовимо их правим именом, душмани – годинама понашали на познат начин из моралних побуда, из принципа и убеђења. Њима је неко морао да приђе, да им презентира своје виђење ситуације, да их мотивише да те ставове прихвате – значи, новац – и да их подстакне на деловање: опет новцем! Та четири степеника представљају суштину лобирања. Принцип је исти, без обзира на то да ли је реч о заговорницима интегралне БиХ или федералних дотација фармерима у Висконсину. Са садашњом поставком српске дипломатије и непостојањем лобистичке структуре у Вашингтону, бољитка засигурно неће бити. Исто важи за српску спољну и сваку другу политику. Скоро две деценије од почетка распада Југославије ништа није научено, већ се ствари мењају да би остале исте. Јевреји веле да онај ко ради како је до сада радио бива осуђен да добије колико је до сада добијао. Шта су Срби „добили“ за све ове године предобро знамо, а не треба гајити никакве илузије да је сечење српске саламе на шните окончано. Напротив!

Како разумети да се лобирање, у односу на које продаја средњовековних индулгенција изгледа као дечија игра, не доводи у питање као парадигма моћи новца која тежи да спута изношење сваке озбиљне аргументације у институционалном простору?

Лобирање није проблем, већ сама структура моћи унутар које лобистички процес делује као мазиво у мотору. При том лобисти са пожељном идеолошком легитимацијом, попут босанских муслимана, куцају на отворена врата. У том погледу између глобалиста на левици и неоимперијалних хегемониста на десници праве разлике нема. Њима нације представљају пролазне, чисто виртуалне ентитете. Емотивно се поистоветити са неком земљом или нацијом је, по њима, примитивно и ирационално; бити им лично лојалан – рецимо до тачке стављања сопственог живота на коцку – савршено је апсурдно. Нова глобална владајућа класа, повезана по принципу меритократије, високо је покретна и без корена у спонтано настајућим људским заједницама, које више не осећа као своју земљу или свој народ.

Додуше, стари атавизми – чије смо манифестације видели у Америци после 11. септембра – корисни су да би се масе мотивисале да стављају главу у торбу по беспућима Кандахара или Фалуџе. Ти симболи не дотичу стратеге новог тоталитаризма. Попут Марксовог пролетера, они немају отаџбину; нису лојални ниједном народу, ниједној земљи или држави. Спремни су да служе ма коју од њих, уколико могу да је претворе у оруђе сопствене воље за моћ. Године 1792. то је могла да буде Француска, а 1917. Русија. Данас су САД њихов омиљени домаћин, из два разлога. Као прво, Америка је моћнија од ма које државе у историји света. Као друго, политички систем Америке показао се невероватно погодним за пенетрацију од стране поборника антитрадиционалистичког погледа на свет.

Чини се да то све утиче на суштинске промене у бићу западне цивилизације?

Прочитај текст до краја »

%d bloggers like this: