Немачка: Срби су поставили камен темељац данашње цивилизације


Извор: СрбинИнфо
ist

Немац Јирген Шпанут, истражујући немачку историју, открива србска гробља на тлу Шпаније, Португалије и Бретање од 3.000 година пре Христа. Он такође у пећини код места Мас-д’ Азил у Француској открива белутке, који представљају прве почетке стварања писма, почев од леденог па до раноисторијског периода. А у месту Глозел открио је камење на коме је нашао иклесане јелене, медведе и животиње које могу бити пантери или дивљи коњи, са ознакама које приписује филистинском или синајском писму.

Ове ископине процењене су на девет до десет миленијума старости пре Христа. Француски археолог Морле назвао је то писмо азбука Глозел, а Јирген Шпанут наводи:

“Они који су измислили ово писмо су поставили камен темељац наше цивилизације”.

Он мисли да се ради о Филистинцима, а по упоредби са нашом ћирилицом произлази да се ради о Србима. Платон сматра да је исто краљевство владало Средоземљем и Египтом и преко Тиренског мора протезало свој утицај све до Гибралтара. На све то Илија Живанчевић написао је да је Словенство било растурено од Владивостока до Јадрана, као кичма човечанства.

Најстарији халдејски, асирски и мисирски рукописи и камени споменици људске цивилизације стари су око седам хиљада година. По њима најмање толико је стара и србска историја. У тим споменицима спомиње се име Србин, али не и Словен. И “Кинески дворски дневник”, који је непрекидно писан од око две хиљадите година пре Христа, садржи податке да су тада Срби живели у азијској Сарматији и у земљама иза Дона. Тада је србски народ живео на просторима од Сибирије до италијанске Венеције. Француз Робер Сипријан развио је теорију о пореклу свих Словена од Илиро-Срба, тј. од подунавских балканских Срба, који су се простирали од Балтичког и Црног мора до Кавказа и Каспијског језера.

Србе доњег Дунава он назива прото-Срби или првобитни Срби и за прото-Србе тврди да су та подручја настањивали раније од времена у коме је живео Мојсије. За каснији долазак Срба на Балкан Сипријан каже да су они само дошли сабраћи у помоћ у борбама против Римљана. Није чудо да су од тада неки народи модификовали језик па чак и давали себи друга имена, због огромних раздаљина и отежаног комуницирања. Имена Чеха, Хрвата и Руса помињу се први пут у писаним споменицима од шестог века н.е., неколико хиљада година после Срба. О томе Шафарик пише:

“Никада до шестога века није поменуто име Чех, Лех или Словен, а и о Пољацима и Русима писана историја говори тек у деветом веку.”.

nat

Према записима Јорнанда и Прокопија, Венди и Срби су два имена једног истог народног стабла. Лужички Срби за себе кажу да су они из балканске Србије, што потврђују немачки историчари Сетген (Schoettgen) и Крајсих (Kreysig), узимајући за основ иста имена људи, река, планина и других географских појмова. Пољаци су у новијим истраживањима утврдили присуство Словена (Срба) на балтичкој обали од пре 2.000 година пре Христа. То су били Протословени (Протосрби), чији су потомци данашњи Лужички Срби. Олга Луковић-Пјановић каже да су Босна и Славонија биле србске и звале се “Бела Србија”, а простирала се све до данашњих немачких граница. Робер Сипријан закључује да су Срби најстарије стабло словенске расе и да су их на Западу називали Венди, као и да су житељи Сарматије аутохтони Срби.

По Илији Живанчевићу Душанов Законик представља само континуитет традиционалног вендског порекла, а Валтер Вист (Walter Wuest) пише да је санскритски језик настао из вендског, али му не може одредити време. Он тврди да је у Индију дошао са северозапада, а по свим упоређивањима, једина је могућност да је то био србски језик. То је у сагласности и са Илијом Живанчевићем, који каже: “Словени су осталим народима дали реч.” И он као време настанка санскритског језика одређује 4.500 година пре Христа, док Емил Бурнуф (Emil Burnouff) налази да је то било далеко пре, чак у доба “мраче праисторије”. Он није усамљен у тврдњи да су грчи и латински језици настали из пелазгијског језика. А за народ Пелазга каже да су живели у Средоземљу и по Алпима. Пелазге су многи прословековни аутори идентификовали са старовековним Србима.

Један огранак Срба, који је из Сарбарске, преко Мале Азије, стигао на Балкан 3.000 година пре Христа, населио је Стару Рашку (Тракију), а један део истих се морским путем спустио до Крита у три таласа 1.800, 1.500 и 1.400 година пре Христа. Победили су Крићане али су се са њима измешали и претопили у нови народ – Грке или Јелине. Подаци говоре да ни имена града Атине и истоимене богиње нису грчка. Има записа који тврде да су и Акрополис саградили Срби. Сами Грци за себе верују да су они настали од народа званог Пелазги и да су говорили “варварским” језиком, а налази указују да су то били Срби.

Олга Луковић-Пјановић за Грке каже да су они остатак хорди асирских и Рамзесових трупа, које су се помешале са србским племенима, а такав став заступа и сам Херодот. На Криту се задржало једно племе Боруси, које се није мешало са Крићанима. Када су се и они упутили на север, запосели су обалу Балтика и одржали свој језик све до пре 200 година, од када су их Немци германизовали и преименовали у Прусе (Пројзен изговарају Немци написано Преусен). Срби са Пелопонеза населили су области изнад Саве и Дунава створивши прву Панонску Србију. О самој Троји записи Михаила Ломоносова и Мавра Орбинија, као и певање Ивана Гундулића, иду у прилог умешаности Срба у тројански рат. Падом Троје Срби су у другом таласу 1860 година пре Христа, опет дошли на Балкан и проширили се до Венеције.

Катарина Велика, руска царица, је лужичко-србског порекла, што су историчари потврдили по титули њенога оца (био је принц области Anhatt, Zerbst – Serbiste). Катарину су у младости звали “Северна Семирамида”. Она је сама за себе говорила да је словенске расе и писала Гриму 1784. године да је словенски језик био првобитни језик људскога рода, а како каже наш народ: “Царска се не пориче”.

Никола Фрере, како наводи Шафарик, сматрао је србски мајком трачког и грчког језика. Шафарик у свом делу “Старожитности” пише:

“Срби живе у Европи од најдавнијих времена или од праисторијског доба, а тако распрострањен народ води своје порекло од најдаље прошлости”.

Он тврди да су Срби настањивали готово целу Европу и многе делове Азије, па отуда она наша стара изрека: “Говори србски да те цео свет разуме”. За србски језик Шафарик каже да је:

“Тако оригиналан, чист, граматички савршен и богат, те није могао да се обликује без постојања једног јединственог првобитног и самосталног народа”.

А стари србски језик био је сасвим сличан данашњем, савременом, што је реткост у историји језика. Кад је реч о писму још нико се није ни приближио Вуковом правилу: “Пиши као што говориш, читај како је написано”.

konstantinopolj

Сигисмунд Хербестајн наводи да су Срби живели на целој обали Јадранског мора, од Венеције до Константинопоља, укључујући ту и србски Цариград, па наводи Мизију, као балканску област, коју су грци и Римљани делили на Горњу и Доњу Мизију, те даље Лужичке Србе и Србе у данашњој Мађарској. Робер Сипријан за Дунав каже да је србска река, а Србе назива почетним народом и мајком народа а србски језик – језиком мајком. Нестор Кијевски, Леоник Халкокондило и Робер Сипријан се слажу и сви називају подунавски басен прасловенском колевком Европе.

Подунавље, прва србска постојбина

Милош Милојевић пише да су Срби од искона живели на својим садашњим земљама, од Италије или Средоземног мора до Грчке и од Јадранског до Црног мора, ту су имали своје свештенство и уређену црквену управу у лицу својих архиепископа са седиштем, између првог и четвртог века н.е. у Сирмијуму, другој римској престоници, данашњој Сремској Митровици. У четвртом веку, под навалом Хуна, повукли су се у Звечан, на Косово, где су такође створили Косовску Митровицу. По Милојевићевим налазима србска црква старија је од римске и грчке.

Зна се да су Срби у прастара времена били монотеисти (веровали су у једнога бога), док је многобоштво настало касније у Грчкој. Према Веселину Чајкановићу србска религија претежно је индо-европска и у њој има највише елемената из индо-европских времена. Казимир Шулц наводи писмо апостола Павла, према коме је он (апостол Павле) проповедао “Христово Јеванђеље”, Христову веру код Срба, од Јерусалема до Италије.

Драшко Шћекић у својој књизи “Сораби – истина о србству од исконе” износи да су Срби на нашим данашњим просторима живели више од 7.500 година. Он такође тврди да су Срби званично почели да броје године од 5508. године пре Христа, према чему се наводи да је деспот Стефан Ђурађ Бранковић погинуо 6935. године и да је кнез Лазар погинуо на Косову 6893. године. Према томе, аутор овога текста пише ово године 7511. у Канади. Шћекић такође наводи да су Месопотамци почели бројати године 3.200 а Египцани 3.000 година пре Христа, Римљани од 743. године пре н.е. (година стварања Рима), Грци од 776. године пре нове ере, од првих олимпијских игара. Према томе Срби су почели мерити време давно пре свих. Према том србском календару Цар Душан је прокламовао свој Законик на празник Вазнесења, 21. Маја 6857. године.

Душанов Законик има готово световни карактер, базиран на хиљадугодишњим традицијама србског народа, које се налазе у Ведама, а оне носе печат непролазне мудрости изван времена и простора. Сви данашњи словенски народи били су уједињени под именом Срби, говорили су заједничким језиком, из кога се касније развило 12 различитих говора. Шћекић такође приказује, кад је реч о праколевци србства, Индији, да је тамо настала прва Србија, под именом Сарбарска. Одатле су око 4.500 година пре Христа започеле прве сеобе и то у три правца: прва у правцу рајске земље Месопотамије, друга ка средњој Азији, а трећа ка северној Азији, данашњој Русији, где је створена племенска држава названа Сирбидија, Сирбирија или Сирбија – Сибир. Ово је у сагласности и са другим ауторима који ће у даљем тексту бити приказани.

kralj

У време краља Милутина (1282. до 1321.) на србском двору јело се златним виљушкама и кашикама, а у Европи је виљушка први пут уведена у XVI веку, у време Хенрика III и то је доживљено као изузетан догађај.

У трагањима за србским коренима Огњен Радуловић наводи да је Балканско полуострво био први насељени регион из кога су касније насељавани остали делови Европе. Срби се овде нису доселили, већ су ту живели од свога почетка и одатле су се расељавали. Подунавље је колевка европске, па и светске цивилизације. Према томе, садашњи становници Балкана су потомци племена Рашана, који су ту живели од најстаријих времена. Историју Трибала, тринаест векова пре Христа, Херодот смешта у Поморавље, како каже западно од реке Исткар, где из илирске земље река Ангро тече на север и улива се у Асткар.

То према садашњем стању одговара сливу западне и велике Мораве и Дунава. У књизи “Цивилизација Германа и Викинга” издатој 1976. године у Швајцарској, Патрик Лут (Patrick Louth) пише да су 2.000 година пре Христа у Скандинавске просторе дошли народи из Подунавских равница. За многе истраживаче остали су “мистериозан” народ. Други Швајцарац Јуџин Питар (Eugene Pittard) каже да су ти “мистериозни” народи населили и обале Норвешке и Шкотске, а сматрали су их припадницима динарске расе, били су високог стаса и лепи. По Питару кретали су се од Венеције, преко Централне Европе и Немачке, до Шведске и Норвешке, а друга грана прешла је мореуз Кале и настанила британска острва. Све су то били наши претци, Срби.

Обелиск из Ксантоса садржи натпис уклесан у камену, који претставља збирку закона старих Срба. Овај законик старији је неколико векова од Мојсијевог. Према Птоломејевој “Азијској и Европској Сарматији и делу Индије” у Грчкој на острву Халкидики једно место, на коме је персијски цар Ксеркс превео 1,700.000 војника у петом веку пре Христа, још увек се зове Превлака. Сензацију у свету изазвао је руски историчар Јуриј Мирољубов 1954. године када је почео да објављује преводе “Велесове књиге”, која претставља храстове дашчице на којима је урезана словенска хроника од 650 година пре Христовог рођења. Светислав Билбија први је дешифровао етрурско писмо, приметивши да етрурска слова потсећају на слова Вукове ћирилице. Када их је почео читати с’десна у лево, успео је да склапа речи које су имале исти корен као многе речи у савременом србском језику. Претходно су се многи западни научници безуспешно мучили да дешифрују етрурски језик, упорно одбијајући да за то употребе словенски, дакле србски.

Тако је нађен кључ за етрурску браву. Билбија је затим нашао да се ћирилица развила из клинастог писма Низана, народа у литератури забележени као Хити из Мале Азије, који су 2.000 година пре Христа у области Ликији подигли град Срб. Упоредивши записе са обелиска из Ксантоса са знацима Вукове ћирилице, Билбија је прочитао све споменике етрурског народа и тиме утврдио да сви ти народи потичу из Подунавља, са подручја на коме данас живе Срби. Познато је да су Етрурци пре Латина живели у данашњој Италији и себе су називали Рашанима. Опште је прихваћено тумачење научника да реч Рас означава сој, расу, припадност племену које говори истим језиком. Ми данас знамо да су Рашани били житељи Немањине државе и још постоје рушевине града Рас. Према томе говорити о Етрурцима, значи говорити о Рашанима који су живели на подручју винчанске културе, северозападно од Прокупља.

Коментаришући истраживања професора Деретића, Огњен Радуловић наводи да су Римљани преласком Јадранског мора, кренули у освајачке походе и наишли на Илире, а касније и на Трачане, народе који су насељавали те области. Илири су заправо били Венети или Венди – србски народ, а Римљани су им дали име Илири према тадашњем владару који се звао Илија, који је владао у подручју данашње Херцеговине и дела Црне Горе. И на острву Рабу постојао је град Сарба. За Трачане се наводи да су били врло жилав народ, а по бројности одмах иза Индуса.

rep-milorad-stojic_620x0

Према истраживањима др. Милорада Стојића, Трибали су насељавали области целог србског Подунавља, комплетно Поморавље, доњу Посавину, део Колубаре, источну Србију, северозападну Бугарску и простирали се на југ до Скопља. Континуитет Трибала на овим подручјима траје од тринаестог века пре нове ере, па до другог века после Христа. Имали су уређену државно-правну територију, што сведочи њихов грб, који се појављује после пропасти средњовековне србске државе. Србска држава Немањића имала је свој грб: на црвеном штиту двоглави бели орао, а грб Трибалије се јавља од седамнаестог до осамнаестог века као грб Шумадије.

У новије време бројни истраживачи сматрају да су Илири и Сармати, односно Словени јединствен етнос. Херодот је тврдио да су Венети и Илири исти народ, а Птоломеј да Венети чине део Сарматије. Милан Будимир описује појаве Венета на обалама Атлантика, Балтика, у Алпима, у долини реке По, на Балкану (Далмација, Тесалија, ушће Дунава) и у северној Анадолији. Наш књижевник Милош Црњански, навео је имена на десетине географским појмова у Британији који одговарају називима на тлу наше земље. Анонимни аутор из седмог века писао је да су постојале три Србије: једна до Грчке, друга у Дачији, а трећа у Сарматији. Целокупну ову област освојили су Римљани, под својим именом Илирик. Управни центар био им је у Сирмијуму, где владавина “илирских и дачких царева” траје од 248. до 392. године нове ере.

Срби у северозападној Европи

За Хрвате се говори да се то име помиње први пут од шестога века нове ере и да се односило на Србе који су живели по планинским пределима, хрбатима, слично данашњем називу Загорци. Сам хрватски историчар В. Кљајић у својој историји “Сеоба Хрвата” пише да се део Срба називао Горанима или Хорватима, што није означавало народ него племена. Чеси су их називали Хрбатима, а Шафарик наводи да реч Хрват означава брђанина. По Далимилу и Шафарику, Хрвата, као народа, уопште није било. Руски историчар Никола Дурнов каже:

“Милиони Срба примивши католичанство претворише се у Хрвате”. Он у “Руском Странику” описује Загреб као престоницу покатоличеног србства. У “Варшавском дневнику” генерал Гурка писао је 1880. године: “Никад Русија неће санкционисати историјско насиље, да се створи засебно од србског народа хрватска католичка краљевина, где живи србски покатолишени народ”.

На просторима данашње Галиције и Пољске од пре преко три миленијума постојала је Бела Србија. Њен други део обухватао је просторе данашње Чешке и Баварске. Чеси су живели у Белој Србији, а само име Чех имало је почасни карактер. Око реке Мораве живели су Моравци. Блиски Моравцима били су Словаци, чије порекло такође датира од Срба по тврдњи аустријског историчара Синисе, као што су и Срби Корутанци, данашњи Словенци, према немачком историчару Димлеру. Они Срби који су живели по гајевима и шумама добили су име Леси или Шумадинци (шума се на руском зове лес), а они који су живели у низинама названи су Пољацима. Пољски истразивач Јозеф Кострижевски потврдио је име Пољске, које је дошло од србске речи „поље“, а односило се на земљорадњу. По Јовану Луцију, Бела Србија била је у Карпатским горама, а Шафарик је писао да је за Татрама, данашњи делови Пољске и Русије, живео велики србски народ. Управо из тих простора Беле Србије догодила се последња велика сеоба Срба почетком седмога века нове ере, прецизније 632. године. За Пољаке, као народ, каже се да настадоше од преосталих Белих Срба, који су се и даље задржали у старој постојбини.

Римски и грчки историчари Плиније и Птоломеј, који су живели у доба Христа, писали су о Србима који су били настањени иза Дона у Сарматији. Отуда их Руси сматрају за своје прародитеље. Реч Рус јавља се тек од деветог века, па Шафарик у књизи “Србове в Руску” тврди да су: “…Руси остатак оног србског огранка који се иселио на Балкан”. Пољски историчар др. Вацлав Мацјејовски каже: “Треба знати да су словенска наречја у Бугарској и Србији створила старословенски црквени језик, а из овога је постао руски језик”.

За Бугаре се наводи да су уралско-монголског порекла, који су окупирали пределе садашње Бугарске и покореном србском становниству наметнули своје име, примили њихову културу, веру и језик који су веома искварили. Сматра се да су вековна раздвојеност и утицаји суседних народа са делимичним укрштањима, довели до извесних опречности међу племенима некада истога народа, баш као и утицаји религија, што је све резултирало у настанку посебних данашњих народа на европским просторима.

Најстарије србско порекло

Напред је наведено да су халдејски, асирски и мисирски рукописи и камени споменици једни од најстаријих докумената људске цивилизације, стари преко седам хиљада година и да се у њима помиње име Србин. По неким научним теоријама настанак људских насеља одређује се за разне крајеве у разна времена. По другима сматра се да су прва насеља настала у средњој Азији, одакле су се народи даље временом расељавали. По таквој тврдњи за Србе се сматра да су огранак аријског, или индо-европског соја, коме припадају и романски, келтски и германски народи. За тај доказ узима се исти језик свих словенских народа, произашао из прасрбског језика индо-азијског порекла.

srb

Велики је број научника који Индију сматра србском прапостојбином. Сви се они слажу да су сеобе Срба из Индије започеле пре шест до седам хиљада година и да су трајале око хиљаду година. Један од заговорника србског порекла из Индије је и др. Ненад Ђорђевић, који у својој обимној студији “Историја Срба” доказује да и ми припадамо индо-европском стаблу. Он тврди да Срби од свог постанка носе своје име. Постоји теорија да су се прве сеобе Срба одвијале у правцу кретања сунца, од истока ка западу.

За колевку свих европских народа сматра се Индија, одакле су сеобе за запад започеле пре петнаест хиљада година. Доказ томе су многобројне речи у санскритском језику, истог значења као и на србском, а забележене су пре више од три хиљаде година. Као прва историјска забелешка је реч Сербх што има значење родбине, семена и колена. И у данашњим језицима, индијском и србском има много речи истоветног значења. Ево неких:

аган – огањ; багас – бог; братх – брат; бхала – бела; цхата – чета; дети – дете; див – див; дина – дан; даса – десет; дама – дом; гирја – гора; град – град; искра – искра; када – када; кута – кућа; лип – леп; лот – љут; лагхи – лаки; љубхва – љубав; матр – матер; мала – мали; море – море; мил – мили; набас – небо; нава – нови; параха – прах; прати – против; панца – пет; пена – пена; рабх – роб; роса – роса; са – со; сила – сила; сас – сест; стан – стан; сабха – соба; стала – стол; тата – тата; та – тај; твар – ствар; трасти – трести; транг – траг; тамас – тама; три – три; тријдоса – тринаест; тада – тада; врт – врт; вицур – вече; ватара – ватра; ви – ви; вас – вас; вива – живи.

У санскритском језику имена родбине су потпуно идентична србским, као: тата, нана, брат, прија, сестра, стрина, свекар, свекрва, девер, кум, свастика. Постоји истоветност и многих других речи као: гувно, хлад, стока, говече, јама, апсара, мана, рака, јад, мед, гудити и друге. Има их свакако још. Други доказ порекла Срба везан за Индију су обичаји, који су веома слични код оба народа, на пример: отмица девојке, уношење и палење бадњака, гатања, мотиви на везовима и надгробним споменицима, друштвено и државно уређење и многи други.

Чак су код Срба били сачувани и обичаји спаљивања мртвих. Речи жупа и жупан у србском и код Индуса имају значење удружења или задруге, а у санскритском значе повезивање. Енглески писци истицали су истоветност индијских и србских друштвених јединица, општина, које су у оно време биле најдемократскији облик друштва, сачуваних у Србији до данас. Макаров је записао многа имена србских станишта, која су остала до дана данашњег: Индостан, Авганистан, Курдистан, Раџастан и јос многа друга.

Словенско-Аријске Веде – Књига Прва


Ранко Ласица је организовао групу људи да се преведе на србски језик прва књига Словенско Аријских Веда,која је сада пред вама. Они који не могу да се снађу са Scribd  плејерем, преко овог» линка могу књигу да читају преко целог екрана.

Скини књигу:
Словенско-Аријске Веде – Књига Прва

Словенско-Аријске Веде – Књига Прва

Драган Симовић: Бог Срб, Пра Отац Срба


Аутор: Драган Симовић, песник и књижевник

Један есотеријски поглед на СРБство,
илити: Овако беседи Ананда Ор Србинда,
потомак Белих Срба подно Светих Хималаја».

По једном древном тајинственом ведском учењу, што је записано у Књизи кедровој, која је створена у Девичанско доба Стриборије, Срби су звездана стриборјанска, хиперборејска раса, која се појавила пре седамдесет и седам векова, на Белом Пупку Звездане Стриборије, а то је данас северозападни Сибир, илити по древном, Срберија. Они су били творци и чувари Веда, тајинствених Знања звездане расе; а звездана раса се изравно спустила Одозго, кроз Пурпурни Пролаз Звезде Разјаснице.

Срби се испрва нису тако звали. Њихово праисконо име бејаше ВДЖЊи. Што у преводу значи, они који вде, односно умеју, жњти, живети! Дакле, Пра Срби су знали и умели да живе, имали су још на самом почетку развијену и заокружену уметност посвећеног живљења!

Њихов Бог, који се зваше СрРб, био је истовремено и њихов Пра Предак!

Много доцније, Звездана Знања које су донели Срби прозваше се по њима Веде или Вједе, будући да ни један народ, у њиховом окружењу, није могао да изговара пра србске речи без убацивања самогласника. Језик Пра Срба био је саздан од звучних сугласника, а сугласници у изговору Пра Срба имали су вредност самогласника. У том древном језику, пра језику, бивало је и петогласних речи без иједног самогласника.
Таквих речи је сачувано и до дана дањег у србском језику. Речи сврдл, вртњ, врт, смрт, шкрт, пртњ, жртв, жрвњ, ждрл и сличне, не може, сем Срба, нико други да изговора.

Светлосни запис Срба носи чудесну звездану енергију, тајинствено божанско дејство, а тако силна стваралачка звездана енергија захтева духовну строгост и озбиљност, духовну и ратничку изузетну одговорност!

И шта се догађало кроз векове и светове са Србима?

Сви ини народи у окружењу Срба, будући да нису имали тај светлосни запис, што значи, да нису морали строго да се придржавају СрРбовог Записа, живели су распусно, распојасано, препуштени чулним уживањима.
Чари и сласти овога света, повукле су оне слабије Србе да се и сами препусте чулном уживању, да напусте СрРбов Закон, угледајући се тако на иноплеменике, на ине чулне народе. И тај се поступак, одрицања и напуштања Србства, одвијао кроз многе векове, до дана дањег. Корен србомржње, а то ћеш видети кад зађеш у Вечну Потку Србства, има у основи самосрбомржњу!

Ето, сада ти је јасно откуда у савремених Срба тако изражена самомржња, болесна мржња према Србству!
Све оно што не може да издржи ту чудесну звездану енергију, а што је у светлосном запису, илити у генетском коду Пра Србства, то се испрва буни, а потом и бори против својега прасрбског бића. Сада, пошто знаш, не смеш више да судиш о оним Србима који напуштају Србство. Напросто, то бреме је претешко за њихова плећа! Њихово унутарње биће не може да се носи с таквим енергијама!

Тога нема у других народа, зато што други народи и немају тај светлосни запис, тај божански код!
Лако је свим другим народима да буду то што јесу, зато што они немају тај строги звезданих запис у својим генима. Немају ту одговорност, немају Вертикалу!

Бити Србин, значи, бити три пута одговорнији од свакога другог!
Али, такав је Пут Срба Посвећеног!

Велимир Абрамовић: Тесла и Веде


Извор: Ведска Академија Србије
Интервју: Велимир Абрамовић

Преузми текст:
Тесла и Веде

П: Тесла каже: „Живот је ритам који се мора спознати. Ја осећам тај ритам и препуштам му се. Он ми је врло захвалан и дао ми је сва знања која имам. Све што живи повезано је дубоким и дивним везама. …Те везе су нераскидиве.
…Имамо два ока: земаљско и духовно. …Универзум је жив у свим својим манифестацијама. …“ Тесла се овде обраћа персоналном Богу, када каже „Он“ и „препуштам му се“. Можете ли нам рећи нешто више о томе?

Велимир Аврамовић: Да. Тесла сматра да у Космосу постоји једно језгро одакле је добијао своје идеје, одакле свако добија идеје. Значи, језгро које када покуша да објасни терминима обичног језика, материјалним терминима, он назива извором светлости. Значи, оно је светлост, суштина светлости. У духовној терминологији Тесла каже да је то језгро самилост и лепота. У свом схватању да је васиона жива, он изводи последицу свог духовног оживљавања исходишта свих његових идеја и такође поставља теорију да је човек аутомат космичких сила, тј. да постоје космолошки разлози за стваралаштво и да један јединствени космички закон влада целокупном Васионом па и човековим телом и умом.

Лично је учинио много радећи на себи у раној младости, негде од своје шесте, седме године када је постао свестан да прима идеје које не примају и сви други људи из његове околине, породица, пријатељи итд. То је трајало до његове 17 и 18 године и завршило се драматично са тешком болешћу кроз коју је израстао у духовно биће вишег реда. Почео је након тога потпуно другачије да размишља. У овај век је дошао управо са тим космичким језгром и зато је инсистирао на речи „проналазак“ или „откриће“ (invention), а не изум. Он није вадио идеје из ума већ је само откривао оно што је природа већ створила, оно што је Бог, Врховно Божанство за које каже:

„Ја верујем у једног Бога који није описан у религијама.“

Дакле, Врховно Божанство, Творац, ствара бесконачност која има своје еманентне, унутрашње Космичке законе који раде по одређеној шеми. Као научник, Тесла је био тај који је проналазио те законе. Није их вадио из ума, јер је ум универзалан и нема разлике између људског ума, ума научника и ума саме природе. Све то потиче из Божијег ума. Тесла то прво открива себи а онда свима другима. Сматрао је да наука представља само каналисање врховних принципа, поистовећење ума и стварности, и прилагођавање тог открића колоквијалном језику, обичном људском језику за који важе конвенције. Значи, ако кажемо да је нешто атом или молекул или електрицитет, ми смо се договорили да те речи то значе. На основу тог договора научник то објашњава језиком математике.

ВА: Вивекананда је био код Тесле у лабараторији где му је Тесла материјализовао неколико фигурица од којих је једна била фигурица Кришне. Вивекананда је био члан мисије Рама - Кришне која је требала да споји источну и западну цивилизацију, да пренесе мудрост истока која усклађује појединца и друштво, друштво и планету, планету и њено галактичко, космичко окружење и оплемени људе Запада. Вивекананду је код Тесле запањило то што је Тесла дошао до највиших сазнања и да је помоћу електромагнетних поља манипулисао енергетским облицима вишега реда - астралним нивоом.

Укратко речено, његово главно становиште јесте да је васиона жива, да постоји свест и да је човек тај који мора да освести материју. То је у ствари главна улога човека на земљи – да схвати најдубљу везу између тзв. живе и тзв. неживе материје – и да прикаже то јединство.

Према томе, и наука и религија и уметност и сви други видови људског мишљења, филозофија, делатности, чак иду према разотуђењу чула од саме универзалне стварности. Наука не би требало да се бави експериментима у смислу да постави значење људских потреба и људског прилагођавања природе себи, тј. човечанству, изнад законитости која је природна. Зато Тесла говори о језгру с којим увек морамо бити повезани, јер из њега проистичу принципи који у науци значе етику. На тај начин особа добија један унутрашњи регулатив да начини открића која се више користе у сврхе добра него у сврхе зла. То је оно што је карактеристично код Тесле – покушај уношења етике у научна истраживања. намеравао је да открије метафизику света апарата електронско-технолошког доба у коме живимо, кога је он започео својим патентима (1898. патент телеаутоматске контроле; 1899. откриће у Колорадо Спрингсу). радећи са екстра ниским фреквенцијама, тзв. бочне модулације, открио је да електромагнетна поља показују интелигентна својства, тј. да постоји веза између светлости и ума на чистом физичком плану. У то је укључена и промена временских координата. Локална временска координата у ствари представља однос хомогених електромагнетних поља. Ако, дакле, променимо локалну временску координату, постоји могућност астралног путовања.

По мом мишљену, Тесла је све ово остварио још у прошлом веку а касније је све то усавршавао.

П: Тесла је рекао да наука није могућа без духовности. У чему се огледа трансцендентална димензија Теслиних научних погледа и зашто је Тесла рекао: „Верујем да ће моја открића људима учинити живот лакшим и сношљивијим и усмерити их на духовност и моралност?“

ВА: Да. Изразито је инсистирао на томе да постоји јединство духа и материје, тј. да материја проистиче из духовне сфере заједно са свим проналасцима и комплетном људском науком. Тесла зато и каже: „Својим проналасцима учинићу да живот људи буде лакши.“ То је управо прилагођавање човековог ума и чула, његовог искуства и његовог свакодневног живота, космичкој парадигми, свету принципа или узора коме сваки човек мора да се повинује да би био слободан. Можда то изгледа противречно али у ствари није. јако леп пример је гравитација. Гравитацију не осећамо све до тренутка када начинимо неки антигравитациони акт, као на пример подизање руке. До тог тренутка немамо осећај њеног дејства.

По мом мишљењу, Теслини проналасци у вези обртног магнетног поља носе у себи три вида трансценденције. Прво, то је веза између микро и макро света. Почев од атома, Сунчевог система, Галаксије, па до група Галаксија, постоји низ концентричних обртних магнетних поља који на известан начин чине концентричне магнетне сфере које дају илузију кретања. Тесла је сматрао да кретање није нешто реално, као што је говорио антички филозоф Мелис који је први рекао да перцепцја кретања не значи да кретање стварно постоји. Уколико имамо јединствени космички физички континуум, једну реалну бесконачност која је свуда истоврсног састава и свуда је изотропна тј. истих особина и ако време као нешто нематеријално заменимо за силу, добијамо принцип који може да гаси и активира тачке бесконачног бића. На тај начин, без класичног појма интензитета и енергије, ствара се утисак перцепције кретања без претпоставке да је кретање нешто реално.

Дакле, прва трансценденција његових проналазака односи се на укидање реалности кретања, и то баш због тих концентричних магнетних ротационих поља. Ево зашто. Знате за тзв. оглед „с јајетом“. Када укључите ротационо магнетно поље, јаје полако почиње да се врти. Усправља се и врти се бржа и брже. Оно повећава силу вртења. Међутим, то се дешава, не додавањем магнетне силе, већ „променом“ геометрије магнетног поља. Ту лежи суштина трансценденције која објашњава да перцепцију кретања ствара гашење и паљење истоврсних тачака бића, а не кретање тела кроз простор.

Теслини ставови се много више поклапају с Ведским учењима. Ведска математика има једно потпуно другачије тумачење бројева, посебно бесколичинског броја нуле и бесконачности. Она инсистира на циклусима што представља велики значај у таласној механици. Код Теслиних калемова, примара и секундара поређаних у облику концентричних поља, јавља се моменат временске координације на локалном нивоу. Ако постигнете одређену временску координацију, која је карактеристична за биће у датом моменту садашњости, видећете стварање материје или оно што виде јогији с Истока. Њима мозак служи као електромагнетска машина. Тесла је покушао да мозак и његове могућности изрази једним конвенционалним, математичким и научним језиком и учини да то буде доступно свима. На тај начин би живот постао много лакши.

П: Споменули сте јогије. Познато је да је Тесла парктиковао јогу, поготово у другој половини живота. Позанто је да је живео у целибату, био вегетаријанац . . . Имао је контакт с Бхагавад-гитом и другим ведским списима. Веровао је у реинкарнацију. Да ли уопште познајемо Теслу?

ВА: Врло слабо. Мислим да западни свет никада није упознао Теслу иако је живео у центру највеће буке западне цивилизације, у Њу Јорку. Био је потпуно одвојен од људи и с њима је комуницирао само када је желео. Што се тиче религије, сматрао је да ће најпогоднија форма будућности бити уједињење будизма и хришћанства. За широку народну масу је препоручивао „самоиницијацију“ тј. да човек пре свега развије све своје способности па тек онда добије учитеља на вишем плану. Сматрао је да човек мора да пронађе другог човека коме ће предати знање. Знање по себи, предавања на универзитетима, писање научних чланака и сл. не доприноси развоју науке, јер људи не разумеју о чему се ту ради. Углавном је о својим радовима говорио преко медијума као што су биле новине.

П: Познато је да је Тесла познавао Вивекананду и да је веровао у Кришну?

ВА: Вивекананда је био код Тесле у лабараторији где му је Тесла материјализовао неколико фигурица од којих је једна била фигурица Кришне. Вивекананда је био члан мисије Рама – Кришне која је требала да споји источну и западну цивилизацију, да пренесе мудрост истока која усклађује појединца и друштво, друштво и планету, планету и њено галактичко, космичко окружење и оплемени људе Запада. Вивекананду је код Тесле запањило то што је Тесла дошао до највиших сазнања и да је помоћу електромагнетних поља манипулисао енергетским облицима вишега реда – астралним нивоом.

Западна наука сматра Теслу својим чланом. Али то је погрешно. У свим Теслиним апаратима постоји оно што би Хришћани рекли „свети дух“, тј. нематеријални принцип с којим се сродила Теслина душа као проналазача. Тесла каже да је знање примао од „космичког језгра“ и да је путем визуализације и конкретног рада на моделу склапао апарате. Дакле, чисто психичко знање је уобличавао у конкретан апарат. У том смислу није био западњак.

П: Тесла се користио неким санскритским терминима као на пример акаш, што значи простор или етар. Можете нам рећи нешто о томе?

ВА: Тесла је имао сопствену теорију етра по којој се сва материја раствара у етру и из етра се по одређеном принципу структуира. Ти принципи су били принципи временске координације делова етра. Делови неког материјалног система су симултани и делују издвојено у односу на простор. Материја и простор имају заједничку градивну јединицу, етар. Тај етарски дијаметар без одређеног правце сферно исеца делове континуума. Када се на основу тога начини систем каскадних поља примара и секундара добијамо сферу у сфери, сферу у сфери итд. са само три сфере добијате модел Космоса с којм је Тесла радио и на основу кога је вршио своје експерименте. Посебно је радио с енергетским сноповима етарског карактера, тзв. пројектори честица, који јако личе на брахмастру или Брахмино оружје које се спомиње у ведској литератури.

%d bloggers like this: