Светозар Радишић о тајним друштвима, о новом светском поретку, о ситуацији у свету, ситуацији у Србији…


Издвајам 2 гостовања пуковника у пензији др Светозара Радишића, код талентованог Теше Тешановића на „Балкан Инфо„. Да се подсетимо, др Светозар Радишић је пуковник у пензији, доктор наука из области теорије ратовања, стручњак и експерт за војне стратегије и доктрине, посебно за неоружане облике агресије.

Радишићев сајт:
http://www.svetozarradisic.com/

Интервју: Светозар Радишић – Тајна друштва припремају сукобе и трећи светски рат! (26.06.2016.)

Линк ка видео прилогу на YouTube
Видео прилог можете скинути преко овог сајта.

др Светозар Радишић:

„Ако буде историчара који мисле својом главом, самосталних људи, који нису системци, можда ће се сазнати све од 1989. год., успостављању новог светског поретка, разбијања СФРЈ по договору из 1948. године, где је одлучено како да се разбију СССР, ЧССР и СФРЈ (све по директиви 20/1, која је усвојена 18.08.1948 год.). Када то све се сложи на једном месту, онда ће се знати и шта се догађа са азилантима. Значи, ова прича са азилантима је очигледно припрема за коначни сукоб, за ширење запада према истоку, за напад на Русију, и коначно, ако не дај боже, а мислим да се то неће ни догодити, ако победе Русију, и коначни напад и на Кину.

Али, будући да колико ја познајем ситуацију, колико познајем и Русију и Кину, мислим да запад нема никакве шансе!“

Интервју: Светозар Радишић – Ватикан је светски центар сатанизма и обожавања ђавола! (02.12.2016.)

Линк ка видео прилогу на YouTube
Видео прилог можете скинути преко овог сајта.

О штетном зрачењу за које људи појма немају да је штетно, јер им се не прича да је штетно, већ напротив, да је „у корисне сврхе“, а зна се у стручним круговима да је штетно…

Светозар Радишић (57:23 – 57:53):

Коронарографија», је 3000 пута, по неким научницима које сам ја слушао по неким научним скуповима, рецимо у Луковској бањи сам на једном скупу чуо ту информацију, да је коронарографија 3000 пута опаснија од рендгенског зрачења, за које нам кажу да само 2 пута годишње треба да идемо, не смемо више од 2 пута. Значи, од овога (рендгенског зрачења) те штите, а овамо кажу (за коронарографију) да је то најбоља метода за увид у стање срца.“

О Ватикану…

Теша Тешановић (01:17:32 – 01:17:43):

„Пошто тренутно постоје двоје папа у католичкој цркви (бели и црни папа), и самим тиме зато што је садашњи папа језуита, сам он признаје ауторитет папе изнад папе, тј. црног папе такозваног вође језуита?“

Светозар Радишић:

„Он нема шта да признаје. Значи, он нема шта да признаје, то је регулисаон однос од почетка. Дакле, он зна ко му је претпостављен, он ништа ниј ни признавао, нити ће признати. Кад неко познаје тај свет, онда он зна ко је ту претпостављен. И да рецимо Адолфо Николас (црни папа) има 6 генерала. И… како су они организовани и нашта све утичу. Они утичу на наш живот, утичу на живот Планете, на све организације. Највеће организације на Планети су под њиховом контролом.“

Теша Тешановић:

„Толико је моћан црни папа?“

Светозар Радишић:

„Па значи… зна се тачно ко влада овом Планетом. Он је (црни папа) председник, што би рекли, он председава са тим. Он се налази само 200 метара даље од трга Светог Петра (у Риму).

Теша Тешановић:

„На 200 метара од правог папе?“

Светозар Радишић:

„Тако је…“

Крунослав Драгановић је „пацовским каналима“ спасао Павелића и хиљаде усташа, а умро је у „комунистичкој“ СФРЈ као „угледни грађанин“, не као ратни злочинац, у затвору! Кад „комуниста“ Тито части, он части!!


Извор: Васељенска ТВ

Прича о човеку који је спасао Павелића и хиљаде усташких злочинаца, а умро је у Сарајеву као угледан грађанин

Ратко Дмитровић (Фото: www.bigradiobl.com)

Ратко Дмитровић (Фото: http://www.bigradiobl.com)

Трст је деловао мирно и готово поспано тог поподнева, десетог септембра 1967. године. Нико у граду, па ни они којима је то био посао, није наслућивао да ће се тог дана догодити нешто што ће заталасати европску и америчку јавност, политичке и обавештајне структуре посебно.

На узвишење изнад града, место где је давно подигнута Тврђава Сан Ђусто, а поред ње саграђен истоимени хотел, лагано се пењао црни „мерцедес“, југословенске регистрације, са двојицом путника. Паркирали су испред хотела, ушли унутра и у ресторану, смештеном близу рецепције, наручили две кафе. Десетак минута касније на рецепцији се појавио човек са великим кофером и једном кожном торбом.

Регулисао је формалности на рецепцији и пришао оној двојици који су се у међувремену подигли да га дочекају. „Па, господине Златко, ја сам спреман“, казао је човек са кофером. „Професоре, и ми смо спремни“, одговорио је средњовечни мушкарац и показао руком према вратима.Границу су прешли код Козине и тек када се у ретровизору изгубио гранични прелаз, Златко је одахнуо.

Вишегодишњи оперативни посао изузетне осетљивости био је окончан. Аутомобил се кретао према Београду. Сутрадан је светска јавност била у некој врсти шока, агенције су јављале да се југословенским властима предао један од најпознатијих људи са списка ратних злочинаца нове Југославије; професор, доктор, монсињор, Крунослав Драгановић. Ватикан упадљиво ћути, америчка обавештајна служба повлачи тројицу својих кључних људи са Балкана и једног из Италије, на хитне консултације у немачку централу. Хрватска усташка емиграција је констернирана и у општој пометњи. Нико нема одговор на бројна питања. Како; зашто; шта то може да значи; шта ће Драгановић да каже; да ли се предао или су га Титови обавештајци киднаповали?

Више од маште

То је, уосталом, Драгановић? Један од одговора могао би да гласи – човек са животном биографијом изнад маште најбољих филмских сценариста. Рођен 1903. године у Брчком, потиче из села Матићи код Орашја, Драгановић се још као дечак опредељује за позив свећеника. Школовао се у Травнику, Сарајеву и Бечу. У Сарајеву је завршио филозофију и теологију, у том граду је заређен за свештено лице Католичке цркве и одатле га надбискуп Иван Шарић шаље у Рим, на постдипломске студије, где докторира 1935. године.

У сутон Другог светског рата, 1940. године, Драгановић добија позив да предаје на загребачком Католичком богословном факултету. Следеће две године Драгановићевог живота недовољно су истражене, у архивама стоји само да их је провео у Загребу, али оно што ће уследити искључује могућност да је млади Драгановић био тек обични предавач на Богословији. Мање је познато да је после слома Југословенске војске и формирања Независне Државе Хрватске, нова усташка власт (без одобрења Алојзија Степинца то се није могло) послала у Београд младог Крунослава Драгановића да окупља и организује Хрвате, официре Краљевске војске, и пребацује их у Загреб.

Тај посао Драгановић је обавио успешно, као и многе друге којих ће се прихватати тада и касније, па га 1943. године Главни стан Независне Државе Хрватске шаље на место саветника у представништво НДХ у Ватикану. Касније ће се испоставити да је он тамо био апсолутно централна фигура. Саветник најмање.

У усташким архивама остало је записано да је Драгановић у Ватикан упућен по препоруци Степинца, врха Католичке цркве, што је неким савременим тумачима тог дела хрватске историје било довољно да закључе да је Степинац већ тада био свестан да ће Хитлер изгубити рат, са њим и Павелић, да НДХ нема перспективу у времену које долази, па се ваља припремати за ново време и нове околности, спасавати што се спасти може. Та теорија каже да је Драгановић добио упутства да за време боравка у Италији успостави контакт са „другом страном“, пре свега Енглезима, и позиционира се као њихов човек.

За време које ће доћи. Ова прича, у проширеном оквиру, каже да је иза овог плана стајала једна група усташких генерала, подржана од Павелићевих министара Лорковића и Вокића, свесних да је рат изгубљен. Они су, преко Степинца и утицајних католичких кругова у Европи, тражили могућност поузданог контакта са савезницима, а Драгановић им се учинио веома погодним за ту врсту посла. Лорковић и Вокић били су за сарадњу са Енглезима, прелазак НДХ на страну савезника и отпочињање борбе против Немаца, што је Павелић одбацио као опаку антихрватску заверу, затворио обојицу и побио их пред сам крај рата.

По ономе што је уследило у тим месецима по окончању Другог светског рата, могло би се закључити да је Драгановић у Ватикану заиста вредно радио, готово даноноћно, на неколико разбоја. Контакт са Енглезима је успоставио, делимично радио и за њих, помало и за Американце, а највише за Хрвате. Разбијена усташка војска бежи из Хрватске, доживљава потпуни слом код Блајбурга, а кључни људи НДХ, војно и политичко крило, чине све да се докопају савезника.

Веровали су да ће представници „демократског света“ имати разумевања за њихова убеђења, циљеве и методе. Неки доспевају до Енглеза, али их ови испоручују Титовим генералима и пуковницима који су тих дана завршних операција боравили у Словенији. Анте Павелић успева да се докопа Аустрије и Италије, успоставља везу са Крунославом Драгановићем, и ту почиње најзанимљивији и најдраматичнији део животне приче монсињора родом из Матића код Орашја. Крунослав Драгановић организује мрежу за спасавање усташких ратних злочинаца, активира делове Католичке цркве у Аустрији и Италији, све уз апсолутну логистичку и материјалну помоћ великодостојника Ватикана, блиских папи. Операција се води из Завода Светог Јеронима, смештеног у Риму, на адреси: Виа Томацелли 132. То је место где су усташки емигранти имали седиште пре Другог светског рата, где су припремали све акције против Краљевине Југославије, укључујући атентат на краља Александра.

Велика игра никад разјашњена

У великој игри обавештајних структура више држава, игри која никада неће бити разјашњена до краја, промењена је већ донета одлука Американаца и Британаца да Павелића ухапсе и изруче Југославији. Операција са тим циљем је заустављена уз оцену да се Павелић налази под заштитом Ватикана, смештен је у један самостан Католичке цркве, и да би његовим хапшењем и изручењем Београду, Ватикану био нанет велики ударац. То Крунославу Драгановићу потпуно отвора могућност да крене са операцијом касније названом „Пацовски канали“, у ствари спасавањем усташких и делом нацистичких ратних злочинаца, њиховим пребацивањем у Јужну Америку.

Драгановић у касну јесен 1947. године убацује у Ђенови Анту Павелића на италијански путнички брод „Сестриере“, са документима на име Пабло Араниос, рођен у Мађарској, по занимању инжењер, са пасошем Међународног црвеног крста. На тај и сличне начине Драгановић је у Јужну Америку, према изворима западних обавештајних служби, успео да пребаци више од двадесет хиљада усташких и немачких ратних злочинаца. Међу њима и Клауса Барбија, „крвника из Лиона“, који је у Јужну Америку доспео као Клаус Алтман.

Било је лето 1983. године. Врео јунски дан притискао је Сарајево. На Барама, централном градском гробљу, неколико људи испраћало је на вечни починак човека чији ће живот тек касније, кад темељи Југославије почну да пуцају и растачу се, доћи у жижу интересовања историчара, новинара, публициста. Обред је трајао кратко; без говора, са неколико молитви тројице окупљених фратара и ћутањем исто толико људи у тамним оделима. Када су радници погребног предузећа завршили свој посао на заглавље гроба пободен је крст на којем је писало: Крунослав Драгановић 1903-1983.

Од тада је прошло тридесет година, а она питања, рођена у дану Драгановићевог појављивања у Београду, 1967. године, и даље траже одговор. Какав је то пакт направио Крунослав Драгановић – лични пријатељ и спасилац Анте Павелића, ратни злочинац чије је изручење Југославија од Италије тражила још 1947. године – са комунистичким режимом у Београду? Шта им је дао тако крупно да би заузврат добио слободан живот у Сарајеву (месту студирања), спокојну старост и часну смрт? Или је Београд на тај начин нешто враћао Ватикану? Одговор се и данас налази у Београду. У једној од архива и у главама неколико стараца који, плашим се, никада неће проговорити.

*****************

Друже Тито, ја као твој верни пионир ништа не разумем. Лепо си нас учио „братству и јединству“, ту сам лекцију научио, па чим ми Срби почнемо „да кукамо“ о Јасеновцу, да се не би увредила наша „браћа“ Хрвати (а, добро, и ти си Хрват, ваљда, тако кажу…), ја одмах попут србских анационалних комуниста, почнем да причам „да су и четници чинили злочине према Хрватима!!“. Додуше, не у толико огромном броју као што су хрвати таманили Србе, и не организовано, по државотворном плану, али „братски“ је да се спомену и четници, клање је клање, зар не? Али, кад већ „частиш“ хрватско-усташке злочинце „мирним животом“ у СФРЈ, зашто то исто чашћавање ниси применио и код неког „доказаног четничког злочинца“ који је побего из Југе?

Ред је, ако ћемо о „братству и јединству“, јер анационални србски комунисти којима је нација „човечанство“, а срби им онда дођу „национална мањина“, могли би да се увреде, па да помисле да ниси доследно следио пут који си зацртао, пут „братства и јединства“?

Уместо да будеш веран „братству и јединству“, ти још више провоцираш анационалне србске комунисте, па доказаног нацисту и злочинца над Србима са Козаре, Курта Валдхајма, частиш и награђујеш 1977. највећим југословенским ордењем?!!

Ах да.. „четници су наши главни и примарни непријатељи“, док су усташе и нацисти секундарни.

Е… Србски анацинални комунисти, знамо ми Срби да је за вас тзв. „Србе“, национална свестнижи облик друштвене свести„, али ради интелектуалне части и морала, зашто не дате прави суд о Титу, неки ваш писани траг? Ајде да разумемо да је овај Драгановић „ситан“ злочинац, али ако неко награђује „угледног“ и „уваженог“ нацистичког злочинца над Србима са Козаре, Курта Валдхајма, највећим државним ордењем „наше вооољљееене Југосалвије“, а претходно га тај исти „вољени Тито“ проглашава ратним злочинцем у име свих нас, па ваљда је и он; Тито – злочинац?

Слика је преузета из књиге Пере Симића: "Тито феномен 20 века". Ову драгоцену књигу са правом истином о Титу, са мноштво факсимила докумената можете наручити путем мејла Пере Симића: perosimic46@gmail.com

Слика је преузета из књиге Пере Симића: „Тито феномен 20 века„. Ову драгоцену књигу са правом истином о Титу, са мноштво факсимила докумената можете наручити путем мејла Пере Симића: perosimic46@gmail.com

Зар вам је идеја комунизма и југословенства толико обузела емоције и ослабила морал, етику, интелектуално поштење и част, па немате снаге да се суочите са истином и поред толико чињеница?

Ако је тако, дођите у мој Бор, у оближну Брестовачку бању са прегрш извора лековите воде. Имамо овде воду за живце, за очи, па можда прогледате, можда вам се отворе очи за истину, а уз пут можете да посетите и конак Кнеза Милоша, па летњи дворац Краља Александра, да се мало одморите, разонодите и освестите, па се тако спремите за суочење са истином?

Аууу… извињавам, ја заборавио да ви мрзите краљеви, цареви и кнезови. Добро, онда само умивајте очи сас воду за очи, и пијте воду за живци… то је то, тотална терпија…!

Добро, што се тиче србских комуниста, мора се рећи да нису сви анационални и анти-србски настројени, али то је веома ретка појава код Срба који су задојени комунизмом, толико мала, да такве комунисте можемо на прсте једне руке набројати, у односу на бројни национални корпус. Не обраћам се њима. Њих је Тито на време „почистио“ да би верно служећи коминтерни и Стаљину, био доведен на власт једне Коминтернине анти-Србске НВО која се звала КПЈ (Комунистичка Партија Југославије) и која је зацртала на свом IV конгресу 1928. године у Дрезрдену, да се Краљевина Југославија треба разбити у 8 независних држава, јер је србски народ хегемонистички и реметилачки фактор, непријатељ осталим балканским „народима и народностима“!

Књига Пере Симића: „Тито феномен 20 века“ (четврто, најновије издање) Књигу можете наручити и преко мејла истраживача и публицисте, Пере Симића: perosimic46@gmail.com

Tito-Pero Simic

Ускоро ћу затворити блог за писање на дуже стазе, али ћу за неки дан да напишем један текст, јер и поред великог премора радом на блогу, компјутеру, нешто ме гони да пре те паузе „намирим душу“, да се одужим нашим србским прецима који су пролили крв за Србију и Србство, за Србску Нацију, за Србски Род, за Отаџбину Србију! За Србе!
А уједно, то је била и борба за то „човечанство„, јер величанствена победа Срба у I светском рату била је уједно и борба за човечанство; – симултано, и практично и симболично!! Многи су се овајдили на тој милионској србској крви, и „пријатељи-савезници“ и непријатељи, и наша „браћа“, цела Еврпа!

Само не и Срби!!!
Само не и Срби!!!
Само не и Срби!!!

Али, то не виде србски анационални комунисти, а умеју да ти кажу, кад неки србин покрене неке комунистичке злочине и неправде Титовог режима и комуниста према Србима и Србији у СФРЈ, и II светском рату, онако пежоративно и прекорно: „Ти си националиста!!“ У, преводу: „човек ниже свести“, јер баштини националну идеју, не и идеју „човечанства“, апстрактност, апстракцију. А када се други народи диче и поносе својим националним идентитетом, анациоални срби комунисти њих виде као „продуженом руком човечанства“, јер представљају „другост“, јер нису Срби, тзв. „њихов народ“ са „нижом друштвеном свешћу“.

Будући да је Југославија потрошена србском крвљу на паганистичком колцу југословенства, остало им је „човечанство“, сад једина „нација“ коју имају Срби анационални комунисти, и са којом се идентификују -90%, то је само њихова специјалност. Ту „аномалију“ од многобројних народа имају у својој нацији само Срби, јер кад су „савезници“ 1944. – 1945. бомбардовали само градове у Србији, Словенци и Хвати у својим редовима имали су комунисте који су одбили да се бомбардују и градови у НДХ и Словенији ради „истеривања немаца“, јер им је на првом месту била нација, па онда комунизам, југословенство! То можете прочитати у овом и овом чланку, у депешама где се види да су Хрватски комуниста Бакарић, као и Тито, и Словеначки Кардељ, одбили да се одобри бомбардовање градова у НДХ (Загреб) и Словенији (Љубљана), али не и за Србију антисрбски комуниста Коча Поповић, који је одређивао циљеве за бомбардовање градова У Србији. Јер, требало је „преваспитати“ Србе у Србији који нису прихватили комунизам, и комунисте, требало их је казнити, „променити им свест“ и „припремити терен“ за освајање власти након „наше-победе“, уз „малу“ помоћ 414.000 војника Стаљинове Црвене Армије.

Пре тог мог будућег текста, погледајте у слици и речи из Симићеве књиге документоване матерјале о сарадњи Тита и КПЈ са нацистима 1943!! ( странице су усликане преко мобилног, јер немам скенер, али све је читљиво)

Слика-1Слика-2Слика-3Слика-4Слика-5Слика-7Слика-6

Да је све ово тачно, потврдио је и један комуниста, Бранко Китановић, редак пример интелектуалног поштења и части код србских комуниста, рекао је:

„Потписам је, и то је грешка била.“

Тај дијалог можете видети у изузетно толерантној полемици између Шешеља и тројице комуниста. По мени, ова полемика се догодила у периоду одмах иза НАТО бомбардовања 1999. па до периода пред изборе 2000. године. У овој полемици се види да се изузетно толерантном полемиком могу „сукобити“ потпуно различита гледишта и погледи на свет, није било ни једне увреде, ружне речи, или псовки „зараћених страна“, попут данашљих пит-бул полемика на нож, где се противници готово „кољу“ и „уједају“ речима.

Шешељ против комуниста

Линк ка видео прилогу на YouTube
Видео прилог можете скинути преко овог сајта.

Шешељ говори о II св. рату на тлу СФРЈ: (02:05:13 – ):

Један једини званични пакт, на врху, између зараћених страна у II светском рату, био је између Тита и Хитлера! Јел то истина! На мартовским преговорима (1943. год.) потписали су у име Тита: Коча Поповић, Милован Ђилас и Владимир Велебит!“

Комунистички Генерал ЈНА Мирковић упада Шешељу у реч и говори:

„Није, није потписан, ништа.“

Шешељ:

„Потписан!“

Генерал Микрковић поново упада Шешељу у реч и понавља:

„Није.“

Шешељ:

Ма потисан! Дедијер је објавио документ!“

Бранко Китановић – комуниста:

Потписан је, и то је грешка била.“

Шешељ:

„Ево, зна господин Китановић, он је историчар.“

Није то била „грешка“ Тита и ужег круга КПЈ, али добро, Бранко Китановић је као комуниста ипак смогао снаге да потврди истину, истина благо, не правим речима, али разуме се, није ни њему лако, јер сви ми који смо живели у СФРЈ били под дејством стравичне лажне пропаганде, били смо под пресијом тоталитарног измишљеног мита, веровали смо у њега, у мит да су комунисти „апсолутно добро“, а четници „апсолутно зло“, нема средине, а то још детаљније говри овај видео прилог којег сам поставио на свом Ју Тјуб профилу, биће још речи о њему ма мом блогу.

Наравно, као што каже и Перо Симић, обични комунисти нижег ранга, као и многи партизани обични борци, нису ни слутили какву прљаву игру играју Тито и његов најповерљивији узак круг сарадника, да су спремни на све, чак и да сарађују са нацистима и фашистима у борби против западних савезника и четника, да би дошли на власт, јер се Тито плашио да ако се савезници искрцају на Јадран, можда би Дража Михаиловић могао да буде „фаворит број 1“ за власт.

Драган Симовић: О србској неосвешћености


Аутор: Драган Симовић, песник и књижевник

dragan simovic portret-3

Лирски записи

Срби су одувек имали многе непријатеље, али, у последњих дванаест векова, најужаснији и најгрознији, најпотуљенији и најлукавији србски непријатељ, илити отац свих србомрзитеља и србомрзаца, јесте Ватикан, јесте јудео-кршћанство.
Сви јудео-кршћани, сви ватиканци, сви католици носе у генима, у крви, праискону мржњу према свему србском.
Напросто, јудео-кршћанин, ватиканац, католик, језуита не може никада бити пријатељ Србинов.
Он може само подмукло, потуљено и лукаво да глуми Србиновог пријатеља, да би Србина заварао, слудио и омађијао, те да би га, тако слуђеног и омађијаног, у даном тренутку, изненада и мучки, с леђа убио.
Тако су Срби, у највећим мукама, умирали од усташког маља и србосека.

Срби су, најчешће, били жртве својих опсена, своје неосвешћености, својега незнања, своје православне наивности.
(Заиста, хришћанско православље је, од некада ратничких Срба, створило не-ратничке Србе, Србе који су стадо за кланицу.)
Били су жртве, зато што су у јудео-кршћанину, у католику-ватиканцу, желели да виде човека.
Али, јудео-кршћанин не би био јудео-кршћанин када би у њему било човека!
И данас, већина Срба, наивно и неосвешћено, попут својих предака, тражи међу јудео-кршћанима пријатеље.
А не знају, мученици, да ће им ти исти јудео-кршћани – који сада глуме пријатељство – у даном тренутку, изненада и мучки, забити нож у леђа, онако како су то и њихови вероломни преци вазда чинили.

Драган Симовић: Све је већ виђено!


Аутор: Драган Симовић, песник и књижевник

dragan simovic portret-3

Лирски записи

Није Америка измислила наранџасте, плишане и ине меке револуције, но првобитни јудео-хришћани.

Са јудео-хришћанством је отпочело поробљавање аријевских илити ведских Европљана.

Скривени црни жреци, које зовемо владарима из сенке, употребили су древна учења ВедСрба о Богочовеку, о божанском пореклу човека, да би од тога створили тобожњу нову религију коју су назвали јудео-хришћанством; а та тобожња нова религија уопште и није никаква религија, већ освајачка и злочиначка идеологија.

Ведсрбско ПравоСлавље нема никакве везе, нема никаквих духовних додирних тачака, са идеологијом јудео-хришћанства.

Оно што данас чине ватикански, бриселски и вашингтонски плаћеници, разне обавештајне службе и невладине организације, путем мирних и ненасилних револуција, то су, пре петнаест или двадесет векова, чинили и рани јудео-хришћани.

Све је већ виђено!

Драган Симовић: Наша Првобитна Вера


Аутор: Драган Симовић, песник и књижевник

dragan simovic portret-3

Лирски записи

01

Срби су кроз векове највише страдали од јудео-хришћана.
За Србе су једно те исто ислам и јудео-хришћанство.

Србима су ближи будисти и таоисти од било којег јудео-хришћанског народа.
Наравно да под Србима подразумевам и Русе, будући да су Руси само Руси Срби.
Рим и Цариград за нас су једно те исто.

За нас је једно те исто источно и западно јудео-хришћанство.
И једни и други све чињаху на нашему вековном сатирању и затирању.
Ово је почетак свих почетака, ово је почетак нашег буђења и освешћивања.
Док то не освестимо, ми не можемо напред.
Напросто, не можемо!

Оно што су нам чинили ватикански језуити, то исто (само прикривено!) чињаху и грчки калуђери.
Јудео-хришћанство јесте јудео-хришћанство, свеједно да ли је источно или западно.

02

Никада ми не бисмо запали турскога робства, да нас пре тога јудео-хришћани не преполовише,
да не затрше многа племена наша.
Турци су били само последица страшних јудео-хришћанских погрома над Србима.
Док то не освестимо, ми не можемо ни напред ни навише.
Ми никуд не можемо све док тога не будемо свесни.
А управо тога морамо бити свесни, јер нас велики послови чекају у будућности.

03

Јудео-хришћанско православље нема никакве везе са Србством.
Наше је само ведсрбско ПравоСлавље.
То је наша Вера, то је наш Пут.

Јудео-хришћанско православље јесте вера оних који већ вековима
и тисућама година раде
на нашему сатирању и затирању.
Наша Вера јесте Знање звездане расе.
Знање наших галактичких предака.
Наша Вера, то је наш ген, наш светлосни запис, наша првобитна светлост,
наше посвећеништво, наше стваралаштво.
Све што тражимо напољу, у спољноме свету,
то је већ у нама, у нашем унутарњем бићу.

Драган Симовић: ЗНАЊА НАШИХ ПРЕДАКА


Аутор: Драган Симовић, песник и књижевник

Srbski posvecenik-2
(ЛИРСКИ ЗАПИСИ)

01

Реч је биће, сушто и духовно.
Свака реч, као и свако биће сушто и духовно, има свој животни пут.
Реч рођена у једном језику, после неког времена, прелази границе тог језика, и улази у друге језике – некад са истоветним, а некад са сличним или различним смислом и значењем.

02

Многе су прасрбске речи ушле у многе, сродне и различне, ине европске језике.
У свим индо-словенским језицима, живи и данас, после толико векова, многа древна србска реч.
Одмах да разјаснимо: србске су речи улазиле у све ине језике, а нису из иних језика туђинске речи улазиле у србски језик, како су нас некада учили, они који нису ништа сушто и битно научили.

03

Основа и потка старогрчког и латинског језика јесте прасрбски језик.
Језик којим су говорили наши Древни (ВедСрби), старији је, најмање, педесет векова од старогрчког и латинског!
Из прасрбског је произишао и санскрт (није правилно рећи санскрит!), посвећени језик Аријеваца.

04

Германско-нордијска историјографска школа –
није никаква школа!
То је најобичнија ватиканско-јудеокршћанска творница кривотворења и лажи.
Нико тако лукаво, потуљено и подмукло није кривотворио светску повесницу, као германско-нормански јудеокршћански калуђери.
Сви наши европејски школарци, од средине деветнаестог века до дана-дањег, они који су се у Јевропи школовали, јесу под снажним идеолошким утицајем Ватикана.

05

Прасрбских речи има у свим европским језицима.
Без прасрбских речи, не би ни постојали многи европски језици!
Ово је истина, по ко зна колико пута проверена у Акаши, од које се плаше сви надобудни језикословци и књижевници школовани на ватиканско-германским свеучилиштима.
Истинитост порекла корена сваке речи, у многим европским језицима, води нас ка праизвору ведсрбског језика.

06

За ВедСрбе, сви ини европски народи бејаху варвари.
Стога што су ВедСрби прото-вегетаријанци.
ВедСрби су први почели да узгајају жита и ине биљке, и узимаху искључиво храну биљног порекла.
Ведсрбска Вера јесте духовно надмоћна, зато што је Мајка свих иних вера и религија.
Као што је и ведсрбски језик – Мајка свих иних индо-словенских језика.

07

Расни, ведски и аријевски Срби нису месоједи.
Они су вегетаријанци, по најдубљем свом космичком и духовном убеђењу.
Један од узрока ведсрбске пропасти, јесте и месојеђе.
Између осталог, ВедСрби се и по исхрани разликују од свих иних Срба.
Наши су Древни говорили, да само дивљи, варварски народи убијају животиње, да би, потом, јели њихово месо.
Месо убијене животиње, ма шта неки надобудни и неосвешћени мислили, јесте најобичнија стрвина, којом се трујемо.
Једући цркотину, и сами цркотина бивамо.
Звери једемо, па звери и бивамо.
Оно си што једеш, говорили су наши Преци.

Мавро Орбин: Краљевство Словена – италијански оригинал


Свим србским научним историјским истраживачима, како старијим тако и млађим, новим генерацијама, сада се пружа прилика да на једном месту имају не само оригиналну књигу Мавра Орбина: „Il regno degli Slavi (Краљевство Словена), већ и њене проводе у руском, хрватском и србском издању. Додуше, ово србско издање наших драгих званичних „историчара“ је мало „измасакрирано“, недостаје му „само“ првих 241 сатрана. Шта ће те, наши академци више воле истраживаче и популацију која „размишља“ њиховом главом, не својом, па да би их ускратили мука од силног читања „непотребног“ матерјала, лакше је откинути једну трећину књиге, јер све је базирано на „савременим научним методологијама“ када је превођена Орвинова књига.

Да вас подсетим само, да се ова књига која крије истину о пореклу Срба и Хрвата, чува у Ватиканској библиотеци са упутством да је „недоступна за Србе»„. Књига је изашла из штампе 1601 године.

Мислим да би наши стручни историјски истраживачи могли сада да се ангажују на један тимски рад да се аутентично преведе на србски језик Орбинова оригинална књига, то је обиман посао будући да се ради о италијанском језику из XVII века, који вероватно није потпуно исти са садашњим језиком којим италијани говоре. Затим, да се упореди са овим хрватским преводом, јер могуће је да су га хрвати штеловали на своју руку помоћу својих коментара, можда и нису, не прејудицирам ништа, а не знам шта би могло да се упорећује са верзијом званичних србских „истотичара“, будући да у њиховом „научном делу“ нема првих 241 страна књиге. Но добро, нек се упоређује са оним што постоји.

Стручњацима ево везе (линк) ка бесплатној отвореној библиотеци где могу скинути, читати и проучавати оригиналну Орбинову књигу на италијанском језику: „Il regno degli Slavi (Краљевство Словена): http://archive.org/

Са овог линка (везе)» можете скинути оригиналну књигу (56 мб.), са овог» можете је читати, а са овог» такође можете читати текст књиге, али на белој подлози, тако је све читкије.

Следи руски превод оригиналне књиге…

Мавро Орбини: Славянское Царство

Затим хрватски превод…

Мавро Орбини: Краљевство Славена

И на крају дајем вам на увид овај чувен и славни превод србских званичних „историчара“ који нема првих 241 страна. Фабрика „историје“ увек је код наших званичних „историчарса“ радила пуним паром, тако да се не би мучили да читамо како они тврде: „фантастичну и неразмрсиво збркану слика о „царству Словена“…“ они су „научним“ методама свога времена, напросто откинули првих 241 страна оригинала.

Скините књигу:
Мавро Орбин – Краљевство Словена (9 мб.)

Мавро Орбин
Краљевство Словена

Не могу да одолим, а да не додам ово…

Какав научни кредибилитет могу уопште да имају историчари из САНУ-а када су тако срамно избацили прве 241 стране те књиге (односно то нису ни превели), са тако ненаучним и испразним неморалним објашњењем, да је то непотребно да се чита, „јер се не може веровати Орбину“?!!

Па да ли су то онда историјски научници или манипулатори?
На основу чега онда уоште и преводе књигу, ако им је Орбин непоуздан као аутор?!

Зашто нису превели целу књигу, па да препусте закључивању садржаја јавности, како официјелно-стручно историјске, затим независних историјских научних истраживача, исто тако и заинтересованих читаоца, да сви они сами просуђују о књизи, а не да им откину првих 241 страна књиге, говорећи да је то због тога што је то штиво безвредно, неозбиљно. Има ли већег цинизма из уста званичних „историчара“ у које се не сме ни сумњати, и још их третирати истинским историјским непристрасним научним радницима?

Ради се о томе, да Ватикан током историје није успео да покупи сва могућа научна архивска документа, да их илегално присвоји и тако чува у својој библиотеци и манипулише историјом по жељи и принципу: „Ко има знање, тај има и моћ“. Ватиканска библиотека је иначе највећа библиотека на свету, опслужују је око 2500 чиновника. Срећом, неки документи су паралелно били и на другим местима на којима ватикански „прсти“ нису допрли, а нека документа су и процурела из њихове архивве, зато и уводе ове строге мере.

Ватикан од 1. јануара микрочипује своје свештенике и сараднике
http://borbazaveru.info/content/view/5280/1/

Ево једно таквог дела:

Dr Alberto Romero Rivera: Ватиканске убице и исповест бившег језуите
Скини књигу

Прочитајте добро Риверину исповест, лакше ћете схватити зашто врх СПЦ одступа од свог заветованог Православног пута и све србске вернике путем екуменизма води у крило Ватикана, уз тужну истину да је по први пут у историји србског народа он истовремено издан и од своје државе и Цркве.

Доле у доњим цитатима, имате прилике да видите сам почетак ове Орбинове књиге из које су наши званични „историчари“ напросто избацили првих 241 страна, јер су „неверодостојни“ извори у питању. Аутор овог дела црвеним словима је дао своје коментаре, на основу којих се може видети како се фалсификује историја…

„`~~~~~~~~~~~~~~~~~„`~~~~~~~~~~~~~~~~~„`

СРПСКА КЊИЖЕВНА ЗАДРУГА
Основана 1892 године
МАВРО ОРБИН
КРАЉЕВСТВО
СЛОВЕНА
БЕОГРАД
1968

ЧЛАНОВИ РЕДАКЦИЈЕ
ФРАЊО БАРИШИЋ. • РАДОВАН САМАРЏИЋ • СИМА ЋИРКОВИЋ

Превео са италијанског ЗДРАВКО ШУНДРИЦА

Мишљење сакупљача ових књига Када сам почео да се интересујем за ову тему (историју Срба пре фамозног 7. века) и почео да скупљам књиге и стављам их на овај диск, једна од првих књига коју сам желео да имам је ова. До ње сам ипак стигао пред крај овог скупљања и после пар година тражења. Када сам је коначно имао у рукама то је за мене било највеће разочарење. Зашто?
Не због Мавра Орбина него због оне тројице наведене изнад овог поглавља исписане дебелим
црвеним словима.

Када сам почео са овом темом неки старији познаваоци теме су ме уверавали да се оно што хоћу да видим сакрива од јавности, да бечко-берлинско-ватиканска клика не дозвољава да то изађе у медије, да су наши (вајни) историчари школовани у Бечу и Пешти и да су индоктринирани наведеном кликом и тд и тд.

Ова књига ме је уверила да су Милош Милојевић, Радивоје Пешић, Олга Луковић-Пјановић, Драшко Шћекић, Јован Деретић и други потпуно у праву што се тиче прикривања неког другог облика историје. Превод ове књиге има 628 страна. Првих 152 стране су пикантерије из живота Мавра Орбина (изгледа да су сви списи у дубровачком архиву само о Орбину). Следећих 87 страна су Коментари горе наведене тројке о књизи, следећих 49 страна је навод Орбинових извора и литературе, затим следи 47 страна Регистра. Превод књиге заузима осталих 290 страна, али који – почиње од –????—па наравно од Немањића (треба Европи потврдити да Србије пре тога није било као државе) а све пре тога је прескочено у преводу уз пола стране (само пола стране) објашњења тројице “стручњака“ да је прво и део другог поглавља изостављено из превода. Уосталом ево овако то пише на почетку књиге.

ЧИТАОЦУ

Овај превод почиње од стране 242. Орбинова оригинала, односно од поглавља које подробније излаже историју јужнословенских земаља Рашке и Србије, Босне, Хума, Хрватске и Бугарске. Претходна Орбинова разматрања, то јест прво поглавље под насловом Порекло Словена и развој њихова царства (р.5—203) и први део другог поглавља под насловом Историја краљева Далмације и осталих суседних земаља Илирика, од 495. до 1161. године (р. 205—239), овде су свесно изостављена. Наиме, Историја краљева Далмације … заправо је Орбинов превод са латинског Дукљанинове Историје (Летопис Попа Дукљанина, или Барски родослов), изворног документа који нам је данас доступан у осетно поузданијим верзијама од оне коју пружа Орбин.

Његов превод данас је од интереса само за уски круг специјалиста који, испитујући степен веродостојности Барског родослова, проучавају и рукописну традицију овог споменика. Што се тиче првог поглавља Орбинова дела, ствар је такође по себи јасна. Тај одељак, посвећен претежно ванбалканском Словенству, писан је на основу преднаучне, панславистички усмерене и потпуно некритичке литературе, као и пишчевих наивних етимолошких домишљања у истоме смислу. Резултат је једна сасвим нетачна, управо фантастична и неразмрсиво збркана слика о “царству Словена“. Да би читалац о томе добио одређенију представу, довољно је да прочита сажето и верно испричан садржај овог Орбиновог поглавља (стр. СХХХIХ овог изд.). Заморно читање пуног текста овог поглавља, сасвим је очигледно, привлачно је и није дангубно само онима који испитују историју нашег историописања.

РЕДАКЦИЈА

Погледајте само ову циничну последњу реченицу (подвучено). Треба ли овоме коментар. Па зар вреди преводити такву књигу? Ако књига не вреди, вреди ли писати коментаре и уводе који заузимају више страна него књига? Ако је истина да Орбину не може да се верује, чему уопште превод и остатка књиге?

Наравно ово разочарење има своје добре стране, показало ми је колико сам у праву што више не верујем нашим “признатим“ историчарима и тражим неку другу историју за коју мислим да је тачнија од званичне иако је зову романтичарска. Наћићу ја Орбина и у оригиналу, са свим поглављима. Јер и оно са „Наиме, Историја краљева Далмације … заправо је Орбинов превод са латинског Дукљанинове Историје (Летопис Попа Дукљанина, или Барски родослов), изворног документа који нам је данас доступан у осетно поузданијим верзијама од оне коју пружа Орбин.“ је исто тако цинизам јер ни Летопис попа Дукљанина не можете да нађете у преводу него само у објашњењима (Шишића, Кукуљевића, Црнчића, Мошина, Станојевића, Баранашића итд) и делимичним преводима, али само уз безброј коментара који вас упозоравају којим путем да размишљате. (Па не мислите ваљда да можете да имате своје мишљење.)

Сем тога сам Ћирковић у литератури ( под Docleato – под извори који се не наводе) наводи да превод Летописа попа Дукљанина у књизи заузима стране од 206-241. Пошто ова књига почиње са страном 242 Орбинове књиге ипак остаје још “само“ 205 страна првих поглавља који су практично сакривени, избачени или како вам се већ свиђа, одуком «Редакције».Дуго сам био у дилеми да ли уопште да радим ову књигу aли сам ипак одлучио да је обрадим из два разлога: први је да покажем како изгледа касапљење књиге (пресечена је на пола од
стране “стручњака“ и други – ипак у литератури и коментарима може да се нађе доста занимљивих детаља.

„`~~~~~~~~~~~~~~~~~„`~~~~~~~~~~~~~~~~~„`

%d bloggers like this: