Овај апарат за индукцију био-волтаже ми може помоћи! Енергетска медицина…


Ово морам да објавим, јер ми ова метода лечења коју ћу да прикажем може помоћи да се брзо излечим. Наравно, та метода може помоћи и другима код разних обољења, па и од аутизма, а ради се о енергетској медицини.

Укратко…

Пре 2 дана сасвим случајно сам набасао на 2 преведена видео прилога где др Тенант из Америке приказује свој апарат, један биомодулатор који мери енергију на ћелијском нивоу људског организма и додаје волтажу сваком органу коме је потребна, па сам одлучио да све ово објавим, јер овакав начин лечења може помоћи и мојим здравственима проблемима, као и многим другима.

Али почнимо од почетка, да видимо како је у ствари др Тенант сам себи помогао када је 1995. оболео од енцефалитиса», тако да више није био способан да ради».

Енергетска медицина лечи све – др Џери Тенант (Jerry Tennant)

Линк ка видео прилогу на YouTube
Видео прилог можете скинути преко овог сајта.

Оболивши од енцефалитиса др Тенант је добар део дана био онеспособљен за било какав рад и активност, спавао је по 16 сати дневно. Прегледали су га тада најбољи лекари и рекли му да има 3 вируса у мозгу, али да не могу да му помогну, препустивши га судбини. Др Тенант се није предавао, већ је почео да чита књиге које су описивале енергетску медицину, енергетски начин лечења путем акупунктуре, ајурведске медицине, а пре свега читао је књиге о ћелијској биологији, јер је био ношен идејом да му ћелије у мозгу немају довољан биоелектронски елетрицитет, односно напон и волтажу, да би радили здраво, нормално и функционално, па је зато „зарадио“ енцефалитис, будући да је као офтамолог лечио људе са вирусним инфекцијама очију, па је с тога и сам удисањем унео у себе вирусе. Вођен идејом енергетске медицине… схватио је да треба да некако измери напон на којој му ради мозак, као и да открије на којој волтажи треба да функционише мозак да би он био здрав. Открио је да је ту енергетску технологију још 1951. године развио јапански лекар Накатани, као и да мозак, да би радио здраво и фунционално, треба има 25 миливолти на ћелијском нивоу. Када је измерио миливолтажу, открио је да му мозак функционише и ради у опсегу између 2 и 4 миливолти, зато и није чудо да је оболео од енцефалитиса.

Схавтивши да свој мозак треба да доведе у енергетском смислу на волтажу од 25 миливолти (mV), у доњем прилогу на самом почетку је објаснио како је то урадио, а помогла су му нека објашњења из неких кинеских књига, и бићете изненађени када чујете да када је извадио канал корена из зуба на коме му је канал раније био урађен, у року од 48 сати мозак је почео да ради и функционише на потребној волтажи да би био здрав, што значи да се др Тенант потпуно излечио од енцефалитиса! То је зато што су разан струјна биолошка кола сваког органа повезана, и поремећајем струјног кола једног органа, мења се волтажа и струјно коло неког другог органа с којим је повезан.

Кад се све ово што прича др Тенант сагледа у својој бити, то суштински значи да било који орган у човечјем телу, кад нема довољну волтажу микро биолошке струје којом је биолошки програмиран за нормално и здарво функционисање, тај орган оболи, и стога не може да прави нове ћелије, а самим тим и да се регенерише, па тако настаје болест прича др Тенант. Иначе, енергетска медицина је стара древна вештина и наука, стара је око 5000 година. Када је говорио о енергетскојх медицини и целом том концепту, др Тенант је рекао да је тај концепт у Америци избачен с почетком XX века, јер су главни инвеститори фармацеутских компаније тражили од Конгреса да донесе закон који каже да је илегално да се новац из буџета даје било коме ко тврди да постоји енергија у телу?! То је угушило идеју постојаањ енергетске медицине у Америци, све док се председник Никсон (био је председник САД од 1969. – 1974.) није вратио из Кине и дао инструкције националној институцији за здравље, да се акупунктура дода у традиционалну медицину.

Излечивши себе, др Тенат је развио своју сопствену енергетску технологију. Схватио је да су акупунктурни меридијани главни за преношење волтаже од места до места формирајући тако микробилошко струјно коло. Суштина онога што прича др Тенант је да када наши органи на ЋЕЛИЈСКОМ НИВОУ изгубе способност да се регенеришу и стварају ПОТПУНО нове ћелије, тада настаје хронична болест. Ћелије наших органа и организма нон-стоп раде и функционишу по унапред утврђеном програму. Да би ћелија радила и функционисала треба јој волтажа за рад, и она износи 25 миливолти по речима др Тенанта. Радећи, ћелије се троше, и зато је потребна замена старих ћелија новим да би сваки орган нормално и здраво функционисао, да се не разболи. Рецимо, ово се људима мало прича, на ћелијском нивоу сваки орган има своју границу старости и када до ње дође, он се мора потпуну регенерисати и бити потпуно нов на том ћелијском нивоу, па тако наша кожа се комплетно регенерише (и постане нова) сваких 6 недеља, а слузокожа црева на свака 3 дана. Јетра се регенерише комплетно сваких 8 недеља, нервни систем сваких 8 месеци, итд… итд…

Да би наш организам направио нову ћелију потребна је миливолтажа од 50 mV. Наравно, др Тенант је истицао да је поред регулације миливолтаже биолошких струја наших органа, у синергији са тим битна и здрава органска исхрана, која није индустријска, дакле храна без пестицида, тешких метала и разних токсина, јер рецимо жива и алуминијум (има их и у у вакцинаам) спречавају регенерацију ћелија, као и многобројне токсичне материје у храни.

Др Џери Тенант – како излечити аутизам

Линк ка видео прилогу на YouTube
Видео прилог можете скинути преко овог сајта.

Др Тенант је конструисао мали електронски биомодулатор да би путем енергетске медицине помогао другима.
Како изгледа биомодулатор можете погледати на доњој слици:

Др Тенантов биомодулатор волтаже

Кликни на слику да је видиш увећано

Чим сам одгледао ове видео прилоге, одмах сам знао да ми биомодулатор др Тенанта може брзо и ефикасно помоћи у мом примарном здравственом проблему са левим оком, али када сам на његовом сајту видео цену» биомодулатора, схватио сам да је то за мене немогућа мисија, јер јефтинији модел „Биомодулатор Плус“ кошта 2750$ док она друга верзија „Биомодулатор Про“ кошта 5550$. Али добро, неко ко све ово погледа и има пара, може да га купи и помогне себи и ближњима, с тим да треба да се напомене, да они који имају уграђен пејсмејкер у организам, или било који електронски имплатантт, као и труднице, овај биомодулатор не смеју да користе.

Онај ко наручи биомодулатор преко горе линкованог сајта, прво нека добро погледа све информације на сајту. Међутим, сва упутства за коришћење добиће на ДВД диску заједно у пакету са биомодулатором.

Све ово може да буде подстицај да неки наши Теслијанци у заједници са неким докторима, конструишу сличан биомодулатор за волтажу тела попут модулатора доктора Тенанта, тако да енергетска медицина може да се примењује и у Србији! То је много боље него да се људуи кљукају лековима, штетним антибиотицима… што значи да би своје органе и организам сачували од хемије, тосина, а такође би избегли многе операције.

Биомодулатор др Тенанта ради тако да може да измери напон у сваком органу тела, затим када се измери напон и види волтажа неког органа који треба да се лечи, укључује се преко апарата третман где се у органу са мањом волтажом него што је потребна за здраво функционисање, убацују електрони по образцу где ће их мембрана ћелије препознати и апсорбовати.

У овом чланку» сам описивао своје здарвствене проблеме који су везани за простор: бешика-простата-црева. Међутим, све је то последица мог примарног проблема са левим оком којег дуго, дуго вучем, и којег сам невероватно много оптерећивао преко сваке мере за ових 10 година блоговања. Проблем је енергетски, где у критичним моментима осећам тупе пулсирајуће болове у левом оку (а понекад и хладноћу у њему) и слаб проток енергије кроз њега и кроз леву очну дупљу. Тај тупи бол постојећи апарати које поседује наша медицина и са којима раде наши очни лекари, нису могли да региструју никакво оболење, и гледајући са становишта третмана тим апаратима, моје очи су здраве, оба ока, и лево и десно. Такође, морам да напоменем да у десном оку не осећам ама баш никакве тегобе и болове. И када су проверавали притисак у очима, и посматрали очне живце оба ока, све је у добром стању. Такође, на оба ока, будући да кад читам, или радим на компјутеру, користим наочаре, имам исту диоптрију, без обзира што имам проблема само са левим оком.

Када сам увидео да ми очни лекари не могу помоћи око ситуације са левим оком, схватио сам да једино ја могу сам себи помоћи на разне алтернативне начине, тако да сам од самог старта пре више од десетак година разним вежбама за очи мало по мало побољшавао ситуацију са левим оком, да буде издржљивије, што ми је омогућавало да радим на компјутеру, али нисам могао да га потпуно излечим.

У ствари лажем вас, могао сам, али својом кривицом нисам то спровео до краја… ту терапију, а радило се о револуцинарној вежби директног гледања у Сунце». Почео сам да је практикујем с пролећа 2011. године, и већ после осмог минута непрекидног гледања у Сунце, осећао сам прва побољшања у левом оку, што ме је јако охрабрило и говорило да сам на правом путу. А када сам јануара 2013. стигао до 43 минута непрекидног гледања у Суце, по мојој тадашњој процени, моје лево око је скоро 90% било излечено, и да сам одрадио вежбу до краја, апсолутно сам сигурам да бих потпуно излечио лево око, али уз БИТАН услов, да смањим рад на компјутеру и блогу, да направим адекватну паузу, да левом оку дам мало одушка, мира…

Међутим, шта ја радим….

Осетивши велика побољшања кад сам стигао до 43 минута са вежбом, ја сам додао још већи гас у раду на блогу, и самим тим сам још више оптерећивао лево око, мислећи да ће ми значајно побољшање остати константно, тако да сам почео још више да пишем, да пишем, да пишем на блогу… Такође сам прекршио самодисциплину у односу на вежбу и устајање у рану зору да би гледао у Сунце. Престао сам са вежбом, зауставио сам се на 43-ћем минуту, нисам наставио вежбу до краја.

Истина, моје лево око је издржавало једно време све додатне притиске и оптерећења услед претераног рада, али свему има крај, све има границе, па и издржљивост организнма ма колико је он снажан. Ја уместо да се те 2013. године зауставим са претераним радом на блогу, као и да наставим вежбу до краја, ја сам само радио, радио… ситуација са левим оком је опет почела да се погоршава, а да би оно остало поштеђено већих оптерећења, превелика оптерећења левог ока преузимали су други органи, и садац сам ту где јесам, сада се цео проблем манифестује и на простор: бешика-простата-црева, као наравно и на левом оку. Е, сад, кад нисам имао где, када сам се уплашио после јаког грча у пределу бешика-простата што сам описивао овде», морао сам да се зауставим и да прекинем рад на блогу, односно живот ме је зауставио, кад већ ја то нисам урадио на време, јер све се сузило, нема више маневарских простора…

И раније сам знао и уз помоћ неких стручних људи утврдио сам да проблеме са левим оком имам јер неурони у мозгу задужени за рад и функционисање левог ока нису имали довољно енергије за правилан рад, тако да се то све одразило на левом оку. Међутим, гледајући ове прилоге са др Тенантом и енергетском медицином, схватио сам да ћелије тих неурона који су задужени за функционисање левог ока, немају потребну волтажу. Такође сам схватио да ми је природна метода гледања у Сунце у ствари повећавала волтажу ћелија неурона које контролишу лево око, зато ми је ситуација са левим оком била све боља и боља, али нико ми није крив што нисам одрадио вежбу до краја. Што би се рекло, попут пуњача за мобилне телефоне, Сунце је природан батеријски пуњач биоелектрицитета за цео наш организам, за избалансирану волтажу целог организма и свих органа у њему.

Почео сам поново да гледам у Сунце, стигао сам тек до 3 ипо минута, али када бих поседовао др Тенантов биомодулатор, апсолутно сам сигурам да бих врло брзо повећао потребну волтажу на ћелијама неурона у мозгу који контролишу лево око, овако ко зна да ли ћу завршити до краја вежбу глеадња у Сунце, најмање ми треба годину ипо дана, али живот свим нама ће нам у наредним временима бити све „узвудљивији“ и узбудљивији, не знаш више шта доноси дан, а шта ноћ…

Ако неко има идеју како да повећам волтажу ћелија неурона који контролишу лево око, нека ми јави на овај мејл: orgonster@gmail.com, може и разговор скајпом, а ја мислим да може додатно да помогне и акопресура. Такође, ако неко сазна да је неко у Србији направио сличан биомодулатор попут др Тенантовог, нека ми јави.

Што се тиче вежбе гледања у Сунце, она је одлична, радите је, практикујте је. Међутим, сваки добар резултат пропада ако немамо контролу свог ума, својих мисли, емоција… и ако бесомучно исцрпљујемо свој организам претераним радом мислећи да је свемоћан, јер то није тако, ја сам најбољи пример, али шта је-ту је, живот тече даље, а док живот тече, здравље је најпрече…

За оне који знају енглески…

Understanding how the body works-Part 1 – Dr Jerry Tennant (Поимање како наше тело ради 1)

Линк ка видео прилогу на Вимео
Видео прилог можете скинути преко овог сајта.

Understanding how the body works-Part 2 with Dr Jerry Tennant (Поимање како наше тело ради 2)

Линк ка видео прилогу на Вимео
Видео прилог можете скинути преко овог сајта.

Објављено у Здравље. Ознаке: , , , , , , . Comments Off on Овај апарат за индукцију био-волтаже ми може помоћи! Енергетска медицина…

Где се налази манастир Нови Стјеник?


После неколико текстова о манастиру Нови Стјеник и његовом сестринству, хајде сада да мало детаљније видимо где се тачно налази манастир, и како да заинтересовани дођу до њега, а да се то сазна, најбоље је да пренесем 2 текста са манастирског блога „Стјеничанка“.

*********************

Извор: Стјеничанка

Илустрована мапа – водич

Којим путем и како се најлакше долази до манастира Нови Стјеник – Микуљ?

Кликни на мапу да је видиш увећано

Кликни на мапу да је видиш увећано

Посета или ходочашће Новостјеничком манастиру није тако једноставно. Доста пута се догађало да се путници – ходочасници намерници изгубе у планинским врлетима и на тај начин одустану од посете манастиру. Због тога вам предлажемо ову мапу са пропратним илустрацијама које могу бити од велике помоћи при сигурном проналажењу жељеног циља.

Најпрепоручљивији пут до нашег манастира Нови Стјеник води нас преко Деспотовца. Из Деспотовца требамо проћи кроз села Двориште, Стењевац и Стрмостен и на такав начин доћи до рампе на Лисинама (водопад Велики Бук) где се завршава асвалт и почиње макадам. Од Лисина које су означене на приложеним мапама са бројем један (1) остају нам још три планинске тачке: Винатовача (2), Крња Јела (3) и Слатина (4). На мапама су означини у километрима и међусобни размаци међу наведеним планинским пунктовима који такође могу бити од велике помоћи при оријентисању по планинским беспућима. После Лисина пут нас води кроз живописни кањон Ресаве ка Винатовачи која је иначе и последња оаза у којој се постојано могу наћи људи. Ту је поред барака „Србијашуме“ смештен и нови ловачки дом као и нешто сељачких имања и викендица. Ту је и велики камени крст познатији као Винатовачки крст који остаје за нама заједно са сваким трагом цивилизације. Шумски макадам нас вијугаво успиње до Крње Јеле која је уједно и централна Кучајска раскрсница планинског троугла: Деспотовац, Бор, Параћин. Пут који се на овој раскрсници одваја на десно води нас до Слатинске раскрснице на коју директно излази „манастирски пут“ који води до манастира. Та путања уједно значи и силазак са макадама и почетак кретања веома лошим увек блатњавим путем до самог Микуљског камена подно кога је смештен Новостјенички манастир. На основној, главној приказаној мапи наведене су све четири планинске тачке на које треба обратити пажњу. На њој нарочито треба обратити пажњу на стилизоване цртеже раскрсница који прецизно показују правац (с)кретања. Остала четири додатка мапи у виду сателитских снимака датог терена показују трасу кретања кроз планинске врлети.

Дата мапа је сврсисходна за све начине доласка до манастира. Њу може користити свако, било долазио пешке или било којим превозним средством: теренским возилом, крос моторциклом, планинском бициклом или моторним санкама (сви побројани начини доласка су у пракси више пута показани као најбезбеднији, док се путничко возило показало као подложно веома озбиљним оштећењима).

Кликни на мапу да је видиш увећано

Кликни на мапу да је видиш увећано

Кликни на мапу да је видиш увећано

Кликни на мапу да је видиш увећано

Кликни на мапу да је видиш увећано

Кликни на мапу да је видиш увећано

Кликни на мапу да је видиш увећано

Кликни на мапу да је видиш увећано

Савети

Као најважнији савет свим посетиоцима и ходочасницима Новостјеничког манастира препоручујемо да испланирају долазак искључиво по дану јер ноћ може у многоме да отежа орјентацију кретања. Такође је важно упознати се и са временском прогнозом како нас планина не би изненадила. У зимским, снежним условима велики део зиме, па чак и пролећа, овај пут је непроходан. Ако се неко одважи на евентуалну зимску посету (авантуру) манастиру, саветујемо да се добро распита о стању овога пута нарочито на траси Винатовача – Крња Јела – манастир (целих 18 километара), пошто се тај део пута готово никада не чисти, те је у том случају долазак неостварљив. Иначе, наглашавамо да је зими из разлога непроходности и велике опасности и ризика, покушај доласка у манастир непрепоручљив (ово не важи за моторне санке и одважне искусне планинаре са одговарајућом професионалном опремом).

Захваљујемо господину Александру Вељковићу уреднику сајта FREEBIKING на израђеним мапама за потребе нашег манастира.

**********************

Где се налази наш манастир?

avatar stjenikУ Источној Србији у њеном најпространијем планинском комплексу – Кучајским планинама, које су поред Динарског краса највећа планинска крашка област Србије, постоји потпуно ненасељен троугао кога чине три главне тачке: Деспотовац (село Стрмостен), Параћин (село Криви Вир) и Бор (село Злот).

ОДРЕДИШТЕ Источна Србија, Кучајске планине, Источни Кучај, Микуљски Камен

Ова планинска област, коју са правом можемо назвати пустиња, по пречнику (око 100км) и ненасељености је вероватно јединствена не само у Србији него можда и на целом Балкану. Три наведене тачке су и јединствени улази у ово царство недирнуте природе. Та три улаза су повезана доста лошим планинским путем (пропалим макадамом) – «Кучајском магистралом», која је у картама означена као планински макадам. За кретање тим путевима препоручљива су теренска возила. Једини саобраћај који се тамо одвијa је понеки велики шлепер натоварен буквама – експлоататор неисцрпног шумског богатства. У зимским условима када снег достиже висину изнад једног метра (сметови и лавине могу достићи висину и до два метра), када је и булдожер немоћан, људски живот тамо замире, као једино превозно средство остају само моторне санке.
DSCN9176

Микуљски камен

Микуљски камен

IMG_4618

Лазарев или Злотски кањон на само неколико километара од манастира

Непрегледна пространства столетних букових шума испресецаних ливадама и потоцима, настањених крдима дивљих свиња, срндаћима, јеленима, вуковима, рисовима, дивокозама и осталом ситном дивљачи, која се не ретко могу видети и на самом путу, чине овај крај заиста посебним.

Из правца Деспотовца, пролазећи поред манастира Манасије и Ресавске пећине долази се до последњег људског станишта – села Стрмостен. Подсетимо, овај ресавски регион је познат по реци Ресави, Ресавској пећини, Водопаду Лисине и резервату Винатовача. Некада је овај крај називан Ресавска Света гора јер се ту налазило 12 средњовековних манастира, задужбина деспота Стефана Лазаревића. Већини су се кроз историју изгубили трагови, а до данас су остали добро очувани манастири Манасија, Раваница и Сисојевац. Из Стрмостена пут нас полако пење у планинске врлети и води нас до водопада Лисине, уз којег су смештена два – три ресторана – мотела у којима се може одморити и освежити. Ресторани су познати по гостопримству и свежој пастрмци. Од Лисина престаје асфалт, а макадам нас води кроз веома живописни кањон Ресаве. При изласку из кањона пролазимо поред барака шумске секције и наилазимо на резерват Винатовача на чијем улазу је подигнут импозантан камени крст. Резерват Винатовача нам остаје са десне стране, а пут нас води још дубље у планину. Напокон, после доста вијугања и труцкања по све лошијем путу, излазимо на пропланак Крња Јела. Крња Јела је тачка у којој се састају сва три правца: деспотовачки, борски и параћински. Са леве стране нам остаје борски пут, а ми скрећемо десно према правцу Параћина. На око десетак километара наићи ћемо на путоказе «манастир» који нас усмеравају на леву страну. После три – четири километра веома лошег пута, пред нама ће се указати огромни планински гребен – Микуљски камен, по облику сличан пресеченој купи која формира готово округлу висораван опасану неприступачним, назубљеним каменим литицама, који доминира целим крајем.

slika-10

Са његовог врха, на 1020м пружа се поглед који досеже све до Старе планине, Црног Врха и Ртња. Као на длану је масив Малиника, Дубашничка висораван, Крња Јела и Лазарев кањон. Уз сам камен, на овом веома суровом месту, где климатски услови живот чине (нарочито зими) веома тешким и чак опасним, попут гнезда сурог орла смештен је манастир Нови Стјеник.

slika-131

Обавезно погледајте и МАПУ са додатним сателитским снимцима трасе Лисине-Винатовача-Крања Јела-Слатине-Микуљ (Кликни!)

GPS координате манастира НОВИ СТЈЕНИК:
N 44°01.337′ E 021°50.172′

http://bit.ly/1SqqjYgу

Манастир Новин Стјеник: Нови прозори на конаку


За неког ко живи у граду и има неке приходе, замена старих прозора новим потпуно је нормална и рутинска ствар, а за неког је то право Божје чудо и благодат, као што је случај замене старих прозора новим на конаку женског манастира Нови Стјеник» на Кучајским планинама, јер монахиње, и поред вредног рада око пољопривреде да би се прехраниле, често не могу себи да обезбеде залихе хране за зиму» (а камо ли да финансирају нешто, око побољшања услоав живота), које су овде врло оштре и јаке, а понекад и сурове, тако да изградња манастира, надоградња и његов живот са својим монашким сестринством, искључиво зависи од донација добрих људи у новцу, роби и добротворном раду разних помагача око елементарног осавремењивања манастира, за најосновнији егзистенцијални самоодржив живот.

Манастир је почео да се гради 2005. године, но изгледа да је 2013. година била кључна за побољшање услова живота у манастиру, будући да је Кучајски простор на коме је изграђен манастир, најненасељеније подручје Србије, јер иако је природа предивна, у смислу насељености тај простор делује попут пустиње, немаш комшија, суграђана, да брзо притекну у помоћ ако затреба, јер најближе насеобине у виду села и градова, далеко су од манастира. Те 2013. године, захваљујући донацијама, изграђена је и минијатурна самоодржива водоводна мрежа од једног јаког и непресушивог извора чисте питке воде, који је од конака удаљен око 300-400 метара, а како је текао тај процес, можете погледати у фото албуму на крају овог текста».

Међутим, било је критично када се ближила зима те 2013. године, јер прозори на конаку били су нефункционални, слабо су дихтовали, монахињама је било хладно и поред грејања. Међутим, брзином муње стигла је помоћ на време од великог србина и добротвора, Драге Коларева, који је некада живео у Книну.

Погледајмо из текста манастирског блога, како је текао тај процес…

**********************

Извор: Стјеничанка»

Нови прозори на конаку, милосрђе и благодарна радост

Текст написан: 24. децембар 2013.

Данас за већину људи, који живе у другачијим условима од нас у пустињско-планинском општежићу, овако нешто можда не би било чудно, али за наш манастир, нови прозори на конаку јесу још једно чудо Божије, које је изазвало не само нашу велику благодарност Богу и добротвору нашег манастира, већ и неописиву радост. Дуго очекивани, прозори који ће напокон вршити своју функцију…

Дуго прижељкивани нови прозори

Дуго прижељкивани нови прозори

Наиме, у манастиру дуго година на нашем главном конаку прозори су били крајње лоши, нефункционални, и већ мада не тако стари, почели су одолевати зубу времена и временских неприлика. Гледајући на манастирске основне приходе, није се могло ни разговарати о новим прозорима, и некако смо се помирили са условима, и тешкоћама које они носе, посебно зими. Сурови планински ветар се увек сасвим јасно осећао у кући, снег је неометано навејавао кроз те прозоре, а готово сва спољна стакла веома слабачка разбијала су се под ударом ветра, температура у кући није се могла подићи баш до сасвим пријатне…

Како је у нашој планини већ уследила зима, стога смо престали да се надамо да ће прозори бити замењени ове године, спремали смо се на још једну зиму са овако лошим, крајње несврсисходним прозорима, кроз које и снег и ветар слободно улазе код нас у наше просторије. Ипак, Божије милосрђе је погледало на нашу муку, и веома брзо, за само неколико сати сви прозори на двоспратном конаку су замењени, у самом зачетку ове зиме.

За нас изненада, али тачније великом милошћу Божијом и Његовим свебрижљивим Промислом, који су се пројавили кроз доброту великог србина и патриоте брата Драге Коларева који је из околине Книна, неочекиваном брзином и спретношћу, које до сада нисмо сретали, сви дотрајали прозори су замењени, новим, алуминијумским, добро дихтујућим и лепим прозорима. Овај велики манстирски добротвор, је не само комлетно финансирао овај пројекат већ је довео и своју веома стручну екипу која је овај посао специјално и хитро завршила. Било нам је велико задовољство сарађивати и у манастиру угостити ове племените људе.

Скидање недовољно издржљивих прозора

Скидање недовољно издржљивих прозора

Добротвор Драго Коларев из околине Книна

Добротвор Драго Коларев из околине Книна

Екипа Драге Коларева креће са радом...

Екипа Драге Коларева креће са радом…

Стручно, брзо и ефикасно уграђивање

Стручно, брзо и ефикасно уграђивање…

Нови, функционални прозори

Нови, функционални прозори…!

Сада, у сасвим топлим и лако загрејаним просторијама, боравимо, гледајући како планински оштар ветар ковитла снежне пахуље… а при том сада они више нису гости и у нашим собама. У молитви сећамо се свих наших добротовра.

Неизмерна је наша благодарност Богу Свемилосрдном, који је услишио наше молитве и добротвору Драги и његовој стручној екипи, који је несебично помогао нашу обитељ. На спасење ова велика жртва, труд и одрицање, зарад нас недостојних, али ради имена Христовог и ради ове светиње.

**********************

Ко се имало информисао око наших монахиња, њиховог прогонства из првобитног манастира „Стјеник“ 2003. године, и каснијег наставка живота у новоизграђеном манастиру Нови Стјеник 2005. године, може врло лако увидети, да има људи добротвора и разних помагача манастира, који се можда и не слажу са свиме што монахиње проповедају, али оно што осваја баш те људе, је искреност, посвећеност и чистота монахиња у томе што живе, проповедају и живо сведеоче, јер оне то показују на делима, не на испразним речима, будући да је њихов мото: „Православље – или смрт!“

Ту њихову чистоту, искреност и посвећеност на делима, а не на речима, људи одмах препознају, и баш због тога их новчано донирају, помажу колико могу на разне начине, па чак и ако се са свиме интелектуално и не слажу са монахињама, јер све нас србе везује заједнична национална нота, Србство!

Били ми „ови“ срби или „они“, заједничка нота која нас историјски спаја је Србство!
А то је и кључ опстанка Срба као народа!

За разлике од монахиња Новог Стјеника, многи срби су само на интернету „храбре“ патриоте, урлају по фејсбуцима и сајтовима: „Стоп за ГМО!!“, „ГМО не сме проћи! Не!“, али када их позовеш да у двомилионском Београду дођу на протесте против ГМО, дођу само 500-600 људи.

Хајде сад да мало упознамо тај предивни природни простор планинског Кучаја, окружење манастира, а пре свега оближњи природни драгуљ и бисер Србије, Лазарев кањон», који се налази на само неколико километара од манастира.

Туристички караван Микуљски камен 2013.

Линк ка видео прилогу на YouTube
Видео прилог можете скинути преко овог сајта.

Овај први и други видео прилог, путописне су репортаже ТВ Ресаве из Деспотовца, са организованих каравана обиласка Микуљског камена и Лазаревог кањона. Све прилоге прати лепа пратећа музика, а на појединим деловима снимака, види се и манастир Нови Стјеник.

Туристички караван 2: Лазарев кањон – Злот

Линк ка видео прилогу на YouTube
Видео прилог можете скинути преко овог сајта.

Лазарев кањон код села Злот – Оаза 2000.

Линк ка видео прилогу на YouTube
Видео прилог можете скинути преко овог сајта.

А ово је један предивни прилог са Палма Телевизије о Лазаревом кањону. Уједно, то је и једна од ретких, али најозбиљнијих студијско-медијских презентација Лазаревог кањона, тог непроцењивог природног блага којег поседује Србија! То је све врло савесно, стручно и детаљно обрадила и представила у својој емисији „Оаза„, Драгана Атанасијевић.

Нажалост, поред непроцењивих лепота кањона, при крају прилога видећете снимке (тај део почиње од: 01:23:26) стравичне недозвољене сече једног дела шуме на простору којег обухвата Лазарев кањон, који је под заштитом државе, и било каква сеча шуме на том простору строго је забрањена и кажњива! Поготову сеча у већем обиму што снимци показују. То је знак да овај злочин према Лазаревом кањону, није могао бити спроведен, а да неко из „ЈП Србија Шуме“ није био корумпиран и то прећутно дозволио!

Један мештанин из Злота је о томе причао. Међутим, желео је да буде анониман, да не би изгубио посао, јер не види му се лик, чује се само глас који је указивао на то да се та сеча морала снимити кришом (то су снимци из 2004. године, снимци гомиле већ насечених стабала шуме наређана поред макадамског пута, стабла која су стара по 100 и више година!), јер су их криминалци јурили, пазећи да ови не сниме њихово недело, чак је мештанин и напомињао, да је ризиковано да им се пише и пријава?!

Лудило…!

Највећа багра и криминалци су државни чиновници на највишим положајима, јер на нижим инстанцама у локалним самоуправама, нађе се и по који разуман и праведан човек, као што је то био случај са начелником одељењља за урбавизам у Бору, под чијом надлежношћу је и манастир Нови Стјеник. Својевремено је дошао у манстир са решењем о рушењу дотада свих изгарђених објеката. Међутим, у пријатном разговору са монахињама, где су му монахиње причале своју причу, човек се тотално променио, јер био је пренеражен када је увидео како му је лажно представљена сва та ситуацијама са монахињама, са том „наоружаном сектом“, тако да је од тог момента постао заштитник манастира, док је он на том положају. И наравно, објекти нису срушени.

Ето, то је та чистота која се уочава код монахиња, она има тако јаку снагу, да мења људе око себе.

Мини фото албум манастира и манастирског живота

Чујте истину о зилотима Србије, и манастира Нови Стјеник на Кучајским планинама, од њих самих, а не из строго контролисаних медија


Када било ко информационо мало зна о Православљу, а таквих има доста (чак, по мени, и међу једним делом оних који себе називају православним верницима), чује реч „зилот“, „зилоти“, одмах му из подсвести излази на површину свести, да је та групација људи екстремистичка у односну на Србску Православну Цркву, то су наводно „секташи„, „отпадници„, „јеретици„, „издајници вере православне„, дакле све има искључиво негативан контекст, јер у медијима је присутна искључиво негативна пропаганда против зилота, и од стране разних новинара, и од званичних представника СПЦ, али ви никад нисте од самих Србских Зилота чули шта они имају да кажу за себе, ко су у ствари зилоти, ко су они, јер су наравно медијски тотално блокирани, скромни су и немају приступа званичним медијима, али када би зилоти имали равноправан третман и приступ званичним медијима, верујте ми, ви би врло брзо схватили да је истина потпуно другачија, и многи би стали на страну зилота, у то сам убеђен, јер срећом, постоји и медиј који се не може тотално контролисати, а то је интернет.

Кажем, убеђен сам у то, јер сам од раније и сам у подсвести имао убризган тај негативни контекст о зилотима, управо због те негативне кампање према њима, а нисам имао времена да се подробно информишем о свему томе. Међутим, пре неко време, сасвим случајно сам на интернету нашао више видео прилога где сами зилоти Србије гоборе о себи, и пре свега о најактуелнијем бунту, када се сестринство манастира Стјеник 2003. године одвојило из званичног Православља, јер сматрају да епископски врх СПЦ-а води србске вернике у екуменизам, не држе се верно доктрине Православља и Светосавља, па је тако 8 жена, 8 монахиња писменим путем обавестило Епископа Жичког, чијој су епархији припадали, да престају да опште са званичном Патријаршијом, јер неће да учествују у издаји Православља.

Кад сам погледао све те прилоге, где говори разборита игуманија Ефросинија, која води то зилотско сестринство, које је накнадно трајно смештено у новоизграђеном манастиру Нови Стјеник 2005. године, и упоређивао то са негативном кампањом у коју сам имао увид претраживањем интернерта, мени се коса дизала на глави, како се са много манипулација и лажи брутална кампања води против њих, и од стране новинара, и од стране СПЦ. Против десетак жена, док истовремено Србијом несметано вршљају и харају разне сатанистичке секте са далеко бројнијим чланством од само десетак чланова, и које деструктивно делују на омладину!

Но, пре него што погледате шта говори игуманија Ефросинија, хајде да прво погледамо како званична СП Црква објашњаав појам „зилот“, шта значи та реч, да бисмо тачно знали шта та реч заиста објашњава, да ли нешто негативно, или позитивно, па тек онда да упоређујемо ту негативну пропаганду и причу игуманије Ефросиније, да би заиста знали о чему се ту ради.

Шта значи реч зилот

Србска Православна Црква:
Извор

Свети апостол Симон Зилот

„Један од дванаест великих апостола. Родом би из Кане Галилејске. На свадбу му дође Господ Исус са Матером и с ученицима. Када нестаде вина Господ претвори воду у вино. Видећи ово чудо, Симон младожења остави кућу, и родитеље и невесту, па пође за Христом. Зилот значи ревнитељ. А Ревнитељем Симон је назват због своје велике и огњене ревности према Спаситељу и Његовом Јеванђељу. По пријему Светога Духа Симон је отишао на проповед Јеванђеља у Мавританију у Африци. Пошто је успео да многе обрати вери Христовој, буде намучен и најзад на крсту распет као и његов Господ, који му је припремио венац славе у царству бесмртном.“

Православна Епархија Нишка
Извор

Спомен Сетог Апостола Симона Зилота

„Овај свети Симон беше из Кане Галилејске. Био је лично познат Господу Христу и његовој Пречистој Матери, пошто Кана није далеко од Назарета. И када се Симон жењаше, он позва на своју свадбу Господа Исуса са ученицима његовим и Пречисту Богоматер. Али пошто нестаде вина, Господ Христос претвори воду у вино. Видевши такво чудо, женик поверова у Господа Христа, и одмах остави и невесту и свадбу и кућу, и пође свесрдно за Господом. Због тога и би прозван Зилот, тојест Ревнитељ[1], јер га божанска љубав према Христу толико занесе, да он презре и невесту своју и све световно ради љубави Божје, и уневести душу своју Бесмртном Женику, Женику чистих душа. Због тога би увршћен међу ученике Христове, и беше један од дванаесторице апостола.

Примивши на дан Педесетнице са осталим светим апостолима Духа Светога који сиђе у виду огњених језика, свети Симон Зилот пропутова Мавританију и Африку проповедајући Христа, и ревнујући за Њега огњеном ревношћу. Био је и у Британији. Пошто је успео да многе просвети речју еванђелском и обрати вери Христовој, он би од неверника намучен и најзад на крсту распет као и његов Господ.[2]“

  1. Зилот је грчки превод јеврејске речи кананит, што значи ревнитељ, од речи: кана – ревност.
  2. Свети Симон Зилот скончао је крсном смрћу у Абхазији, у Африци, и сахрањен у граду Никопсији, у близини Џигетије. Остатци овога града и данас се виде на триестак километара од Сухума, недалеко од морске обале. На месту кончине светога апостола била је подигнута црква, која је обновљена 1875 године. – Светог апостола Симона Зилота треба разликовати, прво од светог апостола Симона Петра, такође апостола из Дванаесторице, и од светог апостола Симона или Симеона, сродника Господњег по телу (Мт. 13, 55), који припада лику седамдесеторице апостола и био је други епископ јерусалимски (о њему видети под 27 априлом).“

РТС1 – 23 MAJ (10 Maj) Свети апостол Симон Зилот

Линк ка видео прилогу на YouTube
Видео прилог можете скинути преко овог сајта.

Дакле, из званичних извора СПЦ-а, видимо да је реч „зилот“ високо афирмативног и позитивног значења, јер означаав верника који ревносно и непоколебљиво исповеда своју православну веру и служи Исусу Хртисту, народски речено – не продаје веру за вечеру, ни по цену смрти…!

И сада погледајмо шта игуманија Ефросинија говори о сестринству, како је све почело, о њиховом прогону од стране неких Епископа СПЦ, како су живеле када су истеране из манастира Стјеник, како је дошло до тога да се нови манастир изгради баш на Кучајским планинама у близини Бора чијој општини припада, у близини је и село Злот.

ТВ емисија о манастиру Нови Стјеник (ТВ Ресава) 1. део (18.10.2011.)

Линк ка видео прилогу на YouTube
Видео прилог можете скинути преко овог сајта.

Игуманија Ефросинија 04:50:

„2003. године сестринство манастира „Стјеник“ на планини Јелици (Манастир се налази у селу Бањица 10-ак километара од Чачка) је послало писмено саопштење у Епархију Жичку, да се не слаже са политиком коју спроводи Епископ Жички Хризостом. И, ми смо једноставно саопштили да нећемо више да учествујемо у тој општој издаји Православља која је на делу, и да се декларишемо да нисмо више у званичном општењу са званичном србском Патријаршијом. Владика Хризостом је врло агресивно реаговао, на наше опште изненађење, нисмо се надали толико агресивној реакцији, толиком притиску са стране једног православног, као што народ мисли православног…, очигледно се доказао да уопше није православни Епископ. Он је довео око…, сво свештенство је било обавезно да дође 8. октобра на истеривање 8 жена, 8 монахиња из манастира. Они су довели доста, доста је било наоружаних људи, не знамо њихово право својство, и доста је било верника који су дошли нама да дају подршку, али било је доста људи који су дошли да виде шта се ту дешава, њима није било баш најјасније. И углавном су људи, већином су размишљали: чим је толико свештенства, и сам Владика против нас, мора да смо ми нешто згрешили, да они нас праведно хоће да казне. Казна је била следећа, да нас истерају из манастира, пошто ми нисмо хтели да напустомо наш манастир који смо ми обновили. Тај манастир је био доста напуштен и доста у лошем стању кад смо ми дошли 6 година пре тога, 1999. године смо дошли у манастир. Ми смо све учинили да тај манастир почне да стварно представља право уточиште за православне вернике. Тако да нисмо хтеле да напустимо оно за шта смо се трудили све те године.

Међутим, они су насилно нас истерали из манастира, и избацили наше личне ствари, ништа више од тога, тако да смо се ми на неки начин обрели у шуми, и 3 дана смо провели у шуми, незнајући куда да идемо…“

После 3 дана проведених у шуми, један верник је чуо шта се догодило монахињама, и понудио им је смештај на његовом сеоском имању. Кућа на том имању где су монахиње обитавале и спавале, била је у доста лошем стању, а није било ни струје., али опет било је нешто, имале су смештај, склониште. Монахињама су пришле још 2 сестре, тако да је њих 10, попут сардина у конзерви, спавало по поду у једној просторији. И тако су у врло оскудним условима на том имању живеле следеће 2 година. У самом почетку било је јако тешко снаћи се за храну, за огрев, ево шта игуманија Ефросинија прича о том периоду:

„Јако је било тешко у почетку за храном… Нисмо знали шта да радимо, нисмо имали ни брашна, значи, основне стври. Нисмо имали ни уља, нисмо имали оно како да кажем, најосновније. Тако да сам ја ишла од човека до човека и просила, буквално сам просила за мало хране, и код многих људи сам наилазила на одбијање. Углавним, сви они људи који су били наши дотадашњи пријатељи су се одрекли пријатељства, под великим притиском медија који су почели нагло да пишу о нама да смо ми „секта“, и да смо „издајници мајке цркве“, да смо „непријатељи Мајке Православне Цркве“ итд… како већ то медији умеју да окрену све онако како државни систем захтева. Тако да смо ми врло брзо били искомпромитовани, и врло брзо смо добили негативан одговор за сваку нашу молбу коју смо тражили, нисмо никад ништа велико тражили од тих људи, само неку храну и мало огрева. Међутим, то смо исто тешко добијали, тако да прве 2 године су јако, јако тешке биле за живот. Ја сам ишла по стовариштима где се продају дрва, и онда те окорке који остану тамо, молила да нам дају, онако колико људи могу, тако да сам помало скупљала тај огрев. И, онда су се после још неки љиди који су помагали наш стари манастир, сажалили се на нас, и почели да нам доносе неку храну, и тако је то мало почело већ да попушта, тај притисак…“

И тако, када су прошле те 2 године, монаси из манастиар Есфигмен на Светој Гори, дали су једну донацију за сестринство, тако да су монахиње и њихов духовник Владика Акакије, почели да траже место где би се направио конак за монахиње и нови манастир…

Владика Акакије (световно име Немања Станковић, рођен 1971.), биографија

„… За време боравка на Светој Гори прекида општење са светским екуменистичким православљем и придружује се светогорским зилотима из манастир Есфигмен (1995). Као светогорски зилот, услед прогона, бива замонашен у катакомбним условима, добивши монашко име Акакије (по преподобном Акакију Капсокаливијском …. 2011. је рукоположен за првог епископа Српске ИПЦ (Српска Истинска Православна Црква»)….“

Више о биографији Владике Акакија прочитати овде».

Преведен клип са грчког о монасима манастира Есфигмен на Светој Гори, у коме је једно време боравио Владика Акакије, погледати овде»
Интервју са Владиком Акакојем»

Будући да је Владика Акакије и велики љубитељ природе, познавао је разне крајеве Србије, одлука је пала да се место за дом тражи на Кучајским планинама, желели су да у нетакнутој дивљини одаберу тихо место за манастир, да би монахиње могле да се неометано посвете богослужењу. Неколико монахиња и Владика Акакоје снабдели су се шаторима и врећама за спавање, с намером да на Кучајским планинама нађу погодно место какво су замислили за изградњу манастира, а жеља је била да то место буде на врху неке Кучајске планине, вукла их је висина. Кључна ствар је била да одабрано место за дом у близини има непресушан и јак извор воде, као и да постоји какав-такав путић до тог места, због неопходне проходности кроз планину и везе са светом. Из тог разлога понели су и војне мапе на којима се лепо видело на ком делу Кучајских планина има највише извора воде и макадамских путева. Три месеца су тако трагали, и пошто их је вукла висина одједном су из даљине видели огроман планински камени гребен назван „Микуљски камен“ који је моћно доминирао тим простором.

Ретким, оскудним и испресецаним стрмим стазама некако су дошли до Микуљског камена, јер није било никаквог трасираног пута до њега. Касније су сазнали да имање на том простору припада једном деда Павлу, који жели да прода то имање, јер његова деца нису више желела да излазе у планину, тако да су га монахиње купиле за врло јефтине паре, а радило се о неколико хектара земље по речима игуманије Ефросиније. Пошто није било каквог-таквог пута до простора испод Микуљског камена на коме треба да се изгради прва зграда будућег манастира, цела донација од 3.000,00 евра потрошена је да се пробије пут до тог места, почевши од најближег макадамског пута који је постојао, тако да је наша монашка дружина после завршеног пута остала без пара, потрошили су задњи евро, а нигде дома за становање.

Потрошивши тако донацију, монахиње су живеле по оближњим појатама и чобанским кућицама, чекајући шта ће да им донесе сутра. Међутим, када се неко потпуно ИСКРЕНО И ЧИСТО посвети нечему, ма шта да је то, помоћ однекуд увек стигне кад затреба, у правом тренутку. Интернетом се брзо прочула вест о сестринству, о њиховом прогону, као и да су остале без пребијеног динара за почетак градње прве зграде. Добри људи су све чули, и пристигла је донација од 15-16.000,00 евра што је било довољно да се направи конак где су се те 2005. године настаниле трајно, тада већ 11 сестара монахиња зилоткиња, са њиховим духовником Србским Владиком Акакијем. И тако је почео живот манастира Нови Стјеник на око 1000 метара надморске висине доминирајући целим простором у садејству са Микуљским каменом, погледајте доњу слику са погледом на манастир…

Поглед на манастир Нови Стјеник надомак Микуљског камена

Поглед на манастир Нови Стјеник надомак Микуљског камена. Кликните на слику да је видите увећано.

Што се тиче Микуљског камена ево шта на свом блогу монахиње бележе о њему:

Са његовог врха, на 1020м пружа се поглед који досеже све до Старе планине, Црног Врха и Ртња. Као на длану је масив Малиника, Дубашничка висораван, Крња Јела и Лазарев кањон. Уз сам камен, на овом веома суровом месту, где климатски услови живот чине (нарочито зими) веома тешким и чак опасним, попут гнезда сурог орла смештен је манастир Нови Стјеник.“

Да би се лакше орјентисали да преко Google Eart нађете где се налази манастир Нови Стјеник, ово су GPS координате манастира N 44°01.337′ E 021°50.172‘. Погледајте положај:
http://bit.ly/1SqqjYg

Манастир је удаљен од мог Бора 56 км., од Деспотовца такође 56 км, а од Параћина око 70 км. Најбоље је до манстира ићи неким теренским возилом, може и обичним аутомобилом, али не кад почну велике кише, пут је тада препун воде, и није баш лако прићи манастиру. Консултовао сам игуманију преко њеног фејсбук профила» како је најлакше доћи до манастира из Бора, тако да ако неко од борана жели да посети манастир, треба да следи ове инструкције. Крене се ка борском језеру, и сви знају да надомак језера код оне велике кривине, с леве стране оштро скреће пут ка Дубашници. Ту треба скртенути и када се стигне на крају асфалтног пута где почиње Дубашница, одатле до манастира има још 18 км.

Ако неко ко није из Бора, а жели да овим правце дође до манастира и посети га, може да ме контактира да му будем водич и да ускладимо термине, а уједно и ја да посетим манастир, будући да немам аутомобил.

Мало, по мало, манастир је почео да се изграђује, међутим ни тако изоловано место на Кучају, без струје и водоводне мреже, где у кругу од 50 км. нема насељеног места, није безбедно у смислу да се 10 жена несметано посвете богослужењу. Убрзо су почеле да долазе грађевинске инспекције из Бора, да проверавају шта се ту гради, како се то гради, иако је сестринство ушло у легалну законску процедуру око потраживања документације за изградњу објеката. Међутим, и поред тога грађевински инспектори стално су изналазили разлоге да све то оспоре, да све то није усаглашено са законом, тако да је сестринство добило решење око рушења објеката.

По речима игуманије, из министарства вера локалној полицију у Бору и урбанизму града Бора, стигао је допис (директива) да се ради о „опасниј и наоружаној секти„. Међутим, храбре и посвећене увек прати срећа и добри људи који у правом тренутку помогну (Бог „умеша прсте“), а у нашем случају радило се о начелнику урбанизма града Бора, који је дошао у манстир да сестринству саопшти да ће се сви објекти срушити. И, тако начелник је почео да разговара са игуманијом и сестрама, и када су му аргументовано предочили о чему се ту ради, човек је био запрепашћен, да је до те мере покренута бескрупулозна кампања против 10-ак „опасних“ монахиња, тако да човек није могао да се начуди!

Разговор је текао даље у пријатељском тону, тако да је начелник објаснио монахињама да се радило о директиви из министарства вера, да се ради о „опасној секти“ и да због тога треба да се руше објекти. Чак шат више, увидевши да су монахиње јако позитивне, да шире искреност и чистоту у оно што верују, слагао се неко с тим или не, начелник је по речима игуманије рекоа следеће:

Док сам ја на овој позицији, нико не сме да вас дира, нити узнемирава. Ја сам на неки начин ваш заштитник од сада.“

Међутим, „ђаволи иза сцене – који воде игру“, нису имали мира, када су увидели да не могу да сруше манастир, почеле су да се гомилају оптужбе на рачун личности игуманије Ефросиније Николић, и искрено се надам да је то прошлост, „да су ђаволи потрошили сву муницију“. Међутим, негативна кампања против „10 опасних жена“ зилоткиња Новог Стјеника је била актуелна, погледајмо ову из листа Блиц, од новинарке Зорице Лазаревић:

Спавање у пећинама, склекови и „калашњикови“ – Секта на Кучајским планинама спрема децу за рат
Извор: Блиц»

Ево неких квалификација и клевета:

Девојчице и дечаци пуцају из реплика „калашњикова“, раде склекове и спавају у пећини. То су неки од језивих призора на фотографијама са Светолазаревог православног омладинског кампа (СПОК). Камп је јулу у беспућу Кучајских планина организовала „Српска истински православна црква“ (СИПЦ)…“
……………….

Владика Порфирије:

Скандалозан је начин на који милитаризују најмлађе, како их злоупотребљавају и доводе у заблуду. То нема везе са Православљем, Христом и јеванђељем, па позивам органе реда да испитају услове у којима делује ова самозвана група људи која се лажно представља“, рекао је владика Порфирије.“

Дакле, радило се о Србском Православном Омладинском Кампу популарно названом СПОК који је организован 2014. године. У чланку је дат и видео прилог којег су на Ју Тјубе поставиле саме монахиње, али је новинарка Блица дала овај наслов:

Видео > Екстремисти уче децу да пуцају:

Када видите такав наслов, још прочитате и реч у тексту „калашњикови“, „то су неки од језивих призора“ ви одмах помислите да се ту заиста ради о некој војној обуци и опасним људима, али та „истинољубива“ новинарка нигде није дала изјаву игуманије или било које монахиње, да оне одговоре на оптужбе и квалифилације.

И кад погледате видео, ја сам то одмах учинио, ви видите да ту нема никаквог пуцања, из било каквог оружја, нити из дечјег пластичног, а камо ли из правог, нити су се деца уопште и видела са неким дечјим оружјем на том снимку, али новинарка иде на подсвет већ одавно овцоизираног и инфатилног јавног мњења Србије, јер реч „пуцају“ управо усади „овци“ у главу да је ту било некакве пуцњаве, али ништа од тога, погледајте и сами тај видео клип.

А, друго, само површно гледајући, ко је луд да врши „обуку деце и припрема их за рат“ и да јавно да видео прилог о томе, и текст на свом сајту?! Међутим, поента свега је да новинар који се служи таквим бљутавим подметањима и лажима, зна да обично инфатилно јавно мњење све „гута“, све прихвати здраво за гортово, а и ПРЕ СВЕГА не даје се никаква контра аргументација, нека изјава стране која се напада, ради објективног извештавања и новинарства. Новинарка је монахињама и зилотима већ пресудила: „Криви су!“ иако полиција још то није ни испитала, али видећете у даљем тексту, када је борска полиција све то испитала, ништа од тога!

Срећом, постоји интеренет, па је игуманија Ефросинија све те лажи и клеветe аргументовано потпуно разбила, погледатјте:

Истина о Светолазаревском омладинском кампу – 15.05.2015.

Линк ка видео прилогу на YouTube
Видео прилог можете скинути преко овог сајта.

А да је то тачно, одмах треба презентовати извештај борске полиције која је овај случај већ испитала и истражила.

Игуманија Ефросинија 12:23:

„Министарство полиције, преко јавног тужилаштва и полицијске управр Бор, је спровело на основу захтева медија детаљно испитивање, значи истрага је већ спроведена, свих учесника кампа, организатора, родитеља, и саме деце преко социјалних радника, и ми смо преко полицијске управе Бор, добили саопштење, значи цитирам њихову изјаву, полицијске управе Бор:

Полицијска управа Бор, каже:
„… да не постоји никакво противзаконито деловањее у самом раду кампа, противно Уставу, или злоупотреби деце…“

Напротив, полиција је утврдила да се ради о класичном извиђачком кампу са свим уобичајеним извиђачким активностима, које такав камп подразумева. Питамо се, хоће ли неко после свега упутити извињење младим учесницима нашег кампа, њиховим родитељима, и организаторима?“

Е, сестро, сестро… која доброта извире из тебе. Не треба ту извињење када би ово била правна држава у служби свих људи који живе у њој, тада би једна тужба на рачун клевета и лажи решила све, јер извињење не треба тражити од особа које свесно лажу и манипулишу да би вама „10 веоама опасним монахињама“ наудили и напакостили. Човек коме је до части, морала и истине, он се одмах извини кад увиди да погреши, не треба се тражити извињење од њега, оно стигне само.

Данас, када је лаж масовно постала „нормална појава“, такво истинољубиво и часно биће је ретка појава, доживеће судбину диносауруса у градовима… осим, ако се настани у мањим манастирским заједницама, еко заједницама, пермакултурним заједницама, па ако преживи будуће „Чишћење на Планети“ које предстоји, то људско биће ће да изгради нови хуманији свет, нову одуховљену цивилизацију…

Дакле, полиција је све већ испитала, и закључила да у активностима СПОК-а није било никаквог кршења закона од стране организатора, кршења Устава Србије, нити милитаризације и злоупотребе омладине и деце. Напротив, полиција је утврдила да се ради о класичном извиђачком кампу са свим уобичајеним извиђачким активностима, које такав камп подразумева, а погледајмо још једном поново шта је по чланку из Блица рекао Владика Прфирије…

Владика Порфирије:

„Скандалозан је начин на који милитаризују најмлађе, како их злоупотребљавају и доводе у заблуду. То нема везе са Православљем, Христом и јеванђељем, па позивам органе реда да испитају услове у којима делује ова самозвана група људи која се лажно представља“, рекао је владика Порфирије.“

За оног ко размишља и користи логику, логику догађаја, увиђа да водећи Епископи СПЦ-а воде србске вернике у екуменизам, да су издали Православље и Светосавље, о томе говоре и следећи убитачни видео прилози, не ја као ја:

Поклоњење Епископа Лаврентија и 36 свештеника СПЦ највећем јеретику папи (видео), са списком редоследа како се ко поклонио папи и пољубио му руку.
Извор: ФБРепортер»

Затим…

Епископ Лаврентије поклања икону Исуса Христа јеретичком папи, и љуби му руку

Линк ка видео прилогу на YouTube
Видео прилог можете скинути преко овог сајта.

Папа проглашава Степинца блаженим

Линк ка видео прилогу на YouTube
Видео прилог можете скинути преко овог сајта.

Папа Јован Павле каже и допушта хрватима следеће:

Нашом апостолском влашћу, допуштамо да се слуга Божји Алоизје Степинац, од сада назива Блаженим

Дакле Епископ Лаврентије као високо хијерархијски позициониран у србској цркви, љуби руку католичком папи, који допушта хрватима да у име католичке цркве покровитеља клања Срба у Јасеновцу, Алојза Степинца називају блаженим!?
Па ту нема ни елементарног морала, части, људског достојанства које је урођено сваком човеку, без обзира да ли је он духован или не, а камо ли када говоримо о висиком православном свештенику, који крши и каноне сопствене цркве, и пљује на јасеновачке СрБске жртве!

Нешто слично ради и Патријарх Иринеј.

Патријарх Иринеј и братија, заједничка молитва са јеретицима и кардиналом Пуљићем – Сарајево 2012
Погледати овде»

Е, сад треба рећи да сам екуменуизам, тај правац верске глобализације одбацује у том процесу неке Каноне и Апостолска правила Србске Православне Цркве, а то су правило 10. и 45. будући да ова правила забрањују православним хришћанима молитвено општење са јеретицима, што Патријарх Ириниј није испоштовао, јер:

„Наведена правила категорички – под претњом одлучења од Цркве – забрањују православним хришћанима да се моле са људима одлученим од црквене заједнице. 10. Апостолско правило гласи: „Ако се неко помоли са човеком одлученим од црквене заједнице, макар то било и у дому, нека буде одлучен!“ А 45. правило гласи: „Епископ или презвитер или ђакон који се помоли са јеретицима, нека буде одлучен. Ако им пак дозволи да било шта обаве као служитељи Цркве, нека буде свргнут!
………………….

1) 10. Апостолско правило забрањује ступање у молитвено општење са онима који су одлучени од црквене заједнице;
2) 45. Апостолско правило наређује свргнуће сваког клирика који дозволи јеретицима да у храму обаве било какву радњу у својству служитеља Цркве;

3) Протестанти допуштају богохулну самовољу у „молитвама“, тако да су у екуменистичкој литургији на 6. скупштини ЕСЦ учествовале и „свештенице“….“
Извор»

Канони, Апостолска правила
Извор: Форум – Поруке»

10. Ко се са одлученим, ма и у кући, моли, нека се одлучи.

45. Епископ, презвитер(1) или ђакон који се моли са јеретицима, нека се одлучи. Ако им допусти да нешто као клирици(2) врше, нека се свргне.

(1) Презвитер
Извор»
„У православној цркви: свештено лице које сме свршавати све црквене обреде, нарочито св. тајне, сем тајне свештенства. (грч.)“

(2) Клир (клирик, а каже се и клерик)
Извор»
Шта значи клир?
» клир • мушки род: свештенство, духовништво, духовнички сталеж; клер

Сада вам је јаснија брутална кампања манипулације и лажи која се врши према монахињама од стране неких Епископа СПЦ, јер су свесни да све више верника СПЦ зна да они воде вернике у екуменизам, будући да је то очигледно, али да би их застрашили, и показали шта ће се будућим бунтовницима десити ако се побуне против екуменизма, и монасима, и свештеницима, епископима. Они се силе на 10 жена, да покажу шта чека будуће бунтовнике.

Има ту једна кључна ствар, и „клопка“ у којој су ухваћени и монаштво и свештенство СПЦ, а то је да монах ако се побуни због екуменизма, па га искључе из цркве, губи сва грађанска права које има само као монах, а то значи да губи право на социјално и здравствено осигурање, тако да не може да се лечи ако се разболи као грађанин, а парохијски свештеници губе поред социјално-здравственог осигурања и пензију (монаси као монаси немају права на пензију), губе све ако се побуне, као и Епископи бунтовници, попут Епископа Артемија. Све сам ово сазнао од игуманије Ефросиније преписком на фејсбуку, а и сама игуманија каже следеће у горњем видео прилогу. Ово је врло битно да се схвати та клопка

Игуманија Ефросинија 59:56:

На пример, замислите ви сад, један од великих разлога зашто монаштво не жели да се побуни, и да каже неку своју реч, јер много монаштва има који нису за екуменизам, и који су против свега тога што ради Србска Патријаршија, али не смеју ништа да кажу, јер у тренутку ако било шта кажу, да се с тим не слажу, прво ће бити избачени из својих манастира, друго изгубиће сва грађанска права, социјално осигурање, било какве погодности које има данашњи човек, и онда једноставно…, у ствари, наћи ће се на улици.

Сад замислите ви по манастирима колко имате старих људи, који нису кадри да прихвате тако нешто. Ми смо сви колико толико били млади, осим да кажем наше 3 сестре, од којих су се две упокојиле, једна је била старија, имала је 60 и нешто година. Тако да смо ми прихватили тако нешто, да кажем целокупно то страдање. Али, опет кажем, били смо сведоци многих, разних…, разне ситуације су се дешавале нама, које су стварно биле тешке, и које се не дешавајау људима у данашње време. Значи, да ти останеш у једном тренутку без било какве подршке већине људи. Или…, да немаш да се обратиш ком лекару за помоћ, јер немаш новац, нити имаш здравствену књижицу. А ми смо имали у то време кад смо избачени из манастира 2003. године, имали смо 2 тешко болесне сестре. Једна је имала рак, убрзо после тога је умрла. Једна је била тежак астматичар, исто се после пар година упокојила, од срца. Тако да, хоћу да кажем, ми смо били сведоци, да су нам сестре умрле на рукама, нисмо имали уопште да се обратимо некоме за помоћ, ил’ да кажемо, да’л може некако да се то види, да се, овај…, лекар из Бора, један лекар је био јако добар, који је изашао у сусрет, али је та сестра, која је имала рак, она је имала неко социјално осигурање, јер је имала радни однос пре тога.

Али ови остали, на пример млађи (монаси званичне СПЦ), они апсолутно немају никакву позадину.

Али, видите, на пример, опет с друге стране гледајући, то је исто мач са 2 оштрице. На пример монаштво, никада, никада, није ми познато, да је имало социјално осигурање. Замислите ви сад монахе првих векова да имају неку пензију, или здравствену књижицу. Тако да је држава, да је ухватила како да кажем монаштво у клопку са тим свим неким погодностима, а монаштво треба да буде потпуно слободно, и да не зависи ниоткога, само од Христа, од Господа. И, једноставно, треба да има толику веру да ће му увек Бог помоћи. Ако је Божја воља да умреш…, умиреш, храбро, као јунак! Не плашећи се оног што ти Господ даје, јер треба да примимо и добро и зло. Не мора да значи да човек који се родио, мора да умре. Јер, смрт није нешто неприродно, него је сасвим, да кажем, нешто што припада сваком човеку.

Тако да, зашто да монаштво, толико зависи, толико страхује, и толико се плаши због тога што ће изгубити здравствену књижицу, ја не разумем. Заиста, ја не могу да оправдам то. Јер, ми смо се определили да служимо Христу, и нисмо калкулисали с тим, нити математички обрађивали која је наша корист од тога кад ми идемо у манстир. Али, ти кад већ дођеш у манастир, ти упаднеш у ту мрежу, где те они убаце, да кажем, игуман или игуманија, или Владика. Да сад све ти дају, као сад ти све имаш, али само ако си послушан. Ако ниси послушан, то ћеш све да изгубиш. И сад теби то тај програм, у главу, временом, једноставно продре, до сваке ћелије твога мозга:

Ја морам бити послушан, ја морам бити послушан, ја мо…“

А, мислим, како можеш да будеш послушан људима који су прво непослушни самом Богу. И…, коме су они уопште послушни, коме они одговарају за то што раде? И што бисмо ми онда били послушни њима (ако они нису послушни сопственој цркви и канонима)?
Тако да…, и Свети Канони, и Свети Оци заповедају монасима да не буду послушни неправославним Епископима. Значи, то постоји цео један велики Канон који заповеда монаху да се склони од неправославног Епископа. И, чак шта више, да саветује свакоме да се одвоји, и да једноставно не учествује у том отпадништву…“

Заиста, заиста, храбре речи, и цело дело свих монахиња зилоткиња манастира Нови Стјеник, сва та њихова посвећеност, чистота у вери, части и моралу!

После свега овога, сводећи историјске рачуне, можемо само рећи да су срби, данас, по први пут у историји, издани и од државе, и од Цркве, и од САНУ, и од 95% свих интелектуалаца, и свештенства. То се пре овог нашег актуелног времена, није никад десило!
Ових око 5%, по мени, који су заиста часни, муче исту муку са народом, и не припадају ни једној странци, немају приступ главним медијима, само алтернативним попут интернет Радија Снага Народа», где могу да кажу коју своју бунтовну реч.

Дакле, да сумирамо ситуацију око кампа, тај Светолазаревски камп има активности попут свих извиђачких кампова, и Православних, о чему је и причала игуманија Ефросинија, где се упражњавају следеће активности: планинарење, орјентација, сналажење и исхрана у природи, часови националне србске историје, рад сликарских радионица, затим било је разних спортска надметања и забавних активности као што је певање уз логорску ватру, старе народне игре и дружења полазника СПОК-а итд… Од свих 10 дана колико траје камп, само је 2 сата било посвећено спортском стрељаштву, а не „војној обуци“, не „Секта на Кучајским планинама спрема децу за рат“, или што каже Порфирије: „Скандалозан је начин на који милитаризују најмлађе, како их злоупотребљавају и доводе у заблуду. То нема везе са православљем, Христом и јеванђељем… „, јер сада знамо да је полиција из Бора рекла после истраге, да од свега тога нема ништа!!

Као аргумент, погледајте шта на самој конференцији за новинаре у Медија центру, где је игуманија Ефросинија врло аргументовано побила све оптужбе, лажи и клевете, рекла на крају представница министарства унутрашњих послова:

Представник министарства унутрашњих послова 17:43:

„… Ми смо и сами као министарство одреаговали на тај начин да, остављамо да други процене, као што је тужилаштво, да ли у целој овој активности има елемената кривчног дела, тако да, за сада га нема, али знате, овај, и ви исто тако као што сте поменули, држање пиштоља није нешто што је у вези са љубављу према отаџбини, него да кажем нечему што је заштита личног психофизичког интегритета, према томе нећемо баш изједначавати те 2 ствари…“

Ово је све брутално психолошко деловање на подсвест „неверника“ и притисак не само на сестринство манастира Нови Стјеник, већ и на све зилоте Србије, иако је представница имала умилни баршунасти глас (утолико горе – јер све брже иде у подсвест, и има циљ да застраши и заплаши), јер је поменула реч „пиштољи“, а сама игуманијаа није уопште рекла да се ради о пиштољаима, или пак пушкама, нити је то борска полиција утврдила (већ да се ради о пластичном оружју), што аутоматски подразумева да се тим речима указује на право оружје, са којим се могу убијати људи!

Игуманија је јасно рекла, оно што је и борска полиција утврдила, да се ради о пластичним пушкама, за које не треба никаква дозвола (као и да нема злоупотребе деце), и које је доступно у слободној продаји, свако то може купити! Али, срби су то бре „убице, кољачи и монструми“ они су опасни чак и када имају пластично оружје. Представница министарства и сама каже да у свему томе нема кривичног дела, али дозвољава да тога можда и има (??!), што се коси са здравом логиком, јер ако су они утврдили да нема кривичног дела, шта ће сад евентуално, које ће ту сад кривично дело да утврди тужилаштво, ако „други процене“?!

Мислим, тотална бљутава небулоза „ако други процене“, нема ту шта ко да процени, осим ако не поштује закон, јер закон је јасан, да није било кривичног дела, по закону је тако донешено решење у борској полицији, а не „по процени“. То „процена“ има широк спектар дејства, и не мора све да буде по закону, ако онај ко држи полугу власти – „то процени“.

Међутим, подсвесна порука је јасне, где год се испољи непоколебљиво србство, имало то религиозну конотацију, или само националну, без религијске конотације, у старту то треба угушити, треба поколебити „такве сподобе“ (србе) и константо ширити страх оваквим перфидним деловањем на психу и подсвест свих Срба! Представница министарства чак се усудила и да коментарише шта је, или не „у духу прваославља“, иако то није њен посао, или да изјави ово: „држање пиштоља није нешто што је у вези са љубављу према отаџбини, него да кажем нечему што је заштита личног психофизичког интегритета“, што није тачно, јер не ради се о пиштољима у случају СПОК-а, јер та реч означава реалне и праве пиштоље с којим се могу убити људи, а не пластично оружје које је коришћено у кампу, с којима никога не можеш убити.

Поново: манипулација, лаж, манипулација, лаж, ма….
Докле бре та глупа, провидна, простота?
Па људи бре излизало се то, дајте измислите нешто паметније, ако већ хоћете да манипулишете…

И, друго, држање правих пиштоља у свом власништву, је законом дозвољено, и то се не може тумачити да ли легално поседујеш право оружје – у смисли да ли волиш отаџбину или не ако га поседујеш, већ ради заштите сопственохг интегритета, јер и сама полиција издаје такве дозволе људима!

Али, у рукама „монструозних срба“ … „који кољу, убијају и једу живу децу“ треба утрти старх у кости, чак и кад имају пластично оружје.

Међутим, свеукупно гледајући овај чланак, овако примитивне монтиране лажи, кад прође прво почетно дејство (први мачићи се у воду бацају) постају контрапродуктивне, када се открије истина, и мислим да ће се СПОК одржати и ове године, баш на инсистирање родитеља и деце који су већ били учесници претходних кампова, а биће ту вероватно и новајлија, јер су већ сазнали за ове бруталнне медијске лажи!

Ја им то и желим, наставите са кампом…!

Замолио бих све србе који ово читају, али заиста замолио, тај обичан народ од кога заиста све зависи, да погледају следећа 3 видео прилога, као и текст „Гости из Енглеске„, било да су верски опредељени, или не, јер се већ више од 100 година спроводи најмонструознија, а уједни и најперфидније – под еуфемизмима разних „универзалних“ идеја, ПОГУБНО-ФАТАЛНА борба срба против срба, РАДИ ЊИХОВОГ УНИШТЕЊА (ЧИТАЈ – САМОУНИШТЕЊА), ма како они различити били: четници, партизани, припадници Србске Православне Цркве, или Србске Истински Православне Цркве (СИПЦ), или као тзв. „грађани“ и националисти, левичари-комунисти или националисти-десничари, и то све верно спроводе сами срби НА ВЛАСТИ и 95% откорењених интелектуалаца, и свештенства…!!

Ко ово не види, тај је заиста универзална слатка овчица и зомби…!

Са ових 5% правих елитних србских интелектуалаца, и свештенства, који се нису продали џаволу, Срби као народ треба да изграде, од корена па на горе до грана и плодова, потпуно нову државу, нове цивилне институције сопствене државе, нову цркву, све… или ће дефинитивно нестати као народ, врло брзо, за 10-15 година, јер данас време има крила и лети светлосном брзином.

Погледајте шта се све ради зилотима Србије, илити верницима и свештенству СИПЦ.

Напад на Утешитељство – У ноћи 23. јануара 2013.
(све саме бруталности и агресија против зилота илити СИПЦ, иако су малобројни (за сада) и мирољубиви, уопште не делују агресивно, у смислу „ти мораш“. Скините клип па га погледајте, јер се код мене слабо чује на Ју Тјубе, а кад га скинем и гледам преко компјутера, сасвим добро)
Погледати овде»

Гости из Енглеске:
Погледати овде»

Летопис Велике битке -1:
Погледати овде»

Летопис велике битке 2 – Интервју са православцем и великим интелектуалцем, енглезом, Владимиром Мосом:
Погледати овде»

А, сада, кренимо на нешто позитивно, на нешто што ће натерати људе на размишљање, јер верујем да ће многе интересовати како су се младе девојке, неке су и врло образоване београђанке биле, одлучили да се замонаше, како им се десио преокрет у животу, како су преокрет прихватили њихови родитељи, а говориће и једна млада американка монахиња Новог Стјеника, на добром и симпатичном СрБском» језику.

ТВ емисија о манастиру Нови Стјеник (ТВ Ресава) 2. део (18.10.2011.)

Линк ка видео прилогу на YouTube
Видео прилог можете скинути преко овог сајта.

Владику Акакија (Ово је кад је био» на Светој Гори 1995. Владика обавља крштење» новог верника у Дунаву), првог рукоположеног Епископа СИПЦ, већ сам представио, представиле су се и монахиње, па хајде да мало погледамо манастир који се богами поприлично изградио од донација верника и добрих људи. Игуманија ми рече да је изграђена и једна врло удобна кућица и за мушке госте, где могу да се сместе и преноће, да поразговарају са монахињама, са Владиком када је у манастиру, да можда нешто и помогну ако могу.

Ко зажели да донира манастир, нека погледа ову» страницу са манастирског блога.

Изградња конака:
Погледати овде»

Груба изградња главне манастирске капије:
Погледати овде» и овде»

Почетак изградње Храма Светог Јована Претече:
Погледати овде», овде», овде», и овде».

Поглед на изграђен храм:
Погледати овде» и овде»

Поглед на манастир и Микуљски камен:
Погледати овде»

Манастирски Часни Крст испод Микуљског Камена:
Погледати овде»

Читање акатиста пред Микуљским каменом:
Погледати овде»

Поглед кроз манастирски „прозор у свет“:
Погледати овде»

Дрвена кућица за госте:
Погледати овде»

Унутрашњост гостинске дрвене куће са војним креветима на спрат. Капацитет: 8 лежаја:
Погледати овде»

Манастирски чувари, пси

Мали Волдаков:
Прелепа слика, погледати овде»

На фотографији се види тек пристигло штене од неких 40-ак дана прозвано „Мрвица„. Волдаков је туркменски назив за ову врсту паса, зову га још и „Алабај„, то је азијатски овчар, ево шта монахиње још кажу о њему:

„САО Алабај се сматра једном од најачих пасмина на свету. Средњеазијски народи већ вековима га користе као неустрашиву одбрану стоке од медведа, вукова и јагуара… Данас се користи као војни пас и неприкосновени чувар имања. За разлику од осталих опасних врста овчара (шарпланици, кавказци) веран је и потпуно безопасан за газду и окружење у коме живи.“

Претраживао сам» мало интернет, и увидео да је Алабај заиста првокласан пас, можда и најбољи на свету у одбрани од медведа, вукова, итд… У борби са вуковима показао се као најбољи, што је за манастир најбитније! Пас нема уши, само неке патрљке од ушију, и то му олакшава борбу.

Како сам прочитао на блогу монахиња, размишља се да се овим псом замене шарпланинци.
Мењај…!

Кад већ говоримо о вуковима на 4 ноге, а не на ове опасније по људе на две, овај чланак» са манастирског блога обавезно прочитајте, заиста је импресивно и за дивљење, а ради се о сусрету монахиње Нине» и неколико вукова 2012. године, када јој је један вук пришао на само 15 цм њушећи је, време је стало…! И…, све се завршило тиме, њушењем, њуш, њуш… касније је свако отишо на своју страну.

И на крају, погледајмо 2 фото албума, првом претходи следећи текс преузет са блога монахиња, и показује сам значај довођења воде у манастир…

Догађај раван чуду – У наш манастир је уведена вода!

четвртак, 15. август 2013.

Извор: Стјеничанка

Сан постао јава – чесма са хладном изворском водом и то са јаким притиском у сред манастира

Ко је Бог велики, као Бог наш!
Ти си Бог наш, који једини чиниш чудеса
(Псал 76:14-15).

Ове године стјеничко сестринство пуни осам година битисања у планини у отежаним условима живота без воде. Као што сви знамо све ове године сестре су пијаћу воду преносиле, тј. носиле, махом пешке, са доњег извора који је удаљен од манастира неких 300 метара оштре узбрдице. Техничком водом манастир се такође тешко снабдевао. Вода се лети некад доносила у бурадима трактором или теренцем или је једноставно сакупљана вода од кишнице, а зими је топљен снег. Труд и трпељиво злопаћење сестара са водом трајало је целих осам година и милошћу Божијом је коначно окончано. Најбогољубивијом добротом пријатеља нашег манастира брата Александра Зеремског који је комплетно финансијски покрио овај пројекат и пожртвовањем разних људи такође пријатеља нашег манастира остварено је нешто о чему се није могло ни маштати: у манастир је доведена вода!

Пројекат чија коначна цена прелази 10.000 евра уз врхунске стручњаке и извођаче земљаних и водоинсталатерских радова приведен је крају. Систем се састоји од две цистерне, једна је смештена испод доњег извора (10.000 литара), а друга изнад манастира (7.000 литара). Моћна пумпа која је смештена у доњој цистерни помоћу трофазног агрегата гура воду (60 литара у минути) у горњу цистерну из које слободним падом вода снабдева манастир. Главни извођачи радова су предузеће „ДУТА“ из Свилајнца и „Жинеса група“ такође из Свилајнца уз подршку машина из ДОО „УЛТ“ из Деспотовца. Ту су и појединци који су на разне начине помогли реализацију овог пројекта путем спуштања цена или чак донација. Например, комплетан песак је донација господина Синђелића из Свилајнца. Једна цистерна (већа) је донација наших пријатеља Стива и Ане из Пирота. За другу цистерну манастир је добио велики попуст, а велики трофазни агрегат на нафту такође је за манастир добијен по знатно нижој цени. Свако ко је учествовао у реализацији овог пројекта пружио је неку врсту помоћи из чега следи да би без ових добрих људи цена пројекта била много већа. Сестринство манастира на челу са игуманијом Ефросинијом изражава своју дубоку благодарност свима коју су на било који начин помогли да се мукотрпан монашки живот у манастиру без воде олакша овим за манастир заиста капиталним пројектом.

Сестре још не могу доћи себи од радости јер је вода уведена свуда па чак и у шталу за краве. Манастир припрема благодарне грамате које ће бити свечано уручене свим донаторима и доброчинитељима у везе увођења воде у манастир на прослави која ће се ускоро тим поводом организовати у манастиру. Онима који не буду могли да присуствују овој прослави благодарне грамате ће бити уручене накнадо или послате поштом. Призивамо благослов Божији и светог Претече Јована на главног ктитора овог пројекта брата Александра као и на све доброчинитеље чијом је добротом и жртвом манастир Нови Стјеник добио воду. Нека их Господ обаспе сваким добрима небеским и земаљским!

Август 2013. – летњи спарни месец када је у манастир уведена вода, у манастирском летопису ће засигурно заузети датум и место историјског догађаја за памћење будућих генерација.

Фото албум увођења воде у манастир

А овај други је сликовит приказ самог манастира, манастирског простора и живота у њему….

Фото албум манастира Нови Стјеник

Објављено у Зилоти, Зилоти Србије, Манастир Нови Стјеник, Православље Светосавље - време је за истину!. Ознаке: , , , , , , , , , , , . Comments Off on Чујте истину о зилотима Србије, и манастира Нови Стјеник на Кучајским планинама, од њих самих, а не из строго контролисаних медија

Један критички поглед на текст Љубодрага Симоновића о „крвавим“ парама Новака Ђоковића


Будући да сам због преморених очију затворио коментаре на текст» о разлазу са Дуцијем, прекјуче ми је стигао на мој мејл, мејл једног комунисте, где је одмах почео да ме напада са: „Господине Небојша, Дуци Вас је хранио са донацијама, а ви му узвраћате тако…“ и више пута је додавао „… како не схватате да су национализми зло…!“ итд… итд…

Е, кад ми тако неко нешто ИСКЉУЧИВО каже: „национализми као национализми су зло, сами по себи“, желудац ми се преврне за 360 степени.

И шта ту рећи, нема дијалога са таквим изфанатизованим космополитско-анационалним умовима, јер он није поменуо ни један свој контра аргумент на моје аргументе, не против Дуција као човека, већ против Дуцијевихих ИНТЕЛЕКТУАЛНИХ ставова као јавног ОДГОВОРНОГ интелектуалца, о чему сам у том тексту АРГУМЕНТОВАНО и писао, као и о одређеним Дуцијевим недопустивим ћутањима и неизјашњавањима. Такви су сви изфанатизовани комунистички умови када су такви, ма како им ти аргументовано говорио о неким њиховим ставовима, па им контрираш неким својим супротним мишљењем и аргументацијом, они то доживљавају као лични напад и атак на њих као комунисте, на њих као личности, јер они су, ето… „богом дани да попују шта је добро, а шта зло“, само је довољно детиње неодговорно рећи: „Ура! Ја сам комуниста…! Ја волим цео свет…! Ја желим добро свим људима света…!“

Он потпуно превиђа да сам се ја одрекао Дуцијевих месечних донација од 9.000,00 динара, што ми је једини извор неког прихода био (уз врло малу социјалну новчану помоћ, која се исплаћује само 9 месеци у календарској години), само да бих писао и излагао своје аргументоване ставове, и да ни речју нисам вређао Дуција. Међутим, не… код тоталитарне комунистичке свести нема се право на другачије мишљење, свако другачије мишљење се доживљава као „удар на саму личност комунисте“, „на сам комунизам као идеју“ ма какве аргументе имао против ЊИХОВИХ ИНТЕЛЕКТУАЛНИХ СТАВОВА ИЛИ НЕДОПУСТИВИХ ЋУТАЊА КАО ЈАВНИХ ИНТЕЛЕКТУАЛАЦА ХУМАНИСТИЧКО-КОМУНИСТИЧКЕ ОРЈЕНТАЦИЈЕ.

Решио сам да коригујем план и да из претходног текста», који је као увод у моје неслагање са Дуцијем базичан за читање, извучем 4-5 тематских делова као текстуалне целине, уз можда нека мала додавања нових мисли, док не одморим очи и припремим најважније текстове о фанатичним уверењима разних србских идеалиста која су фатална не само за њих, они то и не примећују, већ и за масе срба на које делују својим беседништвима или другим видовима јавних наступа. Исто је тако битно и писати о идентитету човека који је јако сложен и компликован, а комунисти га своде И УПРОШЋУЈУ само на индивудеалну грађанску појединачну свест, и класну свест, ту нема места за колективну националну свест, која је узгред органска, јер има историјски континуитет!

Они су се егоцентрично поставили као неки врховни божји арбитри за представу шта је добро, а шта зло, без и да помисле да им нико није дао право на то, већ су га самољубиво сами себи доделили, мислећи самозаљубљиво и халапљиво да су у праву.

Да би се расрбљени срби поново посрбили» треба им у разним аргументованим анализама указати да схвате да не требају да се стиде да буду националисти, већ да се поносе што су Срби-Националисти, којима је историјски гледано национална свест и самосвест давала снагу да се кроз историју боре за своје боље сутра, а не анационално-космополитска свест!

Рекао сам у претходном тексту да сам се задужио 6.000,00 динара да бих могао да пишем у новембру, али стицајем околности почео сам и да продајем неке ствари да бих имао пара за дажбине и да пишем, продао сам телевизор који ми ионако не треба, па има шансе да пишем и у децембру, макар да уплатим за интернет и за најнеопходније дажбине, за струју и телефон, док за кирију (станарина) дугујем већ око 295 €.

Зато, још једном да апелујем, а то важи само за оне малобројне али одабране људе који подржавају моје целокупно досадашње осмогодишње писање, ко жели добровољно да ме донира неким скромним донацијама, ко колико може, може то учинити путем ПостНета на мој мобилни телефон:

062/354 943

, или пак на текући рачун у Интеса банци који се може видети на овој» страници за донације.

Ево, прекјуче ми је преко ПостНета на мобилни стигла једна донација од 1.000,00 динара, а када би било пара да издржим да пишем и у јануару, било би супер, но било како било, макар остао без пара и ичега, писаћу до краја децембра то је сигурно, а док не припремим неке важне теме, из главног првог текста извући ћу тематске блокове следећим редоследом.

Сада ћу поставити тему о Дуцијевом односу према Ђоковићу и Дивцу, за 3-4 дана биће једна нова тема, кратка и сажета, реч је о АВНОЈУ 1943. који није имао кворум да би био правно легитиман, што је веома битно, јер се цео правни систем СФРЈ надовезује на правно нелегитимни АВНОЈ. Затим о Дуцијевом анационализму са одређеним анимозитетом ка националном идентиту као таквом, затим о Титовом награђивању ратног злочинца Курта Валдхајма и Дуцијевом НЕДОПУСТИВОМ неизјашњавању и одређивању према Титу као таквом, као и осталих комуниста такође. Затим, о МАСПОК-у 1971. где су хрвати као народ, а не само као усташе, јасно рекли да не желе више да буду у Југославији, па засебна тему о Титовој тајној плати сво време владања од 1945. до 1979., а после тога биће други текстови.

У кармичком смислу, а они малобројни знају о чему причам, следећа 2-3 месеца су ми најбитнија, у том периоду ћу својим писањем одвезати своју карму, па после тога чак и ако ми буде горе у егзистенцијалном смислу, биће ми боље у суштини, јер душа ће бити ослобођена и растерећена једног великог кармичког дуга и везаности, спремна за нови живот, ма како он тежак био. И оно најбитније, одужићу се нашим великим и храбрим, мудрим Србским Прецима! Без чије жртве ми данас не би ни битисали овако апатични и безвољни за борбу!

Па да почнемо прво са Дуцијевим недопустиво некритичким ставом према Влади Дивцу, када је требао да буде најкритичнији, као председнику ОК Србије који се срамно сложио да се непризната тзв. „држава“ Косово прими у чланство МОК-а, али је зато и ту одлучио да се „покрпи“ Новаком Ђоковићем, да би скренуо пажњу са индиректног брањења Дивца, па онда иде анализа Новакових „крвавих“ пара.

Па да кренемо…

Питања и oдговори – Гост Љубодраг Симоновић Дуци – 13.12.2014.

Линк ка видео прилогу на YouTube
Видео прилог можете скинути преко овог сајта.

Ово доле је цео транскрипт дијалога измеђе водитеља Оливере Милетовић и Дуција, а тиче се одлуке МОК-а да непризнату државу тзв. „Косово“ прихвати у своје чланство, што је супротно самом статуту МОК-а, који признаје чланство само државама званично признатим у Уједињеним Нацијама. Због драматургије разговора и моје анализе, прво иде Оливерин увод у тему емисије и касније ступа на сцену дијалог између ње и Дуција, па погледајмо то све. Иначе, овај део транскрипта се од целог тока емисије искључиво тиче Дуцијевог става према потезу Дивца као председника Олимпијског Комитета Србије према одлуци МОК-а, ко жели може да провери. Па добро, онда да видимо шта се све каже…

Оливера Милетовић:

„Добро вече поштовани гледаоци, добро дошли у емисију „Питања и одговори“, одмах на почетку вам најављујем ексклузивног госта.

Шта је тема?

Па тема је оно што је обележило протеклу недељу, дакле Међународни Олимпијски Комитет МОК једногласно прихватио је непризнату државу Косово као свог пуноправног члана, чији ће спортисти наступати 2016. године у Рију. Председник МОК-а, да се подсетимо Томас Бах, захвалио се Дивцу председнику Олимпијског Комитета Србије, који није ни присуствовао тој седници, што је, па цитирам: „индивидуалне интересе ставио изнад интереса спортиста Косова“.

Председник Олимпијског комитета Дивац је рекао да, цитирам: „нисмо задовољни, али ми се бавимо спортом, не бавимо се политиком“. Лепо, и онда би смо ми могли да га упитамо, а када је цепао шаховницу, да ли је то била политика или је био спорт? И када је 1999. рекао да је Милошевић крив за све што нам се дешавало, укључујући бомбардовање, да ли је то политика? Па, предизборна кампања Бориса Тадића у којој је активно учествовао, да ли је то политика? Па, покушај куповине „Књаза Милоша“, за име, у име заправо америчких интереса, да ли је то политика? И уопште та крилатица: „спорт нема везе са политиком“ је нешто што објективно вређа интелигенцију сваког нормалног човека. Е, сад, ко је наш гост… Дивац неће бити тема, ако вас интересује шта мој гост мисли о Дивцу, то можете наћи на Ју Тјубу» ево за дан-два, 11.000 уплива, а тај разговор смо водили пре нешто више од 7 година;- Дуци о Дивцу, Дуци о Косову.

Е, пре него што вам представим госта, а већ сам на неки начин открила његов идентитет, морам да кажем, да је наш вечерашњи гост магистар правних наука, доктор филозофије, да је објавио неколико књига, да су многе преведене на енглески, руски, на неколико страних језика. Иначе, да… он је спортиста, 109 утакмица одиграо за кошаркашку репрезентацију Југославије, освојио златну медаљу на Светском првенству у Љубљани 1970. Играо је 7 пута за најбољу селекцију Европе. Био је учесник олимпијских игара у Минхену 1972. године. У знак протеста, због заташкавања допинг афере са Порториком напустио је игре, након чега је избачен из репрезентације. То говорим због наших млађих гледалаца, неки од њих то не знају, а знам да су верни гледаоци ове емисије, а наравно највећи број вас то зна… Љубодраг Дуци Симоновић: „Добро вече, и добро нам дошли“.

Љубодраг Дуци Симоновић:

„Добро вече, и боље вас нашао Оливера.“

Оливера Милетовић:

Ја се извињавам што сам почела са Дивцем, јер знам да он није наша тема, и да просто ствари морамо ставити у шири контекст, али, рецимо да је то мој темперамент па нисам могла да издржим. И шта кажете, Дуци неће да (03:17)… имамо пола сата разговора, после тога гледамо ваш филм „Олимпијски пламен“ који је пре 15 година настао. И то јесте проблем када ви видите оно што ће неки видети за 10-15 година, а једна од тих прича су управо те чувене олимпијске игре, спорт, и ево чувени Дивац кога поменух као парадигму једне моралне катастрофе која нас је задесила. С тим у вези морам да Кажем, Чавић, и нећу више дужити, да Чавић коме је уништена спортска каријера, коме је одузета златна медаља због оне мајце „Косово је Србија!». Али можда има неке божанске правде да ћемо њега памтити управо због тога: „Косово је Србија!“ Као што ћемо Дивца памтити управо због овог његовог ћутања.

Е, сад изволите…“

Дуци Симоновић (00:04:05 – 00:06:49):

Оливера, Дивац није ту говорио у своје лично име, он је говорио као председник Олимпијског комитета Србије. То је значи питање државне институције једне, која заправо треба да следи политику државног врха, односно званичну политику наше земље. Ако је званична политика да се не призна Косово као држава, онда он никада у својству председника Олимпијског комитета Србије, значи он је могао лично да има свој став, ко што је Чавић имао за Косово у своје време. Међутим, он је имао, кажем, као представник Олимпијског комитета. И то није могао да донесе без сагласности људи који су у Олимпијском комитету, као и оних који заправао контролишу Олимпијски комитет. Хоћу да кажем, овај, ту се иза брда, по мени, ваљају ствари које су јако лоше за нашу земљу, и мислим да Дивац никада не би донео такву одлуку у име Олимпијског комитета Србије, да није имао прећутну или експлицитну подршку одређених структура које практично владају нашом земљом.

То је мој став. То је мој став. Ја сматрам Оливера да је то начин стварања атмосфере да Србија призна Косово као независну државу, да би ушла у Европску Унију, да је то део стратегије, овај, и да је он у том контексту деловао, да је у том контексту деловао.

Иначе, што се тиче тезе да спорт мема везе са политиком, као што сте и сами добро рекли, то је једна флоскула, једна лаж која се понавља од када је створен олимпијски комитет уопште, организовани спорт у модерном добу. И овде се не ради уопште о интересу спортиста. Да се ради о интересу спортиста, они су могли под заставом Србије. Значи, спортисти са Космета, могли су под заставом Србије, нико им не брани да, овај, наступају на олимпијским играма. Или, коначно су могли и под заставом Албаније, они који су за Албанију и такве ствари. Значи, није уопште у питању, нису у питању интереси спортиста. Ово је чисти политички акт. Значи, питање статуса државе одређене, и МОК је прекршио статут који има, да само оне државе које су признате у Уједињеним Нацијама, оне могу да буду чланови олимпијског комитета, односно могу да учествују на олимпијским играма. И мене не изненађује то, јер од Кубертена надаље, као што је у овом филму и дато уосталом, то је све била чиста политика. Од организације олимијских игара уопште, тај врхунски такозвани спорт, то је у чистој функцији политике, односно капитала. И ко говори о томе да се води ту рачуна о интересима спортиста, он или је будала, или је један покварењак. Јел то стварно нормалан човек после свега што се десило, нико нормалан то не може да каже више. Нико нормалан, да спорт нема везе са политиком.“

Оливера Милетовић (00:06:49 – 00:07:11):

„Да, у том контексту сам и споменула Дивца, јасно је мени да је он ту небитна фигура, али кад говоримо сад ко ће по чему бити… мислим запамћен, по неком моралном кредибилитету, сви ми на овај или онај начин, у неком тренутку, можемо да кажемо да учествујемо у томе, не учествујемо у томе, а просто, људи су осетљиви на спортисте, и мислим да…“

Дуци Симоновић (00:07:11 – 00:08:25):

Па знам Оливера, али видите, нико није реаговао од спортиста. Зашто није један Ђоковић реаговао? Зашто није реаговао неко од тих наших врхунских спортиста? Лично, просто да каже да је то срамота. Ако већ су они репрезентативци Србије Оливера, пазите. А не Ана Ивановић и ова Јанковићка сликају се са Билом Клинтоном и ставе то на фејсбук! Слушајте! Са том фашистичком… са тим убицом који нас је бомбардовао, колко је деце умрло од леукемије до сад због те битанге. Хоћу да кажем само колико је то прљаво у ствари. Свако од њих, ја стално говорим о тој тези која је заправо невероватно реална, а то је тамо где су ти паре тамо ти је домовина. Тамо ти је домовина. Пошто они сви имају паре на западу и интересе заправо везане за те банке и за те који их финансирају, од тих тениских турнира до не знам чега другог. И они шаљу паре у те банке, тамо живе, узимају та држављанства, избегавају да плаћају порез код нас итд… Па зар то није чин који говори о томе на којој су они страни.

Значи, питање за мене је како је могао један Дивац да постане председник Олимпијског Комитета, радеђи за запад. А њега је довео Борис Тадић, и сад се одвија цела та прича кога су све ДОС-овци доводили и овај, кога заправо форсирају и дан данас ови који су на власти.“

Сећам се атмосфере која је владала пре горње емисије, на интернету је било велико интересовање, јер је претходно 2-3 дана кружио видео прилог» где је Дуци критиковао Дивца, то су заправо били издвојени исечци са Дуцијевог гостовања на ТВ Палма плус из маја 2006, дакле пре 8 ипо година је то било од ове актуелне емисије, а не 7. година како је Оливера рекла. Имајући у виду ту критику која је за само 2-3 даан имала на Ју Тјубу заиста око 11.000 посета, сви су очекивали Дуцијеву оштру критику Дивца о том срамном потезу саглашавања да се тзв. „Косово“ прими у МОК, с обзиром на тежину тог политичког чина.

Међутим, од тога директно није било ништа, још на самом почетку емисије Оливера је нагласила да тема емисије неће бити Дивац, већ одлука МОК-а да непризнату државу у Уједињеним Нацијама тзв. „Косово“, прими у своје чланство. Али, наравно, било је неизбежно разговарати и о Дивцу, будући да је он део те приче, јер он се као председник ОК Србије срамно сагласио са МОК-ом који је прекршио и свој статут и међународно право, и тако је постао саучесник кршења Устава Србије и пуштања Космета низ воду, све до коначне велеиздаје и формалног признавања Космета од стране садашњих власти, јер то од њих и траже налогодавци и ментори из Европске Уније, зарад уласка Србије у ту накарадну творевину, то је баш сада актуелно.

И шта сад ми овде видимо?

Неуобичајено у односу на критику пре 8 ипо година, и којим епитетима га је тада крстио, Дуци сад све то рационализује, он чак посредно и брани Дивца, има „пуно разумевања“ за њега, раздваја га на 2 особе, и наговештава да се Дивац личност, попут пливача Чавића, можда и не слаже са одлуком Дивца као председника ОК Србије, да се сагласи са одлуком МОК-а, јер ето Дивац као „председник ОК Србије“ је изгледа „одговорна особа“ која само следи „политику државног врха“. Па добро, ако је тако, онда би Дивац „личност“ могао да организује уличне протесте испред скупштине, да Дивац „председник ОК Србије“ да неопозиву оставку због тог срамног чина. Можда му и успе то, мислим Дивцу као „личност“, сигуран сам да ће народ да га подржи ако то та личност организује.

У свему овоме видимо не само Дуцијев морални пад и срозавање, већ и безобразлук, јер тера Новака Ђоковића „да реагује“, као и остале спортисте, „да каже да је то срамота“, а он сам није јасно и гласно рекао да је то срамота што је Дивац урадио као председник ОК Србије?!

Ако ти је до морала, прво ти лафе јасно и гласно кажи „То је срамота!“, и тек онда имаш право да то исто захтеваш од Ђоковића и свих других, не пре тога! То је стварно срамота од Дуција.

Уосталом, Дивац као председник ОК Србије треба да брани опште интересе заједнице, државе Србије, а не као личност, јер да је само личност, да нема и политичку функцију, ко би га ишта питао за било шта, а камо ли за нелегитимно и незаконито признавање тзв. „Косова“ од стране МОК-а, у своје пуноправно чланство.

Јасно је, овде имамо: „Ко с ђаволом тикве сади, о главу му се обијају“, јер кад тад, кад тад… „конобар“ дође да наплати. Дуци је овде наступио као носиоц националне пензије, јер да је јасно и гласно рекао како он то уме: „Па то је срамота! Та битанга…!“ … „Видите како је то прљаво!“, угрозио би кинту, не би га Дивац као политички функционер, и ови из државе, раздвајао на личност и националног пензионера, врло вероватно би му укинуо пензију, јер има моћ функције да то уради, као функционер, а не као личност, „наплатио“ би он и критику из 2006.

Зашто би сад Ђоковић осудио Дивца за тај сраман потез, кад сам Дуци који то тражи од њега није урадио, заправо сада би Ђоковић поводећи се Дуцијевим аршинима могао слично као он да каже:

„Знате шта, ја верујем да се Дивац лично не слаже са пријемом Косова у МОК, међутим, он је као председник ОК Србије морао да следи државну политику“.

И да би све то прикрио, мислећи да наивна маса то неће да примети, тај свој морални пад, Дуци дрско и безобразно скреће пажњу на Новака, јер Новак не може да му ускрати пензију ни као тенисер, ни као личност, и тако ће барем да има сатисфакцију код обожаваоца који му слепо повлађују, без икаквог критичког суда. То срамно скретање пажње са себе, Дуци покушава да „покрива“ не само са Новаком, већ и с тенисеркама Аном Ивановић и Јеленом Јанковић:

Дуци Симоновић (00:07:11 – 00:08:25):

„Па знам Оливера, али видите, нико није реаговао од спортиста. Зашто није један Ђоковић реаговао? Зашто није реаговао неко од тих наших врхунских спортиста? Лично, просто да каже да је то срамота. Ако већ су они репрезентативци Србије Оливера, пазите. А не Ана Ивановић и ова Јанковићка сликају се са Билом Клинтоном и ставе то на фејсбук! Слушајте! Са том фашистичком… са тим убицом који нас је бомбардовао, колко је деце умрло од леукемије до сад због те битанге. Хоћу да кажем само колико је то прљаво у ствари…“

И, ето, своје морално срозавање Дуци покрива скретајући пажњу и на ове две тенисерке, не само на Ђоковића, али погледајмо шта је о њима говорио 2009. године, о том сликању с Клинтоном, то можете видети у следећем прилогу»: „Дуци на ТВ Палма Плус, март 2009.-НАТО бомбардовање“ где га је Оливера питала да прокоментарише сликање Ане Ивановић и Јелене Јанковић са Билом Клинтоном, а Дуци одговара овако…

Дуци Симоновић 00:38:18:

„Па знате шта Оливера, објективно гледано, шта је то произвело? Оне су велику штету нанеле нашем народу. Ја не кажем да су Ана Ивановић и Јелена, како се зове.., Јанковић, да су оне то намерно урадиле, нити да су оне желеле да направе штету. Оне су једноставно биле изманипулисане, а друго, оне су се вероватно водиле неким тим малограђанским разлозима, као то је спорт, рекламе, турнири, паре.. рекламни ти типови, они носе те разноразне чварке, односно те рекламе тих фирми, и то им повећава рејтинг… (00:39:36): „Ја сам 100 пута рекао да млади људи, поготову млади људи, имају право на грешку. То је једна велика грешка, али то не значи да сад те девојке треба да обесимо због тога…„(00:40:59) „Не, хоћу да кажем само, не треба бити престрог према тим девојкама, оне су младе, имају шансе у животу много шта да ураде, али објективно Оливера гледано, имајући у виду који су оне квалитет, да су…“

Овде видимо да је Дуци правилно поступио те 2009. године. Оправдано је критиковао и Ану и Јелену, али није хтео да их сроза и понизи као личности, јер стварно, младима треба увек дати шансу (тада је Ана имала 22., а Јелена 24 године), не треба их у старту жигосати, већ им дати шансу да размисле, да увиде грешке и да их исправе, јер млади су. За разлику од тада, 2014. Дуци их поново жигоше, нема милости, уместо да их пусти на миру кад је већ рекао „да их не требамо обесити због тога„. Али, да би прикрио свој морални пад и срозавање, Дуци невешто скреће пажњу и на њих, што је дубоко некоректно и неморално, јер он би требао да има одговорност за јавну реч и своје изречене ставове, будући да он није било ко, већ за народ „каризматични бунтовник“ и јавна личност чије речи маса упија, интелектуалац који је посвећен мисији истине и правде.

Још каже:

„Значи, питање за мене је како је могао један Дивац да постане председник Олимпијског Комитета, радеђи за запад. А њега је довео Борис Тадић, и сад се одвија цела та прича кога су све ДОС-овци доводили и овај, кога заправо форсирају и дан данас ови који су на власти.“

Мислим… заиста смешно и тотално несувисло питање, јер потпуно је нормално да „човек који је радио за запад“ дође на ту функцију, функцију председника олимпијског комитета Србије, будући да је исти тај запад, ПРЕТХОДНО на власт поставио послушне људе, тог истог Тадића и ДОС, да директно раде за запад и уништавају Србију на свим нивоима. Па кад већ Тадић и тадашњи ДОС раде за запад, од запада пажљиво одабрани за то, неће ваљда они да поставе неког патриоту на ту функцију, већ такође некога ко ће без поговора да извршава све што од главешине на власти тај исти запад изискује. То би питање били сувисло само у случају да ми заиста имамо патриотску власт, која ради само за Србију и заштиту њених највиталнијих интереса, и заиста би тада било чудо да на ту функцију на којој је Дивац сада поставе неког ко ради за запад, већ обрнуто, неког ко ради за Србију и веран јој је. Но, ми знамо да то није тако.

Али добро, покривање моралног пада мора бити разноврсно…

И обратите још један веома индикативан детаљ, као показатељ да се Дуци пре емисије договорио са Оливером да јасно и гласнио не критикује Дивца, тај детаљ Оливериних неопрезних речи сам у горњим цитатима и временски обележио, то је ово подвучено црвеним:

„Ја се извињавам што сам почела са Дивцем, јер знам да он није наша тема, и да просто ствари морамо ставити у шири контекст, али, рецимо да је то мој темперамент па нисам могла да издржим. И шта кажете, Дуци неће да (03:17)… „

И, сад, проблематично је ово Оливерино неопрезно истрчавање: „И шта кажете, Дуци неће да…“, јер до тада је Дуци само у поздравном смислу рекао ово: „Добро вече, и боље вас нашао Оливера“, ништа више. Наравно, као што је и уобичајено не само код ове емисије, водитељ и гост обично пре емисије заједнички договоре концепцију емисије, пре њеног почетка уживо.

И шта је сад договорено да Дуци, …неће да: „И шта кажете, Дуци неће да„?

Па да неће да директно критикује Дивца за сраман потез, шта би друго, јер ако га директно и оштро критикује, како само он то уме и зна, врло је вероватно да ће се опростити од кинте, и да је боље због тога да га заобилази ко киша око Крагујевца. Но, добро, да не буде да сам врачара, али преслушајте то сви од почетка, то је заиста више него јасно и индикативно…

А сада обратимо пажњу на Дуцијев текст „Крваве паре Новака Ђоковића»“ где се може сагледти још више Дуцијево морално срозавање, јер иза „силе“ ДОКТРИНАРНИХ аргумената, крије се његово лично незадовољство и став према њему, а суштински, дакле АКТИВНИМ делом свог написаног текста, он дели ионако до зла бога раздељен, подељен и разједињен србски народ, и попут поделе на „четници-партизани“ уводи нову поделу на: „ђокисте и дуцисте„, што се може видети по коментарима на тај текст. Једни бране Ђоковића, други бране Дуција и његове ставове, а коментаре су дали око 90% све млади, делећи се тако у симболичном смислу на нове „четнике и партизане“. Апсурда ради, Дуцијева интенција је да да утиче на младе, да их еманципује, но он сам сече себи грану на којој седи, јер то је толико много било увредљивих коментара ка Дуцију баш од стране младих (које сам наравно обрисао), у смислу:

„Дуци, раније сам те ценио, а сада…“

, па дође псовка и тешка увреда. Знајући Дуција, он је апсолутно знао да ће оваква рекција да буде на његов текст, то је сигурно, то се одмах могло претпоставити, а посета на блогу је енормно, заиста енормно порасла, управо због тих „крвавих пара“. Текст је објављен 01.09.2014., а највећа посета, икада на његовом блогу, била је 09.09.2015., тачно 19.027 посета, од чега је само на текст о крвавим парама било 16.888 клика, односно читања. То је заиста много за Дуцијев блог имајући у виду просек посета пре изласка тог „крвавог“ текста. Ево, и дан данас долазе коментари на тај текст у смислу дељења на „ђокисте“ и „дуцисте“. И он пише такав текст сада када нам је национално јединство у овим најтежим моментима најпотребније! Најпотребније нам је да би се како-тако окупили и изборили да не пропаднемо као нација и егзистенцијално, а посебно јединство младих је потребно, јер Срби су „народ стараца„, и ако разједињујемо младе који су једина шанса за спас Србије, уз помоћ старијих, наравно… онда смо ми већ отписани. Дуци је јавна личност и утицајан интелектуалац, барем на интернету је то изражено, и он мора као такав имати изузетну одговорност за своје текстове, мора бити свестан консеквенци које из тога проистичу, но овим текстом није показао ни минимум одговорности, само се осећа избацивање беса и фрустрације. Али зато уме друге интелектуалце да критикује због њихових неодговорних текстова, што се може видети из његовог наступа на ТВ Палма плус у мају 2006.», када је критиковао Чомског због једног његовог текста о Милошевићу и Србима. Ево шта Дуци каже:

Дуци Симоновић 00:23:37:

„… Ја не могу да говорим о мотивима Чомском, који су мотиви, већ се овде ради о следећем. Сваки човек, сваки интелектуалац кад напише одређени текст, он сноси одговорност за њега. И значи мора да буде свестан које консеквенце из тога проистичу. Како ви можете да предлажњете рецимо одвајање делова, јел то значи, шта значи за србе рецимо то, или хрватима у Босни и Херцеговини. Пазите, он нуди албанцима као националној мањини право да отцепе делове једне земље, и да створе своју и да се уједине са Албанијом….. „

Ево, нема бољег аргумента за његову класичну неодговорност за написани текст, за његово морално срозавање, за неодговорност за увођење нове поделе код Срба на „ђокисте“ и „дуцисте“, од самих његових речи за друге неодговорне интелектуалце, што је у овом тексту јако индикативно и уочљиво за њега самог.

Али погледајмо Дуцијеве аргументе као бит свега, нашта он пуца. Ево једног детаља, прво иде цитат из Дуцијевог текста: „Крваве паре Новака Ђоковића„:

„Новац који „зарађује“ и „поклања“ Новак Ђоковић је крвави новац који су капиталистички зликовци отели од радника и са којим плаћају спортисте-најамнике да „испирају мозак“ потлаченима и стварају од њих покорне идиоте. „Навијати“ за Новака Ђоковића и његову тенисeрску братију заправо је давање подршке џелатима човечанства да докрајче свој монструозни „посао“: да се обрачунају с критичко-мењалачким умом и униште живот на Земљи…“

Е, Дуци мој Дуци, изгубио си ти терен моралног „ратника“ од када си од „битанги“ на власти које критикујеш, почео да примаш пензију, јер ТЕК њихове су паре крваве, а не Ђоковићеве. Они су плаћени ОД ТИХ ИСТИХ КАПИТАЛИСТА ДА ДИРЕКТНО отимају паре од радника својом партиципацијом у власти, у активној пљачкашкој приватизацији, а не играњем тениса попут Ђоковића.

Лако је критиковати личности, истресати своју фрустрацију на СПОРТСКЕ личности које ти ништа не могу, јер нису на власти нити у политици, као и Ђоковић, можеш да их критикујеш до миле воље и „бити цар“ за масе („Браво Дуци! Једино Дуци критикује Ђоковића!“). Критикуј ти политичаре у Србији који су стварно пљачкали раднике кроз пљачкашку приватизацију, а не Ђоковић играњем тениса, помињи њихова имена, и да су њихове паре „крваве“, далеко „крвавије“ од Ђоковићевих (Динкић, Влаховић, Ђелић, Тадић итд…), јер они су директно утицали на пљачку радника кроз приватизацију и уништавање целе привреде Србије, они су опљачкали радничку класу а не Ђоковић играњем тениса, не кошаркаши играњем кошарке, не ватерполисти играјући ватерполо. Сада Вучић, кога су капиталистичке паре довеле на власт, уништава Србију, зашто не напише текст: „Крваве паре Александра Вучића“? Јер Вучић сада докрајчује започето уништавање Србије, а не Ђоковић играњем тениса. Па може он да напише такав текст, али онда губи кинту, а Ђоковић не може да му је одузме као тенисер, и зато је лако истресати сву фрустрацију на Ђоковића, јер имаће и сатисфакцију својих обожаваоца:

То Дуци, бртаво мајсторе! баш си га закуцао!“

Острвио се на Новака, кријући се иза доктринарних и концептуалних аргумената пљачкашког капитализма, а у Србији има далеко више људи на власти којима су паре заиста крваве, јер су директно плаћени од капиталиста који су их довели на власт (ДОС) да униште и опљачкају Србију, не играњем тениса, већ партиципацијом у Влади Србије, у пљачкашкој приватизацији. Да ли је Новак Ђоковић започео пљачкашку приватизацију и тако директно отео радницима паре? Или су то радила нека друга имена? И сходно томе, чије су паре заиста крваве?

А написавши ово:

„Навијати“ за Новака Ђоковића и његову тенисeрску братију заправо је давање подршке џелатима човечанства да докрајче свој монструозни „посао“: да се обрачунају с критичко-мењалачким умом и униште живот на Земљи…“

То је стварно изузетно неморално и некоректно, према било ком спортисти, јер то је покушај медијског линчовања Ђоковића и изазивања све веће подели и раздора међу новим четницима и партизанима, између „ђокиста“ и „дуциста“, јер они који су сад против Ђоковића укапираће да Ђоковић играњем тениса даје тзв. „подршку џелатима човечанства“ да је то:

„давање подршке џелатима човечанства да докрајче свој монструозни „посао“: да се обрачунају с критичко-мењалачким умом и униште живот на Земљи…“

Пазите, ово је невероватно слепило и остаршћеност, дакле Ђоковић са својом тениском бртијом, не само што ће се „обрачунати с критички-мењалачким умом“ људи, већ том подршком „допринети“ да се чак уништи живот на земљи.

Дуци критикује Чомског да мора бити одговоран за свој текст, а својим текстом о Ђоковићу сам не показује одговорност, а врло добро зна да ће тај текст изазвати поделу у народу и омладини на „ђокисте“ и „дуцисте“.

Па докле с тим поделама анационални комунисти, докле?

Зар вам није довољна подела на „четнике“ и „партизане“ без које не можете ни да „дишете“?
Јер, заправо таква тоталитарна ИДЕОЛОШКА свест може да опстане само у подељеном БОЛЕСНОМ друштви, на ове, и оне, у здравом не.

Погледајмо сад шта Дуци каже о Ђоковићу и Јелени Јанковић у прилогу: „Дуцијева трибина у дому ученика „Петар Драпшин“- 2008.»

Дуци Симоновић (00:38:17):

„А што се тиче Јелене Јанковић и ових наших спортиста, да вам кажем нешто, у овој ситуацији у којој се налази наша земља, где је све уништено, од привреде до било чега другог, и мени одговара лично кад чујем име наших спортиста: „победили овде, победили онде“ итд… Међутим, кад човек гледа на дужу стазу, знате, кад гледа на дужу стазу, питање је, иста се ствар развија. Значи, ова млада деца уместо да буду људи који су ствараоци, који су научници, добри радници, педагози, професори, људи који су се посветили овој земљи и борби. Уместо то да буде изазаов за ове младе људе, за њих су изазови, ови, који ће бити у тој позицији само дотле док побеђују. Први пут кад тај Новак Ђоковић буде изгубио, али изгубио у смислу да га више нема ту у врху итд… та Јанковићева и шта ја знам, ти исти новинари има да их пљују знате како, катастрофа. Ко Џајића данас, пазите шта пишу о њему, а Џаја легенда, и Џаја шта ја знам…“

И тек сада видимо Дуцијево право лице, дакле 2008. њему је одговарало да чује да су наши спортисти „победили овде, победили онде“, па самим тим било му је пријатно, или ајде да користим његову реч: „одговарати“. Дакле, тада му је одговарало када је и Ђоковић побеђивао, волео је то да види. Тада је тај исти Ђоковић био плаћан од истих капиталиста, као и данас 6 година касније, и тада је зарађивао те исте паре, али тада нису ТЕ ИСТЕ ОД КАПИТАЛИСТА ЗАРАЂЕНЕ ПАРЕ БИЛЕ „КРВАВЕ“, већ тек 6 година касније када је Ђоле постигао досад незабележен успех од неког србском спортисте у историји икада.

Он дакле самим тим нема више моралног права да користи морал као „оружје“ да наружи неког, јер једно прича о истој личности 2008. године, а сасвим друго 2014. године. То морални „ратниче“ једно с другим не иде, то је најблаже речено, хипокризија.

А што се тиче пљувања потпуно је промашио, пљује га он, а не новинари, сада му „не одговарају“ његове победе. Тада 2008 тај исти Ђоковић није давао „подршку џелатима човечанства да докрајче свој монструозни „посао“: да се обрачунају с критичко-мењалачким умом и униште живот на Земљи…“ „, већ тек 2014. и надаље…

Апсолутно сам сигуран да се неко од те деце из дома „Петар Драпшин“, данас 6-7 година касније после Дуцијевог текста о Ђоковићевим „крвавим“ парама, окренуо против њега. Не сви, али неко да. То је све због Дуцијеве неодговорности, због које ће све консеквенце да произађу после тог текста, а уме ад критикује Чомског због неодговорности за његов текст.

Ово је тотални морални Дуцијев пад, то је најблаже што се може рећи.
Погледајмо све ово из још једног угла, да видимо да Дуци пуца у парзно, да ратује сам са собом…

Рецимо да се Дуцијев текс о Ђоковићевим „крвавим“ парама преведе на све језике света, да све то прочитају спортисти и да одједном престану да буду спортисти, јер су се под дејством Дуција освестили, да се и Ђоковић одрекне играња тениса, фудбалери фудбала, кошаркаши кошарке.. да једноставно спорт нестане са лица земље у данашњем виду.

Да ли би то значло да би тиме нестао и капитализам?
Наравно да не.

Да ли би тиме значило да капитализам не би имао „алат“ који би му послужио да се обрачуна с критичко-мењалачким умом човека и да уништи живот на Земљи?

Наравно да не, јер људи би се сами, без Ђоковића и спорта, залуђивали уз помоћ велике понуде на виртуелном тржиштуа у виду: филмова, игрица, разних ТВ серија, ТВ фарми, интернета… дајте људима још јефтинији интернет и компјутере, само то, и добићете лудило самозалуђивања» какву монструми нису могли ни да сањају, свако би кројио сам своје лудило..

Међутим, ако би људи у свим земљама где доминира капитализам и где властодршци директно пљачкају раднике финансирани „крвавима“ капиталистичким парама, сменили те режиме, довели патриоте на власт, повезали се међусобно, да ли би тада нестао УНИШТАВАЈУЋИ капитализам?

Наравно да, да.

Ето, врло једноставном анализом се види да Дуци пуца у празно, да само изазива нове поделе у народу, и да је неодговоран КАО ИНТЕЛЕКТУАЛАЦ (Попут Чомског кога оправдано напада за одређен текст) за објаву текста о Ђоковићевим крвавима парама.

Е, сада, да видимо да ли су још нечије паре крваве. Погледајмо у прилогу: „Дуци на ТВ Јесењин, март 2009.»“ како Дуци самокритички говори о својем прихватању да прима националну пензију…

Мирослав Виславски (00:11:15 – 00:12:09):

„Желим да вас питам господине Симоновићу, у припреми за емисију и у најави, ценећи да је телевизија Јесењин 3 дана најављивала ваше гостовање у својим порукама. Имао сам један велики број контаката са људима који су са одобравањем коментарисали ваше ставове. Ја држим да је отприлике такво расположење и код једног броја интелектуалаца који се ангажују у спортским форумима. Међутим, оно што је индикативно, ретки су, или је мени непознаница, они који су спремни са вама да уђу у такву борбу, за такве принципе и идеале које јавно износите, због којих вас појединци оспоравају, али само бих рекао по поруџбинама, не из властитог уверења.“

Љубодраг Дуци Симоновић (00:12:09 – 00:14:38):

„Мирославе, то је страшна хипокризија, хипокризија која се заснива на томе да људи заправо данас се врло тешко боре да преживе. И, овај, ја сам, сад имам ту неку националну пензију која није мала, и да вам кажем поштено срамота ме што је уопште примам. Да немам, да имам могућности да зарадим на било који начин било какав новац. Значи, живео би са тим новцем.

И стварно делује као хипокризија, опет једна самокритика која није демагошка, барем ја мислим да није. Овај, да човек сада живи од те националне пензије, овај, да штампа књиге, барем покушавам да уштедим неки новац да би то могао да урадим. Овај, а истовремено да критикујем тај спорт, чији сам био део. И, овај, сад сам у потпуно једној другој равни. Тако да, они који би сад мени скренули пажњу на то, били потпуно у праву, знате.

Значи, овде се ради о једном чисто егзистенцијалном моменту, да човек не падне деци на леђа. Друго, с којим правом може да тражи други да му помогне да штампа књиге, ако он сам, значи то што ради, овај, ако сам није у стању да то уради, овај, и да плати цену да тако кажем, јер не пада новац са дуда. Ја сам то зарадио да кажем условно, са својим знојем, и буквално мокрећи, мокрећи у пљујући крв. И знам колико сам, поготову сад с тим угроженим здрављем итд…

Али све једно, знате, принцип треба да буде да сви живимо од свога рада, и кад дођемо у године да живимо од пензије коју смо стекли својим поштеним радом, и да пензија буде толика да човек нормално може да живи, и да има бесплатни систем, овај, здравствени, да може да се лечи од последица које је стеко, радећи. Значи, ја ето преко тог спорта, или на било кој други начин.

Тако, хоћу да кажем да се и сам налазим у једној ситуацији која не оправдава ни мене у ствари, ни те људе, имајући у виду како се ствари развијају. Тако да они који мени замерају, потпуно су у праву. Значи, то је један непринципијелни став, да сам прихватио да имам ту националну пензију, а размишљао сам да ли то да урадим. И да сам имао било какву пензију, или да сам имао могућност да предајем на неком факултерту макар један пут само недељно, знате. Да могу само кирију да платим, да могу само да обезбедим елементарне услове живота, овај, да не тражим кажем од своје деце, од којих су, од троје њих у врло тешкој ситуацији, овај, старији син и његова породица. Тако да без обзира на све то, не желим да имам разумевања, знате за то…“

Затим послушајмо шта Др Мило Ломпар», један србски заиста врховни интелектуалац, говори врло обрaзовно и поучно о разноразним моралистима, заправо о моралистима и морализаторима, да би имали комплетну слику да разграничимо шта је шта, и ко је ко, будући да влада хаос у појмовима и појмологији, као и где је ту Љубодарг Дуци Симоновић

Др Мило Ломпар о Моралистима и моралозаторима» (00:00:00 – 00:06:04):

„Треба разликовати моралисте од морализатора. Морализатори су они људи који све укупности једнога живота и друштвенога кретања своде на морал. Они то преводе у моралне категорије. И врло често се показују да су они у ствари прикривени идеолози. Дакле, када треба интервенисати негде у свету, онда се то врло често зна правдати наизглед моралним аргументима. Али, када неке друге чињенице такође налажу морално деловање одједанпут се проналазе друга врста разлога. То су у ствари прикривени идеолози.

Моралисти су нешто друго. То су људи који су свесни да је живот сувише сложен да бисте га могли подвести под моралне категорије. Да постоје читаве реке које теку, и у којима питање моралности није централно питање. Често се узима као пример однос између тога хоће ли се преживети или не као нешто што ставља моралне категорије ван поља посматрања.

Међутим, по мом осећању ствари, ви морате употребљавати увек исте појмове без обзира на то колико вам они иду у прилог или не. То је оно што одликује интелектуалца, од идеолога, што их међусобно разликује. Дакле, кад сам рекао да морате узимати у обзир исте критеријуме, без обзира колико вам они иду у прилог или не, мислио сам на животне околности. Дакле, морате ризиковати. Употребљавате један критеријум, излажете се једном сасвим предвидљивом деловању против себе, у извесном степену ризикујете. То је нешто што одликује хуманистичку интелигенцију у свим временима.

Наравно да сваки човек по свом индивидуалном осећању ствари одговара на то. Нису сви људи изложени истим притисцима. Нису сви људи, да тако кажем, уцењени на исти начин. Није свака прилика иста. Није ни свака сила којој се супротстављате иста, извесна дакле степенитост у томе свему постоји. И то је нешто о чему треба водити рачуна.

Дакле, моралисти су они који постављају питање о моралу зато што то питање на неки начин задире у суштину друштва. По мом осећању ствари, уколико потпуно оставимо морална питања ван видокруга, ми ћемо завршити у једној врсти дивљаштва. Оно што човека диференцира у односу на друге чињенице укупнога живога света, тако да кажем, управо је присуство духа, и присуствио на неки начин моралних категорија. И ми дакле имамо дужност, уколико желимо да одговоримо том интелектуалном позвању, да указујемо на облике насиља који се непрестано појављују као нешто што упозорва, и онда када ти облици насиља право говорећи нас излажу неком ризику. Дакле, ми не можемо ићи у том смеру другим путем. Осим тога, морална питања су веома важна за структуру једнога друштва. Њих не треба апсолутизовати, не треба их постављати изнад свега, мимо свега, јер све ствари у животу се налазе у извесној међузависности. Али, ако једно друштво, нема никакве моралне критеријуме, као што је практично наше друштво сада тако функционише, онда нема никакве оријентације. Нема никаквог ауторитета. Губи се разлика између оних који знају, и оних који не знају. Губи се разлика између оних који делују у општем интересу, и оних који делују само у личном интересу. То друштво се објективно речено распада. Оно као такво може јако дуго да траје, али живот у њему на известан начин постаје све гори и гори.“

Отуд се мени чини да су морална питања централна питања, да би живот био бољи. Када кажем „бољи“ онда мислим у укупности његових садржаја. Ми сада живимо једну вулгаристичку варијанту једне колоније, што Србија нажалост јесте, која у извесном смислу живот идентификује са матерјалним добрима, то свакако да је пресудно у животу. Поготово би било лицемерно да кажемо да матерјална добра не играју никакву улогу, када толико људи има јако тешке услове живота. И у том смислу, матерјална добра, односно услов опстанка матерјални је пресудан за једнога човека, и једну породицу, па и једну заједницу. Али знате, живот има шири спектар дејства, интелектуалци су позвани, то је њихов позив, они зато служе, иначе нема потребе за интелектуалцима. Ако смо укинули осећање да постоји извесна моралност, онда значи једноставно речено интелектуалци су непотребни. Онда између њих је довољно да постоји само нешто што се везује за практичне и пропагандне потребе.

Мени се чини, и желео сам то и у својим књигама да покажем, да постоји неки озбиљан и важан животни став који ви морате бранити, а да је он у оквиру онога што је хуманистичко и што је праведно, са једном упорношћу која вас излаже извесним ризицима. Ти ризици нису претерано велики, мени се чини да интелектуалци који не желе да плате те ризике, у извесном смислу издају своју основну позицију, свој основни позив. Кад издате свој позив, ви сте у извесном смислу издали себе. А кад издате себе, вама је лако, јер више просто речено не можете ништа ни да учините. Ако препознате да сте ништа, ви онда можете да радите све. Управо морал нас спречава да у себи мислимо на начин да смо ништа.“

Искористићу прво ту Дуцијеву самокритику у вези националне пензије да га критикујем са своје тачке гледишта, као човек из народа, и имајући у виду да он оптужује и оцрњује не само Ђоковића, већ и све врхунске тенисере да су „јаничари“ новог светског поретка, а самим тим и све остале врхунске спортисте. И он је једно време био као ВРХУНСКИ спортиста „јаничар“ Титовог режима, где су се преко спорта сви народи у Југославији замајавали да влада тзв. „братство и јединство“, док је врх КПЈ укључујући и Тита наравно, тихо припремао распад СФРЈ, док су се истовремено југословенски народи хипнотизирали „успесима спортиста“. Наравно, Дуци је временом то схватио као млади спортиста, да је био „јаничар“ Титовог режима, али једно време није био свестан тога. Јаничар, јаничар је само онај који је свестан своје улоге и онога што чини као јаничар, и који је СВЕСНО одлучио да буде јаничар, јер зна шта та улога све изискује.

Тако да је та реч „јаничар“ изузетно некоректна, како за Ђоковића тако и за све врхунске тенисере, јер подразумева свесност чина јаничарства, док када данас видимо све спортисте, не само наше, да почињу да се баве спортом само да би се остварили и доказали као људска бића како су у својим главама замислили као деца, јер док су били мали и они су се кљукали заједно са својим родитељима разним спортским преносима (и тако заволели спорт), тако да спорт доживљавају као терен за самодоказивање и самоостваривање невезано за то шта Дуци прича о спорту, тако да су многи спортисти несвесни Дуцијеве шире и дубље слике шта је заиста спорт, и зато је некоректно оптуживати врхунске тенисере, па и остале спортисте самим тим, за јаничарство капитализму и новом светском поретку, а при том је и Дуци сам једно време био спортски јаничар Титовог режима несвестан тога, као и ови данашњи. Додуше, он се касније освестио. Па чак и када би уз помоћ Дуција све то схватили данашњи спортисти, ја сам уверен да би и поред тога многи спортисти, не да би били „јаничари“ који ће зарадити много пара „служећи капитализму“ да докрајчи и уништи свет, упорно преко спорта желели да се остваре зарад 5 минута славе, па после нек нестану, јер живот обичног човека је до те мере обесмишљен и уништен да се данашњи обичан човек осећа као безвредан кретен, и отуда душа иште макар 5 минута славе, само да буде призната и вољена у оболелом друштву и свету, јер то се само тако догађа, када се обезвреди и уништи смисао бити обичан човек, а нема ништа лепше него бити то, чак и када си врхунски интелектуалац.

Тако да сад у овом делу видимо не самоо Дуцијеву демагогију, већ и хипокризију, јер су му 2008. одговарали успеси наших спортиста, па самим тим и Ђоковића, али 2014. Ђоковић је постао „јаничар“ новог светског поретка, а не спортиста чије је успехе Дуци волео да чује и види 2008. како је говорио на поменутој трибини, а ето Ђоковић је те 2014. године када је изашо текст о његовим „крвавим“ парама, имао више успеха него 2008. Дуци такође, имајући у виду Ломпарово излагање, у овом случају спада у идеологе, а не интелектуалце, што не зависи од фонда интелектуалног знања, већ од моћи над самим собом и да исте моралне критеријуме које примењује на другима примењује и на себи, односно да пре сваког текста има то у виду, ТУ ОДГОВОРНОСТ, јер интелектуалац такође треба да буде морални коректив целог друштва, а не да га дели на „ђокисте“ и „дуцисте“ испољавајући тако само своју фрустрираност и сујету, што показује да „само мисли на себе“ како обично Дуци воли да оптужује националисте, да „само мислиш на себе“ када се забрину за своју судбину. То је рекао у једној емисији мислим баш код Оливере, ако нађем тај детаљ показаћу га.

Има једне ствари коју Дуци није у овој самокритици поменуо, а изузетно је битан фактор, а то је његова крилатица када критикује свеуништавајући капитализам: „паре не смрде„, будући да капиталисти све оправдавају тиме, јер пазите, и на његову прихваћену пензију може се рећи да има дозу крвавости, односно те паре, када имамо у виду да су му ту пензију доделиле управо те ДОС битанге и барабе које он највише критикује, са чињеницом да су баш њихове државне паре крваве, јер они уништавају радничку класу партиципацијом у власти, не Новак Ђоковић играњем тениса. Њих је и финансирао капитализам и нови светски поредак тим „крвавим“ парама које су претходно опљачкане од многих народа и радника, да би их довео на власт у Србији да ДИРЕКТНО, ДИРЕКТНО униште живот у њој, а не Новака Ђоковића играњем тениса. Ти ДОС властодржци су „крвавим“ капиталистичким парама плаћени да то одраде“ од тих истих „крвавих“ пара које непрекидно добијају од капитализма не би ли их одржали на власт, од тих истих капталиста који су нас бомбардовали 1999. и посејали смрт осиромашеним уранијом, па многа данашња деца умиру од леукемије! Тим „крвавим“ парама исплаћују и Дуција као националног пензионера, он је то прихватио, иако баш њих највише критикује, и где су сад ти исти аршини и морални критеријуми како за Ђоковића и остале спортисте, тако и за њега, јер „крваве“ су паре ваљда за све, а не „само“ за неког другог. Друго би било, потпуно друго, да му је пензију доделио Слобин режим који се како-тако одупирао новом светском поретку, а не ДОС режим који је финансиран „крваим“ капиталистичким парама, отетим од радника у многим земљама света.

Ја мислим, то је моје лично мишљење познавајући Дуцијев карактер колико га познајем, да је баш ово највише оптерећивало Дуција приликом прихватања пензије у смислу:

„Како сад да прихватим пензију од ових послушних капиталистичких бараба које критикујем, иако сам је поштеним трудом и знојем као спортиста зарадио, јер тиме компромитујем себе и своја морална начела.“

Знам, знам шта ће сад многи дуцисти рећи и пљувати на мене да сам ђубре, јер Дуцију је доделила пензију држава као држава, а не те битанге које су биле на власти.

Да, наравно, с те тачке гледишта то је тако, и свакако да је Дуци заслужио ту пензију, ту нема спора! Међутим, не може се сад изгубити из вида да су у тој држави тада биле на власти послушне барабе финансиране од капитализма и новог светског поретка да униште Србију у сваком погледу, нису били плаћени да играју тенис и да као тенисетри униште Србију и опљачкају раднике. Не можемо им сад напросто „обрисати“ прошлост и учињено недело тим ДОС битангама и плаћеницима капитализма. Дуци је, по мени, све то имао у виду, и то га је највише гризло по мени, а пресудило је нешто много више, ту је учинио оправдану свесну жртву „моралног ратника“ и моралног кредибилитета, не само да он не пропадне егзистенцијално, што наравно није смео да дозволи, већ су у питању била и његова деца, има их троје, а како је мени својевремено причао управо је његов најстарији син Игор највише трпео због бунтовног имиџа свога оца, не знам како је сада, никако није могао да нађе посао иако је завршио високе школе, „јер је Дуцијев син“ који се бунио против сваког режима.

Пазите, ја сам апсолутно сигуран да би Дуци поступио другачије, да не би прихватио пензију од битанги које критикује да је сам, да није имао 2 жене и троје деце са њима. Сигуран сам да би тада одбио пензију и да би се за своје ставове наставио да се бори једући кромпир и лук, остао би доследан својим моралним начелима. Међутим, Дуци има троје деце из тих бракова, и као одговоран отац морао је да мисли и на њих, не само да не падне на њихов терет, већ и да им парама од пензије помогне да живе као нормални људи, зашто би они испаштали због његовог имиџа бунтовника, има и тога. Барем би се ја тако осећао на његовом месту.

Наравно, да сам ја Дуци, потпуно бих исто учинио, исту моралну жртву као и он, прихватио бих пензију од бараба да пре свега помогнем деци, а људи нека ме критикују, ту цену бих свесно платио, јер зашто би она испаштала због мене, радије бих жртвовао морални кредибилитет интелектуалца, јер ту напросто долазимо на терен онога што је Мило Ломпар објашњавао, и те како исправно објашњавао:

„Осим тога, морална питања су веома важна за структуру једнога друштва. Њих не треба апсолутизовати, не треба их постављати изнад свега, мимо свега, јер све ствари у животу се налазе у извесној међузависности.“

Е, сад долазимо на терен шта Дуци није смео да уради, имајући баш у виду моралност, а не испразно морализирање. Дуци је једним делом, иако је пензију стекао поштеним спортским радом и знојем, мокрећи крва, а поштујући морална начела и због ове СВЕСНЕ ЖРТВЕ прихватањем пензије од ДОС бараба које су финансиране од свеуништавајућег капитализма да униште Србију, изгубио у том домену морални кредибилитет интелектуалца, да попује чије су паре „крваве“, а чије не, јер и њему се може приговорити исто за пензионерске паре, да су „крваве“ У ОДНОСУ НА ТО КО МУ ДАЈЕ ТЕ ПЕНЗИОНЕРСКЕ ПАРЕ, А НЕ ДА ЛИ ЈЕ ТЕ ПЕНЗИОНЕРСКЕ ПАРЕ ЗАСЛУЖИО ИЛИ НЕ. НАДАМ СЕ ДА ЈЕ ТО И ВИШЕ НЕГО ЈАСНО. Јер да му је те паре доделио Милошевић, тај критеријум „крвавости“ не би могао да функционише, будући да се Милошевић као државник одупирао капитализму и новом светском поретку. То наравно не значи да Дуци и даље није поштен као човек, изузимајући његову улогу интелектуалца који се ето користи и двоструким мерилима, једним за друге, а једним за себе, или 2008. Ђоковић тада није био јаничар НСП-а, тада му паре од тих истих капиталиста који су га награђивали нису биле „крваве“, а 2014. напросто су постале „крваве“, и тек тада је напрасно постао и „јаничар“.

Па не може то тако, нема ту морала, већ само испразног морализирања…

Због свега овога требао је да ћути, јер и он зна, да ако су икоме крваве паре за директно отимање пара од радника то су ДОС послушници који су финансирани од капиталиста да опљачкају и униште Србију, а не Ђоковић играњем тениса, а тако је и у свим земљама целог света где су капиталисти финансирали довођење квислинга на власти, да би директно опљачкали тамошње раднике кроз разноразне пљачкашке приватизације, а не да те земље опљачкају и униште спортисти тих земаља играјући тенис, фудбал, кошарку или шта ти ја знам.

Исто је требао да ћути због својих двоструких стандарда, јер 2008. су му одговарали успеси наших спортиста, волео је да чује за то, укључујући и успехе Ђоковића, јер и он је спортиста, али ето исти тај Ђокивић је 2014. „јаничар“ новог светског поретка, као и сви врхунски тенисери.

Не може бре то тако, мора се имати одговорност за своје јавне речи када си јавни интелектуалац, не може сад овако, сад онако. Ето, и ја подлежем критици, јер и те паре с којима је Дуци донирао мене као човек, поштено, али без обзира на то, и те сада моје паре, јер сам их прихватио, те донације, имају дозу „крвавости“, јер то су те исте паре које су ДОС барабе давале њему. Свестан сам ја свега тога, зато ово поштено и истичем, не оправдава ме ни то што сам се одреко тих донација, јер ако сам због те Дуцијеве моралне апсолутизације почео да га критикујем, не могу сад ја да будем чистих рукава, гледано са позиције тих Дуцијевих стандарда о „крвавим“ парама, а у суштини ради се о тој беспотребној апсолутизацији моралних питања у једном друштву, јер ето, ако се на то гледа тако, сви временом прођу кроз то исто сито и решето.

И погледајмо сад, ако идемо тим Дуцијевим аршинима о „крвавим“ парама, онда су и паре тог његовог Тита „крваве“ и те како „крваве“, много „крвавије“ од Ђоковићевих, јер и њему су капиталисти из САД-а предводници новог светског поретка давали паре у виду бесповратних кредита, и кредита са врло малим каматама, и те паре су немерљиво веће него што ће Ђоковић икада зарадиту од тих истих капиталиста који уништавају свет и који су кредитирали Тита, плус Титове паре су били кредит који народи Југославије треба да врате, а не Ђоковићеве милионе зарађене играњем тениса. Те податке са којом укупном сумом су САД и остале капиталистичке земље кредитирале Тита за развој тзв. „социјализма“ и „комунизма“ имате у књизи Пере Симића: „Тито – феномен 20. века“, а све то можете прочитати на овој», овој», овој» и овој» страници, а срж је у овом цитату из те књиге, стр 318.:

„Пред распад Југославије објављено је да су САД и друге водеће западне земље у одржавању Титовог режима укупно уложиле 102 милијарде долара ревалоризованих према паритету америчке валуте из 1988. године. Оријентације ради, тај износ је био готово 3 пута већи од целокупне ратне штете која је Југославији нанета у другом светском рату.“

И ако идемо Дуцијевим тзв. мерилима… Новак рецимо улаже у обданишта као и Тито својевремено, али Титове паре нису „крваве“, јер он је „изграђивао сицијализам“, а Новакове су „крваве“ иако и он издваја за обданишта. То су ти исти капиталисти који су кредитирали Тита и награђивали Новака за победе, али само су Новакове паре „крваве“, не и Титове.

Или погледајмо ово, да би се видело колико је та Дуцијева морална апсолутизација бесмислена и нефункционална на есенцијалном нивоу функционисања живота. Рецимо да Новак финансира операцију неке мале девојчице и тако јој се спаси живот, да ли би и тада те паре које су по Дуцију „крваве“ биле заиста крваве, и да девојчицу треба да вратимо у мртве, јер нећемо ваљда „крвавим“ парама да спашавамо животе мале дечице. Наравно да те паре не би биле крваве, и да би вредело спасити живот тим по Дуцију „крвавим“ парама неки живот прекрасног детета.

Дела чине човека, а не паре, паре дођу и оду, али дела остају.

Тако и остаје Дуцијево дело, његова неодговорност, јер је текстом „Крваве паре Новака Ђоковића“ поделио народ сада на „ђокисте“ и „дуцисте“, а највише млладе, јер мало је то да се срби деле само између четника и партизана. Уведи што више подела међу националистима, јер ту онда царују анационални комунисти који имају аверзију према националном идентитету.

Ја знам, као и други, ја знам да је оно што Дуци прича, свестан сам тога, де је илузорно да се само радујемо победама наших спортиста, ватерполиста, кошаркаша или Ђоковића, јер неће нам те „победе“ донети бољи живот, већ победе које изборимо ми обични грађани и срби одупирући се пљачкашима на власти из своје земље. Али, ради се осрбском националном идентитету и бићу, будући да су Титоисти уз помоћу анациоаналних и анти срба на власти и у институцијама СФРЈ, у потпуности уништили у главам Срба њихов национално-културни идентитет од 1945. – 1990, и понизили га до крајњих граница, то је био прави идентитетни масакр и геноцид, зарад идентитета тзв. „слободног грађанина“, зарад понижења и одрицања од србског колективитета и националног бића. И то се стравично наставило од анти срба ва власти после пада Милошевића, то је тако монструозно, софистицирано и вешто урађено, да је србима, тако пониженим и згаженимк у националном достојанство, остала једино ИЛУЗИЈА, јер и илузија је понекад потребна, до повратка поноса у националном идентитету, јер без илузије настаје ПСИХИЧКИ НЕИЗДРЖИВА ПУКОТИНА У ПСИХИ појединца, као дела колективне националне србске психе, идентитета и Бића. У тим напетим моментима, страх те је и да погледаш у ту психичку покотину, тако понижен и национално осакаћен, и онда ти остаје само то, илузија, и да том неком илузијом попуниш ту стравичну пукотину у психи, у супротном, следи ти слом личности и лудило.

То је исто оно што је он само започео да прича и говори ученицима дома „Петар Драпшин“ у 2008. години. Али он то не може да осети у души, када се ради о пониженом и измасакрираном идентитету у главам Срба, јер он је анационалан и има аверзију према националном идентитету. Не зна он шта је национални идентитет, јер он може само да буде Србин по избору, будући да он у својој фамилији има србске (отац), мађарске (мајка) и немачке крви (баба). Дуци ће увек у души бити и остали југословен, значи идеолошки „националиста“, а не органски.

Ја сам подржавао ту његову тезу да у спорту нема ништа нациналног, што је великим делом тачно, то сам чинио и у том тексту о „крвавим“ Новаковим парама, мада сам то знао да је привремено док се не одлучим за разлаз и да ћу да пишем ово сад што пишем, а поготову о правим и далеко дубљим разлозима него што је његов однос прем Ђоковићу, јер то су само одрази његове острашћене идеолошке личности.

Идемо даље…

Када се ради о тако измасакрираном и пониженом србском националном идентитету, јер су „експерти“ око 70 година радили на томе, тада се такав идентитет хвата за илузију, тада су спорт и Ђоковићеве победе нешто више, као нека „сламка спаса“, нека врста заштите од лудила и потпуног национано-идентитетног краха и слома. И ја се рецимо свесно покривам тим Новаковим победама, не стидим се тога да то признам, зашто би се побогу стидео, јер то радим ПОТПУНО свесно, а не ирационално несвесно, мада знам да ми те његове победе неће помоћи да побољшам егзистенцилајни живот. Но барем свесно покривам ту пукотину у психи, јер боље је и то, него лудило, да се дрогираш или постанеш ноторни алкохоличар, и дакако би се борио да се изборим у животу за победе да свима нама буде егзистенцијално боље, да живимо поштено од свог рада, али како то урадити када у 90% народа влада не само апатија, већ и аутизам према сваком националном симболу и елементу који сачињава тако психички-духовно сложен и дубок идентитет као што је национални, што све спречава и ПАРАЛИШЕ сваког појединца из нације да се било зашта бори. Али опет, добро је да опет како тако и постојимо као нација, барем тих 10-15% срба који су још срби, иако смо у културно-националном идентитету измасакрирани и понижени, али још не и потуно уништени.

Лако је опичити по националном идентитету попут Дуција, само напишеш текст „Крваве паре Новака Ђоковића“ и решио си ствар (ето, глупи Срби не схавтају да им „победе“ Новаак Ђоковића неће поправити егзистенцију), јер у ту „мету“ удара Дуци тим текстом, Ђоковић му је само средство да се позадински опичи по нациоанлном идентитету, јер да је рецимо Типсаревић на месту Ђоковића, текст би био „Крваве паре Јанка Типсаревића“.

Али то срби нису заслужили, ТАЈ СЛОБОДАРСКИ НАРОД са тако ПАЖЉИВО измасакрираним идентитетом првенствено у СФРЈ, где смо репрограмирани у „слободне грађане“ зарад одрицања од колективног националног идентитета, од заједничке национлне историје, културног наслеђа, сећања, свега… Али то је био фатални експеримент, јер данас нема слободних грађана, какви бре слободни грађани, то су сад све зомбирани робови, зомбији који шетају улицам чврсто стегнувши мобилне телефоне у рукама, савремени зомбији свакојаких виртуелних светова и компензација, јер на тржишту је велика понуда: компјутери, мобилни телефони, игрице, филмови, ТВ екран и разне серије, ТВ фарме, ријалити емисије, интернет… несаглдиве су могућности зомбираног самозалуђивања.

И сад је настао нерешиви проблем за комунисте попут Дуција, како уз помоћ зомбија доћи до тако жељеног комунизма?

Никако, до тог комунизма на који мисли Дуци са зомбијима се не може постићи, могуће је само направити технократски комунизам, комунизам зомбија, али није то то, ни по Дуцију, ни по чика Марксу.

Али ето, тражили су, а добили су што нису ни слутили. Анационални и антисрбски титоисти у СФРЈ, уништили су национални колективни идентитет срба, и уместо жељеног „слободног грађанина“, добили су зомбирано недоношче, јер као што то обично бива, експеримент је кренуо непредвидљивим током, бактерије су побегле из епрувете…

Да би вам приближио у којој се агонији налази србска душа, описаћу вам случај са једним дивним човеком кога сада нема међу нама, ради се о Стојану Ненадовићу» творцу оригиналне теорије и пројекта о некредитном новцу, коме сам одржавао и радио сајт у периоду 2008. – 2011. Столе ми се својевремено јавио да му израдим сајт, и договор је направљен, његов сајт је угледао светлост дана. Стојан ме је почетком нашег познанства често звао телефоном, и причали би сатима, углавном сам ја пуштао да он прича, јер био је то јако усамљен човек. Причао ми је о себи… ја сам га активно слушао и повремено нешто питао или прокоментарисао оно о чему би он причао. Стојана није мазио живот, поготову у детињству, све је то оставило доста трага на њему, тако да су га многи искоришћавали, јер Стојан је имао пара не само од пензије, већ и од издавање 2-3 локала који су били део његове куће коју је наследио од мајке. Стојан је иначе предавао у некој школи економију, пре него што је отишао у пензију. Стојан се врло добро разумео у економију, имао је своје оригиналне идеје, и причао ми је да се чак и банкар Бранко Драгаш једном сусрео са њим да попричају о његовом пројекту о некредитном новцу, и по Стојановим речима, Драгаш му је рекао сда је све то уреду и супер, али да смо ми мала земља и да не можемо да спроведемо његов пројекат, јер не можемо се одупрети новом светском поретку, који би био против тога, тако ми је Столе причао.

Ја сам Столету отворио Г-мејл, научио га да рукује с њим, научио сам га да преводи текстове на енглеском језику преко гугл преводиоца, будући да је Стојан посећивао на интернету стране економске форуме, а иначе имао је и одређено солидно знање енглеског.

И, десило се….

Упецаше га скамери из Сенегала. Скамери, то је интернет назив за интернет криминалце и преваранте који наивним људима разним манипулацијама узимају паре.

Будући да је Столе имао сајт, били су неки подаци о њему корисни за обраћање, на њему је била и његова слика. И тако једном приликом јавила му се наводно једна млада чоколада лепотица са једним лепим и нежним писмом и жељом за познанство са Стојаном. Наравно, то су обично мушкарци који пишу та писма, а не жене, но преваранти су преваранти.

Стојан се обрадовао и одмах ми је копирао тај мејл и послао да ме пита шта мислим. Наравно, ја сам одмах схватио да су то преваранти, и рекао му на време шта га чека, да ће му после упознавање затражити паре, али да им никако не шаље, јер то је превара. Столе је ушао машину, јер наравно та млада „чоколада леопотица“ била је „чедна и религиозна, и имала је неког попа коме се исповедала, па му се на мејл јављао и тај поп, да га обрађује са религиозне стране, у смислу: „Господине, изузетна ми је част да познајем тако честитог и Божјег човека“ итд… Знао сам шта очекује Столета, али није ме послушао да престане да им одговара. И, тако, Столе је почео да им шаље новац, у почетку неке мање сумице за неку одећу, хаљине, јер наравно „лепотица је била сиромашна“. Столе ми је све причао, ја сам му објашњавао, објашњавао и објашњавао… да је то превара, и да никада неће да види ту „лепотициу“, а она се напрасно заљубила у њега и признала му је то, и пожелела је да дође у Србију да се уда за Столета и „да му рађа пуно деце“. Будући да сам ја знао лозинку Столетовог Г-мејла, јер ја сам му и отворио мејл, упао сам у његов мејл и уградио филтере тако да када му стигне пошта од скамера, истог момента та пошта дође и на мој мејл. Наравно, то све нисам злоупотребљавао да читам остале Столетове пристигле мејлове, већ само од скамера.

Једном сам послао скамерима мејл лично, и очео да им претим да ћу ангажовати интерпол да их ухапсе, као сад ја сам нека утицајна фаца у Србији, но били су то искусни скамери, па су чак моје напада на њих користили да Столета окрену против мене, јер су укапирали да му одржавам сајт и да сам му ушао у мејл. Дакако,, Столе није насео на то, ипак сам ја осдтавио чврст утосак на њега, наравно искрено с моје стране, знао је Столе да сам му ја само пријатељ.
Столе је и дањље слао паре, ја сам једном приликом копајући по интернету нашао један страни форум где су чланови жртве скамера, тамо су објашњавали како превара функционише, да други не наседну на исте форе, двали су и своје мејлове од скамера на увид, и мени се посрећило да угледам ама баш исто писмо и слику чоколада лепотице као што је то послато и Столету у првом мејлу, ама све исто.

Послао сам Столету линк ка том сајту, и обрадовах се да ће сада Столе коначно да укапира да је то превара, и да неће више да им шаље паре. Али јок, Столе је као укапирао да је то превара, али им је и даље слао паре, био је искрен и када бих га упитао да ли им и даље шаље паре, он би одговарао да шаље. Затим га упитах у којој банци врши те трансакције, и он ми рече у некој банци у Бијељини у Републици Србској?! Откуд сад па то, зачудих се ја. Столе ми рече да у банкама у Сремској Митровици и оближњем неком другом граду, нису хтели да изврше трансакцију, јер су одмах укапирали да је превара када им је Столе објашњавао где шаље паре, а Сенегал је тада на листи ризичних земаља, имајући у виду интернет криминал, био на првом месту у свим реномираним банкама, и ако би банкари проследили Столетову транскацију, добили би отказ, јер имали су наређење од шефова да стопиарју такве трансакције. Тако ми је Столе то објаснио.

Но, Столе је био упоран, поверио се одређеним „друговима“ и неко од њих му је предложио неку банку у Бијељини која ће сигурно да му проследи трансакцију, јер он зна неког у тој банци, али се и овајдио, јер Столе је плаћао такси до Бијељине и назад, затим ручкове, пиће итд…

Ја сам диго руке да му објашњавам да је то превара, Столе је и даље слао новац. Све у свему, 2-3 месеца пре него што ће нагло да се разболи и умре, укупно је послао скамерима новац у вредности од око 4000 евра, а уплаћивао је у америчким доларима. И дошао је један одлучујући дан за нашу причу….

Будући да сам тада користио месенџер Google Talk, научио сам и Столета да рукује сњим, па смо често разговарали тако, да он не би џабе трошио телефонске импулсе. Јавио ми се он једном, и почео да ми прича да је открио да њехова „лепотица“ манипулише с њим. Рекла му је тада да се налази у неком изблегличком кампу у граду Дакар, и да јој хиитне треба новац за неке лекове, јер добила је и температуру. Међутим, Столе је копао интернетом да нађе тај избеглички камп, и открио је да се тај камп не налази у Дакару, већ у неком другом граду чијег се имена сада не сећам.

И ја се обрадовах, помислих коначно ће укапирати да је то превара, и рекох му: „Браво Столе, ето сам си открио да је то превара, не шаљи више паре.“ И он обећа да неће да шаље.

Међутим, слутећи да ће он ипак да шаље паре, за 4-5 дана ја га назовем и упитах да ли је слао паре, он рече да је ипак посалао паре, и ја му рекох, али не грубо и агресивно: „Па човече божји, сам си открио да је то превара, а опет шаљеш паре?!“

Настала је кратка станка од око 3-4 сукунде и Столе ми тако скрушеним и немоћним гласом изусти, ево и сад ми крећу сузе док ово пишем, и рече ми:

„Илузија је једино што имам…“

Ја моментално укапирах све, и истовремено ми кренуше сузе, и одговорих му само:

„Ако си, ако си… „, мислећи на паре које је послао.

Схватио сам да је Столе истовремено подсвесно знао да је све то превара, али и истовремено се подсесно и надао да није, али је једино знао да има барем илузију, јер заиста су му тако лепа срцепарајућа писма слали, а Столе је по први пут у животу доживео да му неко тако лепо, осећајно и нежно пише. Даваио је паре, јер је желео илузију, боље и то него да се суочи са истином, јер можда доживи и слом личности.

Описах ово, јер по мени исто у сличниом стању је измасакриран и понижен србски културно-национални идентитет у главама срба, сваки елемент тог идентитета је обезвређен и доведен до ругла понижења, и зато се срби хватају спорта и победе Ђоковића као за сламку спаса, јер ето, барем имају илузију да и они побеђују са Нолетом. Наравно, то је постало и више од спорта, јер ипак је Ноле Србин и његове победе су како такве „везивно ткиво“ да се онај како-тако здарви србски дух очува од лудила, јер наравно да се срби осећају поносно што Ноле побеђује, доживљавају то и као свој успех, јер боље је и то, него лудило психичке колективне пукотине, страх те је и да погледаш у њу, а камо ли да се суочиш са њом.

Ја сам се како рекох свесно „крпио“ Новаковим победама, иако сам знао да ми те победе неће помоћи да се изборим за бољу егзистенцију, но ипак су ме његове победе чиниле срећним за моменат, крв није вода, јер Србин сам, и иако се осећам поносно што сам Србин, будући да мене нису сломила сва понижења које доживљавамо као нација, али осећам дубоку бол у души, све ме то јако дотиче, па сам рецимо искористио ону чувену феноменалну победу Нолета над Надалом на Аустралиен Опену 2012. да напишем овај текст:

Новак Ђоковић: Краљ тениса и Србије!
http://wp.me/p3KWp-6Wx

Дакле, тим текстом сам хтео да укажем тим обичним људима и србима као народу и нацији, да нам Новакова посвећеност тенису може послужити као пример, да се и ми тако тотално посветимо борби за бољу егзистенцију, за бољи живот, да спасимо нацију од нестанка, и да од понижених срба постанемо поносни што смо Срби, јер имамо и зашто, имамо славу наших предака као инспирацију и велику обавезу, али и ми се требамо потрудити да будемо као они, храбри и бескомпромисни у посвећености својим националним и појединачним хуманим циљевима. Пре свега тај текст сам наменио оном малом, али најбољем слоју срба, слоју Срба од око 10-15% који су заиста срби, да се они ободре и изнесу терет промена, да регенеративно делују да се препороди цела нација, јер мотивисати већи део зомбираних апатичних србе да се за нешто боре, је узалудан посао, губљење времена и живаца. Овај мали, али најбољи слој срба којег тренутно имамо (уз помоћу једног здравог слоја младих у којима се буди и рађа национална свест) треба попут великих регенеративних способности јетре којој је потребно само једно мало али здраво парче ткива да се регенерише и оздрави цео орган, исто тако регенеративно да делује на целу нацију, да се мало по мало уз помоћ младих све више регенерише србско нацинално ткиво и Биће, све до коначног оздрављења.

Што се тиче самог Новака, ово морам да напоменем будући да се око 30 и више година бавим медитацијим, права србска реч за медитацију је „Тиховање“. Видим да је и он практикује и да му помаже, али видим и разне глупости и незнање које се приписује медитацији и Нолетовом практиковање исте у домену којем му је потребно. Наима, још раније, налетео сам на неки клип на Ју Тјубеу где неки неинформисан тип, али пун маште, говори да Ноле под утицајем „демонске“ медитације постиже победе, као помажу му демони, да је наводно „у канџама демона“ а то „аргументује“ Новаковим практиковањем медитације, односно кундалини јоге и криковима после победа уз пратеће гримасе као „доказ“ да му „помажу демони“, ево шта каже уз пратећу слику Нолета:

„гримасе победника у данашњим спортским такмичењима идентичне су гримасама гладијатора који су задавили смртонисни ударац својим супарницима“

Мислим, то су такве глупости, будалаштине и бујна машта, јер не може о медитацији и јоги да прича неко ко то није практиковао, а уз то на тржишту је заиста много суштински безвезних и лоших књига о медитацији и јоги, на основу чега се може стећи погрешан утисак и знање о тим духовним дисциплинама. Прво, то што Новак практикује није права кундалини јога, то је блажа варијанта менталног и психичког усклађивања, постизања унутрашњег мира који је потребан. Права кундалини Јога је нешто сасвим друго, и за то је потребна потпуна посвећеност, свесно улажење у психозу личности, уз будно вођство мајстора-учитеља, а Ноле нема времена за то, вероватно ни потребе, јер је посвећен тенису. То што ради Ноле је корисно за психички и душевни мир, и то је корисно да се ради, то му наравно помаже, а најсмешнији „доаз“ да је Ноле у „канџама демона“ су те гримасе које понекад уз пратећу енергију избаци из себе. То су чисте будалаштине, јер тим гримасама и избацивањем нагомилане напетости, особа се само празни од стреса. То је итекако здраво, у противниом сав нагомилан стрес иде у дубини психе, и тек тад прави проблеме. Нека тај дечко погледа само навијаче на фудбалским и кошаркашким теренима, после победоносног гола или коша, па кад заурличу славећи победе, то су такве лудачке гримасе, но ни они нису лудаци, већ се само празне од нагомиланог стреса док су пратили утакмицу. То је потпуно нормално и здраво, јер је тренутно, и служи за растерећивање од стреса.

Не знам, али поводом овога срби треба да схвате да не треба да им мерило кохезије и НАЦИОНАЛНОГ јединства буде религијски и духовни правац, већ друге националне заједничке тачке. Рецимо, ја иако пректикујем Тиховање, не знам ко је више од мене као појединац бранио србски већински православни правац, то поштујем и ценим, али исто тако имам права да ја практикујем нешто друго, јер духовност је лична ствар, и имам право на слободан избор а да не будем дискредитован од заједнице, јер ако нема тог права, права на слободан избор, онда ми нисмо народ, јер са речју „мораш да будеш то и то…“ па тек си онда србин, то је онда тешки фундаментализам и ускогрудост. Али добро, ја разумем те заблуде код једног дела срба, али сам и даље поносан србин, без обзира што ме некад прогласе јеретиком, јер практикујем „демонску технику“.

Верујем да се и Новак не обазире на све то, јер и Тесла је практиковао јогу, то се зна, али сви се ми поносимо Теслом, не говоримо да је „под утицајем демона“, јер да је то тако, Тесла би одавно уништио живот на Планети Земљи, будући да је једном изјавио да уз помоћу осцилација може Планету да преполови ко јабуку на 2 дела, али и то да то никада неће урадити. Тесла је имао ту моћ да то уради, али је имао још већу моћ, највећу коју одликује права духовна просветљена бића, имао је моћ да то не уради. Он је био просветљени геније, а не научник фах идиот.

Нолету бих препоручио да почне да чита Јогу Нидру» (Yoga Nidra) од Сатјананде Сарасватија ако има времена за то, не да се посвети њој потпуно, то је немогуће док се бави тенисом, већ да искористи неке њене благодети, јер то је јога снова и овладавања можданим центрима итд… итд…, и може бити корисна за разне ствари. Рецимо, ако ништа друго, за брзо и ефикасно учење језика, ја имам старије издање књиге, и у њему је Сатјананда објашњавао како је само уз помоћу јога нидре један његов ученик постао, између осталог, полиглота, научио је уз помоћу Јога Нидре 21 језик. А ради се о томе, да се лекција, тада су биле касетофонске касете, да се диск са лекцијом пусти и слуша када је особа на граници будности и сна, али наравно и свесна, и касније када се особа сутрадан пробуди, поново се иста лекција одслуша у тишини и миру, и склопљеним очима, и тако се направи спона између будног стања и сна, мозак брже и јасније запамти лекцију, трајно.

Поред визуелизације коју Новак практикује како сам чуо, Јога Нидра може да му то побољша, као и понављање одређених позитивних мисаоних формула, јер мисао није само мисао, већ и слика која прелази у визију, и визија повратно у слику, и слика у нову надограђујућу мисао, Тесла је најбоље владао тиме. Јер, по мени, да би Новак још 3-4 или више година остао на врху, да обори све рекорде, искључиво ће зависити од његовог ментално-психичког и духовног стања, то и он зна, јер у игри вероватно ће још само неке финесе да дотера, остало је ствар ума, психе, рационалног трошења енергије (да „да гас“ само кад затреба) и духа.

И још нешто да кажем у вези Новака, у случају да види овај текст и мој опис Дуцијевог односа према њему и моја објашњења око тога шта се све ту види, и ако одлучи да ме донира због тога, прихватио бих донацију», али не у смислу да он „финансира моје писање против Дуција“, како круже гласине, већ да ми помогне егзистенцијално, да барем премостим разноразне егзистенцијалне проблеме макар пола године или годину дана, као и да на миру могу следећа 2-3 месец да пишем онако како сам најавио, да би се после сав бацио на преживљавање. Све сам то тако описао, тај Дуцијев однос према Новаку како сам објаснио и анализирао, не да би ми Новак дао донацију, већ што заиста тако мислим, знам себе, и по том питању сам миран, чисте савести и пред Богом и пред собом, ма шта неко помислио. Још могу да дам и себи и другима много, па нек судбина одлучи.

Наравно, ја сам већ унапред спреман и да платим цену, ако треба да пропаднем сутра, нек пропаднем, судбина ће то урадити како сам заслужио, по карми, важно ми је да ми је савест чиста, као и душа. Паре су потребне, али нису најбитније у животу, јер ја сам био и довољно јасан око Дуцијевог односа према Новаку, шта се иза тога крије и шта функционише, а моји мотиви да критички пишем о Дуцију су много дубљи, то сам већ рекао, тичу се шире слике и истине, довољно сам о томе рекао, па да се не понављам.

Пермакултурно еко насеље Марков Поток има свој прелеп сајт


Кликните на доњу слику да посетите сајт и прегледате га:

па одлучите да ли ћете да се придружите, и у ком виду. Распитајте се за потребне информације…

Пермакултура: Предавање Зорана Станимировића у Бору. Започет пројекат еко комуне капацитета 300 до 500 људи на бази пермакултуре


Прекосутра, у среду 29.04.2015. с почетком у 18:00 у борској техничкој школи (рударски смер) на тзв. „четвртом километру“ (Борани знају на шта се ово односи) одржаће се БЕСПЛАТНО предавање о пермакултури. Предавач ће бити Зоран Станимировић из села Оснић код Бољевца, недалеко од Бора. Зоран има међународну лиценцу да држи предавања из пермакултуре. Било би добро да сви из Бора и околине (и шире), којима се смучио живот по градовима, а који пре свега имају тежњу ка животу у природи и да се хране органском непрсканом храном, дођу да послушају ово предавање, јер ће од Зорана имати заиста шта да чују, поготову што је Зоран започео пројекат реализације еко комуне на бази пермакултуре одмах у близини свог села Оснић, које припада општини Бољевац, недалеко од мистичне планине Ртањ.

Положај села Оснић на мапи Србије

Кликни на слику да је видиш у пуној величини

Кликни на слику да је видиш у пуној величини

Само да напоменем, када је Зоран био у Црној Гори да држи предавање, црногорци су му платили пут (авионом) и чак нудили бесплатно кућицу у близини једног мањег манастира, који се налази у близини оног већег манастира Острог, и да ту започне пројекат живота у природи на бази пермакултуре. Међутим, Зоран је све то започео у свом родном крају.

Зорана знам од пре 20-ак година, и дуго га нисам видео. Међутим, пре неких месец дана чуо сам од једног пријатеља Пеђе, да Зоран покреће у близини свог села пројекат еко комуне на бази пермакултуре. Дакле, укратко: исхрана органском храном, здрав живот – у кућама од природног матерјала, заштита природе….

Техничка школа у Бору где ће се одржати предавање

Техничка школа у Бору где ће се одржати предавање

Пре петнаестак дана Зоран је био у Бору, па сам искористио прилику да се нађемо и попричамо мало, јер ме је заинтересовао тај пројекат еко комуне којег је покренуо. Нисмо имали много времена за причу, због разноразних ствари и обавеза, али укратко се може рећи следеће. Поседује се преко 20 хектара земље (мислим да је 26 хектара, али нисам сигуран), на отприлике 7 км. од Зоранове куће, и ту ће се изграђивати еко комуна капацитета 300 до 500 људи како ми Зоран рече. Чланови и део комуне могу бити како породице, тако и усамљеници, разне дружине људи, млади, стари. Као што сам напоменуо, храна ће се производити на органски начин по принципима пермакултуре, природа се несме загађивати, већ чувати. Свако ће имати своју слободу да живи по својој жељи, не угрожавајући друге и природу, а дакако биће и заједничког живота и дружења, без чега комуна не би била комуна. Све ће бити објашњено у статуту комуне који ће све објашњавати. Ни сам не знам све детаље, али на предавању ће се све сазнати. Знам само, да ће свако финансирати изградњу своје куће од природног матерјала, било да се ради о појединцима, породицама, или разним другим групацијама људи.

Биће места и за оне који немају пара, и за оне који их имају, или их мало имају… наћи ће се неко решење и варијанта. Особа не мора да зна ништа о пермакултури, нити о изградњи кућа од природног матерјала. Има људи који знаују, помагаће им се, научиће. Знање ће се несебично делити, потребна је само добра воља. У комуни ће моћи да живе заједно и они који се хране вегетаријански, и они који једу месо, здраво месо, месо без икаквих хемикалија и адитива, што значи да ће се НА ПРИРОДАН НАЧИН гајити живина у комуни, стока (аутохтоне врсте), и од њих ће се користити природно ђубриво, заокружиће се круг. Они који ће се хранити вегетаријански, пресном храном, користиће аутохтона семена разних биљака, пољопривредних и ратарских култура, житарица.

Изгледа много причам, а и не знам све, и сам ћу чути целу причу на предавању. Зато, ко је заинтересован нека дође на предавање. Почеће се са уводом у пермакултуру, а касније ће Зоран говорити и о пројекту еко комуне којег је започео на бази пермакултуре. Без дилеме, предавање ће бити корисно и за оне који живе на селу, јер природа је природа, а ионако наша опустошена села широм Србије треба да се оживе, да се оспособе за гајењем здраве хране, и за себе и за извоз, јер храна коју једемо по градовима је „мртвачка“, пуна токсина која изазива многе болести, а и одскора почео је прави рат властодржаца против народа, овом ПРОТИВУСТАВНОМ присилном „обавезном“ вакцинацијом! А, гле, у 18 земаља те бајне ЕУ, постоји закон по коме родитељи не морају да дају децу на обавезну вакцинацију, а зашто онда у Србији претећи мора!!? Нашој дечици прети велика опасност! Ствар је исувише озбиљна! А о чему се ради, можете послушати овде», од докторке Слађане Велков, и  овде» од докторке Јоване Стојковић.

Ако има неког ко је нешто више удаљен од Бора, и ко никада није био у Бору, а жели да дође на предавање, нека ми се јави на мејл: orgonster@gmail.com да му помогнем да дође на право место.

Мислим да ће се Зоранова предавања одржавати у неком континуираном серијалу, и ако их буде, обавештаваћу вас у коментарима. Зоран жели да посеје клицу развоја сличних еко комуна и насеобина на принципима перакултуре, и сигуран је да ће се то проширити дуж целе Србије.

Сигуран сам и ја, људи ће тек почети да беже из градова.
Почело је…

Погледајте доње прилоге о пермакултури, знаћете о чему се ради, знаћете више…

Шума хране – Пермакултура

Линк ка видео прилогу на YouTube
Видео прилог можете скинути преко овог сајта.

У овом прилогу о пермакултури говори Џеф Лотон (Geoff Lawton) један од неколицине највећих мозгова и великана пермакултуре, са огромним знањем, искуством и праксом.

На Рубу знаности: Пермакултура – 05.02.2007.

Линк ка видео прилогу на YouTube
Видео прилог можете скинути преко овог сајта.

Камп Стара планина 2014. Интервју о етици пермакултуре

Линк ка видео прилогу на YouTube
Видео прилог можете скинути преко овог сајта.

Огромно поврће уз помоћ природног азотног ђубрива

Линк ка видео прилогу на YouTube
Видео прилог можете скинути преко овог сајта.

Такође, наш непревазиђени геније Никола Тесла, говорио је о азоту као природном потенцијалу за ђубриво. Наравно, без загађивања природе. Рекао је:

Азот би могао да се извоји из ваздуха и да се произведе богато азотно ђубриво„.

Пермакултура: Сви у село – Фарма Сепа Холцера (преведено)

Линк ка видео прилогу на YouTube
Видео прилог можете скинути преко овог сајта.

У овом прилогу са фарме Сепа Холцера говори Јозеф Холцер, Сепов син, док: овде» (У центру сваког посла је вода), овде» (Терасе и гредице), овде» (Аквакултура – Водопривреда у складу са природом), овде» (Пермакултура у Алпској регији: Краметерхоф – Сеп Холцер) и овде» (Вода је живот – Сеп Холцер и Бернард Милер), можете погледати видео прилоге где говори Сеп Холцер, такође један од великана пермакултуре. Наравно, све је преведено…

* * * * * * * *

П.С.

07. мај 2015.

Љубитељи живота у природи из групе „Хектар земље“ одмах су реаговали након објаве овог текста. Дошли су колима до Зорана и у пријатном расположењу погледали су плац будућег еко насеља. Са фејсбук странице групе, износим запажања Наташе Вукићевић из групе хектараша, после обиласка плаца. Будући да су хектараши и сликали плац будуће еко заједнице, после Наташиних запажања можете погледати те фотографије. И ја све то први пут гледам, јер тек треба да посетим Зорана. На већини слика поставио сам и коментаре Данила Илића, који објашњавају простор и планове где ће шта да се налази.

Утисци Наташе Вукићевић (3. мај у 22:50):

Драги хектараши,

Вратили смо се из извиђања земље, 29 ха код села Оснић (припада општини Врбовац). Зоран Станимировић и његова супруга Јасмина, угостили су нас са пуно љубави и пажње и провели смо пријатно време у разговору и разгледању купљених парцела будућег насеља, које ће се по неким географским обележјима звати или Марков поток или Урошева падина. Зоран Станимировић је завршио 72 часовни курс пермакултуре код Џеф Лотона, 2013.године. По завршетку тог курса, „пробудио се“ и схватио колико је важно Природи прићи на паметан и људски начин. Добио је визију стварања насеља дизајнираног по пермакултурним принципима. Уз помоћ пријатеља, који је на неки начин спонзор његове визије и његовог пројекта, започели су куповину земљишта и парцела и стигли до 29 хектара земље, са потенцијалом да се број парцела и хектара увећава у жељи да се све обједини у једну целину будућег насеља. Његова замисао је да му се прикључе људи у стварању тог насеља са истим погледима у приступу земљи, који поштују принципе пермакултуре.

Земља је лепа, плодна, препуна поља шумских јагода, окружена младим храстовим шумама, пх вредност је око 7. У питању је блага падина, више висораван, на надморској висини између 400 и 480 м надморске висине. У околним шумама расту печурке лисичарке, вргањи итд. Постоји извор воде на врху једне парцеле, постоје неки резервоари, бунари и још неки извори који нису прецизно лоцирани. Зоранови планови у спровођењу воде, енергетска решења кроз градњу пасивних кућа и кориштењем соларне енергије, усклађени су пре свега са поштивањем знања пермакултурног дизајна. Ту је наравно и изградња вештачких језера – рибњака итд….

План је такође да се на највишој парцели која је и најближа путу, прво изгради објекат који би био намењен као прихватни центар за све који буду долазили и учествовали у раду или обиласку терена, са наменом да тај објекат буде Институт пермакултуре у коме би Зоран лично за почетак држао предавања. Будући да је Зоран најпозванији да изложи своју визију будућег насеља, договорено је да до краја маја, организујемо презентацију пројекта специјално за све чланове групе Хектар земље у Београду. О тачном датуму, месту и времену презентације, обавестићемо вас чим се са њим договоримо, јер већ неке датуме у мају има испланиране. У плану је презентација пројекта и у Новом Саду, о чему ћемо такође правовремено обавестити, за све оне чланове, којима је то погоднија дестинација.

Земља или боље речено учешће у пројекту се плаћа, при чему ће цена бити најприхватљивија тј.најповољнија за људе који се међу првима истом прикључе. Надам се да смо успели да вам приближимо неке наше утиске, којих је наравно много, али сигурни смо да ћете сами најбоље стећи утисак када упознате Зорана и чујете лично из прве руке… А онда наравно сви који препознају себе у тој причи, могу да се са Зораном договоре о групном или појединачном обиласку имања, земље и будућег насеља… Видимо се ускоро!!!“

Слике са плаца будућег еко насеља код села Оснић, општина Бољевац

%d bloggers like this: