Срби? Шта би са: „Сви за једног, један за све!“


Мој духовни брат и пријатељ, песник Драган Симовић, ускочио је да ми помогне око донација својим текстом на „Србском Журналу“:

Драган Симовић: Не могу бити равнодушан према мукама, патњама и невољама ближњих…
http://tinyurl.com/y9qo23gr

, јер од када сам објавио текст: „Живот. Тешкоће. Има ли излаза…?ситуација ми се погоршала, будући да сам се разболео, и како време тече ствар је све озбиљнија, почео сам да добијам неке пулсације у глави, замарам се брзо након 20-ак минута лаганог ходања…, очи осећам као да су тешке кугле, и због тога слабо спавам, по 2-3 сата, а некад и не спавам целе ноћи, то ме све мало по мало исцрпљује, итд… итд…

Тачно знам да имам неке промене у мозгу, јер осећам те пулсације унутар мозга (делује ми као да је нека тиха упала, можда имам проблема са циркулацијом у мозгу, итд…) али неуролог није хтео да ми одобри скенирање, да би се видела ситуација са мозгом и дала права дијагноза, тако да сам препуштен самом себи, да се сналазим сам, како знам и умем, али пара понестаје….

Прати ме и малер због обољења, јер ступио сам у контакт са старешином манастира Црна Река код новог Пазара са намером да пређем у тај манастир да живим. У начелу он је пристао, али када сам му рекао да сам болестан, онда је пристао да дођем и да покушам да се прво излечим испод моштију Светог Петра Коришког, али имам проблем с парама, тако да је питање да ли ћу моћи и отићи до тог манастира који је од Бора удаљњен 274 км., јер са ово мало количине лове коју сада имам, издржаћу до краја септембра, јер треба платити дуговања за стан, а то ме највише „коље“.

Разочарали су ме неки људи које сам на блогу доста промовисао, и ту сам био међу првима који је почео још 2007. да их промовише, кад је било врло мало сајтова националног карактера-попут мог, а ради се о др Светозару Радишићу, Биљани Ђоровић (њен АТЛАНТИС сам први почео дa промовишем здушно, укупнп имам 53 разних чланака о њеним емисијама), затим о Бранку Драгашу, кога сам такође доста промовисао. Свима сам послао смс поруке на њихове мобилне телефоне, с молбом да ми помогну донацијом, али они ни да се јаве. Једино ме је обрадовао професор Велимир Абрамовић, који ми је брзо послао 10.000 динара као помоћ, и обрадовао ме.

Ко ИСТИНСКИ има душу и морал, он има! Увек то има…!

Вељо!
И званично:
Хвала ти!

Тек су крајем 2011. почели да ничу сајтови сличног мом, као што су „ФБР Репоертер“, „Србин Инфо“, итд…, с тим да они имају по 4-5 човека који раде око уређења сајта, а ја сам радио све сам. „Крвнички“ је то био посао, и сада плаћам високу цену, јер сам се разболео, али се не кајем, без обзора што сам разочаран…

Једанаест година постоји мој сајт, и током тог времена многи пратиоци мог блога су ме хвалили и јављали ми се на мејл да су одушевљени мојим сајтом, а сада ни да ме питају како сам у овим тешкоћама. Само је један мали број пратиоца мог блога ускочио да ме контактира, да ме пита како сам, да ме помогне донацијама, и из дијаспоре, и из Србије, и хвала им!

Био сам свестран, нисам писао само текстове који су се тицали србства и националног идентитета, већ и текстове који су се тицали науке, природе и екологије, живота у природи, о заштити здравља, итд… итд…

Да сам шиптар и да сам писаао 11 година за шиптарску ствар, сад би донацијама био осигуран барем за годину-две, док не оздравим и снађем се око егзистенције. Како ја то видим, срби су толико стара нација, пре бих рекао остарела нација, тако да су заборавили ко су, ко су њихови преци који си лили потоке крви зарад србства и опстанка будућих покољења и нације!! Због наших пожртвованих предака не би данас било ни данашњих срба, модерних технолошких зомбија (80%), осим мало броја срба који су освешћени (20%), али су неповезани, и нису на власти.

Пишем овако искрено шта ми је на души, јер ситуација са здрављем ће ми се погоршавати, па док могу да се јавно исповедим, да се исоведим.. Реших да оставим неки траг на интернету…

Ако неко жели да ме помогне донацијама, ево мог текућег рачуна у Интеса банци».

Прочитајте Драганов текст и ко жели да ме помогне донацијама нека ми се јави на мобилни (062/354 943), јер због здравствених проблема, сад правим по 6-7 дана паузе када не радим на компјутеру.

Живела Србија!!
Живело Србство…!!

Живот. Тешкоће. Има ли излаза…?


Пре 11 година, тачније 20.марта 2007. године, отворио сам себи сајт илити блог с чланком „Феномен ЛЕМИНГА“, а ово ће по својој прилици бити задњи мој чланак, јер ме сустижу непремостиви егзистенцијални проблеми! Питање је шта ће све бити самном, и овај чланак ми је једина нада да ће ми неко помоћи, неко од поштоваоца мог рада, неком информацијом, предлогом, или конкретно.

У великој сам кризи…!

Поново ми се ближи ситуација када ћу 3-4 месеца бити потпуно без пара, односно без социјлне новчане помоћи (август, септембар, октобар и пола новембра 2018. год.), па ћу с тога у том периоду имати непремостиве тешкоће око плаћања дажбина за стан, тако да ако не нађем за тај критичан период 400€ онда егзистенцијално пропадам сигурно! Да би схватили суштину мојих проблема, прочитајте поново овај чланак», јер сам без посла и немам никаквих прихода.

Сви који би желели и могли да ме донирају са извесном свотом, све информације о томе су већ на доњем чланку:

Донације – Текући рачун
https://wp.me/p3KWp-7Mk

Наравно, знам да су донације само привремено решење, а нисам ни паразит који жели да живи од донација, али у потпуном сам очају и безнађу, и у великој сам тузи, јер немам никаквих прихода, сем социјалне помоћи од 5.200,00 динара на месечном нивоу која ми се исплаћује 9 месеци током годину дана, а ова тренутна транша иде од новембра 2017 до јула 2018. године.

Живот у манастиру

Да стекнем неку пензију је немогућа мисија, тако ми се скоцкало кроз живот. Одмах да кажем и то да овде у Бору (рођаци, пријатељи..) нема ко да ми икако помогне да премостим животне тешкоће, тако ми се и то скоцкало, па сам с тога донео одлуку да пређем да од септембра 2018. године живим у неком манастиру који би ме прихватио, да радим шта ми се каже за смештај и исхрану. Чуо сам од људи да је то могуће остварити, па бих замолио све оне који имају било какву опипљиву и конкретну информацију у том правцу да ми јаве ком манастиру да се обратим ради договора са старешином манастира.

Јако ми је тешко што овако пишем, али немам куд, јер сам у великим тешкоћама…!

Ако неко има конкретну информацију ком манастиру да се јавим, или да ми да неки свој предлог како да решим велике егзистенцијалне потешкоће, нека ми то јави на следеће контакте:

Јовановић Небојша:
тел. 030/428 249
моб. 062/354 943

Пријатељи…!

Ви, који ме знате преко интернета, јавите ми се ако имате неки свој сопствени предлог за мене…!

Помозите ми да откријем тајну ко ми је отац, и да ли имам брата близанца или сестру близнакињу…!


Верујем да није касно да дођем до истине, а даћу све од себе да то сазнам, да сазнам тајну ко ми је отац, и да ли имам брата близанца, или сестру близнакињу, а писање о томе на мом сајту може то само да убрза, интернет даје ту шансу.

Можда сам још раније требао да искористим повољност што имам свој блог (сајт) па да пишем о овоме, али добро, дошло је и то на ред, а ради се о томе да сам ја ванбрачно дете мајке Јовановић Стојанке (рођена 1937. – умрла 2013.). Мајка ми се родила у селу Ново Корито, а ту негде 1949. године са родитељима је прешла да живи у Бору, јер је мој деда, Божин Јовановић, добио посао да ради као рудар. Мајка ми никада није рекла ко ми је отац, крила је то упорно, и ту тајну је однела у гроб. Имали смо безброј разговора о томе, највише у мом младеначком добу, али ниша. Такође, неколико пута сам питао и разне рођаке по мајчиној линији да ми октрију тајну ко ми је оатац, надајући се да ће кад-тад да ми то кажу, да то ипак неко мора да зна, али нико „није знао ништа“ што се тиче то рођачке линије. Мало је то чудно, али тако су причали…

Оно што сигурно знам је да сам по рођењу имао 1кг. и 800 грама, дакле био сам недоношче, то ми је мајка неколико пута рекла током живота кроз разне разговоре. Исто тако знам да сам зачет у Панчеву, док је моја мајка била на стено-дактилографском курсу, и чим га је завршила запослила се те 1958. године у Институту за бакар Бор као дактилограф. У институту је стекла и пензију. Иначе, ја сам се родио 13.12.1958. у Зајечарском породилишту, а не у Борском, будући да је моја мајка живела  у Бору са својим родитељима, са мајком и оцем.

Да кренемо на те, барем за мене, мистичне појединости, јер мени је „кум“ био Зајечарски МУП који ми је 3 месеца након рођења (13.март.1959.) дао име – Небојша. Тада се у СФРЈ МУП називао: „Отсек за унутрашње послове НОО-е„. Ово „НОО“ је вероватно Народно Ослободилачки Одбор, а то је данашњи МУП.

Ево мог извода из матичне књиге рођених где ове податке о мојим кумовима можете видети…

Извод из матичне књиге рођених

Кликни на криказ да га видиш увеличано

Погледајмо најбитније детаље из извода.

Означен детаљ црвеном стрелицом и бројем 1 је следеће:

(1)Накнадни упис и прибелешке

Дете је добило име Небојша. Накнадни упис рођеног имена извршен на основу решења Отсека за унутрашње послове НОО-е Зајечар 095 р. 03-1924/59 од 13. марта 1959. год. Зајечар
Издато дана 28 марта 1959 г.
Матичар, Борислав Живковић

Означен детаљ црвеном стрелицом и бројем 1 је следеће:

(2) Примедбе и исправке грешака:

Уписано на основу писмене пријаве опште болнице у Зајечару бр 105/81/58.

Породично и рођено име пријавиоца: није уписано
Пријавилац: није уписано
Матичар: Бранко Стјеповић

Е, сад, шта се овде да приметити под детаљем назначен са бројем 1?

Очигледна је чињеница да се између моје мајке и ванбрачног оца водио неки правни спор, спор око тога коме ћу ја да припаднем, иначе зашто би ми тадашњи МУП Зајечар давао и име, ако се није водио тај спор. Следеће… када се води неки правни спор, морају се навести и имена људи који су у спору, а то је у овом случају моја мајка и тај мој отац (ја сам последица), с тога следи логичан закључак, да је у том решењу ондашњег МУП-а Зајечар, по коме сам добио име, написано и име тог мог оца, тако да би ја тајну о свом оцу открио када бих имао увид у то решење, јер као што видимо, у мом изводу из матичне књиге рођених, назначен је и број тог решања по коме сам ја добио име, и то решење садашњи МУП Зајечар по закону треба да има у свјој архиви, врло просто. Да, то је врло просто, али кад требаш да дођеш у посед тог документа, на шта по закону имаш право, у нашим институцијама и најпростија ствар уме да се закомпликује до изнемоглости.

Марта прошле године био сам У МУП-у Зајечар да откријем тајну свог живота, упутише ме на главног инспектора МУП-а Жаклину Тричковић. Међутим, одмах чим смо започели разговор да ми се пронађе у архивама решење по коме сам добио име, и да копија решења, инспекторка није баш била расположена да ми изађе у сусрет, по тону и начину како смо водили разговор осећао сам то, и инспекторка ми је рекла да њена инситуција наводно нема то решење у архиви, а да претходно није вршила никаква истраживања у архиви, цео наш разговор је био готов за 5 минута.

Па како онда зна да ли има тог решења или не, без икаквог претраживања архиве…?!

Затим ме је упутила да то решење потражим у матичној служби града Зајечара, јер као тамо се налази.

Међутим, проста организациона логика налаже да је то немогуће, јер нема логике да матична служба у својој архиви има ОРИГИНАЛНИ документ којег није ни донела, већ искључиво институција која је и створила тај докумњент, која га је и донела, а то је садашњи МУП Ззајечар који се те 1959-те године када је издао то решење називао „Отсек за унутрашње послово НОО-е„.

Али добро, одем ти ја до матичне службе и рекох шта имам, и наравно службеник матичне службе ми рече да они не држе таква документа у својој архиви, и када га ја упитах. „И шта сад ја да радим„?, он ми рече… „Идите до Историјског архива града Зајечара» и потражите то решење код њих„?!!

Тек ово нема везе с мозгом, и помислих у трену: „Батице, решише ови да те шетају тамо-амо…“ и рекох себи. „… „добро ајде, прошетај се мало својим родним градом, лепо је време…„. Нађем ти ја тај архив, уђох, и на моје велико изненађене, један човек и једна жена који су тада радили у архиву, тако су ме лепо и људски примили кад сам почео да им излажем мој проблем, чак су ме и понудили кафом, да мало уз кафицу попричамо натенане, па да ми они предложе шта да радим даље. Попричаснмо лепо ми, но видели су и они да инспекторка Зајечарског МУП-а није желела да ми изађе у сусрет, па ми саветоваше следеће:

„Нема сврхе да опет идете код ње да разговарате, бићете поново одбијени, већ идите на писарницу МУП-а и упутите инспекторки писмени захтев да вам се изда копија тог решења, јер тако ћете имати тај документ код себе, за своје даље потребе.“

Учиних ја тако… и за 5-6 дана инспекторка ми на моју адресу у Бору пошаље следеће обавештење:

Обавештење полицијске управе у Зајечару

Кликни на приказ да га видиш увеличано

Као што се и види у обавештењу, добио сам исто образложење као у петоминутном разговору са инспекторком, а лично не верујем да је било шта у међувремену „копала“ по архиви, јер да је истраживала, морала је наћи то решење, будући да нема логике да оригинални документ МУП-а држи нека друга институција која га није ни издала, то су ми и потврдили људи из архива града Зајечара! Њима је та материја и проблематика позната.

Е, сад, моје питање је за оне који се разумеју у ове правне заврзламе, а желе да ми помогну (правници, адвокати…), шта ја да радим даље да бих добио тражени документ?

Моје мишљење је да још једном идем до инспекторке, да поново разговарамо о свему, па ако ми поново не изађе у сусрет, да се обратим са захтевом начелнуку Зајечарског МУП-а?

Има још једно битно питање, на то ми је сугерисао Иван Миљковић», то је за познаваоце закона, а питање је:

По ком законском оснуву је те 1959. године тадашњи МУП Зајечар, односно „Отсек за унутрашње послове НОО-е“ имао законска овлашћења да одреди име неком детету, некој беби по рођењу?

Друго, нека ми познаваоци ове материје кажу по ком законском основу који важи данас, МУП може да да име некој беби по рођењу?

Могуће је да се све то поклапа са законом из 1959. година, зато то и питам, а и када се сазнају све законске стваке по којима МУП има овлашћења да некој беби одреди име, лакше је проникнути из ког КОНКРЕТНОГ разлога се то ради, а у мом случају је евидентно да је то било због мене, или због брата близанца или сестре близнакиње ако су се евентуално родили, па се решавало ко ће коме да припадне, ко мојој мајци, а ко том мом несуђеном оцу, а око тог зашто ја мислим да имам брата близанца или сестру близнакињу, започећу сада да прозборим коју реч, а пре него што почнем са обрзлагањем, замолио бих све који желе да ми помогну следеће:

Сви они који саветима желе да ми помогну, нека то учине преко мојих контаката које ћу оставити на крају текста.

Моја сумња да имам брата близанца, или сестру близнакињу је податак који ми је лично мајка неколико пута рекла током живота, а то је да сам по рођењу имао само 1 кг. и 800 грама, а то се обично дешава када се роде близанци. Друго, имам врло снажну интуицију у том правцу, то ме прати целог живота! И једини начин да се сазна истина је имати увид у протокол порођаја моје мајке, то још нисам затражио, но намеравам да то ускоро затражим од болнице где ми се мајка породила, али плашим се да ће ме и ту одбити, но све у свему то ћу урадити, а Иван» ми је написао у мејлу како да срочим тај захтев, будући да има огромног искуства са тим институцијама и законима. Ових дана „копам“ и тражим неки евентуални утицајни контак, који би ми помогао да добијем и копију решења Зајечарског МУП-а по коме сам добио име, као и контакт из болнице у Зајечару, ради добијања копије протокола мајчиног порођаја.

Ако би неко од људи који прате мој блог могао у томе да ми помогне, био бих му врло захвалан. Доказ да је било мутљавине на порођају моје мајке је и податак број 2 кога сам невео да стоји у мом изводу из матичне књиге рођених (МКР), а то је следеће:

(2) – Примедбе и исправке грешака:

Уписано на основу писмене пријаве опште болнице у Зајечару бр 105/81/58.

Породично и рођено име пријавиоца: није уписано
Пријавилац: није уписано
Матичар: Бранко Стјеповић

Дакле, постоји и писмена пријава заведена под одређеним бројем у Опшој болницу, и по тој пријави матичној служби су послати подаци да их стави у извод из МКР, али видимо да нема потписа пријавиоца у рубрици за то, нити пријавиоца из саме болнице, као ни породично име пријавиоца!?

Заиста чудно, зар не?
И те какве је ту мутљавине било…!

Сад долази на ред нешто што је веома снажно утицало на мене, ради се о једном догађају када сам имао 18 година, но пре тога потребан је мали увод, да се види како је до тога дошло…

Од најранијег детињства, па отприлеке ту негде до 13-14 година мог живота, редовно сам са мајком ишао код једних мајчиних пријатеља, то је био један диван брачни пар, супруг је био утицајан судија у Борском општинском суду, звао се Дуцић Драгомир, а са његовом женом Дуцић Славком, моја мајка је радила у истој канцеларији. Заиста сам се веома пријатно осећао док смо били у госте тој породици, једва сам чекао када ћемо следећи пут ићи. И тако једном приликом када сам има ту негде око 12-13 година, сећам се да ми је чика Дуца рекао, да ако пожелим да икада разговарам с њим, да решим неки проблем, или били о чему да се ради, могу слободно да дођем код њега у суду где је радио, а потребно је само да кажем портиру да сам Стојанкин син, и одмах ће ме портир послати у његовој канцеларији.

Пар година после тога размишљајући о мистерији ко ми је отац, мени у магновању, онако одједном, сине мисао и закључак:

Па да, то је тооо…!! Чика Дуца је као судија узео моју мајку у заштиту кад је био тај правни спор око мене, између ње и тог мог оца (зато ме је она и стално водила у тој доброј породици док сам био мали…), јер она се поверавала чика Дуциној жени на послу где су заједно радиле у истој канцеларији (у институту се моја мајка запослила пре порођаја), тако да је чика Дуца тачно знао сваког момента кроз шта моја мајка пролази, и 100% је рекао својој жени, да ако се ситуација искомпликује, да га обавести одмах“.

И био сам у праву, чика Дуца је знао све, а то показује следећи догађај…

Била је то 1976. година, имао сам 18 година, сетих се тих чика Дуциних речи и одох до суда да га посетим, с намером да га питам може ли се сазнати ко ми је отац. И било је како је и рекао, уђох у згради општинског суда, и чим сам портиру објаснио ко сам, овај му то јави, и чика Дуца је јавио да ме пошаље код њега. Уђох ја у његову канцеларију, чика Дуца се осмехну онако срдачно, поздрависмо се, он ме понуди соком, и после кратког уводног необавезног разговора: „Како си Небојша, шта радиш“… итд… чика Дуца ми рече:

„Хајде Небојша, сад кажи због чега си дошао?“.

Ја га одмах упитах:

Чика Дуцо, да ли се може сазнати ко ми је отац„?

Чика Дуца ми одмах одговори, онако јасно, кратко и значајно, био је савршено миран, без и једног трзаја нервозе на лицу рекао ми је савршено мирно:

„Небојша, то може да се сазна, али ти ја то не бих препоручио.“

И не знам зашто, али мене је тако јасан, миран и брз одговор баш изненадио, нисам знао шта да му одговорим, био сам збуњен, па сам му онако мало кроз зубе и дрхтавим гласом одговорио:

„Овајјј… јааа ћу… ја ћу чика Дуцо да размислим 2-3 дана, па ћу доћи до вас да вам кажем шта сам одлучио…“.

Чика Дуца се насмеши, и онако топло ми одговори:

„Важи Небојша, договорено“.

Поздрависмо се и ја изађох из његове канцеларије.

И погађате, нисам никад дошао код чика Дуце, а имао сам шансу живота да сазнам ко ми је отац, јер чика Дуца је био тако добар и поштен човек, човек који држи до части и речи, и да сам доша код њега са захтевом да се отвори процес око сазнања ко ми је отац, апсолутно сам сигуран да би чика Дуца све то покренуо, и ја бих сазнао ко ми је отац. Али ја због неких мени и дан-данас неразјашњених околности нисам учинио корак који је требало да учиним, као да сам био на неки чудан начин омађијан нечим, а требало је само да поново дођем код чика Дуце, његова канцеларија је била на 5 минута хода од зграде где сам становао. Тако близу, а мени тако далеко…

То нисам никад могао себи да опростим, тај кикс, јер године су се низале и пролазиле, и када сам се поново сетио свега, и намерио да одем код чика Дуце да отвори цео тај просец око мог оца, чика Дуца је већ био умро… остале су само речи да одзвањају у мом сећању…: „Небојша, то може да се сазна, али ти ја то не бих препоручио„. Но ко зна, можда из неких разлога то тек сада треба да сазнам, и можда тај мој отац више није ни жив, јер да је жив, требао би да има више од 80 година, а можда је и жив. Да ли је мртав или жив, то не знам, али знам да КОНАЧНО желим да сазнам ко је он!

А што се тиче тога да ми је тадашњи МУП Зајечар дао име, то не само да говори врло јасно да је вођен спор између моје мајке и тог мог оца само око мене, коме ћу да припаднем, јер да је мајка родила само мене, ја би у тој ванбрачној заједници припао њој, јер само по себи се разуме, будући да нису били венчани, да ја припадам мајци која ме је родила, а не ванбрачном оцу који неће да ме призна за сина, и то је разлог да се не води у том случају било какав спор, али… ако је моја мајка родила близанце, јер ја сам био тежак само 1 кг. и 800 грама нашта све то указује, е ту би онда имало неких елемената да се води спор око деце, које ће коме да припадне, поготуву што лично мислим да је тај мој несуђени отац био утицајан човек у Бору, неки моћан комунистички функционер сигурно, а у прилог тој варијанти говори следећа чињеница, а то је да је моја мајка отишла у 35 км. далеки Зајечар да се породи (?!), а не у породилишту у Бору које је на 15 минута хода (или 2 минута вожње неким возилом) било удаљено од рударског стана где је моја мајка живела са родитељима, јер ко би уопште и пристао да је вози до Зајечара да се породи, ако зна да му је породилиште ту испред носа.

Међутим, када сам размишљао о томе, и пратећи логику догађаја и могућег сценарија, вероватно је моју мајку да се порађа у Зајечару наговорио који месец раније тај мој отац, јер знајући њу, знам да лично то не би урадила никад, не само она, већ било која мајка, али ко зна шта јој је све обећавао тај мој отац, а евидентно је да није желео да се порођај деси у Бору, могуће је да је био већ ожењен, могуће да је имао неке своје личне скривене планове, па је зато моју мајку уз разноразна слаткоречива обећања убедио да се порађа у Зајечару кад дође време за то, а и не само то, већ сам сигуран да јој је у тој ситуацији он лично гарантовао и обезбедио превоз до Зајечара, до Зајечарског породилишта, јер нико жив је не би возио до Зајечара у моменту када она задобије трудничке болове, кад зна да за 2 минута колима може да стигне до Борског породилишта које је било оспособљено за порођаје исто као и Зајечарско.

Још један детаљ… мислим да је то била 2009. година када сам ишао до Параћинског села Стрижа да се упознам са једним Дуцијевим поштоваоцем (тада сам одржавао Љубодрагу Симоновићу Дуцији блог), јер позвао ме је у госте. Претходно ми је хвалио неког тамошњег видовњака, да је добар, да има резултате. Наравно, ја нисам отишао тамо због тог видовњака, већ због тог Дуцијевог фана, и после сам требао да за дан -2 продужим пут з Београд. Одведе ме он код тог видовњака, и он ми рече да сам имао сестру близнакињу кад се порађала мајка, још нешто ми је рекао у вези тога, али се сад не сећам шта, али ето, и тај детаљ је интерсантан, мада наравно моја сумња да имам брата близанца или сестру близнакињу, базирана је на овим јаким чињеницама да сам био недоношче од 1 кг. и 800 гр. као и речи судије, чика Дуце, које упућују на јако сложену и компликовану ситуацију, па затим моја јака интуиција итд.. итд… али добро, ако ми из Зајечарске болницве дају копију протокола мајчиног порођаја, све ће то да се сазна, а с друге стране ко зна, могуће је да ми и болница не изађе у сусрет, као и инспекторка Жаклина.

Да сумирам, пре свега, ако је могуће да неко ко познаје законе (правници, адвокати) да ми каже по ком законском основу је те 1959. године Зајечарски Отсек за унутрашње послове имао законска овлашћења да некој беби по рођењу да име?
Какав је тај закон данас, за данашње време?

Ако неко ко прати мој блог, има неки јак контакт у Зајечарском МУП-у, као и у општој болници у Зајечару, нека ми се јави, да ми да тај контакт, и тада би требао да решим своје проблем, да добијем копију решењеа по којем ми је Отсек за унутрашње послове дао име.

То решење је кључ свега…!
Ићи ћу до краја, па шта буде!

Моји контакти су следећи:

Е – пошта: orgonster@gmail.com
Вибер: (062/354943)
Скајп: „orgonster“, или откуцати моје име и презиме: Јовановић Небојша, може и латиница и ћирилица, наћи ћете ме.

Напомена за Вибер. Вибер имам само на рачунару преко једног емулатора (тако да компјутер имитира паметни телефон), јер мој мобилни телефон не подржава вибер, али вибер ми је и те како користан и овако на рачунару, због бесплатних СМС порука и чата.

Овај апарат за индукцију био-волтаже ми може помоћи! Енергетска медицина…


Ово морам да објавим, јер ми ова метода лечења коју ћу да прикажем може помоћи да се брзо излечим. Наравно, та метода може помоћи и другима код разних обољења, па и од аутизма, а ради се о енергетској медицини.

Укратко…

Пре 2 дана сасвим случајно сам набасао на 2 преведена видео прилога где др Тенант из Америке приказује свој апарат, један биомодулатор који мери енергију на ћелијском нивоу људског организма и додаје волтажу сваком органу коме је потребна, па сам одлучио да све ово објавим, јер овакав начин лечења може помоћи и мојим здравственима проблемима, као и многим другима.

Али почнимо од почетка, да видимо како је у ствари др Тенант сам себи помогао када је 1995. оболео од енцефалитиса», тако да више није био способан да ради».

Енергетска медицина лечи све – др Џери Тенант (Jerry Tennant)

Линк ка видео прилогу на YouTube
Видео прилог можете скинути преко овог сајта.

Оболивши од енцефалитиса др Тенант је добар део дана био онеспособљен за било какав рад и активност, спавао је по 16 сати дневно. Прегледали су га тада најбољи лекари и рекли му да има 3 вируса у мозгу, али да не могу да му помогну, препустивши га судбини. Др Тенант се није предавао, већ је почео да чита књиге које су описивале енергетску медицину, енергетски начин лечења путем акупунктуре, ајурведске медицине, а пре свега читао је књиге о ћелијској биологији, јер је био ношен идејом да му ћелије у мозгу немају довољан биоелектронски елетрицитет, односно напон и волтажу, да би радили здраво, нормално и функционално, па је зато „зарадио“ енцефалитис, будући да је као офтамолог лечио људе са вирусним инфекцијама очију, па је с тога и сам удисањем унео у себе вирусе. Вођен идејом енергетске медицине… схватио је да треба да некако измери напон на којој му ради мозак, као и да открије на којој волтажи треба да функционише мозак да би он био здрав. Открио је да је ту енергетску технологију још 1951. године развио јапански лекар Накатани, као и да мозак, да би радио здраво и фунционално, треба има 25 миливолти на ћелијском нивоу. Када је измерио миливолтажу, открио је да му мозак функционише и ради у опсегу између 2 и 4 миливолти, зато и није чудо да је оболео од енцефалитиса.

Схавтивши да свој мозак треба да доведе у енергетском смислу на волтажу од 25 миливолти (mV), у доњем прилогу на самом почетку је објаснио како је то урадио, а помогла су му нека објашњења из неких кинеских књига, и бићете изненађени када чујете да када је извадио канал корена из зуба на коме му је канал раније био урађен, у року од 48 сати мозак је почео да ради и функционише на потребној волтажи да би био здрав, што значи да се др Тенант потпуно излечио од енцефалитиса! То је зато што су разан струјна биолошка кола сваког органа повезана, и поремећајем струјног кола једног органа, мења се волтажа и струјно коло неког другог органа с којим је повезан.

Кад се све ово што прича др Тенант сагледа у својој бити, то суштински значи да било који орган у човечјем телу, кад нема довољну волтажу микро биолошке струје којом је биолошки програмиран за нормално и здарво функционисање, тај орган оболи, и стога не може да прави нове ћелије, а самим тим и да се регенерише, па тако настаје болест прича др Тенант. Иначе, енергетска медицина је стара древна вештина и наука, стара је око 5000 година. Када је говорио о енергетскојх медицини и целом том концепту, др Тенант је рекао да је тај концепт у Америци избачен с почетком XX века, јер су главни инвеститори фармацеутских компаније тражили од Конгреса да донесе закон који каже да је илегално да се новац из буџета даје било коме ко тврди да постоји енергија у телу?! То је угушило идеју постојаањ енергетске медицине у Америци, све док се председник Никсон (био је председник САД од 1969. – 1974.) није вратио из Кине и дао инструкције националној институцији за здравље, да се акупунктура дода у традиционалну медицину.

Излечивши себе, др Тенат је развио своју сопствену енергетску технологију. Схватио је да су акупунктурни меридијани главни за преношење волтаже од места до места формирајући тако микробилошко струјно коло. Суштина онога што прича др Тенант је да када наши органи на ЋЕЛИЈСКОМ НИВОУ изгубе способност да се регенеришу и стварају ПОТПУНО нове ћелије, тада настаје хронична болест. Ћелије наших органа и организма нон-стоп раде и функционишу по унапред утврђеном програму. Да би ћелија радила и функционисала треба јој волтажа за рад, и она износи 25 миливолти по речима др Тенанта. Радећи, ћелије се троше, и зато је потребна замена старих ћелија новим да би сваки орган нормално и здраво функционисао, да се не разболи. Рецимо, ово се људима мало прича, на ћелијском нивоу сваки орган има своју границу старости и када до ње дође, он се мора потпуну регенерисати и бити потпуно нов на том ћелијском нивоу, па тако наша кожа се комплетно регенерише (и постане нова) сваких 6 недеља, а слузокожа црева на свака 3 дана. Јетра се регенерише комплетно сваких 8 недеља, нервни систем сваких 8 месеци, итд… итд…

Да би наш организам направио нову ћелију потребна је миливолтажа од 50 mV. Наравно, др Тенант је истицао да је поред регулације миливолтаже биолошких струја наших органа, у синергији са тим битна и здрава органска исхрана, која није индустријска, дакле храна без пестицида, тешких метала и разних токсина, јер рецимо жива и алуминијум (има их и у у вакцинаам) спречавају регенерацију ћелија, као и многобројне токсичне материје у храни.

Др Џери Тенант – како излечити аутизам

Линк ка видео прилогу на YouTube
Видео прилог можете скинути преко овог сајта.

Др Тенант је конструисао мали електронски биомодулатор да би путем енергетске медицине помогао другима.
Како изгледа биомодулатор можете погледати на доњој слици:

Др Тенантов биомодулатор волтаже

Кликни на слику да је видиш увећано

Чим сам одгледао ове видео прилоге, одмах сам знао да ми биомодулатор др Тенанта може брзо и ефикасно помоћи у мом примарном здравственом проблему са левим оком, али када сам на његовом сајту видео цену» биомодулатора, схватио сам да је то за мене немогућа мисија, јер јефтинији модел „Биомодулатор Плус“ кошта 2750$ док она друга верзија „Биомодулатор Про“ кошта 5550$. Али добро, неко ко све ово погледа и има пара, може да га купи и помогне себи и ближњима, с тим да треба да се напомене, да они који имају уграђен пејсмејкер у организам, или било који електронски имплатантт, као и труднице, овај биомодулатор не смеју да користе.

Онај ко наручи биомодулатор преко горе линкованог сајта, прво нека добро погледа све информације на сајту. Међутим, сва упутства за коришћење добиће на ДВД диску заједно у пакету са биомодулатором.

Све ово може да буде подстицај да неки наши Теслијанци у заједници са неким докторима, конструишу сличан биомодулатор за волтажу тела попут модулатора доктора Тенанта, тако да енергетска медицина може да се примењује и у Србији! То је много боље него да се људуи кљукају лековима, штетним антибиотицима… што значи да би своје органе и организам сачували од хемије, тосина, а такође би избегли многе операције.

Биомодулатор др Тенанта ради тако да може да измери напон у сваком органу тела, затим када се измери напон и види волтажа неког органа који треба да се лечи, укључује се преко апарата третман где се у органу са мањом волтажом него што је потребна за здраво функционисање, убацују електрони по образцу где ће их мембрана ћелије препознати и апсорбовати.

У овом чланку» сам описивао своје здарвствене проблеме који су везани за простор: бешика-простата-црева. Међутим, све је то последица мог примарног проблема са левим оком којег дуго, дуго вучем, и којег сам невероватно много оптерећивао преко сваке мере за ових 10 година блоговања. Проблем је енергетски, где у критичним моментима осећам тупе пулсирајуће болове у левом оку (а понекад и хладноћу у њему) и слаб проток енергије кроз њега и кроз леву очну дупљу. Тај тупи бол постојећи апарати које поседује наша медицина и са којима раде наши очни лекари, нису могли да региструју никакво оболење, и гледајући са становишта третмана тим апаратима, моје очи су здраве, оба ока, и лево и десно. Такође, морам да напоменем да у десном оку не осећам ама баш никакве тегобе и болове. И када су проверавали притисак у очима, и посматрали очне живце оба ока, све је у добром стању. Такође, на оба ока, будући да кад читам, или радим на компјутеру, користим наочаре, имам исту диоптрију, без обзира што имам проблема само са левим оком.

Када сам увидео да ми очни лекари не могу помоћи око ситуације са левим оком, схватио сам да једино ја могу сам себи помоћи на разне алтернативне начине, тако да сам од самог старта пре више од десетак година разним вежбама за очи мало по мало побољшавао ситуацију са левим оком, да буде издржљивије, што ми је омогућавало да радим на компјутеру, али нисам могао да га потпуно излечим.

У ствари лажем вас, могао сам, али својом кривицом нисам то спровео до краја… ту терапију, а радило се о револуцинарној вежби директног гледања у Сунце». Почео сам да је практикујем с пролећа 2011. године, и већ после осмог минута непрекидног гледања у Сунце, осећао сам прва побољшања у левом оку, што ме је јако охрабрило и говорило да сам на правом путу. А када сам јануара 2013. стигао до 43 минута непрекидног гледања у Суце, по мојој тадашњој процени, моје лево око је скоро 90% било излечено, и да сам одрадио вежбу до краја, апсолутно сам сигурам да бих потпуно излечио лево око, али уз БИТАН услов, да смањим рад на компјутеру и блогу, да направим адекватну паузу, да левом оку дам мало одушка, мира…

Међутим, шта ја радим….

Осетивши велика побољшања кад сам стигао до 43 минута са вежбом, ја сам додао још већи гас у раду на блогу, и самим тим сам још више оптерећивао лево око, мислећи да ће ми значајно побољшање остати константно, тако да сам почео још више да пишем, да пишем, да пишем на блогу… Такође сам прекршио самодисциплину у односу на вежбу и устајање у рану зору да би гледао у Сунце. Престао сам са вежбом, зауставио сам се на 43-ћем минуту, нисам наставио вежбу до краја.

Истина, моје лево око је издржавало једно време све додатне притиске и оптерећења услед претераног рада, али свему има крај, све има границе, па и издржљивост организнма ма колико је он снажан. Ја уместо да се те 2013. године зауставим са претераним радом на блогу, као и да наставим вежбу до краја, ја сам само радио, радио… ситуација са левим оком је опет почела да се погоршава, а да би оно остало поштеђено већих оптерећења, превелика оптерећења левог ока преузимали су други органи, и садац сам ту где јесам, сада се цео проблем манифестује и на простор: бешика-простата-црева, као наравно и на левом оку. Е, сад, кад нисам имао где, када сам се уплашио после јаког грча у пределу бешика-простата што сам описивао овде», морао сам да се зауставим и да прекинем рад на блогу, односно живот ме је зауставио, кад већ ја то нисам урадио на време, јер све се сузило, нема више маневарских простора…

И раније сам знао и уз помоћ неких стручних људи утврдио сам да проблеме са левим оком имам јер неурони у мозгу задужени за рад и функционисање левог ока нису имали довољно енергије за правилан рад, тако да се то све одразило на левом оку. Међутим, гледајући ове прилоге са др Тенантом и енергетском медицином, схватио сам да ћелије тих неурона који су задужени за функционисање левог ока, немају потребну волтажу. Такође сам схватио да ми је природна метода гледања у Сунце у ствари повећавала волтажу ћелија неурона које контролишу лево око, зато ми је ситуација са левим оком била све боља и боља, али нико ми није крив што нисам одрадио вежбу до краја. Што би се рекло, попут пуњача за мобилне телефоне, Сунце је природан батеријски пуњач биоелектрицитета за цео наш организам, за избалансирану волтажу целог организма и свих органа у њему.

Почео сам поново да гледам у Сунце, стигао сам тек до 3 ипо минута, али када бих поседовао др Тенантов биомодулатор, апсолутно сам сигурам да бих врло брзо повећао потребну волтажу на ћелијама неурона у мозгу који контролишу лево око, овако ко зна да ли ћу завршити до краја вежбу глеадња у Сунце, најмање ми треба годину ипо дана, али живот свим нама ће нам у наредним временима бити све „узвудљивији“ и узбудљивији, не знаш више шта доноси дан, а шта ноћ…

Ако неко има идеју како да повећам волтажу ћелија неурона који контролишу лево око, нека ми јави на овај мејл: orgonster@gmail.com, може и разговор скајпом, а ја мислим да може додатно да помогне и акопресура. Такође, ако неко сазна да је неко у Србији направио сличан биомодулатор попут др Тенантовог, нека ми јави.

Што се тиче вежбе гледања у Сунце, она је одлична, радите је, практикујте је. Међутим, сваки добар резултат пропада ако немамо контролу свог ума, својих мисли, емоција… и ако бесомучно исцрпљујемо свој организам претераним радом мислећи да је свемоћан, јер то није тако, ја сам најбољи пример, али шта је-ту је, живот тече даље, а док живот тече, здравље је најпрече…

За оне који знају енглески…

Understanding how the body works-Part 1 – Dr Jerry Tennant (Поимање како наше тело ради 1)

Линк ка видео прилогу на Вимео
Видео прилог можете скинути преко овог сајта.

Understanding how the body works-Part 2 with Dr Jerry Tennant (Поимање како наше тело ради 2)

Линк ка видео прилогу на Вимео
Видео прилог можете скинути преко овог сајта.

Где се налази манастир Нови Стјеник?


После неколико текстова о манастиру Нови Стјеник и његовом сестринству, хајде сада да мало детаљније видимо где се тачно налази манастир, и како да заинтересовани дођу до њега, а да се то сазна, најбоље је да пренесем 2 текста са манастирског блога „Стјеничанка“.

*********************

Извор: Стјеничанка

Илустрована мапа – водич

Којим путем и како се најлакше долази до манастира Нови Стјеник – Микуљ?

Кликни на мапу да је видиш увећано

Кликни на мапу да је видиш увећано

Посета или ходочашће Новостјеничком манастиру није тако једноставно. Доста пута се догађало да се путници – ходочасници намерници изгубе у планинским врлетима и на тај начин одустану од посете манастиру. Због тога вам предлажемо ову мапу са пропратним илустрацијама које могу бити од велике помоћи при сигурном проналажењу жељеног циља.

Најпрепоручљивији пут до нашег манастира Нови Стјеник води нас преко Деспотовца. Из Деспотовца требамо проћи кроз села Двориште, Стењевац и Стрмостен и на такав начин доћи до рампе на Лисинама (водопад Велики Бук) где се завршава асвалт и почиње макадам. Од Лисина које су означене на приложеним мапама са бројем један (1) остају нам још три планинске тачке: Винатовача (2), Крња Јела (3) и Слатина (4). На мапама су означини у километрима и међусобни размаци међу наведеним планинским пунктовима који такође могу бити од велике помоћи при оријентисању по планинским беспућима. После Лисина пут нас води кроз живописни кањон Ресаве ка Винатовачи која је иначе и последња оаза у којој се постојано могу наћи људи. Ту је поред барака „Србијашуме“ смештен и нови ловачки дом као и нешто сељачких имања и викендица. Ту је и велики камени крст познатији као Винатовачки крст који остаје за нама заједно са сваким трагом цивилизације. Шумски макадам нас вијугаво успиње до Крње Јеле која је уједно и централна Кучајска раскрсница планинског троугла: Деспотовац, Бор, Параћин. Пут који се на овој раскрсници одваја на десно води нас до Слатинске раскрснице на коју директно излази „манастирски пут“ који води до манастира. Та путања уједно значи и силазак са макадама и почетак кретања веома лошим увек блатњавим путем до самог Микуљског камена подно кога је смештен Новостјенички манастир. На основној, главној приказаној мапи наведене су све четири планинске тачке на које треба обратити пажњу. На њој нарочито треба обратити пажњу на стилизоване цртеже раскрсница који прецизно показују правац (с)кретања. Остала четири додатка мапи у виду сателитских снимака датог терена показују трасу кретања кроз планинске врлети.

Дата мапа је сврсисходна за све начине доласка до манастира. Њу може користити свако, било долазио пешке или било којим превозним средством: теренским возилом, крос моторциклом, планинском бициклом или моторним санкама (сви побројани начини доласка су у пракси више пута показани као најбезбеднији, док се путничко возило показало као подложно веома озбиљним оштећењима).

Кликни на мапу да је видиш увећано

Кликни на мапу да је видиш увећано

Кликни на мапу да је видиш увећано

Кликни на мапу да је видиш увећано

Кликни на мапу да је видиш увећано

Кликни на мапу да је видиш увећано

Кликни на мапу да је видиш увећано

Кликни на мапу да је видиш увећано

Савети

Као најважнији савет свим посетиоцима и ходочасницима Новостјеничког манастира препоручујемо да испланирају долазак искључиво по дану јер ноћ може у многоме да отежа орјентацију кретања. Такође је важно упознати се и са временском прогнозом како нас планина не би изненадила. У зимским, снежним условима велики део зиме, па чак и пролећа, овај пут је непроходан. Ако се неко одважи на евентуалну зимску посету (авантуру) манастиру, саветујемо да се добро распита о стању овога пута нарочито на траси Винатовача – Крња Јела – манастир (целих 18 километара), пошто се тај део пута готово никада не чисти, те је у том случају долазак неостварљив. Иначе, наглашавамо да је зими из разлога непроходности и велике опасности и ризика, покушај доласка у манастир непрепоручљив (ово не важи за моторне санке и одважне искусне планинаре са одговарајућом професионалном опремом).

Захваљујемо господину Александру Вељковићу уреднику сајта FREEBIKING на израђеним мапама за потребе нашег манастира.

**********************

Где се налази наш манастир?

avatar stjenikУ Источној Србији у њеном најпространијем планинском комплексу – Кучајским планинама, које су поред Динарског краса највећа планинска крашка област Србије, постоји потпуно ненасељен троугао кога чине три главне тачке: Деспотовац (село Стрмостен), Параћин (село Криви Вир) и Бор (село Злот).

ОДРЕДИШТЕ Источна Србија, Кучајске планине, Источни Кучај, Микуљски Камен

Ова планинска област, коју са правом можемо назвати пустиња, по пречнику (око 100км) и ненасељености је вероватно јединствена не само у Србији него можда и на целом Балкану. Три наведене тачке су и јединствени улази у ово царство недирнуте природе. Та три улаза су повезана доста лошим планинским путем (пропалим макадамом) – «Кучајском магистралом», која је у картама означена као планински макадам. За кретање тим путевима препоручљива су теренска возила. Једини саобраћај који се тамо одвијa је понеки велики шлепер натоварен буквама – експлоататор неисцрпног шумског богатства. У зимским условима када снег достиже висину изнад једног метра (сметови и лавине могу достићи висину и до два метра), када је и булдожер немоћан, људски живот тамо замире, као једино превозно средство остају само моторне санке.
DSCN9176

Микуљски камен

Микуљски камен

IMG_4618

Лазарев или Злотски кањон на само неколико километара од манастира

Непрегледна пространства столетних букових шума испресецаних ливадама и потоцима, настањених крдима дивљих свиња, срндаћима, јеленима, вуковима, рисовима, дивокозама и осталом ситном дивљачи, која се не ретко могу видети и на самом путу, чине овај крај заиста посебним.

Из правца Деспотовца, пролазећи поред манастира Манасије и Ресавске пећине долази се до последњег људског станишта – села Стрмостен. Подсетимо, овај ресавски регион је познат по реци Ресави, Ресавској пећини, Водопаду Лисине и резервату Винатовача. Некада је овај крај називан Ресавска Света гора јер се ту налазило 12 средњовековних манастира, задужбина деспота Стефана Лазаревића. Већини су се кроз историју изгубили трагови, а до данас су остали добро очувани манастири Манасија, Раваница и Сисојевац. Из Стрмостена пут нас полако пење у планинске врлети и води нас до водопада Лисине, уз којег су смештена два – три ресторана – мотела у којима се може одморити и освежити. Ресторани су познати по гостопримству и свежој пастрмци. Од Лисина престаје асфалт, а макадам нас води кроз веома живописни кањон Ресаве. При изласку из кањона пролазимо поред барака шумске секције и наилазимо на резерват Винатовача на чијем улазу је подигнут импозантан камени крст. Резерват Винатовача нам остаје са десне стране, а пут нас води још дубље у планину. Напокон, после доста вијугања и труцкања по све лошијем путу, излазимо на пропланак Крња Јела. Крња Јела је тачка у којој се састају сва три правца: деспотовачки, борски и параћински. Са леве стране нам остаје борски пут, а ми скрећемо десно према правцу Параћина. На око десетак километара наићи ћемо на путоказе «манастир» који нас усмеравају на леву страну. После три – четири километра веома лошег пута, пред нама ће се указати огромни планински гребен – Микуљски камен, по облику сличан пресеченој купи која формира готово округлу висораван опасану неприступачним, назубљеним каменим литицама, који доминира целим крајем.

slika-10

Са његовог врха, на 1020м пружа се поглед који досеже све до Старе планине, Црног Врха и Ртња. Као на длану је масив Малиника, Дубашничка висораван, Крња Јела и Лазарев кањон. Уз сам камен, на овом веома суровом месту, где климатски услови живот чине (нарочито зими) веома тешким и чак опасним, попут гнезда сурог орла смештен је манастир Нови Стјеник.

slika-131

Обавезно погледајте и МАПУ са додатним сателитским снимцима трасе Лисине-Винатовача-Крања Јела-Слатине-Микуљ (Кликни!)

GPS координате манастира НОВИ СТЈЕНИК:
N 44°01.337′ E 021°50.172′

http://bit.ly/1SqqjYgу

Манастир Новин Стјеник: Нови прозори на конаку


За неког ко живи у граду и има неке приходе, замена старих прозора новим потпуно је нормална и рутинска ствар, а за неког је то право Божје чудо и благодат, као што је случај замене старих прозора новим на конаку женског манастира Нови Стјеник» на Кучајским планинама, јер монахиње, и поред вредног рада око пољопривреде да би се прехраниле, често не могу себи да обезбеде залихе хране за зиму» (а камо ли да финансирају нешто, око побољшања услоав живота), које су овде врло оштре и јаке, а понекад и сурове, тако да изградња манастира, надоградња и његов живот са својим монашким сестринством, искључиво зависи од донација добрих људи у новцу, роби и добротворном раду разних помагача око елементарног осавремењивања манастира, за најосновнији егзистенцијални самоодржив живот.

Манастир је почео да се гради 2005. године, но изгледа да је 2013. година била кључна за побољшање услова живота у манастиру, будући да је Кучајски простор на коме је изграђен манастир, најненасељеније подручје Србије, јер иако је природа предивна, у смислу насељености тај простор делује попут пустиње, немаш комшија, суграђана, да брзо притекну у помоћ ако затреба, јер најближе насеобине у виду села и градова, далеко су од манастира. Те 2013. године, захваљујући донацијама, изграђена је и минијатурна самоодржива водоводна мрежа од једног јаког и непресушивог извора чисте питке воде, који је од конака удаљен око 300-400 метара, а како је текао тај процес, можете погледати у фото албуму на крају овог текста».

Међутим, било је критично када се ближила зима те 2013. године, јер прозори на конаку били су нефункционални, слабо су дихтовали, монахињама је било хладно и поред грејања. Међутим, брзином муње стигла је помоћ на време од великог србина и добротвора, Драге Коларева, који је некада живео у Книну.

Погледајмо из текста манастирског блога, како је текао тај процес…

**********************

Извор: Стјеничанка»

Нови прозори на конаку, милосрђе и благодарна радост

Текст написан: 24. децембар 2013.

Данас за већину људи, који живе у другачијим условима од нас у пустињско-планинском општежићу, овако нешто можда не би било чудно, али за наш манастир, нови прозори на конаку јесу још једно чудо Божије, које је изазвало не само нашу велику благодарност Богу и добротвору нашег манастира, већ и неописиву радост. Дуго очекивани, прозори који ће напокон вршити своју функцију…

Дуго прижељкивани нови прозори

Дуго прижељкивани нови прозори

Наиме, у манастиру дуго година на нашем главном конаку прозори су били крајње лоши, нефункционални, и већ мада не тако стари, почели су одолевати зубу времена и временских неприлика. Гледајући на манастирске основне приходе, није се могло ни разговарати о новим прозорима, и некако смо се помирили са условима, и тешкоћама које они носе, посебно зими. Сурови планински ветар се увек сасвим јасно осећао у кући, снег је неометано навејавао кроз те прозоре, а готово сва спољна стакла веома слабачка разбијала су се под ударом ветра, температура у кући није се могла подићи баш до сасвим пријатне…

Како је у нашој планини већ уследила зима, стога смо престали да се надамо да ће прозори бити замењени ове године, спремали смо се на још једну зиму са овако лошим, крајње несврсисходним прозорима, кроз које и снег и ветар слободно улазе код нас у наше просторије. Ипак, Божије милосрђе је погледало на нашу муку, и веома брзо, за само неколико сати сви прозори на двоспратном конаку су замењени, у самом зачетку ове зиме.

За нас изненада, али тачније великом милошћу Божијом и Његовим свебрижљивим Промислом, који су се пројавили кроз доброту великог србина и патриоте брата Драге Коларева који је из околине Книна, неочекиваном брзином и спретношћу, које до сада нисмо сретали, сви дотрајали прозори су замењени, новим, алуминијумским, добро дихтујућим и лепим прозорима. Овај велики манстирски добротвор, је не само комлетно финансирао овај пројекат већ је довео и своју веома стручну екипу која је овај посао специјално и хитро завршила. Било нам је велико задовољство сарађивати и у манастиру угостити ове племените људе.

Скидање недовољно издржљивих прозора

Скидање недовољно издржљивих прозора

Добротвор Драго Коларев из околине Книна

Добротвор Драго Коларев из околине Книна

Екипа Драге Коларева креће са радом...

Екипа Драге Коларева креће са радом…

Стручно, брзо и ефикасно уграђивање

Стручно, брзо и ефикасно уграђивање…

Нови, функционални прозори

Нови, функционални прозори…!

Сада, у сасвим топлим и лако загрејаним просторијама, боравимо, гледајући како планински оштар ветар ковитла снежне пахуље… а при том сада они више нису гости и у нашим собама. У молитви сећамо се свих наших добротовра.

Неизмерна је наша благодарност Богу Свемилосрдном, који је услишио наше молитве и добротвору Драги и његовој стручној екипи, који је несебично помогао нашу обитељ. На спасење ова велика жртва, труд и одрицање, зарад нас недостојних, али ради имена Христовог и ради ове светиње.

**********************

Ко се имало информисао око наших монахиња, њиховог прогонства из првобитног манастира „Стјеник“ 2003. године, и каснијег наставка живота у новоизграђеном манастиру Нови Стјеник 2005. године, може врло лако увидети, да има људи добротвора и разних помагача манастира, који се можда и не слажу са свиме што монахиње проповедају, али оно што осваја баш те људе, је искреност, посвећеност и чистота монахиња у томе што живе, проповедају и живо сведеоче, јер оне то показују на делима, не на испразним речима, будући да је њихов мото: „Православље – или смрт!“

Ту њихову чистоту, искреност и посвећеност на делима, а не на речима, људи одмах препознају, и баш због тога их новчано донирају, помажу колико могу на разне начине, па чак и ако се са свиме интелектуално и не слажу са монахињама, јер све нас србе везује заједнична национална нота, Србство!

Били ми „ови“ срби или „они“, заједничка нота која нас историјски спаја је Србство!
А то је и кључ опстанка Срба као народа!

За разлике од монахиња Новог Стјеника, многи срби су само на интернету „храбре“ патриоте, урлају по фејсбуцима и сајтовима: „Стоп за ГМО!!“, „ГМО не сме проћи! Не!“, али када их позовеш да у двомилионском Београду дођу на протесте против ГМО, дођу само 500-600 људи.

Хајде сад да мало упознамо тај предивни природни простор планинског Кучаја, окружење манастира, а пре свега оближњи природни драгуљ и бисер Србије, Лазарев кањон», који се налази на само неколико километара од манастира.

Туристички караван Микуљски камен 2013.

Линк ка видео прилогу на YouTube
Видео прилог можете скинути преко овог сајта.

Овај први и други видео прилог, путописне су репортаже ТВ Ресаве из Деспотовца, са организованих каравана обиласка Микуљског камена и Лазаревог кањона. Све прилоге прати лепа пратећа музика, а на појединим деловима снимака, види се и манастир Нови Стјеник.

Туристички караван 2: Лазарев кањон – Злот

Линк ка видео прилогу на YouTube
Видео прилог можете скинути преко овог сајта.

Лазарев кањон код села Злот – Оаза 2000.

Линк ка видео прилогу на YouTube
Видео прилог можете скинути преко овог сајта.

А ово је један предивни прилог са Палма Телевизије о Лазаревом кањону. Уједно, то је и једна од ретких, али најозбиљнијих студијско-медијских презентација Лазаревог кањона, тог непроцењивог природног блага којег поседује Србија! То је све врло савесно, стручно и детаљно обрадила и представила у својој емисији „Оаза„, Драгана Атанасијевић.

Нажалост, поред непроцењивих лепота кањона, при крају прилога видећете снимке (тај део почиње од: 01:23:26) стравичне недозвољене сече једног дела шуме на простору којег обухвата Лазарев кањон, који је под заштитом државе, и било каква сеча шуме на том простору строго је забрањена и кажњива! Поготову сеча у већем обиму што снимци показују. То је знак да овај злочин према Лазаревом кањону, није могао бити спроведен, а да неко из „ЈП Србија Шуме“ није био корумпиран и то прећутно дозволио!

Један мештанин из Злота је о томе причао. Међутим, желео је да буде анониман, да не би изгубио посао, јер не види му се лик, чује се само глас који је указивао на то да се та сеча морала снимити кришом (то су снимци из 2004. године, снимци гомиле већ насечених стабала шуме наређана поред макадамског пута, стабла која су стара по 100 и више година!), јер су их криминалци јурили, пазећи да ови не сниме њихово недело, чак је мештанин и напомињао, да је ризиковано да им се пише и пријава?!

Лудило…!

Највећа багра и криминалци су државни чиновници на највишим положајима, јер на нижим инстанцама у локалним самоуправама, нађе се и по који разуман и праведан човек, као што је то био случај са начелником одељењља за урбавизам у Бору, под чијом надлежношћу је и манастир Нови Стјеник. Својевремено је дошао у манстир са решењем о рушењу дотада свих изгарђених објеката. Међутим, у пријатном разговору са монахињама, где су му монахиње причале своју причу, човек се тотално променио, јер био је пренеражен када је увидео како му је лажно представљена сва та ситуацијама са монахињама, са том „наоружаном сектом“, тако да је од тог момента постао заштитник манастира, док је он на том положају. И наравно, објекти нису срушени.

Ето, то је та чистота која се уочава код монахиња, она има тако јаку снагу, да мења људе око себе.

Мини фото албум манастира и манастирског живота

Чујте истину о зилотима Србије, и манастира Нови Стјеник на Кучајским планинама, од њих самих, а не из строго контролисаних медија


Када било ко информационо мало зна о Православљу, а таквих има доста (чак, по мени, и међу једним делом оних који себе називају православним верницима), чује реч „зилот“, „зилоти“, одмах му из подсвести излази на површину свести, да је та групација људи екстремистичка у односну на Србску Православну Цркву, то су наводно „секташи„, „отпадници„, „јеретици„, „издајници вере православне„, дакле све има искључиво негативан контекст, јер у медијима је присутна искључиво негативна пропаганда против зилота, и од стране разних новинара, и од званичних представника СПЦ, али ви никад нисте од самих Србских Зилота чули шта они имају да кажу за себе, ко су у ствари зилоти, ко су они, јер су наравно медијски тотално блокирани, скромни су и немају приступа званичним медијима, али када би зилоти имали равноправан третман и приступ званичним медијима, верујте ми, ви би врло брзо схватили да је истина потпуно другачија, и многи би стали на страну зилота, у то сам убеђен, јер срећом, постоји и медиј који се не може тотално контролисати, а то је интернет.

Кажем, убеђен сам у то, јер сам од раније и сам у подсвести имао убризган тај негативни контекст о зилотима, управо због те негативне кампање према њима, а нисам имао времена да се подробно информишем о свему томе. Међутим, пре неко време, сасвим случајно сам на интернету нашао више видео прилога где сами зилоти Србије гоборе о себи, и пре свега о најактуелнијем бунту, када се сестринство манастира Стјеник 2003. године одвојило из званичног Православља, јер сматрају да епископски врх СПЦ-а води србске вернике у екуменизам, не држе се верно доктрине Православља и Светосавља, па је тако 8 жена, 8 монахиња писменим путем обавестило Епископа Жичког, чијој су епархији припадали, да престају да опште са званичном Патријаршијом, јер неће да учествују у издаји Православља.

Кад сам погледао све те прилоге, где говори разборита игуманија Ефросинија, која води то зилотско сестринство, које је накнадно трајно смештено у новоизграђеном манастиру Нови Стјеник 2005. године, и упоређивао то са негативном кампањом у коју сам имао увид претраживањем интернерта, мени се коса дизала на глави, како се са много манипулација и лажи брутална кампања води против њих, и од стране новинара, и од стране СПЦ. Против десетак жена, док истовремено Србијом несметано вршљају и харају разне сатанистичке секте са далеко бројнијим чланством од само десетак чланова, и које деструктивно делују на омладину!

Но, пре него што погледате шта говори игуманија Ефросинија, хајде да прво погледамо како званична СП Црква објашњаав појам „зилот“, шта значи та реч, да бисмо тачно знали шта та реч заиста објашњава, да ли нешто негативно, или позитивно, па тек онда да упоређујемо ту негативну пропаганду и причу игуманије Ефросиније, да би заиста знали о чему се ту ради.

Шта значи реч зилот

Србска Православна Црква:
Извор

Свети апостол Симон Зилот

„Један од дванаест великих апостола. Родом би из Кане Галилејске. На свадбу му дође Господ Исус са Матером и с ученицима. Када нестаде вина Господ претвори воду у вино. Видећи ово чудо, Симон младожења остави кућу, и родитеље и невесту, па пође за Христом. Зилот значи ревнитељ. А Ревнитељем Симон је назват због своје велике и огњене ревности према Спаситељу и Његовом Јеванђељу. По пријему Светога Духа Симон је отишао на проповед Јеванђеља у Мавританију у Африци. Пошто је успео да многе обрати вери Христовој, буде намучен и најзад на крсту распет као и његов Господ, који му је припремио венац славе у царству бесмртном.“

Православна Епархија Нишка
Извор

Спомен Сетог Апостола Симона Зилота

„Овај свети Симон беше из Кане Галилејске. Био је лично познат Господу Христу и његовој Пречистој Матери, пошто Кана није далеко од Назарета. И када се Симон жењаше, он позва на своју свадбу Господа Исуса са ученицима његовим и Пречисту Богоматер. Али пошто нестаде вина, Господ Христос претвори воду у вино. Видевши такво чудо, женик поверова у Господа Христа, и одмах остави и невесту и свадбу и кућу, и пође свесрдно за Господом. Због тога и би прозван Зилот, тојест Ревнитељ[1], јер га божанска љубав према Христу толико занесе, да он презре и невесту своју и све световно ради љубави Божје, и уневести душу своју Бесмртном Женику, Женику чистих душа. Због тога би увршћен међу ученике Христове, и беше један од дванаесторице апостола.

Примивши на дан Педесетнице са осталим светим апостолима Духа Светога који сиђе у виду огњених језика, свети Симон Зилот пропутова Мавританију и Африку проповедајући Христа, и ревнујући за Њега огњеном ревношћу. Био је и у Британији. Пошто је успео да многе просвети речју еванђелском и обрати вери Христовој, он би од неверника намучен и најзад на крсту распет као и његов Господ.[2]“

  1. Зилот је грчки превод јеврејске речи кананит, што значи ревнитељ, од речи: кана – ревност.
  2. Свети Симон Зилот скончао је крсном смрћу у Абхазији, у Африци, и сахрањен у граду Никопсији, у близини Џигетије. Остатци овога града и данас се виде на триестак километара од Сухума, недалеко од морске обале. На месту кончине светога апостола била је подигнута црква, која је обновљена 1875 године. – Светог апостола Симона Зилота треба разликовати, прво од светог апостола Симона Петра, такође апостола из Дванаесторице, и од светог апостола Симона или Симеона, сродника Господњег по телу (Мт. 13, 55), који припада лику седамдесеторице апостола и био је други епископ јерусалимски (о њему видети под 27 априлом).“

РТС1 – 23 MAJ (10 Maj) Свети апостол Симон Зилот

Линк ка видео прилогу на YouTube
Видео прилог можете скинути преко овог сајта.

Дакле, из званичних извора СПЦ-а, видимо да је реч „зилот“ високо афирмативног и позитивног значења, јер означаав верника који ревносно и непоколебљиво исповеда своју православну веру и служи Исусу Хртисту, народски речено – не продаје веру за вечеру, ни по цену смрти…!

И сада погледајмо шта игуманија Ефросинија говори о сестринству, како је све почело, о њиховом прогону од стране неких Епископа СПЦ, како су живеле када су истеране из манастира Стјеник, како је дошло до тога да се нови манастир изгради баш на Кучајским планинама у близини Бора чијој општини припада, у близини је и село Злот.

ТВ емисија о манастиру Нови Стјеник (ТВ Ресава) 1. део (18.10.2011.)

Линк ка видео прилогу на YouTube
Видео прилог можете скинути преко овог сајта.

Игуманија Ефросинија 04:50:

„2003. године сестринство манастира „Стјеник“ на планини Јелици (Манастир се налази у селу Бањица 10-ак километара од Чачка) је послало писмено саопштење у Епархију Жичку, да се не слаже са политиком коју спроводи Епископ Жички Хризостом. И, ми смо једноставно саопштили да нећемо више да учествујемо у тој општој издаји Православља која је на делу, и да се декларишемо да нисмо више у званичном општењу са званичном србском Патријаршијом. Владика Хризостом је врло агресивно реаговао, на наше опште изненађење, нисмо се надали толико агресивној реакцији, толиком притиску са стране једног православног, као што народ мисли православног…, очигледно се доказао да уопше није православни Епископ. Он је довео око…, сво свештенство је било обавезно да дође 8. октобра на истеривање 8 жена, 8 монахиња из манастира. Они су довели доста, доста је било наоружаних људи, не знамо њихово право својство, и доста је било верника који су дошли нама да дају подршку, али било је доста људи који су дошли да виде шта се ту дешава, њима није било баш најјасније. И углавном су људи, већином су размишљали: чим је толико свештенства, и сам Владика против нас, мора да смо ми нешто згрешили, да они нас праведно хоће да казне. Казна је била следећа, да нас истерају из манастира, пошто ми нисмо хтели да напустомо наш манастир који смо ми обновили. Тај манастир је био доста напуштен и доста у лошем стању кад смо ми дошли 6 година пре тога, 1999. године смо дошли у манастир. Ми смо све учинили да тај манастир почне да стварно представља право уточиште за православне вернике. Тако да нисмо хтеле да напустимо оно за шта смо се трудили све те године.

Међутим, они су насилно нас истерали из манастира, и избацили наше личне ствари, ништа више од тога, тако да смо се ми на неки начин обрели у шуми, и 3 дана смо провели у шуми, незнајући куда да идемо…“

После 3 дана проведених у шуми, један верник је чуо шта се догодило монахињама, и понудио им је смештај на његовом сеоском имању. Кућа на том имању где су монахиње обитавале и спавале, била је у доста лошем стању, а није било ни струје., али опет било је нешто, имале су смештај, склониште. Монахињама су пришле још 2 сестре, тако да је њих 10, попут сардина у конзерви, спавало по поду у једној просторији. И тако су у врло оскудним условима на том имању живеле следеће 2 година. У самом почетку било је јако тешко снаћи се за храну, за огрев, ево шта игуманија Ефросинија прича о том периоду:

„Јако је било тешко у почетку за храном… Нисмо знали шта да радимо, нисмо имали ни брашна, значи, основне стври. Нисмо имали ни уља, нисмо имали оно како да кажем, најосновније. Тако да сам ја ишла од човека до човека и просила, буквално сам просила за мало хране, и код многих људи сам наилазила на одбијање. Углавним, сви они људи који су били наши дотадашњи пријатељи су се одрекли пријатељства, под великим притиском медија који су почели нагло да пишу о нама да смо ми „секта“, и да смо „издајници мајке цркве“, да смо „непријатељи Мајке Православне Цркве“ итд… како већ то медији умеју да окрену све онако како државни систем захтева. Тако да смо ми врло брзо били искомпромитовани, и врло брзо смо добили негативан одговор за сваку нашу молбу коју смо тражили, нисмо никад ништа велико тражили од тих људи, само неку храну и мало огрева. Међутим, то смо исто тешко добијали, тако да прве 2 године су јако, јако тешке биле за живот. Ја сам ишла по стовариштима где се продају дрва, и онда те окорке који остану тамо, молила да нам дају, онако колико људи могу, тако да сам помало скупљала тај огрев. И, онда су се после још неки љиди који су помагали наш стари манастир, сажалили се на нас, и почели да нам доносе неку храну, и тако је то мало почело већ да попушта, тај притисак…“

И тако, када су прошле те 2 године, монаси из манастиар Есфигмен на Светој Гори, дали су једну донацију за сестринство, тако да су монахиње и њихов духовник Владика Акакије, почели да траже место где би се направио конак за монахиње и нови манастир…

Владика Акакије (световно име Немања Станковић, рођен 1971.), биографија

„… За време боравка на Светој Гори прекида општење са светским екуменистичким православљем и придружује се светогорским зилотима из манастир Есфигмен (1995). Као светогорски зилот, услед прогона, бива замонашен у катакомбним условима, добивши монашко име Акакије (по преподобном Акакију Капсокаливијском …. 2011. је рукоположен за првог епископа Српске ИПЦ (Српска Истинска Православна Црква»)….“

Више о биографији Владике Акакија прочитати овде».

Преведен клип са грчког о монасима манастира Есфигмен на Светој Гори, у коме је једно време боравио Владика Акакије, погледати овде»
Интервју са Владиком Акакојем»

Будући да је Владика Акакије и велики љубитељ природе, познавао је разне крајеве Србије, одлука је пала да се место за дом тражи на Кучајским планинама, желели су да у нетакнутој дивљини одаберу тихо место за манастир, да би монахиње могле да се неометано посвете богослужењу. Неколико монахиња и Владика Акакоје снабдели су се шаторима и врећама за спавање, с намером да на Кучајским планинама нађу погодно место какво су замислили за изградњу манастира, а жеља је била да то место буде на врху неке Кучајске планине, вукла их је висина. Кључна ствар је била да одабрано место за дом у близини има непресушан и јак извор воде, као и да постоји какав-такав путић до тог места, због неопходне проходности кроз планину и везе са светом. Из тог разлога понели су и војне мапе на којима се лепо видело на ком делу Кучајских планина има највише извора воде и макадамских путева. Три месеца су тако трагали, и пошто их је вукла висина одједном су из даљине видели огроман планински камени гребен назван „Микуљски камен“ који је моћно доминирао тим простором.

Ретким, оскудним и испресецаним стрмим стазама некако су дошли до Микуљског камена, јер није било никаквог трасираног пута до њега. Касније су сазнали да имање на том простору припада једном деда Павлу, који жели да прода то имање, јер његова деца нису више желела да излазе у планину, тако да су га монахиње купиле за врло јефтине паре, а радило се о неколико хектара земље по речима игуманије Ефросиније. Пошто није било каквог-таквог пута до простора испод Микуљског камена на коме треба да се изгради прва зграда будућег манастира, цела донација од 3.000,00 евра потрошена је да се пробије пут до тог места, почевши од најближег макадамског пута који је постојао, тако да је наша монашка дружина после завршеног пута остала без пара, потрошили су задњи евро, а нигде дома за становање.

Потрошивши тако донацију, монахиње су живеле по оближњим појатама и чобанским кућицама, чекајући шта ће да им донесе сутра. Међутим, када се неко потпуно ИСКРЕНО И ЧИСТО посвети нечему, ма шта да је то, помоћ однекуд увек стигне кад затреба, у правом тренутку. Интернетом се брзо прочула вест о сестринству, о њиховом прогону, као и да су остале без пребијеног динара за почетак градње прве зграде. Добри људи су све чули, и пристигла је донација од 15-16.000,00 евра што је било довољно да се направи конак где су се те 2005. године настаниле трајно, тада већ 11 сестара монахиња зилоткиња, са њиховим духовником Србским Владиком Акакијем. И тако је почео живот манастира Нови Стјеник на око 1000 метара надморске висине доминирајући целим простором у садејству са Микуљским каменом, погледајте доњу слику са погледом на манастир…

Поглед на манастир Нови Стјеник надомак Микуљског камена

Поглед на манастир Нови Стјеник надомак Микуљског камена. Кликните на слику да је видите увећано.

Што се тиче Микуљског камена ево шта на свом блогу монахиње бележе о њему:

Са његовог врха, на 1020м пружа се поглед који досеже све до Старе планине, Црног Врха и Ртња. Као на длану је масив Малиника, Дубашничка висораван, Крња Јела и Лазарев кањон. Уз сам камен, на овом веома суровом месту, где климатски услови живот чине (нарочито зими) веома тешким и чак опасним, попут гнезда сурог орла смештен је манастир Нови Стјеник.“

Да би се лакше орјентисали да преко Google Eart нађете где се налази манастир Нови Стјеник, ово су GPS координате манастира N 44°01.337′ E 021°50.172‘. Погледајте положај:
http://bit.ly/1SqqjYg

Манастир је удаљен од мог Бора 56 км., од Деспотовца такође 56 км, а од Параћина око 70 км. Најбоље је до манстира ићи неким теренским возилом, може и обичним аутомобилом, али не кад почну велике кише, пут је тада препун воде, и није баш лако прићи манастиру. Консултовао сам игуманију преко њеног фејсбук профила» како је најлакше доћи до манастира из Бора, тако да ако неко од борана жели да посети манастир, треба да следи ове инструкције. Крене се ка борском језеру, и сви знају да надомак језера код оне велике кривине, с леве стране оштро скреће пут ка Дубашници. Ту треба скртенути и када се стигне на крају асфалтног пута где почиње Дубашница, одатле до манастира има још 18 км.

Ако неко ко није из Бора, а жели да овим правце дође до манастира и посети га, може да ме контактира да му будем водич и да ускладимо термине, а уједно и ја да посетим манастир, будући да немам аутомобил.

Мало, по мало, манастир је почео да се изграђује, међутим ни тако изоловано место на Кучају, без струје и водоводне мреже, где у кругу од 50 км. нема насељеног места, није безбедно у смислу да се 10 жена несметано посвете богослужењу. Убрзо су почеле да долазе грађевинске инспекције из Бора, да проверавају шта се ту гради, како се то гради, иако је сестринство ушло у легалну законску процедуру око потраживања документације за изградњу објеката. Међутим, и поред тога грађевински инспектори стално су изналазили разлоге да све то оспоре, да све то није усаглашено са законом, тако да је сестринство добило решење око рушења објеката.

По речима игуманије, из министарства вера локалној полицију у Бору и урбанизму града Бора, стигао је допис (директива) да се ради о „опасниј и наоружаној секти„. Међутим, храбре и посвећене увек прати срећа и добри људи који у правом тренутку помогну (Бог „умеша прсте“), а у нашем случају радило се о начелнику урбанизма града Бора, који је дошао у манстир да сестринству саопшти да ће се сви објекти срушити. И, тако начелник је почео да разговара са игуманијом и сестрама, и када су му аргументовано предочили о чему се ту ради, човек је био запрепашћен, да је до те мере покренута бескрупулозна кампања против 10-ак „опасних“ монахиња, тако да човек није могао да се начуди!

Разговор је текао даље у пријатељском тону, тако да је начелник објаснио монахињама да се радило о директиви из министарства вера, да се ради о „опасној секти“ и да због тога треба да се руше објекти. Чак шат више, увидевши да су монахиње јако позитивне, да шире искреност и чистоту у оно што верују, слагао се неко с тим или не, начелник је по речима игуманије рекоа следеће:

Док сам ја на овој позицији, нико не сме да вас дира, нити узнемирава. Ја сам на неки начин ваш заштитник од сада.“

Међутим, „ђаволи иза сцене – који воде игру“, нису имали мира, када су увидели да не могу да сруше манастир, почеле су да се гомилају оптужбе на рачун личности игуманије Ефросиније Николић, и искрено се надам да је то прошлост, „да су ђаволи потрошили сву муницију“. Међутим, негативна кампања против „10 опасних жена“ зилоткиња Новог Стјеника је била актуелна, погледајмо ову из листа Блиц, од новинарке Зорице Лазаревић:

Спавање у пећинама, склекови и „калашњикови“ – Секта на Кучајским планинама спрема децу за рат
Извор: Блиц»

Ево неких квалификација и клевета:

Девојчице и дечаци пуцају из реплика „калашњикова“, раде склекове и спавају у пећини. То су неки од језивих призора на фотографијама са Светолазаревог православног омладинског кампа (СПОК). Камп је јулу у беспућу Кучајских планина организовала „Српска истински православна црква“ (СИПЦ)…“
……………….

Владика Порфирије:

Скандалозан је начин на који милитаризују најмлађе, како их злоупотребљавају и доводе у заблуду. То нема везе са Православљем, Христом и јеванђељем, па позивам органе реда да испитају услове у којима делује ова самозвана група људи која се лажно представља“, рекао је владика Порфирије.“

Дакле, радило се о Србском Православном Омладинском Кампу популарно названом СПОК који је организован 2014. године. У чланку је дат и видео прилог којег су на Ју Тјубе поставиле саме монахиње, али је новинарка Блица дала овај наслов:

Видео > Екстремисти уче децу да пуцају:

Када видите такав наслов, још прочитате и реч у тексту „калашњикови“, „то су неки од језивих призора“ ви одмах помислите да се ту заиста ради о некој војној обуци и опасним људима, али та „истинољубива“ новинарка нигде није дала изјаву игуманије или било које монахиње, да оне одговоре на оптужбе и квалифилације.

И кад погледате видео, ја сам то одмах учинио, ви видите да ту нема никаквог пуцања, из било каквог оружја, нити из дечјег пластичног, а камо ли из правог, нити су се деца уопште и видела са неким дечјим оружјем на том снимку, али новинарка иде на подсвет већ одавно овцоизираног и инфатилног јавног мњења Србије, јер реч „пуцају“ управо усади „овци“ у главу да је ту било некакве пуцњаве, али ништа од тога, погледајте и сами тај видео клип.

А, друго, само површно гледајући, ко је луд да врши „обуку деце и припрема их за рат“ и да јавно да видео прилог о томе, и текст на свом сајту?! Међутим, поента свега је да новинар који се служи таквим бљутавим подметањима и лажима, зна да обично инфатилно јавно мњење све „гута“, све прихвати здраво за гортово, а и ПРЕ СВЕГА не даје се никаква контра аргументација, нека изјава стране која се напада, ради објективног извештавања и новинарства. Новинарка је монахињама и зилотима већ пресудила: „Криви су!“ иако полиција још то није ни испитала, али видећете у даљем тексту, када је борска полиција све то испитала, ништа од тога!

Срећом, постоји интеренет, па је игуманија Ефросинија све те лажи и клеветe аргументовано потпуно разбила, погледатјте:

Истина о Светолазаревском омладинском кампу – 15.05.2015.

Линк ка видео прилогу на YouTube
Видео прилог можете скинути преко овог сајта.

А да је то тачно, одмах треба презентовати извештај борске полиције која је овај случај већ испитала и истражила.

Игуманија Ефросинија 12:23:

„Министарство полиције, преко јавног тужилаштва и полицијске управр Бор, је спровело на основу захтева медија детаљно испитивање, значи истрага је већ спроведена, свих учесника кампа, организатора, родитеља, и саме деце преко социјалних радника, и ми смо преко полицијске управе Бор, добили саопштење, значи цитирам њихову изјаву, полицијске управе Бор:

Полицијска управа Бор, каже:
„… да не постоји никакво противзаконито деловањее у самом раду кампа, противно Уставу, или злоупотреби деце…“

Напротив, полиција је утврдила да се ради о класичном извиђачком кампу са свим уобичајеним извиђачким активностима, које такав камп подразумева. Питамо се, хоће ли неко после свега упутити извињење младим учесницима нашег кампа, њиховим родитељима, и организаторима?“

Е, сестро, сестро… која доброта извире из тебе. Не треба ту извињење када би ово била правна држава у служби свих људи који живе у њој, тада би једна тужба на рачун клевета и лажи решила све, јер извињење не треба тражити од особа које свесно лажу и манипулишу да би вама „10 веоама опасним монахињама“ наудили и напакостили. Човек коме је до части, морала и истине, он се одмах извини кад увиди да погреши, не треба се тражити извињење од њега, оно стигне само.

Данас, када је лаж масовно постала „нормална појава“, такво истинољубиво и часно биће је ретка појава, доживеће судбину диносауруса у градовима… осим, ако се настани у мањим манастирским заједницама, еко заједницама, пермакултурним заједницама, па ако преживи будуће „Чишћење на Планети“ које предстоји, то људско биће ће да изгради нови хуманији свет, нову одуховљену цивилизацију…

Дакле, полиција је све већ испитала, и закључила да у активностима СПОК-а није било никаквог кршења закона од стране организатора, кршења Устава Србије, нити милитаризације и злоупотребе омладине и деце. Напротив, полиција је утврдила да се ради о класичном извиђачком кампу са свим уобичајеним извиђачким активностима, које такав камп подразумева, а погледајмо још једном поново шта је по чланку из Блица рекао Владика Прфирије…

Владика Порфирије:

„Скандалозан је начин на који милитаризују најмлађе, како их злоупотребљавају и доводе у заблуду. То нема везе са Православљем, Христом и јеванђељем, па позивам органе реда да испитају услове у којима делује ова самозвана група људи која се лажно представља“, рекао је владика Порфирије.“

За оног ко размишља и користи логику, логику догађаја, увиђа да водећи Епископи СПЦ-а воде србске вернике у екуменизам, да су издали Православље и Светосавље, о томе говоре и следећи убитачни видео прилози, не ја као ја:

Поклоњење Епископа Лаврентија и 36 свештеника СПЦ највећем јеретику папи (видео), са списком редоследа како се ко поклонио папи и пољубио му руку.
Извор: ФБРепортер»

Затим…

Епископ Лаврентије поклања икону Исуса Христа јеретичком папи, и љуби му руку

Линк ка видео прилогу на YouTube
Видео прилог можете скинути преко овог сајта.

Папа проглашава Степинца блаженим

Линк ка видео прилогу на YouTube
Видео прилог можете скинути преко овог сајта.

Папа Јован Павле каже и допушта хрватима следеће:

Нашом апостолском влашћу, допуштамо да се слуга Божји Алоизје Степинац, од сада назива Блаженим

Дакле Епископ Лаврентије као високо хијерархијски позициониран у србској цркви, љуби руку католичком папи, који допушта хрватима да у име католичке цркве покровитеља клања Срба у Јасеновцу, Алојза Степинца називају блаженим!?
Па ту нема ни елементарног морала, части, људског достојанства које је урођено сваком човеку, без обзира да ли је он духован или не, а камо ли када говоримо о висиком православном свештенику, који крши и каноне сопствене цркве, и пљује на јасеновачке СрБске жртве!

Нешто слично ради и Патријарх Иринеј.

Патријарх Иринеј и братија, заједничка молитва са јеретицима и кардиналом Пуљићем – Сарајево 2012
Погледати овде»

Е, сад треба рећи да сам екуменуизам, тај правац верске глобализације одбацује у том процесу неке Каноне и Апостолска правила Србске Православне Цркве, а то су правило 10. и 45. будући да ова правила забрањују православним хришћанима молитвено општење са јеретицима, што Патријарх Ириниј није испоштовао, јер:

„Наведена правила категорички – под претњом одлучења од Цркве – забрањују православним хришћанима да се моле са људима одлученим од црквене заједнице. 10. Апостолско правило гласи: „Ако се неко помоли са човеком одлученим од црквене заједнице, макар то било и у дому, нека буде одлучен!“ А 45. правило гласи: „Епископ или презвитер или ђакон који се помоли са јеретицима, нека буде одлучен. Ако им пак дозволи да било шта обаве као служитељи Цркве, нека буде свргнут!
………………….

1) 10. Апостолско правило забрањује ступање у молитвено општење са онима који су одлучени од црквене заједнице;
2) 45. Апостолско правило наређује свргнуће сваког клирика који дозволи јеретицима да у храму обаве било какву радњу у својству служитеља Цркве;

3) Протестанти допуштају богохулну самовољу у „молитвама“, тако да су у екуменистичкој литургији на 6. скупштини ЕСЦ учествовале и „свештенице“….“
Извор»

Канони, Апостолска правила
Извор: Форум – Поруке»

10. Ко се са одлученим, ма и у кући, моли, нека се одлучи.

45. Епископ, презвитер(1) или ђакон који се моли са јеретицима, нека се одлучи. Ако им допусти да нешто као клирици(2) врше, нека се свргне.

(1) Презвитер
Извор»
„У православној цркви: свештено лице које сме свршавати све црквене обреде, нарочито св. тајне, сем тајне свештенства. (грч.)“

(2) Клир (клирик, а каже се и клерик)
Извор»
Шта значи клир?
» клир • мушки род: свештенство, духовништво, духовнички сталеж; клер

Сада вам је јаснија брутална кампања манипулације и лажи која се врши према монахињама од стране неких Епископа СПЦ, јер су свесни да све више верника СПЦ зна да они воде вернике у екуменизам, будући да је то очигледно, али да би их застрашили, и показали шта ће се будућим бунтовницима десити ако се побуне против екуменизма, и монасима, и свештеницима, епископима. Они се силе на 10 жена, да покажу шта чека будуће бунтовнике.

Има ту једна кључна ствар, и „клопка“ у којој су ухваћени и монаштво и свештенство СПЦ, а то је да монах ако се побуни због екуменизма, па га искључе из цркве, губи сва грађанска права које има само као монах, а то значи да губи право на социјално и здравствено осигурање, тако да не може да се лечи ако се разболи као грађанин, а парохијски свештеници губе поред социјално-здравственог осигурања и пензију (монаси као монаси немају права на пензију), губе све ако се побуне, као и Епископи бунтовници, попут Епископа Артемија. Све сам ово сазнао од игуманије Ефросиније преписком на фејсбуку, а и сама игуманија каже следеће у горњем видео прилогу. Ово је врло битно да се схвати та клопка

Игуманија Ефросинија 59:56:

На пример, замислите ви сад, један од великих разлога зашто монаштво не жели да се побуни, и да каже неку своју реч, јер много монаштва има који нису за екуменизам, и који су против свега тога што ради Србска Патријаршија, али не смеју ништа да кажу, јер у тренутку ако било шта кажу, да се с тим не слажу, прво ће бити избачени из својих манастира, друго изгубиће сва грађанска права, социјално осигурање, било какве погодности које има данашњи човек, и онда једноставно…, у ствари, наћи ће се на улици.

Сад замислите ви по манастирима колко имате старих људи, који нису кадри да прихвате тако нешто. Ми смо сви колико толико били млади, осим да кажем наше 3 сестре, од којих су се две упокојиле, једна је била старија, имала је 60 и нешто година. Тако да смо ми прихватили тако нешто, да кажем целокупно то страдање. Али, опет кажем, били смо сведоци многих, разних…, разне ситуације су се дешавале нама, које су стварно биле тешке, и које се не дешавајау људима у данашње време. Значи, да ти останеш у једном тренутку без било какве подршке већине људи. Или…, да немаш да се обратиш ком лекару за помоћ, јер немаш новац, нити имаш здравствену књижицу. А ми смо имали у то време кад смо избачени из манастира 2003. године, имали смо 2 тешко болесне сестре. Једна је имала рак, убрзо после тога је умрла. Једна је била тежак астматичар, исто се после пар година упокојила, од срца. Тако да, хоћу да кажем, ми смо били сведоци, да су нам сестре умрле на рукама, нисмо имали уопште да се обратимо некоме за помоћ, ил’ да кажемо, да’л може некако да се то види, да се, овај…, лекар из Бора, један лекар је био јако добар, који је изашао у сусрет, али је та сестра, која је имала рак, она је имала неко социјално осигурање, јер је имала радни однос пре тога.

Али ови остали, на пример млађи (монаси званичне СПЦ), они апсолутно немају никакву позадину.

Али, видите, на пример, опет с друге стране гледајући, то је исто мач са 2 оштрице. На пример монаштво, никада, никада, није ми познато, да је имало социјално осигурање. Замислите ви сад монахе првих векова да имају неку пензију, или здравствену књижицу. Тако да је држава, да је ухватила како да кажем монаштво у клопку са тим свим неким погодностима, а монаштво треба да буде потпуно слободно, и да не зависи ниоткога, само од Христа, од Господа. И, једноставно, треба да има толику веру да ће му увек Бог помоћи. Ако је Божја воља да умреш…, умиреш, храбро, као јунак! Не плашећи се оног што ти Господ даје, јер треба да примимо и добро и зло. Не мора да значи да човек који се родио, мора да умре. Јер, смрт није нешто неприродно, него је сасвим, да кажем, нешто што припада сваком човеку.

Тако да, зашто да монаштво, толико зависи, толико страхује, и толико се плаши због тога што ће изгубити здравствену књижицу, ја не разумем. Заиста, ја не могу да оправдам то. Јер, ми смо се определили да служимо Христу, и нисмо калкулисали с тим, нити математички обрађивали која је наша корист од тога кад ми идемо у манстир. Али, ти кад већ дођеш у манастир, ти упаднеш у ту мрежу, где те они убаце, да кажем, игуман или игуманија, или Владика. Да сад све ти дају, као сад ти све имаш, али само ако си послушан. Ако ниси послушан, то ћеш све да изгубиш. И сад теби то тај програм, у главу, временом, једноставно продре, до сваке ћелије твога мозга:

Ја морам бити послушан, ја морам бити послушан, ја мо…“

А, мислим, како можеш да будеш послушан људима који су прво непослушни самом Богу. И…, коме су они уопште послушни, коме они одговарају за то што раде? И што бисмо ми онда били послушни њима (ако они нису послушни сопственој цркви и канонима)?
Тако да…, и Свети Канони, и Свети Оци заповедају монасима да не буду послушни неправославним Епископима. Значи, то постоји цео један велики Канон који заповеда монаху да се склони од неправославног Епископа. И, чак шта више, да саветује свакоме да се одвоји, и да једноставно не учествује у том отпадништву…“

Заиста, заиста, храбре речи, и цело дело свих монахиња зилоткиња манастира Нови Стјеник, сва та њихова посвећеност, чистота у вери, части и моралу!

После свега овога, сводећи историјске рачуне, можемо само рећи да су срби, данас, по први пут у историји, издани и од државе, и од Цркве, и од САНУ, и од 95% свих интелектуалаца, и свештенства. То се пре овог нашег актуелног времена, није никад десило!
Ових око 5%, по мени, који су заиста часни, муче исту муку са народом, и не припадају ни једној странци, немају приступ главним медијима, само алтернативним попут интернет Радија Снага Народа», где могу да кажу коју своју бунтовну реч.

Дакле, да сумирамо ситуацију око кампа, тај Светолазаревски камп има активности попут свих извиђачких кампова, и Православних, о чему је и причала игуманија Ефросинија, где се упражњавају следеће активности: планинарење, орјентација, сналажење и исхрана у природи, часови националне србске историје, рад сликарских радионица, затим било је разних спортска надметања и забавних активности као што је певање уз логорску ватру, старе народне игре и дружења полазника СПОК-а итд… Од свих 10 дана колико траје камп, само је 2 сата било посвећено спортском стрељаштву, а не „војној обуци“, не „Секта на Кучајским планинама спрема децу за рат“, или што каже Порфирије: „Скандалозан је начин на који милитаризују најмлађе, како их злоупотребљавају и доводе у заблуду. То нема везе са православљем, Христом и јеванђељем… „, јер сада знамо да је полиција из Бора рекла после истраге, да од свега тога нема ништа!!

Као аргумент, погледајте шта на самој конференцији за новинаре у Медија центру, где је игуманија Ефросинија врло аргументовано побила све оптужбе, лажи и клевете, рекла на крају представница министарства унутрашњих послова:

Представник министарства унутрашњих послова 17:43:

„… Ми смо и сами као министарство одреаговали на тај начин да, остављамо да други процене, као што је тужилаштво, да ли у целој овој активности има елемената кривчног дела, тако да, за сада га нема, али знате, овај, и ви исто тако као што сте поменули, држање пиштоља није нешто што је у вези са љубављу према отаџбини, него да кажем нечему што је заштита личног психофизичког интегритета, према томе нећемо баш изједначавати те 2 ствари…“

Ово је све брутално психолошко деловање на подсвест „неверника“ и притисак не само на сестринство манастира Нови Стјеник, већ и на све зилоте Србије, иако је представница имала умилни баршунасти глас (утолико горе – јер све брже иде у подсвест, и има циљ да застраши и заплаши), јер је поменула реч „пиштољи“, а сама игуманијаа није уопште рекла да се ради о пиштољаима, или пак пушкама, нити је то борска полиција утврдила (већ да се ради о пластичном оружју), што аутоматски подразумева да се тим речима указује на право оружје, са којим се могу убијати људи!

Игуманија је јасно рекла, оно што је и борска полиција утврдила, да се ради о пластичним пушкама, за које не треба никаква дозвола (као и да нема злоупотребе деце), и које је доступно у слободној продаји, свако то може купити! Али, срби су то бре „убице, кољачи и монструми“ они су опасни чак и када имају пластично оружје. Представница министарства и сама каже да у свему томе нема кривичног дела, али дозвољава да тога можда и има (??!), што се коси са здравом логиком, јер ако су они утврдили да нема кривичног дела, шта ће сад евентуално, које ће ту сад кривично дело да утврди тужилаштво, ако „други процене“?!

Мислим, тотална бљутава небулоза „ако други процене“, нема ту шта ко да процени, осим ако не поштује закон, јер закон је јасан, да није било кривичног дела, по закону је тако донешено решење у борској полицији, а не „по процени“. То „процена“ има широк спектар дејства, и не мора све да буде по закону, ако онај ко држи полугу власти – „то процени“.

Међутим, подсвесна порука је јасне, где год се испољи непоколебљиво србство, имало то религиозну конотацију, или само националну, без религијске конотације, у старту то треба угушити, треба поколебити „такве сподобе“ (србе) и константо ширити страх оваквим перфидним деловањем на психу и подсвест свих Срба! Представница министарства чак се усудила и да коментарише шта је, или не „у духу прваославља“, иако то није њен посао, или да изјави ово: „држање пиштоља није нешто што је у вези са љубављу према отаџбини, него да кажем нечему што је заштита личног психофизичког интегритета“, што није тачно, јер не ради се о пиштољима у случају СПОК-а, јер та реч означава реалне и праве пиштоље с којим се могу убити људи, а не пластично оружје које је коришћено у кампу, с којима никога не можеш убити.

Поново: манипулација, лаж, манипулација, лаж, ма….
Докле бре та глупа, провидна, простота?
Па људи бре излизало се то, дајте измислите нешто паметније, ако већ хоћете да манипулишете…

И, друго, држање правих пиштоља у свом власништву, је законом дозвољено, и то се не може тумачити да ли легално поседујеш право оружје – у смисли да ли волиш отаџбину или не ако га поседујеш, већ ради заштите сопственохг интегритета, јер и сама полиција издаје такве дозволе људима!

Али, у рукама „монструозних срба“ … „који кољу, убијају и једу живу децу“ треба утрти старх у кости, чак и кад имају пластично оружје.

Међутим, свеукупно гледајући овај чланак, овако примитивне монтиране лажи, кад прође прво почетно дејство (први мачићи се у воду бацају) постају контрапродуктивне, када се открије истина, и мислим да ће се СПОК одржати и ове године, баш на инсистирање родитеља и деце који су већ били учесници претходних кампова, а биће ту вероватно и новајлија, јер су већ сазнали за ове бруталнне медијске лажи!

Ја им то и желим, наставите са кампом…!

Замолио бих све србе који ово читају, али заиста замолио, тај обичан народ од кога заиста све зависи, да погледају следећа 3 видео прилога, као и текст „Гости из Енглеске„, било да су верски опредељени, или не, јер се већ више од 100 година спроводи најмонструознија, а уједни и најперфидније – под еуфемизмима разних „универзалних“ идеја, ПОГУБНО-ФАТАЛНА борба срба против срба, РАДИ ЊИХОВОГ УНИШТЕЊА (ЧИТАЈ – САМОУНИШТЕЊА), ма како они различити били: четници, партизани, припадници Србске Православне Цркве, или Србске Истински Православне Цркве (СИПЦ), или као тзв. „грађани“ и националисти, левичари-комунисти или националисти-десничари, и то све верно спроводе сами срби НА ВЛАСТИ и 95% откорењених интелектуалаца, и свештенства…!!

Ко ово не види, тај је заиста универзална слатка овчица и зомби…!

Са ових 5% правих елитних србских интелектуалаца, и свештенства, који се нису продали џаволу, Срби као народ треба да изграде, од корена па на горе до грана и плодова, потпуно нову државу, нове цивилне институције сопствене државе, нову цркву, све… или ће дефинитивно нестати као народ, врло брзо, за 10-15 година, јер данас време има крила и лети светлосном брзином.

Погледајте шта се све ради зилотима Србије, илити верницима и свештенству СИПЦ.

Напад на Утешитељство – У ноћи 23. јануара 2013.
(све саме бруталности и агресија против зилота илити СИПЦ, иако су малобројни (за сада) и мирољубиви, уопште не делују агресивно, у смислу „ти мораш“. Скините клип па га погледајте, јер се код мене слабо чује на Ју Тјубе, а кад га скинем и гледам преко компјутера, сасвим добро)
Погледати овде»

Гости из Енглеске:
Погледати овде»

Летопис Велике битке -1:
Погледати овде»

Летопис велике битке 2 – Интервју са православцем и великим интелектуалцем, енглезом, Владимиром Мосом:
Погледати овде»

А, сада, кренимо на нешто позитивно, на нешто што ће натерати људе на размишљање, јер верујем да ће многе интересовати како су се младе девојке, неке су и врло образоване београђанке биле, одлучили да се замонаше, како им се десио преокрет у животу, како су преокрет прихватили њихови родитељи, а говориће и једна млада американка монахиња Новог Стјеника, на добром и симпатичном СрБском» језику.

ТВ емисија о манастиру Нови Стјеник (ТВ Ресава) 2. део (18.10.2011.)

Линк ка видео прилогу на YouTube
Видео прилог можете скинути преко овог сајта.

Владику Акакија (Ово је кад је био» на Светој Гори 1995. Владика обавља крштење» новог верника у Дунаву), првог рукоположеног Епископа СИПЦ, већ сам представио, представиле су се и монахиње, па хајде да мало погледамо манастир који се богами поприлично изградио од донација верника и добрих људи. Игуманија ми рече да је изграђена и једна врло удобна кућица и за мушке госте, где могу да се сместе и преноће, да поразговарају са монахињама, са Владиком када је у манастиру, да можда нешто и помогну ако могу.

Ко зажели да донира манастир, нека погледа ову» страницу са манастирског блога.

Изградња конака:
Погледати овде»

Груба изградња главне манастирске капије:
Погледати овде» и овде»

Почетак изградње Храма Светог Јована Претече:
Погледати овде», овде», овде», и овде».

Поглед на изграђен храм:
Погледати овде» и овде»

Поглед на манастир и Микуљски камен:
Погледати овде»

Манастирски Часни Крст испод Микуљског Камена:
Погледати овде»

Читање акатиста пред Микуљским каменом:
Погледати овде»

Поглед кроз манастирски „прозор у свет“:
Погледати овде»

Дрвена кућица за госте:
Погледати овде»

Унутрашњост гостинске дрвене куће са војним креветима на спрат. Капацитет: 8 лежаја:
Погледати овде»

Манастирски чувари, пси

Мали Волдаков:
Прелепа слика, погледати овде»

На фотографији се види тек пристигло штене од неких 40-ак дана прозвано „Мрвица„. Волдаков је туркменски назив за ову врсту паса, зову га још и „Алабај„, то је азијатски овчар, ево шта монахиње још кажу о њему:

„САО Алабај се сматра једном од најачих пасмина на свету. Средњеазијски народи већ вековима га користе као неустрашиву одбрану стоке од медведа, вукова и јагуара… Данас се користи као војни пас и неприкосновени чувар имања. За разлику од осталих опасних врста овчара (шарпланици, кавказци) веран је и потпуно безопасан за газду и окружење у коме живи.“

Претраживао сам» мало интернет, и увидео да је Алабај заиста првокласан пас, можда и најбољи на свету у одбрани од медведа, вукова, итд… У борби са вуковима показао се као најбољи, што је за манастир најбитније! Пас нема уши, само неке патрљке од ушију, и то му олакшава борбу.

Како сам прочитао на блогу монахиња, размишља се да се овим псом замене шарпланинци.
Мењај…!

Кад већ говоримо о вуковима на 4 ноге, а не на ове опасније по људе на две, овај чланак» са манастирског блога обавезно прочитајте, заиста је импресивно и за дивљење, а ради се о сусрету монахиње Нине» и неколико вукова 2012. године, када јој је један вук пришао на само 15 цм њушећи је, време је стало…! И…, све се завршило тиме, њушењем, њуш, њуш… касније је свако отишо на своју страну.

И на крају, погледајмо 2 фото албума, првом претходи следећи текс преузет са блога монахиња, и показује сам значај довођења воде у манастир…

Догађај раван чуду – У наш манастир је уведена вода!

четвртак, 15. август 2013.

Извор: Стјеничанка

Сан постао јава – чесма са хладном изворском водом и то са јаким притиском у сред манастира

Ко је Бог велики, као Бог наш!
Ти си Бог наш, који једини чиниш чудеса
(Псал 76:14-15).

Ове године стјеничко сестринство пуни осам година битисања у планини у отежаним условима живота без воде. Као што сви знамо све ове године сестре су пијаћу воду преносиле, тј. носиле, махом пешке, са доњег извора који је удаљен од манастира неких 300 метара оштре узбрдице. Техничком водом манастир се такође тешко снабдевао. Вода се лети некад доносила у бурадима трактором или теренцем или је једноставно сакупљана вода од кишнице, а зими је топљен снег. Труд и трпељиво злопаћење сестара са водом трајало је целих осам година и милошћу Божијом је коначно окончано. Најбогољубивијом добротом пријатеља нашег манастира брата Александра Зеремског који је комплетно финансијски покрио овај пројекат и пожртвовањем разних људи такође пријатеља нашег манастира остварено је нешто о чему се није могло ни маштати: у манастир је доведена вода!

Пројекат чија коначна цена прелази 10.000 евра уз врхунске стручњаке и извођаче земљаних и водоинсталатерских радова приведен је крају. Систем се састоји од две цистерне, једна је смештена испод доњег извора (10.000 литара), а друга изнад манастира (7.000 литара). Моћна пумпа која је смештена у доњој цистерни помоћу трофазног агрегата гура воду (60 литара у минути) у горњу цистерну из које слободним падом вода снабдева манастир. Главни извођачи радова су предузеће „ДУТА“ из Свилајнца и „Жинеса група“ такође из Свилајнца уз подршку машина из ДОО „УЛТ“ из Деспотовца. Ту су и појединци који су на разне начине помогли реализацију овог пројекта путем спуштања цена или чак донација. Например, комплетан песак је донација господина Синђелића из Свилајнца. Једна цистерна (већа) је донација наших пријатеља Стива и Ане из Пирота. За другу цистерну манастир је добио велики попуст, а велики трофазни агрегат на нафту такође је за манастир добијен по знатно нижој цени. Свако ко је учествовао у реализацији овог пројекта пружио је неку врсту помоћи из чега следи да би без ових добрих људи цена пројекта била много већа. Сестринство манастира на челу са игуманијом Ефросинијом изражава своју дубоку благодарност свима коју су на било који начин помогли да се мукотрпан монашки живот у манастиру без воде олакша овим за манастир заиста капиталним пројектом.

Сестре још не могу доћи себи од радости јер је вода уведена свуда па чак и у шталу за краве. Манастир припрема благодарне грамате које ће бити свечано уручене свим донаторима и доброчинитељима у везе увођења воде у манастир на прослави која ће се ускоро тим поводом организовати у манастиру. Онима који не буду могли да присуствују овој прослави благодарне грамате ће бити уручене накнадо или послате поштом. Призивамо благослов Божији и светог Претече Јована на главног ктитора овог пројекта брата Александра као и на све доброчинитеље чијом је добротом и жртвом манастир Нови Стјеник добио воду. Нека их Господ обаспе сваким добрима небеским и земаљским!

Август 2013. – летњи спарни месец када је у манастир уведена вода, у манастирском летопису ће засигурно заузети датум и место историјског догађаја за памћење будућих генерација.

Фото албум увођења воде у манастир

А овај други је сликовит приказ самог манастира, манастирског простора и живота у њему….

Фото албум манастира Нови Стјеник

%d bloggers like this: