Атлантис Ултра: Др Слађана Велков – Заблуде западне медицине, храна као лек, Сунце извор здравља


Радио емисија „Атлантис Ултра“, коју госпођа Биљана Ђоровић сада води и уређује преко редакције сајта „Двери – Покрет за живот Србије“: http://www.dverisrpske.com/sr-CS/ наставак је легендарне слободоумне и зато укинуте емисије, „Атланис“ (http://goo.gl/PfhOK) са другог програма радио Београда. Овог пута гост Атлантиса је Др Слађана Велков, непроцењиво драгоцена жена за данашњег, болешљивог и изманипулисаног човека.

Атлантис Ултра: Др Слађана Велков – Заблуде западне медицине, храна као лек, Сунце извор здравља

Линк ка прилогу на: http://www.youtube.com/
Прилог можете скинути пратећи ово упутство.

То је хуманисткиња која скида вековну паучину са западне медиције, која наводно лечи човека, а у стварности га чини све болеснијим, јер сведоци смо тог парадокса, што више напредује западна медицина која „лечи“ човека, све више имамо све већи број болесних људи. Др Слађана је говорила и о митовима и заблудама исхране у виду индустријске мртве хране, што доприноси човековом разбољевању у доминантној и одлучујућој мери. У том контексту износи чињеницу да човек овакав какав је, није дизајниран да једе месо, нити да пије кравље млеко.

То је само један део заблуде о исхрани о чему се говорило, али понуђена су и решења за здрав и дуговечан живот, да се човек скине са ланаца и окова класичне медицине и фармако бизниса. Другим речима, човек треба да се храни живом-пресном храном, храном органског порекла која се не третира разним хемикалијама, адитивима, пестицидима, а да не говоримо о ужасима ГМО хране , Кодекса Алиментариуса и Кемтраилса. Осим храњења пресном храном у циљу здравља, круцијална ствар за човеково здравље је и почети са директним гледањем у сунце, на одређен начин, у одређено време, о томе ћете чути више детаља у емисији. Један детаљ, и биће вам све јасно шта ради званична медицина, како „лечи“ човека. Др Слађана Велков је својевремено у Саудијској Арабији аплицирала за рад у једној великој болници, и стога је позвана на интервју код пар професора из те болнице. У току интервјуа, др Слађана је споменула са радошћу како је својим саветима да почне да се храни пресном храном и да се излаже Сунцу, помогла једном образованом канађанину да се излечи од почетног стадијума рака простате, а већ је требао да иде под нож, на операцију, да се лечи класичном медицином.

Канађанин Реналдо је и поред одређене неверице послушао Слађану, и после 3 месеца се потпуно излечио, почетна фаза рака простате је нестала! Када су чули то професори из те комисије, др Слађана је од једног добила овај одговор:“ Знамо ми све то, али болнице постоје да би ми преписивали лекове“… „Уколико не будете преписивали лекове, ми вас можемо тужити.“

Зашто млеко и млечни производи нису добри за људску исхрану?
Зашто месо и производи од меса нису добро за људску исхрану?

Жива храна као лек. Мит о протеинима. Сунце није штетно, сунце нас штити и лечи од болести, обезбеђује нам дуговечан живот. О свему томе више ћете сазнати када погледате и преслушате прилог, а помоћи ће вам и цитати Др Слађане које сам овом приликом одабрао.

Др Слађана Велков:

„Исто тако можемо рецимо поменути, рецимо дијабетис код деце, значи онај дијабетис тип 1. Данас је у медицини, значи чак има толико написаних књига, значи то је факт. Написаних књига које су професори на факултетима писали о том дијабетису типа 1, који је узрокован крављим млеком.

То је врло једноставна болест за схватити. Значи, зашто, какав је процес за настајање дијабетиса?

Тако што протеини крављег млека имају сличну молекуларну структуру као молекули у панкреасу. Тако да када ви, односно када дете узме кравље млеко, пошто је то страно тело за наш оргинизам, јел тако, то није хумано млеко, то су страни протеини и тело ће лучити антитела да би се борило против тих антигена, значи против страних протеина, и у исто време када уништава те стране протеине уништаваће и ћелије панкреаса.

Тако да дијабетис мелис типа 1 је уствари ауто-имуна болест и врло једноставно се лечи, тако што се дете углавном храни сировом биљном храном, сунча и… пар животних навика, значи не једе индустријску храну, животињску храну, и за пар месеци, негде више, негде мање, зависи колико је времена потребно за регенерацију панкреаса, доћи ће до потпуне нормализације!

……….

„Поменула би ту такође и млеко као један од изазивача, као један од изазивача болести у низу, а то кажем због тога што ни једна животиња не пије млеко после периода дојења, осим човека. А зашто је то битно, па зато што наша деца између 3 и 5 године лагано губе ензиме за варење млека. Тако да ми одрасли људи немамо никакве потребе за млеком, млеко је створено за бебе, животиње, бебе људи, и немамо никакве потребе за млеком. Ми немамо ензиме за варење млека, неко више неко мање, због тога имамо такве проблеме са варењем када узимамо млеко и млечне производе. Такође, ни једна животиња не пије млеко друге животиње, осим човека….“

……..

„Млеко изазива слабе кости, то је факт. Многи научници, многи лекари су написали читавње студије о томе, значи то је факт, непобитан факт! Јер, истраживања су рађена на ту тему. Значи, због чега то кажем, зато што наше тело може примити само 30 грама протеина дневно. Када ми једемо класичну једну да кажем западњачку дијету, значи млечну дијету, онда узимамо некада, негде око 130 до 150 грама дневно протеина. Али, наш организам може само 30 грама примити, тако да ће сав вишак тог протеина отићи у јетру да се разгради. Продукт те разградње је сумпорна киселина која је веома агресивна и мораће да се избаци из тела.

Али, не као таква, него мора се наћи неутрализатор. И неутрализатор је калцијум. Тело користи, да би неутралисало ту сумпорну киселину и избаци је, у ствари калцијум. Изваличи калцијум из костију и зуба, и ми то у медицини зовемо протеином „индукована хиперкалцијурија“, значи појачано избацивање калцијума мокраћом због превеликог уношења протеина. И то постоји као синдром, као факт у књигама, међутим, мало се о томе говори….“

Биљана Ђоровић, аутор забрањеног „Атлантиса“: Данас исписујемо историју медија у Србији


Извор текста: НовиСтандард»
понедељак, 28 март 2011 12:35 Ана Радмиловић

Чак је било речи и да емисија угрожава мањине. Уколико су притом мислили на моћну елиту која влада из сенке, надајмо се да су били у праву.

Биљана Ђоровић, аутор забрањеног „Атлантиса"

Са таласа Другог програма Радио-Београда у петак је муњевито укинут „Атлантис“, култна емисија Другог програма Радио-Београда. Ни то једно од последњих места у српским медијима – које је одисало духом слободе и где су се могли чути људи попут Едварда Хермана, Ноама Чомског или Мајкла Парентија – није преживело владу Бориса Тадића. Према расположивим информацијама, емисија је укинута истог дана пошто је на састанку Програмског савета РТС члан тог савета Драгољуб Мићуновић жестоко критиковао „Атлантис“. Како ствари стоје, уредник Другог програма Радио-Београда Ђорђе Малавразић био је слаб на критику „ветерана српске демократије“ и „борца за људска права и слободу изражавања“, па је емисију истог дана укинуо и она није емитована у свом редовном термину у недељу у 17 часова.

Већ у суботу вест је објавио интернет портал „Балканмагазин“. Вест је пренео „Нови Стандард“, после чега се догодила права побуна читалаца слободних интернет портала, који су жучно протестовали против забране. Истог дана покренута је петиција за одбрану „Атлантиса“ на адреси http://www.gopetition.com/petition/44202.html

Аутор Биљана Ђоровић може да буде поносна на своје слушаоце и поклонике емисије, који су показали велику иницијативу за одбрану „Атлантиса“. Ту „побуну слушалаца“ једне емисије, која је стајала као једна од последњих оаза медијске слободе и размишљања, Биљана Ђоровић описује овако:

„Данас исписујемо историју медија и новинарства у Србији на једном феноменолошки изузетно важном и значајном примеру какав је поновно потапање Атлантиде у једном виртуелном простору слободе под називом „Стандард“. И то ‘Нови Стандард'“.

Шта се тачно десило на том састанку Програмског савета и о чему се полемисало? Које је ваше дело, за шта сте криви?

– У петак ме позвао главни и одговорни уредник Радио Београда 2 Ђорђе Малавразић. Саопштио ми је да је заседао Програмски савет и да је његов председник Драгољуб Мићуновић изнео став о „Атлантису“ – да је емисија једнострана, гости заступају непримерене ставове, нема супростављених страна и сл. Малавразић је у разговору са мном инсистирао на озбиљности изречених критичких опаски и других говорника. Један је поменуо емисију у којој смо се у негативном контексту бавили забраном уласка др Срђи Трифковићу у Канаду. Чак је било речи и да емисија угрожава мањине. Уколико су притом мислили на моћну елиту која влада из сенке, надајмо се да су били у праву.

Емисија је већ једном била забрањивана пре овог случаја. Шта се тада догодило?

– Да, емисија је требало да буде укинута 1. фебруара. Реаговала је НВО за медије Амицус Јурис и цео низ интелектуалаца из света, који су осудили најаву укидања емисије. Слушаоци су протестовали на сајту Радио-Београда и главни уредник Малавразић ми је рекао да емисија остаје на програму, да он није имао намеру да је укине, већ премести у термин петком. Тада је рекао и да ће се решити питање мог платног коефицијента, који је најнижи на програму, и поред тога што сам магистар и радим једну сложену емисију. Занимљиво је како је третиран мој рад и изузетан напор, који подразумева проучавања, преводе и истраживања. Као да нашој медијској кући ништа не значе гостовања свих тих људи, који чине част и људском роду и Србији, чијој су драми посветили своју истраживачку енергију. То је, међутим, сметало и то је довело до укидања емисије. Парадоксално!?

Каже се да је овај пут емисија укинута „незванично“. Шта значи незванично у овом случају?

– Новинар „Балканмагазина“ није могао да дође до поузданих информација ко је донео одлуку о укидању. Према писању овог магазина, то се није догодило на састанку Програмског савета, који такву ингеренцију нема.

Шта је „Атлантис". Осврћући се на улогу и значај „Атлантиса", Биљана Ђоровић каже да је њена емисија настала из једне идеје која у основи припада Бориславуи Пекићу и да „по правцима реализације, тока и судбине видимо да кореспондира са митом о Атлантису": - „Атлантис" није тек радијска емисија, као што није ни географски појам нити континент. „Атлантис" је испитивао потенцијале медија и представља студију случаја засновану на идеји отварања медијског простора за испитивање истине. „Атлантис" је постао могућност да медији реализују своје најбоље потенцијале: у њему су гостовали људи за које је карактеристично одсуство жудње за моћи или владањем; отворили смо неке од најзначајнијих феноменолошких, духовних и спиритуалних, културолошких и политичких тема. У „Атлантису" сте могли да слушате о питагорејској мистици бројева, концлогорологији, историји смртне казне, злу... Направљен је цео циклус о Шекспиру, преслушавани дневници Борислава Пекића и његов разговор са Драгим Стојадиновићем, братом Милана Стојадиновића, вођен у Лондону, 70-их година прошлог века, због чега је Пекић одложио свој одлазак у болницу. Говорили смо о јеретицима, алхемичарима, прогнаницима, мистицима, логици роботске цивилизације, одговорности, смислу и истини, Дишановом писоару. Природно, наставили смо истраживања о питањима симулакрумске природе цивилизације и токова у њој која су се веома неповољно реперкутовала на нашу садашњу ситуацију. А, ако једном кренете пекићевским трагом, отварају вам се чудесна врата и почињете да се дружите са најдивнијим савременицима - професорима Едвардом Херманом, Ноамом Чомским, Мајклом Парентијем, Дијаном Джонстон, Римом Лејбоу, Джудит Рисман, затим новинарима какав је Джон Пилджер, истраживачима попут Джона Стаубера. Од наших филозофа и теоретичара ту су били покојни Никола Милошевић, затим Милан Брдар, Дивна Вуксановић, Коста Чавошки, Ратко Божовић, Лјиљана Богоева-Седлар... И, наравно, госпођа Лјиљана Пекић, која је обележила „Атлантис" и омогућила да се реализује као простор у коме је наставио да живи величанствен пекићевски дух. Када кренете тим путем, у прилици сте да испитате и сагледате димензије ужаса које су империјална политика и политичка коректност произвели широм света у великом таласу деструктивности, која прети да земљу претвори у гигантски концлогор, што се управо ових дана догађа.

Има ли шансе да емисија буде враћена у програм?

– „Атлантис“ је неуништив будући да се ради о утопијској идеји, која се и овог пута показала као веома значајан и важан корективни механизам. Ово што се са емисијом догодило утицаће и на теоријски дикурс и на ревитализацију идеала новинарства, које је нестало као мисија и претворило се у неподношљиво ништавну професију произвођача симулакрума. Ми смо на крају једног цивилизацијског циклуса обележеног деструкцијом и да ли ћемо то као врста преживети, велико је питање. „Атлантис“ ће и као емисија и као мисија наставити да постоји, и не могу је укинути никакви декрети, захтеви за политичком коректношћу и слични опскурантизми. Новинар не сме да буде слуга система, партијских интереса и произвођача бешчашћа. Верујем да је Пилджер у праву када захтева од новинара да говоре истину и када их сматра одговорним за процесе који човечанство претварају у хуманитарни отпад. Од нас новинара зависи да ли ћемо у томе учествовати или ћемо своју енергију и знање употребити како би разоткрили механизме и супротставили се злу. То је мисија „Атлантиса“.

Откуд Мићуновић у целој причи?

– Он је члан Програмског одбора, који, како можемо прочитати на сајту РТС, заступа интересе гледалаца и слушалаца у целини; разматра остваривање програмске концепције Радиодифузне установе Србије и упућује препоруке и сугестије генералном директору и Управном одбору.

Да ли сте контактирали с њим после тога што је направио инсистирајући да емисија буде забрањена?

– Не, састанак је одржан 25. марта и мене је главни уредник позвао да одмах дођем, чак су и аутомобил послали по мене. Мом састанку са Малавразићем присуствовала је уредница редакције којој припадам. Осуда емисије није трпела никаква одлагања извршења. Морала је бити укинута. Квари омладину а и остале.

Да ли сте контактирали с неким из Управог одбора или од присутних на том мрачном састанку?

– Нисам. За сада контактирам само са слушаоцима, којима није дато никакво обавештење о укидању емисије нити образложење због чега. Дугачки прсти цензуре раде у тишини и мраку. Неко је те емисије пажљиво одвајао, сатима преслушавао и смешкао се: „Ово ће бити довољно; ово ће показати да је ‘Атлантис’ опскурна десничарска емисија; ево, и ово је доказ, и ово, и ово…“ Ко је то урадио? Не смемо бити наивни па поверовати да је Мићуновић слушао сваке недеље „Атлантис“. Али има их који јесу. Један од њих је чак јавно рекао после једне позоришне представе: „‘Атлантис’, то ми нећемо трпети. Ми ћемо ту емисију укинути“. Тај исти колега је изјавио да се он лично залагао за бомбардовање Југославије 1999.

Каква је реакција колега из Радија? Јесу ли људи уплашени?

– Да, кад сам напустила просторије главног уредника, прилазиле су ми колеге којима се та ујудурма у вези са „Атлантисом“, која траје дуго, уопште не допада. Уплашени? Од кога, чега? Плате на Радио-Београду су испод републичког просека. Сада се спрема нова систематизација, нова пензионисања и отпуштања. Систем нас деценијама навикава на живот по логици – нико нам од вас није потребан. Довољни смо ми који управљамо. Ви остали сте потрошна роба и, ако неки коњ цркне, има други. Увек ће се наћи онај који ће да ради без поговора.

Да ли на Радио-Београду раде уплашени људи и шта мислите, докле ће тај страх још трајати?

– Радио Београд још увек чува своју специфичност. Већина новинара ангажована је на одбрани вредности, смисла и значаја културе и морала у култури, политици, образовању… Урушавање свих вредности, што представља водећи цивилизацијски модус операнди, чини да су људи незадовољни, резигнирани и утучени. Много је људи са нашег програма умрло током неколико последњих година.

Постоји ли слободно новинарство у Србији?

– Будући да сам теоретичар медија, могу рећи да су моја истраживања показала да слободно новинарство не постоји нигде у свету, сем у случају малог броја алтернативних медија. Медији су системски увезани са моћи и интересима, и по својој структурној позицији представљају орвелијанска министарства истине, која имају задатак да рат представе као мир, ропство као слободу, лаж као истину. Тако је и у Србији. Срећом, постоје алтернативни медији и морамо створити системска решења која ће тим медијима омогућити егзистенцијални опстанак. У Србији је много веома добрих новинара који су то на светском нивоу, али кога то занима. Колико имамо правих документарних филмова о догађајима везаних за распад Југославије? Немамо дописнике из света. Зашто смо дозволили да наш медијски простор запоседну стране корпорације. Како је Слободан Рељић отишао из НИН-а? НИН се није смео продати и предати. На срећу, одлазак НИН-а пратио је успон магазина „Печат“, „Геополитика“ и целог низа часописа у електронској форми који су окренути бескомпромисним трагањима за истином.

Шта је слободно новинарство?

– Новинарство и новинари не смеју да буду послушници система и продужене руке политике. Улога новинара и њихова одговорност је огромна будући да медији имају пресудан утицај на људе. Одговорност је на сваком појединцу. У време када медији производе логистику перцепције и чине могућим сваки рат, новинари су у великој мери одговорни за свет који настаје након интервенција и окупација. Свако ко је гледао документарне филмове Джона Пилджера разумеће о чему говорим. Пилджер је парадигма онога какав би новинар требало да буде.

Да ли ми, поред цензуре споља, трпимо и ону још гору аутоцензуру и да ли је то можда слика наших медија током последње деценије?

– Управо тако. Аутоцензура је водећи феномен: новинари често ослушкују политичке ветрове и калкулишу, прилагођавају се променама пре него што су се догодиле под паролом да имају кредите, породице, и да лако могу бити замењени неким ко је добро слушао ветар. Временом је то ослушкивање постало условни рефлекс, па новинари, уместо да ослушкују догађаје и истражују њихов контекст и суштину, заузимају „без поговора“ (драма Харолда Пинтера) угао гледања који од њих захтевају власт или интереси. То је довело до тога да се стварност и њена слика у медијима неповратно одвоје и удаље на штету сваке логике и вероватности. Међутим, упркос свему, мислим да је неопходно разумети да од самих новинара зависи. Новинари морају да буду препрека да власт и политика раде оно што није у општем интересу. Новинари морају да свет учине бољим местом, а не да сведу своју улогу на то да допринесу да нас симулакруми и спектакли забављају до свеопште катаклизме. Слобода и одговорност су нераскидиво повезани и чине саму суштину човека. Без слободе човек престаје да буде човек и постаје робот који омогућава тријумф сабласти.

%d bloggers like this: