Подигле се куке (без мотике)


Извор: Млада Српска Снага»
Чланак написан: 31. маја 2016.

Кука без мотике

Кука без мотике

По много чему почесмо да предњачимо у односу на земље у Европи, а такође и да – по многим негативним стварима – превазилазимо и многе земље Африке и Азије. Наравно, треба узети у обзир да на тим континентима постоје земље које су озбиљне, уређене и војно безбедне, а да и не говоримо о томе колико неке од земаља – којима се, вероватно, многи у Србији данас подсмевају, ваљда им је тако лакше да сакрију своју муку или једноставно немају појма те подлежу ступидним стереотипима – имају становништва, те самим тим и перспективу за лакши развој и чињеницу да, баш захваљујући броју становника, бивају кудикамо озбиљније схваћене у круговима међународне политике.

Од свега наведеног, ми немамо ништа. Осим, по свему судећи, податка да смо трећа најсиромашнија земља у Европи:

http://www.politika.rs/scc/clanak/291154/Srbija-treca-po-siromastvu-na-listi-90-drzava

Главни параметар за изведено истраживање била је стопа незапослености. Како треба имати у виду да је у Србији преко пола милиона људи запослено са минималним личним дохотком, није нереално сматрати да нисмо ни трећа најсиромашнија земља – него прва!

Ипак, код нас се по том питању ништа не предузима већ 26 година – са посебним акцентом на период од петооктобарске револуције, где је мисао о пљачкању на сваком месту и у сваком погледу, једноставно заменила реч: приватизација.

У последње време, сиромаштво се жели легализовати, а одговорност са државе пребацити на све држављане Србије. Подмукла подвала на коју су се неки наши суграђани и те како упецали, а о чему се заправо ради?

Евро за студенте роботике

Евро за студенте роботике

http://www.radiosignal.rs/evo-za-sta-ce-novosadani-davati-po-evro/

Ради се о студентима ФТН-а из Новог Сада који треба да оду на такмичење роботике, звано “Еуробот“, а које се одржава у Француској. Покренута је акција како би се прикупило 4000 евра, те се тако се нашим младим такмичарима платио пут, пошто су за смештај успели сами да скупе новац.

http://www.blic.rs/srce-za-decu/humanitarni-teleton-za-pomoc-najmladjima-blic-i-rts-su-ujedinili-celu-srbiju/ghbt534

У емисији на РТС-у, а преко „Фондације Блиц“, у хуманитарном шоу-програму Телетон, учествовале су многе познате личности, од којих и неки политичари, затим неки који су политичке странке директно подржавали, а и неки који су се кроз исте (и уз помоћ истих) добро овајдили. Циљ акције је био прикупљање апарата за проверу слуха код беба у свих 56 породилишта широм Србије.

http://blatobran.com/tag/mikser-festival-2014/

Овде би требало обратити пажњу на пројекат који је победио, а све у циљу хуманости и помагању најсиромашнијима. Комшијски чивилук је покренут 2014. године и замисао пројекта је била да се поред контејнера, а на “комшијски чивилук“, окаче храна, одећа и предмети за рециклажу, како би били достпупни корисницима на достојанственији начин и тако се допринело квалитету живота локалне заједнице. У пракси је заживела и “кука“, која се такође оставља поред контејнера, са истом наменом.

Куку нама

Куку нама

Дакле, три потпуно различита примера која, на свој начин, говоре о неодговорности, лицемерству и скретању са главне теме. Шта је главна тема? Главна тема је свакако питање: „Шта ће нам држава ако не може да реши елементарне проблеме својих држављана, а пре свега једно од најосновнијих људских права, право на рад“? Постало је нормално да се најбољим студентима сакупљају паре по градовима како би могли да оду на неко инострано такмичење. Они који су нас опљачкали и директно учествовали у стварању оваквог накарадног система праве акције где управо они позивају сиротињу да зове и донира новац за породилишта. И на крају, сасвим је нормално да људи роваре по контејнерима, али смо толико лицемерни, те нам је жао да се прљају и улазе у њих по храну, него ћемо на “Куке“ да је качимо, онако културно. Грозно! Деца са ретким болестима се оперишу преко СМС порука и опет прикупљањем пара од српског народа, који и у свој својој беди, увек некако нађе да бар мало помогне.

Они што имају највише новца – позивају сиротињу да донира. Политичари који су створили овакав систем, позивају своје жртве да дају и оно последње што имају, док су они лично – све богатији и богатији. Проблем се скреће на хумана осећања људи, а не на државу чија је дужност да отвара радна места и омогућава пристојне плате, како бисмо могли иоле нормално да живимо. Таквој држави, а из горе наведених примера, који су само капи у мору, много је лакше да сиромаштво и званично легализује као сасвим нормалну ствар, кад већ то и на сваки други начин чини.

Која је сврха такве државе?

*********************

Драго ми је да су млади Србије почели да се буде, покрећу, показују иницијативу, и организују, а неке младе људе Србије из организавције и покрета: „Млада Српска Снага“» можете чути у доњим емисијама „Гнева Србије„, коју води Милан Миленковић  на интернет радију „Снага Народа“».

Гнев Србије 08.12.2015. – Игор Антишић

Линк ка видео прилогу на YouTube
Видео прилог можете скинути преко овог сајта.

Гнев Србије 04.03.2016. – Игор Антишић, Јован Јовановић (Млада српска снага)

Линк ка видео прилогу на YouTube
Видео прилог можете скинути преко овог сајта.

Др Владан Петровић: Соларне топлане шанса века за Србију! Србија би била монополист нове еколошке технологије! Србија би доживела економски препород! Србску власт ово не интересује!!!


Ширите ову вест широм интернета!

Ово су кључни моменти за економски препород Србије!!

Погледајте прво доњи видео прилог о револуционарном решењу нашег генијалног Др Владана Пантелића са својим пројектом соларних и еколошких топлана. Ствар је у јединственом решењу акумулатора за складиштење сунчеве енергије, које је јединствено у свету!

То је кључ свега!
То је јединствено решење Др Владана у свету до сада!

Иначе, док је радио у Немачкој, др Владан Петровић био је шеф развоја инжињеринга у чувеном немачком концерну Круп!

Енергија се може складиштити и чувати 6 месеци у јединственом акумулатору за то, то је најсавршеније решење у свету до сада, и практички тако ускладиштена енергија може се користити целе године 24 часа током 365 дана!

Ово је шанса века за Србију!

Са овим пројектом Србија може направити светски бум! Може се економски препородити! Цела индустрија, машинска и остала за производљу главне и пратеће опреме. То би се производило у Србији! Решио би се проблем незапослености! Србија би светски била моноплист једне нове еколошке технологије! Своје знање и производњу соларних топлана и електрана, србске фирме би имплементирале не само у Србији, већ и широм света!

Погледајте и послушајте…!

Професор др Владимир Пертеровић: Соларне топлане, шанса века за Србију!
(24.март 2012.)

Линк ка видњео прилогу на:http://www.youtube.com/
Видео прилог можете скинути пратећи ово упутство.

*************

Извор: http://www.vesti-online.com/

Србију не занима бесплатна струја

13.11.2012.

Иако је још прошлог новембра професор др Владан Петровић у Бадњевцу код Крагујевца поставио соларно постројење без панела, које сакупља и складишти сунчеву енергију која целе зиме може да се користи, нико у Србији није заинтересован за његов изум. С друге стране, представници 19 земаља, попут Индије, Шведске, Немачке, Норвешке, Шкотске, Енглеске, Италије, Турске, долазили су да се увере у снагу постројења. Професор сваког дана преговара са њима и, уколико нико из наше земље не буде заинтересован, он ће постројење продати најбољем понуђачу из иностранства.

Продаћу постројење странцима па ће онда Србија да га увезе: Владан Петровић

„Наша земља се понаша као да јој ништа није потребно. Ми ћемо радије да купимо технологију од странаца. С једне стране имамо младе који су најбољи на свету, а с друге немамо самопоштовање и сигурност у себе. Тако ће се десити да постројење продам странцима, а онда ће Србија да га купи од њих по много већој цени.“

, наводи професор Петровић за „Вести“.

Он додаје да би то постројење омогућило да све топлане у Србији раде на сунчеву енергију тако што би је сакупљале преко лета, а користиле зими. У оквиру овог система могао би да се уради и систем грејања на биомасу, а постоји и могућност да се производе енергане.

Петровић каже да су долазили стручњаци из Јордана који су желели да се увере да постројење може да складишти енергију 48 сати. Професор им је показао да сунчеву енергију, која је достигла 300 степени Целзијуса, могу да чувају четири до месеци. Након тог времена температура је била 200 степени, иако је спољна температура падала и на минус 28 степени.

– Систем се састоји од концентратора пречника 10 метара и термичке снаге 50 киловата. Ради по принципу оптичког сочива тако што прихвата сунчеву енергију и сакупља је у једну тачку, односно жижину раван, чији је пречник 300 милиметара. Када са толиког концентратора сакупите сунчеву енергију и ставите је на малу површину, у жижиној равни добијате температуру од 1.800 степени Целзијуса. Немци су успели да достигну само 1.000 степени. Ово је прва јединица соларне топлане у којој се енергија акумулира током лета да би се током зиме користила за грејање објеката. Тај извор топлоте може да се користи и у индустрији за сушење воћа и поврћа, хемијској или индустрији дрвета, као и за процесе стерилизације, пастеризације, избељивања или прања. У овом систему може да се акумулира топлотна енергија од 40.000 киловат-часова – додаје Вуксановић.

Прототип има снагу 10 вати: Марко Вуксановић

„Прво смо пре три године урадили прототип лабораторијског типа, који је могао да се смести у просторију. На тај начин смо, заправо, хтели да покажемо да је професорова идеја изводљива. Прототип је снаге десетак вати, јер је урађена парна турбина која има мали степен корисности. Она је могла да сакупља сунчеву енергију преко дана, а потом да емитује струју 24 сата.“

, објашњава физичар Марко Вуксановић који у професоровој фирми Алтернативне енергије ради на пословима развоја соларне топлане.

Када су Амарџи Ријат и Хардип Сеира, представници лондонске фирме Стор Енерџи (Store Energy), препознали потенцијал ове технологије, затражили су да урадимо идејно решење и развој великог система. Они су финансирали читав пројекат, јер су желели да виде ефекте пилотског, већег постројења. Ова лондонска фирма и даље финансира пројекат професора Петровића.

„Систем се састоји од концентратора пречника 10 метара и термичке снаге 50 киловата. Ради по принципу оптичког сочива тако што прихвата сунчеву енергију и сакупља је у једну тачку, односно жижину раван, чији је пречник 300 милиметара. Када са толиког концентратора сакупите сунчеву енергију и ставите је на малу површину, у жижиној равни добијате температуру од 1.800 степени Целзијуса. Немци су успели да достигну само 1.000 степени. Ово је прва јединица соларне топлане у којој се енергија акумулира током лета да би се током зиме користила за грејање објеката. Тај извор топлоте може да се користи и у индустрији за сушење воћа и поврћа, хемијској или индустрији дрвета, као и за процесе стерилизације, пастеризације, избељивања или прања. У овом систему може да се акумулира топлотна енергија од 40.000 киловат-часова.“

, додаје Вуксановић.

Он каже да тренутно раде на изради мале јединице за кућну употребу. Концентратор ће имати пречник два метра, а служиће само за производњу топле воде. Он би могао да нађе примену у хотелима, болницама и сличним објектима.

Знање стекао у Немачкој

Петровић је у Србији завршио Машински факултет и радио као професор у Техничкој школи у Крагујевцу, био је потпредседник Гоше у Паланци и Београду, а потом је постао технички директор крагујевачке фирме Романија. Давне 1972. године отишао је у Франкфурт где је за само шест месеци постао шеф Манесманове испоставе у Манхајму. Био је и шеф развоја инжењеринга у концерну Круп у Есену, која запошљава 180.000 радника. За две године је докторирао у Ахену. Написао је 55 научних радова, а има и 36 патената. У Србију се вратио 1998. и у Крагујевцу отворио фирму Алтернативне енергије у којој ради на производњи соларне, геотермалне и енергије ветра.

Живи у Бадњевцу са супругом Сузаном. Његов син из првог брака Данијел студира у Карлсруеу, а други син Мишел ради у крагујевачкој општини.

Сунце стабилан енергетски ресурс

Тачно је да би сада требало обезбедити новац за прављење тих система, али би све касније било бесплатно. Цела Србија би бесплатно добијала електричну енергију, јер смо ми успели да направимо постројење које 365 дана без престанка од сакупљене сунчеве енергије може да производи електричну енергију. Тачније, претворили смо сунце у стабилан енергетски ресурс – објашњава Петровић.

Како је уведен телефон у Србији?
Може, ако није против бога

Владан Петровић сматра да његово постројење није прихваћено у Србији, јер је „наш народ против свих новина“. За читаоце „Вести“ испричао је анегдоту о увођењу телефона у Србији.

– У то време живео је неки инжењер Пантић из Богатића код Мачве, који је радио у Сименсу. Пошто је стекао велики иметак, решио је да дође у Србију и уведе телефоне. У листу „Видело“ објавио је конкурс на који могу да се јаве сви који хоће да уведу телефон. Једини који се јавио био је индустријалац Ђорђе Вајферт, који је имао пивару. Панта потом оде код министра војног Свете Николића и замоли га да прво њему уведе телефон како би народ следио његов пример. Министар га доведе до прозора, показа му три коњаника и рече да му бољи телефон од њих не треба. Панта онда замоли Косту, помоћника министра, да уведе телефон у министрову канцеларију када овај буде био одсутан. И он пристаде. Када се министар вратио, Коста га позва из своје канцеларије. Министар подиже слушалицу и када препознаде његов глас, спусти слушалицу и поче да га тражи испод стола и у ормарима. Пошто га није нашао, онда је својим службеницима рекао да ништа не дирају док не дође поп да види да то није нешто против бога. Тако је Србија последња у Европи увела телефоне, а Панта се дао на пут у Америку и никада се није вратио – испричао је професор Петровић.

Извор: http://77.46.136.66/novosti/

Бадњевац – српка престоница соларних топлана

01.03.2012 10:17

КРАГУЈЕВАЦ – У селу Бадњевац надомак Крагујевца у завршној фази је изградња пилот постројења соларне топлане, у коју може да се концентрише сунчева енергија на високој температури и да се месецима чува, а која ће ускоро и бити пуштена у рад.

Реч је о систему соларне топлане са концентратором и високотемпературним акумулатором, које је изумео Владан Петровић, директор фирме „Алтернативна енергије“.Он је својевремено био професор Машинског факултета у Крагујевцу и директор развоја у компанији „Круп“ у Немачкој где је живео око две деценије.

Петровић у изјави за Тањуг објашњава да пилот постројење соларне топлане, прво у Србији, представља значајан продор на пољу енергетске ефикасности имајући у виду да је код обновљивих извора енергије велики проблем њихова константност.

„Предности овог система у односу на постојеће у свету су континуирана производња енергије из акумулиране сунчеве енергије, као и до пет пута већи капацитет акумулације од постојећих“

, тврди Петровић.

У свету постоји мали број соларних електрана, али оне раде на принципу акумулирања топлоте фазног прелаза.

Постојећи соларни системи задовољавјау једну трећину дневних потреба за енергијом из разлога што Сунце у просеку сија осам сати дневно, а да би се надоместио јаз од 16 часова, многе компаније поред соларних постројења имају и електране које раде на гас.

Он свој изум – пилот постројење соларне топлане подиже у дворишту своје куће изграђене у шумадијско-јапанско-баварском стилу, и како тврди Петровић, њиме ће грејати кућу површине око 500 квадратних метара као и мањи производни погон поред ње.

Соларна топлана у Бадњевцу је пречника 13 метара и висине 18 метара, и са концентратором и високотемпературним акумулатором омогућава да се акумулирана енергија из сунца производи по потреби и у континуитету – 24 часа на дан, и тако 365 дана у години.

„Овај систем може да значи привредни препород Србије, јер би упослио на хиљаде фирми које се баве технологијама, упослио би целу машинску индустрију, транспортне системе и друге сегменте српске привреде. Отворио би и се велики број радних места и значајно би се редуковао увоз гаса“

, истиче Петровић.

Објашњавајући да пилот постројење соларне топлане у Бадњевцу може да загрева неколико станова, Петровић тврди да повећањем пречника концентратора за само један метар повећава се број станова који би се загрејавао за за чак десет пута.Соларна топлана, додаје Петровић, наравно да није само за грејање станова, већ може да се користи и у привреди, али и у пољопривреди где би се пластеници зими загрејавали.

„Спреман сам да помогнем Влади да са овом технологијом направимо један привредни бум. Нису овде проблем финансије, за ову технологију новац неће бити проблем, моћи ће да се добије из света, овде је битна воља и жеља државе да стане иза овог пројекта да се имплементира у Србији“

, каже Петровић који се из Немачке у родни Бадњевац вратио средином 90-их година.

Када би држава, додао је он, стала иза тог пројекта, врло брзо би се технологију извозила на светска тржишта, која, како је указао, већ сада показују интересовање, попут Енглеза одакле су и инвеститори изградње пилот постројења, затим Јордана, Немачке, Кине и Норвешке.

Норвежани ће, додаје Петровић, већ у уторак посетити постројење у Бадњевцу јер њих занима високотемпературни акумулатор како би сачували енергију ветра.

Овај шумадијски машински инжењер, који је већину својих 36 изума патентирао у Немачкој, објашњава да би изградњом соларних топлана у Србији, за 10 до15 година, након отплате те инвестиције, грађани би могли практично бесплатно зими да греју своје домове, односно плаћали би само трошкове одржавања система.

Примера ради, каже Петровић, да би се цео Крагујевац грејао, потребно би било изградити соларану топлану чији би концентратор био пречника и висине 90 метара, и та инвестиција би у догледно време била исплатива, имајући у виду да Крагујевац за енергнетне за грејање за наредних 20 година треба да плати око 800 милиона евра.

Према његовим речима, за сада у Крагујвцу нема таквог интересовања, али је заинтересована општина Велика Плана за коју је припремљено идејно решење за соларну топлану која ће носити назив „Лозовик 1“, и чији ће концетратор бити пречника 55 метара како би се грејало 108 станова у тој варошици.

Изградња пилот постројења соларне топлане у Бадњевцу коштала је до 100 хиљада евра каже Петровић и додаје да је ижвођач радова чачанска фирма, а инвеститори су пословни партнери из Енглеске, иначе Индијци пореклом.То су Амарјит Ријад и Хардип Сиера, власници софтверске и трговачке куће, који су, како наводи Петровић, у изградњу топлане уложили приватно, а не у име компанија.

Акумулатор за соларну топлану јединствен је у свету по запреминским капацитетом од 450 киловат часова по метру кубном а, максимална температура до које се загрева акумулациона маса износи 800 степени Целзијусових.

, истиче Петровић.

Он додаје да систем изолације језгра акумулатора, који је такође његов изум, омогућава да топлотни губици буду мањи од шест одсто на годишњем нивоу.

*************

Ево још једног додатног прилога, из текста са ове» веб странице, од 5 засебних видео прилога где је др Владан говорио кључне ствари о овом пројекту, направио сам четвороминутни аудио запис.

Послушајте!

Др Владан Петровић о револуционарном еколошком и економском пројекту соларних топлана који може да препороди Србију, само ако то власт жели и хоће! Паре нису проблем, само хтење и жеља!

Скини аудио прилог

У праву је др Владан, није ствар у инвестицијама, паре се могу обезбедитио, што из Србије, што од наших људи из иностранства, а ту су Руси и Кинези. Ствар је само у хтењу власти у Србији да стане иза свега овога и осигура препород Србије на креативан начин, не задуживањем, већ радом у производњи, да се запосле хиљаде и хиљаде незапослених! Србија би постала економска сила на Балкану и шире! Била би предводник нове технологије! Али власт ћути о овоме! У медијима се ништа не прича о овом револуцинарном пројекту који би препородио Србију за сва времена! Али су зато медији препуни вести како ће се влада задужити милионима евра за „млаћење празне сламе“! За попуну буџета и њихов опстанак на власти у процесу тоталног упропашћавања Србије путем дужничког ропства!!!

Дакле, да сумирамо….

И основцу је јасано да нема дилеме о компетентности и стручности Др Владана Петровића, као и његовој сигурности у реализацију целог пројекта са соларним топланама, и свим надовезујућим могућностима попут соларних електрана и широке индустријске примене његовог изума. Наравно, наравно, знам да се не чудите да ово још не прихвата политичка гарнитура на власти и цела страначка структура Србије, апсолутно свих странака!

Просто је зачуђујуће, да ову генијалну идеју и пројекат ни једна странка није користила у кампањи на претходним парламентарним изборима, будући да су горњи прилози из марта ове године, јер како видимо, решио би се проблем незапослености и сиромаштва, човек би поново био човек, а радник радник!! Са пуним достојанством и самопоштовањем према себи! Са нормалном зарадом за нормалан живот! Отварала би се нова радна места за хиљаде и хиљаде радника! Србија би се економски препородила! Оживела би машинска индустрија и све остале пратеће индустријске гране у производњи соларних топлана и свега осталог што се може комплементарно реализовати, јер кључ је у:

Јединственом акумулатору за складиштење сунчеве енергије!
То решење једино је урадио наш човек овако генијално, ко нико у Свету!
Генијални и величанствени др Владимир Петровић!

Одушевљава ме његова природност, једноставност и народна природна поетичност, која се одражава у његовим следећим речима:

„Ако могу да „уберем“ енергију, могу да је складиштим, могу да је чувам дуго са малим губицима, шта хоћу више..?!“

Са изумом величанственог др Владана, решава се и битна еколошка компонента, јер ако би Србија временом и постепено потпуно прешла да загрејава градске станове и куће широм Србије путем еколошких соларних топлана, решили би се огромног постојећег загађења угљен диоксидом због постојећих термоелектрана са својим угљенокопима!

Све би било јефтиније, и после одрећеног времена скоро потуно бесплатно грејање!

Људи широм Србије били би зрдавији, нарочито ови из Лазаревца који живе поред рудника Колубара као великог загађивача из постојећег угљенокопа одакле се вади угаљ!

Србија има шансу да постане монополист нове технологије коју би извозила у свету и зарађивала на основу интелектуалних права и индустријске ИЗВОЗНЕ ПРОИЗВОДЊЕ СОЛАРНИХ ПОСТРОЈЕЊА!! Радници у индустријској производљи имали би сталан и сигуран посао!!

Хранили би своје породице радом, а не понижавајућим шверцом!!!
Сада не могу ни то да раде, нема ко шта да купи, јер сиромаштво је толико велико, да људи немају пара ни за хлеба!

Наравно, зарађивао би и др Владан, али и Србија која би као држава стајала иза целог пројекта, јер и сам др Владан говори да се ту више не ради о њему. Да му је до пара, он би одавно реализовао свој пројекат у некој страној земљи, али човек је изгибио стрпљење чекајући на Србију, јер власт и политичари ћуте о свему и евидентно не желе да стану иза свега!!

То је оно историјско „али“ које Србима живот и судбину увек поквари, док народ једном не каже ДОСТА!!!
То је проклета антисрбска, антисрбска, антисрбска, страначка и политичка квази елита са својом „интелектуалном“ камарилом, багром и свитом, која уназад више од 100 година води Србији и Србе као нацију у тоталну пропаст!

100 година им је требало за то!

Најтрагичнији период започео је од када су нас угурали у Југославију 1918 са „браћом“ Хрватима која су нас убијала и клала!!!

Дошли смо скоро до краја!
Само још један корак, и гурнуће нас у провалију!

Један мали историјско антисрбски економско-штеточински осврт из доба СФРЈ, у коме се може јасно сагледати како су Срби који су партиципирали у комунистичкој власти, идеолошки као „југословени“ и „комунисти“, били анационално и антисрбски орјентисани, што из стида и комплекса што се „примитивни ратнички“ народ, што из опседнутости идејом југословенства и несвесности да се та идеја и те како може злоупотребити у борби против Срба, што из прикривене и нескривене мржње према сопственом народу и његовим „традиционалним вредностима“, његовом родољубивом патриотском менталном склопу, кога је требало „убити“ путем „југословенства“, јер је „реметилачки“ на путу њихових „узвишених идеја“, док су истовремено комунисти Хрвати и Словенци»», и те како водили рачуна о својим националним и економским интересима, а не југословенским!!!!

То је данас тако горко јасно!!!

Јавности је познат податак, да је после разлаза Тита са Стаљином у периоду између 1948. до 1953. један део индустрије из Србије премештен у Хрватску, Словенију и БИХ. А образложење је да се тако жели „заштитити индустрија од евентуалног агресора, Совјетског Савеза“, будући да су се Тито и КПЈ Југославије разишли са Стаљином.

Али гле апсурда, па зар према границама Хрватске и посебно Словеније не вреба прави агресор који је и напао Југославију 1941.?
Потенцијални агресор је Немачка и Аустрија која је представљала остатак аустроугарског царства.

Па са стране Словеније и Хрватске је и дошао тзв. „југословенски“ агресор Хитлер, али тај агресор бомбардовао је само Србију и Србе, Београд, не Хрватску, не Загреб, не Љубљану, не целу Југославију!! А касније су Србију бомбардовали и гле, наши „савезници“!!!

Дакле, тај агресор није бомбардовао индустрију Словеније и Хрватске која му је била успут, већ индустрију Србије, као и њене грађане наравно. Уосталом, из овог»» прилога можете видети како је цео Хрватски народ дочекао „агресора“ цвећем!!»»

Но, пустимо сад то, будући да говоримо о економији. За пресељење одрећених индустријских постројења из Србије у Словенију и Хрватску, није крив Тито и КПЈ, они су радили оно што су хтели и наумили. За то су криви искључиво Срби комунисти који су партиципирали у власти КПЈ и КП Србије, јер су из разлога које сам већ навео, били искључиво антисрбски настројени и дозволили су да се тај део индустрије пресели из Србије на „развијени запад“, на штету „својих“ Срба и Србије!!!

Овај историјски осврт сам навео, јер ти исти југословенски антисрби имају историјски властодржачки континуитет, они данас партиципирају у свим странкама после распада СФРЈ, то је та иста антисрбска историјска вешто издресирана школа, било да се ради о „опозицији“ или позицији. Неки од њих су сада отворени и неприкривени антисрби, неки су „европејци“ или тобожњи „националисти“ попут бившег „великог србина“ Вука Драшковића и сличних.

Добро су се распоредили…!

Сви они као такви, као антисрби, који на овај или онај начин раде на уништавању Србије као државе и Срба као нације, то раде отворено или методом „куване жабе“, било да су на власти, „опозицији“ или невладиним организацијама којих има прегршт.

Зато и ћуте око овог величанственог економског пројекта др Владана!
Они не желе искрено економски напредак Србије, већ само пропаст!

Зато ће нам рећи: „Немамо инвестиција“ … „ми смо мала земља“… “ не можемо ми то…“, а не би ме чудило ако би рекли да је овај економски пројекат: „великосрбски национализам“, будући да смо ми као народ за њих гамад и биолошки отпад којег треба потпуно уништити и сатрти, како егзистенцијално, тако духовно и културно!!

Углавном, оно што је сигурно, ако се редовном протоколарном процедуром, као што је урадио др Владан са својим тимом, понуди на разматрање овај пројекат властодржачким и страначким структурама, нећемо чути никакакв позитиван одговор од њих, могућ је само негативан!

Зато је сва одговорност на Србском народу и свим осталим грађанима Србије да некако натерамо власт да стане иза овог пројекта! У то наравно укључујем и наше часне интелектуалце и стручњаке који се нису продали режиму и страначко-мафијашком стратишту и губилишту!

Има их!
Потребни су нам!
И они нама, и ми њима!!!

И ми као Србски народ и они као наш најелитнији део, бићемо одговорни пред собом и будућим покољењима ако не извршимо притисак на актуалну власт да стане иза овог генијалног пројекта ради препорода Србије!!

Ако то не урадимо, Србија и Срби треба да пропадну, неће ни заслужити ништа боље ако дозволе да их шачица антисрбских политичара спречи у имплементацији пројекта века и нове технологије која би била дело Србских руку и државе Србије!!!

Дело Србских генијалаца и Теслијанаца…!!!!

Ја сам против апсолутно свих садашњих странака, но касно је сад за неке нове изборе, ствар је сувише врућа и треба што хитније реаговати, ово је шанса и за те тзв. Томине „напредњаке“ да учине генијалну ствар за препород Србије!!!

Ако то не учине, биће одговорни пред генерацијама Срба и наших потомака!!

Али опет, ми као србски народ и наша стручна и национална поштена елита, требамо да изгурамо ово и помогнемо др Владану и себи као народу!

Нашој деци и будућим покољењима!!
На нама је највећа одговорност!
Само од нас све зависи!
Наша садашњост и будућниост!!!

Јер, са соларним топланама, соларним електранама, соларном технологијом, можемо бити потпуно енергетски независни, светски монополисти новог технолошког знања! И уз органску пољопривредну без пестицида и ГМО, можемо бити изузетно економски моћни и јаки!

Живећемо здраво, живећемо нормално од свог рада!
Економија је кључ свега!!

Милица Грабеж: Србија у старачком дому


Извор: Таблоид
Некролог

Болест, глад и политичка куга харају Србијом: нико није гладан док статистика то не докаже

Србија у старачком дому

Скоро половина народа у Србији нема шта да једе или се врло лоше прехрањује. Срби дословно изумиру, а то показују и прелиминарни резултати последњег, скандалозно урађеног пописа становништва, према коме је за десет година нестало 350.000 становника (а све говори да су резултати још црњи!). Са друге стране, у рукама једне мале групе људи налази се 90 одсто националног богатства, што директно, што индиректно. Врх владајуће олигархије, који већ једанаест година предводи Демократска странка на чијем је челу бивши лумпенпролетер Борис Тадић, ове чињенице не занимају. Њих занимају власт и пљачка. Само у рукама и на рачунима Тадићеве камариле налази се 35 милијарди евра. Овај новац стечен је пљачком фондова, кредита, донација и распродајом државне имовине. Када би се овај новац вратио у буџет, Србија би могла да отплаћује кредите, финансира јавне радове, отвара фабрике, гради путеве и омогући да Срби, за двадесет година, не нестану са лица земље

М. Грабеж


КПЗ Забела, јул 2012.

Извор за слику: Таблоид

У Србији ће до 2050. године нестати скоро два милиона становника, или град величине данашњег Београда. Под претпоставком да неће бити додатних ратних разарања, једна трећина свих објеката за становање биће усељива али празна! Неће имати ко да живи у њима. Демократско беснило од кога нема лека, снажно доприноси овим црним прогнозама изведеним на основу сурових демографских чињеница, али и здравственог стања нације које је сваким даном све горе. Ако годишње нестане један читав град од скоро четрдесет хиљада становника, онда би то свакој цивилизованој држави на свету био довољан разлог да потпуно усмери све своје стратегије у правцу спасавања преосталог бића.

Уместо тога, Србија је, као држава са просечно најстаријим становништвом у данашњој Европи, препуштена бандитском капиталу, због кога је на најподлији начин изложена убијању. Стопа репродукције у Србији је испод један, а то у пракси значи да у свакој породици недостаје једно дете које би представљало просту репродукцију становништва.

Ускоро ће најбројнија популација бити старија од 65 година!

На тај начин би, иначе осакаћена и неприродно сужена Србија, постала један старачки дом, што би био коначан крај и државе и нације.

Данас широм света живи више од трећине расељених Срба или тачније, близу четири милиона. Тамо је већина њих ушла у процес асимилације, те својим генетским потенцијалом чине снажнијим друге државе и народе. Мало њих је отишло драге воље, највећи део њих из нужде и под притиском неподношљивог живота у домовини. Јер, у тој остављеној домовини траје прави масакр: сваке године изврши се 200.000 абортуса, а трећина брачних парова уопште нема потомство нити га планира! Из централне Србије и Војводине, у Београд годишње пристиже на десетине хиљада младих људи који немају ни посла ни перспективе, али „улажу у наду“.

Као и пре више од педесет година, Србија поново има више мртвих него живих, а такозвана популациона политика коју понекад помене неко од политичара, не постоји. Али, чак и да постоји, њоме се може само ублажити, али не и спречити даљи пад броја становника.

Било је јасно већ 2002. године, док је увелико трајала демократска пљачка, да ће убрзо број оних старијих од 65 година превазићи број млађих од 15 година. То се и десило између два пописа становништва.

Простом математиком говорећи, кад би у најкраћем року жене рађале по четворо деце, Србија би још најмање двадесет година била на губитку становништва. И, уместо да то буде приоритет српске владе (која је пре неколико година усвојила Стратегију за подстицај рађања, али се она не примењује јер ниједна породиља нема исплату од 100 одсто зараде), Мирко Цветковић у свом закључаном кабинету разматра како да у државној управи упосли што више пријатеља и чланове своје странке.

Без имало срама, његови службеници, попут неког Предрага Петровића из Министарства за рад и социјалну политику, правдају се грађанима како им у државној каси недостаје између четири и осам милијарди динара (40-80 милиона евра!), па зато могу да исплаћују дечји додатак у пуном износу и за свако рођено дете!
Оваква бесрамна признања да су фондови опљачкани, стижу свакодневно из Владе Србије! Врх лицемерја је то што и председник и премијер и министри траже разумевање и солидарност!

Умирање уместо рађања

Од свих узрока смртности заједно, у Србији годишње умре око 100.000 људи. Пет водећих узрока смрти код мушкараца су болести срца, шлог, рак плућа, саобраћајне повреде и депресија, док су код жена узроци смрти шлог, депресија, исхемијска болест срца, рак дојке и дијабетес.

Недавно је један делегат Међународне федерације Црвеног крста и Црвеног полумесеца први пут посетио Србију. У свом извештају описао је како га је Шумадија подсетила на родну Швајцарску. Слична блага зеленилом обрасла брдашца, плодна земља и усред рајског пејзажа градић Гуча. Али ту се свака сличност са Швајцарском завршава. У Гучу је један залутали делегат ове светске организације дошао да види како се расподељују намирнице које Црвени крст обезбеђује за свакодневну исхрану пар стотина овдашњих породица. У његовом писаном извештају налази се најдирљивији приказ непокретне жене, дословно приковане за обичну дрвену столицу, јер породица нема новца нити има социјалног старања за набавку одговарајуће инвалидске столице.
Испод прелепог швајцарског пејзажа, пред незнаним гостом избили су глад, беда и болест.

У Србији као да је неко направио добру позоришну сценографију која је оптичка варка – све изгледа (и тако се на режимским медијима приказује) много боље него што заправо јесте. Године рата, санкција и криминала, како оног изворног тако и државног и економског, помириле су народ са судбином, па су лажне демократе у име свих изабрале дивљачки капитализам познат и као економски неолиберализам. На тај начин је милионска маса људи остала без посла, тако је дошло и до масовне глади и беспарице, а начето је и биће нације. Народа је све мање, а епидемије разних болести које су у последњих неколико година све чешће, погађају и људе и домаће животиње, пољопривредне културе… Нажалост, прогнозе ретких, храбрих и умних људи су застрашујуће и тек ће се остварити најгори сценарио према коме ће преживети три града у Србији, док ће остале вароши полако умирати заједно са народом кога неће бити.

Гладује петина Србије

Језиком цифара, пред сам крај велике југословенске заједнице, али и током ратова у бившој домовини, Србија је била нагло погођена заразним болестима, а број умрлих међу болеснима био је скоро 100 одсто! Смртност међу зараженима се учетворостручила!

Само у Војводини, некада најразвијенијем региону Србије, постотак микробиолошког загађења (бактерије, вируси, паразити, загађења воде) попео се са 17,59 на 18,13, а хемијског загађења са 52,85 на 68,39 одсто! Бактериолошко загађење је нарочито велико у Срему (посебно у селима где је ситуација дословно катастрофална у сваком погледу), а хемијско у Сомбору, Суботици и Новом Саду. Поред инфекција, наступају за становништво све већи проблеми и са анемијама. У општој популацији проценат анемичних се повећао са 1,4 на 1,53 одсто. Слика је, међутим, далеко трагичнија када се размотри по старосним групама. Међу студентима Новог Сада 14 одсто њих је анемично, док се на Београдском универзитету проценат анемичних креће и до 36,7 одсто (подаци говоре да је тај проценат давне 1989. године био само 3,4 одсто!).

Данас у српским школама од анемије пати свако друго дете!

Да би ствари биле сасвим јасне, треба рећи да је анемија углавном последица слабе исхране. У Нишу је прошле године, пред само укидање служења редовног војног рока, због неухрањености било ослобођено служења војног рока или им је он одложен због неухрањености њих 26 одсто! Али, да су и отишли у војску, не би се најели, јер би их сачекао празан лонац и мрачне касарне.

Данас, 2011. године, и званични подаци говоре да је исхрана 20 одсто становништва „испод физиолошког минимума“. Тврдња је, дакле, да једна петина Србије гладује. Ако то званични подаци кажу, онда треба утростручити тај проценат, па добити застрашујућу слику ужасног дна на коме се Србија данас налази. Глад, анемија и заразе закономерно имају тешке последице. Смртност новорођене деце се у Београду стално повећавала у последњих двадесет година. Општа смртност је скочила стравичном прогресијом. У оним деловима становништва које је погођено болешћу или знатнијим погоршањем услова живота, тај пораст је још драматичнији. Само за једну годину у психијатријској болници у Ковину умрло је чак 250 пацијената!
Не треба бити велики стручњак па закључити да су у порасту све друге болести и да је, упркос статистикама и званичним извештајима, све горе него што стварно јесте.

Тако се, на пример, број људи којима су потпуно отказали бубрези за десет година удвостручио. На пример, према једном озбиљном истраживању представника Светске здравствене организације, у Србији се број пацијената са инфарктом увећао за 25,8 одсто, док се просечна старост оболелих спустила са 57,3 године на 46,7 година! То истраживање говори и да је стање код оболелих од дијабетиса најтеже, јер је то стање које води у кому, а забележено је чак 120 одсто више појава гангрена. Такође у Београду, забележено је на десетине случајева психогених поремећаја говора и слуха, а на Институту за максилофацијалну хирургију у Београду проценат локалних инфекција после операција повећао се скоро за 20 одсто!

Проценат редовних вакцинација деце смањио се на скоро 50 одсто, а узрок томе треба тражити у сумњивим јавним набавкама још сумњивијих вакцина, којих се одрекла чак и министарка здравља Пољске, али не и српски министар здравља. Општи број прегледа код лекара опао је за читавих 20 одсто, рендгенских чак за 40 одсто, док је број лабораторијских анализа умањен за 38 одсто. Пацијентима којима су неопходне три дијализе недељно, врше се две. Број трансплантација бубрега свео се на минимум. На пример, у јужној Србији, у коронарној јединици у Врању, од пацијената погођених инфарктом код којих је кључно да негу добију за неколико минута, њих 34,5 одсто је у болницу пребачено у периоду од шест сати до чак 15 дана!
Званични, народу прилагођавани, подаци говоре да нема овако наглих скокова него се „достигнути нивои поремећаја одржавају на новопостигнутом нивоу“. А иза ове чудне фразе стоји једна превара, јер је истина следећа: смањен је броја становника, не само кроз повећану смртност него и кроз смањење природног прираштаја.

Тако је, ваљда, лакше рачунати, јер властодршци не воле компликовану математику…

(Не)здрава храна

Храна је одувек била аргумент на који је свака власт у Србији рачунала. И у рату и у миру. Потоњих деценија упамћен је и усклик бившег југословенског политичара да нам санкције не могу ништа и да ћемо јести корење ако треба.

Колико је све то било сулудо и самоубилачки показује опет званична статистика. Уз рапидно опадање производње меса смањивала се и његова потрошња по становнику. У распону од последње четири године, српски потрошач је спао на то да поједе само 14 киолграма меса годишње. А пре 15 година, у време режима Слободана Милошевића, та потрошња је била око 54 килограма годишње! Ето разлога сталне исцрпљености и анемије, како међу омладином тако и међу одраслима.

Са 6,2 милиона хектара пољопривредног земљишта, Србија је, после пола века, на нивоу „потенцијалних могућности“ у области пољопривредне производње. Када је сточарство у питању, слика је још суморнија. У развијеним земљама сточарство учествује са 80 одсто у укупном бруто производу пољопривреде, а у нас само са око 40 одсто, уз такозвану негативну тенденцију у тој грани: ниска производња по грлу, смањење броја грла, нерационална потрошња сточне хране уз крајње неповољан положај сточара. Држава је ради социјалног мира и заштите стандарда становништва дуго обуздавала цене млека, које, опет, пресудно утичу на прилике у говедарству.

И док се број говеда у Србији до 1975. године повећавао и тада износио 2,8 милиона, касније се стално смањивао да би пре две године пао на свега 1,8 милиона грла. И број свиња повећавао се до 1985. године (тада смо имали 4,3 милиона грла), а онда почео да опада, да би у 1994. години износио око 3,7 милиона грла. Опада број оваца, коња, живине. Тако је сточарство практично дошло у колапс, са све већом потребом увоза меса, за који пак нема пара.

Кога је брига и за месо и за сточарство, резигнирано говоре данашњи ретки узгајивачи квалитетне стоке. Подаци говоре да су те специјалистичке лабораторије уступане другим, удаљеним центрима ван Србије! Тако је, на пример, одсек инфективне анемије коња пре 15 година дат и пребачен у Загреб! На територији Лазаревца налази се огромна површина јаловине (10.000 до 15.000 хектара) идеалне за лисичје јазбине. Лисице, у недостатку хране, излазе са ове територије и шире беснило.

Ништа мање није опасна ни бруцелоза (представља заразно обољење изазвано бактеријама из рода Бруцелла), а јављају се и болести које прате ратове, попут тифуса и сакагије (веома опасно заразно обољење копитара, које прелази и на човека, за кога је готово увек смртоносно). У експанзији су и свињска куга, трихинелоза… На повећање зараза утичу и економски моменти. Због немаштине, сточари у стаје смештају више грла него што је прописано, хране их у недовољним количинама и са много мање квалитетне хране…

Најгоре је тек пред нама!

Према налазима некадашњег Савезног завода за статистику, још 1993. године почела је нагло да расте стопа оболевања и смртности од заразних болести, а малигна обољења, леукемија и друге болести поново су постали наша свакодневица. Данас се још повећава смртност код деце, хроничних болесника, старијих особа, оних погођених акутним болестима за које нема лекова, хируршке опреме, одговарајућих дијагностичких средстава… Као да уопште нисмо ни излазили из мрачних деведесетих.

Још мало, па ће и они бити гладни…

Професор социјалне медицине др Вук Стамболовић упозорава да све указује на то да су залихе неопходне за нормалну прехрану становништва скоро при крају. „До фазе исцрпљености остало нам је између једне и три године, а оно стање које ће тада уследити биће такво да ћемо се садашњег стања сећати са носталгијом…“

Велики луксуз, страх им још већи

И док десетине хиљада малишана иду у кревет без вечере, а њихови родитељи разбијају главу како да прехране породицу, док сваког месеца десет хиљада запослених изгуби посао и одлази на берзу рада, без неке наде да ће у догледно време наћи посао, политичка олигархија се проводи као да су из краљевских породица. Бандите Бориса Тадића возе блиндиране лимузине, обезбеђује их по двадесетак телохранитеља, лете по белом свету о државном трошку, станују у скупим и отетим вилама и замковима. Не сусрећу се са народом. Тамо где је густо, они су ретко. И када српски диктатор оде да посети неко сеоско домаћинство, његова претходница обавести сељака како да се понаша. Чак и када једни од другог за рођендан примају поклоне, проверавају их контрадиверзионе јединице! Мала група педера и наркомана ипак је у великом страху, без обзира на луксуз који их окружује. Стално су у приправности и спремни за бекство (беж’те ноге, посраћу вас!). Диктатор је смртно болестан и нема где да утекне осим у пакао. Млађан Динкић и његови гробари српске привреде и банака имају норвешко држављанство. Али, нема те државе у којој ће живети спокојно, чак и ако утекну!

Председничко дисциплиновање поданика


Аутор: Ратко Крсмановић, професор

Многи аналитичари и политичари су покушали да објасне феномен хулиганства и насиља у српском друштву. Мало је оних анализа и јавних реаговања из којих није препознатљива отворена пристрасност.

prevara
Под паролом „Готов је“ крила се права истина коју сваки изманипулисан, разочаран и понижен грађанин Србије види: Готови сте!!

Док власт, која је на таласу незадовољства грађана освајала своје позиције уз примену свих врста оружја и насиља данас најоштрије осуђује овакве појаве, прети и спроводи своје претње, са друге стране се тражи разумевање за таква понашања уз препознатљиве облике изражавања симпатија за навијачке групе и НВО чије је учешће у нередима препознато.  Имају право они који говоре да је млади човек обезвређен, понижен и обманут. Обезвређење, не само младог човека већ човека уопште, представља тако снажно и интезивно заслепљивање лицемерством власти, израженом у паролама о бољем животу и „европској будућности“иза  чега, на другој страни остаје сурова реалност свакодневног урушавања и демистификовање велике преваре која је уследила након насилног преузимања власти, ватреним, медијским, хладним и свим могућим оружјем и оруђем.

delije
Некада су им петооктобарци додељивали медаље за храброст и допринос демократији, а данас су то за Тадићев режим „хулигани“. Врхунско лицемерје и цинизам.

Слику таквог стања и односа није тешко специфицирати и описати.  Оно што поменутим  анализама постојећег стања и објашњења чиниоца револта младих људи углавном недостаје,  јесте игнорисање околности да су тако потребнеи важне реформе друштва преусмерене у правцу старих и историјски преживелих односа, доводећи Србију као и друге земље тзв. транзиције у колонијални и вазални статус. По среди је један антиисторијски и антицивилизацијски процес који своје наказно лице више није у стању да прикрива медијском шминком и лажима.

Виртуални свет, сурова реалност и бунтовничко срце

Не може имати карактер трајања виртуални свет сачињен од малобројног слоја богаташа, њихових чланова породице, страначких првака, манекена, подобних глумаца, промотера, парадера, криминалаца и спортиста који живе срећним и безбрижним животом. Порука је да срећа и богатство и не зависе од  знања, рада, образовања, хуманизма, пожртвованости и солидарности већ од способности да се изрази лојалност властима, снисходљивост пред свим наметнутим, најчешће нама туђим вредностима  и ултиматумима. Неодрживе су бајковите слике живота у доколицама, на „фармама“, банкетима, свечаностима у земљи од седам милиона људи где посао тражи скоро два милиона (званично око 950.000).

realnost
Све чешћа слика „реформи“ и обећаног привредног „препорода“. То су те лажи „слободног тржишта“ за рачун профита корпоративног капитализма

Слике тих људи, њихове патње, бриге, ноћне море и живот нису предмет пажње оних који обликују слику Србије.

surova reralnost
Призор из реалности. Када ће многим оваквим породицама бити боље? Кад уђу у причу из бајке звану ЕУ?!

Слика те Србије смета и ремети причу о срећи и светлом путу „ без алтернативе“.
Они који виде и ову Србију, не умеју предуго да носе згрчени јаук испод језика, већ сваки повод а све чешће га налазе и користе да искажу револт и незадовољство.

  • Зар је тешко препознати скрнавитељски однос према земљи?

  • Зар је могуће реформама, тачније имитацијом реформи, правдати социјално дистанцирање и осиромашење људи, арчење имовине и ресурса земље, енормно инострано задуживање..?

  • Зар мислимо да су свету стваралаштва и младих људи потребни посебни тумачи дела и намера властодржаца?

Разумљиви су напори власти да спречи пожар и потресе  услед незадовољства и револта грађана, али, свака брутална репресија према бунтовничком срцу младих људи има за последицу још већи осећај беспомоћности и безперспективности а дипломирани психолог би морао имати у виду релацију:  очекивање –  фрустрације – конфликти и компензације . За дивно чудо, када смо код психологије као науке, да се игнорише и важност „формираног обрасца реаговања“. Начини на који то раде челници власти, представља својеврсну увреду разума. Подручје части и разума оних који су обезбедили право грађанства, настраностима попут хомосексуализма,  насиљу, криминалу, препуштању судбине земље центрима изван ње, са сигурношћу се може рећи да не прелази ни границе писаћег стола.

pederi
Срећан ти пети октобар

Протест на такво стање није хулиганство, већ ствар избора, ствар личности, способности разумевања па и образовања. Са ове временске дистанце се данас лако може говорити о манипулацијама делом грађана и инструментализацијом незадовољства услед низа притисака на Србију пре десет и двадесет година, када није пристајала на понижења и окупацију.

Србија се одупирала колонијализму двадесет две године. Не без последица! Глобални тутор или „империја зла“ (https://dzonson.wordpress.com/2008/08/24/globalizam-i-antiglobalizam/)  није бирала средства да колонизују Србију. Указивања на изворе и смисао њихових притисака је неретко подвођен под „умишљену“ категорију „теорија завере“(омиљени термини барјактара октобарског пуча). Србији су наметнуте санкције од дела међународне заједнице, са којима се уз велике напоре носила не тргујући нити са својом територијом, нити са добрима и без икаквих иностраних задуживања. Није скршен антиколонијални отпор. Очувани су независност, интегритет, идентитет и слобода Србије и СР Југославије. Отпор нису угрозили ни унутрашњи ослонци глобалног тутора,  инспирисани и плаћени  споља у лику једног дела странака, углавном десне орјентације по мери Запада, профитерске или без икакве орјентације.  Када би такви досијеи данас без фалсификовања били предочени овдашњој јавности, било би то много жешће разочарење од оног које је уследило демистификовањем сарадње власти и „земунског клана“, о коме говори сам „надзорник радова“ на „обарању Милошевића“ (http://www.nspm.rs/hronika/vilijam-montgomeri-milosevica-smo-srusili-sa-100-miliona-dolara.html).

montgomeri
Вилијам Монтгомери: Слободана Милошевића смо срушили са 100 милиона долара. Кликни ». Било је и више, нисте ви шкртарили, него ајд сад, да ти не кваримо књигу.

Међутим и „вријеме је мајсторско решето“.

Тај отпор није скршен ни током активирања  плана са терористичко-сепаратистичким покретом на Космету, којим је требало не само дестабилизовати  Србију, већ је лишити сопственог родног места, места на које је српски народ с’ правом осетљив и рањив. Одлучност Србије да спроведе уставну обавезу  и одупре се тероризму био је разлог да се исфабрикују лажи и конструкције о вршењу тобожњег геноцида, што је био повод за одмазду у виду бомбардовања од стране НАТО-а. Рат се могао избећи, али само капитулацијом, нашта тадашња Србија није пристала и нашта ће увек, она слободољубива Србија бити поносна.  Ни тада Србија није побеђена. Очувана је свака њена стопа територије.

Терет свих ових битки за суверенитет, независност и слободу, у значајној мери је носила младост Србије, са неким, не баш часним изузецима – онима који су, док се та битка за Србију  водила похађали разне напредне курсеве и боравили у НАТО -камповима ради дресуре за извођење пуча у Београду у лику „Отпора“ , уцењених и купљених појединаца и неких НВО, о чему данс отворено говори поменути  Монтгомери у својој књизи.

Жеља да Космет постане албански или натовски није реализована а на Косово су дошле снаге Уједињених нација на годину дана. Свој гнев и дуго припреману одмазду за непокорност, глобални тутор је реализовао 5. Октобра, након првог круга гласања на председничким изборима, када је направљен најмоћнији савез самог врха криминала, дела тајних служби, ДОС-а, тајкуна и дела НВО. Овај савез, ојачан и разним навијачким групама, тада херојима а данас „хилиганима“, склепан по мери и укусу оних који су у претходних десетак година испробали сва средства како би колонизовали Србију,  одолева до данас, али сам карактер и последице њиховог деловања сагласно интересима спољних тутора а наспрам интереса и потреба грађана Србије у значајној мери је демистификован. Демистификована је велика превара и манипулација.  Када се грађани, а нарочито младост једне земље суочи са таквим стањем, револт је неизбежан и оправдан.

Актуелно дисциплиновање стварних и потенцијалних учесника протеста има за циљ да предупреди понашање и латентну претећу експлозију незадовољства грађана изазваног демистификовањем улоге и карактера власти, пљачке,  дробљења државе и свакодневног понижења. Да згњечи патриотска осећања , солидарност и бригу за друге, храброст, пожртвованост…  Да Србију претвори у уснуло племе без наде и снаге да може постати слободна, развијена и срећна земља богатих људи са својим етничким, културним, националним и верским идентитетом. Десетак година узалудног ишчекивања да се обезбеди бољи и сигурнији живот, представља крупан разлог за сумњу и исправност постојећег „транзиционог“ пута. У чему је тај живот бољи, сигурнији и праведнији у односу на онај пре транзиције, не рачунајући терет иностраног дуга и стално испоручивање нових и нових, често и увредљивих захтева према Србији од стране разних окупационих гувернера?

Навијачке групе и власт

Владари су кроз историју зналачки примењивали познате римске максиме, попут оне  „хлеба и игара“, чиме су учвршћивали своју власт и популарност. А када смо код Рима, публике и навијања, указао бих на својеврстан континуитет пароле „Готов је(Habet, hoc habet!) . Није у питању никаква оригиналност наших „отпораша“, већ више од две хиљаде година коришћен узвик оркестриране публике у арени којим се означава врхунац самог спектакла.  Од тог момента судбина губитника је зависла само од покровитеља борбе, од положаја његовог палца. Окренут палац на доле, значио је смрт за борца а нагоре опроштај живота. Онога дана када је цео Београд претворен у страшно борилиште под истом паролом, нисмо могли видети палац покровитеља, али данас, десет година касније, видимо и покровитеље и њихове пресуде.

Хомогенизоване навијачке екипе, са респектабилним бројем чланова, разним реквизитима и хијерархијски уређеном организацијом и са специфичним разумевањем храбрости (што више буке, дима, обрачуна са „муријом“,  жестоки одговори на лоше суђење и бруталност чувара реда у спортским аренама и на улицама, постали су подвизи а не ствар нереда и хулиганства), нису одолеле разним поткупљивањима мимо самог спорта. Они се разликују по свом делу града, „фазону који фурају“, по старости, по месту на стадиону свог клуба, својим заставама, начину навијања… Поред тога, навијачке групе имају своју навијачку инфраструктуру у виду секција, како по Србији, тако и изван Србије. Значајан део политичких странака Србије, ослоњених на јасле својих покровитеља, поједине навијачке групе сматрају својим експозитурама, чиме се померају границе спортског навијања.  Својевремено је сукоб навијача који су себе називали „војском Драшковића Вука“, са полицијом представљан храброшћу, борбом против комунистичке диктатуре и жељом за променама.  На тим основама су после петоктобарског пуча дељена разна признаља за „демократију“ навијачким групама, не слутећи да ће ти „подвижници демократије“ убрзо постати „државни непријатељи“. Блиске везе или јединство навијачких група и „извођача радова“ на „рушењу Милошевића“ не представља никакву мистерију, али се сада догодио својеврстан обрт.

Навијачке групе, младе усијане и страствене главе са неспорно развијеним осећајем за пожртвованост и солидарност са припадницима групе  (реаговање на пресуду Урошу Мишићу, унука истакнутог српског војводе),  сада нису спремне да се клањају пред влашћу у чијем позиционирању су својевремено саме учествовале, већ суочене са посве другачијим амбијентом у односу на обећања, прете челницима власти, режимским новинарима, судијама, полицајцима и управама својих клубова. Некада пожељна бука и заглушујуће скандирање навијача на стадионима и улицама, сада улива страх властодршцима по њихов „европски пут“, „европску перспективу“  међународни углед земље, мир и безбедност грађана. Наравно, не помиње се оправдани страх од помрачине коју су сами произвели, па сада тај страх желе да одагнају галамом и доступним инструментаријумом државне принуде, јер ето није угрожена њихова лична власт већ сама држава, боље рећи оно што је од ње остало након десетогодишњег арчења и наплате револуционарних заслуга.

Власт експресно демонстрира и примењује расположиве капацитете репресије уз несмањену жестину медијског обрачуна са „хулиганима“.  „Прво се третирају шефови организованог криминала, после се у правну процедуру стављају насилничке навијачке групе и политичке организације. А сви ће доћи на ред… јер једино држава сме да се користи силом“, поручио је председник Републике Србије Борис Тадић својим грађанима. Међутим, треба приметити да на ред  још нису дошли батинаши Драгољуба Милановића, пљачкаши и потпаљивачи  Скупштине, нападачи полицијских станица  и поред тога што су познате персоналне улоге. Може ли судија, поступајући по закону, судској пракси и слободном судијском уверењу осудити „хулигана“ који је из револта гурнуо  контејнер низ улицу, по наредби промотера насилног освајања власти, насиља у Београду од пре десет година?! Може и мора ако не жели да ризикује свој статус и своју егзистенцију. Наивно је и нереално очекивати да успостављају и поштују законитост у друштву они који си насиљем дошли на власт, они који живе и богате се кршећи законе, али одмах посежу за пуном применом закона када им се неко испречи на путу споконог остваривања функције владања. Ту је и могућност експресне измене постојећих законских решења, само да се обезбеди трајање на власти.

Да би се убрзао и олакшао најављени редослед процесуирања изгредника, „откривена“ је веза организованог криминала и „хулигана“, али се не говори о претходној, очигледно пољуљаној вези истих тих „хулигана“, некадашњих барјактара демократије и телесне гарде садашњих властодржаца. Зар није онда логична и веза организованог криминала и саме власти? Хоће ли и та веза бити обухваћена санкцијама? Јасно је да власт истрајава на безусловном подчињавању и да ћемо на то бити приморани, а таква порука је упућена од највећег ауторитета власти – председника државе лично. Охолост, цинизам и хвалисање нису препоручиве у озбиљној полтици нити су одлике великих умова.

Дијалектика „слуге и господара“

Све у свему, манипулација са навијачким групама се показала као „батина са два краја“. Активирање другог краја проистиче из револта на двоструки морал, јер један је морал прокламован а сасвим други се збива у стварности уз сазнање да живимо земљи са границама од паучине која ропоће у испуњавању понижавајућих ултиматума, беди, преварама и свеукупном транзиционом глибу. У таквој стварности нису остварљиви њихови идеали и очекивања.  Тешко је контролисати насиље које настаје из револта због сиромаштва, превара, очаја и напуштености. Власт, њихови ментори и саветници превиђају чија су деца ти и такви „хулигани“ и „фашисти“. Превиђају да су то деца оног милиона родитеља који су остали без посла, без права на рад а тиме и на егзистенцију, да су то унуци оних стваралаца добара, градитеља, професора и лекара, чије пензије не покривају ни трошкове наметнутих пореских и комуналних рачуна, то су студенти на факултетима које купују криминалци и заштићени сведоци, деца која се не мире са решењима у којима преваре и лажи постају  морални императиви и да су то деца која препознају „мачкову пређу“ и „шарене лаже“. Таква, сурова реалност подстиче агресивност и насиље.

Власт губи из вида да су нове генерације увек имале сопствене пројекције, своје вредности и идеале без чега би људска срећа и слобода била обесмишљена и саката.

Превише се занемарује аспект узора свету младих људи а верује се у делотворност празних речи иза којих нема дела. Данас се на стадионима оре неке нове песме од којих подилази језа властодршце, попут оне која се чује на Маракани: „Слобино време, враћа се Слобино време!“

Навијачке групе су озбиљна претња и тајкунима, не толико због њиховог савеза са влашћу, јер тајкуни имају извежбан рефлекс благовременог „престројавања“, већ због сметње њиховим намерама да запоседу власништво над спортским клубовима и ресурсима.

Следи измештање пажње јавности са горућих проблема

Након ових дешавања а у условима најављених редоследа корака у обрачуну са хулиганима и носиоцима насиља, будно око контролора над овдашњим вршењем власти прво ће „обрадити“ понуђену слику стања и понудити формулу решења сагласно својим циљевима ширења америчког колонијалног канцера  (https://dzonson.wordpress.com/2009/05/18/bela-kuca-crta-nove-karte-na-balkanu/).  Отуда је, на основу уобичајеног шематизма глобалног тутора, реално очекивати извесне промене и померања унутар саме владе и владајућих странака као и кондиционе припреме резервних тимова. Тиме се измешта пажња јавности са мучног социјалног стања и ствара привид тобожњих промена. Поред поменутих измена у влади и странкама, не треба искључити ни неке локалне изборе са истим циљем (позориште за масе) и стварањем услова за увођење неких играча са „резервне клупе“, како би се пољуљала снага неподношљиво ојачале опозиције и неки делови увезали у структуру власти, чиме се купује тишина појединих опозиционих галамџија жељних власти по сваку цену.  Стварни циљ је континуитет колонијалног статуса Србије.

Модерни свет и стварност не допуштају ни једном народу да срља, да се клања пред  ауторитем власти и да тавори у колонијалном статусу, већ да допусти и  створи простор за креацију највећих појединачних и колективних вредности, око којих ће се окупити целокупна заједница и сачинити развојне планове своје земље у којој ће живети деца данашње деце.

Стиче се утисак да наша судбина и не зависи од нас. Да је наша судбина у рукама других.

marioneta
Тадић на четири (туђе) ноге

То може опстајати све док се делује неорганизовано и неповезано. Злу које прети, отпор може да пружи онај коме је зло намењено.

Тотална криминализација друштва!


Још је бивши режим устоличио тоталну криминализацију нашег друштва као пратећу појаву распада бивше Југославије. Јасно је да су режими променљиви, а да целу игру води ДБ. Тако је доведен и овај нови ”демократски” режим, чији лидери нису могли као опозиција десет година да сруше „деспота“.

Свађали су се свађали, и тек кад је народ “пробио на масу”, а долари страних финансијера пристизали у џаковима, онда су се ”сложили” и тако су уз помоћ народа дошли на власт.

Сада је јасно да је народ био наиван и веровао да су дошле промене.

“Демократе” су само још више продубиле криминализацију друштва у коме има највише “ситних криминалаца”, односно обичних грађана који су оставши без посла, били приморани да се баве ситним шверцом не би ли тако себи и породици обезбедили голи живот и преживљавање!

Тако су многи поштени радници, па чак и инжињери, морали тешка срца да пређу преко својих чврстих моралних вредности и да тако у души понижени, јурцају од бувљака до бувљака зарађујући за голи живот, и да страхују да ће бити ухваћни од полиције.

Нормално, криминлани режими су то толерисали, јер су и сами криминални, водили су целу игру! Да то нису толерисали дошло би до великог хаоса у земљи, јер како ће маса незапослених и оних који су нагло осиромашили “програмираном” и незабележеном хиперинфлацијом у свету,  да зарађују за хлеб …?

Или да их пустиш да шверцују, или да пљачкају… уђеш у продавницу и узмеш шта ти треба. Наравно да је овај први избор бољи. Међутим, у целој овој причи, прави и једини криминалци су наши политичари свих страначких “боја”!!

Они, у том сивилу, једним “мигом” згрћу огромне своте новца путем мита и корупције, а и злоупотребом свог положаја пљачкају и отуђују народну и државну имовину, а цео тај процесс зову “приватизација”! Нормално, то раде за одређену “надокнаду”, за “познатог налогодавца”.

Један мој пријатељ, врсни економиста, рекао је да што се тиче црног тржишта, на бувљаке и ситан шверц отпада око 5-6 % укупног “промета”, остало је намењено само за “врхунске играче” у државним институцијама, за тајкуне, мале и велике.

Ситне послове су препустили већини грађана, а за себе су обезбедили најпрофитабилније: шверц дроге, нафте, цигара, трговину са људима, шверц на царини, и шта све не.

А свакако, њихов најомиљенији „посао“ је приватизација, то ће бити пљачка столећа, нешто досад невиђено, тек су се захуктали, ако их народ не спречи у томе, биће то тотално пустушење Србије!

У том „затвореном кругу“… наравно да највише страдају ситни шверцери, кад милиција реши да им одузме робу, а режим тако ствара илузију да се “нешто ради”, а њихови “послови” остају некажњени, јер су ко хоботница своје пипке разасули у свим институцијама, тужилаштву, судству… и могу мирно да “разрађују” своје послове!

Кажу:

”уђеш, изађеш и готово…”

Имао сам једног поштеног и часног пријатеља који је изгубио посао и тако је био приморан да се бави ситним шверцом, јер био је једини храниоц петочлане породице, а нико не ради, сем њега што се сналази бавећи се ситним шверцом, јер има и малу децу.

Но, судбина му је била трагична!
После 5-6 година мучења, понижавања и борбе за голи живот… укебала га је милиција и одузела сву робу коју је купио да би је препродао.
У тој његовој роби била је сва његова мука, “сав живот!

Кад му је милиција одузела робу,  за пар секунди је добио срчани удар и преминуо на путу до болнице!!
А до болнице га је возила иста та милиција која му је одузела робу…!?

Живот уме да пише велике трагедије…!!

Пре него што су му одузели робу, мој пријатељ је молио и кукао да то не ураде, па чак и од муке заплакао, причао ми је један наш заједнички пријатељ, сведок тог догађаја…!

Али не…!

Сузе више не помажу…!!!

Докле ће да траје та прљава игра…?

%d bloggers like this: