Александар Живковић: Балканско-космички патриотизам Велимира Абрамовића и неодгонетнутост Николе Тесле


Извор: ФБРепортер
26. август 2014

Једна књига која нуди испуњење неизреченог обећања научно-технолошке цивилизације, наиме обећања о физичкој бесмртности (електромагнетном стимулацијом ДНК и регенерацијом ткива и органа), књига која истовремено отвара могућност да се трагом Николе Тесле добије увид у „фазе“ паралелних свијетова постојања – остаће прећутана у нашем „друштву знања“. Кривица за то дијелом је и до аутора, др Велимира Абрамовића, космичког патриоте Williama Abramchika, како се потписао у предговору књиге, који је многим знањима од теозофских и астролошких, преко метафизике и гносеологије до потраге за у теорији релативности изгубљеним бићем времена, успио да „отме“ Теслин рад као предмет истраживања академској физици и инжењерству, а додао бих и, и филозофији. Као да полази од Јунгове формулације „Истина је цјелина“ и са чврстим убијеђењем да је као таква сазнатљива, Абрамовић у својој књизи „Тесла, еволуција свести човечанства“ (Цетиње, 2014, Фондација Мирјана А. Р., стр 234) истиче лик и дјело Николе Тесле као путовође научно-технолошке цивилизације, па и нове универзалне научне религије која ће, коначно, обезбиједити свјетски поредак заснован на „космичком патриотизму“, етици снажној попут природних закона и слободи, истина ограниченој детерминизмом „човјека као космичког апарата“, али гарантованој немогућношћу глобалног информационог система да „прикрије“ и из једног центра контролише све канале комуникације.

Насловна страна књиге „Тесла, еволуција свести човечанства“

Насловна страна књиге „Тесла, еволуција свести човечанства“

Геодинамика балканског подручја погодна је, по аутору, стварању таквих умова који објезбеђују раскривање датог, од античких филозофа до Николе Тесле. Како је то далеко од самопројектованих „имагинарних Балканаца“ који се заричу да неће бити принципи Новог свјетског поретка, не помишљајући, да исти, управо сада стварају Тесла и Пупин шетајући се Петом авенијом, као што је то Тесла обећао Пупину на самртном одру? Далеко је управо колико Абрамовићев спис од постмодерног парадигматског дремежа наших природних и друштвених наука, које још увијек (што не значи да неће још и увијек) уживају у теорији језичких и логичких игара.

Прожет искуством Свејединства, Велимир Абрамовић таквој политичко-научно-културној сцени супротставља теслијанство као пут усавршавања науке и друштва, као и саме човјекове космичке свијесности, отворене за вјечно и бесконачно. Због тога и његов напор да додатно расвијетли Теслину психобиографију и изумитељски опус, али и да пружи допринос усвајању Теслине, истина несистематизоване, мисли као основе научне револуције, дакле парадигме будућег објашњења и разумијевања јастаства. Овај други задатак је, чини ми се, прешнији и утолико незахвалнији и за њега су, истиче аутор, више заинтересовани центри свјетске моћи него академска заједница. Због тога ћу се у овом приказу задржати на Абрамовићевом покушају реконструкције Теслине епистемологије и опште физичке теорије, укључујући космологију. Унапријед да кажем да тиме чиним штету другим ауторовим доприносима у овој књизи, но вјерујем да ће читаоци то лакше надокнадити уз вибрирање хартије него уз свјетлуцање екрана. (Да ли би се Тесла с тим сложио?)

Др Велимир Абрамовић

Др Велимир Абрамовић

„Сасвим ми је свеједно да ли тестирам своју направу у уму или у лабораторији“, писао је Тесла. Тај поступак визуализације изума, који је усавршавао од виђења чудних слика у дјетињству, он је називао „умна лабораторија“. Њему је био својствен специјални тип дедуктивног предвиђања, који како тумачи Абрамовић, почиње сликом, наставља се увидом у геометријски облик да би се тек у трећем кораку претворио у општи став изражен математички. Дакле, Теслина епистемологија је углавном заснована на мисаоном експерименту, најређем али и најреволуционарнијем методу у науци, док је индуктивно истраживање код њега сасвим ријетко. Због тога, Теслина наука, додајем ја, може да се означи као револуционарна наука у Куновом смислу те ријечи. Тесла ју је лично препознавао као дјеловање спољних надражаја на његову свијест, и управо је у томе гносеолошка тешкоћа да се реконструише његов сазнајни поступак са циљем да се његово дјело постави и у прагматично језгро савремене физике, као преовлађујућа парадигма у односу на квантну механику и теорију релативности.

Други задатак, који би водио реактуализацији фундаменталних принципа Теслине физичке теорије, јесте разјашњавање његове терминологије која је у много случајева усамљена у свијету физике, па стога и некомуникативна. У исти мах, треба продубљено проучити Теслин математички поступак, који Абрамовић повезује са питагорејством, наглашавајући да је он међу ријеткима који су успјели да остваре Платонову замисао о математичком трансферу из свијета идеја у материјално.

Никола Тесла чита Руђера Бошковића испред свог Увеличавајућег предајника

Никола Тесла чита Руђера Бошковића испред свог Увеличавајућег предајника

Укратко сажимајући основе Теслине несистематизоване теорије природе, аутор наглашава аксиом научника „да целокупна енергија једног физичког система потиче из спољне средине“. При томе се комуникација физичких система заснива на законима резонантног вибрирања, тј симултаном осциловању дијелова система. Ово се даље операционализује све до (остварене?) замисли о преносу енергије и интелигенције на велике удаљености без губитка енергије. Јасно је да ова идеја највише привлачи знатижељне, а да су Теслини приједлози о креирању „Светског система“ из истоименог чланка објављеног 1900. године умногоме остварене, али то не значи да је њихова пука комерцијализација крајњи домет мисли великог изумитеља.

За разлику од Ајнштајна, за Теслу је свијет строго каузалан и детерминисан, физичка реалност је универзална и прожима све нивое космичке егзистенције, што даље значи да се спознаја истине не може избјећи ни на који начин. Свијет је, по Тесли, још и јединствен и материја која потиче из духовности јесте еманација времена и простора. У том смислу он прихвата, од Ајнштајна одбачену, теорију о етру као јединственом пољу неиздиференцираног времена, простора и енергије из кога резонантним процесима настаје материја (стр. 75-76).

Космогонијска питања о поријеклу свијета и онтологији времена и простора, воде Теслу путевима хуманизације науке, стази на којој се балканско-космички патриотски и пркосно нашао и др Велимир Абрамовић.

У добри час! Док Тесла храни голубове у Централ парку.

Драган Симовић: Срби и балканштина


Аутор: Драган Симовић, песник и књижевник

dragan simovic portret-3

Лирски записи

01

Тешке су и болне фрустрације балканских племена и народа.
Те праисконе и, скоро, космичке боли душе, те сујете и осујећености, те таштине и гордости у бићу Балканаца, загорчавају и обесмишљавају сваки вид живота и саживота на овим ветрометним, стеновитим и суровим пространствима Балкана.

Толико сличности и сродности међу Балканцима, а толико међусобне мржње и нетрпељивости!

Колико сам пута пожелео, да нетрагом побегнем одавде, да одем далеко некамо – у Сибир, међу Беле Индијанце, те да заувек избришем из Свести и Памћења сваку успомену на Балкан.

02

Од свих балканских племена и народа, Срби су највеће жртве балканштине.
Дух балканштине, испољен и пројављен у бићу мржње и нетрпељивости, сатире и затире Суштаство Србства.
Све балканске мржње и фрустрације, све балканске сујете и осујећености, преламају се, већ столећима, кроз Србско Биће.

Земља на којој бораве Срби – не само што је натопљена крвљу, већ и енергијом мржње и зла.
Давно сам дошао до познања, да Србима нема живота на Балкану.

Али, шта чинити?!
Камо се селити?!
На та сушта и животна питања, свако за самога себе мора да потражи одговор.
Да потражи одговор у свом најдубљем унутарњем бићу и суштаству, у језгру властите душе.

03

Балканска се племена никада између се истински помирити неће.
Свако је помирење на Балкану одувек бивало варљиво, вероломно и непоуздано.
Помирења овде служе само за то, да би се заварала и обманула она друга страна.
Да би се у глуво доба мркле ноћи, изненада и мучки, насрнуло на брата свога.

Мржња међу балканским племенима и народима давно је посејана; а вазда доцније,
из нараштаја у нараштај, увек изнова досејавана.

04

Балканштина и југословенштина разједа Србско Биће.

Уколико Срби желе да се сачувају и спасу, уколико желе да живе живот достојан човека – живот са сврхом и смислом! – онда подједнако морају да се клоне како балканштине тако и југословенштине.

Балаканштина и југословенштина почива на мржњи и злу.
А мржња и зло балканштине, одувек и заувек, бивају усмерени према Србскоме Бићу.
Овога познања, гле! сваки расни Србин, у свакоме трену, мора бити свестан!

Немачка: Срби су поставили камен темељац данашње цивилизације


Извор: СрбинИнфо
ist

Немац Јирген Шпанут, истражујући немачку историју, открива србска гробља на тлу Шпаније, Португалије и Бретање од 3.000 година пре Христа. Он такође у пећини код места Мас-д’ Азил у Француској открива белутке, који представљају прве почетке стварања писма, почев од леденог па до раноисторијског периода. А у месту Глозел открио је камење на коме је нашао иклесане јелене, медведе и животиње које могу бити пантери или дивљи коњи, са ознакама које приписује филистинском или синајском писму.

Ове ископине процењене су на девет до десет миленијума старости пре Христа. Француски археолог Морле назвао је то писмо азбука Глозел, а Јирген Шпанут наводи:

“Они који су измислили ово писмо су поставили камен темељац наше цивилизације”.

Он мисли да се ради о Филистинцима, а по упоредби са нашом ћирилицом произлази да се ради о Србима. Платон сматра да је исто краљевство владало Средоземљем и Египтом и преко Тиренског мора протезало свој утицај све до Гибралтара. На све то Илија Живанчевић написао је да је Словенство било растурено од Владивостока до Јадрана, као кичма човечанства.

Најстарији халдејски, асирски и мисирски рукописи и камени споменици људске цивилизације стари су око седам хиљада година. По њима најмање толико је стара и србска историја. У тим споменицима спомиње се име Србин, али не и Словен. И “Кинески дворски дневник”, који је непрекидно писан од око две хиљадите година пре Христа, садржи податке да су тада Срби живели у азијској Сарматији и у земљама иза Дона. Тада је србски народ живео на просторима од Сибирије до италијанске Венеције. Француз Робер Сипријан развио је теорију о пореклу свих Словена од Илиро-Срба, тј. од подунавских балканских Срба, који су се простирали од Балтичког и Црног мора до Кавказа и Каспијског језера.

Србе доњег Дунава он назива прото-Срби или првобитни Срби и за прото-Србе тврди да су та подручја настањивали раније од времена у коме је живео Мојсије. За каснији долазак Срба на Балкан Сипријан каже да су они само дошли сабраћи у помоћ у борбама против Римљана. Није чудо да су од тада неки народи модификовали језик па чак и давали себи друга имена, због огромних раздаљина и отежаног комуницирања. Имена Чеха, Хрвата и Руса помињу се први пут у писаним споменицима од шестог века н.е., неколико хиљада година после Срба. О томе Шафарик пише:

“Никада до шестога века није поменуто име Чех, Лех или Словен, а и о Пољацима и Русима писана историја говори тек у деветом веку.”.

nat

Према записима Јорнанда и Прокопија, Венди и Срби су два имена једног истог народног стабла. Лужички Срби за себе кажу да су они из балканске Србије, што потврђују немачки историчари Сетген (Schoettgen) и Крајсих (Kreysig), узимајући за основ иста имена људи, река, планина и других географских појмова. Пољаци су у новијим истраживањима утврдили присуство Словена (Срба) на балтичкој обали од пре 2.000 година пре Христа. То су били Протословени (Протосрби), чији су потомци данашњи Лужички Срби. Олга Луковић-Пјановић каже да су Босна и Славонија биле србске и звале се “Бела Србија”, а простирала се све до данашњих немачких граница. Робер Сипријан закључује да су Срби најстарије стабло словенске расе и да су их на Западу називали Венди, као и да су житељи Сарматије аутохтони Срби.

По Илији Живанчевићу Душанов Законик представља само континуитет традиционалног вендског порекла, а Валтер Вист (Walter Wuest) пише да је санскритски језик настао из вендског, али му не може одредити време. Он тврди да је у Индију дошао са северозапада, а по свим упоређивањима, једина је могућност да је то био србски језик. То је у сагласности и са Илијом Живанчевићем, који каже: “Словени су осталим народима дали реч.” И он као време настанка санскритског језика одређује 4.500 година пре Христа, док Емил Бурнуф (Emil Burnouff) налази да је то било далеко пре, чак у доба “мраче праисторије”. Он није усамљен у тврдњи да су грчи и латински језици настали из пелазгијског језика. А за народ Пелазга каже да су живели у Средоземљу и по Алпима. Пелазге су многи прословековни аутори идентификовали са старовековним Србима.

Један огранак Срба, који је из Сарбарске, преко Мале Азије, стигао на Балкан 3.000 година пре Христа, населио је Стару Рашку (Тракију), а један део истих се морским путем спустио до Крита у три таласа 1.800, 1.500 и 1.400 година пре Христа. Победили су Крићане али су се са њима измешали и претопили у нови народ – Грке или Јелине. Подаци говоре да ни имена града Атине и истоимене богиње нису грчка. Има записа који тврде да су и Акрополис саградили Срби. Сами Грци за себе верују да су они настали од народа званог Пелазги и да су говорили “варварским” језиком, а налази указују да су то били Срби.

Олга Луковић-Пјановић за Грке каже да су они остатак хорди асирских и Рамзесових трупа, које су се помешале са србским племенима, а такав став заступа и сам Херодот. На Криту се задржало једно племе Боруси, које се није мешало са Крићанима. Када су се и они упутили на север, запосели су обалу Балтика и одржали свој језик све до пре 200 година, од када су их Немци германизовали и преименовали у Прусе (Пројзен изговарају Немци написано Преусен). Срби са Пелопонеза населили су области изнад Саве и Дунава створивши прву Панонску Србију. О самој Троји записи Михаила Ломоносова и Мавра Орбинија, као и певање Ивана Гундулића, иду у прилог умешаности Срба у тројански рат. Падом Троје Срби су у другом таласу 1860 година пре Христа, опет дошли на Балкан и проширили се до Венеције.

Катарина Велика, руска царица, је лужичко-србског порекла, што су историчари потврдили по титули њенога оца (био је принц области Anhatt, Zerbst – Serbiste). Катарину су у младости звали “Северна Семирамида”. Она је сама за себе говорила да је словенске расе и писала Гриму 1784. године да је словенски језик био првобитни језик људскога рода, а како каже наш народ: “Царска се не пориче”.

Никола Фрере, како наводи Шафарик, сматрао је србски мајком трачког и грчког језика. Шафарик у свом делу “Старожитности” пише:

“Срби живе у Европи од најдавнијих времена или од праисторијског доба, а тако распрострањен народ води своје порекло од најдаље прошлости”.

Он тврди да су Срби настањивали готово целу Европу и многе делове Азије, па отуда она наша стара изрека: “Говори србски да те цео свет разуме”. За србски језик Шафарик каже да је:

“Тако оригиналан, чист, граматички савршен и богат, те није могао да се обликује без постојања једног јединственог првобитног и самосталног народа”.

А стари србски језик био је сасвим сличан данашњем, савременом, што је реткост у историји језика. Кад је реч о писму још нико се није ни приближио Вуковом правилу: “Пиши као што говориш, читај како је написано”.

konstantinopolj

Сигисмунд Хербестајн наводи да су Срби живели на целој обали Јадранског мора, од Венеције до Константинопоља, укључујући ту и србски Цариград, па наводи Мизију, као балканску област, коју су грци и Римљани делили на Горњу и Доњу Мизију, те даље Лужичке Србе и Србе у данашњој Мађарској. Робер Сипријан за Дунав каже да је србска река, а Србе назива почетним народом и мајком народа а србски језик – језиком мајком. Нестор Кијевски, Леоник Халкокондило и Робер Сипријан се слажу и сви називају подунавски басен прасловенском колевком Европе.

Подунавље, прва србска постојбина

Милош Милојевић пише да су Срби од искона живели на својим садашњим земљама, од Италије или Средоземног мора до Грчке и од Јадранског до Црног мора, ту су имали своје свештенство и уређену црквену управу у лицу својих архиепископа са седиштем, између првог и четвртог века н.е. у Сирмијуму, другој римској престоници, данашњој Сремској Митровици. У четвртом веку, под навалом Хуна, повукли су се у Звечан, на Косово, где су такође створили Косовску Митровицу. По Милојевићевим налазима србска црква старија је од римске и грчке.

Зна се да су Срби у прастара времена били монотеисти (веровали су у једнога бога), док је многобоштво настало касније у Грчкој. Према Веселину Чајкановићу србска религија претежно је индо-европска и у њој има највише елемената из индо-европских времена. Казимир Шулц наводи писмо апостола Павла, према коме је он (апостол Павле) проповедао “Христово Јеванђеље”, Христову веру код Срба, од Јерусалема до Италије.

Драшко Шћекић у својој књизи “Сораби – истина о србству од исконе” износи да су Срби на нашим данашњим просторима живели више од 7.500 година. Он такође тврди да су Срби званично почели да броје године од 5508. године пре Христа, према чему се наводи да је деспот Стефан Ђурађ Бранковић погинуо 6935. године и да је кнез Лазар погинуо на Косову 6893. године. Према томе, аутор овога текста пише ово године 7511. у Канади. Шћекић такође наводи да су Месопотамци почели бројати године 3.200 а Египцани 3.000 година пре Христа, Римљани од 743. године пре н.е. (година стварања Рима), Грци од 776. године пре нове ере, од првих олимпијских игара. Према томе Срби су почели мерити време давно пре свих. Према том србском календару Цар Душан је прокламовао свој Законик на празник Вазнесења, 21. Маја 6857. године.

Душанов Законик има готово световни карактер, базиран на хиљадугодишњим традицијама србског народа, које се налазе у Ведама, а оне носе печат непролазне мудрости изван времена и простора. Сви данашњи словенски народи били су уједињени под именом Срби, говорили су заједничким језиком, из кога се касније развило 12 различитих говора. Шћекић такође приказује, кад је реч о праколевци србства, Индији, да је тамо настала прва Србија, под именом Сарбарска. Одатле су око 4.500 година пре Христа започеле прве сеобе и то у три правца: прва у правцу рајске земље Месопотамије, друга ка средњој Азији, а трећа ка северној Азији, данашњој Русији, где је створена племенска држава названа Сирбидија, Сирбирија или Сирбија – Сибир. Ово је у сагласности и са другим ауторима који ће у даљем тексту бити приказани.

kralj

У време краља Милутина (1282. до 1321.) на србском двору јело се златним виљушкама и кашикама, а у Европи је виљушка први пут уведена у XVI веку, у време Хенрика III и то је доживљено као изузетан догађај.

У трагањима за србским коренима Огњен Радуловић наводи да је Балканско полуострво био први насељени регион из кога су касније насељавани остали делови Европе. Срби се овде нису доселили, већ су ту живели од свога почетка и одатле су се расељавали. Подунавље је колевка европске, па и светске цивилизације. Према томе, садашњи становници Балкана су потомци племена Рашана, који су ту живели од најстаријих времена. Историју Трибала, тринаест векова пре Христа, Херодот смешта у Поморавље, како каже западно од реке Исткар, где из илирске земље река Ангро тече на север и улива се у Асткар.

То према садашњем стању одговара сливу западне и велике Мораве и Дунава. У књизи “Цивилизација Германа и Викинга” издатој 1976. године у Швајцарској, Патрик Лут (Patrick Louth) пише да су 2.000 година пре Христа у Скандинавске просторе дошли народи из Подунавских равница. За многе истраживаче остали су “мистериозан” народ. Други Швајцарац Јуџин Питар (Eugene Pittard) каже да су ти “мистериозни” народи населили и обале Норвешке и Шкотске, а сматрали су их припадницима динарске расе, били су високог стаса и лепи. По Питару кретали су се од Венеције, преко Централне Европе и Немачке, до Шведске и Норвешке, а друга грана прешла је мореуз Кале и настанила британска острва. Све су то били наши претци, Срби.

Обелиск из Ксантоса садржи натпис уклесан у камену, који претставља збирку закона старих Срба. Овај законик старији је неколико векова од Мојсијевог. Према Птоломејевој “Азијској и Европској Сарматији и делу Индије” у Грчкој на острву Халкидики једно место, на коме је персијски цар Ксеркс превео 1,700.000 војника у петом веку пре Христа, још увек се зове Превлака. Сензацију у свету изазвао је руски историчар Јуриј Мирољубов 1954. године када је почео да објављује преводе “Велесове књиге”, која претставља храстове дашчице на којима је урезана словенска хроника од 650 година пре Христовог рођења. Светислав Билбија први је дешифровао етрурско писмо, приметивши да етрурска слова потсећају на слова Вукове ћирилице. Када их је почео читати с’десна у лево, успео је да склапа речи које су имале исти корен као многе речи у савременом србском језику. Претходно су се многи западни научници безуспешно мучили да дешифрују етрурски језик, упорно одбијајући да за то употребе словенски, дакле србски.

Тако је нађен кључ за етрурску браву. Билбија је затим нашао да се ћирилица развила из клинастог писма Низана, народа у литератури забележени као Хити из Мале Азије, који су 2.000 година пре Христа у области Ликији подигли град Срб. Упоредивши записе са обелиска из Ксантоса са знацима Вукове ћирилице, Билбија је прочитао све споменике етрурског народа и тиме утврдио да сви ти народи потичу из Подунавља, са подручја на коме данас живе Срби. Познато је да су Етрурци пре Латина живели у данашњој Италији и себе су називали Рашанима. Опште је прихваћено тумачење научника да реч Рас означава сој, расу, припадност племену које говори истим језиком. Ми данас знамо да су Рашани били житељи Немањине државе и још постоје рушевине града Рас. Према томе говорити о Етрурцима, значи говорити о Рашанима који су живели на подручју винчанске културе, северозападно од Прокупља.

Коментаришући истраживања професора Деретића, Огњен Радуловић наводи да су Римљани преласком Јадранског мора, кренули у освајачке походе и наишли на Илире, а касније и на Трачане, народе који су насељавали те области. Илири су заправо били Венети или Венди – србски народ, а Римљани су им дали име Илири према тадашњем владару који се звао Илија, који је владао у подручју данашње Херцеговине и дела Црне Горе. И на острву Рабу постојао је град Сарба. За Трачане се наводи да су били врло жилав народ, а по бројности одмах иза Индуса.

rep-milorad-stojic_620x0

Према истраживањима др. Милорада Стојића, Трибали су насељавали области целог србског Подунавља, комплетно Поморавље, доњу Посавину, део Колубаре, источну Србију, северозападну Бугарску и простирали се на југ до Скопља. Континуитет Трибала на овим подручјима траје од тринаестог века пре нове ере, па до другог века после Христа. Имали су уређену државно-правну територију, што сведочи њихов грб, који се појављује после пропасти средњовековне србске државе. Србска држава Немањића имала је свој грб: на црвеном штиту двоглави бели орао, а грб Трибалије се јавља од седамнаестог до осамнаестог века као грб Шумадије.

У новије време бројни истраживачи сматрају да су Илири и Сармати, односно Словени јединствен етнос. Херодот је тврдио да су Венети и Илири исти народ, а Птоломеј да Венети чине део Сарматије. Милан Будимир описује појаве Венета на обалама Атлантика, Балтика, у Алпима, у долини реке По, на Балкану (Далмација, Тесалија, ушће Дунава) и у северној Анадолији. Наш књижевник Милош Црњански, навео је имена на десетине географским појмова у Британији који одговарају називима на тлу наше земље. Анонимни аутор из седмог века писао је да су постојале три Србије: једна до Грчке, друга у Дачији, а трећа у Сарматији. Целокупну ову област освојили су Римљани, под својим именом Илирик. Управни центар био им је у Сирмијуму, где владавина “илирских и дачких царева” траје од 248. до 392. године нове ере.

Срби у северозападној Европи

За Хрвате се говори да се то име помиње први пут од шестога века нове ере и да се односило на Србе који су живели по планинским пределима, хрбатима, слично данашњем називу Загорци. Сам хрватски историчар В. Кљајић у својој историји “Сеоба Хрвата” пише да се део Срба називао Горанима или Хорватима, што није означавало народ него племена. Чеси су их називали Хрбатима, а Шафарик наводи да реч Хрват означава брђанина. По Далимилу и Шафарику, Хрвата, као народа, уопште није било. Руски историчар Никола Дурнов каже:

“Милиони Срба примивши католичанство претворише се у Хрвате”. Он у “Руском Странику” описује Загреб као престоницу покатоличеног србства. У “Варшавском дневнику” генерал Гурка писао је 1880. године: “Никад Русија неће санкционисати историјско насиље, да се створи засебно од србског народа хрватска католичка краљевина, где живи србски покатолишени народ”.

На просторима данашње Галиције и Пољске од пре преко три миленијума постојала је Бела Србија. Њен други део обухватао је просторе данашње Чешке и Баварске. Чеси су живели у Белој Србији, а само име Чех имало је почасни карактер. Око реке Мораве живели су Моравци. Блиски Моравцима били су Словаци, чије порекло такође датира од Срба по тврдњи аустријског историчара Синисе, као што су и Срби Корутанци, данашњи Словенци, према немачком историчару Димлеру. Они Срби који су живели по гајевима и шумама добили су име Леси или Шумадинци (шума се на руском зове лес), а они који су живели у низинама названи су Пољацима. Пољски истразивач Јозеф Кострижевски потврдио је име Пољске, које је дошло од србске речи „поље“, а односило се на земљорадњу. По Јовану Луцију, Бела Србија била је у Карпатским горама, а Шафарик је писао да је за Татрама, данашњи делови Пољске и Русије, живео велики србски народ. Управо из тих простора Беле Србије догодила се последња велика сеоба Срба почетком седмога века нове ере, прецизније 632. године. За Пољаке, као народ, каже се да настадоше од преосталих Белих Срба, који су се и даље задржали у старој постојбини.

Римски и грчки историчари Плиније и Птоломеј, који су живели у доба Христа, писали су о Србима који су били настањени иза Дона у Сарматији. Отуда их Руси сматрају за своје прародитеље. Реч Рус јавља се тек од деветог века, па Шафарик у књизи “Србове в Руску” тврди да су: “…Руси остатак оног србског огранка који се иселио на Балкан”. Пољски историчар др. Вацлав Мацјејовски каже: “Треба знати да су словенска наречја у Бугарској и Србији створила старословенски црквени језик, а из овога је постао руски језик”.

За Бугаре се наводи да су уралско-монголског порекла, који су окупирали пределе садашње Бугарске и покореном србском становниству наметнули своје име, примили њихову културу, веру и језик који су веома искварили. Сматра се да су вековна раздвојеност и утицаји суседних народа са делимичним укрштањима, довели до извесних опречности међу племенима некада истога народа, баш као и утицаји религија, што је све резултирало у настанку посебних данашњих народа на европским просторима.

Најстарије србско порекло

Напред је наведено да су халдејски, асирски и мисирски рукописи и камени споменици једни од најстаријих докумената људске цивилизације, стари преко седам хиљада година и да се у њима помиње име Србин. По неким научним теоријама настанак људских насеља одређује се за разне крајеве у разна времена. По другима сматра се да су прва насеља настала у средњој Азији, одакле су се народи даље временом расељавали. По таквој тврдњи за Србе се сматра да су огранак аријског, или индо-европског соја, коме припадају и романски, келтски и германски народи. За тај доказ узима се исти језик свих словенских народа, произашао из прасрбског језика индо-азијског порекла.

srb

Велики је број научника који Индију сматра србском прапостојбином. Сви се они слажу да су сеобе Срба из Индије започеле пре шест до седам хиљада година и да су трајале око хиљаду година. Један од заговорника србског порекла из Индије је и др. Ненад Ђорђевић, који у својој обимној студији “Историја Срба” доказује да и ми припадамо индо-европском стаблу. Он тврди да Срби од свог постанка носе своје име. Постоји теорија да су се прве сеобе Срба одвијале у правцу кретања сунца, од истока ка западу.

За колевку свих европских народа сматра се Индија, одакле су сеобе за запад започеле пре петнаест хиљада година. Доказ томе су многобројне речи у санскритском језику, истог значења као и на србском, а забележене су пре више од три хиљаде година. Као прва историјска забелешка је реч Сербх што има значење родбине, семена и колена. И у данашњим језицима, индијском и србском има много речи истоветног значења. Ево неких:

аган – огањ; багас – бог; братх – брат; бхала – бела; цхата – чета; дети – дете; див – див; дина – дан; даса – десет; дама – дом; гирја – гора; град – град; искра – искра; када – када; кута – кућа; лип – леп; лот – љут; лагхи – лаки; љубхва – љубав; матр – матер; мала – мали; море – море; мил – мили; набас – небо; нава – нови; параха – прах; прати – против; панца – пет; пена – пена; рабх – роб; роса – роса; са – со; сила – сила; сас – сест; стан – стан; сабха – соба; стала – стол; тата – тата; та – тај; твар – ствар; трасти – трести; транг – траг; тамас – тама; три – три; тријдоса – тринаест; тада – тада; врт – врт; вицур – вече; ватара – ватра; ви – ви; вас – вас; вива – живи.

У санскритском језику имена родбине су потпуно идентична србским, као: тата, нана, брат, прија, сестра, стрина, свекар, свекрва, девер, кум, свастика. Постоји истоветност и многих других речи као: гувно, хлад, стока, говече, јама, апсара, мана, рака, јад, мед, гудити и друге. Има их свакако још. Други доказ порекла Срба везан за Индију су обичаји, који су веома слични код оба народа, на пример: отмица девојке, уношење и палење бадњака, гатања, мотиви на везовима и надгробним споменицима, друштвено и државно уређење и многи други.

Чак су код Срба били сачувани и обичаји спаљивања мртвих. Речи жупа и жупан у србском и код Индуса имају значење удружења или задруге, а у санскритском значе повезивање. Енглески писци истицали су истоветност индијских и србских друштвених јединица, општина, које су у оно време биле најдемократскији облик друштва, сачуваних у Србији до данас. Макаров је записао многа имена србских станишта, која су остала до дана данашњег: Индостан, Авганистан, Курдистан, Раџастан и јос многа друга.

Анатолиј Кљосов: Срби и Словени су Аријевци


Од 21.09.2012. до 23.09.2012. у Сава Центру одржала се научна конференција под називом: “Ка изворишту културе и науке”. Овај научни скуп организовали су Удружење за очување и неговање винчанске културе Винчански неолит, Удружење Милутин Миланковић, Друштвена организација за заштиту азбуке Ћирилица, Регионална друштвена организација Обједињење Срба Москва, Сербское земљачество Москва и КолоВенија, Београд.

На овој научној конференцији обелодањена су за званичну “историју” “забрањена” открића о пореклу Словена, конкретније нас Срба на овим просторима, где се и зачела цивилизација, тако да Срби нису дошљаци на Балкан како тврди званична “историја”, већ смо на њему живели и битисали од вајкада! На овој валидној научној конференцији поред многих гостију и предавача предавања су имали и светски признати научници попут италијанског историчара Ђанкарла Томацони Тицијана и Руса Анатолија Кљосова, признатог светског ДНК Генеолога. Само су наши “научни” радници овај научни скуп одмах у старту прогласили “ненаучним”.

Познато је да су наши званични „историчари“ и припадници САНУ, до сада омаловажавали обновитеље наше Србске историјске школе којој је циљ да раскринка лажну и наметнуту историјску слику о нама Србима, да би обелоданили ону истинску, на бази валидних историјских докумената и списа. Не само да су их омаловажавали, већ су их исмејавали и правили на чудацима, лудацима, историјским „романтичарима“, све те борце за историјску истину о Србима као што су историчари и палеолингвисти попут: историчар Јован И. Деретић, палеолингвиста Слободан Филиповић, палеолингвиста и историчар Радован Дамјановић, затим Божидар Митровић, Слободан Јарчевић и остали. Ови наши борци за обнављање историјске истине и свести о нама Србима уредно су позивали наше званичне историчаре на организованим научним скуповима да присуствују и да ако имају аргумент против да га кажу, да се сучеље супротна мишљења и сагледају нова открића. Међутуим, они су све то увек игнорисали и исмејавала, а у ствари избегавали.

Ево сада када је организован и овај међународни научни скуп са историјском теметиком, на коме су присуствовали страни научници, руски научник Анатолиј Кљосов и италијански историчат Ђанкарло Томацоли Тицијано, они и тај скуп проглашавају „ненаучним“, а самим тим и ове признате стране научне раднике, што је велика дрскост и некултура! Све је то одраз немоћи, ароганције, неспремности на дијалог. Да научни радници неких других народа имају попут нас Срба овакву хиљадугодишњу историју у континуитету, они би се поносили тиме и писали о томе, стварали научна дела и студије. Међутим, код нас Срба то није тако, све је супротно. Наши званични „историчари“ и даље се држе лажне и наметнуте историјске слике о свом сопственом народу, наметнуте берлинским конгресом још у 19-ом веку, што је јединствена појава у свету, и тиме показују да су антисрбски настројени и да су највећа прекрека обнове историјске србске свести и истине!

Већ сам овде објавио један суштински и круцијалан текст Анатолија Кљосова о пореклу Словена и Срба, путем младе и егзактне научне гране ДНК Генеалогије у којој је он врх врхова, јер је и њен оснивач, а сада прочитајте најновији интервју са њим обављен у Политици.

Преузми текст

Александар Кљосов: Срби и Словени су Аријевци

„Словени R1a хаплогрупе и (стари) Аријевци су потомци једног заједничког претка, припадају истом племену. Зато су словенски језици и санскрит толико (језички) блиски (иста индоевропска породица)“, наглашава проф. др Анатолиј Алексејевич Кљосов с Харварда, један од водећих стручњака у свету за ДНК генеалогију. „Из неког разлога допустиво је да се говори о старим Германима или Скандинавцима, а о старим Словенима није. Сместа се чује: не, не, старих Словена није било!“

ЕКСКЛУЗИВНИ ИНТЕРВЈУ
(Политика“, 22. септембра 2012. године)

Станко Стојиљковић

Откуда су се појавили Словени (и Срби), где су имали прапостојбину?

„Из неког разлога допустиво је да се говори о старим Германима или Скандинавцима, а о старим Словенима није. Сместа се чује: не, не, старих Словена није било“, упозорава у ексклузивном разговору за „Политику“ Анатолиј Алексејевич Кљосов, дугогодишњи професор биохемије на Универзитету Харвард (САД), који је претходно одбранио докторат из хемијских наука на Московском државном универзитету (СССР).

„Постао сам редовни професор (и доктор наука) у 30. години, а у 27. сам провео годину дана на Харварду, у који је било скоро немогуће ући из ондашњег СССР-а“, наставља наш саговорник. На Харварду је проучавао рак, а потом је постао оснивач и научни директор компаније која се бави пластичним композитима. Оснивач је Руске академије ДНК генеалогије, живи у Њутону (Масачусетс).

Професоре Кљосов, упустили сте се у дешифровање компликованог порекла Словена? Где је била њихова домовина?

Анатолиј Кљосов: Срби и Словени су Аријевци… Анатолиј Алексејевич Кљосов је председник научне консултативне управе Међународног генеалошког бироа. Професор је биохемије Харвардског универзитета. Оснивач је Руске академије ДНК-генеалогије…

Ниједна нација или етничка група на свету нема само једну „домовину“; наши преци су се селили, понекад више хиљада километара далеко. Осим тога, „Словени“ припадају различитим племенима која су живела на разним местима, а тек релативно недавно почела су да се мешају са словенским етничким групама. Тешко је дефинисати ко су: једни користе словенске језике, и то је главни критеријум одређења, други религије и митове (што представља културолошку карактеристику, поред језичке), трећи племенске особине, имајући у виду древне миграције Протословена и Словена.

Ако се осврнемо на период од пре 20.000 година, видимо три главна племена која су коначно формирала већину Словена. Сва три су чинили људи беле расе: једно је настало у Европи (племе или хаплогрупа I), затим подељено на I1 и I2; друга хаплогрупа R1a, која је мигрирала из Азије (где је, наводно, дошла из Европе пре око 40.000 година) и, најзад, хаплогрупа N1c, која је реткост на Балкану, а данас је чине јужни Балти (балтички Словени) и Финци (то су два различита племена и различите популације), који су дошли из региона Урала.

Али пре пет хиљада година оба главна протословенска племена живела су у Европи, укључујући Балкан. Пре око 4.500 година Европу су задесила велика превирања и хаплогрупа R1a побегла је у руску равницу, I1 је готово нестала, а остале су се упутиле ка Балтичком мору, I2 према британским острвима на западу и у руску равницу на исток. R1a је наставила свој пут и ушла у Индију као Аријевци (садашњи R1a хаплотип у Србији је практично исти као код „Индоевропљана“ у Индији, посебно у вишим кастама), други је миграцијом стигао у Иран, а остатак се, пак, запутио на Блиски исток до Арапског полуострва.

Као што видите, Протословени су отишли у разним правцима.

Тек у првом миленијуму пре нове ере, хаплотипови R1a и I1/I2 почели су се враћати на Балкан. То је био „повратак Словена“, који је трајао до краја првог миленијума нове ере, што представља скоро 2.000 година. Пад римског царства убрзао је тај процес. Прва словенска држава основана је средином првог миленијума нове ере. Већина припадника хаплогрупе R1a стигла је на просторе бивше Југославије из источнокарпатског и севернокарпатског региона. Нажалост, тамо више нећете наћи много Срба, не постоје готово никакви ДНК подаци. Међутим, у мојем предавању у Београду објаснићу где је била „домовина“ Срба.

Зашто је одгонетање нечијег порекла важно?

Сматрам да је једна од најплеменитијих особина људи да знају ко су им преци, одакле су дошли… Ја своје знам све до 16. генерације, сви мушкарци били су у војној коњици, најмање, од краја 16. века. Чврсто верујем да ма која „национална идеја“ мора обухватати порекло државе, етничку припадност, становништво. Сви смо ми рођаци, на овај или онај начин.

Због чега сте одабрали пут ДНК генеалогије? Да ли је ова дисциплина призната у научном свету?

То је део мојег главног образовања, касније занимања, а специјалност хемијска и биолошка кинетика (Московски државни универзитет), наука која проучава брзину хемијских и биолошких реакција. Мутације у ДНК поштују исте принципе. Другим речима, један сам од ретких стручњака у свету обучен за анализу мутација у ДНК, што је срж ДНК генеалогије. ДНК генеалогија разматра историју, древне миграције и језичке промене популација. Заснована је на ДНК идентификацији образаца мутација у ДНК (Y хромозом међу другим хромозомима и ДНК) и хронологији тих мутација.

ДНК генеалогија је веома млада, има свега неколико година; већина научника (историчари, лингвисти итд.) никада нису ни чули за њу или, ако јесу, имају веома нејасну представу. Моји радови су објављени у „Људској генетици“ (један од најпознатијих часописа на свету), у „Биохемији“ (најпознатији биохемијски часопис у Русији), „Напретку у антропологији“ (пет радова) итд.

Шта је то хаплогрупа? Какве нам тајне открива? Колико се често (или колико пута) променила до сада?

Хаплогрупа дефинише људско племе на нашој планети. Постоји 20 хаплогрупа међу мушкарцима, означених словима од А до Т (А углавном Африканци, С монголоиди и Аустралијанци, I су „Палеоевропљани“, J су Арапи, Јевреји, многи на Кавказу и на Медитерану, L и М „Индијанци“, N су алтајска племена, Финци, јужни Балти, О су Сибирци и амерички Индијанци, R1a су источни Европљани и R1b су западни Европљани. То је, наравно, само површан опис.

Она нам открива много тајни: на пример, ко је био Рјурик, оснивач руске државе (9. век), Словен или „странац“? Ко су били Сумери? Ко су Баски? Када је Америка насељена? Када и где се појавио „модеран човек“ (Homo sapiens)? Када су се људи одвојили од предака шимпанзи? И тако даље…

Хаплогрупа се не може променити, пошто је једном настала пре много хиљада (десетина хиљада) година. То је за живота вас и ваших синова, као и за све будуће генерације, ако их буде. Међутим, она може да се грана, стварајући нове „супхаплогрупе“, а то се, да поједноставимо, дешава сваких 10.000 година.

Како сте утврдили да наше заједничке претке (ране), Словене и Аријевце, одликује хаплогрупа R1a1?

Поредећи хаплогрупе у источној Европи и у Индији, открили смо да између 15 и 30 одсто Индијаца имају исту R1a, као и људи у Европи. То значи да ми припадамо истом племену и имамо истог заједничког претка. Онда смо упоредили хаплотипове (што су много прецизнији подаци) и утврдили да су не само хаплогрупе већ и хаплотипови готово идентични у источној Европи и код Индијаца.

Данас скоро 72 посто виших касти у Индији припада носиоцима R1a1 хаплогрупе. То, у суштини, показује ко су били легендарни Аријевци, који су се преселили у Индију средином другог миленијума пре нове ере.

Каква је веза између (старих) Словена и Аријеваца? Зар та врста корелације није противна претходним научним мишљењима?

Словени R1a хаплогрупе и (стари) Аријевци су потомци једног заједничког претка, припадају истом племену. Зато су словенски језици и санскрит толико (језички) блиски (иста индоевропска породица). То није противно ранијим научним мишљењима, осим тумачењу нациста. У ствари, питање ко су Аријевци представља научну загонетку протеклих 200 година, а да се разрешити само ДНК генеалогијом. Наравно, било је много нагађања: већ 1926. написано је да су Аријевци дошли у Индију пре око 3.500 година, а ко су они били остало је под велом тајне.

Нова сазнања да Словени (R1a, што износи 63 одсто од етничког руског становништва) и Аријевци имају исте корене, била су шок за многе на Западу. Није им се свидело, али је научни рад прошао кроз руке свих рецензената и сви су се сагласили. У научној литератури није, дакле, било приговора.

Када се и у ком правцу одиграла Велика сеоба из Винче и Буковине, две доминантне културе тог периода?

Ако мислите на време пре 4.000–5.000 година, они су углавном ишли ка руској равници. Ми, међутим, не знамо тачно њихов племенски састав. Зашто су отишли на исток? Верујем да је у то време Европа веома брзо насељавана R1b хаплотипом, а они, изгледа нису били превише симпатични старој популацији. Све главне хаплогрупе су нестале у том периоду из Европе, само се R1b експоненцијално умножавала.

Ви сте, свакако, упознати с радом Марије Гимбутас с Харварда, која је колевку европске цивилизације сместила у Лепенски вир и Винчу?

Свакако. То је у реду, немам приговор. Марија Гимбутас је, међутим, направила веома много грешака, нарочито кад је реч о Индоевропљанима, али не и када се ради о Лепенском виру и Винчи.

Смело тврдите да су словенски језици веома стари, архаични, а да други, познати као индоевропски, потичу од њих? Да ли ико у науци дели ваше мишљење?

Не, то није тачно. Уосталом, ја нисам лингвиста. Али сам тврдио (што је добро познато) да су аријевски и индоевропски језици практично исти. Индоаријевци су преименовани од стране Немаца (двадесетих и тридесетих прошлог века), у индогерманске и назив „аријевски“ вешто су злоупотребили.

Словенски језици су се, према лингвистима, појавили средином првог миленијума нове ере. Они, наравно, имају индоевропску (аријевску) подлогу, и то је оно што их чини „архаичним“, али само у том смислу.

У којим регионима данас можемо пронаћи већину потомака заједничког претка с хаплогрупом R1a1?

У источној Европи. У јужној Русији до 63 одсто становништва, у Пољској, Украјини, Белорусији – до 57 посто (што је практично исто), а у вишим кастама Индије – до 72 процента. „Немачки“ Лужички Срби имају скоро 80 постотака R1a или, чак, више!

Као уважени хемичар и биолог, из којих сте се побуда упустили у ово истраживање? Да ли само зато што, како кажете, „сада можемо рећи да их нисмо заборавили“?

Прво, ово је продужетак мојих професионалних вештина, јер сам схватио да ми се указала прилика да утемељим нову научну област.

Друго, врло брзо ми је било јасно колико су људи заинтересовани за ово питање. Примам много писама сваког дана, у последњих неколико година устајем у четири ујутру да на њих одговорим. Ако посетите сајт „Амазона“, наћи ћете моје књиге о биомедицинским наукама (нацрти угљоводоничних лекова или галектина, а још неколико их је у штампи). Морам да оправдам своје чланство у Светској академији наука и уметности (од 1989).

Треће, ДНК генеалогија мења многе утврђене ставове у историји и лингвистици. Ово је најосетљивији део, јер нико (мислим на доносиоце одлука) не жели да промени нешто у науци. Свака промена значи борбу, а ја то могу себи да приуштим: сâм сам платио све своје студије.

У којем међународном часопису сте објавили ове налазе? Какве су биле реакције?

Недавно сам одабрао „Напредак у археологији“, позвали су ме у уређивачки одбор.

Реакције на новинске чланке су изван свих очекивања. Скорашњи чланак о пореклу човека и поновном разматрању питања „ван Африке“ преузет је са сајта више од 3.200 пута, а најближи му је, такође мој, са 600 пута! Остали су преузети 200–400 пута. Најновији рад о R1a у Европи објављен је пре неколико дана и већ је преузет више од стотину пута. Мој рад о ДНК генеалогији у Африци заузео је треће место у 34 часописа. Нико ме не критикује, барем не јавно.

Хаплоид и диплоид

Према тумачењу генетичара хаплоид је ћелија с једним низом хромозома, геном, као што је то случај са сперматозоидима, јајном ћелијом или бактеријама. Диплоид, напротив, има две ниске, два умношка (копија) истог гена или неког колуса, што је случај са свим соматским ћелијама. Хаплотип (хаплоидни генотип) представља комбинацију алела и ДНК маркера који се наслеђује у великом, везаном блоку на једном од хромозома хомологног пара који остаје непоремећен у генетским рекомбинацијама (мејоза) кроз многе генерације. И то помаже да се, поред осталог, каталогизују хумане генетске варијације. Код ишчитавања многих генома утврђено је да у неким групама људи постоје непромењени блокови генома, а састоје се од неколико хиљада до 100.000–200.000 нуклеотида.

Ђанкарло Томацоли Тицијано: Срби су староседеоци, а не дошљаци на Балкан!


Од 21.09.2012. до 23.09.2012. у Сава Центру одржала се научна конференција под називом: „Ка изворишту културе и науке“. Овај научни скуп организовали су Удружење за очување и неговање винчанске културе Винчански неолит, Удружење Милутин Миланковић, Друштвена организација за заштиту азбуке Ћирилица, Регионална друштвена организација Обједињење Срба Москва, Сербское земљачество Москва и КолоВенија, Београд.

На овој научној конференцији обелодањена су за званичну „историју“ „забрањена“ открића о пореклу Словена, конкретније нас Срба на овим просторима, где се и зачела цивилизација, тако да Срби нису дошљаци на Балкан како тврди званична „историја“, већ смо на њему живели и битисали од вајкада! На овој валидној научној конференцији поред многих гостију и предавача предавања су имали и светски признати научници попут италијанског историчара Ђанкарла Томацони Тицијана и Руса Анатолија Кљосова, ДНК Генеолога. Само су наши „научни“ радници овај научни скуп одмах у старту прогласили „ненаучним“.

Познато је да су наши званични „историчари“ и припадници САНУ, до сада омаловажавали обновитеље наше Србске историјске школе којој је циљ да раскринка лажну и наметнуту историјску слику о нама Србима, да би обелоданили ону истинску, на бази валидних историјских докумената и списа. Не само да су их омаловажавали, већ су их исмејавали и правили на чудацима, лудацима, историјским „романтичарима“, све те борце за историјску истину о Србима као што су историчари и палеолингвисти попут: историчар Јован И. Деретић, палеолингвиста Слободан Филиповић, палеолингвиста и историчар Радован Дамјановић, затим Божидар Митровић, Слободан Јарчевић и остали. Ови наши борци за обнављање историјске истине и свести о нама Србима уредно су позивали наше званичне историчаре на организованим научним скуповима да присуствују и да ако имају аргумент против да га кажу, да се сучеље супротна мишљења и сагледају нова открића. Међутуим, они су све то увек игнорисали и исмејавала, а у ствари избегавали.

Ево сада када је организован и овај међународни научни скуп са историјском теметиком, на коме су присуствовали страни научници, руски научник Анатолиј Кљосов и италијански историчат Ђанкарло Томацоли Тицијано, они и тај скуп проглашавају „ненаучним“, а самим тим и ове признате стране научне раднике, што је велика дрскост и некултура! Све је то одраз немоћи, ароганције, неспремности на дијалог. Да научни радници неких других народа имају попут нас Срба овакву хиљадугодишњу историју у континуитету, они би се поносили тиме и писали о томе, стварали научна дела и студије. Међутим, код нас Срба то није тако, све је супротно. Наши званични „историчари“ и даље се држе лажне и наметнуте историјске слике о свом сопственом народу, наметнуте берлинским конгресом још у 19-ом веку, што је јединствена појава у свету, и тиме показују да су антисрбски настројени и да су највећа прекрека обнове историјске србске свести и истине!

Али ево шта каже и тврди Ђанкарло Томацоли Тицијано, италијански историчар.
Извор: Правда

Ђанкарло Томацоли Тицијано: Срби су староседеоци, а не дошљаци на Балкан

Д. Башовић

БЕОГРАД – Све је више доказа да је у Европи управо, на Балкану настала цивилизација – изјавио је у Винчи за Правду Ђанкарло Томацоли Тицијано, учесник научног скупа који су организовали Удружење за очување и неговање винчанске културе Винчански неолит, Удружење Милутин Миланковић, Друштвена организација за заштиту азбуке Ћирилица, Регионална друштвена организација Обједињење Срба Москва, Сербское земљачество Москва и КолоВенија, Београд.

Ритон, Беловода Винча

Ова научна конференција дала је, како је истакнуто, „персоналне доказе о томе како је уништаван траг непрекидности словенске дуготрајности на овим просторима“, да би се Срби који хиљадама година живе на простору Балкана приказали као народ који је Албанце, односно Илире у 6. веку потиснуо у планине. Српска цивилизација која се, како је рекао Томацоли, приписује грчкој и римској култури јесте заправо староседелачка. Овај италијански историчар дешифровао је линеарно А и Б писмо са Крита – помоћу старословенских језика и тиме доказаo да је критска култура словенска, а не грчка.

Председник Организационог одбора конференције Божидар Митровић наглашава да је одговорност за фалсификовање српске историје и на српским медијима.

– Штампа и телевизија су били један од историјски најмоћнијих инструмената брисања српске и словенске историје, некад моћнији од инквизиције и читавих армија у рату појмовима, где је и придев српски/словенски био непожељан и забрањен, не само у време нациста, већ чак и у наше време (када и Народна библиотека Србије није хтела да откупљује књиге које су имале тај сунаслов) – рекао је Митровић и додао:

– Ми нисмо позвани ни намерени да држимо моралне придике, да осуђујемо или рехабилитујемо, већ само покушавамо да забележимо и констатујемо како је брисана и уништавана историја највећег етноса у Европи, јер се највећа крађа у историји човечанства (а то је крађа историје Словена до VI века) не може обележити само у форми научне конференције. У светом окружењу преантичких артефаката Лепенског вира и Винче, средњовековних фресака са огромног православног пространства и азбуке различитих епоха, која се, ево и пред нашим очима, прогања и уништава на улицама престонице српског, православног, слободно можемо рећи азбучног народа.

У оквиру конференције одржан је округли сто „о прогону уметника и научника који су сликали, говорили и писали о древној словенској историји“.

Кустос Музеја примењене уметности Душан Миловановић изразио је песимизам у погледу утицаја конференција на јавно мњење у Србији, с обзиром на то да су српски медији обавештавани из САНУ и са Филолошког какултета да није реч о озбиљној конференцији.

– Обавестили су нас да су добили позиве и да им је речено да није реч о научној конференцији. Ми морамо организовати петицију, то је наш инструмент, то је наше оружје – рекао је Миловановић. Протест због омаловажавања конференције изразио је Кљосов са Универзитета Сан Дијего у Калифорнији, који је 12 година предавао на Харварду и који јер својим истраживањем ипсолун хромозома дао свој допринос тези да су Срби староседеоци на Балкану.

Део скупа била је и изложба Непрекидност уметности Лепенског вира и Винче са мноштвом материјалних доказа о присуству “СлоВена” на овом простору од Лепенског вира и Винче.

Светозар Радишић: Освојили Балкан у тринаест етапа


ТРИНАЕСТ ПЛАНОВА ЗА О(П)СТАНАК САД У ЕВРОПИ ПОТПИСИВАЊЕ ЛИСАБОНСКОГ СПОРАЗУМА (КУТИЉЕРОВ ПЛАН) АЛИЈА ИЗЕТБЕГОВИЋ ИЗБЕГАО НА НАГОВОР БЕЛЕ КУЋЕ.
АМЕРИЧКИ ПРЕДСЕДНИК САБОТИРАО ВЕНС-ОВЕНОВ ПЛАН.
ХОРСТ ГРАБЕРТ ЈЕ ОТКРИО ЈАВНОСТИ ДА ЈЕ ПРЕКО ЊЕГА КЛАУС КИНКЕЛ УТИЦАО ДА МУСЛИМАНСКА САРАЈЕВСКА СКУПШТИНА НЕ УСВОЈИ ОВЕН-СТОЛТЕНБЕРГОВ ПЛАН.

Преузми текст:
Освојили Балкан у тринаест етапа

Пише: Светозар Радишић


И највећи поборници америчког начина живота сада признају да су били у заблуди када су донедавно тврдили да је „нови светски поредак“ само антиамеричка флоскула, да је Немачка основни кривац за разбијање СФРЈ и да НАТО нема разлога да запоседне Балкан. Иако, с геополитичког становишта, није спорно да је Европа немачка, још мање је спорно да су Сједињене Америчке Државе изазивајући рат на просторима претходне Југославије оствариле циљ да остану у Европи и након њеног интегрисања, а да се после свега присуство НАТО алијансе сматра још неопходнијим и природним.

Као што се очекивало, рушење Берлинског зида, највећа немачка победа после Другог светског рата, изазвало је подозрење вашингтонске администрације. С друге стране, нестанак Варшавског уговора требало је да узрокује нестанак другог пола – НАТО пакта. Али, тада би САД прешле у још једну изолацију. Искористивши моћ супер силе и перфидно оптужујући Немачку за превремено признавање бивших република САД су успеле да се наметну као кључни фактор стабилности на Балкану, прошире НАТО и укорене се у најзначајнијој стратешкој тачки Европе. Не треба заборавити да је Бил Клинтон, априла 1993. године, у поруци Редакцији „НАТО ревије“, после самита у Ванкуверу, забележио: „Снови су од немогућег постали стварност: крај хладног рата и подељености Европе, уједињење Немачке и револуционарне промене у бившем СССР. Поздрављамо промене чак и онда када оне укључују неизвесност и опасност“. Затим, да су Лоренс Инглбергер почетком маја и Ворен Кристофер, средином јуна 1993. године оптужили Немачку за разбијање СФРЈ тврдећи да је Немачка „изгарала од жеље да види њен распад и форсирала прерано признање Словеније и Хрватске“. Нису, при том, презали ни од провидних лажи попут честих изјава Била Клинтона и његовог државног секретара да „Американци у Босни немају виталног интереса“ и тврдњи Била Клинтона да се САД неће мешати у рат у Босни и нити слати војнике на Балкан. Тринаест планова, од којих је већи део настао у Вашингтону, најбољи су деманти за тврдње америчке администрације.

Од Лисабона до Бијељине

Предводећи групу стручњака Европске заједнице, лорд Карингтон је Југословенима поднео на потпис нацрт општег споразума (Карингтонов план), на конференцији одржаној 18. октобра 1991. године. Представници Републике Србије одбили су да потпишу Документ, јер је у њему предложено успостављање суверених и независних република са међународним идентитетом, за оне који то желе.

Четрдесетак дана касније (31. децембар 1991), Сајрус Венс је био у својој петој југословенској мисији. Обавестио је јавност да је план који је понудио зараћеним странама (Венсов план), оцењен „апсолутно прихватљивим“. Председништво СФРЈ прихватило је поменути план 3. фебруара 1992. Поштујући одредбе тог плана ЈНА се повукла са Превлаке 20. октобра исте године. У више наврата Савет безбедности УН је наређивао Хрватској да се врати на „линију Венсовог плана“, након њене агресије на Републику Српску Крајину, крајем јануара 1993. Занимљиво је да је председник Републике Србије Слободан Милошевић 24. јануара 1995. године оценио да је Венсов план најбољи међународни мировни документ.

Трећи по реду план према којем је прекрајана карта Балкана био је план Жозе Кутиљера, тадашњег генералног секретара УН. Наиме, средином фебруара 1992, само што је прихваћен Венсов план, почела је са радом Конференција о Босни и Херцеговини под патронатом Европске заједнице. На једној од седница, 21. фебруара у Лисабону, понуђен је тзв. Кутиљеров план, с којим су се сагласили сви учесници скупа. Неколико дана касније Алија Изетбеговић је оповргао сагласност дату у Лисабону и изнео познату тврдњу да је Босну немогуће делити. Ворен Цимерман је касније признао да је Лисабонски споразум Алија Изетбеговић „демонтирао“ на поруку и захтев америчке администрације. Сукоб интереса великих сила вероватно је основни разлог што се на дневном реду самита у Копенхагену 21. јуна 1993. године још једном појавио Кутиљеров план уз доминантан став да се његовим потписивањем могао избећи рат.

Један од кључних планова био је Венс-Овенов план први пут поменут 11. јануара 1993. године. Од његовог обелодањивања било је очигледно да га не подржавају Сједињене Америчке Државе. Јер, Бил Клинтон је већ 5. фебруара 1993. захтевао да креатори плана изврше промене тако што ће План учинити прихватљивим за босанске муслимане. Скупштина Републике Српске одбила је 2. априла 1993. потписивање дела Венсов-Овеновог плана који се односио на границе. При том је најавила спремност за преговоре са босанским Хрватима и муслиманима око 20-так процената нерашчишћених граница и територија. Иако су председници Југославије, Србије и Црне Горе сугерисали да се Венс-Овенов план потпише у целини, Скупштина Републике Српске одлучила је 25. априла 1993. да не прихвати део плана о мапама, без обзира што су српском народу претили војном интервенцијом и бомбардовањем. Тако је зачета како су многи назвали „судбоносна историјска драма са заплетом чији се крај није могао наслутити све до последњег тренутка“. У фарси притиска на Скупштину у Бијељини учествовали су, у хотелу Хајат у Београду, уз лорда Дејвида Овена, шведски генерал Ларс Ерих Валгрен, командант Унпрофор-а, Jон Вилсон, бригадир за везу у „плавим шлемовима“ и Фред Екхарт, портпарол конференције о Југославији. Петнаестог маја 1993. године Срби из Босне изашли су на референдум. Гласало преко 92 одсто уписаних у спискове (1.180.000), од којих се преко 96 одсто изјаснило против Венс-Овеновог плана. У сваком случају три чињенице нису ишле у прилог потписивања Венс-Овеновог плана: 1) план је антисрпски у свим елементима, нарочито с аспекта расподеле територије што је потврдио и лорд Овен речима: „Срби се боре за територију на којој живе столећима… Иако су пре рата имали 60 одсто територије БИХ, мировни план даје Србима 43 одсто тог простора“; 2) план и притисак да се он потпише били су такве врсте да се очигледно рачунало на менталитет и достојанство Срба у Босни и Херцеговини, што значи да су сви који знају тај народ могли да предпоставе да ће одбојно реаговати, и 3) од почетка се није нудила никаква алтернатива плану, што значи да је Запад намерно ишао на варијанту која је проверено неправедна за Србе. Друге две стране у сукобу нису биле ни приближно у истој ситуацији. Хрватима је планом дато све што су тражили, а муслимани су добили и територије изван градова, које им никада нису припадале.

Све већи амерички утицај

У међувремену је у Вашингтону само месец дана након појаве „Венс-Овеновог“ плана, 10. фебруара 1993. године, објављен „План Клинтонове администрације за решавање сукоба на тлу бивше Југославије“. Тај план је утицао да се испоштују америчке примедбе на „Венс-Овенов“ план и створио основу за сва војно-политичка дешавања у Хрватској и Босни. План је обухватио: 1) активније укључивање САД у преговоре које су водили Венс и Овен; 2) претње Србима да ће САД повећати притисак и подићи економску и политичку цену агресије и евентуалног ангажовања на Косову; 3) сарадњу са Русијом и савезницима у вези са међународном мисијом у Босни; 4) појачано међународно присуство у Македонији; 5) стварање међународног суда за ратне злочинце; 6) спремност САД да, заједно са Уједињеним нацијама и НАТО, учествују у спровођењу плана, укључујући и могућност коришћења америчких снага у војној акцији, и сл. Тај план је реализован потпуно и послужио као основа за америчко освајање Балкана.

„План петорице“, настао у главном граду Сједињених Америчких Држава 22. маја 1993. године, био је шести по реду. Шефови дипломатија Велике Британије (Даглас Херд), Француске (Ален Жипе), САД (Ворен Кристофер), Русије (Андреј Козирев) и Шпаније (Хавиер Солана) усвојили су програм о непосредним мерама за обустављање непријатељстава у Босни и Херцеговини. Прва мера била је: постављање међународних посматрача на границу Босне и Србије у сагласности са владом у Београду. Друга, запоседање „заштићених зона“ трупама Унпрофор-а. Трећа, одржавање економских санкција против СР Југославије, док не испуни услове из резолуција Савета безбедности УН. Четврта, формирање суда за ратне злочине. Пета, претња санкцијама Хрватској уколико настави са интервенцијом у Босни. На тај комбиновани план, састављен на брзину „да би велика петорица купила време“, реаговали су и копредседници конференције о СФРЈ. Торвалд Столтенберг је изјавио да „Венс-Овенов“ план није мртав и да је конкретнији од плана петорице, а Дејвид Овен је рекао да се ради о новој ситуацији о којој ће се консултовати са европским лидерима, пошто је добио мандат од Европске заједнице. Занимљиво је да је „план петорице“ разочарао и Албанце. У тачки једанаест наведеног плана децидно се ставља до знања да се никакве декларације о наводној суверености тог дела Србије неће признати.

После расправа у Женеви у вези са реализацијом почетног америчког плана, који је коригован у Бриселу и Вашингтону, и у вези с новим планом за Босну, након одвојених сусрета са представницима зараћених страна уследио је седми, „Овен-Столтенбергов“, план (20. август 1993), који је обухватио глобални мировни споразум и принципе будућег конституисања уније република, уз поделу Босне на три републике. Нацрт мировног плана лорда Дејвида Овена и Торвалда Столтенберга предат је на разматрање трима зараћеним странама. Србима је према плану требало да припадне 52 одсто, Хрватима више од 17 одсто, а босанским муслиманима око 30 одсто територије. За Мостар предвиђена двогодишња управа Европске заједнице. Амерички државни секретар обећао је да ће САД помоћи спровођење најновијег мировног плана и послератну обнову Босне и нагласио је да Вашингтон подржава политичко решење рата у Босни предлажући да се у бившу Босну и Херцеговину упути око 40.000 „плавих шлемова“. Срби су гласали и прихватили мировни план, али само у односу 55 према 45 одсто у њихову корист, што значи да су захтевали само три процента више од понуђеног, а 5 одсто мање него што им је припадало пре рата. Већ 1. септембра 1993, када је договор био на дохват руке, „Овен-Столтенбергов“ план је доживео крах, због немогућих захтева муслимана. Упркос уступцима српске и хрватске стране и изјави Алије Изетбеговића да је „спреман“ на наставак преговора. Слутње да су американци поново сугерисали мулиманима да не прихвате план, јер им ова ситуација дозвољава наду да ће учествовати у протекторату над Босном, што им је крајњи циљ, обистиниле су се. Умешаност америчке администрације наговештена је у чланку који је објавио „Вашингтон пост“ 8. септембра 1993. у којем пише да Овенов и Столтенбергов план не задовољава Клинтонове критеријуме, закључујући да санкције против Србије морају остати. Од тада су муслимани почели да зановетају. Муслиманска скупштина прихватила је план под условом да им босански Срби врате „силом заузете територије“. Затим је одбила план уколико се муслиманима не омогући приступ мору. На то су босански Хрвати запретили одустајањем од свих понуђених територијалних уступака, уколико Муслимани и Срби не потпишу женевски план, а Скупштина Републике Српске је одлучила да повуче све уступке Муслиманима и Хрватима, због њиховог одбијања женевског плана. План није хтела да потпише ни београдска власт без плана укидања санкција, иако је Торвалд Столтенберг обећао да ће санкције бити укидане са спровођењем мировног плана. Занимљиво је да су територијални уступци од 3 одсто територије, у наведеном (вероватно намерно) контраверзном плану, тражени од Београда, а не од Срба у Босни. План је завршио неславно, иако је било логично да међународни фактори изврше утицај да „муслимани“ прихвате мировни план, јер су претње бомбардовањем Срба само подстрекавале муслимане на продужавање рата. То је вероватни разлог што је Дејвид Овен критиковао америчког председника Клинтона да је „саботирао мировни план Венс-Овен“ и „насамарио Муслимане“.

Преломни моменат – план контакт групе

Стварање Муслиманско-хрватске федерације на основу Вашингтонског споразума 2. марта 1994. извршено је према посебном плану. У Вашингтону су тврдили да би прихватање свих одредби тзв. америчког плана (стварање лабаве федерације Хрвата и Муслимана и касније лабаве конфедерације те федерације са Хрватском) могло да доведе до укидања санкција које су уведене против СР Југославије. И управо због тога „Вашингтон пост“ је председника Републике Србије прогласио за кључну личност за заустављање рата на Балкану. Према процени кругова женевске конференције о бившој СФРЈ највећи противници тог америчког плана били су мировни посредник Европске уније, лорд Овен, и Велика Британија.

Неколико месеци касније, 5. јула 1994, уследио је изузетно важан Женевски план Контакт-групе (касније назван краће: План Контакт-групе). Према том плану настала је подела територија у односу 51 одсто за Муслиманско-хрватску Федерацију према 49 одсто за Републику Српску, а БиХ је требало да остане у међународно признатим границама. Изгласавање тог плана је за аналитичаре преломни моманат у вези са солуцијом за Босну и завршетком рата на просторима претходне Југославије. Наведеног дана на састанку представника пет великих сила и босанских лидера министри су упозорили на тешке последице у случају неприхватања плана. Ворен Кристофер је запретио Србима постепеном серијом мера и укидањем ембарга на оружје Муслиманима. У званичним крговима Стејт департмента су тврдили да је америчка администрација „строго сугерисала“ влади у Сарајеву да без обзира на мањкавости у плану препусти Србима да не прихвате предлог. Клаус Кинкел је тим поводом рекао да су се САД, Русија и Европска унија први пут сагласиле око конкретног мировног плана. Наравно Алија Изетбеговић је одмах изјавио да план треба прихватити. Руководство Срба у Босни заузело је став да се план разматра на Скупштини Републике Српске. Претње Србима којима је понуђен до тада најгори план су учестале са свих страна. Да Срби у Босни потпишу План захтевали су: Јон Мејyор, Вук Драшковић, Ворен Кристофер, лорд Овен, чланови Европске уније, Мајкл Роуз, Виталиј Чуркин, Мира Марковић, Андреј Козирев, Зоран Лилић, Торвалд Столтенберг, Медлин Олбрајт и Карл Билт. Када је Момчило Крајишник рекао да ће руководство Срба из Босне највероватније расписати референдум, Андреј Козирев је био искључив: „Нема нових преговора са Караџићем“. После објављивања поруке Владе Републике Србије, руководству Републике Српске да прихвате план одмах и да се не скривају иза референдума и става да је неприхватање мира највећа издаја српских националних интереса, уследило је кажњавање Срба у Босни. Јуриј Воронцов није оставио дилему: „Хоћемо позитиван и никакав други одговор“. Затим је Москва замрзла контакте са Србима у Босни. Једино је Војислав Коштуница рекао да је План Контакт групе лош, а да лоша решења воде у рат. Био је прецизан: „Тај план не вреди пишљива боба“. Пошто Срби нису попустили уследиле су нова убеђивања. Андреј Козирев је уверавао Србе да ће Република Српска добити међународно признате границе ако прихвати мировни план и да ће муслиманско- -хрватска федерација и Република Српска имати једнака права. Затим су представници Контакт – групе саопштили да се Срби, Муслимани и Хрвати могу договарати о размени територија, с тим да као основа за решење кризе остаје Мировни план и територијална расподела у односу 51:49 одсто.

План „З-4“ као посебан инструмент-план

План „З-4“ од 30. јануара 1995. године, био је, у ствари, план мини Контакт-групе за решења односа између Републике Хрватске и Републике Српске Крајине. Након упознавања са Планом Република Српска Крајина условила је потписивање плана останком Унпрофора на треиторији РСК и после 31. марта 1995, а Хрватска није прихватила план „З-4“, због страха од федерације. Иако је Мате Гранић најавио спремност Хрватске да преговара о плану „З-4“ испоставило се да је већ договорено решење за сламање отпора Срба. План „З-4″ као да је заборављен, а настављени су притисци преко Русије да Срби у Босни потпишу план Контакт-групе. Појачан је и притисак на Београд. Немачки канцелар Хелмут Кол је инсистирао да Србија прихвати план Контат – групе за Босну, остане по страни евентуалног новог рата у Хрватској и да херметички затвори границе према Босни и Хрватској (Крајини)“. Ханс Ван ден Брук је са састанка Европског парламента у Бриселу захтевао од председника Милошевића да призна све републике настале распадом СФРЈ.

Једанаести по реду био је Француски план обелодањен 17. јула 1995. године. Александар Зотов је сматрао да је француски предлог директно војно уплитање и учешће на страни одабраној за савезника. Малколм Рифкинд, који је тек примио дужност британског министра иностраних послова потврдио је да ће се снаге за брзе интервенције користити у Босни према минималном францускм плану за: 1) за осигуравање пута преко Игмана од напада босанских Срба, односно за снабдевање Сарајева, и 2) за ојачавање војног присуства снага Уједињених нација у Горажду. План је нешто коригован и одлучено је да се трупе за брзе интервенције користе искључиво за заштиту Сарајева.

Дванаести, Јељционов план, обнародован 10. августа 1995, остао је недовољно јасан јер је тешко установити да ли је реч о тзв. „руском плану за југо-кризу“ који први пут споменут 15. маја 1995. Могуће је да је укомпонован у наступања руских дипломата. План је сачињен с идејом за обуставу рата и стабилизацију мира и циљем да се Југославија ослободи бремена санкција, претпостављао је реализацију неколико услова: 1) Контакт група је требало да примора Хрватску да обустави сва непријатељства; 2) да се предузму мере да се спречи хуманитарна катастрофа – обезбедити слободан надзор међународним посматрачима; 3) да се осигура безбедност Унпрофора; 4) обуставе сва непријатељста, и 5) усвоји план Контакт – групе. Тај план је само неколико дана касније стопио са Дејтонским планом који се помињао од 12. августа 1995., а иако је држан у тајности његов садржај до 8. септембра када је разматран у Женеви у јеку највећег НАТО бомбардовања српских положаја, у више наврата је био подржаван из Москве, Лондона, Брисела, од америчког конгреса и челника из Уједињених нација.
Очигледно је да су према тринаестом, Дејтонском плану бомбардовани положаји Срба у Босни, да су снаге НАТО замениле Унпрофор, да се Муслимани опремају и обучавају према том плану. Затим, да је Хрватима убрзана интеграција у Европу и Партнерство за мир и веза са НАТО, а Србима – поновно дипломатско укључивање у међународну заједницу.

Колика је улога планова у рату у Хрватској и Босни најбоље показује изјава Фрање Туђмана поводом годишњице прогона Срба из Крајине: „Присиљавали су нас да пристанемо на план З-4, на српску републику од Задра и Книна до 28 км од Загреба, са српском војском, српском валутом и српским председником – да не би било самосталне Хрватске, или да будемо уз злосретну Југославију из које смо се једва избавили“. О поменутом присиљавању нема података, а догађаји његове речи нису потврдили. Напротив.

Било је је међу западним дипломатама реалних који су попут Лорда Карингтона тврдили да су Запад и Уједињене нације све радили погрешно, јер су њихови планви користили само муслиманима. Но, било је много више дипломата који су попут Андреја Козирева и Ворена Кристофера претили Муслиманима у случају одбијања плана ублажавањем санкција Србима, а српској страни укидањем ембарга на оружје муслиманима и оних који су сматрали, попут Дејвида Овена, да ће светски притисак присилити босанске Србе да прихвате понуђене планове.

Решавали своје проблеме

Показало се да су велике силе опет решавале своје проблеме. Тако је амерички министар одбране, Вилијем Пери, 17. јула 1994. рекао да се НАТО и САД суочавају са дубљим војним ангажовањем у Босни, без обзира да ли ће зараћене стране прихватити међународни мировни план. То наравно значи да НАТО долази у Босну у свим случајевима.
Ј

една од првих нових улога коју су НАТО-у наменили трилатерални креатори светских мапа била је обуздавања криза, односно „успостављања стабилности и демократије“ изван дотадашњег подручја. Клаус Кинкел је тај задатак назвао – чување мира.

Нешто прецизнију дефиницију нове улоге НАТО-а дао је Манфред Вернер у Бриселу 10. септембра 1993. године, када ју је дословно описао као „инструмент за увођење новог светског поретка“, залажући се за партнерство с Уједињеним нацијама. Многе, који су сматрали да су НАТО и Уједињене нације давнашњи механизми САД, изненадила је очигледно вешто (наивно) одглумљена недовољна веза тих институција. Наиме, секретар за одбрану САД Лес Аспин обећао је (не зна се коме) да америчке војне снаге неће напустити Европу, али је истовремено упозорио да европски савезници у НАТО-у морају бити спремни да за узврат помогну Вашингтон у његовом војном ангажовању широм света. На тај начин су створили илузију да су те две институције ван њиховог утицаја. „Управо од НАТО-а очекује се да буде главни гарант европске безбедности“.
Занимљиво је да ретко ко схвата да су, на пример, све новонастале земље у процесу стварања „новог светског поретка“ економски, информационо и културолошки окупиране од стране земаља носилаца новог поретка. Још су ређи људи који помишљају да земље Истока имају једнако право да се њихов дух и култура наметну Западу. Јер, не постоји логика која ће оправдати примену свих тринаест планова, осим ако се не сматра да је планета Земља већ у америчком власништву. Јер, креатори мундијалног поретка немају намеру да освоје само територије, већ језик и народни дух, а кад то успеју земља је заувек освојена.

Објављено у новинарском напису под насловом:
Освојили Балкан у тринаест етапа, „Ревија 92“ бр. 195, 4. април 1997, стр. 8,9.

Нови балкански ратови већ су на прагу…


Сада ћете имати приликие да прочитате одличну анализу руског интелектуалца и аналитичара Петра Искендерова око најновијих светских гео-политичких збивања и кретања која директно задиру у највиталније интересе Србије и судбине комплетног српског народа на балканским просторима, његовом опстанку као државотворног народа. Овакве анализе би требало да дођу од државних органа Србије и њеног спољнополитичког блока који сав треба да се упрегне у заштити интереса Србије и српског народа, да анализира догађаје, најновија кретања… да предузме све потезе у предупређивању неповољних догађаја и ситуација за Србију, српски народ. Али како то да раде кад су их, „инсталирајући“ их на власт у Србији да преко њих владају њом, светски моћници и америчка империјална администрација свели на ниво конобара, који им безпоговорно и послушно испоручује сваку наруџбину са њиховог прождрљивог „менија“ који се зове Србија, јер рачун не плаћају они већ народ Србије, а конобарима се дају одрешене руке да пустоше и пљачкају Србију што они једино добро раде. Има ту разних „укусних јела“, но касније ћу то мало прокоментарисати.

Чланак је преузет са руског сајта:“Фонд стратешке културе“:
http://fondsk.ru/
који је поред српског преведен и на енглески и шпански језик. Написан је из два дела и тако га преносим:

Нови балкански ратови већ су на прагу(I)

28.01.2010.
Извор:http://rs.fondsk.ru/article.php?id=2735
Аутор: Петар Искендеров

Петар Искендеров је старији научни сарадник Института славистике РАН, магистар историјских наука, међународни коментатор листа «Времја новостјеј» и радио-станице «Глас Русије».

План албанских сепаратиста Косова да уз подршку САД и Европске уније угуше српски отпор на северу покрајине поприма све реалније обрисе. Изјаве власти Приштине и заоштрене међународне дискусије о косовском проблему омогућавају нам не само да изведемо закључак да албански екстремисти планирају оружану операцију, него и да представимо могући развој догађаја, расподелу улога, а и да оценимо степен међународне потпоре која је обећана премијеру Косова Хашиму Тачију и другим бившим главешинама терористичке „Ослободилачке војске Косова“.

Господин Петар Искендеров

Одржано 22. јануара отворено заседање Савета безбедности ОУН о Коосву обележено је усијањем страсти без преседана. По први пут од времена дискусија у лето 2007. године (када је Русији пошло за руком да баци у корпу разрађену од стране Запада резолуцију о признавању независности Коосва на основу плана специјалног представника Генералног секретара ОУН Марти Ахтисарија) позиције страна су сасвим јасно искристалисане. Водеће државе управо као да говоре различитим језицима. Ако су Генерални секретар ОУН Бан Ки Мун, САД и западноевропске земље које су га подржале, позвали – цитирамо извештај Генералног секретара – на „флексибилност у раду на одређивању начина деловања у погледу учешћа Косова у регионалним и међународним механизмима и форумима“, Русија и Србија су у томе видели „истискивање“ ОУН са Косова и легитимизовање независног статуса покрајине. Међутим, у центру јавних дискусија по први пут се нашао припремани у Приштини такозвани план за „коначно решење питања Северног Косова“. О том је плану неколико дана пре заседања говорио премијер Тачи, који је изјавио да се дати план припрема уз учешће међународних представника и да има за циљ „јачање суверенитета и територијалне целовитости Косова“. Ова, 2010. година, требало би да буде „година консолидације косовске државе“ – обећао је Хашим Тачи. Међу основним задацима у плану је предвиђена ликвидација српских органа власти и управе, створених у граду Косовска Митровица и српским општинама које гравитирају овом граду, на основу избора који су одржани маја 2008. године у складу са законодавством Србије. Сем српских представничких органа, основни ударац ће бити усмерен против српских полицијских органа и царинских служби, које данас колико-толико контролишу трафик преко административне границе Косова са осталом Србијом.

Размештене на Косову натовске снаге КФОР пружају албанцима оружану подршку. Према расположивим информацијама, то питање је принципијелно решено у току раније посете Приштини команданта јужног крила НАТО у Европи, америчког адмирала Марка Фицџералда. По окончању својих преговора са косовским руководством и командом снага КФОР он је органе власти косовских Срба означио као…“Опасност по безбедност“ Косова. „Сва кршења резолуције 1244 Савета безбедности ОУН ми третирамо као опасност по безбедност. Пошто паралелне структуре власти нису прихватљиве по тој резолуцији, ми изражавамо забринутост“, – подвукао је адмирал.

Посебна пажња у плану Приштине поклоњена је међународном покривању припремане операције. Тај задатак је стављен у надлежност САД и Европске Уније. Американци треба да блокирају покушаје Србије и Русије да усвоје резолуцију у Савету безбедности ОУН. Од Брисела се пак тражи да још више пооштри притисак на руководство Србије како би она одустала да подржава косовске Србе и затворила административну границу са Косовом за српске добровољце.

Што се тиче времена извођења операције, она може бити реализована већ у априлу. То ће се догодити након објављивања расплинутог саветодавног мишљења о статусу Косова Међународног суда ОУН у Хагу и стварања на северу покрајине „општине Митровица“. У њеном руководству ће бити ангажовани албанци и мањи број Срба који пристану да сарађују са Приштином. Познати по својој прозападној оријентацији председник Србије Борис Тадић је у свом излагању поводом антисрпског плана Приштине, НАТО и ЕУ био веома опрезан. Он је изјавио да „разрађено у Приштини „коначно решење питања Северног Косова не носи ничег доброг онима који тамо живе“. Још отвореније се и жешће изразио први заменик сталног представника Русије у ОУН Игор Шчербак. „Ми сматрамо да у садашњој сложеној ситуацији треба одлучно пресецати покушаје – ма од кога они долазили – промовисања штетних концепција за Косово, које не само да на најгрубљи начин крше резолуцију Савета безбедности ОУН 1244, него и провоцирају напетост у покрајини и тамо дестабилизују ситуацију“.

У разрађени план, према расположивим информацијама, умешали су прсте не само чланови косовске владе, него и руководилац Међународне цивилне канцеларије на Косову Питер Фејт, који је такође на челу косовске мисије Европске уније. Та је канцеларија отворена у пролеће 2008. године – одмах након самопроглашења независности Косова и његовог признавања од стране САД и водећих земаља-чланица ЕУ. У састав датог органа (који није предвиђен ни у ком документу ОУН) улазе представници 14 држава ЕУ и НАТО, а такође Швајцарска, која се бави практичном реализацијом на Косову „Ахтисаријевог плана“, који је разрађен у бриселским коридорима, али није одобрен од стране Савета безбедности ОУН. Карактеристично је да заступник Косова на заседању Савета безбедности ОУН министар иностраних послова у сепаратистичкој влади Скендер Хисени у свом излагању уопште није коментарисао план за Северно Косово. А када се појавио пред новинарима, он је увијено саопштио да Мисија Европске уније на Косову и Међународна цивилна канцеларија „не промовишу никакву врсту „коначног решења питања Северног Косова“.

Анализа оног што се догађа у последње време око Косова омогућава да се изведе закључак, да се разрада сценарија за угушивање српског отпора обавља на ширем нивоу, а не само на Косову. По својим основним параметрима (незадржива оружана операција уз подршку псеудомировних снага НАТО и ЕУ, њена међународна политичко-дипломатска логистика, коришћење марионетске администрације) план за „коначно решење питања Северног Косова“ кореспондира са оним сценаријем који је председник Грузије Михаил Сакашвили разрадио за војну операцију против Јужне Осетије августа 2008. године. Чак је и циљ оба документа аналоган (у приказу Сакашвилија он је формулисан као „успостављање уставне јурисдикције“).

А још раније – у августу 1995. године – аналоган сценариј је испробан у односу на крајинске Србе. Хрватска је против њих упутила регуларну армију, а САД и Европска унија су обавили политичпку логистику. Уосталом, тада се она показала сувишном, пошто ни власти Југославије, ни руководство Русије реално нису стали иза Републике Српска Крајина, која се гушила у крви. Тадашњег југословенског лидера Слободана Милошевића више је бринуло уклањање рукама међународних посредника са општесрпске политичке сцене Радована Караџића и Ратка Младића, које је он без основа сматрао главним и најопаснијим конкурентима. Што се Москве тиче, Балкан тада није био у сфери њеног нарочитог интересовања, и Москва је испољавала тек делимично интересовање само за босанско сређивање.

Како ће се развијати догађаји овог пута – веома је тешко рећи. Јер сем косовског, на мапи нових балканских ратова могуће је појављивање исто тако важног за Српство, Православље и Русију босанског фронта. Њега је већ обећао да ће отворити председник Хрватске Стипе Месић, који одлази са своје функције 18. фебруара. Он је изјавио да хрватска армија треба да изведе војну операцију против босанске Републике Српске, ако она спроведе референдум о самоопределењу по косовском обрасцу.

Нови балкански ратови већ су на прагу (II)

04.02.2010.
Извор:http://rs.fondsk.ru/article.php?id=2749

У најскорије време драстично ће се заоштрити ситуација у Босни и Херцеговини. Босански Срби намеравају да у фебруару спроведу референдум о очувању свог конституционог статуса. Циљ референдума јесте да се омету власти Сарајева, САД и Европске уније да ликвидирају босанску Републику Српску. Председник Хрватске Стипе Месић, који одлази са функције 18. фебруара, обећао је да ће у случају спровођења оваквог плебисцита, или чак у фази његове припреме, регуларна хрватска армија ући на територију Босне и Херцеговине како би прекинула стратешки важан 15-километарски Посавски коридор. Он спаја западни и источни део Републике Српске у региону округа Брчко, у непосредној близини границе са Хрватском.

„Да сам предсједник Републике у тренутку када би Милорад Додик (премијер Републике Српске – аутор) у Републици Српској евентуално расписао референдум о отцјепљењу од БиХ, одмах бих војском прекинуо коридор у босанској Посавини у којој живе босански Срби“ – изјавио је хрватски председник и додао, да ће у случају успеха хрватске војне операције државна творевина босанских Срба једноставно „престати да постоји“. „Резултат референдума може бити не само подела босанских Срба, него и уништење српског дела Босне и Херцеговине“. Одговарајућа изјава дата је на неформалном сусрету одлазећег лидера са новинарима, 18. јануара у Загребу.

Војна операција против Бања-Луке може бити координирана са оружаном акцијом албанских власти Косова против града Косовска Митровица и Србима насељених општина Северног Косова. Реализација таквог сценарија омогућила би САД, НАТО, Европској унији и њиховим балканским спроводницима утицаја да окончају још једну етапу черечења српског простора. Република Српска нашла би се у окружењу непријатељских држава, што би је и дефинитивно лишило могућности да води самосталну спољну политику. Истовремено разбијање косовских и босанских Срба представљаће највећи пораз Русије у балканском региону у последње две деценије и нанети непоправљиву штету покушајима Москве да игра активну улогу у другим стратешки значајним регионима евроазијског простора.

Прочитај чланак до краја >>

%d bloggers like this: