Отишо је у вечну славу Бели Србин и бесмртни песник – Драган Симовић…!


Јуче 13-ог децембра нисам био на интернету, јуче ми је био рођендан, јуче је сахрањен Бели Србин и бесмртни песник Драган Симовић. Драган није умро, јер индивидуална свесност као део универзалне свести из које се родила, никад не умире! За њу нема смрти…!

Драган је завршио своју мисију у овом физичком животу, и отишо је да обитава на вишим нивоима егзистенције!

Србски песник и посвећеник Драган Симовић. Нека му је Вечна Слава…!!!

Увек ће бити у нашим срцима и души…!

Драган је својом поезијом будио србство у уснулим србима заробљеним разним бескрвним и безличним југословенствима, космополитизмима…. Он је одувек знао да је реч, та магична моћна реч пут ка повратку срба самима себи, ка СРБству!
Драганова магична и моћна реч, почела је да прича своју причу и вез на мом блогу», а касније је наставила своје моћно ткање и утицај на Драгановм самосталном блогу на СРБском Журналу».

Драганова поезија ће и надаље будити србство у душама срба, како младих генерација тако и оних старији, оних још непробуђених срба! Свака моја даља реч је сувишна, зато чујте, слушајте, и читајте, Драганову моћну магичну реч…!

Нека му је вечна слава…!!!

 

Драган Симовић говори своју поезију – Господе, мој Господе!

Линк ка видео прилогу на YouTube
Видео прилог можете скинути преко овог сајта.

Драган Симовић: Поезија из књиге песама „Бела Србија“

Линк ка видео прилогу на YouTube
Видео прилог можете скинути преко овог сајта.

Драган Симовић – Бели Србин…

Драган Симовић – Поезија из књиге песама „Бела Србија“ (видео)


Аутор: Драган Симовић, песник и књижевник

dragan simovic portret-3

Драган Симовић: Поезија из књиге песама „Бела Србија“

Линк ка видео прилогу на YouTube
Видео прилог можете скинути преко овог сајта.

Драган Симовић: О ТЕСЛИ И ВИВЕКАНАНДИ


Аутор: Драган Симовић, песник и књижевник

dragan simovic portret-3

(ЛИРСКИ ЗАПИСИ)

01

Зар се таквим и толиким злочинима диче они који јавно проповедају своје религије?
Религија, а још боље Вера – то је Велика Тајна!
Велика Тајна и Завет са Живим Богом!

Вера је Унутарњи Пут ка Живоме Богу, ка посвећењу, ка обожењу.
Онај ко је истински у Вери и у Знању, тај искуљичиво путује Тајним Унутарњим Путем, док су спољни путеви за оне који још лутају и трагају, који нису дошли до познања Живога Бога у Бићу и Суштаству своме.

02

Како верујући човек једне религије, може да мрзи верујуће људе друге религије?!
Ако је истински верник, ако је истински посвећеник, он не уме и не може никога и ништа да мрзи!
Где год је мржња – тамо нема Бога, тамо нема Вере!
Тамо ничега светог ни узвишеног нема!
Више верујем искреном и освешећном незнабошцу илити атеисти, него ли лицемерним, потуљеним и подмуклим верницима ма које религије.

03

Док исписујем ове лирске записе, јавише ми се, врли пријатељи, Божа и Сретен, из Србско-Индијског Друштва Пријатељства: НИКОЛА ТЕСЛА – СВАМИ ВИВЕКАНАНДА.

Будући да ме знају као песника посвећеника, који све време трага за тајним знањима и учењима,
замолише ме, да нешто, у свом песничком надахнућу, напишем о њиховом званичном предлогу,
који су упутили Пошти Србије – да се поводом стопедесет година од рођења Свамија Вивекананде,
и седамдесет година од смрти Николе Тесле, изда поштанска маркица са ликом овог знаменитог
индијског посвећеника, духовног учитеља, ведског мислиоца и философа.

Наравно да подржавам овај предлог, свим бићем својим, јер су духовне везе између Србије и Индије
много дубље и слојевитије него што већина данашњих Срба и може да претпостави.
Штавише, у Индији обитава више од стотину милиона Аријеваца, који су Један Род са ВедСрбима и ВедРусима ПраАријевцима.
Наравно да подржавам овај предлог, свим бићем својим, и у име пријатества између Тесле и Вивекананде
, двеју Великих Душа из Перуновог Звезданог Јата!

04

После вишечасовног разговора са Теслом, који се догодио у хотелској соби, Вивекакнда је, озарен чудесном
божанском светлошћу, на питање својих ученика, кратко и, у песничком надахнућу,
одговорио: Видео сам Живога Бога, видео сам Шиву, и видео сам све ине Ведске Богове!

Драган Симовић: О АРИЈЕВСКОМ ДУХУ


Аутор: Драган Симовић, песник и књижевник

dragan simovic portret-3

(ЛИРСКИ ЗАПИСИ)

01

У Ирију наших Божанских Предака, има места само за оне који се боре.
Само за оне који се својим слабостима не подају.
Само за оне који се никада не предају.
Само за оне који никада од Живота са Сврхом и Смислом не одустају.
Само за оне који се из дана у дан, из трена у трен, боре за Живот са Сврхом и Смислом.
У Ирију нема места за оне који пузе, бауљају и гамижу.
За себичне и саможиве, за подмукле и потуљене, за кукавице и страшљивце – не! за њих нема места у Ирију Сварогову.

02

Има Срба и Срба.
Има их различних и разних.
Има их свакаквих и никаквих.
Од свих знаних и незнаних Срба, најмање је расних, аријевских Срба.
Али их, ипак – има!
И довољно их има.
За један Нов Почетак, са Сврхом и Смислом – има сасвим довољно расних, аријевских Срба.
За један Нов Почетак, не било Где и било Када, већ управо – Овде и Сада!

03

Не гледај шта су и колико су други учинили; већ гледај шта си Ти, и колико си Ти, за Себе и Ближње Своје учинио.
Други могу бити овакви и онакви, могу свакојаки и никакви бити – то није Твоја брига! – гледај на Себе, и следи Властити Пут!

04

Није наш заклети враг толико моћан, колико смо Ми постали немоћни.
Ми смо постали немоћни, зато што смо желели да постанемо немоћни.
Ми смо изабрали НеМоћ уместо Моћи.
Немоћни смо, јер све што смо годинама и вековима чинили – чинили смо да будемо немоћни!
Да смо изабрали Моћ, онда бисмо и били моћни.
Кад кажем Моћ, онда имам у виду Дејства Богова и Предака.
То није моћ о којој јудео-кршћани говоре.
То је Моћ из Виших Духовних Светова.

05

Ми се вазда изнова рађамо.
Ми долазимо и одлазимо, и поново долазимо.
И то траје, и траје; и траје, и траје, и траје…
Без Почетка и Свршетка.
Нема Почетка и нема Свршетка!
Само траје и траје, врти се и врти…
Све у-Круг, Све у-Коло Сварога.
Од наших Дела зависи наше поновно рођење.
Каква су наша данашња Дела, такав ће бити и наш сутрашњи Живот.
Спрам Дела наших и Живот наш!
Нема спавања, нема ленствовања, нема дембелисања.
За дембеле ни у Најдоњим Световима места нема!

06

Да би нам било Добро, ми морамо да мислимо Добро, да осећамо Добро, да живимо Добро.
Али, не да мислимо, осећамо и живимо Добро само за Себе (себично и саможиво), већ да Добро буде Добро за Све!

07

Аријевац!
То значи Човек племенита, узвишена, господствена и божанскога Духа.
Аријевац је онај који се бори за Лепоту и Доброту, за Истину и Правду.
Аријевац је онај који се никада не предаје, и који се не плаши никаквих непријатеља својих.
Аријевац је онај који не чини зло и насиље, јер је свестан да је духовно надмоћан.
Аријевац је онај који, на Правди Бога, штити слабога и немоћног – од рђавих и злих људи, од човеколиких звери.
Аријевац је онај који је свестан свих својих животних токова: од Почетка-без-почетка па све до Свршетка-без-свршетка.
Аријевац је онај који је, на Беломе Ветру, дошао Одозго, из Језгра звезданих јата, по задатку Белих Богова, да припомогне духовном уздизању нижих човечанских и људских раса.
Свако друго тумачење Аријевца јесте –
или из незнања или, пак, злонамерно!

Немачка: Срби су поставили камен темељац данашње цивилизације


Извор: СрбинИнфо
ist

Немац Јирген Шпанут, истражујући немачку историју, открива србска гробља на тлу Шпаније, Португалије и Бретање од 3.000 година пре Христа. Он такође у пећини код места Мас-д’ Азил у Француској открива белутке, који представљају прве почетке стварања писма, почев од леденог па до раноисторијског периода. А у месту Глозел открио је камење на коме је нашао иклесане јелене, медведе и животиње које могу бити пантери или дивљи коњи, са ознакама које приписује филистинском или синајском писму.

Ове ископине процењене су на девет до десет миленијума старости пре Христа. Француски археолог Морле назвао је то писмо азбука Глозел, а Јирген Шпанут наводи:

“Они који су измислили ово писмо су поставили камен темељац наше цивилизације”.

Он мисли да се ради о Филистинцима, а по упоредби са нашом ћирилицом произлази да се ради о Србима. Платон сматра да је исто краљевство владало Средоземљем и Египтом и преко Тиренског мора протезало свој утицај све до Гибралтара. На све то Илија Живанчевић написао је да је Словенство било растурено од Владивостока до Јадрана, као кичма човечанства.

Најстарији халдејски, асирски и мисирски рукописи и камени споменици људске цивилизације стари су око седам хиљада година. По њима најмање толико је стара и србска историја. У тим споменицима спомиње се име Србин, али не и Словен. И “Кинески дворски дневник”, који је непрекидно писан од око две хиљадите година пре Христа, садржи податке да су тада Срби живели у азијској Сарматији и у земљама иза Дона. Тада је србски народ живео на просторима од Сибирије до италијанске Венеције. Француз Робер Сипријан развио је теорију о пореклу свих Словена од Илиро-Срба, тј. од подунавских балканских Срба, који су се простирали од Балтичког и Црног мора до Кавказа и Каспијског језера.

Србе доњег Дунава он назива прото-Срби или првобитни Срби и за прото-Србе тврди да су та подручја настањивали раније од времена у коме је живео Мојсије. За каснији долазак Срба на Балкан Сипријан каже да су они само дошли сабраћи у помоћ у борбама против Римљана. Није чудо да су од тада неки народи модификовали језик па чак и давали себи друга имена, због огромних раздаљина и отежаног комуницирања. Имена Чеха, Хрвата и Руса помињу се први пут у писаним споменицима од шестог века н.е., неколико хиљада година после Срба. О томе Шафарик пише:

“Никада до шестога века није поменуто име Чех, Лех или Словен, а и о Пољацима и Русима писана историја говори тек у деветом веку.”.

nat

Према записима Јорнанда и Прокопија, Венди и Срби су два имена једног истог народног стабла. Лужички Срби за себе кажу да су они из балканске Србије, што потврђују немачки историчари Сетген (Schoettgen) и Крајсих (Kreysig), узимајући за основ иста имена људи, река, планина и других географских појмова. Пољаци су у новијим истраживањима утврдили присуство Словена (Срба) на балтичкој обали од пре 2.000 година пре Христа. То су били Протословени (Протосрби), чији су потомци данашњи Лужички Срби. Олга Луковић-Пјановић каже да су Босна и Славонија биле србске и звале се “Бела Србија”, а простирала се све до данашњих немачких граница. Робер Сипријан закључује да су Срби најстарије стабло словенске расе и да су их на Западу називали Венди, као и да су житељи Сарматије аутохтони Срби.

По Илији Живанчевићу Душанов Законик представља само континуитет традиционалног вендског порекла, а Валтер Вист (Walter Wuest) пише да је санскритски језик настао из вендског, али му не може одредити време. Он тврди да је у Индију дошао са северозапада, а по свим упоређивањима, једина је могућност да је то био србски језик. То је у сагласности и са Илијом Живанчевићем, који каже: “Словени су осталим народима дали реч.” И он као време настанка санскритског језика одређује 4.500 година пре Христа, док Емил Бурнуф (Emil Burnouff) налази да је то било далеко пре, чак у доба “мраче праисторије”. Он није усамљен у тврдњи да су грчи и латински језици настали из пелазгијског језика. А за народ Пелазга каже да су живели у Средоземљу и по Алпима. Пелазге су многи прословековни аутори идентификовали са старовековним Србима.

Један огранак Срба, који је из Сарбарске, преко Мале Азије, стигао на Балкан 3.000 година пре Христа, населио је Стару Рашку (Тракију), а један део истих се морским путем спустио до Крита у три таласа 1.800, 1.500 и 1.400 година пре Христа. Победили су Крићане али су се са њима измешали и претопили у нови народ – Грке или Јелине. Подаци говоре да ни имена града Атине и истоимене богиње нису грчка. Има записа који тврде да су и Акрополис саградили Срби. Сами Грци за себе верују да су они настали од народа званог Пелазги и да су говорили “варварским” језиком, а налази указују да су то били Срби.

Олга Луковић-Пјановић за Грке каже да су они остатак хорди асирских и Рамзесових трупа, које су се помешале са србским племенима, а такав став заступа и сам Херодот. На Криту се задржало једно племе Боруси, које се није мешало са Крићанима. Када су се и они упутили на север, запосели су обалу Балтика и одржали свој језик све до пре 200 година, од када су их Немци германизовали и преименовали у Прусе (Пројзен изговарају Немци написано Преусен). Срби са Пелопонеза населили су области изнад Саве и Дунава створивши прву Панонску Србију. О самој Троји записи Михаила Ломоносова и Мавра Орбинија, као и певање Ивана Гундулића, иду у прилог умешаности Срба у тројански рат. Падом Троје Срби су у другом таласу 1860 година пре Христа, опет дошли на Балкан и проширили се до Венеције.

Катарина Велика, руска царица, је лужичко-србског порекла, што су историчари потврдили по титули њенога оца (био је принц области Anhatt, Zerbst – Serbiste). Катарину су у младости звали “Северна Семирамида”. Она је сама за себе говорила да је словенске расе и писала Гриму 1784. године да је словенски језик био првобитни језик људскога рода, а како каже наш народ: “Царска се не пориче”.

Никола Фрере, како наводи Шафарик, сматрао је србски мајком трачког и грчког језика. Шафарик у свом делу “Старожитности” пише:

“Срби живе у Европи од најдавнијих времена или од праисторијског доба, а тако распрострањен народ води своје порекло од најдаље прошлости”.

Он тврди да су Срби настањивали готово целу Европу и многе делове Азије, па отуда она наша стара изрека: “Говори србски да те цео свет разуме”. За србски језик Шафарик каже да је:

“Тако оригиналан, чист, граматички савршен и богат, те није могао да се обликује без постојања једног јединственог првобитног и самосталног народа”.

А стари србски језик био је сасвим сличан данашњем, савременом, што је реткост у историји језика. Кад је реч о писму још нико се није ни приближио Вуковом правилу: “Пиши као што говориш, читај како је написано”.

konstantinopolj

Сигисмунд Хербестајн наводи да су Срби живели на целој обали Јадранског мора, од Венеције до Константинопоља, укључујући ту и србски Цариград, па наводи Мизију, као балканску област, коју су грци и Римљани делили на Горњу и Доњу Мизију, те даље Лужичке Србе и Србе у данашњој Мађарској. Робер Сипријан за Дунав каже да је србска река, а Србе назива почетним народом и мајком народа а србски језик – језиком мајком. Нестор Кијевски, Леоник Халкокондило и Робер Сипријан се слажу и сви називају подунавски басен прасловенском колевком Европе.

Подунавље, прва србска постојбина

Милош Милојевић пише да су Срби од искона живели на својим садашњим земљама, од Италије или Средоземног мора до Грчке и од Јадранског до Црног мора, ту су имали своје свештенство и уређену црквену управу у лицу својих архиепископа са седиштем, између првог и четвртог века н.е. у Сирмијуму, другој римској престоници, данашњој Сремској Митровици. У четвртом веку, под навалом Хуна, повукли су се у Звечан, на Косово, где су такође створили Косовску Митровицу. По Милојевићевим налазима србска црква старија је од римске и грчке.

Зна се да су Срби у прастара времена били монотеисти (веровали су у једнога бога), док је многобоштво настало касније у Грчкој. Према Веселину Чајкановићу србска религија претежно је индо-европска и у њој има највише елемената из индо-европских времена. Казимир Шулц наводи писмо апостола Павла, према коме је он (апостол Павле) проповедао “Христово Јеванђеље”, Христову веру код Срба, од Јерусалема до Италије.

Драшко Шћекић у својој књизи “Сораби – истина о србству од исконе” износи да су Срби на нашим данашњим просторима живели више од 7.500 година. Он такође тврди да су Срби званично почели да броје године од 5508. године пре Христа, према чему се наводи да је деспот Стефан Ђурађ Бранковић погинуо 6935. године и да је кнез Лазар погинуо на Косову 6893. године. Према томе, аутор овога текста пише ово године 7511. у Канади. Шћекић такође наводи да су Месопотамци почели бројати године 3.200 а Египцани 3.000 година пре Христа, Римљани од 743. године пре н.е. (година стварања Рима), Грци од 776. године пре нове ере, од првих олимпијских игара. Према томе Срби су почели мерити време давно пре свих. Према том србском календару Цар Душан је прокламовао свој Законик на празник Вазнесења, 21. Маја 6857. године.

Душанов Законик има готово световни карактер, базиран на хиљадугодишњим традицијама србског народа, које се налазе у Ведама, а оне носе печат непролазне мудрости изван времена и простора. Сви данашњи словенски народи били су уједињени под именом Срби, говорили су заједничким језиком, из кога се касније развило 12 различитих говора. Шћекић такође приказује, кад је реч о праколевци србства, Индији, да је тамо настала прва Србија, под именом Сарбарска. Одатле су око 4.500 година пре Христа започеле прве сеобе и то у три правца: прва у правцу рајске земље Месопотамије, друга ка средњој Азији, а трећа ка северној Азији, данашњој Русији, где је створена племенска држава названа Сирбидија, Сирбирија или Сирбија – Сибир. Ово је у сагласности и са другим ауторима који ће у даљем тексту бити приказани.

kralj

У време краља Милутина (1282. до 1321.) на србском двору јело се златним виљушкама и кашикама, а у Европи је виљушка први пут уведена у XVI веку, у време Хенрика III и то је доживљено као изузетан догађај.

У трагањима за србским коренима Огњен Радуловић наводи да је Балканско полуострво био први насељени регион из кога су касније насељавани остали делови Европе. Срби се овде нису доселили, већ су ту живели од свога почетка и одатле су се расељавали. Подунавље је колевка европске, па и светске цивилизације. Према томе, садашњи становници Балкана су потомци племена Рашана, који су ту живели од најстаријих времена. Историју Трибала, тринаест векова пре Христа, Херодот смешта у Поморавље, како каже западно од реке Исткар, где из илирске земље река Ангро тече на север и улива се у Асткар.

То према садашњем стању одговара сливу западне и велике Мораве и Дунава. У књизи “Цивилизација Германа и Викинга” издатој 1976. године у Швајцарској, Патрик Лут (Patrick Louth) пише да су 2.000 година пре Христа у Скандинавске просторе дошли народи из Подунавских равница. За многе истраживаче остали су “мистериозан” народ. Други Швајцарац Јуџин Питар (Eugene Pittard) каже да су ти “мистериозни” народи населили и обале Норвешке и Шкотске, а сматрали су их припадницима динарске расе, били су високог стаса и лепи. По Питару кретали су се од Венеције, преко Централне Европе и Немачке, до Шведске и Норвешке, а друга грана прешла је мореуз Кале и настанила британска острва. Све су то били наши претци, Срби.

Обелиск из Ксантоса садржи натпис уклесан у камену, који претставља збирку закона старих Срба. Овај законик старији је неколико векова од Мојсијевог. Према Птоломејевој “Азијској и Европској Сарматији и делу Индије” у Грчкој на острву Халкидики једно место, на коме је персијски цар Ксеркс превео 1,700.000 војника у петом веку пре Христа, још увек се зове Превлака. Сензацију у свету изазвао је руски историчар Јуриј Мирољубов 1954. године када је почео да објављује преводе “Велесове књиге”, која претставља храстове дашчице на којима је урезана словенска хроника од 650 година пре Христовог рођења. Светислав Билбија први је дешифровао етрурско писмо, приметивши да етрурска слова потсећају на слова Вукове ћирилице. Када их је почео читати с’десна у лево, успео је да склапа речи које су имале исти корен као многе речи у савременом србском језику. Претходно су се многи западни научници безуспешно мучили да дешифрују етрурски језик, упорно одбијајући да за то употребе словенски, дакле србски.

Тако је нађен кључ за етрурску браву. Билбија је затим нашао да се ћирилица развила из клинастог писма Низана, народа у литератури забележени као Хити из Мале Азије, који су 2.000 година пре Христа у области Ликији подигли град Срб. Упоредивши записе са обелиска из Ксантоса са знацима Вукове ћирилице, Билбија је прочитао све споменике етрурског народа и тиме утврдио да сви ти народи потичу из Подунавља, са подручја на коме данас живе Срби. Познато је да су Етрурци пре Латина живели у данашњој Италији и себе су називали Рашанима. Опште је прихваћено тумачење научника да реч Рас означава сој, расу, припадност племену које говори истим језиком. Ми данас знамо да су Рашани били житељи Немањине државе и још постоје рушевине града Рас. Према томе говорити о Етрурцима, значи говорити о Рашанима који су живели на подручју винчанске културе, северозападно од Прокупља.

Коментаришући истраживања професора Деретића, Огњен Радуловић наводи да су Римљани преласком Јадранског мора, кренули у освајачке походе и наишли на Илире, а касније и на Трачане, народе који су насељавали те области. Илири су заправо били Венети или Венди – србски народ, а Римљани су им дали име Илири према тадашњем владару који се звао Илија, који је владао у подручју данашње Херцеговине и дела Црне Горе. И на острву Рабу постојао је град Сарба. За Трачане се наводи да су били врло жилав народ, а по бројности одмах иза Индуса.

rep-milorad-stojic_620x0

Према истраживањима др. Милорада Стојића, Трибали су насељавали области целог србског Подунавља, комплетно Поморавље, доњу Посавину, део Колубаре, источну Србију, северозападну Бугарску и простирали се на југ до Скопља. Континуитет Трибала на овим подручјима траје од тринаестог века пре нове ере, па до другог века после Христа. Имали су уређену државно-правну територију, што сведочи њихов грб, који се појављује после пропасти средњовековне србске државе. Србска држава Немањића имала је свој грб: на црвеном штиту двоглави бели орао, а грб Трибалије се јавља од седамнаестог до осамнаестог века као грб Шумадије.

У новије време бројни истраживачи сматрају да су Илири и Сармати, односно Словени јединствен етнос. Херодот је тврдио да су Венети и Илири исти народ, а Птоломеј да Венети чине део Сарматије. Милан Будимир описује појаве Венета на обалама Атлантика, Балтика, у Алпима, у долини реке По, на Балкану (Далмација, Тесалија, ушће Дунава) и у северној Анадолији. Наш књижевник Милош Црњански, навео је имена на десетине географским појмова у Британији који одговарају називима на тлу наше земље. Анонимни аутор из седмог века писао је да су постојале три Србије: једна до Грчке, друга у Дачији, а трећа у Сарматији. Целокупну ову област освојили су Римљани, под својим именом Илирик. Управни центар био им је у Сирмијуму, где владавина “илирских и дачких царева” траје од 248. до 392. године нове ере.

Срби у северозападној Европи

За Хрвате се говори да се то име помиње први пут од шестога века нове ере и да се односило на Србе који су живели по планинским пределима, хрбатима, слично данашњем називу Загорци. Сам хрватски историчар В. Кљајић у својој историји “Сеоба Хрвата” пише да се део Срба називао Горанима или Хорватима, што није означавало народ него племена. Чеси су их називали Хрбатима, а Шафарик наводи да реч Хрват означава брђанина. По Далимилу и Шафарику, Хрвата, као народа, уопште није било. Руски историчар Никола Дурнов каже:

“Милиони Срба примивши католичанство претворише се у Хрвате”. Он у “Руском Странику” описује Загреб као престоницу покатоличеног србства. У “Варшавском дневнику” генерал Гурка писао је 1880. године: “Никад Русија неће санкционисати историјско насиље, да се створи засебно од србског народа хрватска католичка краљевина, где живи србски покатолишени народ”.

На просторима данашње Галиције и Пољске од пре преко три миленијума постојала је Бела Србија. Њен други део обухватао је просторе данашње Чешке и Баварске. Чеси су живели у Белој Србији, а само име Чех имало је почасни карактер. Око реке Мораве живели су Моравци. Блиски Моравцима били су Словаци, чије порекло такође датира од Срба по тврдњи аустријског историчара Синисе, као што су и Срби Корутанци, данашњи Словенци, према немачком историчару Димлеру. Они Срби који су живели по гајевима и шумама добили су име Леси или Шумадинци (шума се на руском зове лес), а они који су живели у низинама названи су Пољацима. Пољски истразивач Јозеф Кострижевски потврдио је име Пољске, које је дошло од србске речи „поље“, а односило се на земљорадњу. По Јовану Луцију, Бела Србија била је у Карпатским горама, а Шафарик је писао да је за Татрама, данашњи делови Пољске и Русије, живео велики србски народ. Управо из тих простора Беле Србије догодила се последња велика сеоба Срба почетком седмога века нове ере, прецизније 632. године. За Пољаке, као народ, каже се да настадоше од преосталих Белих Срба, који су се и даље задржали у старој постојбини.

Римски и грчки историчари Плиније и Птоломеј, који су живели у доба Христа, писали су о Србима који су били настањени иза Дона у Сарматији. Отуда их Руси сматрају за своје прародитеље. Реч Рус јавља се тек од деветог века, па Шафарик у књизи “Србове в Руску” тврди да су: “…Руси остатак оног србског огранка који се иселио на Балкан”. Пољски историчар др. Вацлав Мацјејовски каже: “Треба знати да су словенска наречја у Бугарској и Србији створила старословенски црквени језик, а из овога је постао руски језик”.

За Бугаре се наводи да су уралско-монголског порекла, који су окупирали пределе садашње Бугарске и покореном србском становниству наметнули своје име, примили њихову културу, веру и језик који су веома искварили. Сматра се да су вековна раздвојеност и утицаји суседних народа са делимичним укрштањима, довели до извесних опречности међу племенима некада истога народа, баш као и утицаји религија, што је све резултирало у настанку посебних данашњих народа на европским просторима.

Најстарије србско порекло

Напред је наведено да су халдејски, асирски и мисирски рукописи и камени споменици једни од најстаријих докумената људске цивилизације, стари преко седам хиљада година и да се у њима помиње име Србин. По неким научним теоријама настанак људских насеља одређује се за разне крајеве у разна времена. По другима сматра се да су прва насеља настала у средњој Азији, одакле су се народи даље временом расељавали. По таквој тврдњи за Србе се сматра да су огранак аријског, или индо-европског соја, коме припадају и романски, келтски и германски народи. За тај доказ узима се исти језик свих словенских народа, произашао из прасрбског језика индо-азијског порекла.

srb

Велики је број научника који Индију сматра србском прапостојбином. Сви се они слажу да су сеобе Срба из Индије започеле пре шест до седам хиљада година и да су трајале око хиљаду година. Један од заговорника србског порекла из Индије је и др. Ненад Ђорђевић, који у својој обимној студији “Историја Срба” доказује да и ми припадамо индо-европском стаблу. Он тврди да Срби од свог постанка носе своје име. Постоји теорија да су се прве сеобе Срба одвијале у правцу кретања сунца, од истока ка западу.

За колевку свих европских народа сматра се Индија, одакле су сеобе за запад започеле пре петнаест хиљада година. Доказ томе су многобројне речи у санскритском језику, истог значења као и на србском, а забележене су пре више од три хиљаде година. Као прва историјска забелешка је реч Сербх што има значење родбине, семена и колена. И у данашњим језицима, индијском и србском има много речи истоветног значења. Ево неких:

аган – огањ; багас – бог; братх – брат; бхала – бела; цхата – чета; дети – дете; див – див; дина – дан; даса – десет; дама – дом; гирја – гора; град – град; искра – искра; када – када; кута – кућа; лип – леп; лот – љут; лагхи – лаки; љубхва – љубав; матр – матер; мала – мали; море – море; мил – мили; набас – небо; нава – нови; параха – прах; прати – против; панца – пет; пена – пена; рабх – роб; роса – роса; са – со; сила – сила; сас – сест; стан – стан; сабха – соба; стала – стол; тата – тата; та – тај; твар – ствар; трасти – трести; транг – траг; тамас – тама; три – три; тријдоса – тринаест; тада – тада; врт – врт; вицур – вече; ватара – ватра; ви – ви; вас – вас; вива – живи.

У санскритском језику имена родбине су потпуно идентична србским, као: тата, нана, брат, прија, сестра, стрина, свекар, свекрва, девер, кум, свастика. Постоји истоветност и многих других речи као: гувно, хлад, стока, говече, јама, апсара, мана, рака, јад, мед, гудити и друге. Има их свакако још. Други доказ порекла Срба везан за Индију су обичаји, који су веома слични код оба народа, на пример: отмица девојке, уношење и палење бадњака, гатања, мотиви на везовима и надгробним споменицима, друштвено и државно уређење и многи други.

Чак су код Срба били сачувани и обичаји спаљивања мртвих. Речи жупа и жупан у србском и код Индуса имају значење удружења или задруге, а у санскритском значе повезивање. Енглески писци истицали су истоветност индијских и србских друштвених јединица, општина, које су у оно време биле најдемократскији облик друштва, сачуваних у Србији до данас. Макаров је записао многа имена србских станишта, која су остала до дана данашњег: Индостан, Авганистан, Курдистан, Раџастан и јос многа друга.

Драгана Симовића: Књига – СТРИБОРИЈА БЕЛИХ ВЕТРОВА


Извор: Србски Журнал

Преузмите електронско издање књиге Драгана Симовића:
„СТРИБОРИЈА БЕЛИХ ВЕТРОВА“

Стриборија Белих Ветрова (Word 2003 формат)
Стриборија Белих Ветрова (Pdf. формат)

Srbski posvecenik-2

Стварање је Пут Светлости.
Пут Посвећења.
Кад кажем Стварање, онда мислим на Духовно Стварање.
Стварање је увек Духовно Стварање.
Нема Стварања изван Духа, без Духа, без Великог Духа Стварања.
Шта је уистини Стварање, то се може видети и знати само онда када се посматра из Самога Бића Стварања.
Не може се о Стварању говорити са стране, изван Самог Бића Стварања!
Само Онај који је у Стварању, може да говори о Стварању.
Човек кроз Стварање потрвђује себе као Ствараоца, као Божанско Суштаство, као Божанство.
Наше Стваралачко Биће јесте наше Божанско Биће.

Човек Стваралац одувек је био прогоњен.
У свим временима, у свим вековима, у свим друштвима, у свим државама, свуда и свагда, био је прогоњен Човек Стваралац.
Био је прогоњен зато што је Човек Стваралац, песнички речено, Видело у тами.
Сваком властодршцу, сваком самодршцу, било је скоро немогуће да васпостави страховладу, ако је у суштом друштву, ако је у дотичном народу, постојао и један једини Човек Стваралац!
Сви владари, мали и велики, народни и светски, одувек су зазирали и стрепели од Духовног Ствараоца, од Пробуђеног и Освешћеног Човека.
Данашњи кројачи новог светског поробљавања такође зазиру од Човека Ствараоца.
Али њихова борба против Човека Ствараоца данас је прљавија него икада раније.
Данашња борба против Човека Ствараоца води се подмукло, потуљено и лукаво.
Данашњи кројачи мрачног светског поретка не прогоне Ствараоца као некад; они га данас исмејавају, преко својих демонских медија, и представљају га као бесловесног човека, као идиота.
Они су људима, јавном мненију, до те мере поробили ум и разум, до те мере сузили свест (а посве убили сваку самосвест), да ће људи поверовати у сваку глупост мрачних владара пре него ли у највећу мудрост Пробуђеног Човека, Човека Ствараоца!
Људи више не верују песницима и посвећеницима, не верују пробуђенима и освешћенима, већ сву пажњу поклањају медиокритетима и дембелима са малих екрана. Они који се појављују на малим екранима јесу богови за светину и пучанство.

Зато се у свим земљама, у свим државама, лагано и без отпора, васпоставља светска диктатура.
Најгрознија, најмрачнија страховлада, најзлослутнија глобална тиранија!
У спољноме је свету готово немогуће водити одбрамбени рат против светске страховладе, зато што су људи замађијани и успавани.
Милијарде људи нису господари својих живота, нису кројачи своје судбине.
Милијерде људи живи у тами; милијарде живе као чопори и крда које зли владари, владари из сенке, из дана у дан, воде на губилиште.
Кротко, и без опирања, замађијано и успавано крдо иде само на кланицу!
А кланица је све у овоме свету.
Свуда су кланице, стратишта и губилишта око нас.
Затрована храна, затрована вода, затрован ваздух, а затрован је и сам живот без сврхе и смисла.

Једини Излаз, једини Пут, јесте Пут Стварања, Пут Светлости.
Само тим Путем, Путем навише, можемо изиђи из ропства, можемо изићи из таме.
Јер, само се на том Путу можемо потврдити као Божанска Бића.
Само на том Путу можемо познати Љубав, Лепоту и Доброту.
Само на том Путу можемо видети једни друге као Суштаства и Присуства, видети као Божанства.
Само на том Путу, ви и ја можемо бити Једна Душа, Једно Суштаство, Једно Присуство.
Само на том Путу, ја ћу вама бити драг и мио, онолико колико сте и ви мени драги и мили.
Ви који читате моје песме, и ја који стварам и пишем своје песме – за вас!
Ако нас не спаја, и не повезује, Божанска Љубав, Божанска Лепота и Божанска Доброта, онда ми и не постојимо.
Јер, без Љубави, Лепоте и Доброте ничега нема, па нема ни нас!

БИО-БИБЛИОГРАФИЈА ПЕСНИКА ДРАГАНА СИМОВИЋА

OLYMPUS DIGITAL CAMERA

Драган Симовић, рођен 5. ледног (јануара) 1949. године, на Звездари, у Београду, од оца Милете и мајке Станке (дев. Тановић).
Детињство проживео у брдима понад Ариља, на водопадима и слаповима Великог Рзава.
Студирао југословенску и светску књижевност, на Филолошком факултету у Београду.
Поезију и прозу, између 1974. и 1986. године, објављивао у разним књижевним гласилима:

Књижевна реч, Књижевне новине, Савременик (Београд), Градац (Чачак), Расковник (Горњи Милановац), Повеља (Краљево), Ријечи (Сисак), и другде.

Објављене књиге поезије:

Оскоруша у присоју, Запис, Београд, 1982.
Сневачев Велики сан, Арион, Земун, 1983.
Пси Господњи, Арион, Земун, 1985.
Круг Вечерњаче, Нова Југославија, Врање, 1986.
Мајстор од Седам пећина, Арион, Земун,1986.
Жена од Светлости, властито издање, Београд, 1989.
Господе, мој Господе, властито издање, Панчево, 1996.
Бела Србија, Вишњић, Панчево, 2007.
Вечерња сетна песма, Перун, Београд, 2010.
Земља белих ждралова, Перун, Београд, 2011.
Поћи ћу да нађем Земљу Светих Предака, СРБски ФБРепортер/Лулу, САД, 2012.
Плаветна горја у даљини сутона, СРБски ФБРепортер, Србија/Канада, 2012. (електронско издање)
Стриборија Белих Ветрова, СРБски ФБРепортер, Србија/Канада, 2013. (електронско издање)

Објављене књиге прозе:

Кућа на брду ветрова, властито издање, Београд, 1992.
Тајне Неба, властито издање, Београд, 1992.
Орлови Перунових вртова, Вишњић, Панчево, 2007.

Објављене књиге из мистике и есотерије:

Магија бројева, Арион, Земун, 1986.
Мистика, Арион, Земун, 1987.
Путеви сазнања: Свами Вивекананда, Рудолф Штајнер, Гардош, Земун, 1988.

Монографије из србске повеснице:

Један од ратника Светлости, о војводи Петру Бојовићу, Вишњић, Панчево, 2006.
Велики ратници Светлости, о војводи Петру Бојовићу и о генералу Павлу Јуришићу Штурму, Вишњић, Панчево, 2007.
(Напомена за Википедију: Ово није потпуна библиографија!)

Члан Удружења књижевника Србије од 1986. године, са статусом слободног уметника.
Обитава и ствара у Београду, на левој обали Дунава.
У поробљеној Србији, од 1999. године, одбија сваку сарадњу са издавачима, медијима, државним установама и свима инима који примају новац од заклетих непријатеља Србства и Србије.

Владан Пантелић

Драган Симовић: Већ вековима сневам један Дивотан Сан


Аутор: Драган Симовић, песник и књижевник

ВЕЋ ВЕКОВИМА СНЕВАМ ЈЕДАН ДИВОТАН САН

Словенско Стваралачко Биће још није откривено и обелодањено свету.
Свет ће тек да појми, схвати и препозна духовну снагу Словена.
Словена ВедСрба, Словена Санскрићана!
Словена Стриборјана, Хиперборејаца, Северњака.
Исполин Словенства, Исполин ВедСрбства
(Исполин је пра-србска реч за Дива, Титана, Колоса!), још спава зимским сном од века, зимским сном од многих векова.
Од примања хришћанства, од покрштавања огњем и мачем, никако да се пробуди и свом силином размахне Словенски Исполин!

Будућност припада Словенству, Освешћеном Словенству, како је записано у древним светим књигама, и како најављују велики посвећеници од ПраИскони.
Вековима, гле, тисућама година, траје велика завера против Словенства, против ВедСловенства!
Завера истинска, сушта и суштаствена; завера непобитна!
Само још бесловесни не желе (и не могу!) да виде ту вековну заверу противу ВедСловенства.
Завера свеколиког НеСловенског света!
У тој завери противу ВедСловенства учествовали су, не само Западњаци (некада звани Вечерњаци!), већ и сви ини народи ЕвроАзије.
НеСловенским народима и племенима вековима влада страх од ВедСловенства, од стваралачке моћи и надмоћи Словена Санскрићана.
ВедСловени су једини, сувисли, словесни и сушти ПраАријевци!
Сви други Аријевци, назови Аријевци, јесу тек онолико, и само онолико Аријевци, колико су били у близини са ВедСловенима!

То је Истина, а све друге истине, нозови истине, нису ништа друго доли вековима смишљана повесничка кривотворства и лажи, зарад покоровања и затирања ВедСловенства.
Хришћанство је измишљено и по свету раширено само стога да би се оковао и на Стени Кавказа разапео Словенски Исполин.
Окованог Прометеја увек сам видео и доживљавао као Окованог ВедСловена, као Древног ВедСрба!
Највећи евроазијски Народ, са примањем хришћанства, бачен је на колена, свезан и окован у вериге, да служи за подсмех и поругу свим иним народима.
Велик Ведски Народ, Древан Народ, поцепао се на три вере-невере, на десетине народа, на стотине племена и језика, и никако да се прене ода мртвачкога сна, да се пробуди, да се сабере и освести и свом силином размахне преко света, преко свих светова!
Од детета сневам један дивотан вековни сан, сан у којему се буди Словенски Исполин, и све распршене светове сабира у један Словестан Свет, Божански Свет у којему влада Велики Дух Стварања.
Још увек верујем, истински верујем, да ће се једном остварити тај сан, да се мора остварити!
У поробљеној Србији, у окованој Србији, један инокосни и сиромашни песник снева праискони сан, сан о духовном (макар о духовном!) сабирању и уједињењу ВедСловенства, ВедСрбства.
Заиста, тешко је бити Свој, самобитан и самосвојан, словестан и освешћен, у поробљеној, осиромашеној и ојађеној Србији, али, за Име Бога Милога, не одустајмо никада од тог вековног сна о буђењу и освешћивању ВедСловенства!

Тешко је данас, веома тешко, сваком словесном и освешћеном ВедСрбину у поробљеној и окованој Србији – то моје Биће најбоље осећа и зна!
И мене, као и вас, растура и разједа сиромаштво, напросто – сиромаштво нас убија!
(Да ми није новчане помоћи од Једне Дивне Даме из Републике Српске, ја одавно не бих могао да будем са вама на овој друштвеној мрежи!)
Али, не клонимо Духом; не предајимо се вековним вразима и душманима!
Још само мало издржимо!
Чувајмо и спасавајмо једни друге, докле год можемо.
Победа ће бити наша!

%d bloggers like this: